Crnjanski, Miloš - Seobe 1
i oni treba, na samrti, da učine, jer je život najlepši na nebesima, i da će, odmah sutra, imati da voze gospožu Dafinu u Jazak, gde ima neka voda od koje će se sigurno izlečiti.
oko njega i puneći mu usta svojim grivama dok se davio; kako su neke bube i mravi pojeli ruku sluškinje, koja je gospožu Dafinu obično češljala, i kako se, po kući, behu namnožile zmije, što su se naročito rado kotile pod njenom posteljom.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
još mirno ležao u postelji, sanduk baca na zid senku „kao leti hladovina drveća”; kada tama počne da opkoljava gospožu Dafinu, on postaje „kao neki visoko zatrpan grob”; najzad, kad gospoža Dafina utone u bunilo, prvo iz sanduka izlaze sve one
Prvi primer koji ćemo navesti vraća nas na Dafinu koja posmatra Aranđelovu senku, i koju ta senka zlokobno saleće. U šestoj glavi drugog dela Tolstojeve Ane Karenjine
vodi se razgovor koji cilja na junakinjinu vezu s Vronskim, za koju znamo da će po Anu biti kobna, kao što je i po Dafinu preljuba kobna: „- Ana se mnogo promenila posle svog puta u Moskvu.
I utoliko snažnije potresa, izbezumljuje gospožu Dafinu: kao mrak i svetlo, dva se brata ne mogu u njoj pomiriti. Tome valja dodati da je u šestoj glavi opisana jedna davnašnja
Kao varka. Tako je Aranđel Isakovič gospožu Dafinu počeo da gubi u trenutku kad ju je „dostigao”. Kao da ju je, kao što će se to kasnije izričito reći, tek „svojom
Pomenuto je maločas mesto gde se kaže da je Aranđel „svojom senkom” dostigao Dafinu. Na tome se valja zadržati. Na neprekidne molbe, Aranđel je iz Zemuna krenuo u Karlovce više da udovolji samrtno
Crnjanski mu odmah pridružuje senku, taj ikonični znak dvojstvenosti: „Čim je dakle pokušao da nju (Dafinu - N. P. ) dostigne pred svetom, a ne svojom senkom, kao u onoj strašnoj izbi svog doma, morao je odmah da vidi da je
Nastasijević, Momčilo - PESME
U mahu povenućem To bukne pupolj precvetanju, smrt neljubljeno razbudi. Dafinu na grob ne sadi. tmoli je dah iz nje, sablasno mami u tamu.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— Kad umrem, nane, ubavo da me sa’raniš... Na grob da mi turiš šeboj i zambak i trandafil i dafinu da mi posadiš! — A majka plače, udare joj suze na oči, pa je juri papučom iz sobe u sobu i preko basamaka, a Zona se
Crna Tašano! Idi si pa se besi o onu krivu dafinu!... — viknu i udari u plač, a za njom odmah udari u plač i Tašana, majka Zonina, i sve ostale tetke, ujne i strine,