Црњански, Милош - Сеобе 1
и они треба, на самрти, да учине, јер је живот најлепши на небесима, и да ће, одмах сутра, имати да возе госпожу Дафину у Јазак, где има нека вода од које ће се сигурно излечити.
око њега и пунећи му уста својим гривама док се давио; како су неке бубе и мрави појели руку слушкиње, која је госпожу Дафину обично чешљала, и како се, по кући, беху намножиле змије, што су се нарочито радо котиле под њеном постељом.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
још мирно лежао у постељи, сандук баца на зид сенку „као лети хладовина дрвећа”; када тама почне да опкољава госпожу Дафину, он постаје „као неки високо затрпан гроб”; најзад, кад госпожа Дафина утоне у бунило, прво из сандука излазе све оне
Први пример који ћемо навести враћа нас на Дафину која посматра Аранђелову сенку, и коју та сенка злокобно салеће. У шестој глави другог дела Толстојеве Ане Карењине
води се разговор који циља на јунакињину везу с Вронским, за коју знамо да ће по Ану бити кобна, као што је и по Дафину прељуба кобна: „- Ана се много променила после свог пута у Москву.
И утолико снажније потреса, избезумљује госпожу Дафину: као мрак и светло, два се брата не могу у њој помирити. Томе ваља додати да је у шестој глави описана једна давнашња
Као варка. Тако је Аранђел Исакович госпожу Дафину почео да губи у тренутку кад ју је „достигао”. Као да ју је, као што ће се то касније изричито рећи, тек „својом
Поменуто је малочас место где се каже да је Аранђел „својом сенком” достигао Дафину. На томе се ваља задржати. На непрекидне молбе, Аранђел је из Земуна кренуо у Карловце више да удовољи самртно
Црњански му одмах придружује сенку, тај иконични знак двојствености: „Чим је дакле покушао да њу (Дафину - Н. П. ) достигне пред светом, а не својом сенком, као у оној страшној изби свог дома, морао је одмах да види да је
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
У маху повенућем То букне пупољ прецветању, смрт нељубљено разбуди. Дафину на гроб не сади. тмоли је дах из ње, сабласно мами у таму.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Кад умрем, нане, убаво да ме са’раниш... На гроб да ми туриш шебој и замбак и трандафил и дафину да ми посадиш! — А мајка плаче, ударе јој сузе на очи, па је јури папучом из собе у собу и преко басамака, а Зона се
Црна Ташано! Иди си па се беси о ону криву дафину!... — викну и удари у плач, а за њом одмах удари у плач и Ташана, мајка Зонина, и све остале тетке, ујне и стрине,