Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
sa sobom i neku tipično čubursku drskost u hodu ili držanju glave, u načinu na koji je vozila svoja mala žuta kola, »dijanu«, oštro i mangupski obesno.
Vrati je na kosinu metala odlučan pokret dlanom, koji je jednostavno pribi za »dijanu«. Ova se blago zaljulja. Iz tame tada iskrsnuše i ostali. Neki od njih su držali boce piva u rukama. — Pridržite je!
—Možete li da vozite? —Mogu... Mislim da mogu... I dalje drhteći, ušla je u »dijanu« i pokrenula motor. Čovek sede pokraj nje. Govorio je kuda da vozi.
Najzad su se zaustavili ispred omanje zgrade na kojoj je pisalo Ambulanta. Ostavili su »dijanu« u garaži i popeli se mračnim stepeništem koje je mirisalo na medikamente do prostrane sobe u neopisivom neredu,
— kazao je. — Ja lečim. Uz to, vi odlazite odavde, a ja ostajem zauvek da živim s njima. Zaustavila je »dijanu« na vrhu planinskog prevoja odakle se varoš u kotlini videla kao na dlanu. Obrisa dlan o pantalone.