Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Je li ti žao tvoga hranitelja?... Ta, ja sam te gajio kao dete!... Zaturi mu dizgine za unkaš, pa prileže zemlji da oslušne... Zemlja je tutnjala... Taj tutanj je odjekivao u duši njegovoj. Ali se on pribra.
Priđe zelenku, pa mu nabi uzdu, koju je sam konj sa glave skinuo, pošto ga se gazda nije setio, uze ga za dizgine i povede lagano kroz šumu. Tek je malo odmakao, a Deva se diže iz svoje zasede. Počeša se iza uva.
— Evo kako!... Kad mu Kulin prebi sablju i kad vide da će poginuti, on priteže konju dizgine i stuknu ga nekoliko koraka nazad; onda se maši pasa, trže arbiju i polete, dojuri do Kulina i udari ga onom arbijom
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Pustivši dizgine, on se osvrnu u sedlu i vide vojnike u jutarnjoj tami, kako se kupe na ledini, oko oficira, puneći puške i pištolje.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Šta li će tek sjutra bit kad taj čvrsto uzme dizgine u ruke? Seljačak šmrcnu i nastavi pomalo sanjalački: — Nema te bune i ustanka što se nije na nas oslonio.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Pošto se smrče, Grbo skoči u vodu i dođe do ponoći do konja. Odmah potegnu konja za dizgine, jer je znao šta će bit. Konj se prodere što je više mogao, a Grbo odmah pod konja u vodu.
Odmah zatvori vrata i ode. Još kralj nije došao do gradskijeh vrata, a Grbo konja za dizgine. Konj se još više prodera, a kralj se opet vrati da vidi šta mu je.
— pa se opet vrati iz štale. Nije još došao do gradskijeh vrata, a Grbo konja za dizgine pa pod konja u vodu, a konj se još više prodere.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— Vučjak — i stari pođe, naprežući godine da me stigne. — Odakle idete, deco? Rekoh mu: iz daleka, i zategoh dizgine da se stari ne zamara. — E! — i stari zavrte glavom. — Mnoga su čuda počinili.
— Sigurno ima mrtvih — dodade i ošinu konja, kao da bi želeo što pre tamo da stigne. Ja sam, naprotiv, zatezao dizgine. Gledao sam zadihano na tu stranu i, samo da mogu, skrenuo bih da ne vidim neki strašan prizor.
— Bog ti pomogô! Čulo se samo truparanje kopita njegovog konja o kamenito tle, te komandant zateže dizgine. Kljusina diže glavu, frknu na nos, zabaci uši unazad i umiri se. — Vojnici!...
Vozari se uzdigli na uzengijama, pa polegli, levom rukom drže dizgine levaka gotovo iza uva, a desnom rukom za đem dešnjaka i viju bičem iznad konjskih glava.
Dođe i Milutin uča, vođa popunjavajućeg dela. Uđosmo između topa i prednjaka kare, opustismo dizgine i zapalismo cigarete. Zapitah Aleksandra za Jelu i da li je i ona među ovim narodom. — A, da ti pričam!
Ova neobična tišina počinje da me muči, te prikupim dizgine i pokrenuh kona. Ali kopite praskavo odjekuju u praznoj noći, te mi se pričinjava kao da se šuma pritajila, a onaj
San trenutno odiđe sa mojih očiju. Prebacim dizgine preko ruke i počnem šetati napred i nazad. Ali i onako u hodu očni kapci mi se sklapaju.
Evo ga i poslednji relej. On mi reče da sada nailazi komandant. Posle podužeg vremena začu se topot konja, ja prikupih dizgine i, kada nazreh njegovog belca, priđoh: — Gospodine potpukovniče, ja sam relej. Krećite levim putem.
idi u selo da nađeš stan i budi voljno. — Razumem! — pa zabacim šajkaču na jedno oko, opustim dizgine, i zajedno sa ordonansom zapevam iz sveg glasa: Dunave, Dunave, tija vodo ladna...
„Eskilo“ zapljašti po glibu kopitama kao maljevima, onda polete uzbrdo. Vidim ide sigurnim pravcem te mu popustim dizgine i udarim mamuz. Ugledah i svetlost u bivaku, i u nekoliko skokova stigosmo pred kuću. — A komandir?
Prikupljam dizgine i odmeravam gde je najmanja širina. Ali, moj je konj iz zaprege i ne izdvaja se od ostalih. Komandant pritrča reci,
Išli smo hodom dok ja ne prikupih dizgine. Onda komandant opet potera galop, pa se zalete u jednu šumu. Ne znam kuda pre da gledam, da li tamo gde treba konj da
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
« — Ama, gospodine, grehota je to... siromah sam čovek... Nego da se vratimo. On odjednom pokupi dizgine i stade da muva konja nogama u trbuh.
A ja, tek onako odjednom, kao iz kakve zasede, skočih pred konja i dohvatih za dizgine. Konj stade. — Dole s konja! — viknuh i trgnuh konja u stranu. On slete sa sedla pa stade živo da dreši bisage.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Tomča, pošto se dobro uvi, oseti na konju sigurno, utopljeno, uze dizgine i, prekrstivši se, a ne rukovavši se sa Sofkom, pođe. — Zbogom! — Srećan ti put!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
dana, Pa skinuo Šarca sa tavana; Ne sedla ga gde se osedlava, Već mu meće sedlo po trbuhu, Na rep stavlja uzdu i dizgine. 3 Tekla Sava po vr’ Grebenara; Voda Lika po vr’ Velebita; Voda Una po vr’ Plješivice.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Iz Palanke bi pošli tako da u suton stignu u Prerovo. Čim bi izišli iz mehanske avlije, on bi dizgine pružio Vukašinu i uživao što vešto i lako vlada konjima, neumornim u brzom, ravnomernom kasu.
On mora biti kao ja, pravi, stari radikal, adamovac. Kad Vukašin uzme dizgine, poslanikovanje će prepustiti Đorđu, uz moju pomoć i s mojim ludima moraju ga izabrati.
neizdrživo mu je toplo i konje izvodi, prsnuće mu mozak, toliko mu ruke zebu da jedva štranjge namiče, jedva protinje dizgine, samo da ode odavde, daje ne bi ubio... „Odmah da se izgubiš iz moje kuće! Odmah, ubiću te!
“ „Biće ti kuća još više pusta, Đorđe.“ Samo je to rekla sanjiva Milunka. „Napolje! Marš napolje!“ Trza dizgine, Mijat trči da otvori kapiju, konji se stresaju od zime, žele u kasu da se zagreju, sanke zašripaše.
Tada je jardžiji bacio dizgine i brzo ušao u kafanu, tiskajući se kroz kafedžijine pozdrave, pitanja i priče. Đorđe otvori oči.
Od toga se bogalji rađaju.“ Jasno čuje „krv ne pomeša“. On je držao opuštene dizgine, a kobila se sama pela uz brdo, odakle se video put za Palanku.
Žena sekirom udara konje po sapima i trbuhu, zinu meso i linu krv, konji vrište, tuku kopitima, kidaju dizgine i galopom jure niz put, gde se i plotovi posakrivaše u sneg; dva vojnika jurnuše na ženu, ona stade, čvor na licu joj
Pritera kobilu do samih manastirskih vrata, a kaluđer potrča k njemu uplašeno mašući rukama. On siđe s konja i dizgine pruži zgranutom kaluđeru, koji se, okrenut vratima crkve, krsti, šapućući: — Samo su Turci dovde konjem dolazili.
— Gde su oni što daju vodicu? Unuk mi se rodio. Kaluđer zbunjeno prihvati dizgine i belu kobilu povuče prema lipi. Iz konaka izmile i pođe k njemu nekoliko brada i mantija. — Dođoh po vodicu.
i pojurio da ne čuje kako svi Prerovci znaju, ali ON neće njima da pokaže šta mu je u duši, neće zbog Đorđa, pa opušta dizgine da jahanje kroz selo ovoga jutra što duže traje, da svi vide kako se vraća iz manastira sa, vodicom“, i svakom koga
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
mrtvo gledala u blatne kolovoze ia širokoj i pustoj ulici palanke, i gdekad pokisle konje koji su se pušili i mokre dizgine i ruke pogurenog u taljigama seljaka pod kapuljačom; pa beskrajno duge zimske noći čame, dok je gospodin Leđenski
Ja to moram sprečiti po svaku cenu. Više se nije imalo šta govoriti i ja zgrabih dizgine i bič iz ruku kočijaša pa stadoh besno šibati konje.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
A mehandžija već poče da prikuplja dizgine i da muva vranca kolenima, kad iza Đuričinih leđa zagrme strahoviti glas: — Pucaj, nebesa mu njegova, šta ga čekaš!
na begstvo, jer čim uđe u dvorište, pre nego što sjaha s konja, posla đaka da mu donese ključ od crkve, a on pusti dizgine konju, pa se obrte Pantovcu: — Hodi der, sinko, pridrži. Star sam, pa ne mogu sam...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Pošto se smrče, Grbo skoči u vodu i dođe do ponoći do konja. Odmah potegnu konja za dizgine, jer je znao šta će bit. Konj se prodere što je više mogao, a Grbo odmah pod konja u vodu.
Još kralj nije došao do gradskijeh vrata, a Grbo konja za dizgine. Konj se još više prodera, a kralj se opet vrati da vidi šta mu je.
— pa se vrati iz štale. Nije još došao do gradskijeh vrata, a Grbo konja za dizgine pa pod konja u vodu, a konj se još više prodere.
Tada Šarac predloži Marku da se vrate i pođu drugim putem za Kosovo. Marko posluša, okrene mu dizgine, i Šarac lako iskoči iz zemlje. Ali čim pođoše drugim pravcem Kosovu, počne Šarac opet upadati u zemlju kao i pre.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Starao sam se da držim stalno desnu stranu. Čim put skrene nalevo, postajao sam nespokojan i zatezao dizgine. Izgledalo mi da nikad takvu samoću i pustoš nisam osećao. A znao sam da svuda okolo gamižu vojnici.
Grana me neka ošinu preko lica, i zaplašen od nove mogućnosti da udarim glavom o drvo, zategoh dizgine moga konja. Pri pomisli da onaj može opaliti pušku u moja leđa, nesvesno polegoh i ponovo obodoh konja.
Svejedno koji. Drhtao sam i od svoga rođenoga daha. Najednom pretrnuh. Kao da čujem neke glasove desno. Prikupio sam dizgine. Konj se pomerio. Zaustavih ga. Da bežim! Sinu mi nanovo u pameti. Ali ako je tamo baterija?
Hladan me znoj probi. Komandir je ćutao. Ali, evo već i poslednjih drveta. Neki teret mi spade sa duše. Opustih dizgine, i izvadah cigaretu. Komandir ču kad zatvorih duvansku kutiju, pa mi se obrati: — Hoćete da pušite?...
— Polazi! Obuze me opet nespokojstvo. Sad se nalazimo pred odsudnim časom. A još ako ih i sretnemo uz put. Stegoh dizgine i zavukoh noge u uzengije, kao da ću sada poleteti.
Moj posilni brekće iza mojih leđa, te sjahah, da uzjaše on. Na nega je red. Ali on se ubrzo skide i prebaci dizgine preko ruke. Veli, hladno mu je u nogama... Pod čizmama škripi sneg.
Onda navaljeno kamenje kao u rečnom koritu i pri najmanjem dodiru osipa se kao bujica. Pustili smo konjima dizgine neka sami biraju. Pazimo samo da se ne okliznu i neprestano strepimo da nas ne zgaze.
Kod prvih kuća zaustavih konja. On izduži vrat, da bih mu opustio dizgine. Iza zida jedne kuće ugledah jednoga komordžiju koji je o drvo obesio zaklano jagnje i dere ga.
Ja zavukoh nogu u uzengiju. Pokušao je da povede konja, ali ja sam već bio u sedlu, i jedva istrgoh dizgine iz ruku vojnika. Konji se behu uznemirili i gotovo da zgaze jedan drugoga.
Vojnik odjuri... Otuda je u najžešćem trku jurila jedna zaprega. Za njom odmah druga. Prikupio sam dizgine. Imao sam utisak kao da će naleteti na mene i sav se naježih.
Usled zadržavanja konja, prva zaprega približi mi se. Obodoh konja mamuzama držeći sad čvrsto dizgine. Okrenuo sam se malo, i ugledah komandira na njegovom visokom alatu. Izvukosmo se — dobaci mi.
napadom, a i da bih ga se otresao, gotovo nesvesno krenuh desnim putem i tada, pred iznenadnim prizorom, pustih dizgine i uhvatih se za glavu. Šta je ovo? — viknu komandir. Put se slepo završavao. Pred nama je bila kamena ograda.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
(Odlazi.) Čuje se bahat i sjahivanje konja. Ulazi Stojan. STOJAN (iza sebe Marku, dajući mu dizgine i pušku): Drži konje i čekaj! (Prilazi Koštani. Posrće od radosti.) Košto, brzo! Hajde! KOŠTANA (Trza se): Ti?
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
i „tek kad mu protivnik priđe blizu, lagano bi istresao lulu, ostavio je mirno u čibučnicu, i tada bi se mašio konju za dizgine i za oružje“.
Ražljuti se ostarjeli đedo, pa kad viknu, kao da grom riknu: „Stani, kurvo, na polju delijo!“ Pa đogatu pokupi dizgine, udari mu kazan-bakračliju, ražljuti se bijesan đogate, od tri skoka meni doskočio; pa poteže zlatna šestoperca: koliko