Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Је ли ти жао твога хранитеља?... Та, ја сам те гајио као дете!... Затури му дизгине за ункаш, па прилеже земљи да ослушне... Земља је тутњала... Тај тутањ је одјекивао у души његовој. Али се он прибра.
Приђе зеленку, па му наби узду, коју је сам коњ са главе скинуо, пошто га се газда није сетио, узе га за дизгине и поведе лагано кроз шуму. Тек је мало одмакао, а Дева се диже из своје заседе. Почеша се иза ува.
— Ево како!... Кад му Кулин преби сабљу и кад виде да ће погинути, он притеже коњу дизгине и стукну га неколико корака назад; онда се маши паса, трже арбију и полете, дојури до Кулина и удари га оном арбијом
Црњански, Милош - Сеобе 1
Пустивши дизгине, он се осврну у седлу и виде војнике у јутарњој тами, како се купе на ледини, око официра, пунећи пушке и пиштоље.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Шта ли ће тек сјутра бит кад тај чврсто узме дизгине у руке? Сељачак шмрцну и настави помало сањалачки: — Нема те буне и устанка што се није на нас ослонио.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Пошто се смрче, Грбо скочи у воду и дође до поноћи до коња. Одмах потегну коња за дизгине, јер је знао шта ће бит. Коњ се продере што је више могао, а Грбо одмах под коња у воду.
Одмах затвори врата и оде. Још краљ није дошао до градскијех врата, а Грбо коња за дизгине. Коњ се још више продера, а краљ се опет врати да види шта му је.
— па се опет врати из штале. Није још дошао до градскијех врата, а Грбо коња за дизгине па под коња у воду, а коњ се још више продере.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Вучјак — и стари пође, напрежући године да ме стигне. — Одакле идете, децо? Рекох му: из далека, и затегох дизгине да се стари не замара. — Е! — и стари заврте главом. — Многа су чуда починили.
— Сигурно има мртвих — додаде и ошину коња, као да би желео што пре тамо да стигне. Ја сам, напротив, затезао дизгине. Гледао сам задихано на ту страну и, само да могу, скренуо бих да не видим неки страшан призор.
— Бог ти помогô! Чуло се само трупарање копита његовог коња о каменито тле, те командант затеже дизгине. Кљусина диже главу, фркну на нос, забаци уши уназад и умири се. — Војници!...
Возари се уздигли на узенгијама, па полегли, левом руком држе дизгине левака готово иза ува, а десном руком за ђем дешњака и вију бичем изнад коњских глава.
Дође и Милутин уча, вођа попуњавајућег дела. Уђосмо између топа и предњака каре, опустисмо дизгине и запалисмо цигарете. Запитах Александра за Јелу и да ли је и она међу овим народом. — А, да ти причам!
Ова необична тишина почиње да ме мучи, те прикупим дизгине и покренух кона. Али копите праскаво одјекују у празној ноћи, те ми се причињава као да се шума притајила, а онај
Сан тренутно одиђе са мојих очију. Пребацим дизгине преко руке и почнем шетати напред и назад. Али и онако у ходу очни капци ми се склапају.
Ево га и последњи релеј. Он ми рече да сада наилази командант. После подужег времена зачу се топот коња, ја прикупих дизгине и, када назрех његовог белца, приђох: — Господине потпуковниче, ја сам релеј. Крећите левим путем.
иди у село да нађеш стан и буди вољно. — Разумем! — па забацим шајкачу на једно око, опустим дизгине, и заједно са ордонансом запевам из свег гласа: Дунаве, Дунаве, тија водо ладна...
„Ескило“ запљашти по глибу копитама као маљевима, онда полете узбрдо. Видим иде сигурним правцем те му попустим дизгине и ударим мамуз. Угледах и светлост у биваку, и у неколико скокова стигосмо пред кућу. — А командир?
Прикупљам дизгине и одмеравам где је најмања ширина. Али, мој је коњ из запреге и не издваја се од осталих. Командант притрча реци,
Ишли смо ходом док ја не прикупих дизгине. Онда командант опет потера галоп, па се залете у једну шуму. Не знам куда пре да гледам, да ли тамо где треба коњ да
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
« — Ама, господине, грехота је то... сиромах сам човек... Него да се вратимо. Он одједном покупи дизгине и стаде да мува коња ногама у трбух.
А ја, тек онако одједном, као из какве заседе, скочих пред коња и дохватих за дизгине. Коњ стаде. — Доле с коња! — викнух и тргнух коња у страну. Он слете са седла па стаде живо да дреши бисаге.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Томча, пошто се добро уви, осети на коњу сигурно, утопљено, узе дизгине и, прекрстивши се, а не руковавши се са Софком, пође. — Збогом! — Срећан ти пут!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
дана, Па скинуо Шарца са тавана; Не седла га где се оседлава, Већ му меће седло по трбуху, На реп ставља узду и дизгине. 3 Текла Сава по вр’ Гребенара; Вода Лика по вр’ Велебита; Вода Уна по вр’ Пљешивице.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Из Паланке би пошли тако да у сутон стигну у Прерово. Чим би изишли из механске авлије, он би дизгине пружио Вукашину и уживао што вешто и лако влада коњима, неуморним у брзом, равномерном касу.
Он мора бити као ја, прави, стари радикал, адамовац. Кад Вукашин узме дизгине, посланиковање ће препустити Ђорђу, уз моју помоћ и с мојим лудима морају га изабрати.
неиздрживо му је топло и коње изводи, прснуће му мозак, толико му руке зебу да једва штрањге намиче, једва протиње дизгине, само да оде одавде, даје не би убио... „Одмах да се изгубиш из моје куће! Одмах, убићу те!
“ „Биће ти кућа још више пуста, Ђорђе.“ Само је то рекла сањива Милунка. „Напоље! Марш напоље!“ Трза дизгине, Мијат трчи да отвори капију, коњи се стресају од зиме, желе у касу да се загреју, санке зашрипаше.
Тада је јарџији бацио дизгине и брзо ушао у кафану, тискајући се кроз кафеџијине поздраве, питања и приче. Ђорђе отвори очи.
Од тога се богаљи рађају.“ Јасно чује „крв не помеша“. Он је држао опуштене дизгине, а кобила се сама пела уз брдо, одакле се видео пут за Паланку.
Жена секиром удара коње по сапима и трбуху, зину месо и лину крв, коњи вриште, туку копитима, кидају дизгине и галопом јуре низ пут, где се и плотови посакриваше у снег; два војника јурнуше на жену, она стаде, чвор на лицу јој
Притера кобилу до самих манастирских врата, а калуђер потрча к њему уплашено машући рукама. Он сиђе с коња и дизгине пружи згранутом калуђеру, који се, окренут вратима цркве, крсти, шапућући: — Само су Турци довде коњем долазили.
— Где су они што дају водицу? Унук ми се родио. Калуђер збуњено прихвати дизгине и белу кобилу повуче према липи. Из конака измиле и пође к њему неколико брада и мантија. — Дођох по водицу.
и појурио да не чује како сви Преровци знају, али ОН неће њима да покаже шта му је у души, неће због Ђорђа, па опушта дизгине да јахање кроз село овога јутра што дуже траје, да сви виде како се враћа из манастира са, водицом“, и сваком кога
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
мртво гледала у блатне коловозе иа широкој и пустој улици паланке, и гдекад покисле коње који су се пушили и мокре дизгине и руке погуреног у таљигама сељака под капуљачом; па бескрајно дуге зимске ноћи чаме, док је господин Леђенски
Ја то морам спречити по сваку цену. Више се није имало шта говорити и ја зграбих дизгине и бич из руку кочијаша па стадох бесно шибати коње.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
А механџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, кад иза Ђуричиних леђа загрме страховити глас: — Пуцај, небеса му његова, шта га чекаш!
на бегство, јер чим уђе у двориште, пре него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пантовцу: — Ходи дер, синко, придржи. Стар сам, па не могу сам...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Пошто се смрче, Грбо скочи у воду и дође до поноћи до коња. Одмах потегну коња за дизгине, јер је знао шта ће бит. Коњ се продере што је више могао, а Грбо одмах под коња у воду.
Још краљ није дошао до градскијех врата, а Грбо коња за дизгине. Коњ се још више продера, а краљ се опет врати да види шта му је.
— па се врати из штале. Није још дошао до градскијех врата, а Грбо коња за дизгине па под коња у воду, а коњ се још више продере.
Тада Шарац предложи Марку да се врате и пођу другим путем за Косово. Марко послуша, окрене му дизгине, и Шарац лако искочи из земље. Али чим пођоше другим правцем Косову, почне Шарац опет упадати у земљу као и пре.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Старао сам се да држим стално десну страну. Чим пут скрене налево, постајао сам неспокојан и затезао дизгине. Изгледало ми да никад такву самоћу и пустош нисам осећао. А знао сам да свуда около гамижу војници.
Грана ме нека ошину преко лица, и заплашен од нове могућности да ударим главом о дрво, затегох дизгине мога коња. При помисли да онај може опалити пушку у моја леђа, несвесно полегох и поново ободох коња.
Свеједно који. Дрхтао сам и од свога рођенога даха. Наједном претрнух. Као да чујем неке гласове десно. Прикупио сам дизгине. Коњ се померио. Зауставих га. Да бежим! Сину ми наново у памети. Али ако је тамо батерија?
Хладан ме зној проби. Командир је ћутао. Али, ево већ и последњих дрвета. Неки терет ми спаде са душе. Опустих дизгине, и извадах цигарету. Командир чу кад затворих дуванску кутију, па ми се обрати: — Хоћете да пушите?...
— Полази! Обузе ме опет неспокојство. Сад се налазимо пред одсудним часом. А још ако их и сретнемо уз пут. Стегох дизгине и завукох ноге у узенгије, као да ћу сада полетети.
Мој посилни брекће иза мојих леђа, те сјахах, да узјаше он. На нега је ред. Али он се убрзо скиде и пребаци дизгине преко руке. Вели, хладно му је у ногама... Под чизмама шкрипи снег.
Онда наваљено камење као у речном кориту и при најмањем додиру осипа се као бујица. Пустили смо коњима дизгине нека сами бирају. Пазимо само да се не оклизну и непрестано стрепимо да нас не згазе.
Код првих кућа зауставих коња. Он издужи врат, да бих му опустио дизгине. Иза зида једне куће угледах једнога коморџију који је о дрво обесио заклано јагње и дере га.
Ја завукох ногу у узенгију. Покушао је да поведе коња, али ја сам већ био у седлу, и једва истргох дизгине из руку војника. Коњи се беху узнемирили и готово да згазе један другога.
Војник одјури... Отуда је у најжешћем трку јурила једна запрега. За њом одмах друга. Прикупио сам дизгине. Имао сам утисак као да ће налетети на мене и сав се најежих.
Услед задржавања коња, прва запрега приближи ми се. Ободох коња мамузама држећи сад чврсто дизгине. Окренуо сам се мало, и угледах командира на његовом високом алату. Извукосмо се — добаци ми.
нападом, а и да бих га се отресао, готово несвесно кренух десним путем и тада, пред изненадним призором, пустих дизгине и ухватих се за главу. Шта је ово? — викну командир. Пут се слепо завршавао. Пред нама је била камена ограда.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
(Одлази.) Чује се бахат и сјахивање коња. Улази Стојан. СТОЈАН (иза себе Марку, дајући му дизгине и пушку): Држи коње и чекај! (Прилази Коштани. Посрће од радости.) Кошто, брзо! Хајде! КОШТАНА (Трза се): Ти?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
и „тек кад му противник приђе близу, лагано би истресао лулу, оставио је мирно у чибучницу, и тада би се машио коњу за дизгине и за оружје“.
Ражљути се остарјели ђедо, па кад викну, као да гром рикну: „Стани, курво, на пољу делијо!“ Па ђогату покупи дизгине, удари му казан-бакрачлију, ражљути се бијесан ђогате, од три скока мени доскочио; па потеже златна шестоперца: колико