Jakšić, Đura - PROZA
Strah me je od njega, begala bih; a ovamo bih svaki pramičak njegove guste kose s hiljadu poljubaca obasula... „Dobarveče, Grlice!...“ protepa Aleksa svojim zvučnim glasom.
— A! stari Sremac!... Šta li ga ovamo donese?... I on se diže s asure, otvori vrata i gledaše u staroga Sremca. — Dobarveče, učitelju! — reče Sremac, pa se posadi na prvu skamiju, baš naspram učiteljeve asure. — A otkuda ti, dobar čoveče?...