Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Za kuvarom čestitaše: mlinar Boban, kovač Trtak, konjušar Stipan, pak vozari Beljan i Dundak, a najzad govedar. Fra-Pirija kolendisa, koga više koga manje, prema godinama službovanja.
Fratar namignu, a na to Dundak, u tinji čas, sali u se sedam kupica rakije, uz nazdravice. — Sad, neka iščati molitvu! — reče Boban. — Kakvu molitvu!
Svi graju. Balegan otkrio mrtvaca, pa ga kuca prstima po utonulu želucu, a drugom rukom maha i govori nješto. Dundak stade otvarati sklenice ljekarija i svaku mirisaše. Boban digao suhu nogu mrtvoga, pa joj mjeri prstima debljinu.
Mogao je imati oko pedeset godina. On ne pokaza prevelike žalosti. Najbolje ga uteši Dundak, s kojim je do podne osušio oku mučenice. — Viš! — reče mu Dundak. — On bijaše briljuzak, brate.
On ne pokaza prevelike žalosti. Najbolje ga uteši Dundak, s kojim je do podne osušio oku mučenice. — Viš! — reče mu Dundak. — On bijaše briljuzak, brate. Ti znaš šta mi u Kotarima zovemo briljuzak? To je, znaš, jaje koje se izleže bez kore.
— Ali, može biti da baš njemu utrnuše zubi stoga što si ti ija nezrila voća? — reče Dundak, kome se, kao i svoj manastirskoj čeljadi, zakačila u pameti po koja izreka iz Svetoga pisma.
Najzad on sam objasni Dundaku zašto nema mira. Dundaka srete Škoranca usred bijela dana, išao od voza k manastiru. Dundak, slobodan, a vješt kako se treba ponašati u takvijem prilikama, prekrsti se, izgovori polako „Pozdrav Divici“, pak
Tako mi je naređeno, za pedipsu šta sam to propuštija učiniti uoči smrti. Dakle, slušaj...“ Dundak morade slušati svu ispovijest do kraja, sve krupne i sitne grjehove Škorančine, čak i to kako je krao duvan
Ama baš lipo, ama baš dobro! Dobro došli! Sidajte!... Njih četiri sjedoše na kolomat, između Trtka i Bobana. Škeljo, Dundak, Beljan, govedar, posadili se jedan do drugoga, svi na kolomatu, a od silne jare zaklanjahu lice rukama. — Pa kako ljudi?
Svi možemo spavati bez brige. — Kâ onaj, koga je bog blagoslovija i živa i mrtva — doda Dundak. Sad se zavrže razgovor o svačem, a najviše o prošlim sijelima. Svi se rado sjećahu Stipana i njegove šale.
— Daklenka: op! — viknu Dundak. Bukar promoli glavu. — Doli! Doli! — viču svi. — Čučni pa: op! — Ja bi ništo rekâ! — zatutnji Bukar u bačvi.
— Di je Bukar? — pita on. — On se, brate, zagnâ u san, pak mu ostaje jošte dosta dokle dopre do kraja! — veli Dundak sjedeći na pragu. Bakonja se izdera, da je svima u ušima zazvonilo: — Nije do šale, zlo vam jutro!...