Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
За куваром честиташе: млинар Бобан, ковач Тртак, коњушар Стипан, пак возари Бељан и Дундак, а најзад говедар. Фра-Пирија колендиса, кога више кога мање, према годинама службовања.
Фратар намигну, а на то Дундак, у тињи час, сали у се седам купица ракије, уз наздравице. — Сад, нека ишчати молитву! — рече Бобан. — Какву молитву!
Сви грају. Балеган открио мртваца, па га куца прстима по утонулу желуцу, а другом руком маха и говори њешто. Дундак стаде отварати скленице љекарија и сваку мирисаше. Бобан дигао суху ногу мртвога, па јој мјери прстима дебљину.
Могао је имати око педесет година. Он не показа превелике жалости. Најбоље га утеши Дундак, с којим је до подне осушио оку мученице. — Виш! — рече му Дундак. — Он бијаше бриљузак, брате.
Он не показа превелике жалости. Најбоље га утеши Дундак, с којим је до подне осушио оку мученице. — Виш! — рече му Дундак. — Он бијаше бриљузак, брате. Ти знаш шта ми у Котарима зовемо бриљузак? То је, знаш, јаје које се излеже без коре.
— Али, може бити да баш њему утрнуше зуби стога што си ти ија незрила воћа? — рече Дундак, коме се, као и свој манастирској чељади, закачила у памети по која изрека из Светога писма.
Најзад он сам објасни Дундаку зашто нема мира. Дундака срете Шкоранца усред бијела дана, ишао од воза к манастиру. Дундак, слободан, а вјешт како се треба понашати у таквијем приликама, прекрсти се, изговори полако „Поздрав Дивици“, пак
Тако ми је наређено, за педипсу шта сам то пропуштија учинити уочи смрти. Дакле, слушај...“ Дундак мораде слушати сву исповијест до краја, све крупне и ситне грјехове Шкоранчине, чак и то како је крао дуван
Ама баш липо, ама баш добро! Добро дошли! Сидајте!... Њих четири сједоше на коломат, између Тртка и Бобана. Шкељо, Дундак, Бељан, говедар, посадили се један до другога, сви на коломату, а од силне јаре заклањаху лице рукама. — Па како људи?
Сви можемо спавати без бриге. — Кâ онај, кога је бог благословија и жива и мртва — дода Дундак. Сад се заврже разговор о свачем, а највише о прошлим сијелима. Сви се радо сјећаху Стипана и његове шале.
— Дакленка: оп! — викну Дундак. Букар промоли главу. — Доли! Доли! — вичу сви. — Чучни па: оп! — Ја би ништо рекâ! — затутњи Букар у бачви.
— Ди је Букар? — пита он. — Он се, брате, загнâ у сан, пак му остаје јоште доста докле допре до краја! — вели Дундак сједећи на прагу. Бакоња се издера, да је свима у ушима зазвонило: — Није до шале, зло вам јутро!...