Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Preskačući, prekodan, sa svojim mladim oficirima jarkove, i učeći nove vojnike da bacaju čitavu malu burad baruta u rovove, oznojen i barusav, on je dolazio tek pred veče da
banak, pokriven pokrovcem, mogao je kroz trsku da vidi skoro celu okolinu grada i sve bedeme, a osim toga i sve svaje jarkove. Imao je, prekodan, šta i da gleda.
Rat mu se, izgleda, beše dosadio. Kad jedne noći Francuzi zagatiše rukavac i pustiše talase Rajne na opsadne jarkove, tako da se konji podaviše, kola polomiše, topovi zaglibiše, Isakovič je u svojoj kolibi mirno spavao.
Babetina mu se pojavi na mesto prve ljubavi, praznina na mesto gradova, u kojima je živeo, trgovao, ili kopao jarkove, pucao i tukao ljude.
noći, i u mesečini sjajnoj, pogubiše i razbegoše, tako da su se, vrišteći, uzalud dovikivale po mraku, padajući u jarkove i pokrivajući rukama i suknjama lice, da bar ne vide vraga, koji će ih svakako odneti.