Dučić, Jovan - PESME
Doneću na svet, kada panem, Prvu vest ljudskog srca. ŠUM Pođe šum s gore jasenova, Dade ga šumi jelâ, I bukvi bukva, zovi zova, Prenu se priroda cela.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Pred krčmom bješe golemi orah i njekoliko jasenova. Pod orahom odmaralo se njekoliko putnika. U sjeni od konjuške ležaše stoka.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Đorđe siđe s kola, stade i zagleda se u gust drvored jasenova zariven u tamu. Kao kroz san čuje: — Obliznila ti se žena, Tole! — Jesu li muški? — Oba muška! Tola otrča niz put.
I jasenovi da izgore! Neka se ne pozna gde je bila kuća Đorđa Katića, nek ostanu ugarci od jasenova. Na snegu da se crne i strče u nebo. Sneg je crn. I vetar je garav.
veseli i bezbrižni, pa priđe prozoru i poče noktima da grebe ledeno žbunje sa stakla, da bolje vidi vratnice i put pored jasenova. — I juče sam zabadava prezao konje — reče Mijat. — Ako si. Preži ih opet. — Pa nije javio da dolazi.
” Ni jednu reč: „Dolazim” , misli Aćim gledajući kroz ledeni vez na staklu u put pored jasenova, sada još više u belom dimu vejavice. Otkako se vratio iz Pariza, treća je godina, nije dolazio kući.
Treba mu odmah platiti, da ga ne vidi otac. Uzdahnu gledajući sneg u pazusima jasenova. Najvažnije je ne biti sentimentalan, jer svet je surov i ravnodušan.
Mijat polako potera konje. Čim iziđoše na put, konji pođoše brzim kasom. u očima mu ostade red visokih, golih jasenova. Ponižavajuće, i surovo. Ne, ne, tako se i mora u životu. Jedino tako.
Onda su ga skinuli i odgurali oko plota, pored jasenova. — i jatagan moga dede Lazara oštrio se na njemu — šapuće Čađević, na tri koraka su, a oči jedan drugome ne vide.
Dok on radi, ostali ćute i piju vino. Ćute i žene i deca, obešenih glava na plotu između jasenova, slušaju nož i gledaju venac varnica.
ne samo ukućani, već i sluge i nadničari što su galamili, smejali se i zviždali samo do vratnica i lese visokih, mrkih jasenova, da bi zamukli čim bi ušli u Katićevo dvorište.
I voćka se kalemi, pa rađa i živi, pomisli. U staji njišti kobila. Iza jasenova, pun mesec raskrvari se na plotu. — Treba da se raduješ! — ljutito reče Aćim. — Pa radujem se — gotovo prošapta Đorđe.
Stoji kraj prozora i gleda u žućkastu mrlju svetlosti iz Simkine sobe. Napregnuto sluša tiho hujanje vetra u vrhovima jasenova. Kazna. Njegovom voljom mnogo je dece ostalo bez očeva. Stiže ga kazna. I božja, i Vasilijeva, i Katina, i Luke Došljaka..
Svanulo je. Iza jasenova donji rub neba pripaljuje sunce. Jedna tanka i nežna zraka osta na Đorđevom licu. On zažmuri i seti se da čeka da mu
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Udesno od njih, sve do susjedne šumovite kose, protezao se red sitna jasenova žbunja izrasla u pukotinama stijena. Držeći se za nj, nekako bi se, vjerovatno, i dospjelo do onoga spasonosnoga šumarka.