Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Донећу на свет, када панем, Прву вест људског срца. ШУМ Пође шум с горе јасенова, Даде га шуми јелâ, И букви буква, зови зова, Прену се природа цела.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Пред крчмом бјеше големи орах и њеколико јасенова. Под орахом одмарало се њеколико путника. У сјени од коњушке лежаше стока.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Ђорђе сиђе с кола, стаде и загледа се у густ дрворед јасенова заривен у таму. Као кроз сан чује: — Облизнила ти се жена, Толе! — Јесу ли мушки? — Оба мушка! Тола отрча низ пут.
И јасенови да изгоре! Нека се не позна где је била кућа Ђорђа Катића, нек остану угарци од јасенова. На снегу да се црне и стрче у небо. Снег је црн. И ветар је гарав.
весели и безбрижни, па приђе прозору и поче ноктима да гребе ледено жбуње са стакла, да боље види вратнице и пут поред јасенова. — И јуче сам забадава презао коње — рече Мијат. — Ако си. Прежи их опет. — Па није јавио да долази.
” Ни једну реч: „Долазим” , мисли Аћим гледајући кроз ледени вез на стаклу у пут поред јасенова, сада још више у белом диму вејавице. Откако се вратио из Париза, трећа је година, није долазио кући.
Треба му одмах платити, да га не види отац. Уздахну гледајући снег у пазусима јасенова. Најважније је не бити сентименталан, јер свет је суров и равнодушан.
Мијат полако потера коње. Чим изиђоше на пут, коњи пођоше брзим касом. у очима му остаде ред високих, голих јасенова. Понижавајуће, и сурово. Не, не, тако се и мора у животу. Једино тако.
Онда су га скинули и одгурали око плота, поред јасенова. — и јатаган мога деде Лазара оштрио се на њему — шапуће Чађевић, на три корака су, а очи један другоме не виде.
Док он ради, остали ћуте и пију вино. Ћуте и жене и деца, обешених глава на плоту између јасенова, слушају нож и гледају венац варница.
не само укућани, већ и слуге и надничари што су галамили, смејали се и звиждали само до вратница и лесе високих, мрких јасенова, да би замукли чим би ушли у Катићево двориште.
И воћка се калеми, па рађа и живи, помисли. У стаји њишти кобила. Иза јасенова, пун месец раскрвари се на плоту. — Треба да се радујеш! — љутито рече Аћим. — Па радујем се — готово прошапта Ђорђе.
Стоји крај прозора и гледа у жућкасту мрљу светлости из Симкине собе. Напрегнуто слуша тихо хујање ветра у врховима јасенова. Казна. Његовом вољом много је деце остало без очева. Стиже га казна. И божја, и Василијева, и Катина, и Луке Дошљака..
Свануло је. Иза јасенова доњи руб неба припаљује сунце. Једна танка и нежна зрака оста на Ђорђевом лицу. Он зажмури и сети се да чека да му
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Удесно од њих, све до сусједне шумовите косе, протезао се ред ситна јасенова жбуња израсла у пукотинама стијена. Држећи се за њ, некако би се, вјероватно, и доспјело до онога спасоноснога шумарка.