Ćosić, Dobrica - KORENI
Osušena semca. Zaustavi dah: srcu ne može ništa; ono brzo kasa po sipkavoj tami, probodenoj odžacima i jasenovima. Nije ona kriva. Ona kuću drži, imanjem upravlja, u trgovini pomaže.
“ Sedeo je pored prozora sav stegnut zavišću prema svima, a nebo mu je stalno bilo rasporeno na jasenovima, nebo nije prestajalo da stovaruje na zemlju i krovove svoj beli jed. ... .
Ja ću sam da potvrdim u sudu. Vukašin stoji uz prozor, vrane gaču na jasenovima, lupaju krilima, drveće kao da pada kroz maglu, odjednom posečeno.
Uživljava se u onaj trenutak. Samo je granulo iz nje. Odlomilo se. Nema vole da posluje, pa iziđe napolje. Crnim jasenovima mesečina posedela vrhove, a nad njima se prosule sitne zvezde. Ona je žena. Nad svima.
Na odžaku se zeleni lišaj. Spekle se i zgrčile ćeramide kao stari, bačeni opanci. Na jasenovima lišće je crno. Plugovi nikad nisu bili ovako zarđali.
I odžaci što se dime suve su svinjske glave, i čavke u jasenovima — samo su kuknjava. Ljudi u selu natukli šubare na oči, pogureni.
U njegovoj avliji, jedino u njegovoj sobi noćas truli svetlo u pomrčini pred kišu. A mirišljav je vetar u tek olistalim jasenovima. Aćim se lomi na minderluku i ne veruje sebi: posle trideset godina rađa se čovek u njegovoj kući. Čiji se čovek rađa?
sluge gone velika krda svinja i dželepe goveda, po svim putevima njegovo putuje, svim skelama njegovo se prevozi, među jasenovima gradi se varoš, Vasilijeva kuća je srušena, ništa njegovo nije ostalo...
kažu, zato što se pucalo na krala sve će radikale povešati, a tuđe je to i sramota je njegova što on ostaje među jasenovima da postane domaćin i naslednik Aćima Katića.
Beži od tišine u selu. Beži da ne sazna da je Adam umro. Umro je jer je zvezda padala nad Prerovom, nad njegovim jasenovima, baš kad je bio kod prvih kuća. I pištala je ta zvezda što pada kad dete umre. To je detinja duša. Bog me kažnjava.