Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Осушена семца. Заустави дах: срцу не може ништа; оно брзо каса по сипкавој тами, прободеној оџацима и јасеновима. Није она крива. Она кућу држи, имањем управља, у трговини помаже.
“ Седео је поред прозора сав стегнут завишћу према свима, а небо му је стално било распорено на јасеновима, небо није престајало да стоварује на земљу и кровове свој бели јед. ... .
Ја ћу сам да потврдим у суду. Вукашин стоји уз прозор, вране гачу на јасеновима, лупају крилима, дрвеће као да пада кроз маглу, одједном посечено.
Уживљава се у онај тренутак. Само је грануло из ње. Одломило се. Нема воле да послује, па изиђе напоље. Црним јасеновима месечина поседела врхове, а над њима се просуле ситне звезде. Она је жена. Над свима.
На оџаку се зелени лишај. Спекле се и згрчиле ћерамиде као стари, бачени опанци. На јасеновима лишће је црно. Плугови никад нису били овако зарђали.
И оџаци што се диме суве су свињске главе, и чавке у јасеновима — само су кукњава. Људи у селу натукли шубаре на очи, погурени.
У његовој авлији, једино у његовој соби ноћас трули светло у помрчини пред кишу. А миришљав је ветар у тек олисталим јасеновима. Аћим се ломи на миндерлуку и не верује себи: после тридесет година рађа се човек у његовој кући. Чији се човек рађа?
слуге гоне велика крда свиња и џелепе говеда, по свим путевима његово путује, свим скелама његово се превози, међу јасеновима гради се варош, Василијева кућа је срушена, ништа његово није остало...
кажу, зато што се пуцало на крала све ће радикале повешати, а туђе је то и срамота је његова што он остаје међу јасеновима да постане домаћин и наследник Аћима Катића.
Бежи од тишине у селу. Бежи да не сазна да је Адам умро. Умро је јер је звезда падала над Преровом, над његовим јасеновима, баш кад је био код првих кућа. И пиштала је та звезда што пада кад дете умре. То је детиња душа. Бог ме кажњава.