Jakšić, Đura - PROZA
Da li je on tom svojom samoćom bio zadovoljan ili nije? To nikome ne kazivaše. A Jelica, osim svojih kućevnih poslova, umela je divno tkati i šiti; sve što je na njoj bilo, sve beše njena rukotvorina: i ona
— Zaljubljen je — mišljaše uča, — ali je i divna ta Sremčeva Jelica! Ja nikad nisam video lepše u svetu. Samo je šteta što je iz beloga sveta...
— A šta će ti bosiljak?... — pitaše ga Jelica. — Otkad mi je babo preminuo, to mi je najmilije cveće. Jelica mu dade stručak bosiljka.
— A šta će ti bosiljak?... — pitaše ga Jelica. — Otkad mi je babo preminuo, to mi je najmilije cveće. Jelica mu dade stručak bosiljka. — Pa, Jelčice, daj mi i jedan pupoljak od ruže; lepo će pristajati sveže rumenilo uz bosiljak!
— Otkako sam tebe video, Jelčice, ne volim nijedno cveće, do samo ružu rumenu... Ej, Jelo, Jelo! Jelica mu htede dodati ružu, ali joj ruka zadrhta, a lepo cveće pade na zemlju.
U beloj kućici izgledalo je sve tužno i žalostivo. Za razbojem sedi Jelica i tke platno, a svaka joj je žica orošena suzama — niz bleđano lice same se kotrljaju, a ona im i ne brani; kadikad
— Jelice! Sutra će da sude Milisavu što je upalio kuću... Jelica se trže i briznu plakati. — Zar i ti, babo?... Ah, babo, babo!...
I Sremac sede na svoga mrkova; samo Jelica sa Milisavom, kad mlađi, koračaše čas pored njih, čas za njima ili pred njima.
— Nikad! — odgovaraše Jelica, a glava joj klonu na njegovo rame. — Nikad više!... Ali, moj dragi, treba ići; otac će nas čekati. . . . . . . . . . .
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
DEVA 60 12. GORSKI CAREVI 65 13. PRVI MEGDAN 76 14. PROKLETA KUĆA 81 II DEO: OSVETNIK 89 1. PAUK 90 2. JELICA 96 3. ZEKA 102 4. POTERA 109 5. SIMA KATIĆ 115 6. KRUŠKA RADI 120 7. RASCEP 126 8. TVRDOGLAVSTVO 132 9.
Ali... đavo ga znao!... Kao da je neka premaglavica!... Oba se pobratima zagledaše u jednu devojku!... Bila je to Jelica Sevića. Grom devojka! Bila je to lepota, ali ne gospodska nego junačka lepota.
Da pije koja curica zamakla za oko?... — Jok! — reče Lazar i poče kriti oči. — Ha!... ha!... ha!... Znam!... Jelica Miloševa!... Lazar sagao glavu i ćuti. — Nego, tu i tvoj jaran obleće, a? U Lazaru poče da vri...
— Aih! — začu se uzvik. Sve živo pogleda u Stanka s nekim poštovanjem; Jelica je gledala ispod oka, ali tako da Lazaru - koji to smotri - nabreknuše žile na čelu i slepim očima. – Skloni se!
— Hoću! — reče Stanko sigurnim glasom i priđe meti. – Pazite, jesam li na meti? Sve živo zastade. Jelica, kao da je prozrela Lazarevu nameru, preblede kao smrt... Stanko se hipnu i preskoči nož...
Poslednji slog zagluši pucanj iz pištolja, koji se razleže po lugu... Stanko posrte i pade na desno koleno... Jelica ciknu i diže ruke nada se, a sve drugo okameni se na mestu... Nasta tajac...
Nešto, kao peka grmljavina iz dubine, zbunjivaše mu mozak. — E, brate! — reče on tiho, kao da je samom sebi govorio. Jelica prošaputa: — I baš htede da te ubije? On sleže ramenima. — I to zbog mene!
I bio je tako miran... bilo mu je tako pravo kao da je učinio kakvo dobro delo... Jelica!... Ta lepa devojka!... I ona će biti njegova!... Što je bilo pa putu, on je sklonio; a Crna Bara boljeg od njega nema!...
— šaputaše mu jedan glas. On ce trže. Zaista, tako je. Ako on ubije Lazara, ubiće i njega. I onda, Jelica opet neće biti njegova. To ga zaprepasti i gotovo pokoleba... Zar da se odrekne Jelice?
Niko više nije mogao raskvarti nameru njegovu. To osta kao u kamen urezano... Otac, mati, braća, deca, Jelica... sve je na svome mestu, ali nada svima je smrt Lazareva...
Pa onda, i oborio me!... Pa onda, srce mi se cepalo na paramparče kad vidim samo kako ga Jelica gleda!... E, dođe, pa mi ce smrče pred očima!... Morao sam ga ubiti!... – Ali ti ga nisi ubio! — reče subaša.
popu...kmeta gde drži onu crvenu kesicu... Pa onda izbi iznad tih slika krasna slika lepote devojke... Jelica stoji pred njim kao živa, ponosita... Gleda ga otvoreno, slobodno. Kao da mu vele ti pogledi: ja ti verujem!...
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
VTORO 30 LAŽA I PARALAŽA (VESELO POZORIJE) DJEJSTVUJUĆA LICA: MARKO VUJIĆ, bogati trgovac JELICA, njegova kći BATIĆ ALEKSA MITA MARIJA DJEJSTVO PRVO 1. (Ulica.
(Odlaze.) 2. (Soba kod Marka.) MARKO sedi na stolici a JELICA blizu prozora plete i knjigu čita. JELICA: Göttlіch, ah! Ѕehr göttlich! MARKO: Hm!
(Odlaze.) 2. (Soba kod Marka.) MARKO sedi na stolici a JELICA blizu prozora plete i knjigu čita. JELICA: Göttlіch, ah! Ѕehr göttlich! MARKO: Hm! Što su ti sadanje devojke — dva posla rade!
JELICA: Göttlіch, ah! Ѕehr göttlich! MARKO: Hm! Što su ti sadanje devojke — dva posla rade! JELICA: Ah, tatice, škoda, škoda što ne znate nemecki!
MARKO: Moja ćerko, zato sam te i poslao u Beč da ti naučiš, kad ja nisam mogo. JELICA: Ah, kako je lepo, ja vam ne mogu dosta iskazati, verujte, ne mogu: kako je bila jedna princesa, ah sirota, kako je za
MARKO: A šta je to švermovala? JELICA: Ah, švermovati je to što u Beču kažu švermeraj. Koliko sam puta ja švermovala, ne mogu vam iskazati, ljubeznn tatice.
Koliko sam puta ja švermovala, ne mogu vam iskazati, ljubeznn tatice. MARKO: Ali šta je to švermovati? JELICA: Ta kažem vam, to je švermeraj. Tako je Amalija švermovala za Morom, kad sam Šilera čitala; o, taj vam piše!
MARKO: Kaži ti meni zašto čitaš te knjige? JELICA: O, tatice, kako ne bi kad po Beču prve frajle i najveće dame čitaju.
MARKO: Zato ti srpski tako govoriš. JELICA: O, molim vas, tatice, u Beču se retko čuje srpski; sve nemecki i francuski. To su vam jezici!
Ja jednako žalim što me niste dali da i francuski učim. MARKO: A s kim bi ovde govorila? JELICA: O, molim vas, tatice, imala bi ja dosta hasne od toga. Kakvi romana oni imadu!
MARKO: Šta bi se pomogla time? JELICA: O, tatice, mlogo; jer govoriti po modi, unterhaltovati se s najvećom gospodom, štelovati se i znati šta je bon-ton,
A ima li u tim tvojim rumanma kako se gotovi ručak, kako treba biti dobra gazdarica i red u kući držati? JELICA: A, to je sasvim gemajn, to samo proste žene rade. MARKO: Hm! A gospođe?
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Koliko je po granama kuka, Tol’ko bilo na Jovanu muka! Koliko je u rukavu žica, Toliko ga ud’rilo str’jelica.“ 120. Alipaša na Hercegovini, L’jepa Mara na Bišću bijaše.
Koliko u šumi borova, On’liko ga udrilo gromova! Koliko je u šumi jelica, On’liko ga udrilo strelica! Koliko je na kruški krušaka, On’liko ga ubilo pušaka!
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
I zagušujući uzdah, zatvori vrata. Bješe prošla Srdareva „jedra Jelica“ sa materom, a za njom, poslije jedne gomilice, druga Jelka sa njekijem djevojkama. Bakonja se tek mašta izoglavi.
I misliš li ti zbilja da ja za to nisam odavna znâ? Ta znali smo mi odavno... i ja i Jelica. Još smo se čudili vašoj neopreznosti.
Ta znali smo mi odavno... i ja i Jelica. Još smo se čudili vašoj neopreznosti. Jelica me više puta nagovarala da ti ponudim da se s tvojom Jelkom kod nje sastaješ, di ćeš biti siguran kâ u svojoj kući.
Odma, onoga trenutka skočija bi u vodu. A nemojte misliti da se onda ne bi sve proćukalo, da bi i Jelica i vi na miru prošli.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Kad dođoše do jedne kruške pod osojem, tu ih zaustavi Jelica Pleskonjića, koja im pričaše o drekavcu. — Eto, baš na ovom mestu ga je video moj čile; to mi je sam pričao toliko
Beše joj nepravo sve, a najviše one Đuričine reči, što ih Jelica sad kaza. Devojke se razgovarahu i dalje, a ona ne može da se odvoji od ovih misli.
— Ja bruke naše, bolan! — reče joj Jelica, navlačeći jeleče od sukna. — Bolje što ne pođe sa nama! Devojke se sve dale u kikot, pa, kako se pogledaju, zacenu se
— Okupila me Živana pljuskati — poče Jelica — te iskočih iz vira... Kad đernuh okom kroz šiblje, a on ide, pa sve gleda u nas i smeje se.
Stanka iđaše donekle sa Jelicom, pa se od potoka, što protiče ispod Radonjića kuća, odvoji i pođe sama. Putom samo Jelica veselo pričaše, a Stanka se tek ponekiput osmehne, ne znajući ni ima li mesta tome smehu.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
U pesmi »Bog nikom dužan ne ostaje« (Vuk, 2, 5) rastrgnuta je konjima nevina, lažno optužena Jelica: gde je od nje kapala krv, tu je raslo smilje i bosilje.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
I taj bedni i nakazni život tiranin bi najzad uzeo. Istog je mišljenja i Prijezdina ljuba, ponosita Jelica gospođa, koja jednostavnim rečima — kao nešto što se po sebi razume, što je jedino prirodno i moguće — izražava
prijatno zvuče: Nedeljko (prota), Mara ili Janja (krčmarica), Ružica (crkva ili žena), Pavle, Jovan, Zlatija, Hajkuna, Jelica, Anđelija.
zelena, ni međ' njima tankovrha jela, već to bila dva brata rođena: jedno Pavle, a drugo Radule, među njima sestrica Jelica...
Sestra Derenčića bana — to su sve sestre koje su ostajale bez braće. Prijezda i Jelica — to su svi ljudi koji su stradali od nadmoćne sile. Vojvoda Kajica — to su svi junaci koji su ubijani na prevaru.
Kad to vide Jelica gospođa, ta kondirom o kamen udari, pa potrča u gospodske dvore: „Zlo ti vino, dragi gospodaru! Zlo ti vino, a gora
“ Suze roni Jelica gospođa: „Volim s tobom časno poginuti neg' ljubiti na sramotu Turke; neću svoju veru izgubiti i časnoga krsta
Uzeše se oboje za ruke, pa odoše na beden Stalaća, pa besedi Jelica gospođa: „O Prijezda, dragi gospodaru, Morava nas voda odranila, nek Morava voda i sarani!“ Pa skočiše u vodu Moravu.
— a kade mi brže prokapaste? Da mi nije umrijeti s mirom“. Progovara Jelica đevojka: „O moj brate, bolestan dojčine, nisu tvoji dvori prokapali, no su suze Jelice sestrice“.
Ali zlata, al' bijela platna: nemaš čime na đerđefu vesti, nemaš čime, al' nemaš po čemu?“ Progovara Jelica đevojka: „O moj brate, bolani Dojčine, dosta ima ljeba bijeloga, a još više vina crvenoga; dosta zlata i bijela
zelena, ni međ’ njima tankovrha jela, već to bila dva brata rođena: jedno Pavle, a drugo Radule, među njima sestrica Jelica. Braća seju vrlo milovala, svaku su joj milost donosila, najposlije nože okovane, okovane srebrom, pozlaćene.
Idi, brate, bezistenu mome, tj. idi mojoj kući, u moj stan (inače bezisten znači trg). Jelica je stajaće ime, a Markova žena zvala se Jelena. 28 Mina od Kostura je nepoznat istoriji.
Biljege mu nikakve ne vrše, tj. ne stavi na njegov grob nikakvo obeležje (natpis). 38 Prijezda i Jelica su ličnosti istorijski neodređene. Nije Memed osvojio Stalać, nego Musa (1413). S pokoj duše Prijezde vojvode, tj.