Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није? То никоме не казиваше. А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она
— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица! Ја никад нисам видео лепше у свету. Само је штета што је из белога света...
— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. — Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. Јелица му даде стручак босиљка.
— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. — Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. Јелица му даде стручак босиљка. — Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак!
— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену... Еј, Јело, Јело! Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.
У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад
— Јелице! Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... Јелица се трже и бризну плакати. — Зар и ти, бабо?... Ах, бабо, бабо!...
И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима.
— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!... Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. . . . . . . . . . .
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
ДЕВА 60 12. ГОРСКИ ЦАРЕВИ 65 13. ПРВИ МЕГДАН 76 14. ПРОКЛЕТА КУЋА 81 ИИ ДЕО: ОСВЕТНИК 89 1. ПАУК 90 2. ЈЕЛИЦА 96 3. ЗЕКА 102 4. ПОТЕРА 109 5. СИМА КАТИЋ 115 6. КРУШКА РАДИ 120 7. РАСЦЕП 126 8. ТВРДОГЛАВСТВО 132 9.
Али... ђаво га знао!... Као да је нека премаглавица!... Оба се побратима загледаше у једну девојку!... Била је то Јелица Севића. Гром девојка! Била је то лепота, али не господска него јуначка лепота.
Да пије која цурица замакла за око?... — Јок! — рече Лазар и поче крити очи. — Ха!... ха!... ха!... Знам!... Јелица Милошева!... Лазар сагао главу и ћути. — Него, ту и твој јаран облеће, а? У Лазару поче да ври...
— Аих! — зачу се узвик. Све живо погледа у Станка с неким поштовањем; Јелица је гледала испод ока, али тако да Лазару - који то смотри - набрекнуше жиле на челу и слепим очима. – Склони се!
— Хоћу! — рече Станко сигурним гласом и приђе мети. – Пазите, јесам ли на мети? Све живо застаде. Јелица, као да је прозрела Лазареву намеру, пребледе као смрт... Станко се хипну и прескочи нож...
Последњи слог заглуши пуцањ из пиштоља, који се разлеже по лугу... Станко посрте и паде на десно колено... Јелица цикну и диже руке нада се, а све друго окамени се на месту... Наста тајац...
Нешто, као пека грмљавина из дубине, збуњиваше му мозак. — Е, брате! — рече он тихо, као да је самом себи говорио. Јелица прошапута: — И баш хтеде да те убије? Он слеже раменима. — И то због мене!
И био је тако миран... било му је тако право као да је учинио какво добро дело... Јелица!... Та лепа девојка!... И она ће бити његова!... Што је било па путу, он је склонио; а Црна Бара бољег од њега нема!...
— шапуташе му један глас. Он це трже. Заиста, тако је. Ако он убије Лазара, убиће и њега. И онда, Јелица опет неће бити његова. То га запрепасти и готово поколеба... Зар да се одрекне Јелице?
Нико више није могао раскварти намеру његову. То оста као у камен урезано... Отац, мати, браћа, деца, Јелица... све је на своме месту, али нада свима је смрт Лазарева...
Па онда, и оборио ме!... Па онда, срце ми се цепало на парампарче кад видим само како га Јелица гледа!... Е, дође, па ми це смрче пред очима!... Морао сам га убити!... – Али ти га ниси убио! — рече субаша.
попу...кмета где држи ону црвену кесицу... Па онда изби изнад тих слика красна слика лепоте девојке... Јелица стоји пред њим као жива, поносита... Гледа га отворено, слободно. Као да му веле ти погледи: ја ти верујем!...
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
ВТОРО 30 ЛАЖА И ПАРАЛАЖА (ВЕСЕЛО ПОЗОРИЈЕ) ДЈЕЈСТВУЈУЋА ЛИЦА: МАРКО ВУЈИЋ, богати трговац ЈЕЛИЦА, његова кћи БАТИЋ АЛЕКСА МИТА МАРИЈА ДЈЕЈСТВО ПРВО 1. (Улица.
(Одлазе.) 2. (Соба код Марка.) МАРКО седи на столици а ЈЕЛИЦА близу прозора плете и књигу чита. ЈЕЛИЦА: Гöттліцх, ах! Ѕехр гöттлицх! МАРКО: Хм!
(Одлазе.) 2. (Соба код Марка.) МАРКО седи на столици а ЈЕЛИЦА близу прозора плете и књигу чита. ЈЕЛИЦА: Гöттліцх, ах! Ѕехр гöттлицх! МАРКО: Хм! Што су ти садање девојке — два посла раде!
ЈЕЛИЦА: Гöттліцх, ах! Ѕехр гöттлицх! МАРКО: Хм! Што су ти садање девојке — два посла раде! ЈЕЛИЦА: Ах, татице, шкода, шкода што не знате немецки!
МАРКО: Моја ћерко, зато сам те и послао у Беч да ти научиш, кад ја нисам мого. ЈЕЛИЦА: Ах, како је лепо, ја вам не могу доста исказати, верујте, не могу: како је била једна принцеса, ах сирота, како је за
МАРКО: А шта је то швермовала? ЈЕЛИЦА: Ах, швермовати је то што у Бечу кажу швермерај. Колико сам пута ја швермовала, не могу вам исказати, љубезнн татице.
Колико сам пута ја швермовала, не могу вам исказати, љубезнн татице. МАРКО: Али шта је то швермовати? ЈЕЛИЦА: Та кажем вам, то је швермерај. Тако је Амалија швермовала за Мором, кад сам Шилера читала; о, тај вам пише!
МАРКО: Кажи ти мени зашто читаш те књиге? ЈЕЛИЦА: О, татице, како не би кад по Бечу прве фрајле и највеће даме читају.
МАРКО: Зато ти српски тако говориш. ЈЕЛИЦА: О, молим вас, татице, у Бечу се ретко чује српски; све немецки и француски. То су вам језици!
Ја једнако жалим што ме нисте дали да и француски учим. МАРКО: А с ким би овде говорила? ЈЕЛИЦА: О, молим вас, татице, имала би ја доста хасне од тога. Какви романа они имаду!
МАРКО: Шта би се помогла тиме? ЈЕЛИЦА: О, татице, млого; јер говорити по моди, унтерхалтовати се с највећом господом, штеловати се и знати шта је бон-тон,
А има ли у тим твојим руманма како се готови ручак, како треба бити добра газдарица и ред у кући држати? ЈЕЛИЦА: А, то је сасвим гемајн, то само просте жене раде. МАРКО: Хм! А госпође?
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Колико је по гранама кука, Тол’ко било на Јовану мука! Колико је у рукаву жица, Толико га уд’рило стр’јелица.“ 120. Алипаша на Херцеговини, Л’јепа Мара на Бишћу бијаше.
Колико у шуми борова, Он’лико га удрило громова! Колико је у шуми јелица, Он’лико га удрило стрелица! Колико је на крушки крушака, Он’лико га убило пушака!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
И загушујући уздах, затвори врата. Бјеше прошла Срдарева „једра Јелица“ са матером, а за њом, послије једне гомилице, друга Јелка са њекијем дјевојкама. Бакоња се тек машта изоглави.
И мислиш ли ти збиља да ја за то нисам одавна знâ? Та знали смо ми одавно... и ја и Јелица. Још смо се чудили вашој неопрезности.
Та знали смо ми одавно... и ја и Јелица. Још смо се чудили вашој неопрезности. Јелица ме више пута наговарала да ти понудим да се с твојом Јелком код ње састајеш, ди ћеш бити сигуран кâ у својој кући.
Одма, онога тренутка скочија би у воду. А немојте мислити да се онда не би све проћукало, да би и Јелица и ви на миру прошли.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Кад дођоше до једне крушке под осојем, ту их заустави Јелица Плескоњића, која им причаше о дрекавцу. — Ето, баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао толико
Беше јој неправо све, а највише оне Ђуричине речи, што их Јелица сад каза. Девојке се разговараху и даље, а она не може да се одвоји од ових мисли.
— Ја бруке наше, болан! — рече јој Јелица, навлачећи јелече од сукна. — Боље што не пође са нама! Девојке се све дале у кикот, па, како се погледају, зацену се
— Окупила ме Живана пљускати — поче Јелица — те искочих из вира... Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се.
Станка иђаше донекле са Јелицом, па се од потока, што протиче испод Радоњића кућа, одвоји и пође сама. Путом само Јелица весело причаше, а Станка се тек понекипут осмехне, не знајући ни има ли места томе смеху.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
У песми »Бог ником дужан не остаје« (Вук, 2, 5) растргнута је коњима невина, лажно оптужена Јелица: где је од ње капала крв, ту је расло смиље и босиље.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
И тај бедни и наказни живот тиранин би најзад узео. Истог је мишљења и Пријездина љуба, поносита Јелица госпођа, која једноставним речима — као нешто што се по себи разуме, што је једино природно и могуће — изражава
пријатно звуче: Недељко (прота), Мара или Јања (крчмарица), Ружица (црква или жена), Павле, Јован, Златија, Хајкуна, Јелица, Анђелија.
зелена, ни међ' њима танковрха јела, већ то била два брата рођена: једно Павле, а друго Радуле, међу њима сестрица Јелица...
Сестра Деренчића бана — то су све сестре које су остајале без браће. Пријезда и Јелица — то су сви људи који су страдали од надмоћне силе. Војвода Кајица — то су сви јунаци који су убијани на превару.
Кад то виде Јелица госпођа, та кондиром о камен удари, па потрча у господске дворе: „Зло ти вино, драги господару! Зло ти вино, а гора
“ Сузе рони Јелица госпођа: „Волим с тобом часно погинути нег' љубити на срамоту Турке; нећу своју веру изгубити и часнога крста
Узеше се обоје за руке, па одоше на беден Сталаћа, па беседи Јелица госпођа: „О Пријезда, драги господару, Морава нас вода одранила, нек Морава вода и сарани!“ Па скочише у воду Мораву.
— а каде ми брже прокапасте? Да ми није умријети с миром“. Проговара Јелица ђевојка: „О мој брате, болестан дојчине, нису твоји двори прокапали, но су сузе Јелице сестрице“.
Али злата, ал' бијела платна: немаш чиме на ђерђефу вести, немаш чиме, ал' немаш по чему?“ Проговара Јелица ђевојка: „О мој брате, болани Дојчине, доста има љеба бијелога, а још више вина црвенога; доста злата и бијела
зелена, ни међ’ њима танковрха јела, већ то била два брата рођена: једно Павле, а друго Радуле, међу њима сестрица Јелица. Браћа сеју врло миловала, сваку су јој милост доносила, најпослије ноже оковане, оковане сребром, позлаћене.
Иди, брате, безистену моме, тј. иди мојој кући, у мој стан (иначе безистен значи трг). Јелица је стајаће име, а Маркова жена звала се Јелена. 28 Мина од Костура је непознат историји.
Биљеге му никакве не врше, тј. не стави на његов гроб никакво обележје (натпис). 38 Пријезда и Јелица су личности историјски неодређене. Није Мемед освојио Сталаћ, него Муса (1413). С покој душе Пријезде војводе, тј.