Radičević, Branko - PESME
Vas se nešto junak promenio, U misao neku zaronio, Baš u neku mutnu i nemilu, Malo zbori i to kâ na silu, Mučno jezdi ukraj pobratima, A sve žešće unapred se prima, Kâ od njega da bi umakao — Spazi Gojko, i beže mu žao, Seti s'
Srce bije, on škrguće zubi: „Oh prijane, zaš me tako ubi?“ Jezdi gorom Srbadija mlada, Još puškomet, pa eto im grada. Ujedanput viknuše ratnici: „Pobegoše iz grada krvnici!
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Nema šta, nepoznati kum imao je mašte. Krenuo, tako, Mulić s Uraganom kroz naša sela, u otkup. Jezdi kljuse, sve se od puste sile zavaljuje, a gazda se natuštio, valjda se uz put sjeća zlatnih bakarnih vremena.
Kostić, Laza - PESME
»Ne daj se od vile smesti, »veštica je, zle je svesti, »Bog bi znao, kuda. jezdi!!« Kao smeli moreplovac drevnih priča i vremena, što je, vezan za katarku, u bezumlju slatku, žarku, sluš'o pesme od
mene zvuci gone, a za svakim reči zvone: »Ne daj se od vile smesti, »veštica je, zle je svesti, »Bog bi znao, kuda jezdi!« — Al' manuše bela krila, progovori moja vila: »Kuda jezdi? —- Našoj zvezdi!
« — Al' manuše bela krila, progovori moja vila: »Kuda jezdi? —- Našoj zvezdi!« — Reč se ori po prostori, po zvezdanom vedrom visu, zvuci bili — pa i nicy.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
KLENAK U rešetku iza Klenka zapliće se rog jelenka. Oko kuće bez dvorišta s jednim Crnim jezdi Ništa. Zmijom pejzaž, rezbarija, sa tromeđe u me zija. Kukuriče petrov cvetak. Za nedeljom kaska petak.
(Sablja mi je preslica s djevojačkom obrvom.) - Od jutarnjeg gutljaja križaju se, pretiču zavijuci arije: Gorom jezdi, gora, ppo... (Prostor svjetlost kresnula.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Buljuk se zvijezda uz Mjesec jati, oblak ih sivi pažljivo prati. Dolje na zemlji staza se vije i junak jezdi, Delija neka, lopova četa uz put se krije: Nebojšu hrabrog zasjeda čeka.
“ Zaždio medved strmenim klancem, spasava kožu pred čudnim strancem. Jezdi Slobodan, zapeta puška, putuje mirne duše, odjednom čuje: gle, neko šuška i kroz mrak, srdit puše.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
— 33. Pala magla u primorje, Al’ se vidi krajem mora Mlado momče jezdi konja, Koje nema ljube doma; To gledala mlada moma S b’jela dvora nje prozora, Sama sobom govorila: “Daleko je dvor
Svi orači i kopači, Oj dodo, oj dodo le! I po kući poslovači, Oj dodo, oj dodo le! 49. Kakav junak gorom jezdi: Nosi sablju u zubima, Nosi kišu u očima — oj dodo, oj dodole! SVATOVSKE PESME 50.
Niti grmi, nit’ se zemlja trese, Niti bije more u bregove, Već to jezdi Jablanova moba: Pred njome je Jablan na konjicu, U ruci mu struk bela bosiljka, Rukom maše, bosiljak miriše: “Lako,
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Trolejbus sad juri, ne trepćući, Silazi na trg strelovito, pravo, Sunce, s njim, jezdi u istom smeru. I dok Žuća odlazi kući , Neko bi mogao reći: „Bravo!” Starom i dobrom kondukteru.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
brzolet, Al’ prestiže ga konjanik Taj kivni razbisvet Pred njim se strela otisla, Sva crna u svom zlu, Al’ jahač jezdi strelnije, Pak prestiže i nju.
Kroz tminu jezdi jahač brz I lov će stići svoj, Čujemo škripat zuba mu, A ne znamo ga ko j’. Mesec se strepeć’ promoli Kroz oblak
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Samo dole nad Kozarom nadnijeli se crni oblaci, a gore oko Kočića Glavice vrza se gusta magluština... Jezdi đogin, po'ladan vjetar pirlija, a srce Mi se u prsije' razigralo.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Prsnu u smej i gospa Nola. Prsnu u smej i Švaba. — Tvabuta, Neno! i digao dva prsta. „Gorom jezdi Toplica Milane!” peva Srba, lep i vitak i slavan u onom odelu, kao vitez iz priče.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Dovati se Šarcu na ramena, pak potrča kroz Miroč planinu. Vila leti po vr'u planine, Šarac jezdi po sredi planine: nigde vile čuti ni videti.
Nit' je tvoja, ni moja devojka, već sokola Kraljevića Marka!“ Pavle ćuti, ništa ne govori, veće jezdi napred pred svatovi.
K njima jezdi Vladeta vojvoda na doratu, na konju dobrome; Vladeta je konja oznojio i u b'jelu pjenu obukao. Pita njega carica Milica: „
Šarca, ode niz Kosovo, dobra Šarca vrlo rasrdio: iz kopita živa vatra seva, iz nozdrva modar plamen liže; srdit Marko jezdi niz Kosovo, roni suze niz junačko lice, a kroz suze gnjevno progovara: „Oj davori, ti Kosovo ravno, šta si danas
Marko pravo pred šatore; ugleda ga Arapova straža, pa kazuje crnu Arapinu: „Gospodine, Arap-prekomorče, čudan junak jezdi niz Kosovo na vitezu konju šarenome; dobra konja vrlo rasrdio: iz kopita živa vatra seva, iz nozdrva modar plamen