Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Вас се нешто јунак променио, У мисао неку заронио, Баш у неку мутну и немилу, Мало збори и то кâ на силу, Мучно језди украј побратима, А све жешће унапред се прима, Кâ од њега да би умакао — Спази Гојко, и беже му жао, Сети с'
Срце бије, он шкргуће зуби: „Ох пријане, заш ме тако уби?“ Језди гором Србадија млада, Још пушкомет, па ето им града. Уједанпут викнуше ратници: „Побегоше из града крвници!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Нема шта, непознати кум имао је маште. Кренуо, тако, Мулић с Ураганом кроз наша села, у откуп. Језди кљусе, све се од пусте силе заваљује, а газда се натуштио, ваљда се уз пут сјећа златних бакарних времена.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
»Не дај се од виле смести, »вештица је, зле је свести, »Бог би знао, куда. језди!!« Као смели морепловац древних прича и времена, што је, везан за катарку, у безумљу слатку, жарку, слуш'о песме од
мене звуци гоне, а за сваким речи звоне: »Не дај се од виле смести, »вештица је, зле је свести, »Бог би знао, куда језди!« — Ал' мануше бела крила, проговори моја вила: »Куда језди? —- Нашој звезди!
« — Ал' мануше бела крила, проговори моја вила: »Куда језди? —- Нашој звезди!« — Реч се ори по простори, по звезданом ведром вису, звуци били — па и ницy.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
КЛЕНАК У решетку иза Кленка заплиће се рог јеленка. Око куће без дворишта с једним Црним језди Ништа. Змијом пејзаж, резбарија, са тромеђе у ме зија. Кукуриче петров цветак. За недељом каска петак.
(Сабља ми је преслица с дјевојачком обрвом.) - Од јутарњег гутљаја крижају се, претичу завијуци арије: Гором језди, гора, ппо... (Простор свјетлост креснула.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Буљук се звијезда уз Мјесец јати, облак их сиви пажљиво прати. Доље на земљи стаза се вије и јунак језди, Делија нека, лопова чета уз пут се крије: Небојшу храброг засједа чека.
“ Заждио медвед стрменим кланцем, спасава кожу пред чудним странцем. Језди Слободан, запета пушка, путује мирне душе, одједном чује: гле, неко шушка и кроз мрак, срдит пуше.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
— 33. Пала магла у приморје, Ал’ се види крајем мора Младо момче језди коња, Које нема љубе дома; То гледала млада мома С б’јела двора ње прозора, Сама собом говорила: “Далеко је двор
Сви орачи и копачи, Ој додо, ој додо ле! И по кући пословачи, Ој додо, ој додо ле! 49. Какав јунак гором језди: Носи сабљу у зубима, Носи кишу у очима — ој додо, ој додоле! СВАТОВСКЕ ПЕСМЕ 50.
Нити грми, нит’ се земља тресе, Нити бије море у брегове, Већ то језди Јабланова моба: Пред њоме је Јаблан на коњицу, У руци му струк бела босиљка, Руком маше, босиљак мирише: “Лако,
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Тролејбус сад јури, не трепћући, Силази на трг стреловито, право, Сунце, с њим, језди у истом смеру. И док Жућа одлази кући , Неко би могао рећи: „Браво!” Старом и добром кондуктеру.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
брзолет, Ал’ престиже га коњаник Тај кивни разбисвет Пред њим се стрела отисла, Сва црна у свом злу, Ал’ јахач језди стрелније, Пак престиже и њу.
Кроз тмину језди јахач брз И лов ће стићи свој, Чујемо шкрипат зуба му, А не знамо га ко ј’. Месец се стрепећ’ промоли Кроз облак
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Само доле над Козаром наднијели се црни облаци, а горе око Кочића Главице врза се густа маглуштина... Језди ђогин, по'ладан вјетар пирлија, а срце Ми се у прсије' разиграло.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Прсну у смеј и госпа Нола. Прсну у смеј и Шваба. — Твабута, Нено! и дигао два прста. „Гором језди Топлица Милане!” пева Срба, леп и витак и славан у оном оделу, као витез из приче.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Довати се Шарцу на рамена, пак потрча кроз Мироч планину. Вила лети по вр'у планине, Шарац језди по среди планине: нигде виле чути ни видети.
Нит' је твоја, ни моја девојка, већ сокола Краљевића Марка!“ Павле ћути, ништа не говори, веће језди напред пред сватови.
К њима језди Владета војвода на дорату, на коњу доброме; Владета је коња ознојио и у б'јелу пјену обукао. Пита њега царица Милица: „
Шарца, оде низ Косово, добра Шарца врло расрдио: из копита жива ватра сева, из ноздрва модар пламен лиже; срдит Марко језди низ Косово, рони сузе низ јуначко лице, а кроз сузе гњевно проговара: „Ој давори, ти Косово равно, шта си данас
Марко право пред шаторе; угледа га Арапова стража, па казује црну Арапину: „Господине, Арап-прекоморче, чудан јунак језди низ Косово на витезу коњу шареноме; добра коња врло расрдио: из копита жива ватра сева, из ноздрва модар пламен