Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Šizmatička crkva bila je prekoputa. Pravo zaprepašćenje, međutim, nastalo je, među husarima, i kirasirima, kad su počeli da im dele dupli profunt i kad su dogurali pet buradi vina.
Dovoljno je, međutim, da počne da gubi na karti, pa da polako svi klisnu, da ga ostave samog sa kirasirima, dok sve ne izgubi. Pa da se onda sam samcit, kroz prazne ulice Temišvara, vraća, kući.
svega toga, kroz kapiju princa Evgenija Savojskoga, pa su, zatim, nestala, sa sitnom igrom konjskih nogu, i pratećim kirasirima, čije je oružje svetlucalo, u oblaku prašine, koju je Garsuli dizao kud god bi stizao.
Na iznenađenje Trifunovo, njegova se žena proču, među kirasirima, da dobro igra polonezu. Đurđe je imao običaj da kaže: „Igra ta, čim obuče čizmu!
Tu mladu ženu bio je doveo u Varadin, iz Temišvara, jedan od najboljih jahača, među kirasirima đenerala Serbeloni, kapetan Padovani. Mali, crn, majmunskog lika, ali zjelo bogat.
Sedeo je, kaže, neko vreme, u predsoblju, među kirasirima, koji su ga gledali, kao da se spremaju da ga iseku, u svojoj mržnji. Da bi i on čuo, spominjao se i kapetan Tercini.
Njegovo blagorodije sad zna, otkud u Srba, u sirmijskim husarima, ta uobraženost, među kirasirima. Isakoviči su imali običaj, u Temišvaru, kad prolaze kraj kirasira, nadodoljenih, sa velikim šlemovima na glavama, da
I da je otišla samo zato, što je, pred njegovu ženidbu, otpuštena. Među kirasirima, u Temišvaru i Oseku, bilo je mnogo oficira, većih parajlija, nego on, koji su bili voljni da plate i više, za tu
Oni, za nju, niti su tuđini, niti šizmatici, niti su krivi, što im nema mesta među kirasirima Serbelonija. Nju, kaže, vezuju, za Isakoviče, jače veze od potpisa Stritceskoga – veze, srca, ljubosti, sretnih dana.
neumorno, tužiti se, i na svoje zasluge se pozivati, ići na sud u Temišvaru, u Varadinu, u Oseku, u Beču, tući se sa kirasirima, a ne kuće prodavati, i seliti se, kao Cigani sa čergami. Bolje bi bilo da su ostali, a Garčulu, prosto, upljeskali.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
trčao je teško, vijući se, savijajući se i ljuljajući se, tako da je iz daleka, iz kola, otkuda ga je Komesar, sa svojim kirasirima, posmatrao, izgledao kao neki veliki cvet, sad beo, sad rujan, što se povija na vetru.
Kad ga odvedoše gore na balkon, nije se mnogo izvinjavao. Pri ručku, u svečanoj dvorani komande, među kirasirima, prilično se podnapio, a pred veče, u privatnom salonu đeneralovom, rano je zaspao.