Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Na njemu su srebrne kićanke drhtale, kad bi ćerci kapamadžije prilazio. A ona je pričala, posle, svojim jetrvama, šapćući, da se i ona tresla u
onda, kad su bili mladi, slavni, kad su jahali obesno, veselo, pevajući, ogrnuti u svoju crvenu abu, i srebro. Kićanke im se, pod kolenima, na čizmama, tresle, u kolu. Sve je to bilo u ono vreme, mlado, zdravo, stasito. Kud je nestalo?
Pavlu Isakoviču, te sitnice, iz sećanja, iz detinjstva, bile su milije, činile se lepše, nego sve njegove kićanke, carstvujušča Vijena, i sva raskoš rokokoa tog vremena. Iz tog sna se probudio, kao okupan, čist, u duši, i veseo.
Kao ponesen nekom olujom, Isakovič je tražio da mu se pripreme čizme, nov žabo, košulja, nova, husarska popona, čije su kićanke padale do ramena, a počeo je da ispituje Agagijanijana, i o tome, kako ide u rosijsko poslanstvo, kud vodi put, gde se
ulizica, uslužan, drzak, zavidljiv, projaha na svom konju, prav, strog, ponosit, sa sabljom u ruci – pojava kao iz priče. Kićanke su mu padale na rame, kao prve visibabe, tog proleća, bele, srebrne.
Ispod stola, gde je, malopre, Kostjurin sedeo, Pavle vide jednog miša koji je pretrčavao i zavlačio se u kićanke čohe, kojom je bio pokriven sto, a koje su dodirivale patos.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Dete poče da ga miluje rukama, hvatajući ga za srebrne kićanke na klobuku, smejući se, kroz plač. Nad ritinama i vrbacima počelo je da se vedri i kraj kola začuše se prve ševe.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Na glavu tada metne fes bez kićanke, ili crni mek šešir sa jednim grdnim obodom (metar, vele, da ima u prečniku), kao što malaju na kontrafama one što su
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Nosio je vazda dokolenice, povezane šarenim podvezama, o kojima su visile po tri kićanke, a preko dizluka — čarape za šaku duže od obične mere; zbog toga je i kajišâ imao pet šest uvojaka više no obično.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Premerivši ga još jednom od jemenija do smešne kićanke, Bogdana pisnu kao guja, potrča te zakloni snagom svoje dete i ščepa iz ognjišta veliki žeg: — Kuku, zaista Turčin!...