Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Ja noćim u zabreškom šancu i ostavim kapetana Milovana Zujalovića iz Tulara s preporukom, da on tune komandira i došavši narod u Cesariju prevozi, a da ću ja ići pred Turke, i kad vidim da oni idu niza Savu, ja ću mu haber
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— E, baš si potrefila! — veli pop Spira. — Sedi, Juco dete, a mama nek ide. — Juco, napred, olbrekc! — komandira gđa Sida i zalupi vrata i pljunu za sobom.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Posle se počeša po kosi, pribra i reče: — Gle, ovo naš vodnik! Komandant zovnu komandira pete baterije. — Vaš Hristić? Zacelo? Vidite tačno!
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Ponavljao je: neka gospodin apotekar ode do komandira. Kapija se samo komandiru otvara. A kad Jermenin poče da se dere, da ima odobrenje, iz Beča, pa dodade da su, unutra,
Nego da čuvaju poljsku granicu. Čak se i to šapuće, da će knjaz, veliki, Petar, prajski da ih komandira i da će ih prajskom kralju odvesti. Sve se dešava drugače nego kako čovek naumi.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Odlazio je i kod advokata, veterinara, pa čak i kod popa i komandira milicije. Često bi ostajao i na spavanju kod svojih dokonih domaćina, koji mu nisu dozvoljavali da se vraća u hotel.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— opet se pobuni kuvar. Ono spadalo opet spomenu prika-Milu (tako su još uvijek nevojnički, familijarno, zvali svoga komandira), a ovaj, čujući da predlažu pomoć bjeguncima, samo pomodri u licu i razdera se ogorčeno i preko potrebe glasno, kao
E, baš je našao kad će da stane. Prije svega nekoliko dana Ilija je dobio taj sat od komandira čete, prvi svoj časovnik u životu.
Znaš kako je, treba svom i kroz prste progledati, živi smo ljudi. DOGAĐAJ U MILICIJI U kancelariju komandira milicije upade crna Savka, seoska luda, nosi na rukama jednogodišnje dijete i još s vrata, bez pozdrava i uvoda, nadaje
Pridošlica se radoznalo zablenu u zamotuljak na stolu, zatim u komandira, pa opet u dijete i onda se zbunjeno obazre iza sebe kao da traži još nekog trećeg. — Nema je, Vidače, pobjegla.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
JEVREM: Varaš se. U kućevnoj regimenti žena je polkovnik. General muž izdaje istina zapovesti, ali tek žena komandira, i ceo polk poznaje polkovnika za gospodara. MAKSIM: Zato mi tako i peva sreća.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Baterija se pritajila, kao da je ljudima krivo što je zbog njih komandir dobio prekor. Ili se plaše gneva komandira baterije. A komandir se odmače lagano, pa se onda okrete. — Baterija voljno!... Vodnici, napred!
Potporučnik Aleksandar pokušao je da ublaži zapovest dokazujući da su sedla i kamuti novi. A to još više naljuti komandira. — Nije tako, gospodine potporučniče! Posmatram ih ja odavno kako su se na sedlima skljusili kao bake neke.
Verovatno osmatraju. Centar zamače iza onoga šljivara... — Ovde nema neprijatelja? — zapitah komandira. — Po izveštaju konjice, oko reke su...
Za jednoga komandira veće nezgode nema. Ama da je deset ljudi palo, lakše bi podneo. Po kratkom postupku bi dostavio: nestao, razboleo se,
Ali gube vezu, pokušavaju da se ispenju na nasip, i tada ih dočekuje psovka nekoga komandira. Preplašeni, ostaju zbijeni po strani, zverajući kroz noć ne bi li svoje negde videli.
— Na rukama, napred! — čuje se odlučna komanda našeg komandira. Vojnici se zagledaše unezvereno. Nazad se ne može, napred se gine, ali ostati u bari, ovako nezaštićen, to je
Vozari bez komande pojahaše, gotovi da pojure. Ali ih ledeni izraz lica našeg komandira prikova za mesto. Konji, obuzeti opštim pokretom, uznemirili se i nestrpljivo trupkaju nogama...
— Sve ih porobiše... — Ih, ih! — lupi se Rajko punilac po kolenu. Kroz kukuruz, prema mesečini, ugledasmo našeg komandira. Prilazio je lagano. Pozva nas vodnike. Bio je slomljen. Ali se pribra i poče tihim glasom: — Čuli ste i videli ste...
Vojnici se zgledaše kao da se premišljaju, ali se niko ne podiže, Dok topovođa ne ponovi zapovest komandira baterije. Mrzovoljno se dižu, kao da se nude ko će prvi.
Gađali smo neprijateljske kolone, koje su se kretale u daljini, iza sela. Naš prkos kao da je dovodio do besa komandira protivničke baterije, koja nas je odmah zasipala čitavim pljuskom čelika, da je ceo prostor oko baterije bio išaran
A ovde nam je bilo tako ugodno... Kad se vratio od komandira, priča nam Aleksandar da ćemo noćas svakako krenuti. Bila je ponoć kada smo se digli.
Nišandžije pregledaju i čiste zatvarače, pa čak i Tanasije čeprka nešto oko telefona. Komandira odazvaše na telefon. A kad se vratio pozvao je nas, dva vodnika, i narednika baterije.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
I eto tako sve dok ne otpočne borba, a posle doboš ide u komoru, a Sekula s puškom uz komandira. Redovno, pošto prime zadatke, komandiri pojure svaki u svoju četu i komanduju „zbor“.
Našao sam komandira u rovu kod prihvatnice pod malim šatorom maskiranim, od neprijateljskog oka granjem i travom. Bio je bled i neraspoložen.
Obuzet mračnom slutnjom nameravao sam da se vratim i izvestim komandira da Packa nema. Predviđao sam tugu komandirovu i bilo mi je stoga još teže.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Iz razgovora sa njim doznali smo da je rezervni oficir, student prava. Za ovu njihovu pogibiju optuživao je svoga komandira. Oni su čuli da se nešto odigrava u našim rovovima. Njihov komandir mislio je da su naši napuštali rovove.
Ali... mi smo zaćutali, jer nismo imali municije. Ta ti šina sa naše strane bila je za njegovog komandira jedan dokaz više da smo mi pobegli... Rešili su da izvrše probu. Ispalili su jedan plotun i vikali: „ure“. Zatim drugi.
Ja sam bio u prvom bataljonu, te nama naredi da ostanemo kao rezerva. Tu sam čuo za pogibiju onoga komandira rovovske baterije. Sa položaja ranjenici neprestano pristižu.
U mojoj četi ranjena su dva vojnika. Baš na odseku moje čete nalazila su se ležišta one rovovske baterije čijeg su komandira Bugari izboli noževima...
Komandant me pozva i naredi... — Otkuda tebe da zove komandant?... Jesi li ti imao komandira? — zapitkuje Mišić. — Imao sam. Ali ja sam bio najbliži komandantu.
Voda je ključala, a zemlja je prštala. Vojnici padali. Granata izbaci nečiji trup iz vode. Ugledao sam komandira druge čete... On najednom pade ničice... Vojnici su zastali neodlučni. Drugi legli...
Jest, bato, to naređuje komandant puka. Ali sad uzimaju reč vojnici i vele: „Mi našega komandira ne napuštamo. On nas vodi još iz Srbije. Ako njega povučete u pozadinu, odosmo i mi. Ako on krene napred, mi za njim“...
Ugovorili su da Serjoža Nikolajevič dođe sutra sa jednim od svojih komandira, poručnikom Fjodorom Ivanovičem i sa nama zajedno provedu dan.
Ali mi je čudno bilo, zašto je zemlja ispred ove naše objavnice toliko razrivena, kao da je neko orao. Zapitao sam komandira. — Njihova stražareća odeljenja izlaze noću, i bacaju bombe na našu objavnicu. Danju ih nema. — Zašto?
— Pazi dobro! — reče komandir, tapšući ga po ramenu. Kada smo silazili, pitao sam komandira otkuda je malopre znao da će nastupiti eksplozija. — A, to da vam objasnim. Vi ste navikli na prasak topa.
Sasvim ležerno izgovorio je svoje ime: — Dragan Spasić. Onda je pogledao u mene, zatim u komandira, kao da očekuje neku zapovest, pripravan da je izvrši odmah. — Spasiću, doveo sam vam „cimerkolegu“.
— Imate li stvari? — Ostale su mi u zemunici kod komandira. — Slušaj — obrati se nekom, koji je stajao u mraku — trči gore i donesi. Tek sam tada primetio njegovog posilnog.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— On se najednom zamisli. — Uh... tamo je naša baterija! Da li su je izvestili pešaci? Jaši smesta i izvesti komandira da odstupi — obrati se komandant meni. Krenuo sam odmah nasumice, po pravcu ruke gde mi pokaza komandant.
Pored topa su stajale nepomične i tamne prilike vojnika. Našao sam komandira. Izložih mu situaciju i rekoh da odmah odstupi. — Brže, neka dođu zaprege! — naredi komandir nervozno.
Svetlost je, vidi se. A ja se taman primirio. Opet me obuze laka drhtavica. Ali kad sam video strepnju komandira ja se ohrabrih. Milo mi što komandir nije primetio moj strah. Štaviše, on možda veruje da sam ja primiren.
— Pst! — učini kratko komandir. — Nazad! — i pođosmo natrag. Išli smo ćuteći. Htedoh zapitati komandira šta misli da preduzme, ali sam se plašio svog rođenog glasa.
Setih se Jankulja... Ali šta ćemo sad?... Sem nekim drugim putem da pođemo. Ista misao mučila je i komandira, i on zapita seljaka da li ima koji drugi put. — Evo, vod’! — pokaza nam on rukom u mrak.
Komandir skida svece s neba. Vojnici, iako ćute, ponavljaju u sebi psovke komandira i još proklinju čas kada su se rodili. — Pazi sad! — komanduje poručnik Kosta — Jedan... dva... tri!
Pešaci poskidaše puške, pa upreše leđima. Kola se nakrenuše. Komordžija zavapi kako su unutra stvari njegovog komandira. Ali kola sa treskom padoše u reku. — Gospodine poručniče, pretovarena mi kola pešačkom municijom.
Pred mojim očima su padali. Onako ranjene Bugari su ubijali — komandir se zagrcnu. To nije bila žalost slavoljubivog komandira koji je izgubio svoju jedinicu i sa njom komandu, već iskren bol za izgubljenim drugovima svojim.
U pitanju je bio konj!... Pozvao je odmah sva tri komandira. Sav uzbuđen, pitao je čiji je ovaj konj... Zagledasmo ga i mi, ali niko ne može da ga pozna.
Reče mi još Tanasije, da je sada došao da nabavi jedan veliki šator za svoga komandira. — Pobogu, čoveče, ti ćeš na kraju da zaglaviš u apsu — dodade potporučnik Dragiša, koji je za sve vreme slušao
U rubrici pod „zanimanjem“ pisalo je: „Obuka na topovima — teorno i praktično.“ — Je li, Veljo? — pita kapetan Vojko komandira šeste baterije. — Hoćeš li ti sutra da pozajmiš onu tvoju saku, da nam „izigrava“ top? — I ja sam se čudio.
Eto ga Katunac. E, sa one strane Katunca je selo Strupino, pa istočno od njega. Za to vreme ja ću izvestiti komandira telefonom. — Ima li puta tamo? — Ne znam... nađite. Bateriju dovedite ispod sela Donjeg Požara.