Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Ја ноћим у забрешком шанцу и оставим капетана Милована Зујаловића из Тулара с препоруком, да он туне командира и дошавши народ у Цесарију превози, а да ћу ја ићи пред Турке, и кад видим да они иду низа Саву, ја ћу му хабер
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Е, баш си потрефила! — вели поп Спира. — Седи, Јуцо дете, а мама нек иде. — Јуцо, напред, олбрекц! — командира гђа Сида и залупи врата и пљуну за собом.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
После се почеша по коси, прибра и рече: — Гле, ово наш водник! Командант зовну командира пете батерије. — Ваш Христић? Зацело? Видите тачно!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Понављао је: нека господин апотекар оде до командира. Капија се само командиру отвара. А кад Јерменин поче да се дере, да има одобрење, из Беча, па додаде да су, унутра,
Него да чувају пољску границу. Чак се и то шапуће, да ће књаз, велики, Петар, прајски да их командира и да ће их прајском краљу одвести. Све се дешава другаче него како човек науми.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Одлазио је и код адвоката, ветеринара, па чак и код попа и командира милиције. Често би остајао и на спавању код својих доконих домаћина, који му нису дозвољавали да се враћа у хотел.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— опет се побуни кувар. Оно спадало опет спомену прика-Милу (тако су још увијек невојнички, фамилијарно, звали свога командира), а овај, чујући да предлажу помоћ бјегунцима, само помодри у лицу и раздера се огорчено и преко потребе гласно, као
Е, баш је нашао кад ће да стане. Прије свега неколико дана Илија је добио тај сат од командира чете, први свој часовник у животу.
Знаш како је, треба свом и кроз прсте прогледати, живи смо људи. ДОГАЂАЈ У МИЛИЦИЈИ У канцеларију командира милиције упаде црна Савка, сеоска луда, носи на рукама једногодишње дијете и још с врата, без поздрава и увода, надаје
Придошлица се радознало заблену у замотуљак на столу, затим у командира, па опет у дијете и онда се збуњено обазре иза себе као да тражи још неког трећег. — Нема је, Видаче, побјегла.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ЈЕВРЕМ: Вараш се. У кућевној регименти жена је полковник. Генерал муж издаје истина заповести, али тек жена командира, и цео полк познаје полковника за господара. МАКСИМ: Зато ми тако и пева срећа.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Батерија се притајила, као да је људима криво што је због њих командир добио прекор. Или се плаше гнева командира батерије. А командир се одмаче лагано, па се онда окрете. — Батерија вољно!... Водници, напред!
Потпоручник Александар покушао је да ублажи заповест доказујући да су седла и камути нови. А то још више наљути командира. — Није тако, господине потпоручниче! Посматрам их ја одавно како су се на седлима скљусили као баке неке.
Вероватно осматрају. Центар замаче иза онога шљивара... — Овде нема непријатеља? — запитах командира. — По извештају коњице, око реке су...
За једнога командира веће незгоде нема. Ама да је десет људи пало, лакше би поднео. По кратком поступку би доставио: нестао, разболео се,
Али губе везу, покушавају да се испењу на насип, и тада их дочекује псовка некога командира. Преплашени, остају збијени по страни, зверајући кроз ноћ не би ли своје негде видели.
— На рукама, напред! — чује се одлучна команда нашег командира. Војници се загледаше унезверено. Назад се не може, напред се гине, али остати у бари, овако незаштићен, то је
Возари без команде појахаше, готови да појуре. Али их ледени израз лица нашег командира прикова за место. Коњи, обузети општим покретом, узнемирили се и нестрпљиво трупкају ногама...
— Све их поробише... — Их, их! — лупи се Рајко пунилац по колену. Кроз кукуруз, према месечини, угледасмо нашег командира. Прилазио је лагано. Позва нас воднике. Био је сломљен. Али се прибра и поче тихим гласом: — Чули сте и видели сте...
Војници се згледаше као да се премишљају, али се нико не подиже, Док топовођа не понови заповест командира батерије. Мрзовољно се дижу, као да се нуде ко ће први.
Гађали смо непријатељске колоне, које су се кретале у даљини, иза села. Наш пркос као да је доводио до беса командира противничке батерије, која нас је одмах засипала читавим пљуском челика, да је цео простор око батерије био ишаран
А овде нам је било тако угодно... Кад се вратио од командира, прича нам Александар да ћемо ноћас свакако кренути. Била је поноћ када смо се дигли.
Нишанџије прегледају и чисте затвараче, па чак и Танасије чепрка нешто око телефона. Командира одазваше на телефон. А кад се вратио позвао је нас, два водника, и наредника батерије.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И ето тако све док не отпочне борба, а после добош иде у комору, а Секула с пушком уз командира. Редовно, пошто приме задатке, командири појуре сваки у своју чету и командују „збор“.
Нашао сам командира у рову код прихватнице под малим шатором маскираним, од непријатељског ока грањем и травом. Био је блед и нерасположен.
Обузет мрачном слутњом намеравао сам да се вратим и известим командира да Пацка нема. Предвиђао сам тугу командирову и било ми је стога још теже.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Из разговора са њим дознали смо да је резервни официр, студент права. За ову њихову погибију оптуживао је свога командира. Они су чули да се нешто одиграва у нашим рововима. Њихов командир мислио је да су наши напуштали ровове.
Али... ми смо заћутали, јер нисмо имали муниције. Та ти шина са наше стране била је за његовог командира један доказ више да смо ми побегли... Решили су да изврше пробу. Испалили су један плотун и викали: „уре“. Затим други.
Ја сам био у првом батаљону, те нама нареди да останемо као резерва. Ту сам чуо за погибију онога командира рововске батерије. Са положаја рањеници непрестано пристижу.
У мојој чети рањена су два војника. Баш на одсеку моје чете налазила су се лежишта оне рововске батерије чијег су командира Бугари изболи ножевима...
Командант ме позва и нареди... — Откуда тебе да зове командант?... Јеси ли ти имао командира? — запиткује Мишић. — Имао сам. Али ја сам био најближи команданту.
Вода је кључала, а земља је прштала. Војници падали. Граната избаци нечији труп из воде. Угледао сам командира друге чете... Он наједном паде ничице... Војници су застали неодлучни. Други легли...
Јест, бато, то наређује командант пука. Али сад узимају реч војници и веле: „Ми нашега командира не напуштамо. Он нас води још из Србије. Ако њега повучете у позадину, одосмо и ми. Ако он крене напред, ми за њим“...
Уговорили су да Серјожа Николајевич дође сутра са једним од својих командира, поручником Фјодором Ивановичем и са нама заједно проведу дан.
Али ми је чудно било, зашто је земља испред ове наше објавнице толико разривена, као да је неко орао. Запитао сам командира. — Њихова стражарећа одељења излазе ноћу, и бацају бомбе на нашу објавницу. Дању их нема. — Зашто?
— Пази добро! — рече командир, тапшући га по рамену. Када смо силазили, питао сам командира откуда је малопре знао да ће наступити експлозија. — А, то да вам објасним. Ви сте навикли на прасак топа.
Сасвим лежерно изговорио је своје име: — Драган Спасић. Онда је погледао у мене, затим у командира, као да очекује неку заповест, приправан да је изврши одмах. — Спасићу, довео сам вам „цимерколегу“.
— Имате ли ствари? — Остале су ми у земуници код командира. — Слушај — обрати се неком, који је стајао у мраку — трчи горе и донеси. Тек сам тада приметио његовог посилног.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Он се наједном замисли. — Ух... тамо је наша батерија! Да ли су је известили пешаци? Јаши сместа и извести командира да одступи — обрати се командант мени. Кренуо сам одмах насумице, по правцу руке где ми показа командант.
Поред топа су стајале непомичне и тамне прилике војника. Нашао сам командира. Изложих му ситуацију и рекох да одмах одступи. — Брже, нека дођу запреге! — нареди командир нервозно.
Светлост је, види се. А ја се таман примирио. Опет ме обузе лака дрхтавица. Али кад сам видео стрепњу командира ја се охрабрих. Мило ми што командир није приметио мој страх. Штавише, он можда верује да сам ја примирен.
— Пст! — учини кратко командир. — Назад! — и пођосмо натраг. Ишли смо ћутећи. Хтедох запитати командира шта мисли да предузме, али сам се плашио свог рођеног гласа.
Сетих се Јанкуља... Али шта ћемо сад?... Сем неким другим путем да пођемо. Иста мисао мучила је и командира, и он запита сељака да ли има који други пут. — Ево, вод’! — показа нам он руком у мрак.
Командир скида свеце с неба. Војници, иако ћуте, понављају у себи псовке командира и још проклињу час када су се родили. — Пази сад! — командује поручник Коста — Један... два... три!
Пешаци поскидаше пушке, па упреше леђима. Кола се накренуше. Коморџија завапи како су унутра ствари његовог командира. Али кола са треском падоше у реку. — Господине поручниче, претоварена ми кола пешачком муницијом.
Пред мојим очима су падали. Онако рањене Бугари су убијали — командир се загрцну. То није била жалост славољубивог командира који је изгубио своју јединицу и са њом команду, већ искрен бол за изгубљеним друговима својим.
У питању је био коњ!... Позвао је одмах сва три командира. Сав узбуђен, питао је чији је овај коњ... Загледасмо га и ми, али нико не може да га позна.
Рече ми још Танасије, да је сада дошао да набави један велики шатор за свога командира. — Побогу, човече, ти ћеш на крају да заглавиш у апсу — додаде потпоручник Драгиша, који је за све време слушао
У рубрици под „занимањем“ писало је: „Обука на топовима — теорно и практично.“ — Је ли, Вељо? — пита капетан Војко командира шесте батерије. — Хоћеш ли ти сутра да позајмиш ону твоју саку, да нам „изиграва“ топ? — И ја сам се чудио.
Ето га Катунац. Е, са оне стране Катунца је село Струпино, па источно од њега. За то време ја ћу известити командира телефоном. — Има ли пута тамо? — Не знам... нађите. Батерију доведите испод села Доњег Пожара.