Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
I stadoše praviti raspored borbe. Dokopaše da Luki Lazareviću dadu konjicu. On će zauzeti levu stranu bojnog poprišta i sakriti se s konjicom u gustim čestarima.
Napraviše kapiju, udariše oštro kolje da bi zaustavili konjicu tursku. Nijednu sitnicu ne propustiše, kao ono dobar domaćin kad zimnicu sprema...
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
đenerala, koji su imali velike, troroge šešire, ukrašene nojevim perjem, Rascijani su sačinjavali takozvanu „mađarsku“ konjicu, koja je jahala na malim, ali brzim, durašnim, brnjašima.
On, Kostjurin, hteo je da im pokaže, kako nema, za konjicu, pobede, osim kad se upotrebi kozačka džida! On je za džidu, ali nije Kolegija.
Neka gospoda, dakle, zapamte, ovo, što su videli, i da mu ni jedan oficir, na manevrima koje sprema, ne dovodi konjicu, koja ne zna šta je džida!
je Trifun završio, i kad ga je Kostjurin pozvao na tribinu, ponova, upita ga: šta bi bila komanda, da je naišao na konjicu, koja je, dva puta, brojnija, nego njegova?
Slušao je da se, u poslednjem ratu, dešavalo da pehota pođe trčećim korakom na konjicu i da ona napada. Njemu se manevar Đurđev ne dopada. Kostjurin se nasmeja i zapita, a kako bi, on, da napada?
Kostjurin onda viknu Ševiča: da preda kapetanu konjicu! A Pavlu reče da može početi! I on je, kaže, konjanik, i on misli kao kapetan, sumnja samo da između onoga što su videli
Kolegija je izgubila veru u konjicu, iako je konjica trećina rosijskih armija. Željna je da se stvori brojna pehota, po prajskom primeru, i artiljerija.
Usta su mu bila otvorena, ali nije pustio ni glasa. Gledao je u konjicu koja je jurila na njega, iskolačenim očima. To je bila njegova mladost. To je bila njegova sablja.
Ne traži im ni zemlju. Samo da ga ostave na miru. Nije, on, nego Ševič imao komandu, Ševič je izabrao teren za konjicu, drugi su rešili, prenoćište, u selu, drugi su ga poslali u mišolovku. Zna se kako bi on ratovao.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Poslednja dva dana, zajmio je kod svojih komšija u logoru konjicu i puštao je na svoj puk, sa isukanim sabljama, pobesnelim konjima, tako da se zemlja tresla od kopita.
dana francuski husari prekidoše primirje i slavonski pukovi odoše pod Cabern, gde je Berenklau izmislio, za Trenka i konjicu Markovičevu, zasedu, u kojoj cela posada tog grada propade i predade čak i svoje štabove.
Radičević, Branko - PESME
Srpskoj omladini DEVOJKA NA STUDENCU Kad sam sinoć ovde bila I vodice zaitila, Dođe momče crna oka Na konjicu laka skoka, Pozdravi me, zborit ode: „Dajde, sele, malo vode!
Dragog eto iz tog boja Na konjicu ognjanome, Biće skoro preda mnome, Da je donde gotova Suđenica njegova.“ Tako moma pesmu doče, Sunce jarko plamtit
„Umri!“ viknu, al' to i sve beše, Sindžirlije srce mu razneše. Radivoje pade na zemljicu, A priskoči Gojko na konjicu, Uze Cvetu, na konja je hiti, Pa sa njome iz kreševa hiti.
Al' ko goni drumom kroz goricu Belo čedo na plahom konjicu? Obazre se — vesela mu majka! To je Tale, i sa njime Hajka. Ona Talu srce je ponela, Al' ga.
Beži Tale s Hajkom kroz goricu, Opazi ga Stojan na konjicu, Žensku glavu dobro raspoznaje, Seća s' ljube, misli Srpkinja je, Čija možda ljuba verenica Što ugrabi negde
Glava misli, srce se osmeva, Pa od puste miline popeva. Momče iti svojemu konjicu, Udara mu tvrdu potkovicu, Bije, kuje, naokolo s' ori, Ploču kuje a uz potkov zbori: „Tvrdo gvožđe, budi tvrde
Srce kuca, oko bistro seva, Oh, ta ču li kako se popeva? „Oj konjicu, brže na zlotvore, — Samo gvožđe vadi se iz kore, Kupi polje, nosi kroz planinu, Brže, brže, kuku dušmaninu!
posegnuo Puškom malom Ture pod pazuo I sasu mu zrna lamparice, Raznese mu bele utrobice; Ljuljnu s' Ture na svome konjicu, Pomože mu Srbin na zemljicu, Maši mu se đogu na ramena, — Tako, Srbe, divna ti imena!
jade se dalo: Udario vojvoda Mileta Baš po glavi Turčina prokleta, Razdvoji ga na tom sedlu bojnom, I sedlo mu na konjicu gojnom, I konjica na polju krvavu — Četir trupa padoše u travu.
Al' kaki je to konjik, Mileta? Sav je ranjen odozdo do gore, Jedva svoga što se drži dore; Ali nije ni konjicu bolje, Oboje su odnekud s nevolje, Gazili su negde oganj živi, Pa s' sokoli opalili sivi.
njom puče opet jedna druga, Prestriže mu dževerdana duga Po remiku, kano trsku kaku, Zadrkta se srce u junaku: „Oj konjicu, vazdanja srećice, Ao puško, draža od desnice, Da ljuto mi na srdašce zavi!
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
251. 37. HAMAL I HADžIJA: Zabeležio u Konjicu (Bosna) Risto V. Terzić. Objavljena u Bosanskoj vili za 1890, str, 310. 38.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
slučaj moga prijatelja Suleta, koji je u svoje vreme sa uspehom igrao u više domaćih i kooprodukcionih filmova narod, konjicu, treće grobare, prolaznike, kao i čitav niz drugih zapaženih uloga.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Niti grmi, nit’ se zemlja trese, Niti bije more u bregove, Već to jezdi Jablanova moba: Pred njome je Jablan na konjicu, U ruci mu struk bela bosiljka, Rukom maše, bosiljak miriše: “Lako, lako, moja silna mobo!
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
A tada, srčano i kao podmlađeno, kao da najedanput sve ožive, dočekaše ovu konjicu uzvicima: „Živela konjica! Zdravo, sokoli naši!
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Da potpomognu njegovo kretanje, Turci pustiše sa svoga desnog krila do Morave dosta jaku konjicu, za kojom se kroz kukuruze provlačio dosta dugačak pešački streljački lanac, a za ovom su marširale tri poveće kolone.
tome jedna naša kolona, (otprilike jedan bataljon), potpomognuta jednom polubaterijom, ispade iz jedne šumice pred ovu konjicu, razvi jedan svoj deo u streljački lanac, a od drugoga brzo formira četne kare, te lanac pođe napred i otvori pucnjavu.
Suzbijenu konjicu dočeka razvijen turski pešački lanac, propusti je iza sebe, a sam pođe napred; konjica pođe poizdalje za njim.
Naša polubaterija, što je bila uz ovo odeljenje vojske, jednako je bila tursku konjicu i prinudi je da svrne levo u jedan šumarak.
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
i zlatno Poslednji prsten vidika Poslednja jabuka sunca Zografe Dokle tvoj pogled dopire Čuješ li konjicu noći Alah il ilalah Kičica tvoja ne drhti Boje se tvoje ne plaše Bliži se konjica noći Alah il ilalah Zografe Šta li
Šantić, Aleksa - PESME
36 NAŠ STARI DOME 37 GOSPOĐICI 38 JESEN 39 BADNjA VEČE 40 VODENICA 41 NA PO PUTA 43 JEDNA SUZA 44 POZNI ČASOVI 46 EJ KONjICU 48 MOJA LjUBAV 50 JESENI MOJA... 51 PROLjETNjA NOĆ 52 RODOLjUBIVE PESME 53 NA UBOGOM POLjU... 54 BOKA 56 MI ZNAMO SUDBU...
Ti ne znaš... Tvoju noć svetle dragulji, Dokle iz tame sve u okna moja Kô slepo oko pozni mesec bulji. 1911. EJ KONjICU Ej konjicu vjerni, ej ti moje krilo, Gdje je doba ono, gdje su dani oni Kad je srce puno rahatluka bilo?!
Tvoju noć svetle dragulji, Dokle iz tame sve u okna moja Kô slepo oko pozni mesec bulji. 1911. EJ KONjICU Ej konjicu vjerni, ej ti moje krilo, Gdje je doba ono, gdje su dani oni Kad je srce puno rahatluka bilo?!
O, kako je onda puno sunca bilo!... A sad?... Svuda mutni oblaci i tame... Ej konjicu vjerni, ej ti moje krilo!... 1911.
Sa talasa tvojih, kô ljiljan bijela, Pružala je njemu vila lovor-granu, Grijala mu srce na podvig, na djela, I konjicu plela grivu raščešljanu. Ona i sad živi. Na obale krša Ja dolazim često kad noć tiha brodi.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Al’ govori od Konjica Janko: „Mila braćo i družino draga, ja ne imam nikoga od roda, već Turčina bogom pobratima u Konjicu, gradu bijelome, pobratima bega Ali-bega; kod njega sam tri zime zimio i s mirom se vina ponapio, i ovu ću zimu
bog i sreća dade, ni tica im puta ne preleće, dođe Pavle dvoru bijelome, dođe Sava šeru Mitrovici, dođe Janko bijelu Konjicu, pobratimu begu Ali-begu; pa on kucnu halkom na vratima, — na ruci mu prsten od merdžana, halka zveči, prsten odgovara.
Hajte, braćo, da ga potražimo!“ Digoše se do dva pobratima i za njima trideset hajduka; kad dođoše bijelu Konjicu pred dvorove bega Ali-bega, al’ kapija pusta zatvorena, zatvorena i zamandaljena; kuca Pavle halkom na vratima, a kad