Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И стадоше правити распоред борбе. Докопаше да Луки Лазаревићу даду коњицу. Он ће заузети леву страну бојног попришта и сакрити се с коњицом у густим честарима.
Направише капију, ударише оштро коље да би зауставили коњицу турску. Ниједну ситницу не пропустише, као оно добар домаћин кад зимницу спрема...
Црњански, Милош - Сеобе 2
ђенерала, који су имали велике, тророге шешире, украшене нојевим перјем, Расцијани су сачињавали такозвану „мађарску“ коњицу, која је јахала на малим, али брзим, дурашним, брњашима.
Он, Костјурин, хтео је да им покаже, како нема, за коњицу, победе, осим кад се употреби козачка џида! Он је за џиду, али није Колегија.
Нека господа, дакле, запамте, ово, што су видели, и да му ни један официр, на маневрима које спрема, не доводи коњицу, која не зна шта је џида!
је Трифун завршио, и кад га је Костјурин позвао на трибину, понова, упита га: шта би била команда, да је наишао на коњицу, која је, два пута, бројнија, него његова?
Слушао је да се, у последњем рату, дешавало да пехота пође трчећим кораком на коњицу и да она напада. Њему се маневар Ђурђев не допада. Костјурин се насмеја и запита, а како би, он, да напада?
Костјурин онда викну Шевича: да преда капетану коњицу! А Павлу рече да може почети! И он је, каже, коњаник, и он мисли као капетан, сумња само да између онога што су видели
Колегија је изгубила веру у коњицу, иако је коњица трећина росијских армија. Жељна је да се створи бројна пехота, по прајском примеру, и артиљерија.
Уста су му била отворена, али није пустио ни гласа. Гледао је у коњицу која је јурила на њега, исколаченим очима. То је била његова младост. То је била његова сабља.
Не тражи им ни земљу. Само да га оставе на миру. Није, он, него Шевич имао команду, Шевич је изабрао терен за коњицу, други су решили, преноћиште, у селу, други су га послали у мишоловку. Зна се како би он ратовао.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Последња два дана, зајмио је код својих комшија у логору коњицу и пуштао је на свој пук, са исуканим сабљама, побеснелим коњима, тако да се земља тресла од копита.
дана француски хусари прекидоше примирје и славонски пукови одоше под Цаберн, где је Беренклау измислио, за Тренка и коњицу Марковичеву, заседу, у којој цела посада тог града пропаде и предаде чак и своје штабове.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Српској омладини ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ Кад сам синоћ овде била И водице заитила, Дође момче црна ока На коњицу лака скока, Поздрави ме, зборит оде: „Дајде, селе, мало воде!
Драгог ето из тог боја На коњицу огњаноме, Биће скоро преда мноме, Да је донде готова Суђеница његова.“ Тако мома песму доче, Сунце јарко пламтит
„Умри!“ викну, ал' то и све беше, Синџирлије срце му разнеше. Радивоје паде на земљицу, А прискочи Гојко на коњицу, Узе Цвету, на коња је хити, Па са њоме из крешева хити.
Ал' ко гони друмом кроз горицу Бело чедо на плахом коњицу? Обазре се — весела му мајка! То је Тале, и са њиме Хајка. Она Талу срце је понела, Ал' га.
Бежи Тале с Хајком кроз горицу, Опази га Стојан на коњицу, Женску главу добро распознаје, Сећа с' љубе, мисли Српкиња је, Чија можда љуба вереница Што уграби негде
Глава мисли, срце се осмева, Па од пусте милине попева. Момче ити својему коњицу, Удара му тврду потковицу, Бије, кује, наоколо с' ори, Плочу кује а уз потков збори: „Тврдо гвожђе, буди тврде
Срце куца, око бистро сева, Ох, та чу ли како се попева? „Ој коњицу, брже на злотворе, — Само гвожђе вади се из коре, Купи поље, носи кроз планину, Брже, брже, куку душманину!
посегнуо Пушком малом Туре под пазуо И сасу му зрна лампарице, Разнесе му беле утробице; Љуљну с' Туре на своме коњицу, Поможе му Србин на земљицу, Маши му се ђогу на рамена, — Тако, Србе, дивна ти имена!
јаде се дало: Ударио војвода Милета Баш по глави Турчина проклета, Раздвоји га на том седлу бојном, И седло му на коњицу гојном, И коњица на пољу крваву — Четир трупа падоше у траву.
Ал' каки је то коњик, Милета? Сав је рањен одоздо до горе, Једва свога што се држи доре; Али није ни коњицу боље, Обоје су однекуд с невоље, Газили су негде огањ живи, Па с' соколи опалили сиви.
њом пуче опет једна друга, Престриже му џевердана дуга По ремику, кано трску каку, Задркта се срце у јунаку: „Ој коњицу, ваздања срећице, Ао пушко, дража од деснице, Да љуто ми на срдашце зави!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
251. 37. ХАМАЛ И ХАЏИЈА: Забележио у Коњицу (Босна) Ристо В. Терзић. Објављена у Босанској вили за 1890, стр, 310. 38.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
случај мога пријатеља Сулета, који је у своје време са успехом играо у више домаћих и коопродукционих филмова народ, коњицу, треће гробаре, пролазнике, као и читав низ других запажених улога.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Нити грми, нит’ се земља тресе, Нити бије море у брегове, Већ то језди Јабланова моба: Пред њоме је Јаблан на коњицу, У руци му струк бела босиљка, Руком маше, босиљак мирише: “Лако, лако, моја силна мобо!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
А тада, срчано и као подмлађено, као да наједанпут све оживе, дочекаше ову коњицу узвицима: „Живела коњица! Здраво, соколи наши!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Да потпомогну његово кретање, Турци пустише са свога десног крила до Мораве доста јаку коњицу, за којом се кроз кукурузе провлачио доста дугачак пешачки стрељачки ланац, а за овом су марширале три повеће колоне.
томе једна наша колона, (отприлике један батаљон), потпомогнута једном полубатеријом, испаде из једне шумице пред ову коњицу, разви један свој део у стрељачки ланац, а од другога брзо формира четне каре, те ланац пође напред и отвори пуцњаву.
Сузбијену коњицу дочека развијен турски пешачки ланац, пропусти је иза себе, а сам пође напред; коњица пође поиздаље за њим.
Наша полубатерија, што је била уз ово одељење војске, једнако је била турску коњицу и принуди је да сврне лево у један шумарак.
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
и златно Последњи прстен видика Последња јабука сунца Зографе Докле твој поглед допире Чујеш ли коњицу ноћи Алах ил илалах Кичица твоја не дрхти Боје се твоје не плаше Ближи се коњица ноћи Алах ил илалах Зографе Шта ли
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
36 НАШ СТАРИ ДОМЕ 37 ГОСПОЂИЦИ 38 ЈЕСЕН 39 БАДЊА ВЕЧЕ 40 ВОДЕНИЦА 41 НА ПО ПУТА 43 ЈЕДНА СУЗА 44 ПОЗНИ ЧАСОВИ 46 ЕЈ КОЊИЦУ 48 МОЈА ЉУБАВ 50 ЈЕСЕНИ МОЈА... 51 ПРОЉЕТЊА НОЋ 52 РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ 53 НА УБОГОМ ПОЉУ... 54 БОКА 56 МИ ЗНАМО СУДБУ...
Ти не знаш... Твоју ноћ светле драгуљи, Докле из таме све у окна моја Кô слепо око позни месец буљи. 1911. ЕЈ КОЊИЦУ Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило, Гдје је доба оно, гдје су дани они Кад је срце пуно рахатлука било?!
Твоју ноћ светле драгуљи, Докле из таме све у окна моја Кô слепо око позни месец буљи. 1911. ЕЈ КОЊИЦУ Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило, Гдје је доба оно, гдје су дани они Кад је срце пуно рахатлука било?!
О, како је онда пуно сунца било!... А сад?... Свуда мутни облаци и таме... Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило!... 1911.
Са таласа твојих, кô љиљан бијела, Пружала је њему вила ловор-грану, Гријала му срце на подвиг, на дјела, И коњицу плела гриву рашчешљану. Она и сад живи. На обале крша Ја долазим често кад ноћ тиха броди.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Ал’ говори од Коњица Јанко: „Мила браћо и дружино драга, ја не имам никога од рода, већ Турчина богом побратима у Коњицу, граду бијеломе, побратима бега Али-бега; код њега сам три зиме зимио и с миром се вина понапио, и ову ћу зиму
бог и срећа даде, ни тица им пута не прелеће, дође Павле двору бијеломе, дође Сава шеру Митровици, дође Јанко бијелу Коњицу, побратиму бегу Али-бегу; па он куцну халком на вратима, — на руци му прстен од мерџана, халка звечи, прстен одговара.
Хајте, браћо, да га потражимо!“ Дигоше се до два побратима и за њима тридесет хајдука; кад дођоше бијелу Коњицу пред дворове бега Али-бега, ал’ капија пуста затворена, затворена и замандаљена; куца Павле халком на вратима, а кад