Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Reci koga ćemo?... Starica je ćutala. — Ja velim neka bude Stanko! On je i poznatiji s ljudima! — reče Krstivoj. — Neka bude! — I ja mislim! — reče Petra. — On je, istina, najmlađi, ali nekako je najpoznatiji i najčuveniji...
!... Tamo ja idem gde se krv proleva i barut miriše, mene će ovde ugušiti dim u kući!... Ja mislim neka domaćin bude Krstivoj, on je najstariji!... — A zar ćeš opet ostaviti majku! — jeknu Petra. — Moram, majko!...
Ja, tvoja majka, ja ću se i za te i za njih bogu moliti! Pa ga stade ljubiti i polivati suzama. — Rekosmo li da je Krstivoj domaćin? — upita Stanko. — Rekosmo! — odgovoriše ovi.
! — Jest, bog da ga prosti!... A i bolje!... Ko zna šta bi ga još u životu čekalo!... — A na kome si kuću ostavio? — Krstivoj je tamo... A gotovo, vala, neće kuće ni trebati. Naredio sam mu gde da ih skloni na slučaj navale...
Oči joj se izljubiše i ukočiše, ruke klonuše, a za njima i telo pade na postelju. — Sveću! — viknu Krstivoj. Jelica mu dodade upaljenu voštanicu, a on je metnu u ruke materine...