Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Реци кога ћемо?... Старица је ћутала. — Ја велим нека буде Станко! Он је и познатији с људима! — рече Крстивој. — Нека буде! — И ја мислим! — рече Петра. — Он је, истина, најмлађи, али некако је најпознатији и најчувенији...
!... Тамо ја идем где се крв пролева и барут мирише, мене ће овде угушити дим у кући!... Ја мислим нека домаћин буде Крстивој, он је најстарији!... — А зар ћеш опет оставити мајку! — јекну Петра. — Морам, мајко!...
Ја, твоја мајка, ја ћу се и за те и за њих богу молити! Па га стаде љубити и поливати сузама. — Рекосмо ли да је Крстивој домаћин? — упита Станко. — Рекосмо! — одговорише ови.
! — Јест, бог да га прости!... А и боље!... Ко зна шта би га још у животу чекало!... — А на коме си кућу оставио? — Крстивој је тамо... А готово, вала, неће куће ни требати. Наредио сам му где да их склони на случај навале...
Очи јој се изљубише и укочише, руке клонуше, а за њима и тело паде на постељу. — Свећу! — викну Крстивој. Јелица му додаде упаљену воштаницу, а он је метну у руке материне...