Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Njemu kao da poče malo-pomalo svitati. On se poče dosećati i verovati da u njegovoj stvari ima mnogo masla Kruškinog i Marinkovog.
— ciknu Turčin kao guja i pogledom ukoči Lazara na mestu. Sve uhvati strah od onog groznog pogleda Kruškinog. Oči mu u času zakrvaviše, pa sipaju vatru po onom narodu. — Niko da mi se nije maknuo!... Marinko!...
Pred oči mu izide ona strašna noć kad je oca izbavio... Duša mu se gadila od onolikog kukavičluka Kruškinog i Marinkovog... Kao da je osećao njihove hladne leševe pod svojim prstima...