Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
To je bio Marinko. Žurio je po želji Kruškinoj, koji ga baš tad željno očekivaše u svojoj odaji. — Gdje si, čovječe! — Viknu on kako Marinko prekorači prag.
Kad dođete pred sami han, vi stanite. Neka niko ništa ne počinje dok ja ne zapovedim. I krenuše se... U Kruškinoj odaji goreo je žižak. Kruška je bio vrlo uznemiren... Opet ga behu spopali oni čudni snovi...
— Vredni neki Turci!... Evo, sami se vežu!... Pa se grohotom nasmeja. A taj smeh odjeknu nekako strašno u duši Kruškinoj. Stanko uđe u sobu sa golim jataganom u rukama. Pogleda oštro Turčina, pa grmnu: — Vezuj se!