Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
“ Kad Mihata paši dovedoše, sjede njega paša uz koljeno, pa čobanu Turčin govorno: „A zaboga, čobane Mihate, je l’ istina, što mi ljuđi kažu, e ti imaš u Prizren dvorove, oko njih je kamena avlija, u avliji sedam čardakovah, na
Je l’ istina, čobane Mihate, e ti imaš devet pavunovah, a za njima devet pavunicah, i pred njima mudra vidra šeta, a za njima zlatoutva škripa, među
Paša mu je riječ besjedio: „A zaboga, čobanin-Mihate, bud li ima blago bez hesapa, što odvrže tebe u hajduke? Što li ljubi Turkinje đevojke? Rašta pobi moje seratlije?
Tade paša govori Mihatu: „O Mihate, turski dušmanine, đe se muka kod glave nagnala, pa ta muka glavi ne pomogla, i tu muku opalila munja!
se grotom nasmijala, pa pošeta niz čaršiju mlada, dokle dođe bemberu Mihatu, pa Mihata bila bratimila: „Bogom brate, Mihate bembere, obrij mene rusu kosu s glave, ostavi mi delinske perčine“.
dućane tuče bazerđane, — dokle dođe pobratimu svome, pobratimu, bemberu Mihatu, pa je njemu bila besjedila: „O Mihate, mio pobratime, da nijesi mene obritvio, bi li rekô e sam ženska glava?