Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Pada kiša na doboše ZIMA U SRBIJI 1809. GODINE Ljuto pred turskom najezdom, dve vojvode, dva kneza, Miloje Petrović Trnavac i Petar Dobrnjac, zapeniše, uskipeše, zakrviše se - ko? - Petar i Miloje, - oko čega?
- Petar i Miloje, - oko čega? - oko toga ko će ispred koga! Krv se sa kneževa raširi u narod i, dublje nego mačem iz oblaka,
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Ovo sam zaboravio i preskočio. Kad je naša vojska, po drugi put, 8. maja 1806., izišla na Vračar, Miloje Petrović načini šanac u Ciganskoj Bari, kud protiče Mokri Lug preko livada u Savu; na sredi namesti nekoliko topova,
I bio se neko vreme na Vračaru, pak dođe opet Šapcu, a Miloje ostane u šancu, u Ciganskoj Bari kako sam gore kazao. Da, i ovo sam malo preskočio.
U to vreme, čujući to Miloje Petrović, koji je imao šanac kod Beograda u Ciganskoj Bari, kud protiče Mokri Lug u Savu, da su Turci od Šapca pošli k
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Pop Miloje beše pop na svome mestu. On je imao jednu uzrečicu kojom se dičio: — Ko je mom „Trebniku” došao - morao se pokloniti!
I... ejvala njegovom „Trebniku”!... Ako koga uhvati groznica, troletna groznica, neka mu popa Miloje očita „veliku” molitvu - mora ga pustiti, pa da kugu kumi!...
Onda stade čitati „Strašnu molitvu”. Strahota je slušati „Strašnu molitvu”; još strašnija je kad je pop Miloje čita... I sam se bolesnik uzjazbio, pa dršće kao prut... A on mu čita, čita...
U pameti je gledao Jelicu kako se smeška na njega... Video je kako je njegov babo prosi, kako ih popa Miloje venčava... Srce mu se razdragalo, pa igra, igra u prsima...
Siromah Aleksa!... Ni sanjao nije šta mu se sprema. Najedanput nasta tajac. Iz sudnice izidoše popa Miloje, kmet Jova i Ivan. Kmet beše ozbiljan. Danas prvi put ne videše seljaci njegovog vedrog čela i osmejka.
Sima je diže iznad sebe... Sve se živo zaprepastilo... ljudi nisu verovali svojim očima. Pop Miloje priđe da je rukom opipa. — Je li to? — upita kmet promuklo. — Jeste — reče Ivan.
I on se okrete od pope, koji ga i ne zadrža, ubijen, slomljen, uništen. — Ama zar popa?... Zar onaj dobri popa Miloje, zar me i on omrznuo?... Zar se i njemu mršti čelo kad me vidi?... Zar je i njemu težak moj bog?... O, Tvorče milostivi!
— Hvala i tebi i njemu!... Ali nije potrebno... — Kako nije potrebno?... — upita Katić. — Pop Miloje i kmet Jova bolje poznaju Aleksu Aleksića od prote Smiljanića. Što da njima prota govori?
— A otkud ti ovde? — reče malo iznenađeno kad poznade Nogića. — More, Jovo, on meni čudni̓ stvari nakaziva. I pop Miloje stade pričati kmetu sve što mu Nogić maločas reče. — Ama, da l̓ je istina? — upita kmet čudeći se.
On svakad zna gde smo mi. Zbogom!... Rukova se s njima, pa polako i oprezno kao mačka dohvati se luga. Pop Miloje i kmet Jova sedeše oborenih glava. — E, ovo to je čudo! — reče pop posle dužeg ćutanja. — Čudo! — reče kmet.
Tek Stanko beše prekoračio prag očev, baš u onom trenutku kad se Aleksa sroza od radosti niza zid, bahnuše pop Miloje i kmet Jova preko praga. — Dobro jutro! Kućani, kad ih videše, zanemiše od čuda.
I Marinko izide na vrata. — Ako to bude istina, teško tebi, Crna Baro!... — jeknu Turčin. — Teško tebi, pope Miloje! Tvoja će se brada mrsiti na golijem granama prvog drveta!... Objesiću te, neka se pripovijeda!...
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Kaludrani su bili u gradu jedne subote i na trgu saznali od čudno zadovoljnih Arnauta da se njen muž. a njihov seljanin Miloje Krasić poturčio.
Bože, smešan i bedan se učinio seljacima njihov Miloje onako prerušen. Do juče naočit seljak, postao po njihovu računu ajmana za poćak, pravi ciganski ceribaša: e, zakleli bi
Viđeli smo svojim očima... I za ime smo čuli: od juče ti je on zlosrećnik ne više Miloje, no Mustafa, sin Muhamedov... Ti da si zdravo!... Novi Turčin nikako nije dolazio svojoj kući u selo.
Nikad Bogdana nije mogla ni sanjati da je njen Miloje postao tako bedan Mustafa, ne silni novi Turčin, no onaj pravi pravcati Mustafa Ciganin koji po Kolašinu prodaje
Zaista Mustava i niko njegov! — Bogdana!... Ne stravljuj to dijete! — promuca Miloje drhtavim glasom, a meko i nekako svojski. — Napolje iz kuće, Ciganine crni! Nadvor i ne plaši mi dijete!
Samo je prvu čašu Miloje popio onako kako to rade pravoslavni seljaci: nagao je lagano i gutao gutljaj za gutljajem kao što se pije hladna voda.
Okreni, Gospode, na onu drugu stranu! Tako... Evo još po jednu — dim u dim: oveseli Bože, a zdrav si, Moj Miloje!... — Šta?... Kakav Miloje, ženo?... — Takav, ako Bog da!... No ispij je najprije!... Tako!... Na zdravlje!...
Tako... Evo još po jednu — dim u dim: oveseli Bože, a zdrav si, Moj Miloje!... — Šta?... Kakav Miloje, ženo?... — Takav, ako Bog da!... No ispij je najprije!... Tako!... Na zdravlje!... Hoćemo da se napijemo večeras.
Ja sam se poturčio, ja sam Mustafa sin Muhamedov... Sipaj mi još rakije, pa ćuti!... — Nije ta, Miloje, ne!.. No ćeš me poslušati. Bilo što bilo. Bog će oprostiti. Bio je zulum, nijesi mogao da se izvučeš od Turaka...
Bolje je s bijelijem obrazom i raja biti no poturica, no krstov izdajnik, Miloje!... — Ćuti nijesam ja više Miloje! — Bićeš opet, bićeš. Evo, molim te, kumim te. Smiluj se! Dođi k sebi!
Bolje je s bijelijem obrazom i raja biti no poturica, no krstov izdajnik, Miloje!... — Ćuti nijesam ja više Miloje! — Bićeš opet, bićeš. Evo, molim te, kumim te. Smiluj se! Dođi k sebi! Kakav si mi ti Turčin!..
otac n majka!.. Poslušaj me, kad zora zarudi... preko Ibra, preko planina, u... u... Miloje!.. U... u... Ona ga ogrli obema rukama, kleče ispred njega n zasu Suzama, vrelim i jakim kao bujice.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
105 MILOŠ I RADOVAN 106 MLADEN I MILOJE 110 KOVČEŽIĆ NEBOGOGA PAVLA 116 ŽENIDBA PO MODI 118 HUDA SRPKINjA 120 POSLANICA DRAGU TEODOROVIĆU TRŠĆANINU 122 O
Ako bude od potrebe — tako t' tvoje mlade! — Milošu ti bud' u pomoć, — je l' da hoćeš, Rade? Pavle Solarić MLADEN I MILOJE Mladen Teb', Miloje, sve saleće mladež rad pjesana. Mladež ljubi: umiljat je glas tvoga gortana.
— Milošu ti bud' u pomoć, — je l' da hoćeš, Rade? Pavle Solarić MLADEN I MILOJE Mladen Teb', Miloje, sve saleće mladež rad pjesana. Mladež ljubi: umiljat je glas tvoga gortana.
Skaži šta su sprva bile srpskih gora vile, Poj što voliš, samo nam poj, — ta hoćeš li, Mile! Miloje Ja milujem vsegda pjesne, ja milujem mladež, No ljubov je štekotljiva, svoj razbira padež: Tu se hoće hitrost Pinda, tu
sve zagrlja, za drugo ne mari; Poj tainstva čijeg nibud zavjeta ljubnoga, Hoćeš moga, sad izberi, ili voliš tvoga. Miloje Obeć'o sam, zaljubljeni, pjesnu sam vam dužan, — Čovek ničij, svoga slova valja da je sužan.
8, str. 46—51. U očevidno rđavo štampanom stihu 29-om umetnuta reč (ja) stavljena je u uglastu zagradu. MLADEN I MILOJE (str. 94). Objavljeno u Letopisu Matice srpske 1827, č. 9, str. 45—52. KOVČEŽIĆ NEBOGOGA PAVLA (str. 98).
Jakšić, Đura - JELISAVETA
ĐURAŠKO: Sve bliže deru — Samo viteški! Kao što vitezima srpskog imena U ovo kobno doba priliči — Gađaj, Vuče! Miloje! Radenko! Katunoviću! S Katunjanima složno udaraj; Znaj da slobodu svoju branimo!