Употреба речи милоје у књижевним делима


Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Пада киша на добоше ЗИМА У СРБИЈИ 1809. ГОДИНЕ Љуто пред турском најездом, две војводе, два кнеза, Милоје Петровић Трнавац и Петар Добрњац, запенише, ускипеше, закрвише се - ко? - Петар и Милоје, - око чега?

- Петар и Милоје, - око чега? - око тога ко ће испред кога! Крв се са кнежева рашири у народ и, дубље него мачем из облака,

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Ово сам заборавио и прескочио. Кад је наша војска, по други пут, 8. маја 1806., изишла на Врачар, Милоје Петровић начини шанац у Циганској Бари, куд протиче Мокри Луг преко ливада у Саву; на среди намести неколико топова,

И био се неко време на Врачару, пак дође опет Шапцу, а Милоје остане у шанцу, у Циганској Бари како сам горе казао. Да, и ово сам мало прескочио.

У то време, чујући то Милоје Петровић, који је имао шанац код Београда у Циганској Бари, куд протиче Мокри Луг у Саву, да су Турци од Шапца пошли к

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Поп Милоје беше поп на своме месту. Он је имао једну узречицу којом се дичио: — Ко је мом „Требнику” дошао - морао се поклонити!

И... ејвала његовом „Требнику”!... Ако кога ухвати грозница, тролетна грозница, нека му попа Милоје очита „велику” молитву - мора га пустити, па да кугу куми!...

Онда стаде читати „Страшну молитву”. Страхота је слушати „Страшну молитву”; још страшнија је кад је поп Милоје чита... И сам се болесник узјазбио, па дршће као прут... А он му чита, чита...

У памети је гледао Јелицу како се смешка на њега... Видео је како је његов бабо проси, како их попа Милоје венчава... Срце му се раздрагало, па игра, игра у прсима...

Сиромах Алекса!... Ни сањао није шта му се спрема. Наједанпут наста тајац. Из суднице изидоше попа Милоје, кмет Јова и Иван. Кмет беше озбиљан. Данас први пут не видеше сељаци његовог ведрог чела и осмејка.

Сима је диже изнад себе... Све се живо запрепастило... људи нису веровали својим очима. Поп Милоје приђе да је руком опипа. — Је ли то? — упита кмет промукло. — Јесте — рече Иван.

И он се окрете од попе, који га и не задржа, убијен, сломљен, уништен. — Ама зар попа?... Зар онај добри попа Милоје, зар ме и он омрзнуо?... Зар се и њему мршти чело кад ме види?... Зар је и њему тежак мој бог?... О, Творче милостиви!

— Хвала и теби и њему!... Али није потребно... — Како није потребно?... — упита Катић. — Поп Милоје и кмет Јова боље познају Алексу Алексића од проте Смиљанића. Што да њима прота говори?

— А откуд ти овде? — рече мало изненађено кад познаде Ногића. — Море, Јово, он мени чудни̓ ствари наказива. И поп Милоје стаде причати кмету све што му Ногић малочас рече. — Ама, да л̓ је истина? — упита кмет чудећи се.

Он свакад зна где смо ми. Збогом!... Рукова се с њима, па полако и опрезно као мачка дохвати се луга. Поп Милоје и кмет Јова седеше оборених глава. — Е, ово то је чудо! — рече поп после дужег ћутања. — Чудо! — рече кмет.

Тек Станко беше прекорачио праг очев, баш у оном тренутку кад се Алекса сроза од радости низа зид, бахнуше поп Милоје и кмет Јова преко прага. — Добро јутро! Кућани, кад их видеше, занемише од чуда.

И Маринко изиде на врата. — Ако то буде истина, тешко теби, Црна Баро!... — јекну Турчин. — Тешко теби, попе Милоје! Твоја ће се брада мрсити на голијем гранама првог дрвета!... Објесићу те, нека се приповиједа!...

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Калудрани су били у граду једне суботе и на тргу сазнали од чудно задовољних Арнаута да се њен муж. а њихов сељанин Милоје Красић потурчио.

Боже, смешан и бедан се учинио сељацима њихов Милоје онако прерушен. До јуче наочит сељак, постао по њихову рачуну ајмана за поћак, прави цигански церибаша: е, заклели би

Виђели смо својим очима... И за име смо чули: од јуче ти је он злосрећник не више Милоје, но Мустафа, син Мухамедов... Ти да си здраво!... Нови Турчин никако није долазио својој кући у село.

Никад Богдана није могла ни сањати да је њен Милоје постао тако бедан Мустафа, не силни нови Турчин, но онај прави правцати Мустафа Циганин који по Колашину продаје

Заиста Мустава и нико његов! — Богдана!... Не стрављуј то дијете! — промуца Милоје дрхтавим гласом, а меко и некако својски. — Напоље из куће, Циганине црни! Надвор и не плаши ми дијете!

Само је прву чашу Милоје попио онако како то раде православни сељаци: нагао је лагано и гутао гутљај за гутљајем као што се пије хладна вода.

Окрени, Господе, на ону другу страну! Тако... Ево још по једну — дим у дим: овесели Боже, а здрав си, Мој Милоје!... — Шта?... Какав Милоје, жено?... — Такав, ако Бог да!... Но испиј је најприје!... Тако!... На здравље!...

Тако... Ево још по једну — дим у дим: овесели Боже, а здрав си, Мој Милоје!... — Шта?... Какав Милоје, жено?... — Такав, ако Бог да!... Но испиј је најприје!... Тако!... На здравље!... Хоћемо да се напијемо вечерас.

Ја сам се потурчио, ја сам Мустафа син Мухамедов... Сипај ми још ракије, па ћути!... — Није та, Милоје, не!.. Но ћеш ме послушати. Било што било. Бог ће опростити. Био је зулум, нијеси могао да се извучеш од Турака...

Боље је с бијелијем образом и раја бити но потурица, но крстов издајник, Милоје!... — Ћути нијесам ја више Милоје! — Бићеш опет, бићеш. Ево, молим те, кумим те. Смилуј се! Дођи к себи!

Боље је с бијелијем образом и раја бити но потурица, но крстов издајник, Милоје!... — Ћути нијесам ја више Милоје! — Бићеш опет, бићеш. Ево, молим те, кумим те. Смилуј се! Дођи к себи! Какав си ми ти Турчин!..

отац н мајка!.. Послушај ме, кад зора заруди... преко Ибра, преко планина, у... у... Милоје!.. У... у... Она га огрли обема рукама, клече испред њега н засу Сузама, врелим и јаким као бујице.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

105 МИЛОШ И РАДОВАН 106 МЛАДЕН И МИЛОЈЕ 110 КОВЧЕЖИЋ НЕБОГОГА ПАВЛА 116 ЖЕНИДБА ПО МОДИ 118 ХУДА СРПКИЊА 120 ПОСЛАНИЦА ДРАГУ ТЕОДОРОВИЋУ ТРШЋАНИНУ 122 О

Ако буде од потребе — тако т' твоје младе! — Милошу ти буд' у помоћ, — је л' да хоћеш, Раде? Павле Соларић МЛАДЕН И МИЛОЈЕ Младен Теб', Милоје, све салеће младеж рад пјесана. Младеж љуби: умиљат је глас твога гортана.

— Милошу ти буд' у помоћ, — је л' да хоћеш, Раде? Павле Соларић МЛАДЕН И МИЛОЈЕ Младен Теб', Милоје, све салеће младеж рад пјесана. Младеж љуби: умиљат је глас твога гортана.

Скажи шта су спрва биле српских гора виле, Пој што волиш, само нам пој, — та хоћеш ли, Миле! Милоје Ја милујем всегда пјесне, ја милујем младеж, Но љубов је штекотљива, свој разбира падеж: Ту се хоће хитрост Пинда, ту

све загрља, за друго не мари; Пој таинства чијег нибуд завјета љубнога, Хоћеш мога, сад избери, или волиш твога. Милоје Обећ'о сам, заљубљени, пјесну сам вам дужан, — Човек ничиј, свога слова ваља да је сужан.

8, стр. 46—51. У очевидно рђаво штампаном стиху 29-ом уметнута реч (ја) стављена је у угласту заграду. МЛАДЕН И МИЛОЈЕ (стр. 94). Објављено у Летопису Матице српске 1827, ч. 9, стр. 45—52. КОВЧЕЖИЋ НЕБОГОГА ПАВЛА (стр. 98).

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЂУРАШКО: Све ближе деру — Само витешки! Као што витезима српског имена У ово кобно доба приличи — Гађај, Вуче! Милоје! Раденко! Катуновићу! С Катуњанима сложно ударај; Знај да слободу своју бранимо!

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности