Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Kako bih se vratio? No pomisao da iza mene ide ona, majka mu, ohrabrena, umirena što ne verujem u tu Mitinu bolest, jer, eto, idem k njemu, ne bojim ga se, — to me ohrabri, te šaleći se uđoh k njemu, u sobu.
gori ona velika sveća, osvetljava celu sobu trepereći, prskajući, kao da će svakog časa ugasiti se i pasti na mrtvu Mitinu glavu, koja sad došla veća, lepša, s oblim čelom, zatvorenim i jasno ocrtanim očima i, usled sad vezanih vilica,
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
isticalo se u kritici, ako je nasledno opadanje istančala krv razumljiva za staru gradsku, golemašku porodicu efendi-Mitinu, nikako nije i za gazda-Markovu.
Jer je očito da drugi nju vide - bar tako ona oseća, a to i jeste presudno - prvo kao ćerku efendi-Mitinu, pa tek onda kao Sofku; čak i po majčinome pogledu i ponašanju zaključuje da su ljubav i briga za nju posredovane ljubavlju
pa i u intimnim željama, počne doživljavati - što se vidi u imenovanju - ne prosto kao Sofku, nego kao Sofku efendi-Mitinu. Uz to se u njenome nemom razmišljanju pridev efendi-Mitina svaki put daje pod navodnicima.