Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Како бих се вратио? Но помисао да иза мене иде она, мајка му, охрабрена, умирена што не верујем у ту Митину болест, јер, ето, идем к њему, не бојим га се, — то ме охрабри, те шалећи се уђох к њему, у собу.
гори она велика свећа, осветљава целу собу треперећи, прскајући, као да ће сваког часа угасити се и пасти на мртву Митину главу, која сад дошла већа, лепша, с облим челом, затвореним и јасно оцртаним очима и, услед сад везаних вилица,
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
истицало се у критици, ако је наследно опадање истанчала крв разумљива за стару градску, големашку породицу ефенди-Митину, никако није и за газда-Маркову.
Јер је очито да други њу виде - бар тако она осећа, а то и јесте пресудно - прво као ћерку ефенди-Митину, па тек онда као Софку; чак и по мајчиноме погледу и понашању закључује да су љубав и брига за њу посредоване љубављу
па и у интимним жељама, почне доживљавати - што се види у именовању - не просто као Софку, него као Софку ефенди-Митину. Уз то се у њеноме немом размишљању придев ефенди-Митина сваки пут даје под наводницима.