Jakšić, Đura - PROZA
Kad sam se kući vratio, zastao sam moga dobroga oca — al’ ne više s onom crnom bradom. Prosedeo je. Oči nisu imale više one svetlosti, behu tamne i upale, a
“ Bog ćuti, i ljudi ćute... Plave dimove kabanusa pratili su duboki uzdisaji oca moga. Tužnim pogledom gledao je u crne kamene stubove i u one gvozdene kolute što na platnu živopisani behu; a kad je video
Možda će tako, skrštenih ruku, doveka čekati?... Možda taj veliki božji sud neće nikad ni doći da svirepim sudijama moga muža sudi?... Ah, poštovani sustradalniče muža moga, to bi bila strašna nepravda!
Ah, poštovani sustradalniče muža moga, to bi bila strašna nepravda! I onda ću ja sa dvoje moje siročadi podići glas svoj i vikati: „Nasilje! Nepravda!...
Ljuba mu je udovica, a jadna deca siročad!... Sirota deca!... Ja ne mogu gledati da se porod moga brata i sustradalnika od nemila do nedraga potuca.
Kao kroz san sećam se njega, moga oca. Siromaha! Beše večito bolestan. Svako jutro i veče donosila mu je moja tetka mlake vode, njome je ispirao rane
Ubiše mi muža, podmukli psi, a lomnu snagu brata moga izrešetaše kuršumima, opet iz potaje, opet podmuklo! Prokletnici!“ Naša mala, siromašna kućica beše na kraju sela.
“ Preko bledoga lika roditelja moga preleteo bi tužan osmejak: „Nikad, sele, nikad!... Ja ću umreti...“ Siromah otac osećao je da će skoro dan pokoja
Da li da se njime suze ubrišu? Il’, možda, zato da njime bol privijemo? Moje su suze tekle na grob, a bol srca moga grob će utišati. „Hajde kući, Grlice!“ reče mi tužnim glasom dobra tetka... „I onde ćemo plakati!...
Crnomanjasti gospodin me najpre posmatraše, posle milostivo osmehnuvši se, zgladi s moga čela onu gustu neočešljanu kosu, pomilova me po obrazima, pa mi tiho, čisto šapućući, reče: „Ovako divni obrazi ne
Ja pripalim žižak što je svakad na peći stajao — njegovo slabo svetlucanje bacaše svoju žutu svetlost na iznurene crte moga nesrećnoga ljubavnika.
„Ko ti je ova žena?“ pitao ga je prota oporim glasom. „Sestra moga pobratima, oče proto!“ odgovori čiča Marko duboko uzdahnuvši. „A ko će za pogreb da plati?...
Obradović, Dositej - BASNE
„Ja sam tome vrlo pad, dražajšaja lisice”, — odgovori petao — „no uđider u šupljinu i probudi vratara moga.” Uđe ova. „He, ko tu spava” vikne. Skoči pas na nju, ščepa je za grkljan, i učini konac prijateljstvu.
Ti si božji čovek! Ti si stolp carstva moga!” 71 Mrav Kažu da je u drevnje vreme mrav bio čovek zemljedelac, koji, ne dovolstvujuići se sa svojim trudom,
pritom prestavi, i na samoj smerti čuju od njega ove reči: „Pravedni i blagi bože, da budet duša moja s dušom Osmana moga!
„Ako je istina ono što moja pokojna mati govoraše," — veli Žil Blaz — „u celom Sentilanu, u vreme moga detinjstva, nije bilo ni lepšega ni pametnijega deteta od mene.
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
mi sasvim blagim glasom: ,Moj dragi kneže, ja se od vas i od toga naroda uzdam i nadam da ćete vi pomoći mojoj vojsci, moga i vašega neprijatelja prognati.
No ta škola slabo je bolja bila od škole moga popa Stanoja. Koža mi se i sada ježi, kad se opomenem onoga narodnjeg preselenija, jer se još dobro opominjem kako je
” Ja sam slušao moga oca, i sećao sam se celog života sviju njegovi̓ soveta, i bio sam spokojan, zadovoljan i srećan. Sledujte mom primeru,
Sledujte mom primeru, sledujte toj čaši moga oca, ne samo u piću nego i u svima drugim strastima i naklonostima, pa ćete biti srećni.
Sad opet da vam pripovedam iz žitija moga oca. Mihaljević naturi ćupriju na Savu, topove prevuče i na Zabrežju šanac načini.
Moj otac rekne Mihaljeviću: „Ja ovde ostati neću, ja ću da idem na moju očevinu, gde sam se rodno.” Mihaljević, koji je moga oca pazio i uvažavao, rekne: „A zašto, Aleksa, ti nećeš da ostaneš u našega cara službi, pak ćeš skoro kapetanom
Pet dana po Božiću dođem i ja tu i do nesem mom ocu košulje i druge potrebe; nađem moga oca u sobi na Su-kapiji. Tu sam vidio preko stotine glava vidinski̓ Turaka, koje su odsečene i pred vezirovim konakom
) Ja sam svuda po gradu išao s buljubašama moga oca; išao sam s ocem i veziru. Naša vojska gotovo sasvim je u gradu vladala i sav grad bio je gotovo kao opljačkan: ni
Asan-aga nađe četiri Turčina, obrekne im dati novaca da ubiju moga oca, a on ode u Srebrnicu kući, da se pri tom ubistvu ne nađe. Moj otac dođe u Valjevo baš na našu Čistu Sredu 1794.
” Kad moj otac naiđe pokraj zasede, onaj jedan Turčin opali i Živka ubije, no oni drugi promaše moga oca i ne zgode ga, već pobegnu u potok, pak u Valjevo.
Zato jedanput kod naše crkve u Brankovini načine skupštinu, dozovu moga oca i kažu mu: „̓Oćemo da opet budeš naš knez.
Zatim zovne moga oca: „Ja znam, ali hoću da mi i ti pravo kažeš koliko si Hadži-Musta-paši dovodio srpske vojske, kad ste nas janičare
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— Oni ljudi izbečiše se samo od čuda na nj. — Kakih dve hiljade godina! Jeste li vi pri sebi, gospodine? To je grob moga oca... — reče jedan između njih. — Ne znate vi to, to je moja stvar... Ja ću da nosim.
Ognjan taman obrazdio prvu brazdu, pa hoće da ovrati... kad eto ti mu majke. — Nuto moga matorca kako mi radi!... — kliknu Miona radosno, pritrčavši, pa uze grliti i ljubiti Ognjana. Ognjan se malo iznenadi.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Braćo! — reče on opet. — Trideset godina ja sam, po njašoj volji, glava Crne Bare. Za trideset godina moga kmetovanja ovakvog nepočinstva nije bilo!... Juče je, braćo, u našem selu učinjena krađa!...
— Najpre... ovaj... htedoh do Ljubinka... — Dobro, dobro! — reče Aleksa. — Vidim ja da sve beži od moga doma!... Idi, Simo, idi!... Sima ne umede čak ni sakriti radosti što se otrese tako lako Alekse, nego prosto pobeže.
Ona je pod mojim krovom Stanka potražila i našla ga. — Pa šta hoćeš ti? — Ja je prosim za moga sina. — Kog? — Stanka. — Ali on je hajduk! — Zar je jedan hajduk oženjen? — Znam, ali... — Upamti, Milo, ovo!
On skoči kao pomaman i stade vikati: — Mučite me!... Ubijte me!... Secite mi parče po parče mesa sa tela moga — neću kazati!... Gadovi!... Gadovi!... I onda stade gaziti i tabati po onom blatu... Udari rukom po vlažnom zidu...
— On je još krivlji! On im je u svemu išao na ruku. On je zavađao narod... On je sramotio svuda onog mučenika, oca moga!... Ja hoću da se on ubije! — Lakše, mladiću! Bujna je krv tvoja! Poslušaj ljude starije!...
Ovde si ti starešina. Ovaj je ovde pod tvojim okriljem — neka nosi danas glavu... Ali sutra, prekosutra, do moga izdisaja — on je moj!... Zbogom!... Pa skide kapu i priđe Srećkovoj ruci.
Ali su me istisli iz gnezda moga, i ja, svojom snagom, rušim i obaram sve pred sobom, sve što mogu, isto kao i onaj talas!...
I ne bih smislio bez tvoga saveta!... Večeras, u voću, ti reče poslati crvenog petla kući oca moga. E, pa evo — ja sam ga tebi doneo!... Rekao si: „Neka svi pogore kao miševi!...” Pa, onda — okušaj ti sreću!...
Ja sam i begunica postala, samo da bih tvoja bila!... Meni je tvoj krov miliji od moga!.. Ja bih, čini mi se dala onu kuću u kojoj sam se rodila, samo za jedan ćošak tvoga doma!...
I dosad je tvoja ruka padala na moje rame i obvijala se oko moga pasa, ali ovog čuda nije sa mnom bilo!... Ja osećam da će mi srce izletiti iz prsiju ako me se samo dotakneš...
— Hoćeš konja, junače? — upita ga Bogićević. — Da ti dam ja moga hata... — Ne treba!... Ja i Mujaga ćemo pešački!... Ako milom bogu volja bude, eto me s Mujaginom glavom!...
— Tako je, Zavrzane! Ti imaš pravo! Svakog trenutka se mogu oči sklopiti. Ja ću pre naći moga oca i majku nego oni mene! Braćo!... Veselimo se! — reče Stanko, razdragan. I okrete pesma i veselje...
Dučić, Jovan - PESME
Odozgor u čas rani Zazori celom svetu! Tude se biju za nas Večito Juče i Danas. Na pesku moga vrta, Razliven sav u zlatu, Po sunčanome satu Jedan zrak s neba bludi: I ravnodušno crta Put zemlje i vek ljudi.
Zrno u mraku žurno klija, Da ga izraste cela šuma! A na mom putu sama sija Sumnja, to sunce moga uma. GOZBA Kad prođu dani, ko će znati Da kaže povest o njima — Prolaze kao ludi svati, Na belim i besnim konjima.
Ili napor duše koja malaksava? Je li ovo žena koju ljubim, zbilja? Il' sen na prolasku preko moga puta, Tumaranje misli bez svesti i cilja, I sve delo jednog bolnoga minuta!
Iz mog sna ponikla, i ti beše tašta; Plod moga poroka, krvoločno jetka; Plod misli, i ti si bila bez svršetka; Plod mojih sujeta, podlija od svašta.
Piće moga tela i svetlost mog duha, Mog sopstvenog glasa odjek u dnu dola, Nekad praznik mojih očiju i sluha, Da sad budeš
Ti si iskra moga mača pobednoga; Sto muzičkih vrela što bruje i plave; Pogled koji hoće da sagleda Boga; Pehar iz kog pijem strašno
— Otruj ga, sveštenice ljubavi, jer mi se ruga. Ako ga otruješ, daću ti zlatan pojas i sedam najlepših paunova iz moga parka, i moga konja, i moga kuvara. On hoće da mi metne na glavu kapu od hartije i na mene obesi praporce ludaka.
Ako ga otruješ, daću ti zlatan pojas i sedam najlepših paunova iz moga parka, i moga konja, i moga kuvara. On hoće da mi metne na glavu kapu od hartije i na mene obesi praporce ludaka.
Ako ga otruješ, daću ti zlatan pojas i sedam najlepših paunova iz moga parka, i moga konja, i moga kuvara. On hoće da mi metne na glavu kapu od hartije i na mene obesi praporce ludaka.
Jer je Estira kći poglavice iz moga plemena, iz carske loze. I dok ja stražarim noću pred njenim šatorom, umirući od požude, ona spava držeći među prstima
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Kroz otvoren prozor pirkaše sa one lipe sladak, mirišljav dah. — Ne! — rekoh ja. — Veći je onaj gore i od moga druga Joce! On će dati onome. Tada čuh iz jedne sobe zagušljiv i bolan uzvik: — Jaoj, moja majko! Ah!
Tada — ali s mukom i bolom se sećam ovih teških uspomena — tada moga oca zdrpi jedna užasna groznica. On pade u krevet, zalepi negde vezikator i — umre!
Ali šta je, šta je to sve? Kako se sve to gubi, bledi i izdiše pred veličanstvenom prostotom moga najnovijeg poznanstva!... Toga dana bilo je toplo, ali je duvao jak vetar.
A bogati, oče, ne primi za zlo, gdje si ti škole učio? — Ja sam se — veli pop — učio u moga oca koji je popovao u stara vremena, pa kad ga ubiše Turci, ja ostah siroče i pobjegoh u ovo selo, gdje me poslije
Morao sam proći kroz moje selo. Na pošljednjoj stanici dobijem novog komordžiju, nekog Iliju Teovilovića, moga seljaka. Kažem mu se. Mnogo smo štošta govorili. Već se primicasmo selu.
1. I 187.. Počinjao sam ti, duše mi, dosad dvadeset pisama i sva poderao. Već su dva meseca od moga poslednjeg pisma. Ti si pisao, molio, zapomagao — ja ti ipak nisam ništa odgovorio.
znam već šta ću joj kazati. Tvoj XII PISMO Lajpcig Već si po poštanskom žigu poznao da sam ostavio mesto moga, moje, mojih... kako da kažem?... moje patnje. Sve je svršeno — ja sam slobodan.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
A Jula nastavlja još tužnije: »Oj, Boga vam, tri mlada drotara! Pozdrav’te mi moga dobrog babu: Da ne kosi ukraj Tise travu: Pokosiće moju kosu plavu!
I pozdrav’te moju slatku nánu: Da ne pije Tisu vodu ’ladnu, Popiće mi moje oči čarne! I pozdrav’te moga milog diku: Da ne brodi Tisom vodom ’ladnom, Polomiće moje bele ruse, Natruniće moje oči čarne!
Ja, kaže on, poznajem svu familiju moga, sadá na žalost gospodina supostata, svi su oni do duboke starosti, doduše, imali i zdrave i jake zube, — ali tek,
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
— Oprostite, kod nas su ovi prokleti basamaci. Koliko puta sam moga molila da ih već jedanput kasira, pa mi sve obriče na proleće, no neću ni do posle berbe čekati. Izvolite sesti.
— Ala ste đavo, tek vam je preči miraz nego devojka. — Jedno mi je tako milo kao i drugo. — A kako sam ja pošla za moga bez miraza? — To je sasvim drugo.
Ljuba je kod kuće, gleda svoju ekonomiju. Vaš pekmez kuva, a eto Belkića kod njega. — A gle moga zeta, kako je u poslu! — Baš ste me tako uprljana zatekli! Dobro došli! Izvolite unutra!
— Molim pokorno, da li se može kosnuti vaše krasne kćeri lik srca moga? — Molim vas, ne razumem vas načisto. Izvolite malo prostije govoriti.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
A sad šta? „Sve dokle dopire vidik moga razuma — mislio je Jurišić — ja ništa jasno ne mogu da vidim i ništa od svega ne razumem.
A u bateriji, koja se odmarala, vladao je onaj mir smrti i samo se čuli oni fini šumovi noći. „Neba mi moga — mislio je Jurišić koji nije mogao spavati — sav mu je izgled čoveka koji je stalno u snu čulnog života; i tu, čini
Zna se tačno da je ukopan u Krupnju, u samoj crkvenoj porti, iza oltara. — Dođe prvo grob nekoga prote, pa onda moga sina ovako, — kaže ona jecavim glasom. — Pa zašto ga ne ostavite tu, stara? Šta će bolje nego da leži u crkvi?
“ I zaista klanja se on pred svakom vlašću, a ja gledam i mislim: Boga mi moga, ovo je neki nečastivi. Evo ovu pandursku krntiju treba postaviti negde pred kancelariju i samo zato je ona došla na
tražiti sveću kojekuda po kući, kao što bi svaki drugi na mom mestu uradio, ja sam se strmoglavio u sobu vašega sina, moga odličnog vodnika i druga Aleksija, istrgao mu brovning iz ruke i obuhvatio ga snažno.
Pravo da mi kažeš, poštenja ti.“ A pandur ga pravo gleda u oči: „Jesam, veli, gospodine, Boga mi moga. Baš kad smo bili iza Ostrvice.
I evo, Boga mi moga, počinje tutnji, huji, survava se, stropoštava, izmiče i beži negde od mene bestraga i ja više ne gazim nego lebdim i
misterijom i čudom klečim, evo, poslušno pred neumoljivom vlašću Tradicije, koja je sjajno izdržala snažne udarce moga znanja. O jadan li sam, sav opet u teškim lancima Tradicije!
O jadan li sam, sav opet u teškim lancima Tradicije! O tu li si opet stara moja plemenita i dobra dojiljo Tradicijo?! Moga znanja? Moga jadnoga znanja.
O tu li si opet stara moja plemenita i dobra dojiljo Tradicijo?! Moga znanja? Moga jadnoga znanja. Ponekad, istina, dok se uzburkana duša gušila u neizvesnosti i sumnji, ono je vodilo očajnu borbu
Kao iza maglovitog stakla, blede i beskrvne, proleću maske mimo mene, a ruka, najboljega moga druga ruka, kao ledene ručice gvozdenih vrata, smrzla je i mrtva.
Afrika
Ne, Dakar nije još Afrika, nije sasvim, nije nikako za moga prijatelja, koji je poznaje divlju, kakvu mi je obećava, ali za mene ovo je ipak ono što nisam nikada ranije video i što
Srećom boj donosi kuvani sitronis, neku vrstu vreloga nakiseloga teja, koga je poneo bez moga znanja. Imam utisak da više nisam žedan, ali sam sebi ne smem da priznam, kao čovek koji još ne zna da li ga je zub
Odmah po podne pojavljuje se jedna košuta i ide pravo k nama na svojim vitkim nogama. Ona iznenađuje moga saputnika koji nikada nije video košutu po tolikoj toploti.
Od trenutka kada sam se kod Švajcarca upoznao sa njim, karakter moga putovanja sasvim se izmenio. N. je direktni potomak duka od Berija i maršala D.
Najzad sve beše ipak mirno, i niko više ne beše budan, izuzev mene i moga belog saputnika. Šef sela je otišao, da nam ne smeta, ne kazavši nam zbogom, i mi smo ostali nasred dvorišta ležeći:
Žene i devojke koje se, kao u raju, odevaju samo u lišće, nestale su sa moga puta. Provlačeći se tako između koliba nailazim na čitav skup staraca posedalih po asurama u nekom uskom dvorištu.
Jedu voće, i kriju se od sunčeve vreline. Taj dan je dan moga krsnoga imena. U Beogradu mora da je, kao i uvek toga dana, debeo sneg, u Paliluli, u mojoj bašti, na Starome groblju.
Može činiti bilo šta, govoriti bilo šta, štapić ne prestaje glodati. Na njoj je dugačka široka bluza koja se za vreme moga detinjstva zvala: matine. Trbuh fatiran i uvijen u svilu; atlasne materije oko nogu.
Dva crnca koja su se kupala, uplašena od moga aparata, beže prskajući. Slučajno mi u ruci Drainčeva knjiga „Srce na Pazaru“, puna čarobnih zabluda, o tropici, da bih
Bretonac Robert dokosi mi knjige koje sam mu prošli put pozajmio. Na krovu imamo, osim moga Bubua, još nekoliko majmuna, majušnih kao pesnica, zatim još sasvim divlje papagaje.
To je moja čežnja, čežnja celoga moga pokolenja, toliko evropskog, da se otkinemo od svega onog što je Evropa. Evropa je uistinu bila tu, preda mnom, a ja
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
Okružen teretom zvanija moga, za održati prijatelju mome zadanu reč, morao sam pri slabom sostavu i očiju i celog voopšte tela moga, tako reći,
teretom zvanija moga, za održati prijatelju mome zadanu reč, morao sam pri slabom sostavu i očiju i celog voopšte tela moga, tako reći, časove krasti i k sočineniju ovoga djela posvećavati.
Ja imam dovoljno uzroka grčki rod ne inače nego s počitanijem predsretati, a vidovit će čitatelj lako, i bez moga izjasnenija, primjetiti zašto je ovo tako uređeno.
JANjA: Znajte šta, gospodin notarius, da kažite da nisam kući, i da prođi ta stvar bez mene. MIŠIĆ: To je protiv moga zvanija, ja to učiniti ne mogu. JANjA: Ajde, bolesnu sum, imam kolika.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Pusti ti da ti sude u Oseku i sačekaj riječ sudnika. Ja ću moliti moga starca, Stritceskoga, da tera sve to do visokografskaje ekselencije grafa Gajsruka. Čuće se i naša!
Teodosije - ŽITIJA
Potom, odahnuvši malo, reče starcu: — Vidim, oče, da Bog, koji unapred zna sve i koji je video bolezan srca moga, pocla tvoju svetost da uteši mene grešnoga. Sada se uteši srce moje i duša se moja razveseli radošću neiskazanom.
Uz to, da smo našli u moNaškom obrazu tebe, gospodara moga, kakvo bismo izvinjenje imali zbog toga? A pošto je Bog hteo da se dogodi onako kako žele roditelji tvoji i velmože vaše
savet, reče u sebi i onima s njim: — Sada je vreme, uz Božju mi pomoć, da izvršim želju srca svojega za zemlju otačastva moga, a da ,li će pocle ovoga biti ovako zgodno vreme, i da li ćy opet ovamo doći? Ko zna da li ćemo biti živi!
I bledilo smrtno odlažaše i mrlje rumeni na licu se javljahu, jer sve bolesti u ime Boga moga polaganjem ruku svetoga arhiepiskopa iščezavahu.
Jer evo, i tragovi stradanja moga po zemlji potvrđuju da sam to ja! Veseo i veoma radostan zbog svoga zdravlja, Boga hvaljaše.
se uzraduje duša moja u Gospodu, jer me obuče u rizu spasenja i odećom veselja odenu me, darovavši mi gospodina moga, svetoga mi oca i učitelja, zastupnika u molitvama mojemu otačastvu i počast nasledstva mojega.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Godine 1900, za vreme moga boravka u Kosovskoj Mitrovici, hteo sam vršiti ispitivanja u Metohiji, u okolini Peći i Dečana, gde su Arbanasi
Evo nekoliko primera ovog preinačavanja. Za vreme moga bavljenja u Mavrovu i Nićiforovu, iznad Vardareva izvora, bio sam u društvu tri meštanina koji su više godina živeli u
Za vreme moga bavljenja na ostrvu Ailu u Malom jezeru, 1900. godine, tamo je stanovala samo jedna velika slovenska zadruga od 67
Međutim, nisam se mogao odreći ovoga odeljka moga predmeta. Sve što mogu reći, to je da sam i u proučavanje ovoga pitanja unosio isti kritički duh kao i prilikom spremanja
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
— Hajde onda da i mi nešto slično sastavimo za moga dobrog mačka — reče čiča Trišo. — Vrlo rado, samo sam ti ja slab pismenko — odgovori krčmar, pa odnekle donese
Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE
je meću nama došlo 1 Vrati mi moje krpice Moje krpice od čistoga sna Od svilenog osmeha od prugaste slutnje Od moga čipkastoga tkiva Moje krpice od tačkaste nade OD žežene želje od šarenih pogleda OD kože s moga lica Vrati mi moje
od prugaste slutnje Od moga čipkastoga tkiva Moje krpice od tačkaste nade OD žežene želje od šarenih pogleda OD kože s moga lica Vrati mi moje krpice Vrati kad ti lepo kažem 2 Slušaj ti čudo Skini tu maramu belu Znamo se S tobom se od
ni pečen ni prepečen Ni presan posoljen Neću ni u snu Nemoj da se zavaravaš Ništa ne pali neću 4 Napolje iz moga zazidanog beskraja Iz zvezdanog kola oko moga srca Iz moga zalogaja sunca Napolje iz smešnog mora moje krvi Iz moje
ni u snu Nemoj da se zavaravaš Ništa ne pali neću 4 Napolje iz moga zazidanog beskraja Iz zvezdanog kola oko moga srca Iz moga zalogaja sunca Napolje iz smešnog mora moje krvi Iz moje plime iz moje oseke Napolje iz mog ćutanja na
snu Nemoj da se zavaravaš Ništa ne pali neću 4 Napolje iz moga zazidanog beskraja Iz zvezdanog kola oko moga srca Iz moga zalogaja sunca Napolje iz smešnog mora moje krvi Iz moje plime iz moje oseke Napolje iz mog ćutanja na suvom Napolje
kostiju Da ti popiju kukute s jezika Videćeš ti šta ću da ti radim 8 I ti hoćeš da se volimo Možeš da me praviš od moga pepela Od krša moga grohota Od moje preostale dosade Možeš lepotice Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava Da mi
kukute s jezika Videćeš ti šta ću da ti radim 8 I ti hoćeš da se volimo Možeš da me praviš od moga pepela Od krša moga grohota Od moje preostale dosade Možeš lepotice Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava Da mi grliš noć u praznoj
Nušić, Branislav - POKOJNIK
Taj rukopis mirno počiva u fioci moga stola, pod ključem, ali... ovoga časa me obuze jedna slutnja: neće li se moja žena, u mome odsustvu, po služiti istim
PAVLE: I to će sve postići razarajući brak, i to će sve postići sramnom saradnjom moga druga, prijatelja, ortaka u poslu. NOVAKOVIĆ: Ja ili ko drugi, to ne menja stvar.
na sudu dokazali da ste moj najbliži rođak, a vidim (vadi iz džepa svoju posmrtnu listu) i na posmrtnoj listi prilikom moga pogreba potpisali ste se kao ucveljeni rođak. Tako blizak rođak kao vi morao bi se obradovati.
SPASOJE: Moga položaja? Zašto moga? PAVLE: Videćete zašto. Vaš zet je bio nekada moj mladi prijatelj; ja sam ga iz školske skamije
SPASOJE: Moga položaja? Zašto moga? PAVLE: Videćete zašto. Vaš zet je bio nekada moj mladi prijatelj; ja sam ga iz školske skamije uveo u život; umeo je
Kad sam pošao na put, ja sam tome mladom gospodinu poverio na čuvanje veliki rukopis moga naučnog rada, na kome sam punih sedam godina kapao.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Obuhvatim šakom Rašidin dlan. Njen obraz bio je sasvim blizu moga, osećao sam njegovu glatku mekotu i pomerio se sasvim malo, očekujući da će se ona izmaći, ali ona samo reče da
To mi nije bilo nepoznato. Majka moga oca imala je nešto mađarske krvi u sebi; volela je čardaš i zgodne momke, a kad sve nije bilo kako je ona htela,
Pomislih kako će nastavnički savet moga oca i društvo u očuhovoj fabrici raspravljati o mom nesocijalističkom vaspitanju, pitajući oca i očuha gde su oni bili
Pop je o grehu i pokajanju a to je bilo ono što je ličilo na moga oca. Otac je, u svakom slučaju, imao bogatiji rečnik, ali je ipak izlazilo na jedno, dosadno do ludila.
- osetih kako mi se suši jezik, ali ona reče da nije, neka pogodim. Iza spomenika čulo se brundanje moga oca pomešano s cijukanjem onog parčeta od žene, ali im se nije video ni komadić nosa.
Meni je od jutros pojela pola gramatike! Rašida mi je šaputala u samo uho, držeći ruke oko moga vrata, tako da nisam znao šta da odgovorim.
- sedela je na jednom kraju skele klateći nogama i upirala prste u listove romana smejući se izrazu moga lica. - Zar ti mene nećeš voleti uvek, Rašida?
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
No i Pera nije za njega mario. Kad leži na klupi pred birtijom, a Šamika prođe, reći će: „Gle štucera za crne banke moga oca!” Ali, naprotiv, svaki je morao priznati da je Pera dobra srca; siromahu će pomoći, pa ma sa sebe skinuo.
— Nije mi žao umreti, Jovo, ne bojim se smrti. — Ni ja, — reče odrešito Krečar. — Al’ žao mi je moga truda, i ne samo što sam izredio, neg’ i onog što sam tek izrediti mogao. — I suza mu kanu.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Verni su i časni ljudi. Služili su pod zapovedništvom moga pokojnog muža, i kao što oni vazda behu odani i privrženi njemu, tako im je i on darivao uvek svoju ljubav i uvažavao ih.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
tako ti tvoje mladine, ti putuješ po cijelome svijetu, pa u tvome putu viđaš i moga dragoga, naredi i odredi da se sad odmah bar imenom zovne’.
Ti pleteš mrežu po cijelom svjetu, upleti noćas moga dragoga, te mi ga bar na san dovedi.’ Koga tu večer snije, onaj će joj biti suđenik.
Matavulj, Simo - USKOK
— Vidi se gospodski soj — reče Krcun. — Aoh, divna li je! — doda mati. — Je li udata? — Jest, ima dvije godine, za moga najboljeg prijatelja, koji je sad sudija u jednoj varoši, blizu našega sela.
— Mogu li znati kakva je to smetnja, presvijetli gospodaru? — Možete — reče vladika zastavši. — Vi ste slušali za moga pređašnjeg tajnika, nesrećnog abata Dolćija? — Uglavnom znam šta je s njim bilo, a njegova me sudba ne plaši.
Najgori ti sinovi bili kao što su ova dva stara svata! Izlaziš iz moga doma u dobri čas, a ušla u taj, u koji se krećeš, u bolji čas!
„Kad, veli, nije prilika da se Milica uda za Radojeva sina, za koga bješe vjerena, a ona neka pođe za moga Stanoja, koji je momak kao vila! I tako se, veli, neće vjera sasvijem prekršiti!“ — To je poručio Miraš Cuca!
I odovud, odonud, nakon duga kićenja, završi: „Ja bih želio, veli, da vidiš moga Stanoja samo da ga poznaš, pa da vidiš bi li bio prema tvojoj Milici!
— Hoću, božja ti vjera! Kako neću onakog kućića i junaka i moga osvetnika! Da mi je ište njeki od Petrovićâ, ne bih bio zadovoljniji!... — E, ljubim ti ruku za to!
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
MATI: Tako je, nisam li ti kazala da ostaviš bestraga to belilo? - Vuci se pa uzmi od moga, ali nemoj sve! (Privezuje nanovo kecelju.) Pa kad ideš, idi ljudski. Vrat ispravi, šta si se pogurila kao baba.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Pesmicu su preuzeli iz zbornika u kojem je objavljeno nešto zaista moje; sastav koji mi je pripisan nalazio se pokraj moga, nepotpisan, pa mi je, zbog susedovanja, pridodat. Onako bezbojnog, mogli su ga svakom prišiti...
postojanja, koje je deda Rade oličavao, ne mogu da odu netragom sa sveta: Zar neko može da ukrade i odnese onoga moga deda, koji je svake subote uveče s fenjerom odlazio u mlin noseći sa sobom svu jezu strašnih večernjih priča, dobrog
(U svijetu moga deda) Kroz dečje noći, i kroz ceo život, razlila se ta blagost koja kao da i nije od ovoga sveta, koju smo naslutili
Njegov roman Budi dobar sve do smrti najdraža je knjiga moga detinjstva iz koje se sećam jedino neke žarke i zarazne plemenitosti.
modrim talasima Jadranskog mora, uz granit kamena međaša i svuda širom slobodne domovine, budno stražarite vi, čuvari moga detinjstva i mladosti... Iza nje smo mi, naše njive rodne, oblaci našeg neba, naše samoupravljanje, naši rezultati i brojke.
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
SMRDIĆ: Pala Pešta. SVI: Šta, šta? SMRDIĆ: Vidim ja gdi se nešto uzmuvali, pa zapitam moga honvnda, koga inače lepo ranim, što je to?
ŽUTILOV: Vi znate da je Vojnović bio bolestan, niti je mogao svoj srez obići. SMRDIĆ: Vidićemo. Pa onda za moga sinovca: obećali ste mu službu, pa ništa! A drugi mogu vući plaću.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
godine do danas. Ova knjiga je, uglavnom, rezultat moga dvanaestogodišnjega nastavničkog, naučnog i književnog rada. Bibliografija je davana prema ovom shvatanju.
Jednom prilikom je kazao kako je »glavna čerta moga temperamenta melanholija«. U stvari, on je bio pesimist, i gotovo sva njegova zbirka je ispevana u tom duhu.
kazivao je to svoje osnovno raspoloženje: Ja sam predan sluga matere prirode; Njezina je knjiga, taine punana, Radi moga oka vječno otvorena.
Tako što se tiče prvoga uzroka i početka moga skupljanja našijeh narodnijeh pjesama, riječi i pravila u jeziku, to je jedina zasluga G. Kopitara.
»Ova je moja pismenica samo jedan pervi opit, u kojemu sam se ja potrudio, po silama znanja moga, samo neka pravila o sklanjanju imena i mjestoimjenija, i o sprezanju glagola, u jedno sastaviti, i so tim, ako ne
»Ja sam uvek želeo da se Snohvatice kritikuju samo kao narodne pesme — kao da nema na koricama moga imena.« Ali u svem tom poslu on nije imao uspeha. U tim pesmama ima i staračke klonulosti i preteranog podražavanja.
Sremac, Stevan - PROZA
Jova, kako ga je bog dao šaljiva, pokloni se ženi i reče: — Imam čast predstaviti vam moga kolegu ćurana! Na koje se kolega pokloni i utrapi domaćici tepsiju, a ova mu otpozdravi, pokloni se i rukova se s njim
posle im ni brige, nego ispadne na ono što se peva u pesmarici: »Brigo moja, pređi na drugoga, na drugoga, na žiranta moga.« E, to kad mene nema, priko! Ja sam uvek bio čovek sprama žiranta! A primiću mnogo više.
I samo da ovde nije reč o Maksimu, meni bi lako bilo; ja bih mamuznuo moga pegaza, vinuo bih se u više sfere, i opisao bih sve ono što ste već hiljadu puta, čitatelji, čitali i preskakali u
Radičević, Branko - PESME
Ao jada moga, Da na svetu baš nikoga Ne imadem svoga! Otac, majka u grob pade, Brat i seja draga, A drugoga ne imade Srce
Ta lepša si nego vila, Lepša nego sunce isto; Bi li, rano, moja bila?“ „Oj srećice iznenada! U moga me išti ćaka, Tela bi te moma mlada, Tela bi te ja junaka.
“ Prođi me se, tako t' Boga, Sunce moje, dušo mila, Dok je mene mača moga, Mlade krvce dok po žila, U pakô bi junak sišô Pa veseo van izišô.
„Oj stazice, kad ćeš vitka Da se doma meni vineš, Oj sunašce moga žitka, Kad ćeš opet da mi sineš!“ Tako putnik tuži, poje, Pa goricom dalje iti, Al' kraj puta dvori stoje, dvori
Al' jedanput danak svanu, A on sina nađe ladna: „Pa zar i tu grdnu ranu, Moga jada smrti gladna!“ Veli jad je njega stiskô, Zamuti se njemu oko, Glavu nosi od sad nisko Ranjen' otac preduboko.
Vrelo ječi, a cvetići tuže, Jera nema među njima ruže. Tako t' vrela, tako t' cveća toga, Ne muči mi jadna srca moga, Vrni zlato meneka nazada, O dones' ga samo, stazo, sada, Samo sada, samo jedareda Da ga jošte moje oko zgleda,
kamenje neko, Bog pomože, već misli uteko, Ujedanput zinu pakô na me, Ta jaruga, brate, puna tame, Ocek strašan, ao moga jada, Što ću tužan, kuda li ću sada, Da l' jaruga da mene proždere, Da l' da smlavi crni kaluđere?
Tu umuko, prući se u travu, Skido kamen sa srdašca svoga, Skido kamen, meto ga pod glavu, Sklopi oči, ao jada moga, Ujedanput strašno čudo novo — Al' za sada dosta je i ovo. (1847, mart) NATPISI I Al' se ..
“ Na to Gojko brzo reč prihvati: „Pravo ću ti sve ja kazivati. Oca svoga jedva sam poznao, Za detinjstva moga on je pao, Sa Turcima u boju krvavu On je slavno izgubio glavu, Njega zvahu Zmaju Milutine.
, Ukraj mene Srba nijednoga, Sve prsnulo a od jada moga, Već priskoči prokleti Turčine, Već zamahnu da mi glavu skine, Već pomislih: zbogom, beli dane!
„E pa dobro, dad' njegovu glavu, Da je vidim mrtvu i krvavu, I celivam mesto dragog svoga, Kad ga živa grliti ne moga, A ti brže kopaj raku ladnu — U nju leću, izdajice neću.
Kad bi znao di je ona sade, Da joj kažem srca moga jade, Moga srca zaljuveni plam. Sveto mesto, jako što ja gazim, Svaki danak kojeno polazim, Kamo ode boginja ti,
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Sve je to bio dobar i zanimljiv svijet, ali mene su ipak, najviše privlačili gosti moga djeda Rade. Bio ti je među njima penzionisani austrijski „feljbaba“ Vuk Rašeta, stari lopov Sava i dosta nekakvih
— već smo htjeli toga čarobnog jutra a u školu da ne idemo. Pod predsjedništvom moga djeda, u dvorištu, na drvljaniku, zasjedao je svečan skup: valjalo je maloj kobilici izabrati ime.
— Vidi moga Rade, vidi moga Rade — viče pridošlica još s druma, ispred avlije, pa mu to nekako ispada kao da to djed njemu u goste
— Vidi moga Rade, vidi moga Rade — viče pridošlica još s druma, ispred avlije, pa mu to nekako ispada kao da to djed njemu u goste dolazi, a onaj
— Vojniče, hoćete li iz ovog pucati na moga Dedu? — Drugarice, to je vojna tajna. U šta mi narede, u to ću pucati, pa taman da je tamo moja mater Anđa.
Sad i Vidak razvuče svoje široko lice, kao da su ga ne znam kako pohvalili. — Daj ti njega samo, druže komandiru. Moga Jovana, onoga što sad radi u Zemunu, kod „Elipa“, ja sam tri mjeseca svojom rukom pѝtao dok mu je mater bolovala.
— Ovamo to daj! Vidi ti njega. — Zar moga Vaskrsija? — kliče Vidak. — Ovo je moj Milan, a nije Vaskrsije. Vaskrsije je tvoj ćaća — viče cura.
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
Evo i potpisa. HASANAGINICA: Šta kažeš? Nema moga braka sa Hasanagom, ne postoji? Izbrisan? Ni onih sedam godina ne postoje, ni moje dete ne postoji?
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Ja i ti smo opet, svakad bivali zajedno. Ali ja, ah ja, već počeh da se zanosim ambicijama koje, podsticane uspomenom moga „visokog porekla“ i oholim materinim pouzdanjem u mene, sve više se i više širahu, pružahu čak do — stid me je već!
Kad se pribrah, sedoh do tebe, podvih moje ruke pod tobom, jednu tvoju klonulu, toplu i punu ruku prebacih preko moga ramena, i privukoh te, posadih u krilo, okrenuh tvoje zažareno i uplakano lice spram mene i naslonih ga na moj obraz...
Setih se tebe i uplaših. Mati otpoče da mi priča i kazuje sve promene koje se desile za vreme moga osustva: ko je umro, propao, prodao njive; ko se oženio i udao. I onda za tebe: — Marija umre.
Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU
Meni će preko mere plaćeno biti kad kogod od moga roda rekne, kad nada mnom zelena trava narasti: «Ovde ležu njegove srpske kosti. On je ljubio svoj rod. Večna mu pamet.
Kostić, Laza - PESME
— Il' to možda, nisu zvezde? To su, je li, one česte izniklice srca moga, rascvetanog, širokoga? A ti zraci nisu zraci, granoviti to su traci, što o njima mirno vise srca moga izniklice.
A ti zraci nisu zraci, granoviti to su traci, što o njima mirno vise srca moga izniklice. A oko te divne krune, neokrunke, svetle, pune, prozorna se rumen pruža; — To je, to je svecka ruža.
Al' umesto lišća vela jedna se je ruža svela, pa je pala, pa se rascvetala posred srca moga vrela; al' od te će ruže mene vrelo srce da uvene. SINOĆ (Odlomak) Sinoć, Diko, željo živa, sinoćke te očekiva'!
Jer ako vas spojit neće moga raja pleticveće, hoće da vas obavije klupče zmije vragolije!” Prisluškujem božjem slovu, dovijam se blagoslovu, u
Oj, ta pun sam svega troga pored ovog cveta moga, oh, ta ti si, ti si, mila, ti si mi taj cvetak bila. I setim se božjeg slova nebeskoga blagoslova, da pokažem da ga
U tebi tvorac čitav stvori svet; nebeskog oca zahvalan si sin, ne moga svet u tebi živu mret: kô teret srca izvrže ga sinj. Ti svetove iz grudi pogubi, al' svet nam ovaj time zdvogubi.
— No poruga moga diva potpala ti beše sevu, te u gnjevnom razagrevu već se lati mača siva i zamânu, — al' zamanu! U zanosu i u žaru, ja
„Na toliko moga žara zar se ništ ne odgovara? Na toliko strasti prave, na toliko zbiljske jave, zar odgovor lažni san?
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
A ima jedan u budžaku konj, kao da je gubav, tako se čini, ali on je najbolji; on je brat moga konja, njega ko dobije može u nebesa ići.
Pošto mu kralj viđe prst, reče ženi: — Ženo, evo ja odoh po moga prijatelja, i doći ćemo sjutra ranije, a ti rano ustani pa zakolji Grbu i ispeci ga.
Ali carici onemili i taki život. „Što, pomisli ona, da pored moga djeteta i ono tuđe dijete ima svako dobro?“ Zato namisli da sina u oca omrazi, ne bi li ga otac kako od kuće otjerao.
Pošto pasa nekoliko vremena, car se na nju ražljuti i reče joj: — Neću te više za ženu, nego hajde iz moga dvora kud znaš. Carica mu odgovori: — Svijetli care, poslušaću, samo me pusti da prenoćim a sjutra ću poći.
Vojnik se uputi kroz planinu i nekako zaluta, da ne moga nikako naći pravoga puta kojim bi se povratio kući. Tog istog dana lovio je i sam car sa svojim društvom po istoj
Zatim se povrate gospodaru i kažu mu sve što je i kako je. Gospodar ne moga povjerovati, nego ode glavom sa svojim slugama da se i sam uvjeri je li istina što mu sluge ispričaše.
I ovaj pristane da valja platiti, ali se stane izgovarati da nema dva novca, „nego“, veli, „u moga popa za kućom ima velika jama u zemlji, u koju on često silazi i po svoj prilici biće u njoj novaca ili kakih drugih
sa ženom pred kućom opazi poizdaleka pobratima gde se uputio upravo k njegovoj kući, pa poviče ženi: — Ženo, eto moga pobratima! Dužan sam mu dva novca. Sad se već nema kud kamo, jer sam mu obrekao platiti ih kad me nađe.
Onda mu Premudri odgovori: — Ako uzmeš đevojku, ti znaš; ako uzmeš udovicu, ona zna; ako li uzmeš puštenicu, čuvaj se moga konja! — pa se onda okrene i čoeka malo predre krajem štapa preko nogu i stane opet trkati po dvoru.
sad misli sve da zna, zato neće te šćeti slušati, nego će sve šćeti da ti zapovijeda; ako li uzmeš puštenicu, čuvaj se moga konja (pa tebe štapom preko nogu) — to će reći: čuvaj se da te ne ožeže onako kao što je i prvog muža ožegla.
Kad ujutru ustanem, a to vuci došli te zaklali i izjeli moga čelca: leži med! po dolu do članaka, a po brdu do koljena. Onda počnem misliti u što ću pokupiti med.
to čuje, pođe u kuvarnicu, i tek što uljeze zveknu se šakom po glavi, pak uzevši soli baci u pinjatu govoreći: „Eh, moga iskopanja!
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
Kuvaj mu samo lepo, da te posle pripoveda, kako si dobra gospođa. SOFIJA: Ostavi se boga ti; ta i kod moga se oca tako radilo, pak je bilo dobro. MAKSIM: Proklet bio čas, kad si ti stupila u moju kuću, to ja znam.
DOKTOR: Valjda vam je poznato iz moga Zemljeopisanija, da se u Českoj nalazi mlin ili vodenica, gdi se drago kamenje uglađava i sastavlja.
Da i njega zakopadu! Oho! Lonac! Na moju dušu, novci! (Ustane.) Hm, novci, i novci moga komše. Njemu su jamačno izlišni a meni od najveće potrebe. Tako je ovaj svet nepravo ustrojen.
KUZMAN: Baš ti fala, komšo. Tvoj je savet u svačemu bolji od moga. Kako ulučim priliku, taki ću gledati da skinem tu bedu s vrata. DAMJAN: Pravo bogme imaš. No mene poslovi zovu.
LjUBA: Šta je, majka? STANIJA: Ti da budeš Ciganka? LjUBA: Zašto Ciganka? STANIJA: Kuku mene i do boga moga! Nešina kći Ciganka. LjUBA: Ama što ti je majka? STANIJA: Ko svira, do Cigani?
Ali sto je cvet, vidices; svakom se mora dopasti. LjUBA: Ja sam molila moga babu da mi naruči jedan, pak kaže dobar je i onaj stari. Čisto me je sramota već da u njemu idem.
STANIJA: Da me Bog sačuva! LjUBA: Da vidiš kad on počne (podražava akteru): „Milevo, sunce života moga, Milevo, anđelu moj, ljubiš li me?“ STANIJA: Ta je devojka anđeo? Đavo, đavo, što nema obraz.
STANIJA: Znam, sve sramotno. LjUBA: Čekaj da vidiš kako je lepo. (Odlazi na klavir i peva.) Slatka tugo srdca moga, O prezjelna ljubovi. STANIJA: Tek vaša prokleta ljubav. LjUBA: Spješi, spješi miloj mojoj, Mog suščestva boginji.
ADVOKAT: Evo baš sad jednu relaciju dovršujem. ANICA: Boga vam, gospodine, šta je od moga procesa? ADVOKAT: On je u delu. ANICA: Oće li se jedanput svršiti? ADVOKAT: Do tri meseca, pređe ne može.
pravo, gdi nemaš, ja ću Femin proces na sebe uzeti, a svim ću kolegama mojim raspisati kakva si žena, onda drkti od moga pereta. ANICA: Gospodine, molim, ja nisam tela vas uvrediti.
Znoj čoveka napadne dok partaje informira; no opet ja nikad ne ostajem natrag. Ha! ha! kako se uplašila od moga glasa. Tako treba, nek zna s kim govori.
SELjAK: Baš kao što je moj. Stani, nijedna vero! MARKO: Šta ćeš ti s njime, čiča? On je naš drug. SELjAK: I moga magarca brat! Nijedne vere! MARKO: Magarac je naš. Ti nemaš s njim ništa. SELjAK: Sad ću ja vama dati!
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
SRETA: Milostiva gospođa, ja sam bio dvaput cehmajstor! SULTANA (jednako se otima od Trifića): Molim te, kao moga oca, pusti me da mu samo dva zuba izbijem. SRETA: A, to je mlogo!
SULTANA: Ti ne znaš tko sam ja tebi? da nijednu reč ne čujem! Ja znam što radim. Ti si jednakog lica i moga stasa. dokle god ja ne dođem, ti ostaješ ovde mesto mene. Povataće Sultana svima krajeve! PELA: Ali ako me poznadu?
More, kako ćeš da je ukročaš kad cići po kući kao zmija; gdi koga vidi, tu udari. O, Bože me sačuvaj, i moga najvećeg neprijatelja, koji me želi ubiti, ne mogu ga drugojače kleti, nego želeći mu zlu ženu.
SULTANA: Ta razumeš li srpski, ne razumeo dabogda nikoga, ja nisam tvoja žena. Sam je pakao morao moga nesrećnog muža naučiti da me tebi u ruke preda. Ali će ga skupo ova šala stati.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Kad smo već kod dublera, ne mogu da odolim iskušenju a da vam ne istrkeljišem slučaj moga prijatelja Suleta, koji je u svoje vreme sa uspehom igrao u više domaćih i kooprodukcionih filmova narod, konjicu, treće
Evo kako! Prvog dana posle rata, kažu, neki dasa u kožnom kaputu do zemlje upadne u našu kuću i izvređa moga dedu na mrtvo ime što ima odvojeno kupatilo, a posebno WC.
„Šta je, bre“, kaže on, „zašto uplaši moga slugu?“ A Smrt odgovori, pazi sad: „Nisam ga ja uplašila, samo sam se začudila otkud on u Buhari kad večeras imamo
Tip uopšte nije bio mutav, da znate. Ostali smo načisto paf! Šta da vam pričam o tim ludim danima moga prvog bekstva u životu, osim da od tog vremena uvek spavam sa budilnikom ispod jastuka — njegovo kucanje podseća me na
Pošto sam se nagledala moje biblioteke, moga vrta, mojih komoda, moga podruma, sa mojim vinima, i mog vinograda, mojih pilića, moje zbirke ikona, tip, najzad baci
Pošto sam se nagledala moje biblioteke, moga vrta, mojih komoda, moga podruma, sa mojim vinima, i mog vinograda, mojih pilića, moje zbirke ikona, tip, najzad baci kartone na talon: — A
Prebrojite čaše — ima ih svega osam. Tri su kristalne, preostale s venčanja moga matorog i maman. Dve su kupljene kao suveniri i sa njih se kesi POZDRAV IZ VRNjAČKU BANjU.
u nekoj slovenačkoj pivnici, a drugu nismo vratili komšijama kada su nam je pozajmili za slavlje priređeno u čast moga rođenja.
I taj vam četvorosed, naravski, promaši moga matorog i otputuje pravo kroz kristalna vrata u staklenu vitrinu s figurama iz Murana.
I još je kazao: — Ovo će duže potrajati, da znate: nemoj neko da mi zbriše! Tu je lično zaključao vrata moga bivšeg razreda i prešao na svoj veličanstveni govor. Šta je najpre kazao?
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
Moja Marija, ti si se dala u talijanske pesme: „Ah ljubovi paklena, — slatka tugo srca moga.“ Bolje da si pevala onu staru pesmu: „Druge moje, ne budite lude!“ Tako ja mislim. A sovet moga prijatelja?...
“ Bolje da si pevala onu staru pesmu: „Druge moje, ne budite lude!“ Tako ja mislim. A sovet moga prijatelja?... E, njemu je mesto ovde. (Savije pismo i mešne ga u džep.) Ali sad kud ću? Oće skoro da me izda zanat.
ALEKSA: Ne može bolje biti. Baš se onda dogodio hofbal. Nas kao strane puste unutra; ja izmeđ moga društva nešto otmjeniji bio, dobio sam čest otvoriti s tamošnjom caricom bal. JELICA: Kako igra? ALEKSA: Kao pero.
JELICA: Zar nije umrla? ALEKSA: Kad vi dođete, mora proživiti da nanovo od muke umre. JELICA: Ja ću moga taticu namoliti da me za vas dâ, kao što je Culima svoga oca namolila.
ALEKSA: Kad čovek ne žali malo troška, može sve postići. Cjelj je moga putešestvija po mogućstvu sila mojih dobra činiti; a ja u cjelom mom životu nisam srećnijega časa imao nego sada,
Gospodin baron, možete li to otrpiti? ALEKSA: Ot bezumnih mora se svašta terpiti. MARKO: Ćerko, ti sramotiš moga zeta. MARIJA: Lažu koji se izdaje za barona. JELICA: Daѕ іѕt zu vіel! MARKO: Uzmi se ti na um!
Tolika muka samo za jedan ručak, i to je magareći posao! (Otide.) JELICA (pokrije lice rukama): Ah, Gott, šta se od moga romana učini! MARKO: Jes’ čula, devojko, ja sam tebi sto redi kazao da ćeš ti meni glave doći s tim tvojim rumanma.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
“ „Od štuke čorbu! — starina viče, na noge skače s velikom bukom. — Ako ti spremim, brka mi moga, opanak svoj ću pojesti s lukom! Neću da lovim, neću da spremam, milosti nemam!
Prenu se Toša i oči briše: „Brka mi moga, evo nam kiše!“ Svetlica oštra nebesa kreše, oblake modre para. Požuri, Tošo, potop je došȏ, brže, skitnico stara!
Svakoga leta, dobro se znade, kukuruz dedin jazavac krade. Grozi se deda, žestoko preti: „Tako mi moga brka, platiće jednom skitnica noćna koja kukuruz krka! Pogledaj samo prokletog tipa, smaza mi njivu do zadnjeg klipa!
I ja sam juče dobio tužbu, žestoku, oštru, vruću: mlinar je ovaj mučio glađu rođaka moga, Žuću. Glasaću zato za nešto slično: dedicu ja ću pojesti lično!
Tražeći gnezdo, vesela čavka na glavu sleti čupavog Slavka. „Gle moga gnezda, ala je meko i još je toplo, grejȏ ga neko!“ — uskliknu ptica, al u tom trenu gnezdo se krenu.
! Ne boj se, bato, slobodno priđi, ulazi, nije varka. Tu ćeš da nađeš kovača starog, suseda moga, Marka. Kasno je veče, bura se sprema, oblaci nebom jezde, a kovač grmi čekićem teškim, iskiva zlatne zvezde.
Čudan je konjic u tate moga, klizi, ne ide kasom, za sobom vuče stotinu kola i zviždi snažnim glasom. Vijori za njim dimljiva griva, bela,
Puna mi kuća šarene raje, dvorište puno vesele graje, kad najzad evo i moga Paje. Pred njim sam, braćo, zapanjen stao: „Gde si mi, dete, kuku i jao?!“ „Kod čika-Miće kruške sam brao.
Da, ja sam ljubav ulila sinu za drugu majku, za domovinu.“ „ Sećam se s tugom — deda se javi — unuka moga, biljčice nežne, pričah mu priče o slavi staroj u noći zimske, u noći snežne.
Zbogom žrvnji ispod krova siva, pjesmo znana iz djetinjstva moga, produžite do tišina zimskih zlatnu priču ljeta nestaloga. Pomenite momčića seljačkog, zarobljena usred doma đačkog.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Inače sve je tako dobro u ovoj haza de huespedes. — Držite je odavna? — Ona je moga rođaka. Ima je već osam godina.
— Vaša ujna je iz Saragose? — Da, to je jedinstvena ujna. Otkako kod nas ne ide sasvim dobro, posle smrti moga oca, ona je sasvim usvojila moje dve sestrice. Pošto sama nema dece, male su sasvim kćeri za nju. — Zar...
— Nadam se. Jednom, usred leta kada se mogu kupati u jezeru. On ode i ne sačekavši kraj moga odgovora. Zatim sam u vozu čuo nekoliko jednovremenih i ukrštenih razgovora između putnika.
— Kuda to, stari vođo? — A, Armando, ti! Gospodin hoće da obiđe moga Pipa. To je stari prijatelj. Vodimo ga, vidiš. — Baš ljubazno. Pozdravite Pipa.
Zaboravio sam zašto sam je zvao da dođe. Da je to bilo radi mene a ne radi nje. Ja sam egoistički želeo da radi daljeg „moga“ života ona unese u ovu noć jedno osećanje sreće; i ona mi je unela u ovu noć osećanje sreće, ali zbog sreće što znam da
Ali sada: da! Verovali ili ne verovali! Žao mi je života ove poslednje biljčice, kao i moga. Ne suviše, taman koliko da je isto; ili možda malo više ove biljčice, a ipak tako malo da je mogu i iščupati dok
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
potone duša u večnome mraku, Vi pođite tamo, razmaknite volne, I na dnu jezera kopajte mi raku, I tamo sahran'te Preko moga groba Nek' se metne teška krstača gvozdena, Da mi nema traga za poznije doba, Da mi grob ne kunu u seda vremena.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
leži smrću pjano samo konji ržu za petama majku zovu ja im nosim vodu devojka je rodila mudraca sve ih pojim iz moga kondira iz dojki mi ptičje mleko curi al nema orlova ni drugih ptica!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Onda se obrati majci. — Dosta, budi pametna. Šta buniš dete... Tako mora biti — pa joj odmače ruke od moga vrata i ledenim glasom obrati se meni: — Sine, otadžbina te zove... Budi veran zakletvi...
Zatekao sam moga „sobnog“ kolegu, podnarednika rezervistu, vođu odeljenja, inače ekonoma svoga dobra, Traila iz Vratne.
— Ima li, bre, gdegod duvana? — Ima kod ovoga tobdžije... što je večeras došao... — Kod moga Tase! — setih se odmah i pozvah ga. — Imaš li duvana?
Odstupali smo cele noći, i već maršujemo, evo, gotovo celo prepodne. Aleksandar došao do moga voda i iz duga vremena razgovaramo, tako... o beznačajnim stvarima.
Prijatno je... a potom počeh naglo da padam... Osetih bol u kolenu, trgoh se i tada uvideh da ležim pored nogu moga konja... San trenutno odiđe sa mojih očiju. Prebacim dizgine preko ruke i počnem šetati napred i nazad.
Hteo bih da zapitam da li je ovuda prošla pešadija, ali od galame ne mogu da dođem do reči. Seljaci uhvatili za uzde moga konja i vode nas u pravcu jedne velike zgrade... Rekoše nam tada da smo nas dvojica prvi koji ulazimo u selo.
Ali one mogu i sada naići. Svukoše me s konja. Narod me grli, žene kite moga konja peškirima, pa i meni vezuju marame oko naramenica. Uvedoše me svečano u kafanu.
Pođoh sa komandirom. Ja ostadoh pred vratima, a komandir uđe u sobu komandantovu. Čuo sam saopštenje moga komanira, i kratak odgovor komandantov: — Sada odsustvo, kada je naredba jasna za svakoga! Ne može!
Komandant uporno čeka i veli: — Za moga ordonansa oficira ne sme da postoji prepona. Rekoh mu da je moj konj uzet iz zaprege i da nije naučio na prepone.
Gruja mi je jurio u susret. Šta je sa vama? — On skoči sa konja, i poče da briše prašinu sa moga odela. Reče mi da jedne epolete nemam. Htede da se vrati, ali ga zadržah, i pođosmo peške niz kosu.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
E, trniću, nećemo tako. Pa šta ćemo kad ti noćas, bratiću, bocneš tako moga gospodina... Ček-ček, naći ću te ja. He moj bratiću, ako čiča Stojan ne vidi dobro, može on rukama da te napipa...
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Đever snahi riječ govoraše: “O snašice, pitoma ružice, Il’ si rasla bora gledajući, Il’ na moga brata čekajući?“ Snaha njemu tiho odgovara: “N’jesam rasla bora gledajući, Već tvojega brata čekajući!“ 76.
“ — “Nevolja mi je pelin brati, perin divoj, Mimohodit drobnu ružu, ah jadi moj’, Imala sam moga draga, perin divoj, I posla’ ga na vojnicu, ah jadi moj’, Na vojnicu, na daleko, perin divoj, Na daleko, u Kandiju,
na daleko, perin divoj, Na daleko, u Kandiju, ah jadi moj’, Da bih znala da ću naći, perin divoj, Studen mramor moga hrabra, ah jadi moj’, Subrzo bih se udomila, perin divoj, Za nać mramor moga draga, ah jadi moj’, Ko će mene
da ću naći, perin divoj, Studen mramor moga hrabra, ah jadi moj’, Subrzo bih se udomila, perin divoj, Za nać mramor moga draga, ah jadi moj’, Ko će mene svjetovati, perin divoj, ’Oću li se udomiti, ah jadi moj’, Ne znam hoću l’ ugoditi,
Rasla jela da je veće nema, Pod njom Mara da je lepše nema, Car je prosi, Mara se ponosi: “Neću, care, života mi moga, Neću, care, za Lazara tvoga, U Lazara do tri mane kažu: Prva mana: Lazar brata nema, Druga mana: Lazar sestru
Kad si rasla, na što si gledala? Il’ si rasla na bor gledajući, Il’ na jelu tanku ponositu, Il’ na moga brata najmlađega? — Oj junače, moje jarko sunce!
dala svom bratu rođenom, Te je svoga brata otrovala; Pa otide momku neženjenu: “Ljubi mene, momče neženjeno, Ja sam moga brata otrovala.“ Al’ govori momče neženjeno: “Id’ odatle, jedna otrovnice!
na večeru, Sinoć sam ti u maale bio, S Turčinom sam kavgu učinio, Sada Turčin traži moju glavu, Ili moju, ili koga moga!
240. San me mori, san me lomi, Spavala bih ja; Ali mene sanak ne će, Nego Jova mog; Čuvaj, sanko, Jova moga, Čuvao vas Bog! 241.
“ 243. Cucu, cucu, kobile, Kudar ste mi hodile? — Kroz begove doline; Goru s nogam’ kršile, Jova moga budile. 244. Cucu, cucu na konju, Vuci t’ majku zakolju U šenici u polju! Nemojt’, vuci, za Boga!
Opremih ga za kozama, Kad u veče veče bilo, Sve su koze doma došle, Moga draga jadna nema. Uzeh drugu i preslicu, Pa otidoh, da ga tražim; Kada dođoh na plandište, Al’ ga koze zakopale
odnese ga: Aja, uja, pusta lunja! Ne nosi mi vojna moga. 250. Viđeh čudo, a nagledah ga se, Đe iđaše patka potkovana, A bijela guska osedlana, Još na vuku kapa od
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
majka, i očima suznim punim bajka i glasom punim uspavanka, smešićeš se bez prestanka, i klečaćeš predamnom: Ali sa moga lica padaće na tebe mržnjom tamnom radost zuluma, zgarišta i šuma, i gordi, bezbrižni smeh ubica.
Talasaj, miluj, spavaj – kao jarak sad čeka zavičaj, da trulim, i da se nikud više ne vinem, živ. Kad iznemognem, i moga raspadanja talog slivaće se u tamu, kroz reka naših mulj i sliv, u zemlju koja vri, na dnu blata ustajalog.
“, „Boško i crnjo!“. Pa se pitam: ko zna ko smo bili, otkuda došli, kako ime dobili i zašto? Sve do moga oca pisali smo ga staroslovenski: Cernjanski. Znamo, sigurno, da mi se praded zvao: Jovan.
Jedva su ga spasli naši napoličari i moja dobra, mala, nežna, baba Jula. Sestre moga oca nisu bile srećne: jedna je umrla mlada, a druga je bila nesrećno udata, u Zagajce, za bogatog trgovca, Munćana.
Uz Masku je, prema običaju DHK, i moja slika. To je jedna moja fotografija, snimljena u stanu moga brata, na nekoliko dana pre početka rata.
KOMENTAR UZ PESMU „JA, TI, I SVI SAVREMENI PAROVI“ Za vreme moga boravka na Univerzitetu u Beogradu, u onoj maloj kućici, u ulici Braće Nedića br.
Preda mnom teče i stoji zaliv, težak i mutan, sasvim kao naš Dunav, mokri i modri, tromi puž moga zavičaja, što puzi, sa starim gradom na sebi, u nebesa. Sve su ljubavi u vezi.
Ali ova žuta svetlost dovodila me je do nesvestica, kraj moga prozora, koji bi, svaki čas, modreo i tamneo, sevao, bleštao, pucao.
Daleko od svega moga, mlad sam i miran. Na dnu morskih obala vidim boju mojih očiju. Koliko sam belog kamenja, oprana morem, našao, koje je
PESMA Kad raširim ruke u žutom lišću, što zasipa jauke, sine neka strašna, mutna moć. I plane i drhti cela oko moga zavičaja nevesela u slasti ludoj, puna zvezda, noć. I kad me se sete šume radosno, stidno zarumene.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
živeo! živeo! — prekidoše govornika burni i silni uzvici; a kad se stiša rodoljubiva masa, govornik produži: — Narod moga kraja lije tople suze radosti i klečeći na kolenima zahvaljuje premilostivom Tvorcu, koji milošću svojom otkloni veliku
— Tako je, ali je samo bilo mučno doći na tako srećnu misao, a ostale su budžetske partije bile i ranije, pre moga ministrovanja.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— Milice devojko, da darujem dragu. Jovane bećare, a đe ti je draga? — Milice devojko, u sred sela moga. Jovane bećare, koja ti je draga? — Lepoto devojko, Milica Đokina...
Zanesen u misli, živo se seti, kako ga ruka majčina pomilovala, toplo se Bogu moleći: »Bože, poživi moga Moju (tako mu je tepala), daj da odraste i stekne dobrog druga«... I eto, odrastao je, a druga nije stekao.
Istina — priseti se on — ja odoh na drugo, ali, znaš, i ovo mi je trebalo radi moga opravdanja. — Da se upravo napred izvinim za svoj neuspeh, o kome ću ti pričati. Bio sam učitelj u Grabovcu.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
u politici se ne kaže samo istina javno, nego i neistina. IVKOVIĆ: A, to ne! JEVREM: Pa ne kažem ti, ali ima. Ja za moga protivnika ne bih, na primer, nikad izneo tako nešto što nije istina, ali ima koji i to rade.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
okovima«; ako se, to jest, samo dobro sećam, pošto sam takvu sliku svega dvared video, jedared kod Srete i jedared kod moga šnajdera, koji prosto hoće da gine i u vodu (ali ne i vatru) da skoči za Pelagića.
— zapita ćir Đorđe. — Ne može, ne može! Mora se platiti — veli Sreta. — E, pa ko da plati? Zar ja em da oznojim moga Micka (tako mu se zvao konjić), em da platim?! Jok ja, vala! — reče Vujica pa siđe s konja.
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
Tu je u to vreme bilo glavno zborište veštih kriumčara svih narodnosti. Prilikom moga prvog dolaska na Bermude 1932.
Rakić, Milan - PESME
Ja bih da iscrpem dane moga veka Naprečac, u kraju toplom, ili lednom, I s očima punim planina i reka Da proživim život u trenutku jednom!
S krovova niskih oblak dima, Vlažan i gust, na zemlju pada. Po izlokanim drumovima, Ko verna slika moga jada, Dronjav i blatav, beda sama, Teturajući preko rupa, U iscepanim košuljama Umorni seljak tromo stupa.
JASIKA Nad krovovima nebo sivo, A izmaglica vlažna luta I ko prozračno meko tkivo Pokriva pravce moga puta. Na omorini ljudi, zveri I bile, sve se mrtvo čini. — Jasika jedna tek treperi, Jasika tanka u visini.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Evo ima više no godina otkâ nešto među sobom glave. Ali ko bi moga pomisliti da će uzet Srpkinja Turčina? KNEZ ROGAN Ćud je ženska smiješna rabota!
mnogo se mjestah događalo; no joj puče srce u prsima a obrnu svijet naopako za onijem sivijem sokolom, pa ne moga odoljet žalosti, nego život uze sama sebi. KNEZ ROGAN Nevolja je, braćo, da s' ubije!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
— i ne čekajući od Sofke odgovora, uputi se pravo k njemu. Sofka uđe onamo, u svoje sopče. Ali tamo ne moga da ostane. Ne znajući zašto, poče drhtati.
Pandurović, Sima - PESME
Predeo dalek, gde će me uzeti Priroda dobra s dušom mojom, da je, K’o dobra majka, uteši, uljulja U setnoj pesmi moga zavičaja, Tamo, daleko od zarazna mulja Života našeg, ispod tropskog sjaja Sunca što budi na pokret i nadu, Životom
Ti si svetlost moje radosti i tuge I molitva čista srca u samoći, Radost mojih snova u bojama duge, Vera moga bića u danu i noći.
Na kaldrmi moga rođenoga grada Koliko sam čudnih doživeo noći, U društvu fantoma radosti i jâda, Sve u čudnoj vrevi i opet samoći!
Dosta nas je crna razjedala vlaga! Proleće gledam preko polja, vode, Gde prolazi, nosi pokraj moga praga, Nov život, k’o vojske zastavu slobode. VOJNIČKI RASTANAK Našoj majci javi da idemo, Vrâne!
Sad, kad je starost blizu moga srca, Kad inje pada po snovima, kosi, Moja me mis’o opet čudno nosi Mladosti, za kojom duša tužno grca.
grlio me divlje, Da me žudno, ali i nesvesno smrvi. Ali ne podlo, ali ne iz straha, On me je, na znak moga prsta, pušt’o. Obuzdav’o buru svoje divlje krvi I pokorno glavu kraj nogu mi spušt’o.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Koliko se starac izmorio (a možda i prepanuo), ne moga progovoriti, no čekaše, jadnik, da mu se dah povrne. Osorni zapovjednik stade brektati; gospoda, i oni počeše mrmljati
Krcun Ozrinić bješe ga, zbilja, uhvatio za ruku i podrmao. „Ta, šta ti je čoče?“ On izbuljio oči; ne moga se odmah pribrati. „Što ti je, govori?“ „Stane!“ izgovori on naelak, krvavim ustima. „Koja Stane?“ reče Krcun.
“ Jan ne moga do kasno da zaspi, no mu se jednako nametahu čudne priče o Pavlu, kojima on, po svojoj djetinjskoj naravi, naklon bješe
Ne moga. dijete planu, pa će bratu: „Udri ti mene slobodno po glavi, po trbuhu, po očima ako ćeš — ti mene, a ja ću tebe samo
Serdar se naglo probudi i sjede. Videći je plačnu i raspletenu više sebe, a od sna uzbuđen, serdar ne moga za nekoliko da progovori, no je gledaše ukočenim pogledom. „Što ti je Stane?“ zapita najzad.
Žena brišući suze prstima, pregnuta, primače se, pa dohvativši skut od aljine vladičine, učesta ljubiti je, a ne moga da progovori, da zaište blagoslov, kao što je običaj.
„Neće, valaj, no od ovoga moga brava zubima natući! Vidiš da se u nj zagleda... Pretrpi se, čoče, nije no tek zarudjelo!“ „Što si tražio, to si našao!
Bješe to čovjek serdarevijeh godina, pomanji od njega, ali jedar, zdrav i lak kao momče. „Blago meni danas, evo meni moga brata; đe si mi željo moja!“ reče Joka poklonivši se da mu ruku celiva.
U avliji goraše veliki oganj, a kraj njega, sa tri strane, tri velika peciva. Medik, koji ne moga ostaviti ranjenika te poći k crkvi, sjeđaše opet, kao ono u oči toga dana, malo podalje od ognja, pa se šaljaše sa
Serdaru bi mučno da se o tome, u ovakome zboru, zapodjeva, ali što će nije moga zamučkati đakona. Ovaj je pri tome značajno poglediva Gospodara; vidjelo se e su se njih dva napose razgovarali.
“ reče serdar. Taj krupni glas trgnu ih obojicu, te pogledaše i vidješe kolo čeljadi oko sebe. Janko ne moga odgovoriti, no zanijeka glavom. Opako slab, a od silnog uzbuđenja bješe malaksao, te mu se koljena previše.
Daj Bože da ovo pismo nađe moga brata u životu i u zdravlju i da on posluša strika i svoju nesretnu sestru. Ne znam što više, niti imam vremena.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
(— i tu prelomi slamku). Dabogda ne dočekala zelene vence! (zakletva devojke). Onako mi živjelo što je od moga srca palo! Sutrašnji dan ne dočekao! Tako zgrčen na tvoja vrata ne dolazio! Tako magareću glavu ne nosio!
rodim sina, pa da mu nađenu ime Jovan, pa da se on ovuda stane igrati, a da padne onaj krušac soli s tavana i da ubije moga sina Jovana, što bi onda majka kukavica?“ Pa onda udri u plač i u tužnjavu iza glasa.
— a on bi im na to odgovorio: „Hvala bogu, jer ne mogu“! Blago mene, evo moga kuma, samljeće mi bez ujma. — Kazao nekakav u sebi, koji je išao u vodenicu, pa našao kuma vodeničara; ali vodeničar
je išao u vodenicu, pa našao kuma vodeničara; ali vodeničar opazivši njega sa žitom, pomisli u sebi: Blago meče, evo moga kuma, daće mi dva ujma. Da grdne crkve! a bijesni svetaca! grdna mjesta za jagnjivo!
kakva želja) DEVOJAČKA 1 (Devojka, umivajući se rapo ujutru, govori): Umivam se hladnom vodom, jarkim suncem, i moga dragog zenicom!
Ti pleteš mrežu po cijelom svijetu, upleti noćas moga dragoga, te mi ga bar na san dovedi!“ 5 (Pre spavanja da bi se saznao suđenik): „O, Bože, stvoritelju svijeta!
Ti si stvorio svijet i sve na svijetu, te tako i moga suđenika. Naredi mu, gospode bože, da mi noćas dođe, da zajedno hljeba i sol večeramo, a sjutra vjenčanice košulje
iz vode, Pa je svojim brkom bode; Progovara rače-bače: — Oj, boga ti, žabo-babo, Doš’o sam ti kćer prositi, A za moga raka brata. Možeš li je odmah dati — I na pleme pogledati?
! Ja sam car Irod, četvorovlasnik, i nema cara preko mene. Sva zemlja neka drhće od straha moga! (lupi nogom o zemlju). GAŠPAR: Nas je, care, zvezda ovamo dovela, i poznali smo da se rodio car nad carevima.
Devojka: Čuješ li me, moje milovanje, kad ja siđem sa moga čardaka, sa čardaka na avlinska vrata, tvoje srce neće moći trpiti, ti ćeš mene zagrliti, pa me poljubiti!
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Kad doćeram trag do mora, a to on otišao preko mora, a ja za njim tragom. Kad pređem preko mora, a to čovek uvatio moga čelca u ralicu, pa ore za sitnu proju. Ja povičem na njega: To je moj čelac, od kud tebi moj čelac?
Kad u jutru ustanem, a to vuci došli, te zaklali i izjeli moga čelca; leži med! po dolu do članka, a po brdu do koljena. Onda počnem misliti, u što ću pokupiti med.
Onda mu premudri odgovori: „Ako | uzmeš đevojku, ti znaš; ako uzmeš udovicu, ona zna; ako li uzmeš puštenicu, čuvaj se moga konja!“ pa se onda okrene, i čoveka malo predre krajem štapa preko nogu, i stane opet trkati po dvoru.
sad misli sve da zna; zato neće te ćeti slušati, nego će sve ćeti da ti zapovijeda; ako li uzmeš puštenicu, čuvaj se moga konja (pa tebe štapom preko nogu), t.j. čuvaj se da te ne ožeže onako, kao što je i prvog muža ožegla. IV.
a odakle si ti kmete!“ — „Ja sam, kado! s onoga svijeta.“ — „Je li Boga ti! a nijesi li viđeo tamo moga Muju, koji je umro prije nekoliko mjeseci?“ — „O! kako ga ne bi viđeo! on je moj prvi komšija.“ — „Pa kako je, Boga ti!
A ima jedan u budžaku konj kao da je gubav, tako se čili, ali je on najbolji; on je brat moga | konja, njega ko dobije, može u nebesa ići.
” Car se na to nasmeja pa joj reče: „Daću ja za tvoga sina devojku, ako načini ćupriju od moga dvora do svoga od bisera i dragoga kamenja.
Pošto pasa nekoliko vremena, car se na nju ražljuti i reče joj: „Ne ću te više za ženu, nego hajde iz moga dvora kud znaš.” Carica mu odgovori: „Svijetli care, poslušaću, samo me pusti da prenoćim a sjutra ću poći.
Onda mu Premudri odgovori: „Ako uzmeš đevojku, ti znaš; ako uzmeš udovicu, ona zna; ako li uzmeš puštenicu, čuvaj se moga konja!” pa se onda okrene, i čoeka malo predre krajem štapa preko nogu, i stane opet trkati po dvoru.
misli sve da zna, za to ne će te šćeti slušati, nego će sve šćeti da ti zapovijeda; ako li uzmeš puštenicu, čuvaj se moga konja (pa tebe štapom preko nogu), to će reći: čuvaj se da te ne ožeže onako kao što je i prvog muža ožegla.” 42.
| Kad doćeram trag do mora, a to on otišao preko mora, a ja za njim tragom. Kad prijeđem preko mora, a to čoek uhvatio moga čelca u ralicu, pa ore za proso. Ja povičem na njega: „„To je moj čelac; od kud tebi moj čelac?
Kad ujutru ustanem, a to vuci došli te zaklali i izjeli moga čelca: leži med! po dolu do članka, a po brdu do koljena. Onda počnem misliti u što ću pokupiti med.
Sveti Sava - SABRANA DELA
7, 37) „sa istočnika života moga“ (Otkr. 21, b) i koji je zatim rekao: „Ko ljubi oca i mater više od mene, nije me dostojan.
“ (Mt. 1Z, 23; Lk. 13, 27) Bojeći se ovog odgovora, a želeći čuti onaj prekrasni glas: „Dođite, blagosloveni Oca moga, uđite u radost Gospoda svoga“, (Mt. 25, 34) ponizimo se ovde da se tamo uznesemo, (ІІ Kor.
i savet i zapovest nerazrušivo i nepromenjeno, vama na korist i spasenje duševno i učvršćenje i svima umirenje, da kažem i moga oca pred licem Gospodnjim pohvala i ukras.
I ovo zapovedam posle moga odlaska Bogu: da ne date u mesto ono ništa, niti opet zapovedam da išta uzmete iz njega. Ako li prestupite ovu
(Mt. 10, 37-38) „Jer svako ko ostavi dom, ili njive, ili imanje, ili ženu, ili decu, ili braću, ili oca ili mater imena moga radi, stostruko primiće i život večni naslediće“. (Mt. 19, 29; Mk.
moje, pošalji mi po oca duhovnog i po sve časne starce Svete Gore, da dođu k meni, jer se već približava dan ishoda moga!“ I pošto se ispuni zapovest njegova, dođe mnoštvo crnaca kao dobromirisnih cvetova koji cvetaju u toj svetoj pustinji.
Telom iz krvi tvoje svete Bog, Oče, Slovo ovaploti se iznad tvari, Devo Marijo, kojega moli da tela moga strasti ugasi.
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
TANASKO: Boga Pa ti mi moga! prvi put sad imaš svoju rođenu muku! Prizovi se! Prvi put sada imaš nešto od čega možeš nešto ljucki da učiniš!
Stanković, Borisav - JOVČA
VLADIKA A, ne. Ko sme? Još kada se čulo da si bio u Stambolu, i tamo kod samoga cara... A zar moga, Jovča, kod samoga cara i kod vezira da odeš? JOVČA Ta, morao sam. A da se može uvek, to ti već znaš.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
rad bi[h] da nisam sasvim na svetu nepolezan bio; rad bi[h] štogod posle mene ostaviti s čim će se kogod od moga roda polzovati.
i nastavljenija, koje sam od učeni[h] ljudi naučio i iz polezni[h] knjiga počerpao; niti ću biti ja, no polza bližnjega moga prvo i načalno namerenije ove knjige.
Ja sam ga potom vsegda u umu mojem pre[d]|stavljao ne samo kako oca moga, no saviše kao jednog čoveka pravdoljubiva, poštena i preljubezna, koga spominju, ljube i žale svi koji su ga god
udova s četvoro malene dece, ne mogući sama tegotu kuće nositi, a pritom i mlada budući, dve godine po smrti oca moga pošla je za drugog muža; no u ovom ftorom braku vesma je sirota nesrećna bila.
godini vozrasta, bez oca, bez matere, bez sestre rođene, počeo sam sebe kao strana i prišelca u istom mestu roždenija moga smatrati, i moje srce počelo mi je kao proricati da ću stranstvovati.
Tolkovanije moga magistra pomoglo mi je da razumevam prologe; nijedan nije ostao nepročitat od mene; mlogo bi me puta popovi karali što
Ja sam od jestestva iz detinjstva bio strašiv i po višoj časti drugima pokoran; kako sam, dakle, mogao k volji moga tetka toliko upornosti pokazati?
sutradan metnem moj katihisis na gredu, pak ti se pomešam među grčku decu, pak ti odem k grčkom daskalu učiti grčki. Moga tetka Nikole nije tada bilo doma, a moja teta Marica ništa se nije mešala u moju nauku; njojzi je samo milo bilo da ja
Tako, ono isto s čim je on bio naumio da me od moga puta odvrati, mene je na isti put metnulo i uputilo. Da mi dâ poznati šta je tuđinstvo i tuđ hleb, odvede me u
Ali, što ćeš, taki su stari ljudi, a navlastito pri vinu; kad šta počnu, ne umedu svršiti. Nuto moga posla! Za čast i goštenje činim ljude nevesele!
” Episkop: „Po mojem govorenju? E moj brate, sami ste se davno i davno istrebili, niti ste čekali moga govorenja.” Arhim[andrit]: „Kako, preosvešteni gospodine? Ne razumem što s tim mislite.
” Ep[iskop]: „Niti bi ti sebe dao bolesna u ruke takvom lekaru?” Ar[himandrit]: „S oproštenjem, gospodine, ni konja moga ni bi[h] ja dao takom lekaru, nekamoli telo moje.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Još se pripovida o njemu u Zvrljevu da je lipo piva uz gusle, po vlaški i da je moga dozvati čovika na jednu uru dalečine, tako je jak glas imâ.“ „Fra-Martin (1545, † 1565, ††1630). Župnikova je u...
Ima jedan zapis od njega: da nije nikada okusija ribe, ni varene ni pečene, ni morske ni ričke, jerbo je nije moga podniti, što je baš jedan čudan sekret od naravi!...“ „Fra-Jerica (1631, † 1652, †† 1710).
Vidiš... ovaj... ja nisam redovnik, nego lajik... ali jopet, lipo je štovati starije... Ja bi tebi po godinama moga biti otac... A šta se smijete, bezobraznici? — viknu na đake. — Čudna mi čuda što me dite poljubilo u ruku!
Dakle, u pamet se!... Ne velim da bi ti moga izneveriti nas, ali, ka bojim se da Srdar kako ne nanjuši, pa da te ne iskuša. Ti znaš kakav je on...
Ja ne velju da Stipan nije posrid toga, ili da jest, il da bi moga biti Petar, a ne biti Pavâ!... Ja sam samo tija reći da lupeži nisu mogli odjaviti životinju na vidnoj noći priko naši
Jeto si iskopnija kanda si godinu dana bolovâ! — Zlo je, ćaća! Nije se dogodilo ništa što bi očima moga viditi, ali je zlo veliko. Od nikog vrimena sve je pošlo sunovrat.
— Jer je pokojni stric Jureta, bog da mu dušu prosti, moga svakoga trena minjati glas, te bi se ti zakleja da čuješ puno ljudi...
Barem tako mi je brat pripovidâ. A... — A ko ti je brat? — prekide ga njeki. — Vratar, bolan, jarčina kâ i Naćvar! Moga zovu Vrtirep, jer se vrckâ iđući kad je bija mlađi. Svi su oni jarčine, bolan, a mi siromasi...
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Iz mozga niz ždrelo usov leda klizi. Pun snega, naheren ko toranj u Pizi: Čkiljim kroz zamrzlo okno moga vida. Krvna bulko, što si cvetala u žili, Kud to cvet svoj rasu u ljuspice leda? Noga bi da krene — al joj santa ne da.
NA DRUMU Sa ruševine moga stiha Koja se sluti iz svog praha Začu se reč tek jedna tiha Isprekidana ko od straha. Nasmešen (al i prepun
I sad, dok stojim na pô druma, Gonetam tu reč što je bila I prošla mimo moga uma. Možda i nisam moro stati: Jer zrakom to tek puče svila Da me u kasno leto vrati?
Onda bez glasa i bez ruha (Nevidljiva i sasvim nema) Lutaš po jami moga duha Ko bespomoćna, strašna tema. Iako znam da tamo ležiš Rasuta sva do zadnje truni Osećam kako amo bežiš.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Ljudi moga korena ćutanjem moraju da se brane. Ponekad, obično posle večere, zove me Aćim u svoju sobu. Kad bi neko kroz prozor
Sve je izgorelo. I stoka. Zbog toga me ti, bože, kažnjavaš, bezdušniče! Noćas se i tebi rodio sin, a ti hoćeš moga... Nisi ti ništa bolji od Đorđa Katića. Šta ti ja mogu? Jalovak si.
Onda su ga skinuli i odgurali oko plota, pored jasenova. — i jatagan moga dede Lazara oštrio se na njemu — šapuće Čađević, na tri koraka su, a oči jedan drugome ne vide. Aćim ćuti.
A i vetrovi ih mlate i nagrđuju im lice. Ja nisam umeo. Šta mogu kad su kiše sprale i njivicu moga oca, a semce mu palo među suve grudve, iako su leta bila dobra.
Vukašin sede na klupicu pored testija: — Pišete? — Običaje moga naroda. — Još vas zanima prošlost? — Kako još? — namršti se Andra ne gledajući ga. — Šta je s mojim ocem?
— O kakvom se to ubistvu govori po varoši? — Čakaranac je mrtav. — I to će ići na dušu moga oca — snuždi se Vukašin. — On je štampao plakat o tvojoj ženidbi. — To me se sada ne tiče.
Kao da sanja. Đorđe sede na travu u livadi, svenuloj od To će biti livada moga sina, naslednika, reče u sebi. Sin! Sin! Toliko dugo sam te čekao... Petnaest godina sam te čekao... Imaćeš sina.
„Možete celo imanje da isprodajete, rasturite sve na gajdaše i konje ako vam ne treba, ali kuću moga Vasilija ne dirajte. Nek traje dok se sama ne sruši. Nek ti je, Aćime, sve prokleto ako drukčije učiniš.
To je krila. od Aćima, a govorila mu prekorno: „Sve ovo što vi uživate, moga je domaćina Vasilija. Njegova ruka načinila je ove duvare što vas od vetruštine štite, i ovaj krov, da ne kisnete.
— kaže Mijat i miluje ibrik u senci. — Hoćeš u Aleksu da ti se zakunem da mi je Đorđe davao prase za onoga moga šarenog mačka? Kaže mi: „Daj mi ga, Anđo, ako za Boga znaš, ostaće mi Roza bez ručka.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
— Pa, to nisu svirači! — uzviknuo je. — To su deca. Da se To VI niste prevarili, Doglavniče moga Doglavnika? Ovaj odrečno odmahnu glavom i naredi malim sviračima da pokažu svoju veštinu.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Taj se spis, kažu, zvao Jastuk groba moga. Oni koji su te zime putovali sa Dositejom tvrdili su, kasnije, da su morale postojati dve verzije ovog spisa.
zbog ove smrti bila velika i, valjda u toj žalosti, niko nije obratio pažnju na poslednji starčev spis, Jastuk groba moga, koji je ostao među Dositejevim hartijama.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Već nedelja dana prođe Kako mi ne dođe!... Jao zlato, tako t' Boga, Ta kako si moga'?! Br. Radičević H KROZ PONOĆ Kroz ponoć nemu i gusto granje Vidi se zvezda tiho treptanje, Čuje se srca silno
Vi mi svu radost moju preneste, I opet zato umorni neste! Koji je od vas blaženi đoga Što j odn'o morem dragana moga? Il' nije jedan toliko sretan? Pena vas bela sve poduzela, Svi ste ga valjda trkom preneli; Zato ste besni, konjici beli!
—J. J—ĐU) Ja poznadoh što nesam poznav'o, Prvi sanak ja sam već odspav'o, Prvi sanak grobovanja moga, Prvi sanak mira večitoga.
dižite škole, Deca vas mole! „Skini mi, babo, s čela oblake; Ne daj me, babo, u prosijake! Ne štedi, babo, rad dobra moga, Smiluj se, babo, tako ti Boga!
Ja bih da iscrpem dane moga veka Na prečac! u kraju toplom, sjajnom, lednom, I s očima punim planina i reka Da proživim život u trenutku jednom!
Pa još kada šeće i plećima kreće, Ni hodžin mi zapis više pomoć' neće! Ja joj nazvah selam. Al', moga mi dina, Ne šće ni da čuje lijepa Emina; No u srebrn ibrik zahitila vode, Pa po bašti đule zalivati ode.
V. Rajić CL ZAVET Kad umrem - smrt će skoro doći, Još tren koji, pa će zakucati I na moga života tamnicu, Te rastočit' železne okove Što mi dušu od postanka stežu, I spasti je ropstva večitoga Nemojte mi ruke
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
“ To izreče i hitro poleće u svijetle svoje legione, ka zvijezda s zapada k istoku. Odlazak me moga hranitelja u plačevnu tugu povrgao, ka siroče kad se oca liši i ostane u svjetskom metežu na proizvol neobuzdne
i naručju, sa svom svojom svijetlom družinom, nego đe sam na svijet iziša da umnožim gordost ponositu nesnosnoga moga protivnika.
sudbu gordijeh nebesah, i kako je gordi vladac neba svemogućstvo sebi prisvojio i prostorom strašnim zavladao. Moga bića čita sam pričinu i sudbinu moju svukoliku i družine moje blagorodne.
odlećeše; jedan samo što nevredim osta po nekakvoj slijepoj sudbini, na kome se gordi prestol visi protivnika moga užasnoga.
Znam ja silu moga sopernika i njegovo postojanstvo strašno, al' se kunem svijetlim oružjem i mojijem nepobjednim štitom, sa hrabrošću
strašno, al' se kunem svijetlim oružjem i mojijem nepobjednim štitom, sa hrabrošću mojijeh vojvodah, svim oružjem moga legiona, iskrenošću lika Adamova, da namjeru ispunit hoćemo al' svi žertva biti blagorodna: vječan pokoj vječnoje
Zlobom k nebu vrage opojene ja sam čeka na pokajanije; mislio sam da će se sjetiti dara moga, vječnoga blaženstva, i dužnosti tvari k tvoritelju, neba slatkog uveselenija.
Popa, Vasko - KORA
dlanovi obasjavaju Naše dve zamišljene grudve zemlje Kad sunce kasni 21 Ruke tvoje plamsaju Na ognjištu usred moga lica Ruke tvoje otvaraju mi dan Ruke tvoje cvetaju U udaljenoj pustinji u meni Gde još niko nije zakoračio Ruke tvoje
su napustile obale Vetar me za ruku vodi Tvoje ruke odsekao je suton Bele ulice preda mnom beže I prsti se klone moga čela Na kome se svet zapalio Reči su mi u travu zarasle Tišina ti je raznela glas Stvari mi siva leđa okreću Po tami
čela Na kome se svet zapalio Reči su mi u travu zarasle Tišina ti je raznela glas Stvari mi siva leđa okreću Po tami moga tela Opaka svetlost šestari 24 Idem Od jedne ruke do druge Gde si Zagrlio bih te Grlim tvoju odsutnost Poljubio bih
me tvojim obavija I prati do našeg oslepelog stana I svetli na pustim nasipima vena I ko je ta ptica Na napuklom nebu moga srca Jedina ptica Glasom me tvojim k sebi zove Jer ne ume bela Na zemlju da sleti 27 Među dlanovima Grejao sam
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
U njoj je bila smeštena štamparija kojoj je bilo povereno štampanje moga dela o mehanizmu i uzrocima ledenog doba, kao zasebnog izdanja Srpske Akademije Nauka.
I u školskoj slušaonici osvrtao bih se na istoriski razvitak nauka koje su bile predmet moga predavanja. Stečena znanja iz istorije tih nauka primenio sam, sa perom u ruci, a sebi samom za prijatnu razonodu, kada
Naumih da ih svojim spisom predočim u toj naučničkoj zajednici. Tako nastadoše tri poglavlja moga dela: „U laboratoriji Lavoazjea“, „U salonu gospođe Lavoazije“ i „Poseta kod grofice od Rumforda“.
obrade koji je, istina, iziskivao iscrpne istoriske i biografske studije, pokazao se kao vrlo dobar i u daljem toku moga rada na istom predmetu.
Ostali deo moga rukopisa ostao je neobjavljen i ležao u fijoci moga stola sve dok me Izdavačko preduzeće „Svetlost“ ne obavesti da
Ostali deo moga rukopisa ostao je neobjavljen i ležao u fijoci moga stola sve dok me Izdavačko preduzeće „Svetlost“ ne obavesti da namerava otpočeti naročitu ediciju za popularisanje svih
od kojih kvadrati nad katetama imaju po dva takva trougla, a kvadrat nad hipotenuzom njih četiri, tako da je dokaz moga pravila očigledan.
On se obrati svojim pratiocima i reče: „Znam ja, braćo, u čemu je stvar! Ustručavanje moga gosta da se oberučke odazove mome pozivu nije, u stvari, ništa drugo do vešta taktika.
„Neumitnu posledicu?“ „Tako je. Jedan od osnovnih stavova moga učenja je ovaj: Ništa se ne dešava slučajno, već sve ima svoj uzrok i njegovu neminovnu posledicu“.
„Otpočet od moga oca, a od mene dovršen, stoji ovaj grad, iz kojeg ćemo da krenemo, opremljen i snabdeven oružjem i džebanom.
kada su neprijatelji osvojili Sirakuzu, moj život nema više nikakve vrednosti, a u ovoj trubi papirosa sačuvan je plod moga života“. „Iskreno da ti kažem, ne razumem što govoriš“. „Svejedno. Idi mirno svojoj kući!
Samo u svet sa njima - dok ovde ne propadnu! U tom hitnom poslu spasavanja prohujaše godine moga života!“ On sede opet na svoju stolicu, pogleda me dobroćudno i reče: ,Eto, sad znate istoriju mog života!
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
ne uviđajući ni najmanje da takvom smeju apsolutno nema ni mesta ni smisla i da je on samo jedan od neoborivih dokaza moga jako pokolebanog duševnog zdravlja.
I baš sam hteo da se podsetim svih pojedinosti originalnog venčanja moga pobratima — u tom trenutku to mi je bilo najprijatnije razmišljanje — kad čuh korake i nerazumljivo neko gunđanje u
onda se pokoravam i izlazim u hodnik. Dugačka figura moga starog školskog druga, koji mi pruži ruku, uozbilji se usiljeno: — Ti znaš da ja, kao narodni poslanik kome pucaju leđa
neiskazanom lepotom ovoga jutra ja sam satima gledao kroz prozor, zaboravljajući i na knjige koje sam poneo i na cilj moga puta i na sve drugo.
I s plemenitim sećanjem na svoju ljubav: — Ja volim svoju ženu i s mojim detetom ona je razlog moga života. Hteo sam jedino da ti ukažem na život. Eto, hoću da kažem da život nije ono što smo mi mislili.
A kad onomad pročitah u nekim novinama da je Nikole Glišića, tamošnjeg šefa blagajničkog odeljenja, moga pobratima, zaista nestalo, nimalo se nisam začudio.
A čim odem potražiću isto ono društvo da još jedanput onako slavno ispijemo za dušu moga „pokojnog“ pobratima. Šta, vraga? Ako ne bude crk'o, kao što on govoraše za svoga kuma i njemu neće biti rđavo.
sklonim se u jednu zavetrinu, odakle sam uplašeno gledao u noć, podrhtavao i čekao da se pojavi bela košulja moga noćašnjeg idola. Dao bih da mi se odseku svih pet prstiju na ruci samo da se zabeli. Ali nje nema.
I tako ponova legnem na svoje mesto. Proklinjao sam i sebe i sav ovaj varljivi život. Uvek je tako bilo, celoga moga života izmicala mi je sreća u poslednjem, najlepšem trenutku. — Ah, Ѕtevan!
Ali kad se moj pogled sudari sa pakosnim komandantovim pogledom ja videh moga Boga, ja sam bio načisto da ću koliko sutra zaglaviti negde pešački rov. Ni pomisliti nisam smeo da izađem za seljankom.
koji pati kao i ja i koga sam poslan da ubijem, Miliji, bliži i draži uvek bio od onoga pozadi mene, vajnoga brata moga, što je zdraviji od mene, a bogati se i blaguje na moj račun i dok ja ispaštam tuđe pogreške i zločine.
Taj vez u crnom okviru, kao ogromna posmrtna plakata njena, visi od tada, i od moga detinjstva, uvek na istoj strani, na istom zidu spavaće moje sobe. Ja sam često, noću, satima gledao u njega.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Jer i oni znaju da je nedjelja nedelja, za sve i za svakoga. Ležim u krevetu, a sluh mi je napet. U prostor između moga i sučeličnog paviljona zapala je tišina. Mrtva tišina. Kao da se sve iselilo ili pozaspalo.
Ni sad, kao ni onda, ne znam razloga njegovim suzama. Ali, taj je razlog i mene i moga druga jako zainteresirao. U našim razgovorima nazvali smo ga Slinkom.
XXXIII — Ne brini, prebolet ćeš! — govorio mi je iskusan pustolov, još jedan odlutali sin moga kraja; jedan od netraženih mentora na koje sam nailazio u mladosti.
sam se od suca i zapisničara, i, malko nesigurnije, od stuženih parbenika, pa se uputio u samostan da posjetim moga fra Anđela. XXXVII Sjedili smo na kamenoj klupi u trijemu i razgovarali.
kako god hoćeš — zaista ne znam što bi te priječilo da neiscrpnom nizu tih lijepih stvari skromno nadodaš i moga boga. — Ne smijete se, oče, pozivati na te moje djetinjske mudrolije!...
nešto takvo, jedan sličan neprijateljski osjećaj prema onome što sam smatrao da predstavlja osmišljenje i opravdanje moga života , da mi znači „sve“.
A još nešto kasnije, u tom prorijetkom i neobično laganom tkivu stvarnosti moga ja, neka težnja širenja, rasturanja, rasplinjavanja. I jača potreba za jednom kotvom.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— reče starica i stade je iskreno grliti i ljubiti. — Blago meni, kad je’ vaka devojka izabrala moga Đuru. — Ako danas ili sutra, počem, dođe Pero — prekide je Đurica — kazaćeš mu da mi čuva devojku, da se glavom ne
— Šta ste polegali kâ zečevi, kad su ljudi daleko od nas. — Ha-ha-ha... — nasmeja se hajduk. — More ti si žešća od moga pobratima. Čuješ, da povedemo i nju na poharu. Đurica se nasmeja i pogleda Stanku. — Ona to i traži jednako — reče on.
— Đuro!... Gle moga Đure!... Stanka!... — Dobro jutro, nano! — O, deco... a ja sve mislim i strepim kad ću čuti...
— oseče se na njega gošća. — Madžarica, Švabica — jedna vjera, brate, a za moga pobru došla si kao naručena. Je li tako? — obrte se on Đurici, koji ne odvajaše očiju od Jule.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Badža će na to caru: — Daj, care, meni dva dželata, pa ćy ga pogubiti. Car joj dade, te ti moga sirotog jabandžiju povedoše dželati s badžom u jednu veliku planinu, i doveloše ga nad jednu veliku rupu.
On razgleda sve prstenje, ali njegova prstena tu ne bijaše. — Nema ovdje moga prstena, nego odmah ja prsten ovamo ili ćy poslati sada ovoga jednog slugu po veliku vojsku.
A ima jedan u budžaku konj kao da je gubav, tako se čini, ali je on najbolji; on je brat moga konja; njega ko dobije, može u nebesa ići.
Div ga posluša, savi granu, i starac usjede na nju, no div pusti granu, ona tandrknu i daleko odbaci moga starca, tako da preskoči ašlamu, i pade na jedan grm gdje je bio zec, i u onom strahu pritisne i zeca.
Ispukni jednu dlaku iz moga repa i zapali je: ja ću se pretvoriti u zlatnu curu još ljepšu od ove tvoje, otići ću do cara s tobom, ti uzmi zlatnog
Izvuci jednu dlaku iz moga repa, te je potpali, i ja ću ti se stvoriti u zlatnog konja još ljepšeg nego što je ovaj tvoj.
Sjaši s konja, priveži ga za plot, na njenu neka ostane cura i čeka te, a ti iz moga repa izvuci jednu žutu dlaku, pa je potpali: ja ću ti se stvoriti u zlatu jabuku ljepšu nego je i tvoja.
Car nije znao šta će činiti: ne smije da razglasa, a ne more se liječiti. Da viš sad moga vezirovića! Obuče šehsko odijelo i pođe carskome dvoru. Tu zamoli sluge da ga puste pred cara. Kad hoćeš!
Pošto mu kralj viđe prst, reče ženi: — Ženo, evo ja odoh po moga prijatelja i doći ćemo sjutra ranije, a ti rano ustani pa zakolji Grbu i ispeci ga.
Svu je u kap ispijem. Odmah se razveselih i zaboravih na sve. Počnem pjevati na mezaru moga oca; već od suza ni spomena nema. Naredim te se svakom mome drugu donese po jedna boca rahatluka.
Sad naredimo te dođu svirači sa tamburama, ćemanetima, zurnom i bubnjem. Stadosmo igrati i pjevati na mezaru moga oca, dok nas noć kući ne oćera. Sjutri sam se dan opet s drugovima sastao i rahatluka pio.
Kad doćeram trag do mora, a to on otišao preko mora, a ja za njim tragom. Kad prijeđem preko mora, a to čoek uhvatio moga čelca u ralicu pa ore za proso. Ja povičem na njega: „To je moj čelac; otkud tebi moj čelac?
Petković, Vladislav Dis - PESME
Možda je i sunce ropstva nam dopalo. Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore. Oblici se sivi uplašeno nagli Ispred moga oka, i kao da mole Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli, Od nečije ruke što ih tera dole. Naglo odoh k njima.
1913. PET PESAMA Jedna pesma stara, od moga rođenja, Ide kroz krv moju, kroz noć i kroz zore; Moja pesma bola, koji se ne menja, Uz godine brze i časove
Jedan duh predanja, deo moga bića, Svaku moju mis'o i strast svaku muči; Duh moje sudbine, k'o pesma otkrića, Na svakome mestu o svemiru uči: Nosi
moram ovde, kraj svačije rake, Da stojim, gledam, s očima bez sjaja, Gde neumorno, iz pobede svake, Iz toplog srca moga naraštaja Mogila raste put poplave jake.
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
Taj isti konj je bio kriv za povrede moga brata od kojih je on i umro. Bio sam svedok tragičnog događaja i mada je od tada prošlo 56 godina, slika toga događaja
stepen usavršenosti svoga izuma da ne vidim nigde nikakav nedostatak, onda mu dajem konkretan oblik, konačni proizvod moga uma.
Slike koje sam zamišljao meni su bile sasvim stvarne i opipljive. Ostatak moga školovanja u Gracu je prošao u intenzivnim ali uzaludnim naporima ove vrste i skoro sam došao do zaključka da je ovaj
Puls mi je varirao od nekoliko do dvesta šezdeset otkucaja; i svaki deo moga tela se trzao i drhtao, što sam najteže podnosio.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
da napišem ovu knjigu, čini mi se da će reči sa početka jedanaeste glave najbolje izraziti svrhu ovog pisanja: Glavni cilj moga pisanja bio je prikaz uspona idealizma u američkoj nauci, posebno u prirodnim naukama i odgovarajućim tehnikama.
Stanovnici Idvora bili su oduvek zemljoradnici a većina od njih bila je nepismena u doba moga detinjstva. Pa ni moj otac ni moja majka nisu znali čitati ni pisati.
U doba moga detinjstva Idvor je pripadao takozvanoj Vojnoj granici Austrije. Uz njeno ime vezana je zanimljiva istorija.
Ostataka tih podzemnih stanova bilo je još u doba moga detinjstva dok sam, pre pedeset godina, išao u školu u Idvoru.
Zvali su ga ”italijanskim Karađorđem”. Sećam se takođe da je u kući moga oca, u kojoj su se održavala ova zimska posela, stajala slika Garibaldija u boji, u crvenoj košulji i sa šeširom
Mi preziremo čoveka koji se ne drži svoje reči.” To je bio razlog što u kući moga oca nije više bilo slike cara Austrije posle 1869. godine.
u mogućnost da je, posle svega, Amerikanac Franklin ipak pametniji od svih mudraca u Idvoru i prećutno odobravanje moga oca, probudi u meni živi interes za Ameriku Linkoln i Franklin bili su prva dva imena s kojima su bili povezani moji
Kada su noći u ravnicama moga rodnoga Banata potpuno vedre i mirne, zvezde su neobično sjajne a nebo izgleda crno. Zato srpski zaljubljenik peva
Na moje veliko iznenađenje, međutim, primetio sam i dve velike suze koje su se kotrljale niz obraze moga oca. Znao sam ga kao snažnu ličnost, neemotivnu, kao sjajnog predstavnika junačkog doba.
Svet izvan Idvora izgledao mi je suviše veliki i zagonetan. Ali kad sam se iskrcao, nestalo je moga straha. Sa žutim kožuhom na leđima, šubarom na glavi i šarenim torbama čvrsto stegnutim rukama, krenuo sam da tražim
Pričao sam im o svom iskustvu sa Franklinovom teorijom munje i raskoraku ove teorije sa pričom moga oca o svetom Iliji. Odgovorio sam im na mnoga pitanja u vezi sa mojom primedbom da je Linkoln američki Kraljević Marko.
i ostavim ga iskusnijim ljudima, a sam se posvetim svom školovanju, desio se jedan događaj koji je izmenio tok moga života. Primio sam pismo od sestre u kome mi je javila da nam je otac naprasno umro posle kratke bolesti.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
On neće o tome ni da čuje; veli: — Ko zna čije je dijete, pa da se ja odrečem sebe i moga mira radi nje! — Kate pako zna svoju: Danguba ima nešto svoga, pa, rodivši dijete, tuži ga sudu, a sud dosudi hranu
Pa eto i pošljednjega Mrljanovoga rata, i preda mnom otvara se Kaštelanski prodor, prodor moga zavičaja, i tada, na dogledu vitkog zvonika, moja je misao življa i postepence izbijaju jači osjećaji iz djetinjeg doba.
— Nevera će! — čujem iza sebe nečiji glas. Okrenuvši se, opazim poznatu mi staricu, majku jednoga moga školskoga druga. —Poznala sam vas odmah, ali vas nijesam htjela smetati...
— I okrene se prema Iliji: — Ilija, brate, imaš ti na kome da se odljutiš! Traži ti ono tvoje ženetine... Pusti moga čovjeka u miru! —Nije on čovjek kao drugi ljudi... —Kakav je da je — moj je! —Anđo, ženo, driješi me!
Pavle se zamisli: —Ja bi' štogod i pregorjeo od moga siromaštva . —Dakako, — prihvati živo Toma, — ne možeš drukčije... —Reci mu da bi' mu dao nekoliko varićaka kukuruza.
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
Zar ne vidiš da ja držim oba palca stegnuta? Stegla sam ih krvnički, bojim se iščašiće se, ali ako, toliko mogu za moga muža da učinim. DARA: Oh, bože, kad bi se to desilo...mogao bi onda i Čeda...
ŽIVKA: Nego, vidiš, sad mi baš pade na pamet! Vi znate moga zeta? PERA: Kako ga ne bih znao, poznajem ga vrlo dobro. ŽIVKA: Pa lepo, da li znate štogod onako bliže o njemu?
ŽIVKA: Idite dokle hoćete, šta se to mene tiče. Za mene je glavno da vi namamite moga zeta u vašu sobu i da ga ja kod vas zatečem. ANKA: Da ga zatečete? Ju, gospođo, al' ja tu mnogo reskiram.
Reći ćete: kako? Vrlo prosto i jednostavno. D'in manier bjen sempl!1 Vi morate uložiti sav svoj trud kod moga ministra da mi da klasu, da mi što pre da klasu.
RISTA: Pa znate kako je. ČEDA: Znam, de! RISTA: I ona mi se dopada, a potrebno mi je i zbog moga položaja da stečem vezu sa višim krugovima. ČEDA: Razume se!
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Kosta izrikom veli da je takvo odricanje „podsticano” upravo „uspomenom moga 'visokog porekla' i oholim materinim pouzdanjem u mene”; to je uzrok „one rane, ubitačne zrelosti, kojom smo se čak i
- upitah moga prijatelja koji mi ovo pričaše. // - Pa? . . . - reče on klonulo i tužno. - Pa eto! Od te naše ljubavi nije bilo ništa.
- Pa eto! Od te naše ljubavi nije bilo ništa. Dok sam bio tamo, voleli smo se; kad odoh, ona se udade za nekog Tomu, moga komšiju i sina bogatih roditelja”.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Tu nađe puno greha, nigde pokajanja, Zavišću, mržnjom, zlobom oskrvnjen svaki kut; Anđeo htede natrag, al’ već ne moga naći Iz ovog zemskog gliba natrag u nebo put.
Čuo sam da si krenô najlepših želja list I da je zdrav i snažan i svetao i čist, — Dobacit’ ga ne moga ti pred ona moga vid, Jer visok li je, brale, hineski ovaj zid.
Čuo sam da si krenô najlepših želja list I da je zdrav i snažan i svetao i čist, — Dobacit’ ga ne moga ti pred ona moga vid, Jer visok li je, brale, hineski ovaj zid.
Lekovito se ori tvoj muški srpski glas, Na tvoja usta zbori Srbije drage spas. I to me k tebi vuče iz moga zlobola, — I ja bih čisto hteo sokolit’ sokola.
ІІ U srcu mi jedna rečca Od detinjstva moga, Ta je rečca rajski lepa, Ta je rečca: sloga. „Ta se rečca otrcala“ — Vele neki stari; Jest, dabogme, po ustima,
VІ Ja sam, braćo, starovolja — Iskre moga žara, Moje težnje, moja volja Ostala je stara. Što sam negda zagrlio Dušom na uranku Pratiće me crnom grobu,
Čovečanstvo da bi streslo Ige srama svoga — Eto to je staro geslo Starovoljstva moga. Pa ipak često gušim Mržnju i gneva grom I sve te žrtve nosim Na oltar rodu svom.
Pa ipak često gušim Mržnju i gneva grom I sve te žrtve nosim Na oltar rodu svom. Kad anđô roda moga Usklikne: sad si svoj! Onda ću, širi svete, Onda ću biti tvoj!
Ja se bojim samo Boga I ukora svoga, A za drugo... a za drugo „Kâ za dora moga“. Da, bojim se još nečega, Omladino mila, Ja se bojim još nečega — To mi lomi krila.
Udovici s’ grlo stište Kâ da j’ gŷši mòra neka, Pa ne može da izusti: „Nisam krala moga veka!“ Ode doma praznih ruku, Deci svojoj bez goriva... Sirotica, neznalica Ne oseća da je kriva.
Tu još bruje one reči Druga milenoga: „Nadaj mi se, ljubo moja, Majko čeda moga!“ Ljuba gledi more sinje, More ljubu mladu — Obikli se, oni žive U najboljem skladu.
To ja kličem sa dna srca, Isred duše zadrhtane, I te reči straha moga Ja na obe šaljem strane. Kad već mora biti borbe... Al’ me trže misô neka — Zar baš borbe biti mora?
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
Čokerljana izdatom šečatana naodi, ko izmeni ovoj povod dala, jer je i ona iz moga pera proistekla. U Vršcu, meseca septemvrija 1837. J.S.P.
FEMA: Malo, lepo, kudravo, komi fo! JOVAN: Znate šta, majstorice, doneću vam ja za pet forinti od moga babe pseto što više vredi nego deset takovi lamura. FEMA: Kako izgleda, Žan?
EVICA (otima se): Ako boga znate, pustite me. RUŽIČIĆ: Dafno moja, zri moga lica; ovo serce (hm) za tebe kuca. EVICA: Ah, ostavite me, ostavite me, ja s vešcima neću ništa da imam.
SARA: Pravo, pravo! (Na uvo.) Ali oće li mladoženja kakav dar dobiti? FEMA: Alabunar, od moga pokojnog muža ostalo je dosta stvari. (Načini smešan kompliment i otide.) SARA: No, kako vam se dopada?
Može biti da je katkad i probirao, ja vam slabo za to i znam, jer sam vam sve jednako u sobi sedila kod moga štrikeraja. JOVAN: A, baš pogodiste! Koliko ste redi bosi i sa mnom zajedno rastezali kože.
gospođa? Našem Žutovu prebili nogu. FEMA: Kakvom Žutovu? JOVAN: Lamuru. FEMA: Šta, koj je taj gurbijan bio što je moga Lamura dirao?
FEMA (Sari): Jelte da smrdi ovaj? SARA (metne maramu na nos): Vrlo. Ko vam je to? FEMA: Moga brata kočijaš. MITAR: Šta ste zapušile noseve, kanda ste se uvonjale. Govori što te pitam ili ću drugojače početi.
Marš, ja te ne pripoznajem za moga brata MITAR: Ja te opet, tražim. Zajsta, veliku mi čest i praviš! Samo sam došao da uzmem onu devojku, pak onda kad
Miljković, Branko - PESME
krvi i peščano podne sam odbolovo al topli hleb tvog imena još mrvim ptico među predelima, Stražilovo zemljo preko moga zaspalog uma dok list po list umire šuma Dete sakriveno u jednom poljupcu pati sutra rođeno.
Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko? Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko moga crnoga grada i izgubljenoga cilja. Svuda u svetu užasna ljubav vlada.
Odajem se mrtav suncu posle mene. To je sve što je ostalo od moga glasa, taj odjek u kome su zatočeni svi dani. Je li spomenik grob?
Je li spomenik grob? Izdvojen zvezdama stasa predeo koji ću zauvek da nastanim. I to je sve što je ostalo od moga glasa. U tihom se cvetu neke vatre pale. Izgubljene u svetu varke mi oko snuju. O tužne noći preko sna mog pale!
Zatvoren je taj predeo u sebi. Ta mesta nemaju svoja sunca. Pod zemljom to oblik sna moga spremaju. SONET To su reči uvek iste koje kasne gorku ljubav i svet.
Osećam to pomeranje juga u svome srcu. Majušno podne se ruga u kamenu, varnica što će osvetliti zvezdani sistem moga krvotoka. A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga uteha nam ne treba.
U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti. Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka! Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne progovori nad
Želja za pesmom bez pesnika? Od prošlosti i zaborava vreme što se divi izdajstvu moga zaustavljenog lika? Da li to znači reći promeni: neću! I ostaviti pesmu da se sama menja?
Reč krv! najlepša reč koja se ne sme. A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći! Možda izvan moga srca i nema pesme, jer krv je vanvremena mastilo bez moći. Reč žudnja!
i suncem Između moje odsutnosti i tvojih biljnih ambicija noć Koja me čini potrebnim i kada me nema Zeleni mikrofonu moga podzemnog glasa zovo Što ničeš iz pakla jer nema drugog sunca pod zemljom O biljko gde su tvoji anđeli slični
pod veliku senku sunca je li to drveće na tvojim obalama okoštali mlaz gorkoga soka, vodoskoci koji se bude izvan moga sna?
Dan nam je uzrok noći, padu krila. Cvet umesto lampe unosim joj u noć prostor po meri moga srca i moć reči koja zadržavajući razdaljinu ostade u podsvesti gde bol svaki minu.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Ne, Dakar nije još Afrika, nije sasvim, nije nikako za moga prijatelja, koji je poznaje divlju, kakvu mi je obećava, ali za mene ovo je ipak ono što nisam nikada ranije video i što
Srećom boj donosi kuvani sitronis, neku vrstu vreloga nakiseloga teja, koga je poneo bez moga znanja. Imam utisak da više nisam žedan, ali sam sebi ne smem da priznam, kao čovek koji još ne zna da li ga je zub
Odmah po podne pojavljuje se jedna košuta i ide pravo k nama na svojim vitkim nogama. Ona iznenađuje moga saputnika koji nikada nije video košutu po tolikoj toploti.
Od trenutka kada sam se kod Švajcarca upoznao sa njim, karakter moga putovanja sasvim se izmenio. N. je direktni potomak duka od Berija i maršala D.
Najzad sve beše ipak mirno, i niko više ne beše budan, izuzev mene i moga belog saputnika. Šef sela je otišao, da nam ne smeta, ne kazavši nam zbogom, i mi smo ostali nasred dvorišta ležeći:
Žene i devojke koje se, kao u raju, odevaju samo u lišće, nestale su sa moga puta. Provlačeći se tako između koliba nailazim na čitav skup staraca posedalih po asurama u nekom uskom dvorištu.
Jedu voće, i kriju se od sunčeve vreline. Taj dan je dan moga krsnoga imena. U Beogradu mora da je, kao i uvek toga dana, debeo sneg, u Paliluli, u mojoj bašti, na Starome groblju.
Može činiti bilo šta, govoriti bilo šta, štapić ne prestaje glodati. Na njoj je dugačka široka bluza koja se za vreme moga detinjstva zvala: matine. Trbuh fatiran i uvijen u svilu; atlasne materije oko nogu.
Dva crnca koja su se kupala, uplašena od moga aparata, beže prskajući. Slučajno mi u ruci Drainčeva knjiga „Srce na Pazaru“, puna čarobnih zabluda, o tropici, da bih
Bretonac Robert dokosi mi knjige koje sam mu prošli put pozajmio. Na krovu imamo, osim moga Bubua, još nekoliko majmuna, majušnih kao pesnica, zatim još sasvim divlje papagaje.
To je moja čežnja, čežnja celoga moga pokolenja, toliko evropskog, da se otkinemo od svega onog što je Evropa. Evropa je uistinu bila tu, preda mnom, a ja
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
SPASENIJA: Ah, majko, hajd’! Vidim da ti je mnogo dražija Od mleka moga krvca njegova. STANA: Smrt te ne čeka, Ti ćeš u gradu biti gospođa; A Boška čeka smrt... (Glasno.) Sad zbogom, ljudi!
Sve ćeš platiti! Jedinca moga muke nesnosne Srževi sveže tvoje mladosti Pomoć će srcu mome snositi; Obraza tvojih koža uvela, Upale oči, modre
SPASENIJA: Siroti! A brata moga jesi l’ video? ISAK: O, divna ženo! Da kažem: „Nisam“, ja bih lagao; A: „Video sam“... O, gospo, gospo!
Al’ blagosiljat ako uzmogne Sve što me jošte čini čovekom: Mišice snaga, razum, i duša, I srca moga pošten umišljaj, Sve nek’ je s tobom... I bog sa sinom Kog sam za život sramno prodao!
) PRVI TURČIN: Javaš, babo, javaš!... Šala je... STANA (dolazi k sebi, viče trogavajući): Sina! Sina!... Oh, sina moga daj! TREĆI TURČIN (uplašeno): Ćut’, babo!... Sad će ti doći sin!... Eno ga, ide! Ćut’, čuće vezir!...
Sad će ti doći sin!... Eno ga, ide! Ćut’, čuće vezir!... STANA: Nek’ čuje vezir!... Neka ogluvi Od glasa moga strašne kuknjave: Sina mi dajte, Turci svirepi, Sina, o, sina mog!... TREĆI TURČIN: Ćut’! Ugušiću te!...
Sina, sina daj! Grudi su moje suva obala, Dole je na dnu stege hrapavo, Plamen ga žeže dana žestokog... Života moga bistar kladenac Paklen je oganj tvoje mrzosti U jednu šaku trošna pepela U nesrećnome času stvorio...
Da ga ne bude!... Da ga nestane!... A moga tela svaka čestica Čaur da bude turskog olova! A moje glave tvrdom lubanjom Nek’ deca vaša vodu zahiću, Da njome
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Okrenem se i ugledam iza mene jednoga moga poznanika iz Cerja (selo u niškom pašaluku). — Otkud ti ovde, deda Stojane?
Do moga polaska konjanici se još nisu bili vratili iz Šiljegovca. I tako, ja faktički sad ne znam gde, je moja pešadija, ali g.
ostalog sećam se i ovih reči iz toga pisma: »Dok se vi u štabu večeras zalivate šampanjom i jedete svakojake đakonije, moga mrtvoga brata jedu raci u Moravi.
— Sve ovo govorio je Kirilov kao da me pita, ali najedanput ne znam šta mu bi jer i ne sačekav moga odgovopa on viknu promuklim glasom: — Gornistъ, trubi šturmъ; na štiki, rebяta; ura!
— Šta, jeste li ranjeni? — Nisam. — Hvala bogu. Ali gde su naši konji?. — Vaši gde cy ne znam, a ja sam moga dao jednom komordžiji pred stupanje u borbu. — Pa gde je vaš konj? Dajte mi vašega konja. — Šta znam gde je?
Srećom mudri komordžija bio je doveo moga konja amo. Sigurno mu je to bio lep izgovor da se ukloni od kuršuma: »E, znate, moram da vodim gospodinovoga konja u
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Oh, kako će na te glase Crna guja jada moga Upiti se, stegnuti se Oko srca ranjenoga! Pa će možda smrtnim stegom Razdrobiti svu tegotu, — Vi’š, kako su lepi
Više mene slavuj ptica Tužne svoje pesme vije, Kô da čita s moga lica, Pa me pita kako mi je? Meni j’, druže, nešto lako Kako j’ danak ogranuo; Snevao sam da sam plakô, Pa mi j’
Al’ meni se to trzanje Čini, da su — pesme njene. XXXVI Na studeni srca moga, Kâ dva zraka povrh leda, Ostala mi dva sokolka, Dva pupoljna bratučeda.
„Kume, kume, pogledaj ga, — Ima li mu jošte dana?“ Mila kumo, ja ga vidim, Umreće ti danas Jana. Eto vam ga moga kumstva! Eto vam ga mojih želja! Eto vam ga moje pesme! Eto vam ga mog veselja!
Samo cpeća nek je prava, Kao što je moja tuga. Usklik vaša radovanja Žice srca moga njija, — Glasi cpeće, — glasi bola, — Pa ipak je harmonija.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Drugi Bugarin, pogođen metkom, pade ali i onako ranjen, upravi pušku na moga kaplara i okide... „Ah!“ — izusti kaplar i ispusti pušku. Toga Bugarina dotukoše kundacima.
Bugarin se tresao, iz usta mu pokulja krv, a prstima je grčevito rio zemlju. Odnekud dolete kuršum i udari moga posilnoga, koji je išao pored mene. Priđoh mu. Na njegovom čelu videla se velika rupa.
U tom momentu baš zviznu kuršum iznad moje glave. Priljubih se za kamen. Ostao sam tako neko vreme... Setio sam se moga mrava. Nema ga nigde. Zagledao sam ispod kamenčića, ne bih li ga našao. Tek on izmile iz moga rukava.
Setio sam se moga mrava. Nema ga nigde. Zagledao sam ispod kamenčića, ne bih li ga našao. Tek on izmile iz moga rukava. Posmatram ga sada sasvim izbliza kako je usplahiren... Duhnem na njega...
Ovo mi se učinilo bolje, jer bi me, idući padinom brda, primetili. U prvi sumrak obavestim šapatom vojnike moga voda. Ali kada pade mrak otpoče paljba, te ne mogah da se izvučem. Jedan od mojih jeknu, i slomata se niz kamenje.
sam kaplara, i rekao mu da na kolenima priđe i saopšti svakom na uvo da niko, za živu glavu, ne sme otvoriti vatru bez moga naređenja. U tom momentu baš iz bugarskih rovova suknu raketla, i osvetli prostor kao na danu.
Šta je posle bilo? — Pristigao je, dakle, ceo puk, i sad su se vojnici razmestili levo od moga voda. Uspostavljen je streljački stroj. Kada je svanulo, otpočela je artiljerija. Gađala je i naša.
Magla se nanovo navuče i u ovoj šumovitoj jaruzi kao da nas poklopi tama. Iako je bilo sveže, znoj je kapao sa moga čela. Skidoh šlem. — Je li daleko odavde jurišna četa? — Nije ni blizu. Ali odavde imate saobraćajnicu do tamo.
Unekoliko smo zaštićeni... Sada još samo da vam pokažem zemunicu moga vodnog narednika. Tu ćete i vi stanovati. — A zar nemate koga oficira?
Izišli su uveče iz rova i počeli da nameštaju žicu. Bugari osete i pripucaju. Moga vodnog oficira ubiju, i jednoga vojnika rane.
— pre-duhitri vojnika Radoslav. — Nema, gospodine kapetane — oslobodi se posilni. — Ima li gde da se kupi? Zovi mi moga seiza! — Čekaj, nemoj da zoveš seiza... Ako ti je baš stalo toliko, dobro, kupićemo mi. Svi ste naši gosti.
Oni su se slučajno upoznali. A mogao sam isto tako i ja biti na njegovom mestu. Ali večeras je ona prijateljica moga druga i, ako ništa više, obziri drugarstva mi nalažu da sam prema njoj pažljiv.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
drugda se ogleda, Na oprezu da pobjegne, skupi se, sva bl'jeda, A najviše od potoka što brizga i šumi S mjesta moga skrivališta, ne čemu se glumi. Ubojim se da ne spazi da joj se [ja] divim (Ne bih ju rad uvrediti, koliko što živim!
kad ju nagu uzrim s te il' s one strane; I kad pliva, i kad rone, i kad rezno priska, Ja ću svirjel ugoditi sterni moga piska.
god ide, preobraža tvari, Što se ljubi, sve zagrlja, za drugo ne mari; Poj tainstva čijeg nibud zavjeta ljubnoga, Hoćeš moga, sad izberi, ili voliš tvoga.
Smjeh na licu i prijazan svega struka tvoga Netljena je, do dna serca, pažit oka moga; Gledeći te, ja utapam u plameno more, K'o što trepte kada sunce oolistava bore.
tvoje lono, Tvoje blago sercu mome serce kad je sklono, Ja sam viši od careva, ja prezirem v'jence, Ja uživam stada moga pasući prvence, I budući tajno neko čuvstvo meni kaže Kao što se Bog s prirodom u stvaranju slaže Tako da je,
), kad me ćud namane, Moj pomisal u te vaše doletati strane: Vas vrliti nevidimo, i četu ostalu, Suštu ljupkost stiha moga, pjesan mojih hvalu; Da, dok bude pamet vaša u rodu serpskome, Konca nije nju pretećem ni pjeniju mome. Idem dalje!
Idem dalje! Ov'liko sad s puta moga čujte, I gdi sam god, vozljubljeni, vi mi tu zdravstvujte! Oko 1807. Pavle Solarić O LjUBOVI PJESNE NIGDA
Na pervom stepenu moga života Žalost me poseti, i baš do groba Hoće da me prati, dok ne preda smerti U ruke hladne. 1811.
I u kakvu kuću, nesrećnica, dođoh! (Kukavice sinja! Ti se nađe jedna Da te uzme onaj koj' te nije vredan!) Kod moga miraza i tolikog blaga, Uzeh rđu na vrat i velikog vraga.
Kad će opet danak doći Da će moji jadi proći, Skopnit moga srca led! Kad ću opet sretan biti S nežnostju te zagrliti, Srkat s tvojih usta med! 1836.
Danjom tužim u tajnosti Krijuć serca moga strast, Težim k noći, gdi ću suze Slobodnije roniti. Da sujetne moje želje!
Tvoja milost da nas štiti I ukloni neverstva tajne rove, A u zdravlje Miloša, zeta moga, Koj’ misli izdat mene, cara svoga.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
KNEZ ĐURĐE; Slavujče! tico! Il’, ako voliš, božji anđelu! Evo ti vodim moju željicu, Mog milog brata — moga Stanišu! JELISAVETA: Moga devera? KNEZ ĐURĐE: Jest, sunce, devera tvog! A moga brata, brata jedinog.
tico! Il’, ako voliš, božji anđelu! Evo ti vodim moju željicu, Mog milog brata — moga Stanišu! JELISAVETA: Moga devera? KNEZ ĐURĐE: Jest, sunce, devera tvog! A moga brata, brata jedinog.
JELISAVETA: Moga devera? KNEZ ĐURĐE: Jest, sunce, devera tvog! A moga brata, brata jedinog. Došô je, željan svoje snahice, Po običaju crnogorskome — Deverskim darom da te daruje.
(Staniša odlazi.) KNEZ ĐURĐE: Ta znao sam ga, nebrata moga! Razumevô sam podlaca toga I gle, gde pustih da me otruje Rečima jetkim zmija pogana?... Pa i tog anđela!...
Nije vam moja milost dovoljna, Kojomno sam vas svakad štitio, Veće upornom rukom mašate Za sjajnu krunu moga prestola; — Al’ nećeš nikad, stara nevero, Postići svoju gadnu nameru!...
KNEZ ĐURĐE: Jesam — I isplatiću joj sve Najskupljom krvlju moga naroda.. JELISAVETA: Tvoga naroda?... Zar ne i mog?... Zar sam tuđinka?... Oh, bože moj!
(Izdaleka se čuju puške.) KNEZ ĐURĐE: To puška beše — I to, i to — I ponoć grmi, ječi planina, A postolje se moga prestola Uznemireno trese poda mnom, Kô da mi glasi skoru pohodu Krvožednoga moga nebrata?...
grmi, ječi planina, A postolje se moga prestola Uznemireno trese poda mnom, Kô da mi glasi skoru pohodu Krvožednoga moga nebrata?... JELISAVETA: Je l’ i to san? Snevam li ja? Oh, ako snevam, de, probudi me! Zvizni, o Đurđe!...
) Al’ ko je ono? Radoš?... Zločinstva moga svedok stoletni, Na poziv čeka oštrog sudije Da tamnim okom, bledim obrazom Ubicu tuži dece nesrećne — Da suhim
Očinci gadni crkve Hristove! Odmetnici i buntovnici! Bratoubice, ubice časti! Užasne prlje moga imena; Pobeđeni su... Ah, pobeđeni!... (Plače.) Bogdane! Boško! Deco, ustan’te!...
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
grešnik, prazna i ukočena pogleda, hoda tamo i amo, suvo, iznemoglo šapće i mrmlja: — Čudne li sreće i crna li udesa moga!... Bože, Bože, što si tako nemilostan! Što rastoči državinu moju, što obori i razruši kraljevinu moju?
Eto ti, veli, te škrljačine i gerenalske kabanice, a eno ti moga ata, što mi ga je pokojni vladika Prokopije, kaže, poklonio za stotinu žutije' dukata...
Imô sam sina. Snažno mlado i vitko momče kô jela. Nije bio nimalo na me nalik. Bacio se bio na đeda, moga oca, što je u pošljednjoj buni u Crnim Potocima poginô.
Bojić, Milutin - PESME
Moj bol je velik, od sveg bola veći, I samo tebi, tebi ću ga reći: O, budi svedok moga iskušenja! I vratiću se čist, u svet pun gada I vratiću se bez greha i jada. O, budi crkva i Bog mog spasenja.
Nastasijević, Momčilo - PESME
Razglasiće on svuda po zemlji I svetlost jarka sinuće tad svima I biće on Davida sin. HOR Iz srca moga leti pesma, Za kralja mog je delo to. I peva jezik moj proročanstvo, Kao što trska peva u književnika ruci.
Tu da iscelim mog života bol. Za svoju glavu gde zakon da nađem? Vazda me mori plač i jecaj ljut. Dah jada moga dune kô oluja I nosi Bogu moj vapaj i krik.
VI Milost, o milost, Bože moj, I sažaljenje tvoje mi daj. Briši u meni prestupa trag, Speri me do u koren moga sagrešenja, Očisti me od greha mog. Milost, o Bože moj! VII U greh začet bejah ja, U zlu me mati rodila.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Dolazi k njima ovamo. Odmah počne babi da se tuži. — Ništa, tetka-Stano! Ništa od ovoga moga! Hajduk. Ništa neće od njega da bude! — jednako brišući, prskajući, počinje opet da besni. Baba ga teši.
Ćipiko, Ivo - Pauci
— Nemoj pisati, — opazi baba, — dok ne čujemo što daje. — Ja odoh! Nema ovdje moga čovjeka, — sjeti se iznebuha sestra Petrova ugledavši pero u pisarevoj ruci.
— Što veliš, Mašo, za popa? — primirivši se pita je, a i ne čeka odgovora. — A što veliš za moga gospodara, gazda—Jovu? Ne mogu ni oni da žive bez tuđih žena, a nama brane...
platiće ludi vlaho... A da, što bi oni bez nas? Pusti kraju, biće njima još posla... —Radi kako znaš, ali moga ne puštam! — istrča se Ilija. — Ne puštam ni pare! —Ha, razumijem, zato maloprije udari u pitome besjede...
— Da, nu, — veli momku — da me javiš gospodaru! Momak se nasmija, veli: — Gle ti moga gospodina, ne može da čeka! ... Ko smije gospodara zvati?
—A što ću ti ja? Ako nemaš, zemlja će poći na dražbu... — Ta nisi naumio i mene otjerati sa moga? Kud ću sa svojom čeljadi? —Nije, bolan, ono već tvoje, kad je u rukama suda...
A zar smo mi krivi što ne umijemo? U njihovim rukama je i znanje i zakon!... To dvoje i u gazdinim je rukama. Goni me s moga praga sa zakonom u ruci... Da, u njega je znanje i zakon ... . A u mene?... Nož! — pomisli.
— Uvijek otac štogod prigovori, — reče Ivo majci kad su ostali nasamu. — Ljuti se; govori da si jur ove godine moga svršiti, ma da si se uzlinio. Biće ti teško — nu nastoj i ti. A sve će biti dobro, — utješljivo dokrajči mati.
—Ča će ona pravljat', nje je tovar. Da, da, — podrugivale se, — biće pohupili za travom, ka namečilo se!... —Na boga moga bih se zaklet' da nisu nigda nastupili, — kleo se mladić. — Govori ti ča hoćeš, ma reci da — jesam li ih našo?
„Druge su sada godine”, govoraše trbušast trgovac šjor Bepo, vireći na ulicu iz svoga dućana. „Prvo si moga' dat' težaku ča mu drago... Bilo je sigurno k'o u crkvi. A sad?...” I u duši smutio bi se ...
Bićeš prvo steć'!... — Pa, koja vam korist? — reče Ivo uzbuđen. — A od tebe mi je korist!... Da si bija drugi, moga si dosada svršit' i podizat' plaću ... — Svršiću... — Ma kad? Bolje bi mi bilo da sam ti da motiku u ruku...
— požali se plašivo mladić... — Zna sam da mi neće prostit', ča mu nijesam pomoga škropit' vinograd... A nisam moga... Pomoga sam mu u drugoj prigodi; ma isto, rđavo sam se vlada... A hoće li bit' zla?
— A kad ćeš se povratit'? — Ne staraj se, viruj, brzo!... da samo stečem ča bi s tobom moga pošteno priživit'... — Čekaću te dok te bude volja! — reče živo devojka.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Grdne li zablude! Drugi, u stvari, to sam saznao docnije, nikad ne znaju ništa o nama. Nikada. Od moga nemira, koji im je izgledao i čudan i opasan u isti mah, napravili su oni bajku o mojoj pobožnosti.
Primićemo i taj izazov. Staćemo na beleg protiv samog pakla. Tu smo i tu ostajemo. Dimitrije Isteklo je vreme moga plandovanja na ovom zgodnom mestašcetu. Neću više imati nikakav izgovor da bih bežao od bližnjih.
Govorili su sada o nečem drugom. Osluškivao sam samo zato da bih čuo glas moga zlotvora. Govorili su ostali. Činilo mi se da ih on ne sluša, nego da me gleda svojim svinjskim očima i smišlja novu
Dotle je sve išlo kako valja. A onda mi je pala na pamet jedna budalaština koja je smanjila učinak moga lova. Pomislio sam da ću, ako pospem stazicu žirom i ako nekoliko gomilica rasporedim po pokrivenoj rupi, oslabiti
pa će ti se u trbuhu uzburkati muka od oštrih mirisa Dorotejevog bilja i rakije, Matijinog svežeg maltera i boja i od moga znoja, nemoj ni silaziti, šta ćeš nam onda ovde, pravedniče, kad ne smrdiš po ljudskoj muci i pečali, po preteranosti,
uradio, sitno ili krupno, valjano ili traljavo, namah bi senka one proklete stene i njezinih sedam hrastova, pala preko moga dela i gorki ukus poraza bi mi opekao nepca. Zar da poginem zbog nje? Da padnem sa litice i razmrskam glavu?
vrzine u koju sam se sakrio još jutros, prežam tren kada će džombasta grbava stena iznad Mrtvaja vira primiti na sebe moga brata u Hristu, bivšeg monaha Doroteja i lepu vlastelinku Jelenu, ženu namesnika župe moravičke Lauša.
On ne diže glavu prema meni, iako bi morao čuti topot konjskih kopita i zveckanje moga oružja. Da sam tada pojurio prema njima, možda bi se sve drukčije zbilo. Zašto nisam? Pljusak ne jenjava.
Zašto nisam? Pljusak ne jenjava. Da li se to na zemlju spušta potop da preplavi smrad moga zločina? Nebo je izludelo, istopljeno je već munjama, rastvoreno je već u kiši, ništa od njega neće ostati, osvanuće
Matija Iz moga oka nijedna suza neće kanuti za Dorotejem i Jelenom. Dato im je da umru poput kakve zvezde koja mine nebeskim svodom i
Ilić, Vojislav J. - PESME
IV PALMA U Alhazarskome vrtu visoka palma se diže Iz moga zavičaja. U žarki letnji dan S Algavre prohladni vetar leluja njezine grane, I ona sneva san: Pod njenim korenom slatkim
Preko moga groba Nek se metne teška krstača gvozdena, Da mi nema traga za pozinije doba, Da mi grob ne kunu u seda vremena.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Ja sam o tome nekad i pisao, pa mogu time da se sada koristim. Pričekajte, molim, malko! Donja od desnih fijoka moga pisaćeg stola ispunila se, tokom vremena, započetim i nedovršenim radovima. Evo jednog od njih!
Zato je ova kula nešto niža od donje. Gledajući njenu gornju ivicu, vidim da je prava moga pogleda opet toliko strma da ne isključuje mogućnost nove, uže kule nad ovom.
naročito kad ti misli beže na drugu stranu; moje su letele bez prestanka ka ponosnoj lepotici koju sam kroz prozor moga kupea sagledao. Rastrešen i rasejan, ipak sam uspeo da dobro svršim posao koji mi je bio poveren.
Rastrešen i rasejan, ipak sam uspeo da dobro svršim posao koji mi je bio poveren. Tek trećeg dana moga boravka uspeo sam da predmetu svoje žudnje učinim prvu posetu.
No kad se približih Partenonu i upreh oči u njega, promeni se izraz moga lica, noge mi klecnuše, ja sedoh na jedan od preturenih tesanih kamenova, a suze mi udariše na oči.
Moj putovođa Bedeker pun je zvezdica, jednostavnih i dvostrukih, koje upozoruju na njene znamenitosti. No dani moga boravka su izbrojani i nedovoljni za sve njih.
to je onaj ugao što ga zatvara ova vertikalna prava koja ide kroz moje teme i udara u zenit, i prava koja ide iz moga oka ka Suncu.
Vratimo se ulaznim vratima te galerije i početku moga pisma. Imam dragog jednog poznanika, emigranta ruskog, koji se u svoje srećno doba, dok je bio veliki bogataš, bavio,
Zato pokazuje svaki potez moga pera ne samo otkucaje moga bila nego i posrtaje vagona. Vaš hvaljeni grafolog sigurno bi pročitao iz ovih redova da
Zato pokazuje svaki potez moga pera ne samo otkucaje moga bila nego i posrtaje vagona. Vaš hvaljeni grafolog sigurno bi pročitao iz ovih redova da njihov pisac ima rasklimatan
Posle umora poslednjih dana zavalio sam se sa naročitim zadovoljstvom u meko sedište moga kompartimana, zapalio lulu, uživajući već sada u onom duvanu koji ću sutra, čim stignem u Carigrad, u njoj da potpalim.
Ručao sam u vozu još bolje no juče u patrijaršiji, a u društvu gospodina Mitropolita, moga saputnika u istom poslu. Sa njim sam se upoznao tek prekjuče kada je stigao iz svoje dieceze da pođe u Carigrad kao
Stanković, Borisav - TAŠANA
Zašto, kad ti je bilo toliko teško, toliko mučno, a ti meni prvo da se ne potužiš, meni ne kažeš; jer ja namesto moga pobratima, drugi sam ti svekar, drugi otac. (Mironu, ponizno): Da se ne ljutiš ti, dedo, što ja o ovome počinjem?
(Mironu): Oh, dedo, i sad kada se setim onoga tvoga: da, kad sam ti ruku ljubio, da sam mislio da je to ruka sina moga čivčije, a ne ruka moga sveštenika, duhovnika, Boga moga, oh, i sada, dedo, noge mi klecaju. SVI I men, i men!
i sad kada se setim onoga tvoga: da, kad sam ti ruku ljubio, da sam mislio da je to ruka sina moga čivčije, a ne ruka moga sveštenika, duhovnika, Boga moga, oh, i sada, dedo, noge mi klecaju. SVI I men, i men!
da, kad sam ti ruku ljubio, da sam mislio da je to ruka sina moga čivčije, a ne ruka moga sveštenika, duhovnika, Boga moga, oh, i sada, dedo, noge mi klecaju. SVI I men, i men!
SVI (piju). HADžI RISTA (Stani): Stano, za večeras da mi spremiš... Ali, da li ima još onog, moga vina, što smo ga ja i pobratim pili? STANA Ima, ima. Čuva se.
iz lica ti i glasa, sve više vidim u tebi ono što sam sasvim zaboravila; sad tek sve više vidim onoga Stanka, komšiju moga, ludoga Stanka, što me je, dok smo bili deca, krijući se, iz bašte gađao.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
S KAŠIKARE 169 PALANKA I NjENI POSLEDNjI GRCI 181 Kronika palanačkog groblja Rad ovaj posvećujem seni moga oca Danila Sekulića Nas dvoje, iako još mladi oboje — svako svojom mladošću — uočavali smo letopise malih naših
] — Mene je često vozila do ciglane, pa i do bostana moga, koji baš nije bio usput. Popnem se, jedva imam mesta da sednem pored nje, ali ona se ne zbunjuje, ne pomiče.
Oca moga je trebalo videti, i verovati da smo od soja, da smo s planine sišli. Nas dve, njegove kćeri, izneverismo obadve.
Da čovek ne veruje, dok ne doživi... Eto, draga gospa Lela, posle svega moga petljanja i rada, mene još i bikovi vijaju.
Šta znamo šta su nam sve radili dedovi i pradedovi! Ja znam toliko da mi je mati odbegla za oca moga i da se začelo prvo dete pre venčanja. A pošteni i viđeni ljudi su bili posle moji roditelji.
Skoro je dve godine mlađi od Srbe moga, ali ga je stigao, i prestigao. Čujem da i profesore zbunjuje. Znam da će biti čovek, i neka bude, zato sam ga i uzela.
— Ti dakle ostaješ u tuđem svetu? — Mladić se smeši. — To je otadžbina moga oca, pa i moja, naš jezik i naši običaji... Sećate se kako ste se radovali što ću govoriti francuski?
Zbližavajte se još... Ako se budem ovako osećala kao sad, ići ću i ja s tobom u Pariz, da znaš. Da vidim u Parizu moga Pavla, moje dobro dete.
Teško bolesna, pred pragom smrti i večnog rastanka od Pavla, blistala je u sreći. Mogla je parafrazirati moga oca, koji je govorio: da nisam nesrećan, bio bih srećan, parafrazom: zato što sam srećna, ne mogu biti nesrećna...
Stanje moje matere je teško. Ne umem ti kazati šta će značiti za mene gubitak te žene, tog učitelja i dobrotvora moga. Izvukla je ona iz mene snage koje ja ne bih nikada izvukao.
Jasno ti je, da je tu bilo odlomaka iz dnevnika i moga, i Milanova, i još drugih. Jedan đak skače: „Pa to je, gospodine, neki vizantiski Hamlet.
— Dali smo mu ime starog deda Isaka, nezaboravnog našeg prijatelja, moga i maminoga. A rešili smo, žena i ja, da dete nosi prezime materino.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Da ja do konca života moga, ili bolje da kažem, dok ne oslepim, spisatelj ostajem, to je izvesno, i čitatelji nek se ni najmanje ne užasnu što pretim
I evo čitatelja posle ovi stranputica k namereniju moga pisanja. Smej i šala, drugo ništa nije ovde za njega zgotovljeno.
momusima, zoilima i svim kojeg mu drago čina i dostojinstva recenzentima javiti imam da je glavnija čerta moga temperamenta melanholija i da je delo ovo ponajviše u ona vremena pisano kad je duh sočinitelja najvećom žalošću
« — Upravo. Već je propozicija sovršena, sad jošt invokacija, pak taki da se seče i puca. — Ali taki pri početku moga sočinenija napada me nedoumjenije, koga bi ja po običaju prizvao da mi ovo teško delo svršiti pomogne. Muzu?
Što se pak moga iroja tiče, za opravdanje javiti imam da bi proces od sviju romandžija na sebe navukao, kad bi od njiovog načina pisanja
čuda učiniti može, da su magarci pametni, i da žene tajnu čuvaju, koje je prejestestveno, može li mi ko zameriti što moga Romana po zemlji, samo kraćim putem, kao trgovac iz jednog teftera u drugi, samo u drugojačem vidu, prevodim? »Hi!
Žalosna u strau đipim i otevši skočiti, padnem s kreveta, i daleko odziv uvređenog moga tela odleti. Taki se počnem lupati u prsi, kako mi je bila raščupana kosa, počnem je nemilostivo trzati.
Vsuje, tebe nema, i kako sam se okamenila, zaječi kamen od moga tereta. — Često se vraćam postelji, vikajući: pritiskivali smo te dvoje, krevete, daj dvoje! — Kud se znam okrenuti?
»to je od devetnajst godina ovamo moja najtoplija želja; ali ja sam u mojoj prvoj ljubovi tako nesrećna bila, neverstvo moga ljubimca — za koga bi ja polak tela moga rado žertvovala, i s drugom polovinom sovršeno zadovoljna bila — tako me je
najtoplija želja; ali ja sam u mojoj prvoj ljubovi tako nesrećna bila, neverstvo moga ljubimca — za koga bi ja polak tela moga rado žertvovala, i s drugom polovinom sovršeno zadovoljna bila — tako me je porazilo, da su moja čuvstva sasvim
Koliko sam puti u kuću moga Gliše čizmara odlazio, i pri svakom pitanju: Je li kod kuće majstor Gliša? odgovorila bi njegova žena: »Nisu«, to jest
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
tvoj inat lepi U uglu usana mojih Anđele brate Boje gore Mladošću u mojoj krvi ŽIČA Crvena gospođo Žičo Iz moga srca izlaziš Koračaš sedmovratna U pratnji svog ženika sunca Po zrelim talasima žita I stojiš na samom vrhu Izabranog
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Stoga sam se ja i zadržao samo na prvome periodu: od doseljenja do propasti. Dalji opis moga života poverio sam jednome svome prijatelju, vrlo talentovanome i otmenome gospodinu, za kojega sam se uverio da
Putevi su nam bili različiti. Ono ja što je poniklo iz moga prvoga plača prošlo je kroz život zalivajući se suzama.
Ono ja što je niklo iz prvoga moga osmeha prošlo je kroz život sa osmehom na usnama, gledajući sve oko sebe veselim pogledom i vedre duše.
Kod mene se, na primer, dugo i dugo nije bilo načisto sa godinom moga rođenja, te se najzad jedva uspelo utvrditi da sam se rodio 8. oktobra 1864. godine.
Kod moga rođenja nije samo datum bio sporan, već i samo mesto. Jedni su biografi beležili Beograd kao mesto moga rođenja, a drugi
Kod moga rođenja nije samo datum bio sporan, već i samo mesto. Jedni su biografi beležili Beograd kao mesto moga rođenja, a drugi Smederevo.
Zamislite samo u kakvu bi to zabunu moglo dovesti kakvoga poznijega moga biografa, koji bi može biti, na osnovu ovakvih fakata, dokazivao da sam ja vanbračno dete iz divljega braka izmeđ'
Pa onda — ja sam negde napred to pomenuo — da je moj otac sve do moga rođenja bio bogat čovek i da je nekako baš tih dana bankrotirao, što znači: da nisam imao zadocnjenje od sedam dana, ja
I što je glavno, možda n pod sugestijom babičine zablude prilikom moga rođenja, a da bi se što više prilagodio zbrci koju srednji rod pravi u polovima, ja sam tada dugo vremena verovao da sam
je dao jedan nesretan otac a koji je glasio: „Stan, hranu i dobru nagradu daću onome ko se primi da odgovara na pitanja moga trogodišnjeg sina“.
sam se, plakao, pištao, vrištao i valjao sam se po patosu, sve dok majka nije najzad donela jedne oveštale pantalone moga starijeg brata i natakla mi ih proklinjući me: — Dabogda, sinko, poželeo suknju! I odista, uklela me je.
Međutim, nisam imao mnogo razloga da budem toliko ponosan na te pantalone koje su mi navukli. To su bile pantalone moga starijega brata, na kojima je bila ispisana cela njegova kratka ali burna biografija.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
A ovako sâm u noći, ne poznajući ni put, počeo sam zazirati od svakog drveta... Činilo mi se da su kopite moga konja strahovito odjekivale u noćnoj tišini. Starao sam se da držim stalno desnu stranu.
Grana me neka ošinu preko lica, i zaplašen od nove mogućnosti da udarim glavom o drvo, zategoh dizgine moga konja. Pri pomisli da onaj može opaliti pušku u moja leđa, nesvesno polegoh i ponovo obodoh konja.
Uviđam to po nesigurnom hodu moga konja. Živa ograda je narasla i osećam kako me grane šibaju po kolenu. Starac kao senka odmiče preda mnom.
gvožđurija, kao što i sam vidiš, oni nam sada ništa ne koriste — i pokaza rukom na put, kuda se kretala jedna baterija moga puka. — Ali teško mi je zbog vojnika. Ti siroti ljudi vršili su svoju dužnost do poslednjeg časa...
Ti znaš... ja nikada nisam udario vojnika. Ali tada sam svu ljutnju i bes, koji se skupljao u meni, čini mi se, od moga rođenja, sručio na njegovu glavu. A on da živi još sto godina, pa neće dobiti takve i tolike batine...
Pošto je Tanasije ispao neki održač veza između Srba i Engleza, to mi je obećao da će jednoga dana doći i do moga puka. Onda pozdravi i ode žurno. Već smo se zamorili.
Konji se behu uznemirili i gotovo da zgaze jedan drugoga. Tvog konja podaj vodniku, a ti posle jaši moga! — i pokazah mu rukom. Vojnik odjuri... Otuda je u najžešćem trku jurila jedna zaprega. Za njom odmah druga.
Naletesmo na raskrsnicu dva puta. Neko ostavljeno pseto zatrča se na moga konja, skoči i dohvati me zubima za bluzu. Zbunjen ovim neočekivanim napadom, a i da bih ga se otresao, gotovo nesvesno
Druže, dozvoli mi da ti se iskreno ispovedim. Samo tebi, jedino tebi. Ona je moja prošlost, jedina uspomena moga života, sa kojom, evo, već tri godine razgovaram, koja me jedina prati... Ona, moj mali drug... Gordana.
Sve pojuri bez reda. Jedna municiona kola se preturiše i preprečiše mi put. Vozari bez moga naređenja okretoše po jednom uskom putu. Top se nakrete. Jedan poslužilac ispade. Mi se sručismo kod baterije.
Skinuli su mi obloge, i pokrili me. Svest mi se povraća i neko vedro raspoloženje... Graške znoja lipte sa moga tela. Vojnik me briše... Kroz prorez na zemunici vidim svetlost dana i čujem žagor ljudi...
Čujem gde neko reče: „Nema mu spasa!“ Bio sam uznemiren. Izgledalo mi da toplota zrači iz moga tela. Molio sam bolničara da mi promeni oblog. Čujem ropac onoga...
Petrović, Rastko - PESME
breza mirisnih Bi stid me veka o kome priču usnih: Da otac je hladno pogubio svoga sina, Pa u senci ga zakopao velikog moga mlina, A da lav mladunca svoga zakla; Sa parom šume dišem i paru jednog pakla Gustog.
prevoda) Da li ko zna, Da li ko zna, Da ću umreti za koji dan, I da pohodiću božiji stan; Da li ko zna Čemu sva žalba moga sna, Da li ko zna? Da ću umreti za koji dan, Zagraknu gavran vran: Čoveče koji umireš, Da li ko zna?
drugo, rođeno od moje majke; u koliko moje telo nosi u sebi doživljaje i saznanje, o njemu, moje majke, i pustolovinu moga oca itd.? Uznemirava me sve to koliko I očekivani odgovor za posle mog poslednjeg daha. Ne boj se.
Građenje pesama je jedan od najnužnijih trenutaka moga života: jedna od njegovih funkcija: to je kao koračati ili zadrhtati.
Meni i nije toliko baš stalo do supe moga detinjstva, koliko do divote da o njoj pevam i na jedan nov način se nahranim njom.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Beli mrav bio je njeno dete. Nije ga se mogla odreći. Zato se obrati plemenu i reče: — Ako sam ja mrav — zašto se u moga sina sumnja? Pleme postiđeno saže glavu, ali senka sumnje ostade. Beli mrav — ko je još za takvog čuo?
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Ostarelo, kleklo, pa kad se s njom nađe pobesni! Eno: Maksim, Zafir, Stanko, svi... A za onoga moga Mitku, za njega već — on se lud i rodio. TOMA More, šta sad: Maksim, Mitko! Šta ovaj, šta onaj?
Šantić, Aleksa - PESME
1908. NA PO PUTA Ostale su za mnom bašte jorgovana, Sjaj proleća moga, šum, pjesme i vrela... Studena me jesen na po puta srela I po meni pada suho lišće s grana.
1921. RODOLjUBIVE PESME NA UBOGOM POLjU... Na ubogom polju moga zavičaja Ne čuje se pjesma veselja i žetve, Samo šum žalosni robinje Neretve Hladan vjetar nosi preko pusta kraja.
1907. MOJA OTADžBINA Ne plačem samo s bolom svoga srca Rad' zemlje ove uboge i gole; Mene sve rane moga roda bole, I moja duša s njim pati i grca.
Rukom drži kindžal ljuti, krvav kao mjesec oni. 1896. ELEGIJA O rijeko draga moga zavičaja, Kako si lijepa, kristalna i plava! U dubini tvojoj nebo odsijava. I lomi se blesak sunčevoga sjaja.
I njezina suza, što se tužno sija, Plač, jecanje ono što ga svake noći Vlažni vjetar nosi po gluhoj samoći, To je moga roda tužna elegija... 1903. VEČE NA ŠKOLjU Pučina plava Spava, Prohladni pada mrak.
I u mojoj krvi Ovaj grdni povor ja ćutim gdje vrvi, I od moga žića sve ostaje manje. I njihovu kobnu pjesmu: tika-taka Ja slušam, i srce sve udara tiše; I ja vidim jasno: sve
Pa još kada šeće i plećima kreće... — Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!... Ja joj nazvah selam. Al', moga mi dina, Ne šće ni da čuje lijepa Emina, No u srebren ibrik zahitila vode Pa po bašti đule zalivati ode; S grana
Ja na tvoja nedra padam I verujem u svoj sreći: Ljubićeš me nad sva blaga, Večno i još duže, draga. 14 Ja očima moga cveta Stvaram nize kanconeta: Usnicama zvonke, fine Madrigale i tercine; Licu što ga lepšeg nije, Stvaram stance
Ne znam beše li ljubav veća ili bol vreo? Samo znam da sam jednako s oboje mreo. 22 I kad bi ljubice male Bol moga srca znale, Sa mnom bi plakale one Da rane blaže mi bone.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
“ Skoči Miloš na noge lagane, pa govori svojim čobanima: „Oj čobani, moja braćo draga, ova knjiga jest od dvora moga: stara mi je na umoru majka, pak me zove da me blagosovi, da na mene kletva ne ostane; vi čuvajte po planine ovce, dok
Kad su bili kraljevu šatoru, reče tade Vukašine kralje: ,,Blago mene do boga miloga! Eto mene moga sina Marka: On će kazat na mene je carstvo, Od oca će ostanuti sinu“.
Kad ga viđe nejaki Urošu, lako skoči sa svil'na dušeka, lako skoči, pake progovori: „Blago mene, eto moga kuma, eto kuma, Kraljevića Marka! On će kazat na kome je carstvo.
Zašt' ustreli pobratima moga? Daj ti bilje onome junaku, jer se nećeš nanositi glave“. Sta ga vila bogom bratimiti: „Bogom brate, Kraljeviću
mi staroga Toplicu, i podaj mu tri tovara blaga, jer je junak mlogo dangubio; i daj mene tri tovara blaga, što sam moga mučio Šarina; iza toga, dženeralovice, eto tamo Miloš od Pocerja, pa vi s njime kako načinite“.
lijepe svake đakonije, pokaza im što učini Marko, pa govori Milošu vojvodi: „Bogom brate, vojvoda Milošu, pustite mi moga gospodara i mojega sina Velimira!“ Njoj govori Miloš od Pocerja: „Ne boj mi se, dženeralovice!
da potražim dušmanina moga, a careva grdna hainina. koji mi je roblje zarobio. A nemoj se, taste, prepanuti ni za tvoju đecu ubrinuti.
Provodiću đecu kroz Kosovo, svu ću vojsku tursku uvoditi, dok ja nađem dušmanina moga, a Turčina silna Vlah-Aliju, koji mi je roblje porobio.
ja tražim silna Vlah-Aliju, koji mi je dvore rasturio, koji mi je ljubu zarobio; kaži mene, starišu dervišu, kaži mene moga dušmanina! Bratimim te i jošte jedanput, nemoj mene vojsci prokazati, da me vojska turska ne opkoli“.
konja jutrom i večerom, pojiš konja na vodi Sitnici, nu uvjedžbaj i pravo mi kaži đe su brodi na toj vodi ladnoj, da ja moga konja ne uglibim?
Međer ima u cara Turaka, međer ima silnijeh junaka, koji zeta obraniše moga, koga danas u daleko nema“. Šurevi se njemu prepadoše.
Dosad si mi verna sluga bio, odjako si bogom pobratime, nemoj budit gospodara moga; jer sam, jadna, zao sanak vid'la: gdi poleti jato golubova, i pred njima dva sokola siva, ispred našeg dvora
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Povezani dječaci veselo zažagoriše. Jovančetov otac, i nehotice, s ponosom izbaci: — Pazi samo moga hajduka. Ne da se taj. — Ima i pravo dječak! — graknu Nikoletina.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Evo sâm to vidim da neki drugi zavičaj zločest, u mome telu vojuje suproć moga umlja. I koji je taj drugi, posnažniji zakon od božija zakona?
Kad sam na moga zlotvora, koga mi je valjalo gladna nahraniti i žedna napojiti, — a ja sam ga kleo i govorio da ga nestane, I rod mu i
se da mi se kosti ne razaspu ujedno s čovekougodnici kod pakla, jerno nejma mira među mojim kostima od slike greha moga.
MOLITVA ZA SRPSKU ZEMLjU I u ovih ljutih vremeni ratnih ovo sade neka bude naše moljenje. Izbavi me od krvi, Bože, Bože moga spasenja, na krov koji imamo, razve tvoj, Bogorodice, pokrov.
A kad se ja pak odovud s moga puta povrnem, što više svoga potrošiš i za tvoju trudbu, sve ćemo se lepo naplatiti.« E hristjani, znate li kome ovo
Odoleće tomu studencu dobokom dubina premudrosti i razuma božija moga. I po istini, ova dubina božija, to je moj duboki bunar, u komuno nigde se ne može dovatiti dno s crpalom...
k njemu yđe ta mu i reče: »Brate i caru, ja to bez usumnjivanja držim da i pô carstva tvoga ne bi požalio izdati izaradi moga života.« I car kade dođe i vide ga živa gde govori, vrlo se prepade a i rad bi o tomu gde mu pak oživi brat.
A za promenu njezinu, koliko ti je god volja, toliko uzmi od moga blaga, zlata i srebra.« I kade to car doču tu reč, teke isto osta ka bezglasan i odmuča.
Ama skoro hoću izrigati svu moju ukoriznu da urazumiš raspuštenje moga mi tela nezdržno. Do sedamnaist godina i poviše što sam nezabranjeno u tome provodila svoj život, ni od koga, pravo ti
Dokosnu se sin slovo očiju moga srdca i pokaza mi da izarad smradnoga đola mojih zlih poslova, brani mi se tamo ulesti.
biti pastvu mi, kojoj no radujući se u mirnome zdravlju čestitu ujedno s dobrom se radovati, i sas brižljivima tužiti, moga je pastirstva izvoljeni adet. A ne da snižam gospodstva ni vlasti ukaram velikomožnosti.
To je eto moga snebivanja briga i ne mogu zla očima gledati što se peri i svaka se nepravda spleće. Ama naši su zli i gorki greha
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
! On si ćuti; ćuti si, žena, kako kamik! Prođe si jošte jedna nedelja, a ja veće ne moga’ da si ćutim, veće viknu’: A, bre, ćopek-sene, što si ne obučeš nove putine? On si pâ ćuti.
— E, a zašto pa igraše? — Pa teb’ te videla... pa ne moga da si sedi da ne igra, veće se ufati u oro i ona... — Ona ti kaza to? — Ba! Ne kaza mi ništo. Što treba da mi kazuje?