Употреба речи мога у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Кад сам се кући вратио, застао сам мога доброга оца — ал’ не више с оном црном брадом. Проседео је. Очи нису имале више оне светлости, беху тамне и упале, а

“ Бог ћути, и људи ћуте... Плаве димове кабануса пратили су дубоки уздисаји оца мога. Тужним погледом гледао је у црне камене стубове и у оне гвоздене колуте што на платну живописани беху; а кад је видео

Можда ће тако, скрштених руку, довека чекати?... Можда тај велики божји суд неће никад ни доћи да свирепим судијама мога мужа суди?... Ах, поштовани сустрадалниче мужа мога, то би била страшна неправда!

Ах, поштовани сустрадалниче мужа мога, то би била страшна неправда! И онда ћу ја са двоје моје сирочади подићи глас свој и викати: „Насиље! Неправда!...

Љуба му је удовица, а јадна деца сирочад!... Сирота деца!... Ја не могу гледати да се пород мога брата и сустрадалника од немила до недрага потуца.

Као кроз сан сећам се њега, мога оца. Сиромаха! Беше вечито болестан. Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране

Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло! Проклетници!“ Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.

“ Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!... Ја ћу умрети...“ Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја

Да ли да се њиме сузе убришу? Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо? Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. „Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...

Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не

Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника.

„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. „Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. „А ко ће за погреб да плати?...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

„Ја сам томе врло пад, дражајшаја лисице”, — одговори петао — „но уђидер у шупљину и пробуди вратара мога.” Уђе ова. „Хе, ко ту спава” викне. Скочи пас на њу, шчепа је за гркљан, и учини конац пријатељству.

Ти си божји човек! Ти си столп царства мога!” 71 Мрав Кажу да је у древње време мрав био човек земљеделац, који, не доволствујуићи се са својим трудом,

притом престави, и на самој смерти чују од њега ове речи: „Праведни и благи боже, да будет душа моја с душом Османа мога!

„Ако је истина оно што моја покојна мати говораше," — вели Жил Блаз — „у целом Сентилану, у време мога детињства, није било ни лепшега ни паметнијега детета од мене.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

ми сасвим благим гласом: ,Мој драги кнеже, ја се од вас и од тога народа уздам и надам да ћете ви помоћи мојој војсци, мога и вашега непријатеља прогнати.

Но та школа слабо је боља била од школе мога попа Станоја. Кожа ми се и сада јежи, кад се опоменем онога народњег преселенија, јер се још добро опомињем како је

” Ја сам слушао мога оца, и сећао сам се целог живота свију његови̓ совета, и био сам спокојан, задовољан и срећан. Следујте мом примеру,

Следујте мом примеру, следујте тој чаши мога оца, не само у пићу него и у свима другим страстима и наклоностима, па ћете бити срећни.

Сад опет да вам приповедам из житија мога оца. Михаљевић натури ћуприју на Саву, топове превуче и на Забрежју шанац начини.

Мој отац рекне Михаљевићу: „Ја овде остати нећу, ја ћу да идем на моју очевину, где сам се родно.” Михаљевић, који је мога оца пазио и уважавао, рекне: „А зашто, Алекса, ти нећеш да останеш у нашега цара служби, пак ћеш скоро капетаном

Пет дана по Божићу дођем и ја ту и до несем мом оцу кошуље и друге потребе; нађем мога оца у соби на Су-капији. Ту сам видио преко стотине глава видински̓ Турака, које су одсечене и пред везировим конаком

) Ја сам свуда по граду ишао с буљубашама мога оца; ишао сам с оцем и везиру. Наша војска готово сасвим је у граду владала и сав град био је готово као опљачкан: ни

Асан-ага нађе четири Турчина, обрекне им дати новаца да убију мога оца, а он оде у Сребрницу кући, да се при том убиству не нађе. Мој отац дође у Ваљево баш на нашу Чисту Среду 1794.

” Кад мој отац наиђе покрај заседе, онај један Турчин опали и Живка убије, но они други промаше мога оца и не згоде га, већ побегну у поток, пак у Ваљево.

Зато једанпут код наше цркве у Бранковини начине скупштину, дозову мога оца и кажу му: „̓Оћемо да опет будеш наш кнез.

Затим зовне мога оца: „Ја знам, али хоћу да ми и ти право кажеш колико си Хаџи-Муста-паши доводио српске војске, кад сте нас јаничаре

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Они људи избечише се само од чуда на њ. — Каких две хиљаде година! Јесте ли ви при себи, господине? То је гроб мога оца... — рече један између њих. — Не знате ви то, то је моја ствар... Ја ћу да носим.

Огњан таман образдио прву бразду, па хоће да оврати... кад ето ти му мајке. — Нуто мога маторца како ми ради!... — кликну Миона радосно, притрчавши, па узе грлити и љубити Огњана. Огњан се мало изненади.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Браћо! — рече он опет. — Тридесет година ја сам, по њашој вољи, глава Црне Баре. За тридесет година мога кметовања оваквог непочинства није било!... Јуче је, браћо, у нашем селу учињена крађа!...

— Најпре... овај... хтедох до Љубинка... — Добро, добро! — рече Алекса. — Видим ја да све бежи од мога дома!... Иди, Симо, иди!... Сима не умеде чак ни сакрити радости што се отресе тако лако Алексе, него просто побеже.

Она је под мојим кровом Станка потражила и нашла га. — Па шта хоћеш ти? — Ја је просим за мога сина. — Ког? — Станка. — Али он је хајдук! — Зар је један хајдук ожењен? — Знам, али... — Упамти, Мило, ово!

Он скочи као помаман и стаде викати: — Мучите ме!... Убијте ме!... Сеците ми парче по парче меса са тела мога — нећу казати!... Гадови!... Гадови!... И онда стаде газити и табати по оном блату... Удари руком по влажном зиду...

— Он је још кривљи! Он им је у свему ишао на руку. Он је завађао народ... Он је срамотио свуда оног мученика, оца мога!... Ја хоћу да се он убије! — Лакше, младићу! Бујна је крв твоја! Послушај људе старије!...

Овде си ти старешина. Овај је овде под твојим окриљем — нека носи данас главу... Али сутра, прекосутра, до мога издисаја — он је мој!... Збогом!... Па скиде капу и приђе Срећковој руци.

Али су ме истисли из гнезда мога, и ја, својом снагом, рушим и обарам све пред собом, све што могу, исто као и онај талас!...

И не бих смислио без твога савета!... Вечерас, у воћу, ти рече послати црвеног петла кући оца мога. Е, па ево — ја сам га теби донео!... Рекао си: „Нека сви погоре као мишеви!...” Па, онда — окушај ти срећу!...

Ја сам и бегуница постала, само да бих твоја била!... Мени је твој кров милији од мога!.. Ја бих, чини ми се дала ону кућу у којој сам се родила, само за један ћошак твога дома!...

И досад је твоја рука падала на моје раме и обвијала се око мога паса, али овог чуда није са мном било!... Ја осећам да ће ми срце излетити из прсију ако ме се само дотакнеш...

— Хоћеш коња, јуначе? — упита га Богићевић. — Да ти дам ја мога хата... — Не треба!... Ја и Мујага ћемо пешачки!... Ако милом богу воља буде, ето ме с Мујагином главом!...

— Тако је, Заврзане! Ти имаш право! Сваког тренутка се могу очи склопити. Ја ћу пре наћи мога оца и мајку него они мене! Браћо!... Веселимо се! — рече Станко, раздраган. И окрете песма и весеље...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Одозгор у час рани Зазори целом свету! Туде се бију за нас Вечито Јуче и Данас. На песку мога врта, Разливен сав у злату, По сунчаноме сату Један зрак с неба блуди: И равнодушно црта Пут земље и век људи.

Зрно у мраку журно клија, Да га израсте цела шума! А на мом путу сама сија Сумња, то сунце мога ума. ГОЗБА Кад прођу дани, ко ће знати Да каже повест о њима — Пролазе као луди свати, На белим и бесним коњима.

Или напор душе која малаксава? Је ли ово жена коју љубим, збиља? Ил' сен на проласку преко мога пута, Тумарање мисли без свести и циља, И све дело једног болнога минута!

Из мог сна поникла, и ти беше ташта; Плод мога порока, крволочно јетка; Плод мисли, и ти си била без свршетка; Плод мојих сујета, подлија од свашта.

Пиће мога тела и светлост мог духа, Мог сопственог гласа одјек у дну дола, Некад празник мојих очију и слуха, Да сад будеш

Ти си искра мога мача победнога; Сто музичких врела што брује и плаве; Поглед који хоће да сагледа Бога; Пехар из ког пијем страшно

— Отруј га, свештенице љубави, јер ми се руга. Ако га отрујеш, даћу ти златан појас и седам најлепших паунова из мога парка, и мога коња, и мога кувара. Он хоће да ми метне на главу капу од хартије и на мене обеси прапорце лудака.

Ако га отрујеш, даћу ти златан појас и седам најлепших паунова из мога парка, и мога коња, и мога кувара. Он хоће да ми метне на главу капу од хартије и на мене обеси прапорце лудака.

Ако га отрујеш, даћу ти златан појас и седам најлепших паунова из мога парка, и мога коња, и мога кувара. Он хоће да ми метне на главу капу од хартије и на мене обеси прапорце лудака.

Јер је Естира кћи поглавице из мога племена, из царске лозе. И док ја стражарим ноћу пред њеним шатором, умирући од пожуде, она спава држећи међу прстима

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Кроз отворен прозор пиркаше са оне липе сладак, миришљав дах. — Не! — рекох ја. — Већи је онај горе и од мога друга Јоце! Он ће дати ономе. Тада чух из једне собе загушљив и болан узвик: — Јаој, моја мајко! Ах!

Тада — али с муком и болом се сећам ових тешких успомена — тада мога оца здрпи једна ужасна грозница. Он паде у кревет, залепи негде везикатор и — умре!

Али шта је, шта је то све? Како се све то губи, бледи и издише пред величанственом простотом мога најновијег познанства!... Тога дана било је топло, али је дувао јак ветар.

А богати, оче, не прими за зло, гдје си ти школе учио? — Ја сам се — вели поп — учио у мога оца који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије

Морао сам проћи кроз моје село. На пошљедњој станици добијем новог коморџију, неког Илију Теовиловића, мога сељака. Кажем му се. Много смо штошта говорили. Већ се примицасмо селу.

1. И 187.. Почињао сам ти, душе ми, досад двадесет писама и сва подерао. Већ су два месеца од мога последњег писма. Ти си писао, молио, запомагао — ја ти ипак нисам ништа одговорио.

знам већ шта ћу јој казати. Твој XИИ ПИСМО Лајпциг Већ си по поштанском жигу познао да сам оставио место мога, моје, мојих... како да кажем?... моје патње. Све је свршено — ја сам слободан.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А Јула наставља још тужније: »Ој, Бога вам, три млада дротара! Поздрав’те ми мога доброг бабу: Да не коси украј Тисе траву: Покосиће моју косу плаву!

И поздрав’те моју слатку нáну: Да не пије Тису воду ’ладну, Попиће ми моје очи чарне! И поздрав’те мога милог дику: Да не броди Тисом водом ’ладном, Поломиће моје беле русе, Натруниће моје очи чарне!

Ја, каже он, познајем сву фамилију мога, садá на жалост господина супостата, сви су они до дубоке старости, додуше, имали и здраве и јаке зубе, — али тек,

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Опростите, код нас су ови проклети басамаци. Колико пута сам мога молила да их већ једанпут касира, па ми све обриче на пролеће, но нећу ни до после бербе чекати. Изволите сести.

— Ала сте ђаво, тек вам је пречи мираз него девојка. — Једно ми је тако мило као и друго. — А како сам ја пошла за мога без мираза? — То је сасвим друго.

Љуба је код куће, гледа своју економију. Ваш пекмез кува, а ето Белкића код њега. — А гле мога зета, како је у послу! — Баш сте ме тако упрљана затекли! Добро дошли! Изволите унутра!

— Молим покорно, да ли се може коснути ваше красне кћери лик срца мога? — Молим вас, не разумем вас начисто. Изволите мало простије говорити.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

А сад шта? „Све докле допире видик мога разума — мислио је Јуришић — ја ништа јасно не могу да видим и ништа од свега не разумем.

А у батерији, која се одмарала, владао је онај мир смрти и само се чули они фини шумови ноћи. „Неба ми мога — мислио је Јуришић који није могао спавати — сав му је изглед човека који је стално у сну чулног живота; и ту, чини

Зна се тачно да је укопан у Крупњу, у самој црквеној порти, иза олтара. — Дође прво гроб некога проте, па онда мога сина овако, — каже она јецавим гласом. — Па зашто га не оставите ту, стара? Шта ће боље него да лежи у цркви?

“ И заиста клања се он пред сваком влашћу, а ја гледам и мислим: Бога ми мога, ово је неки нечастиви. Ево ову пандурску крнтију треба поставити негде пред канцеларију и само зато је она дошла на

тражити свећу којекуда по кући, као што би сваки други на мом месту урадио, ја сам се стрмоглавио у собу вашега сина, мога одличног водника и друга Алексија, истргао му бровнинг из руке и обухватио га снажно.

Право да ми кажеш, поштења ти.“ А пандур га право гледа у очи: „Јесам, вели, господине, Бога ми мога. Баш кад смо били иза Острвице.

И ево, Бога ми мога, почиње тутњи, хуји, сурвава се, стропоштава, измиче и бежи негде од мене бестрага и ја више не газим него лебдим и

мистеријом и чудом клечим, ево, послушно пред неумољивом влашћу Традиције, која је сјајно издржала снажне ударце мога знања. О јадан ли сам, сав опет у тешким ланцима Традиције!

О јадан ли сам, сав опет у тешким ланцима Традиције! О ту ли си опет стара моја племенита и добра дојиљо Традицијо?! Мога знања? Мога јаднога знања.

О ту ли си опет стара моја племенита и добра дојиљо Традицијо?! Мога знања? Мога јаднога знања. Понекад, истина, док се узбуркана душа гушила у неизвесности и сумњи, оно је водило очајну борбу

Као иза магловитог стакла, бледе и бескрвне, пролећу маске мимо мене, а рука, најбољега мога друга рука, као ледене ручице гвоздених врата, смрзла је и мртва.

Африка

Не, Дакар није још Африка, није сасвим, није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што нисам никада раније видео и што

Срећом бој доноси кувани ситронис, неку врсту врелога накиселога теја, кога је понео без мога знања. Имам утисак да више нисам жедан, али сам себи не смем да признам, као човек који још не зна да ли га је зуб

Одмах по подне појављује се једна кошута и иде право к нама на својим витким ногама. Она изненађује мога сапутника који никада није видео кошуту по толикој топлоти.

Од тренутка када сам се код Швајцарца упознао са њим, карактер мога путовања сасвим се изменио. Н. је директни потомак дука од Берија и маршала Д.

Најзад све беше ипак мирно, и нико више не беше будан, изузев мене и мога белог сапутника. Шеф села је отишао, да нам не смета, не казавши нам збогом, и ми смо остали насред дворишта лежећи:

Жене и девојке које се, као у рају, одевају само у лишће, нестале су са мога пута. Провлачећи се тако између колиба наилазим на читав скуп стараца поседалих по асурама у неком уском дворишту.

Једу воће, и крију се од сунчеве врелине. Тај дан је дан мога крснога имена. У Београду мора да је, као и увек тога дана, дебео снег, у Палилули, у мојој башти, на Староме гробљу.

Може чинити било шта, говорити било шта, штапић не престаје глодати. На њој је дугачка широка блуза која се за време мога детињства звала: матине. Трбух фатиран и увијен у свилу; атласне материје око ногу.

Два црнца која су се купала, уплашена од мога апарата, беже прскајући. Случајно ми у руци Драинчева књига „Срце на Пазару“, пуна чаробних заблуда, о тропици, да бих

Бретонац Роберт докоси ми књиге које сам му прошли пут позајмио. На крову имамо, осим мога Бубуа, још неколико мајмуна, мајушних као песница, затим још сасвим дивље папагаје.

То је моја чежња, чежња целога мога поколења, толико европског, да се откинемо од свега оног што је Европа. Европа је уистину била ту, преда мном, а ја

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Окружен теретом званија мога, за одржати пријатељу моме задану реч, морао сам при слабом составу и очију и целог воопште тела мога, тако рећи,

теретом званија мога, за одржати пријатељу моме задану реч, морао сам при слабом составу и очију и целог воопште тела мога, тако рећи, часове красти и к сочиненију овога дјела посвећавати.

Ја имам довољно узрока грчки род не иначе него с почитанијем предсретати, а видовит ће читатељ лако, и без мога изјасненија, примјетити зашто је ово тако уређено.

ЈАЊА: Знајте шта, господин нотариус, да кажите да нисам кући, и да прођи та ствар без мене. МИШИЋ: То је против мога званија, ја то учинити не могу. ЈАЊА: Ајде, болесну сум, имам колика.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Пусти ти да ти суде у Осеку и сачекај ријеч судника. Ја ћу молити мога старца, Стритцескога, да тера све то до високографскаје екселенције графа Гајсрука. Чуће се и наша!

Теодосије - ЖИТИЈА

Потом, одахнувши мало, рече старцу: — Видим, оче, да Бог, који унапред зна све и који је видео болезан срца мога, поцла твоју светост да утеши мене грешнога. Сада се утеши срце моје и душа се моја развесели радошћу неисказаном.

Уз то, да смо нашли у моНашком образу тебе, господара мога, какво бисмо извињење имали због тога? А пошто је Бог хтео да се догоди онако како желе родитељи твоји и велможе ваше

савет, рече у себи и онима с њим: — Сада је време, уз Божју ми помоћ, да извршим жељу срца својега за земљу отачаства мога, а да ,ли ће поцле овога бити овако згодно време, и да ли ћy опет овамо доћи? Ко зна да ли ћемо бити живи!

И бледило смртно одлажаше и мрље румени на лицу се јављаху, јер све болести у име Бога мога полагањем руку светога архиепископа ишчезаваху.

Јер ево, и трагови страдања мога по земљи потврђују да сам то ја! Весео и веома радостан због свога здравља, Бога хваљаше.

се узрадује душа моја у Господу, јер ме обуче у ризу спасења и одећом весеља одену ме, даровавши ми господина мога, светога ми оца и учитеља, заступника у молитвама мојему отачаству и почаст наследства мојега.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Године 1900, за време мога боравка у Косовској Митровици, хтео сам вршити испитивања у Метохији, у околини Пећи и Дечана, где су Арбанаси

Ево неколико примера овог преиначавања. За време мога бављења у Маврову и Нићифорову, изнад Вардарева извора, био сам у друштву три мештанина који су више година живели у

За време мога бављења на острву Аилу у Малом језеру, 1900. године, тамо је становала само једна велика словенска задруга од 67

Међутим, нисам се могао одрећи овога одељка мога предмета. Све што могу рећи, то је да сам и у проучавање овога питања уносио исти критички дух као и приликом спремања

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Хајде онда да и ми нешто слично саставимо за мога доброг мачка — рече чича Тришо. — Врло радо, само сам ти ја слаб писменко — одговори крчмар, па однекле донесе

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

је мећу нама дошло 1 Врати ми моје крпице Моје крпице од чистога сна Од свиленог осмеха од пругасте слутње Од мога чипкастога ткива Моје крпице од тачкасте наде ОД жежене жеље од шарених погледа ОД коже с мога лица Врати ми моје

од пругасте слутње Од мога чипкастога ткива Моје крпице од тачкасте наде ОД жежене жеље од шарених погледа ОД коже с мога лица Врати ми моје крпице Врати кад ти лепо кажем 2 Слушај ти чудо Скини ту мараму белу Знамо се С тобом се од

ни печен ни препечен Ни пресан посољен Нећу ни у сну Немој да се завараваш Ништа не пали нећу 4 Напоље из мога зазиданог бескраја Из звезданог кола око мога срца Из мога залогаја сунца Напоље из смешног мора моје крви Из моје

ни у сну Немој да се завараваш Ништа не пали нећу 4 Напоље из мога зазиданог бескраја Из звезданог кола око мога срца Из мога залогаја сунца Напоље из смешног мора моје крви Из моје плиме из моје осеке Напоље из мог ћутања на

сну Немој да се завараваш Ништа не пали нећу 4 Напоље из мога зазиданог бескраја Из звезданог кола око мога срца Из мога залогаја сунца Напоље из смешног мора моје крви Из моје плиме из моје осеке Напоље из мог ћутања на сувом Напоље

костију Да ти попију кукуте с језика Видећеш ти шта ћу да ти радим 8 И ти хоћеш да се волимо Можеш да ме правиш од мога пепела Од крша мога грохота Од моје преостале досаде Можеш лепотице Можеш да ме ухватиш за прамен заборава Да ми

кукуте с језика Видећеш ти шта ћу да ти радим 8 И ти хоћеш да се волимо Можеш да ме правиш од мога пепела Од крша мога грохота Од моје преостале досаде Можеш лепотице Можеш да ме ухватиш за прамен заборава Да ми грлиш ноћ у празној

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Тај рукопис мирно почива у фиоци мога стола, под кључем, али... овога часа ме обузе једна слутња: неће ли се моја жена, у моме одсуству, по служити истим

ПАВЛЕ: И то ће све постићи разарајући брак, и то ће све постићи срамном сарадњом мога друга, пријатеља, ортака у послу. НОВАКОВИЋ: Ја или ко други, то не мења ствар.

на суду доказали да сте мој најближи рођак, а видим (вади из џепа своју посмртну листу) и на посмртној листи приликом мога погреба потписали сте се као уцвељени рођак. Тако близак рођак као ви морао би се обрадовати.

СПАСОЈЕ: Мога положаја? Зашто мога? ПАВЛЕ: Видећете зашто. Ваш зет је био некада мој млади пријатељ; ја сам га из школске скамије

СПАСОЈЕ: Мога положаја? Зашто мога? ПАВЛЕ: Видећете зашто. Ваш зет је био некада мој млади пријатељ; ја сам га из школске скамије увео у живот; умео је

Кад сам пошао на пут, ја сам томе младом господину поверио на чување велики рукопис мога научног рада, на коме сам пуних седам година капао.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Обухватим шаком Рашидин длан. Њен образ био је сасвим близу мога, осећао сам његову глатку мекоту и померио се сасвим мало, очекујући да ће се она измаћи, али она само рече да

То ми није било непознато. Мајка мога оца имала је нешто мађарске крви у себи; волела је чардаш и згодне момке, а кад све није било како је она хтела,

Помислих како ће наставнички савет мога оца и друштво у очуховој фабрици расправљати о мом несоцијалистичком васпитању, питајући оца и очуха где су они били

Поп је о греху и покајању а то је било оно што је личило на мога оца. Отац је, у сваком случају, имао богатији речник, али је ипак излазило на једно, досадно до лудила.

- осетих како ми се суши језик, али она рече да није, нека погодим. Иза споменика чуло се брундање мога оца помешано с цијукањем оног парчета од жене, али им се није видео ни комадић носа.

Мени је од јутрос појела пола граматике! Рашида ми је шапутала у само ухо, држећи руке око мога врата, тако да нисам знао шта да одговорим.

- седела је на једном крају скеле клатећи ногама и упирала прсте у листове романа смејући се изразу мога лица. - Зар ти мене нећеш волети увек, Рашида?

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Но и Пера није за њега марио. Кад лежи на клупи пред биртијом, а Шамика прође, рећи ће: „Гле штуцера за црне банке мога оца!” Али, напротив, сваки је морао признати да је Пера добра срца; сиромаху ће помоћи, па ма са себе скинуо.

— Није ми жао умрети, Јово, не бојим се смрти. — Ни ја, — рече одрешито Кречар. — Ал’ жао ми је мога труда, и не само што сам изредио, нег’ и оног што сам тек изредити могао. — И суза му кану.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Верни су и часни људи. Служили су под заповедништвом мога покојног мужа, и као што они вазда беху одани и привржени њему, тако им је и он даривао увек своју љубав и уважавао их.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

тако ти твоје младине, ти путујеш по цијеломе свијету, па у твоме путу виђаш и мога драгога, нареди и одреди да се сад одмах бар именом зовне’.

Ти плетеш мрежу по цијелом свјету, уплети ноћас мога драгога, те ми га бар на сан доведи.’ Кога ту вечер сније, онај ће јој бити суђеник.

Матавуљ, Симо - УСКОК

— Види се господски сој — рече Крцун. — Аох, дивна ли је! — дода мати. — Је ли удата? — Јест, има двије године, за мога најбољег пријатеља, који је сад судија у једној вароши, близу нашега села.

— Могу ли знати каква је то сметња, пресвијетли господару? — Можете — рече владика заставши. — Ви сте слушали за мога пређашњег тајника, несрећног абата Долћија? — Углавном знам шта је с њим било, а његова ме судба не плаши.

Најгори ти синови били као што су ова два стара свата! Излазиш из мога дома у добри час, а ушла у тај, у који се крећеш, у бољи час!

„Кад, вели, није прилика да се Милица уда за Радојева сина, за кога бјеше вјерена, а она нека пође за мога Станоја, који је момак као вила! И тако се, вели, неће вјера сасвијем прекршити!“ — То је поручио Мираш Цуца!

И одовуд, одонуд, након дуга кићења, заврши: „Ја бих желио, вели, да видиш мога Станоја само да га познаш, па да видиш би ли био према твојој Милици!

— Хоћу, божја ти вјера! Како нећу онаког кућића и јунака и мога осветника! Да ми је иште њеки од Петровићâ, не бих био задовољнији!... — Е, љубим ти руку за то!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МАТИ: Тако је, нисам ли ти казала да оставиш бестрага то белило? - Вуци се па узми од мога, али немој све! (Привезује наново кецељу.) Па кад идеш, иди људски. Врат исправи, шта си се погурила као баба.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Песмицу су преузели из зборника у којем је објављено нешто заиста моје; састав који ми је приписан налазио се покрај мога, непотписан, па ми је, због суседовања, придодат. Онако безбојног, могли су га сваком пришити...

постојања, које је деда Раде оличавао, не могу да оду нетрагом са света: Зар неко може да украде и однесе онога мога деда, који је сваке суботе увече с фењером одлазио у млин носећи са собом сву језу страшних вечерњих прича, доброг

(У свијету мога деда) Кроз дечје ноћи, и кроз цео живот, разлила се та благост која као да и није од овога света, коју смо наслутили

Његов роман Буди добар све до смрти најдража је књига мога детињства из које се сећам једино неке жарке и заразне племенитости.

модрим таласима Јадранског мора, уз гранит камена међаша и свуда широм слободне домовине, будно стражарите ви, чувари мога детињства и младости... Иза ње смо ми, наше њиве родне, облаци нашег неба, наше самоуправљање, наши резултати и бројке.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

СМРДИЋ: Пала Пешта. СВИ: Шта, шта? СМРДИЋ: Видим ја гди се нешто узмували, па запитам мога хонвнда, кога иначе лепо раним, што је то?

ЖУТИЛОВ: Ви знате да је Војновић био болестан, нити је могао свој срез обићи. СМРДИЋ: Видићемо. Па онда за мога синовца: обећали сте му службу, па ништа! А други могу вући плаћу.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

године до данас. Ова књига је, углавном, резултат мога дванаестогодишњега наставничког, научног и књижевног рада. Библиографија је давана према овом схватању.

Једном приликом је казао како је »главна черта мога темперамента меланхолија«. У ствари, он је био песимист, и готово сва његова збирка је испевана у том духу.

казивао је то своје основно расположење: Ја сам предан слуга матере природе; Њезина је књига, таине пунана, Ради мога ока вјечно отворена.

Тако што се тиче првога узрока и почетка мога скупљања нашијех народнијех пјесама, ријечи и правила у језику, то је једина заслуга Г. Копитара.

»Ова је моја писменица само један перви опит, у којему сам се ја потрудио, по силама знања мога, само нека правила о склањању имена и мјестоимјенија, и о спрезању глагола, у једно саставити, и со тим, ако не

»Ја сам увек желео да се Снохватице критикују само као народне песме — као да нема на корицама мога имена.« Али у свем том послу он није имао успеха. У тим песмама има и старачке клонулости и претераног подражавања.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Јова, како га је бог дао шаљива, поклони се жени и рече: — Имам част представити вам мога колегу ћурана! На које се колега поклони и утрапи домаћици тепсију, а ова му отпоздрави, поклони се и рукова се с њим

после им ни бриге, него испадне на оно што се пева у песмарици: »Бриго моја, пређи на другога, на другога, на жиранта мога.« Е, то кад мене нема, прико! Ја сам увек био човек спрама жиранта! А примићу много више.

И само да овде није реч о Максиму, мени би лако било; ја бих мамузнуо мога пегаза, винуо бих се у више сфере, и описао бих све оно што сте већ хиљаду пута, читатељи, читали и прескакали у

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ао јада мога, Да на свету баш никога Не имадем свога! Отац, мајка у гроб паде, Брат и сеја драга, А другога не имаде Срце

Та лепша си него вила, Лепша него сунце исто; Би ли, рано, моја била?“ „Ој срећице изненада! У мога ме ишти ћака, Тела би те мома млада, Тела би те ја јунака.

“ Прођи ме се, тако т' Бога, Сунце моје, душо мила, Док је мене мача мога, Младе крвце док по жила, У пакô би јунак сишô Па весео ван изишô.

„Ој стазице, кад ћеш витка Да се дома мени винеш, Ој сунашце мога житка, Кад ћеш опет да ми синеш!“ Тако путник тужи, поје, Па горицом даље ити, Ал' крај пута двори стоје, двори

Ал' једанпут данак свану, А он сина нађе ладна: „Па зар и ту грдну рану, Мога јада смрти гладна!“ Вели јад је њега стискô, Замути се њему око, Главу носи од сад ниско Рањен' отац предубоко.

Врело јечи, а цветићи туже, Јера нема међу њима руже. Тако т' врела, тако т' цвећа тога, Не мучи ми јадна срца мога, Врни злато менека назада, О донес' га само, стазо, сада, Само сада, само једареда Да га јоште моје око згледа,

камење неко, Бог поможе, већ мисли утеко, Уједанпут зину пакô на ме, Та јаруга, брате, пуна таме, Оцек страшан, ао мога јада, Што ћу тужан, куда ли ћу сада, Да л' јаруга да мене прождере, Да л' да смлави црни калуђере?

Ту умуко, прући се у траву, Скидо камен са срдашца свога, Скидо камен, мето га под главу, Склопи очи, ао јада мога, Уједанпут страшно чудо ново — Ал' за сада доста је и ово. (1847, март) НАТПИСИ И Ал' се ..

“ На то Гојко брзо реч прихвати: „Право ћу ти све ја казивати. Оца свога једва сам познао, За детињства мога он је пао, Са Турцима у боју крваву Он је славно изгубио главу, Њега зваху Змају Милутине.

, Украј мене Срба ниједнога, Све прснуло а од јада мога, Већ прискочи проклети Турчине, Већ замахну да ми главу скине, Већ помислих: збогом, бели дане!

„Е па добро, дад' његову главу, Да је видим мртву и крваву, И целивам место драгог свога, Кад га жива грлити не мога, А ти брже копај раку ладну — У њу лећу, издајице нећу.

Кад би знао ди је она саде, Да јој кажем срца мога јаде, Мога срца заљувени плам. Свето место, јако што ја газим, Сваки данак којено полазим, Камо оде богиња ти,

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Све је то био добар и занимљив свијет, али мене су ипак, највише привлачили гости мога дједа Раде. Био ти је међу њима пензионисани аустријски „фељбаба“ Вук Рашета, стари лопов Сава и доста некаквих

— већ смо хтјели тога чаробног јутра а у школу да не идемо. Под предсједништвом мога дједа, у дворишту, на дрвљанику, засједао је свечан скуп: ваљало је малој кобилици изабрати име.

— Види мога Раде, види мога Раде — виче придошлица још с друма, испред авлије, па му то некако испада као да то дјед њему у госте

— Види мога Раде, види мога Раде — виче придошлица још с друма, испред авлије, па му то некако испада као да то дјед њему у госте долази, а онај

— Војниче, хоћете ли из овог пуцати на мога Деду? — Другарице, то је војна тајна. У шта ми нареде, у то ћу пуцати, па таман да је тамо моја матер Анђа.

Сад и Видак развуче своје широко лице, као да су га не знам како похвалили. — Дај ти њега само, друже командиру. Мога Јована, онога што сад ради у Земуну, код „Елипа“, ја сам три мјесеца својом руком пѝтао док му је матер боловала.

— Овамо то дај! Види ти њега. — Зар мога Васкрсија? — кличе Видак. — Ово је мој Милан, а није Васкрсије. Васкрсије је твој ћаћа — виче цура.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Ево и потписа. ХАСАНАГИНИЦА: Шта кажеш? Нема мога брака са Хасанагом, не постоји? Избрисан? Ни оних седам година не постоје, ни моје дете не постоји?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Ја и ти смо опет, свакад бивали заједно. Али ја, ах ја, већ почех да се заносим амбицијама које, подстицане успоменом мога „високог порекла“ и охолим материним поуздањем у мене, све више се и више шираху, пружаху чак до — стид ме је већ!

Кад се прибрах, седох до тебе, подвих моје руке под тобом, једну твоју клонулу, топлу и пуну руку пребацих преко мога рамена, и привукох те, посадих у крило, окренух твоје зажарено и уплакано лице спрам мене и наслоних га на мој образ...

Сетих се тебе и уплаших. Мати отпоче да ми прича и казује све промене које се десиле за време мога осуства: ко је умро, пропао, продао њиве; ко се оженио и удао. И онда за тебе: — Марија умре.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Мени ће преко мере плаћено бити кад когод од мога рода рекне, кад нада мном зелена трава нарасти: «Овде лежу његове српске кости. Он је љубио свој род. Вечна му памет.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

— Ил' то можда, нису звезде? То су, је ли, оне честе изниклице срца мога, расцветаног, широкога? А ти зраци нису зраци, грановити то су траци, што о њима мирно висе срца мога изниклице.

А ти зраци нису зраци, грановити то су траци, што о њима мирно висе срца мога изниклице. А око те дивне круне, неокрунке, светле, пуне, прозорна се румен пружа; — То је, то је свецка ружа.

Ал' уместо лишћа вела једна се је ружа свела, па је пала, па се расцветала посред срца мога врела; ал' од те ће руже мене врело срце да увене. СИНОЋ (Одломак) Синоћ, Дико, жељо жива, синоћке те очекива'!

Јер ако вас спојит неће мога раја плетицвеће, хоће да вас обавије клупче змије враголије!” Прислушкујем божјем слову, довијам се благослову, у

Ој, та пун сам свега трога поред овог цвета мога, ох, та ти си, ти си, мила, ти си ми тај цветак била. И сетим се божјег слова небескога благослова, да покажем да га

У теби творац читав створи свет; небеског оца захвалан си син, не мога свет у теби живу мрет: кô терет срца изврже га сињ. Ти светове из груди погуби, ал' свет нам овај тиме здвогуби.

— Но поруга мога дива потпала ти беше севу, те у гњевном разагреву већ се лати мача сива и замâну, — ал' заману! У заносу и у жару, ја

„На толико мога жара зар се ништ не одговара? На толико страсти праве, на толико збиљске јаве, зар одговор лажни сан?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

А има један у буџаку коњ, као да је губав, тако се чини, али он је најбољи; он је брат мога коња, њега ко добије може у небеса ићи.

Пошто му краљ виђе прст, рече жени: — Жено, ево ја одох по мога пријатеља, и доћи ћемо сјутра раније, а ти рано устани па закољи Грбу и испеци га.

Али царици онемили и таки живот. „Што, помисли она, да поред мога дјетета и оно туђе дијете има свако добро?“ Зато намисли да сина у оца омрази, не би ли га отац како од куће отјерао.

Пошто паса неколико времена, цар се на њу ражљути и рече јој: — Нећу те више за жену, него хајде из мога двора куд знаш. Царица му одговори: — Свијетли царе, послушаћу, само ме пусти да преноћим а сјутра ћу поћи.

Војник се упути кроз планину и некако залута, да не мога никако наћи правога пута којим би се повратио кући. Тог истог дана ловио је и сам цар са својим друштвом по истој

Затим се поврате господару и кажу му све што је и како је. Господар не мога повјеровати, него оде главом са својим слугама да се и сам увјери је ли истина што му слуге испричаше.

И овај пристане да ваља платити, али се стане изговарати да нема два новца, „него“, вели, „у мога попа за кућом има велика јама у земљи, у коју он често силази и по свој прилици биће у њој новаца или каких других

са женом пред кућом опази поиздалека побратима где се упутио управо к његовој кући, па повиче жени: — Жено, ето мога побратима! Дужан сам му два новца. Сад се већ нема куд камо, јер сам му обрекао платити их кад ме нађе.

Онда му Премудри одговори: — Ако узмеш ђевојку, ти знаш; ако узмеш удовицу, она зна; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња! — па се онда окрене и чоека мало предре крајем штапа преко ногу и стане опет тркати по двору.

сад мисли све да зна, зато неће те шћети слушати, него ће све шћети да ти заповиједа; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња (па тебе штапом преко ногу) — то ће рећи: чувај се да те не ожеже онако као што је и првог мужа ожегла.

Кад ујутру устанем, а то вуци дошли те заклали и изјели мога челца: лежи мед! по долу до чланака, а по брду до кољена. Онда почнем мислити у што ћу покупити мед.

то чује, пође у куварницу, и тек што уљезе звекну се шаком по глави, пак узевши соли баци у пињату говорећи: „Ех, мога ископања!

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Кувај му само лепо, да те после приповеда, како си добра госпођа. СОФИЈА: Остави се бога ти; та и код мога се оца тако радило, пак је било добро. МАКСИМ: Проклет био час, кад си ти ступила у моју кућу, то ја знам.

ДОКТОР: Ваљда вам је познато из мога Земљеописанија, да се у Ческој налази млин или воденица, гди се драго камење углађава и саставља.

Да и њега закопаду! Охо! Лонац! На моју душу, новци! (Устане.) Хм, новци, и новци мога комше. Њему су јамачно излишни а мени од највеће потребе. Тако је овај свет неправо устројен.

КУЗМАН: Баш ти фала, комшо. Твој је савет у свачему бољи од мога. Како улучим прилику, таки ћу гледати да скинем ту беду с врата. ДАМЈАН: Право богме имаш. Но мене послови зову.

ЉУБА: Шта је, мајка? СТАНИЈА: Ти да будеш Циганка? ЉУБА: Зашто Циганка? СТАНИЈА: Куку мене и до бога мога! Нешина кћи Циганка. ЉУБА: Ама што ти је мајка? СТАНИЈА: Ко свира, до Цигани?

Али сто је цвет, видицес; сваком се мора допасти. ЉУБА: Ја сам молила мога бабу да ми наручи један, пак каже добар је и онај стари. Чисто ме је срамота већ да у њему идем.

СТАНИЈА: Да ме Бог сачува! ЉУБА: Да видиш кад он почне (подражава актеру): „Милево, сунце живота мога, Милево, анђелу мој, љубиш ли ме?“ СТАНИЈА: Та је девојка анђео? Ђаво, ђаво, што нема образ.

СТАНИЈА: Знам, све срамотно. ЉУБА: Чекај да видиш како је лепо. (Одлази на клавир и пева.) Слатка туго срдца мога, О презјелна љубови. СТАНИЈА: Тек ваша проклета љубав. ЉУБА: Спјеши, спјеши милој мојој, Мог сушчества богињи.

АДВОКАТ: Ево баш сад једну релацију довршујем. АНИЦА: Бога вам, господине, шта је од мога процеса? АДВОКАТ: Он је у делу. АНИЦА: Оће ли се једанпут свршити? АДВОКАТ: До три месеца, пређе не може.

право, гди немаш, ја ћу Фемин процес на себе узети, а свим ћу колегама мојим расписати каква си жена, онда дркти од мога перета. АНИЦА: Господине, молим, ја нисам тела вас увредити.

Зној човека нападне док партаје информира; но опет ја никад не остајем натраг. Ха! ха! како се уплашила од мога гласа. Тако треба, нек зна с ким говори.

СЕЉАК: Баш као што је мој. Стани, ниједна веро! МАРКО: Шта ћеш ти с њиме, чича? Он је наш друг. СЕЉАК: И мога магарца брат! Ниједне вере! МАРКО: Магарац је наш. Ти немаш с њим ништа. СЕЉАК: Сад ћу ја вама дати!

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СРЕТА: Милостива госпођа, ја сам био двапут цехмајстор! СУЛТАНА (једнако се отима од Трифића): Молим те, као мога оца, пусти ме да му само два зуба избијем. СРЕТА: А, то је млого!

СУЛТАНА: Ти не знаш тко сам ја теби? да ниједну реч не чујем! Ја знам што радим. Ти си једнаког лица и мога стаса. докле год ја не дођем, ти остајеш овде место мене. Поватаће Султана свима крајеве! ПЕЛА: Али ако ме познаду?

Море, како ћеш да је укрочаш кад цићи по кући као змија; гди кога види, ту удари. О, Боже ме сачувај, и мога највећег непријатеља, који ме жели убити, не могу га другојаче клети, него желећи му злу жену.

СУЛТАНА: Та разумеш ли српски, не разумео дабогда никога, ја нисам твоја жена. Сам је пакао морао мога несрећног мужа научити да ме теби у руке преда. Али ће га скупо ова шала стати.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Кад смо већ код дублера, не могу да одолим искушењу а да вам не истркељишем случај мога пријатеља Сулета, који је у своје време са успехом играо у више домаћих и коопродукционих филмова народ, коњицу, треће

Ево како! Првог дана после рата, кажу, неки даса у кожном капуту до земље упадне у нашу кућу и извређа мога деду на мртво име што има одвојено купатило, а посебно WЦ.

„Шта је, бре“, каже он, „зашто уплаши мога слугу?“ А Смрт одговори, пази сад: „Нисам га ја уплашила, само сам се зачудила откуд он у Бухари кад вечерас имамо

Тип уопште није био мутав, да знате. Остали смо начисто паф! Шта да вам причам о тим лудим данима мога првог бекства у животу, осим да од тог времена увек спавам са будилником испод јастука — његово куцање подсећа ме на

Пошто сам се нагледала моје библиотеке, мога врта, мојих комода, мога подрума, са мојим винима, и мог винограда, мојих пилића, моје збирке икона, тип, најзад баци

Пошто сам се нагледала моје библиотеке, мога врта, мојих комода, мога подрума, са мојим винима, и мог винограда, мојих пилића, моје збирке икона, тип, најзад баци картоне на талон: — А

Пребројите чаше — има их свега осам. Три су кристалне, преостале с венчања мога маторог и маман. Две су купљене као сувенири и са њих се кеси ПОЗДРАВ ИЗ ВРЊАЧКУ БАЊУ.

у некој словеначкој пивници, а другу нисмо вратили комшијама када су нам је позајмили за славље приређено у част мога рођења.

И тај вам четворосед, наравски, промаши мога маторог и отпутује право кроз кристална врата у стаклену витрину с фигурама из Мурана.

И још је казао: — Ово ће дуже потрајати, да знате: немој неко да ми збрише! Ту је лично закључао врата мога бившег разреда и прешао на свој величанствени говор. Шта је најпре казао?

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Моја Марија, ти си се дала у талијанске песме: „Ах љубови паклена, — слатка туго срца мога.“ Боље да си певала ону стару песму: „Друге моје, не будите луде!“ Тако ја мислим. А совет мога пријатеља?...

“ Боље да си певала ону стару песму: „Друге моје, не будите луде!“ Тако ја мислим. А совет мога пријатеља?... Е, њему је место овде. (Савије писмо и мешне га у џеп.) Али сад куд ћу? Оће скоро да ме изда занат.

АЛЕКСА: Не може боље бити. Баш се онда догодио хофбал. Нас као стране пусте унутра; ја измеђ мога друштва нешто отмјенији био, добио сам чест отворити с тамошњом царицом бал. ЈЕЛИЦА: Како игра? АЛЕКСА: Као перо.

ЈЕЛИЦА: Зар није умрла? АЛЕКСА: Кад ви дођете, мора проживити да наново од муке умре. ЈЕЛИЦА: Ја ћу мога татицу намолити да ме за вас дâ, као што је Цулима свога оца намолила.

АЛЕКСА: Кад човек не жали мало трошка, може све постићи. Цјељ је мога путешествија по могућству сила мојих добра чинити; а ја у цјелом мом животу нисам срећнијега часа имао него сада,

Господин барон, можете ли то отрпити? АЛЕКСА: От безумних мора се свашта терпити. МАРКО: Ћерко, ти срамотиш мога зета. МАРИЈА: Лажу који се издаје за барона. ЈЕЛИЦА: Даѕ іѕт зу віел! МАРКО: Узми се ти на ум!

Толика мука само за један ручак, и то је магарећи посао! (Отиде.) ЈЕЛИЦА (покрије лице рукама): Ах, Готт, шта се од мога романа учини! МАРКО: Јес’ чула, девојко, ја сам теби сто реди казао да ћеш ти мени главе доћи с тим твојим руманма.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ „Од штуке чорбу! — старина виче, на ноге скаче с великом буком. — Ако ти спремим, брка ми мога, опанак свој ћу појести с луком! Нећу да ловим, нећу да спремам, милости немам!

Прену се Тоша и очи брише: „Брка ми мога, ево нам кише!“ Светлица оштра небеса креше, облаке модре пара. Пожури, Тошо, потоп је дошȏ, брже, скитницо стара!

Свакога лета, добро се знаде, кукуруз дедин јазавац краде. Грози се деда, жестоко прети: „Тако ми мога брка, платиће једном скитница ноћна која кукуруз крка! Погледај само проклетог типа, смаза ми њиву до задњег клипа!

И ја сам јуче добио тужбу, жестоку, оштру, врућу: млинар је овај мучио глађу рођака мога, Жућу. Гласаћу зато за нешто слично: дедицу ја ћу појести лично!

Тражећи гнездо, весела чавка на главу слети чупавог Славка. „Гле мога гнезда, ала је меко и још је топло, грејȏ га неко!“ — ускликну птица, ал у том трену гнездо се крену.

! Не бој се, бато, слободно приђи, улази, није варка. Ту ћеш да нађеш ковача старог, суседа мога, Марка. Касно је вече, бура се спрема, облаци небом језде, а ковач грми чекићем тешким, искива златне звезде.

Чудан је коњиц у тате мога, клизи, не иде касом, за собом вуче стотину кола и звижди снажним гласом. Вијори за њим димљива грива, бела,

Пуна ми кућа шарене раје, двориште пуно веселе граје, кад најзад ево и мога Паје. Пред њим сам, браћо, запањен стао: „Где си ми, дете, куку и јао?!“ „Код чика-Миће крушке сам брао.

Да, ја сам љубав улила сину за другу мајку, за домовину.“ „ Сећам се с тугом — деда се јави — унука мога, биљчице нежне, причах му приче о слави старој у ноћи зимске, у ноћи снежне.

Збогом жрвњи испод крова сива, пјесмо знана из дјетињства мога, продужите до тишина зимских златну причу љета несталога. Помените момчића сељачког, заробљена усред дома ђачког.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Иначе све је тако добро у овој хаза де хуеспедес. — Држите је одавна? — Она је мога рођака. Има је већ осам година.

— Ваша ујна је из Сарагосе? — Да, то је јединствена ујна. Откако код нас не иде сасвим добро, после смрти мога оца, она је сасвим усвојила моје две сестрице. Пошто сама нема деце, мале су сасвим кћери за њу. — Зар...

— Надам се. Једном, усред лета када се могу купати у језеру. Он оде и не сачекавши крај мога одговора. Затим сам у возу чуо неколико једновремених и укрштених разговора између путника.

— Куда то, стари вођо? — А, Армандо, ти! Господин хоће да обиђе мога Пипа. То је стари пријатељ. Водимо га, видиш. — Баш љубазно. Поздравите Пипа.

Заборавио сам зашто сам је звао да дође. Да је то било ради мене а не ради ње. Ја сам егоистички желео да ради даљег „мога“ живота она унесе у ову ноћ једно осећање среће; и она ми је унела у ову ноћ осећање среће, али због среће што знам да

Али сада: да! Веровали или не веровали! Жао ми је живота ове последње биљчице, као и мога. Не сувише, таман колико да је исто; или можда мало више ове биљчице, а ипак тако мало да је могу и ишчупати док

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

потоне душа у вечноме мраку, Ви пођите тамо, размакните волне, И на дну језера копајте ми раку, И тамо сахран'те Преко мога гроба Нек' се метне тешка крстача гвоздена, Да ми нема трага за позније доба, Да ми гроб не куну у седа времена.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

лежи смрћу пјано само коњи ржу за петама мајку зову ја им носим воду девојка је родила мудраца све их појим из мога кондира из дојки ми птичје млеко цури ал нема орлова ни других птица!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Онда се обрати мајци. — Доста, буди паметна. Шта буниш дете... Тако мора бити — па јој одмаче руке од мога врата и леденим гласом обрати се мени: — Сине, отаџбина те зове... Буди веран заклетви...

Затекао сам мога „собног“ колегу, поднаредника резервисту, вођу одељења, иначе економа свога добра, Траила из Вратне.

— Има ли, бре, гдегод дувана? — Има код овога тобџије... што је вечерас дошао... — Код мога Тасе! — сетих се одмах и позвах га. — Имаш ли дувана?

Одступали смо целе ноћи, и већ маршујемо, ево, готово цело преподне. Александар дошао до мога вода и из дуга времена разговарамо, тако... о безначајним стварима.

Пријатно је... а потом почех нагло да падам... Осетих бол у колену, тргох се и тада увидех да лежим поред ногу мога коња... Сан тренутно одиђе са мојих очију. Пребацим дизгине преко руке и почнем шетати напред и назад.

Хтео бих да запитам да ли је овуда прошла пешадија, али од галаме не могу да дођем до речи. Сељаци ухватили за узде мога коња и воде нас у правцу једне велике зграде... Рекоше нам тада да смо нас двојица први који улазимо у село.

Али оне могу и сада наићи. Свукоше ме с коња. Народ ме грли, жене ките мога коња пешкирима, па и мени везују мараме око нараменица. Уведоше ме свечано у кафану.

Пођох са командиром. Ја остадох пред вратима, а командир уђе у собу командантову. Чуо сам саопштење мога команира, и кратак одговор командантов: — Сада одсуство, када је наредба јасна за свакога! Не може!

Командант упорно чека и вели: — За мога ордонанса официра не сме да постоји препона. Рекох му да је мој коњ узет из запреге и да није научио на препоне.

Груја ми је јурио у сусрет. Шта је са вама? — Он скочи са коња, и поче да брише прашину са мога одела. Рече ми да једне еполете немам. Хтеде да се врати, али га задржах, и пођосмо пешке низ косу.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Е, трнићу, нећемо тако. Па шта ћемо кад ти ноћас, братићу, боцнеш тако мога господина... Чек-чек, наћи ћу те ја. Хе мој братићу, ако чича Стојан не види добро, може он рукама да те напипа...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Ђевер снахи ријеч говораше: “О снашице, питома ружице, Ил’ си расла бора гледајући, Ил’ на мога брата чекајући?“ Снаха њему тихо одговара: “Н’јесам расла бора гледајући, Већ твојега брата чекајући!“ 76.

“ — “Невоља ми је пелин брати, перин дивој, Мимоходит дробну ружу, ах јади мој’, Имала сам мога драга, перин дивој, И посла’ га на војницу, ах јади мој’, На војницу, на далеко, перин дивој, На далеко, у Кандију,

на далеко, перин дивој, На далеко, у Кандију, ах јади мој’, Да бих знала да ћу наћи, перин дивој, Студен мрамор мога храбра, ах јади мој’, Субрзо бих се удомила, перин дивој, За наћ мрамор мога драга, ах јади мој’, Ко ће мене

да ћу наћи, перин дивој, Студен мрамор мога храбра, ах јади мој’, Субрзо бих се удомила, перин дивој, За наћ мрамор мога драга, ах јади мој’, Ко ће мене свјетовати, перин дивој, ’Оћу ли се удомити, ах јади мој’, Не знам хоћу л’ угодити,

Расла јела да је веће нема, Под њом Мара да је лепше нема, Цар је проси, Мара се поноси: “Нећу, царе, живота ми мога, Нећу, царе, за Лазара твога, У Лазара до три мане кажу: Прва мана: Лазар брата нема, Друга мана: Лазар сестру

Кад си расла, на што си гледала? Ил’ си расла на бор гледајући, Ил’ на јелу танку поноситу, Ил’ на мога брата најмлађега? — Ој јуначе, моје јарко сунце!

дала свом брату рођеном, Те је свога брата отровала; Па отиде момку нежењену: “Љуби мене, момче нежењено, Ја сам мога брата отровала.“ Ал’ говори момче нежењено: “Ид’ одатле, једна отровнице!

на вечеру, Синоћ сам ти у маале био, С Турчином сам кавгу учинио, Сада Турчин тражи моју главу, Или моју, или кога мога!

240. Сан ме мори, сан ме ломи, Спавала бих ја; Али мене санак не ће, Него Јова мог; Чувај, санко, Јова мога, Чувао вас Бог! 241.

“ 243. Цуцу, цуцу, кобиле, Кудар сте ми ходиле? — Кроз бегове долине; Гору с ногам’ кршиле, Јова мога будиле. 244. Цуцу, цуцу на коњу, Вуци т’ мајку закољу У шеници у пољу! Немојт’, вуци, за Бога!

Опремих га за козама, Кад у вече вече било, Све су козе дома дошле, Мога драга јадна нема. Узех другу и преслицу, Па отидох, да га тражим; Када дођох на пландиште, Ал’ га козе закопале

однесе га: Аја, уја, пуста луња! Не носи ми војна мога. 250. Виђех чудо, а нагледах га се, Ђе иђаше патка поткована, А бијела гуска оседлана, Још на вуку капа од

Црњански, Милош - Лирика Итаке

мајка, и очима сузним пуним бајка и гласом пуним успаванка, смешићеш се без престанка, и клечаћеш предамном: Али са мога лица падаће на тебе мржњом тамном радост зулума, згаришта и шума, и горди, безбрижни смех убица.

Таласај, милуј, спавај – као јарак сад чека завичај, да трулим, и да се никуд више не винем, жив. Кад изнемогнем, и мога распадања талог сливаће се у таму, кроз река наших муљ и слив, у земљу која ври, на дну блата устајалог.

“, „Бошко и црњо!“. Па се питам: ко зна ко смо били, откуда дошли, како име добили и зашто? Све до мога оца писали смо га старословенски: Церњански. Знамо, сигурно, да ми се прадед звао: Јован.

Једва су га спасли наши наполичари и моја добра, мала, нежна, баба Јула. Сестре мога оца нису биле срећне: једна је умрла млада, а друга је била несрећно удата, у Загајце, за богатог трговца, Мунћана.

Уз Маску је, према обичају ДХК, и моја слика. То је једна моја фотографија, снимљена у стану мога брата, на неколико дана пре почетка рата.

КОМЕНТАР УЗ ПЕСМУ „ЈА, ТИ, И СВИ САВРЕМЕНИ ПАРОВИ“ За време мога боравка на Универзитету у Београду, у оној малој кућици, у улици Браће Недића бр.

Преда мном тече и стоји залив, тежак и мутан, сасвим као наш Дунав, мокри и модри, троми пуж мога завичаја, што пузи, са старим градом на себи, у небеса. Све су љубави у вези.

Али ова жута светлост доводила ме је до несвестица, крај мога прозора, који би, сваки час, модрео и тамнео, севао, блештао, пуцао.

Далеко од свега мога, млад сам и миран. На дну морских обала видим боју мојих очију. Колико сам белог камења, опрана морем, нашао, које је

ПЕСМА Кад раширим руке у жутом лишћу, што засипа јауке, сине нека страшна, мутна моћ. И плане и дрхти цела око мога завичаја невесела у сласти лудој, пуна звезда, ноћ. И кад ме се сете шуме радосно, стидно зарумене.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

живео! живео! — прекидоше говорника бурни и силни узвици; а кад се стиша родољубива маса, говорник продужи: — Народ мога краја лије топле сузе радости и клечећи на коленима захваљује премилостивом Творцу, који милошћу својом отклони велику

— Тако је, али је само било мучно доћи на тако срећну мисао, а остале су буџетске партије биле и раније, пре мога министровања.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Милице девојко, да дарујем драгу. Јоване бећаре, а ђе ти је драга? — Милице девојко, у сред села мога. Јоване бећаре, која ти је драга? — Лепото девојко, Милица Ђокина...

Занесен у мисли, живо се сети, како га рука мајчина помиловала, топло се Богу молећи: »Боже, поживи мога Моју (тако му је тепала), дај да одрасте и стекне доброг друга«... И ето, одрастао је, а друга није стекао.

Истина — присети се он — ја одох на друго, али, знаш, и ово ми је требало ради мога оправдања. — Да се управо напред извиним за свој неуспех, о коме ћу ти причати. Био сам учитељ у Грабовцу.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

у политици се не каже само истина јавно, него и неистина. ИВКОВИЋ: А, то не! ЈЕВРЕМ: Па не кажем ти, али има. Ја за мога противника не бих, на пример, никад изнео тако нешто што није истина, али има који и то раде.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

оковима«; ако се, то јест, само добро сећам, пошто сам такву слику свега дваред видео, једаред код Срете и једаред код мога шнајдера, који просто хоће да гине и у воду (али не и ватру) да скочи за Пелагића.

— запита ћир Ђорђе. — Не може, не може! Мора се платити — вели Срета. — Е, па ко да плати? Зар ја ем да ознојим мога Мицка (тако му се звао коњић), ем да платим?! Јок ја, вала! — рече Вујица па сиђе с коња.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Ту је у то време било главно збориште вештих криумчара свих народности. Приликом мога првог доласка на Бермуде 1932.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Ја бих да исцрпем дане мога века Напречац, у крају топлом, или ледном, И с очима пуним планина и река Да проживим живот у тренутку једном!

С кровова ниских облак дима, Влажан и густ, на земљу пада. По излоканим друмовима, Ко верна слика мога јада, Дроњав и блатав, беда сама, Тетурајући преко рупа, У исцепаним кошуљама Уморни сељак тромо ступа.

ЈАСИКА Над крововима небо сиво, А измаглица влажна лута И ко прозрачно меко ткиво Покрива правце мога пута. На оморини људи, звери И биле, све се мртво чини. — Јасика једна тек трепери, Јасика танка у висини.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Ево има више но година откâ нешто међу собом главе. Али ко би мога помислити да ће узет Српкиња Турчина? КНЕЗ РОГАН Ћуд је женска смијешна работа!

много се мјестах догађало; но јој пуче срце у прсима а обрну свијет наопако за онијем сивијем соколом, па не мога одољет жалости, него живот узе сама себи. КНЕЗ РОГАН Невоља је, браћо, да с' убије!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

— и не чекајући од Софке одговора, упути се право к њему. Софка уђе онамо, у своје сопче. Али тамо не мога да остане. Не знајући зашто, поче дрхтати.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Предео далек, где ће ме узети Природа добра с душом мојом, да је, К’о добра мајка, утеши, уљуља У сетној песми мога завичаја, Тамо, далеко од заразна муља Живота нашег, испод тропског сјаја Сунца што буди на покрет и наду, Животом

Ти си светлост моје радости и туге И молитва чиста срца у самоћи, Радост мојих снова у бојама дуге, Вера мога бића у дану и ноћи.

На калдрми мога рођенога града Колико сам чудних доживео ноћи, У друштву фантома радости и јâда, Све у чудној вреви и опет самоћи!

Доста нас је црна разједала влага! Пролеће гледам преко поља, воде, Где пролази, носи покрај мога прага, Нов живот, к’о војске заставу слободе. ВОЈНИЧКИ РАСТАНАК Нашој мајци јави да идемо, Врâне!

Сад, кад је старост близу мога срца, Кад иње пада по сновима, коси, Моја ме мис’о опет чудно носи Младости, за којом душа тужно грца.

грлио ме дивље, Да ме жудно, али и несвесно смрви. Али не подло, али не из страха, Он ме је, на знак мога прста, пушт’о. Обуздав’о буру своје дивље крви И покорно главу крај ногу ми спушт’о.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Колико се старац изморио (а можда и препануо), не мога проговорити, но чекаше, јадник, да му се дах поврне. Осорни заповједник стаде бректати; господа, и они почеше мрмљати

Крцун Озринић бјеше га, збиља, ухватио за руку и подрмао. „Та, шта ти је чоче?“ Он избуљио очи; не мога се одмах прибрати. „Што ти је, говори?“ „Стане!“ изговори он наелак, крвавим устима. „Која Стане?“ рече Крцун.

“ Јан не мога до касно да заспи, но му се једнако наметаху чудне приче о Павлу, којима он, по својој дјетињској нарави, наклон бјеше

Не мога. дијете плану, па ће брату: „Удри ти мене слободно по глави, по трбуху, по очима ако ћеш — ти мене, а ја ћу тебе само

Сердар се нагло пробуди и сједе. Видећи је плачну и расплетену више себе, а од сна узбуђен, сердар не мога за неколико да проговори, но је гледаше укоченим погледом. „Што ти је Стане?“ запита најзад.

Жена бришући сузе прстима, прегнута, примаче се, па дохвативши скут од аљине владичине, учеста љубити је, а не мога да проговори, да заиште благослов, као што је обичај.

„Неће, валај, но од овога мога брава зубима натући! Видиш да се у њ загледа... Претрпи се, чоче, није но тек зарудјело!“ „Што си тражио, то си нашао!

Бјеше то човјек сердаревијех година, помањи од њега, али једар, здрав и лак као момче. „Благо мени данас, ево мени мога брата; ђе си ми жељо моја!“ рече Јока поклонивши се да му руку целива.

У авлији гораше велики огањ, а крај њега, са три стране, три велика пецива. Медик, који не мога оставити рањеника те поћи к цркви, сјеђаше опет, као оно у очи тога дана, мало подаље од огња, па се шаљаше са

Сердару би мучно да се о томе, у овакоме збору, заподјева, али што ће није мога замучкати ђакона. Овај је при томе значајно погледива Господара; видјело се е су се њих два напосе разговарали.

“ рече сердар. Тај крупни глас тргну их обојицу, те погледаше и видјеше коло чељади око себе. Јанко не мога одговорити, но занијека главом. Опако слаб, а од силног узбуђења бјеше малаксао, те му се кољена превише.

Дај Боже да ово писмо нађе мога брата у животу и у здрављу и да он послуша стрика и своју несретну сестру. Не знам што више, нити имам времена.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

(— и ту преломи сламку). Дабогда не дочекала зелене венце! (заклетва девојке). Онако ми живјело што је од мога срца пало! Сутрашњи дан не дочекао! Тако згрчен на твоја врата не долазио! Тако магарећу главу не носио!

родим сина, па да му нађену име Јован, па да се он овуда стане играти, а да падне онај крушац соли с тавана и да убије мога сина Јована, што би онда мајка кукавица?“ Па онда удри у плач и у тужњаву иза гласа.

— а он би им на то одговорио: „Хвала богу, јер не могу“! Благо мене, ево мога кума, самљеће ми без ујма. — Казао некакав у себи, који је ишао у воденицу, па нашао кума воденичара; али воденичар

је ишао у воденицу, па нашао кума воденичара; али воденичар опазивши њега са житом, помисли у себи: Благо мече, ево мога кума, даће ми два ујма. Да грдне цркве! а бијесни светаца! грдна мјеста за јагњиво!

каква жеља) ДЕВОЈАЧКА 1 (Девојка, умивајући се рапо ујутру, говори): Умивам се хладном водом, јарким сунцем, и мога драгог зеницом!

Ти плетеш мрежу по цијелом свијету, уплети ноћас мога драгога, те ми га бар на сан доведи!“ 5 (Пре спавања да би се сазнао суђеник): „О, Боже, створитељу свијета!

Ти си створио свијет и све на свијету, те тако и мога суђеника. Нареди му, господе боже, да ми ноћас дође, да заједно хљеба и сол вечерамо, а сјутра вјенчанице кошуље

из воде, Па је својим брком боде; Проговара раче-баче: — Ој, бога ти, жабо-бабо, Дош’о сам ти кћер просити, А за мога рака брата. Можеш ли је одмах дати — И на племе погледати?

! Ја сам цар Ирод, четворовласник, и нема цара преко мене. Сва земља нека дрхће од страха мога! (лупи ногом о земљу). ГАШПАР: Нас је, царе, звезда овамо довела, и познали смо да се родио цар над царевима.

Девојка: Чујеш ли ме, моје миловање, кад ја сиђем са мога чардака, са чардака на авлинска врата, твоје срце неће моћи трпити, ти ћеш мене загрлити, па ме пољубити!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад доћерам траг до мора, а то он отишао преко мора, а ја за њим трагом. Кад пређем преко мора, а то човек уватио мога челца у ралицу, па оре за ситну проју. Ја повичем на њега: То је мој челац, од куд теби мој челац?

Кад у јутру устанем, а то вуци дошли, те заклали и изјели мога челца; лежи мед! по долу до чланка, а по брду до кољена. Онда почнем мислити, у што ћу покупити мед.

Онда му премудри одговори: „Ако | узмеш ђевојку, ти знаш; ако узмеш удовицу, она зна; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња!“ па се онда окрене, и човека мало предре крајем штапа преко ногу, и стане опет тркати по двору.

сад мисли све да зна; зато неће те ћети слушати, него ће све ћети да ти заповиједа; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња (па тебе штапом преко ногу), т.ј. чувај се да те не ожеже онако, као што је и првог мужа ожегла. ИВ.

а одакле си ти кмете!“ — „Ја сам, кадо! с онога свијета.“ — „Је ли Бога ти! а нијеси ли виђео тамо мога Мују, који је умро прије неколико мјесеци?“ — „О! како га не би виђео! он је мој први комшија.“ — „Па како је, Бога ти!

А има један у буџаку коњ као да је губав, тако се чили, али је он најбољи; он је брат мога | коња, њега ко добије, може у небеса ићи.

” Цар се на то насмеја па јој рече: „Даћу ја за твога сина девојку, ако начини ћуприју од мога двора до свога од бисера и драгога камења.

Пошто паса неколико времена, цар се на њу ражљути и рече јој: „Не ћу те више за жену, него хајде из мога двора куд знаш.” Царица му одговори: „Свијетли царе, послушаћу, само ме пусти да преноћим а сјутра ћу поћи.

Онда му Премудри одговори: „Ако узмеш ђевојку, ти знаш; ако узмеш удовицу, она зна; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња!” па се онда окрене, и чоека мало предре крајем штапа преко ногу, и стане опет тркати по двору.

мисли све да зна, за то не ће те шћети слушати, него ће све шћети да ти заповиједа; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња (па тебе штапом преко ногу), то ће рећи: чувај се да те не ожеже онако као што је и првог мужа ожегла.” 42.

| Кад доћерам траг до мора, а то он отишао преко мора, а ја за њим трагом. Кад пријеђем преко мора, а то чоек ухватио мога челца у ралицу, па оре за просо. Ја повичем на њега: „„То је мој челац; од куд теби мој челац?

Кад ујутру устанем, а то вуци дошли те заклали и изјели мога челца: лежи мед! по долу до чланка, а по брду до кољена. Онда почнем мислити у што ћу покупити мед.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

7, 37) „са источника живота мога“ (Откр. 21, б) и који је затим рекао: „Ко љуби оца и матер више од мене, није ме достојан.

“ (Мт. 1З, 23; Лк. 13, 27) Бојећи се овог одговора, а желећи чути онај прекрасни глас: „Дођите, благословени Оца мога, уђите у радост Господа свога“, (Мт. 25, 34) понизимо се овде да се тамо узнесемо, (ІІ Кор.

и савет и заповест неразрушиво и непромењено, вама на корист и спасење душевно и учвршћење и свима умирење, да кажем и мога оца пред лицем Господњим похвала и украс.

И ово заповедам после мога одласка Богу: да не дате у место оно ништа, нити опет заповедам да ишта узмете из њега. Ако ли преступите ову

(Мт. 10, 37-38) „Јер свако ко остави дом, или њиве, или имање, или жену, или децу, или браћу, или оца или матер имена мога ради, стоструко примиће и живот вечни наследиће“. (Мт. 19, 29; Мк.

моје, пошаљи ми по оца духовног и по све часне старце Свете Горе, да дођу к мени, јер се већ приближава дан исхода мога!“ И пошто се испуни заповест његова, дође мноштво црнаца као добромирисних цветова који цветају у тој светој пустињи.

Телом из крви твоје свете Бог, Оче, Слово оваплоти се изнад твари, Дево Маријо, којега моли да тела мога страсти угаси.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ТАНАСКО: Бога Па ти ми мога! први пут сад имаш своју рођену муку! Призови се! Први пут сада имаш нешто од чега можеш нешто љуцки да учиниш!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ВЛАДИКА А, не. Ко сме? Још када се чуло да си био у Стамболу, и тамо код самога цара... А зар мога, Јовча, код самога цара и код везира да одеш? ЈОВЧА Та, морао сам. А да се може увек, то ти већ знаш.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

рад би[х] да нисам сасвим на свету неполезан био; рад би[х] штогод после мене оставити с чим ће се когод од мога рода ползовати.

и настављенија, које сам од учени[х] људи научио и из полезни[х] књига почерпао; нити ћу бити ја, но полза ближњега мога прво и начално намереније ове књиге.

Ја сам га потом всегда у уму мојем пре[д]|стављао не само како оца мога, но савише као једног човека правдољубива, поштена и прељубезна, кога спомињу, љубе и жале сви који су га год

удова с четворо малене деце, не могући сама теготу куће носити, а притом и млада будући, две године по смрти оца мога пошла је за другог мужа; но у овом фтором браку весма је сирота несрећна била.

години возраста, без оца, без матере, без сестре рођене, почео сам себе као страна и пришелца у истом месту рожденија мога сматрати, и моје срце почело ми је као прорицати да ћу странствовати.

Толкованије мога магистра помогло ми је да разумевам прологе; ниједан није остао непрочитат од мене; млого би ме пута попови карали што

Ја сам од јестества из детињства био страшив и по вишој части другима покоран; како сам, дакле, могао к вољи мога тетка толико упорности показати?

сутрадан метнем мој катихисис на греду, пак ти се помешам међу грчку децу, пак ти одем к грчком даскалу учити грчки. Мога тетка Николе није тада било дома, а моја тета Марица ништа се није мешала у моју науку; њојзи је само мило било да ја

Тако, оно исто с чим је он био наумио да ме од мога пута одврати, мене је на исти пут метнуло и упутило. Да ми дâ познати шта је туђинство и туђ хлеб, одведе ме у

Али, што ћеш, таки су стари људи, а навластито при вину; кад шта почну, не умеду свршити. Нуто мога посла! За част и гоштење чиним људе невеселе!

” Епископ: „По мојем говорењу? Е мој брате, сами сте се давно и давно истребили, нити сте чекали мога говорења.” Архим[андрит]: „Како, преосвештени господине? Не разумем што с тим мислите.

” Еп[ископ]: „Нити би ти себе дао болесна у руке таквом лекару?” Ар[химандрит]: „С опроштењем, господине, ни коња мога ни би[х] ја дао таком лекару, некамоли тело моје.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Још се приповида о њему у Зврљеву да је липо пива уз гусле, по влашки и да је мога дозвати човика на једну уру далечине, тако је јак глас имâ.“ „Фра-Мартин (1545, † 1565, ††1630). Жупникова је у...

Има један запис од њега: да није никада окусија рибе, ни варене ни печене, ни морске ни ричке, јербо је није мога поднити, што је баш један чудан секрет од нарави!...“ „Фра-Јерица (1631, † 1652, †† 1710).

Видиш... овај... ја нисам редовник, него лајик... али јопет, липо је штовати старије... Ја би теби по годинама мога бити отац... А шта се смијете, безобразници? — викну на ђаке. — Чудна ми чуда што ме дите пољубило у руку!

Дакле, у памет се!... Не велим да би ти мога изневерити нас, али, ка бојим се да Срдар како не нањуши, па да те не искуша. Ти знаш какав је он...

Ја не вељу да Стипан није посрид тога, или да јест, ил да би мога бити Петар, а не бити Павâ!... Ја сам само тија рећи да лупежи нису могли одјавити животињу на видној ноћи прико наши

Јето си ископнија канда си годину дана боловâ! — Зло је, ћаћа! Није се догодило ништа што би очима мога видити, али је зло велико. Од никог вримена све је пошло суноврат.

— Јер је покојни стриц Јурета, бог да му душу прости, мога свакога трена мињати глас, те би се ти заклеја да чујеш пуно људи...

Барем тако ми је брат приповидâ. А... — А ко ти је брат? — прекиде га њеки. — Вратар, болан, јарчина кâ и Наћвар! Мога зову Вртиреп, јер се врцкâ иђући кад је бија млађи. Сви су они јарчине, болан, а ми сиромаси...

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Из мозга низ ждрело усов леда клизи. Пун снега, нахерен ко торањ у Пизи: Чкиљим кроз замрзло окно мога вида. Крвна булко, што си цветала у жили, Куд то цвет свој расу у љуспице леда? Нога би да крене — ал јој санта не да.

НА ДРУМУ Са рушевине мога стиха Која се слути из свог праха Зачу се реч тек једна тиха Испрекидана ко од страха. Насмешен (ал и препун

И сад, док стојим на пô друма, Гонетам ту реч што је била И прошла мимо мога ума. Можда и нисам моро стати: Јер зраком то тек пуче свила Да ме у касно лето врати?

Онда без гласа и без руха (Невидљива и сасвим нема) Луташ по јами мога духа Ко беспомоћна, страшна тема. Иако знам да тамо лежиш Расута сва до задње труни Осећам како амо бежиш.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Људи мога корена ћутањем морају да се бране. Понекад, обично после вечере, зове ме Аћим у своју собу. Кад би неко кроз прозор

Све је изгорело. И стока. Због тога ме ти, боже, кажњаваш, бездушниче! Ноћас се и теби родио син, а ти хоћеш мога... Ниси ти ништа бољи од Ђорђа Катића. Шта ти ја могу? Јаловак си.

Онда су га скинули и одгурали око плота, поред јасенова. — и јатаган мога деде Лазара оштрио се на њему — шапуће Чађевић, на три корака су, а очи један другоме не виде. Аћим ћути.

А и ветрови их млате и нагрђују им лице. Ја нисам умео. Шта могу кад су кише спрале и њивицу мога оца, а семце му пало међу суве грудве, иако су лета била добра.

Вукашин седе на клупицу поред тестија: — Пишете? — Обичаје мога народа. — Још вас занима прошлост? — Како још? — намршти се Андра не гледајући га. — Шта је с мојим оцем?

— О каквом се то убиству говори по вароши? — Чакаранац је мртав. — И то ће ићи на душу мога оца — снужди се Вукашин. — Он је штампао плакат о твојој женидби. — То ме се сада не тиче.

Као да сања. Ђорђе седе на траву у ливади, свенулој од То ће бити ливада мога сина, наследника, рече у себи. Син! Син! Толико дуго сам те чекао... Петнаест година сам те чекао... Имаћеш сина.

„Можете цело имање да испродајете, растурите све на гајдаше и коње ако вам не треба, али кућу мога Василија не дирајте. Нек траје док се сама не сруши. Нек ти је, Аћиме, све проклето ако друкчије учиниш.

То је крила. од Аћима, а говорила му прекорно: „Све ово што ви уживате, мога је домаћина Василија. Његова рука начинила је ове дуваре што вас од ветруштине штите, и овај кров, да не киснете.

— каже Мијат и милује ибрик у сенци. — Хоћеш у Алексу да ти се закунем да ми је Ђорђе давао прасе за онога мога шареног мачка? Каже ми: „Дај ми га, Анђо, ако за Бога знаш, остаће ми Роза без ручка.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Па, то нису свирачи! — узвикнуо је. — То су деца. Да се То ВИ нисте преварили, Доглавниче мога Доглавника? Овај одречно одмахну главом и нареди малим свирачима да покажу своју вештину.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Тај се спис, кажу, звао Јастук гроба мога. Они који су те зиме путовали са Доситејом тврдили су, касније, да су морале постојати две верзије овог списа.

због ове смрти била велика и, ваљда у тој жалости, нико није обратио пажњу на последњи старчев спис, Јастук гроба мога, који је остао међу Доситејевим хартијама.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Већ недеља дана прође Како ми не дође!... Јао злато, тако т' Бога, Та како си мога'?! Бр. Радичевић Х КРОЗ ПОНОЋ Кроз поноћ нему и густо грање Види се звезда тихо трептање, Чује се срца силно

Ви ми сву радост моју пренесте, И опет зато уморни несте! Који је од вас блажени ђога Што ј одн'о морем драгана мога? Ил' није један толико сретан? Пена вас бела све подузела, Сви сте га ваљда трком пренели; Зато сте бесни, коњици бели!

—Ј. Ј—ЂУ) Ја познадох што несам познав'о, Први санак ја сам већ одспав'о, Први санак гробовања мога, Први санак мира вечитога.

дижите школе, Деца вас моле! „Скини ми, бабо, с чела облаке; Не дај ме, бабо, у просијаке! Не штеди, бабо, рад добра мога, Смилуј се, бабо, тако ти Бога!

Ја бих да исцрпем дане мога века На пречац! у крају топлом, сјајном, ледном, И с очима пуним планина и река Да проживим живот у тренутку једном!

Па још када шеће и плећима креће, Ни хоџин ми запис више помоћ' неће! Ја јој назвах селам. Ал', мога ми дина, Не шће ни да чује лијепа Емина; Но у сребрн ибрик захитила воде, Па по башти ђуле заливати оде.

В. Рајић ЦЛ ЗАВЕТ Кад умрем - смрт ће скоро доћи, Још трен који, па ће закуцати И на мога живота тамницу, Те расточит' железне окове Што ми душу од постанка стежу, И спасти је ропства вечитога Немојте ми руке

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

“ То изрече и хитро полеће у свијетле своје легионе, ка звијезда с запада к истоку. Одлазак ме мога хранитеља у плачевну тугу повргао, ка сироче кад се оца лиши и остане у свјетском метежу на произвол необуздне

и наручју, са свом својом свијетлом дружином, него ђе сам на свијет изиша да умножим гордост поноситу несноснога мога противника.

судбу гордијех небесах, и како је горди владац неба свемогућство себи присвојио и простором страшним завладао. Мога бића чита сам причину и судбину моју свуколику и дружине моје благородне.

одлећеше; један само што невредим оста по некаквој слијепој судбини, на коме се горди престол виси противника мога ужаснога.

Знам ја силу мога соперника и његово постојанство страшно, ал' се кунем свијетлим оружјем и мојијем непобједним штитом, са храброшћу

страшно, ал' се кунем свијетлим оружјем и мојијем непобједним штитом, са храброшћу мојијех војводах, свим оружјем мога легиона, искреношћу лика Адамова, да намјеру испунит хоћемо ал' сви жертва бити благородна: вјечан покој вјечноје

Злобом к небу враге опојене ја сам чека на покајаније; мислио сам да ће се сјетити дара мога, вјечнога блаженства, и дужности твари к творитељу, неба слатког увеселенија.

Попа, Васко - КОРА

дланови обасјавају Наше две замишљене грудве земље Кад сунце касни 21 Руке твоје пламсају На огњишту усред мога лица Руке твоје отварају ми дан Руке твоје цветају У удаљеној пустињи у мени Где још нико није закорачио Руке твоје

су напустиле обале Ветар ме за руку води Твоје руке одсекао је сутон Беле улице преда мном беже И прсти се клоне мога чела На коме се свет запалио Речи су ми у траву зарасле Тишина ти је разнела глас Ствари ми сива леђа окрећу По тами

чела На коме се свет запалио Речи су ми у траву зарасле Тишина ти је разнела глас Ствари ми сива леђа окрећу По тами мога тела Опака светлост шестари 24 Идем Од једне руке до друге Где си Загрлио бих те Грлим твоју одсутност Пољубио бих

ме твојим обавија И прати до нашег ослепелог стана И светли на пустим насипима вена И ко је та птица На напуклом небу мога срца Једина птица Гласом ме твојим к себи зове Јер не уме бела На земљу да слети 27 Међу длановима Грејао сам

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

У њој је била смештена штампарија којој је било поверено штампање мога дела о механизму и узроцима леденог доба, као засебног издања Српске Академије Наука.

И у школској слушаоници освртао бих се на историски развитак наука које су биле предмет мога предавања. Стечена знања из историје тих наука применио сам, са пером у руци, а себи самом за пријатну разоноду, када

Наумих да их својим списом предочим у тој научничкој заједници. Тако настадоше три поглавља мога дела: „У лабораторији Лавоазјеа“, „У салону госпође Лавоазије“ и „Посета код грофице од Румфорда“.

обраде који је, истина, изискивао исцрпне историске и биографске студије, показао се као врло добар и у даљем току мога рада на истом предмету.

Остали део мога рукописа остао је необјављен и лежао у фијоци мога стола све док ме Издавачко предузеће „Светлост“ не обавести да

Остали део мога рукописа остао је необјављен и лежао у фијоци мога стола све док ме Издавачко предузеће „Светлост“ не обавести да намерава отпочети нарочиту едицију за популарисање свих

од којих квадрати над катетама имају по два таква троугла, а квадрат над хипотенузом њих четири, тако да је доказ мога правила очигледан.

Он се обрати својим пратиоцима и рече: „Знам ја, браћо, у чему је ствар! Устручавање мога госта да се оберучке одазове моме позиву није, у ствари, ништа друго до вешта тактика.

„Неумитну последицу?“ „Тако је. Један од основних ставова мога учења је овај: Ништа се не дешава случајно, већ све има свој узрок и његову неминовну последицу“.

„Отпочет од мога оца, а од мене довршен, стоји овај град, из којег ћемо да кренемо, опремљен и снабдевен оружјем и џебаном.

када су непријатељи освојили Сиракузу, мој живот нема више никакве вредности, а у овој труби папироса сачуван је плод мога живота“. „Искрено да ти кажем, не разумем што говориш“. „Свеједно. Иди мирно својој кући!

Само у свет са њима - док овде не пропадну! У том хитном послу спасавања прохујаше године мога живота!“ Он седе опет на своју столицу, погледа ме доброћудно и рече: ,Ето, сад знате историју мог живота!

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

не увиђајући ни најмање да таквом смеју апсолутно нема ни места ни смисла и да је он само један од необоривих доказа мога јако поколебаног душевног здравља.

И баш сам хтео да се подсетим свих појединости оригиналног венчања мога побратима — у том тренутку то ми је било најпријатније размишљање — кад чух кораке и неразумљиво неко гунђање у

онда се покоравам и излазим у ходник. Дугачка фигура мога старог школског друга, који ми пружи руку, уозбиљи се усиљено: — Ти знаш да ја, као народни посланик коме пуцају леђа

неисказаном лепотом овога јутра ја сам сатима гледао кроз прозор, заборављајући и на књиге које сам понео и на циљ мога пута и на све друго.

И с племенитим сећањем на своју љубав: — Ја волим своју жену и с мојим дететом она је разлог мога живота. Хтео сам једино да ти укажем на живот. Ето, хоћу да кажем да живот није оно што смо ми мислили.

А кад ономад прочитах у неким новинама да је Николе Глишића, тамошњег шефа благајничког одељења, мога побратима, заиста нестало, нимало се нисам зачудио.

А чим одем потражићу исто оно друштво да још једанпут онако славно испијемо за душу мога „покојног“ побратима. Шта, врага? Ако не буде црк'о, као што он говораше за свога кума и њему неће бити рђаво.

склоним се у једну заветрину, одакле сам уплашено гледао у ноћ, подрхтавао и чекао да се појави бела кошуља мога ноћашњег идола. Дао бих да ми се одсеку свих пет прстију на руци само да се забели. Али ње нема.

И тако понова легнем на своје место. Проклињао сам и себе и сав овај варљиви живот. Увек је тако било, целога мога живота измицала ми је срећа у последњем, најлепшем тренутку. — Ах, Ѕтеван!

Али кад се мој поглед судари са пакосним командантовим погледом ја видех мога Бога, ја сам био начисто да ћу колико сутра заглавити негде пешачки ров. Ни помислити нисам смео да изађем за сељанком.

који пати као и ја и кога сам послан да убијем, Милији, ближи и дражи увек био од онога позади мене, вајнога брата мога, што је здравији од мене, а богати се и благује на мој рачун и док ја испаштам туђе погрешке и злочине.

Тај вез у црном оквиру, као огромна посмртна плаката њена, виси од тада, и од мога детињства, увек на истој страни, на истом зиду спаваће моје собе. Ја сам често, ноћу, сатима гледао у њега.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Јер и они знају да је недјеља недеља, за све и за свакога. Лежим у кревету, а слух ми је напет. У простор између мога и сучеличног павиљона запала је тишина. Мртва тишина. Као да се све иселило или позаспало.

Ни сад, као ни онда, не знам разлога његовим сузама. Али, тај је разлог и мене и мога друга јако заинтересирао. У нашим разговорима назвали смо га Слинком.

XXXИИИ — Не брини, преболет ћеш! — говорио ми је искусан пустолов, још један одлутали син мога краја; један од нетражених ментора на које сам наилазио у младости.

сам се од суца и записничара, и, малко несигурније, од стужених парбеника, па се упутио у самостан да посјетим мога фра Анђела. XXXВИИ Сједили смо на каменој клупи у тријему и разговарали.

како год хоћеш — заиста не знам што би те пријечило да неисцрпном низу тих лијепих ствари скромно надодаш и мога бога. — Не смијете се, оче, позивати на те моје дјетињске мудролије!...

нешто такво, један сличан непријатељски осјећај према ономе што сам сматрао да представља осмишљење и оправдање мога живота , да ми значи „све“.

А још нешто касније, у том проријетком и необично лаганом ткиву стварности мога ја, нека тежња ширења, растурања, расплињавања. И јача потреба за једном котвом.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— рече старица и стаде је искрено грлити и љубити. — Благо мени, кад је’ вака девојка изабрала мога Ђуру. — Ако данас или сутра, почем, дође Перо — прекиде је Ђурица — казаћеш му да ми чува девојку, да се главом не

— Шта сте полегали кâ зечеви, кад су људи далеко од нас. — Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук. — Море ти си жешћа од мога побратима. Чујеш, да поведемо и њу на похару. Ђурица се насмеја и погледа Станку. — Она то и тражи једнако — рече он.

— Ђуро!... Гле мога Ђуре!... Станка!... — Добро јутро, нано! — О, децо... а ја све мислим и стрепим кад ћу чути...

— осече се на њега гошћа. — Маџарица, Швабица — једна вјера, брате, а за мога побру дошла си као наручена. Је ли тако? — обрте се он Ђурици, који не одвајаше очију од Јуле.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Баџа ће на то цару: — Дај, царе, мени два џелата, па ћy га погубити. Цар јој даде, те ти мога сиротог јабанџију поведоше џелати с баџом у једну велику планину, и довелоше га над једну велику рупу.

Он разгледа све прстење, али његова прстена ту не бијаше. — Нема овдје мога прстена, него одмах ја прстен овамо или ћy послати сада овога једног слугу по велику војску.

А има један у буџаку коњ као да је губав, тако се чини, али је он најбољи; он је брат мога коња; њега ко добије, може у небеса ићи.

Див га послуша, сави грану, и старац усједе на њу, но див пусти грану, она тандркну и далеко одбаци мога старца, тако да прескочи ашламу, и паде на један грм гдје је био зец, и у оном страху притисне и зеца.

Испукни једну длаку из мога репа и запали је: ја ћу се претворити у златну цуру још љепшу од ове твоје, отићи ћу до цара с тобом, ти узми златног

Извуци једну длаку из мога репа, те је потпали, и ја ћу ти се створити у златног коња још љепшег него што је овај твој.

Сјаши с коња, привежи га за плот, на њену нека остане цура и чека те, а ти из мога репа извуци једну жуту длаку, па је потпали: ја ћу ти се створити у злату јабуку љепшу него је и твоја.

Цар није знао шта ће чинити: не смије да разгласа, а не море се лијечити. Да виш сад мога везировића! Обуче шехско одијело и пође царскоме двору. Ту замоли слуге да га пусте пред цара. Кад хоћеш!

Пошто му краљ виђе прст, рече жени: — Жено, ево ја одох по мога пријатеља и доћи ћемо сјутра раније, а ти рано устани па закољи Грбу и испеци га.

Сву је у кап испијем. Одмах се развеселих и заборавих на све. Почнем пјевати на мезару мога оца; већ од суза ни спомена нема. Наредим те се сваком моме другу донесе по једна боца рахатлука.

Сад наредимо те дођу свирачи са тамбурама, ћеманетима, зурном и бубњем. Стадосмо играти и пјевати на мезару мога оца, док нас ноћ кући не оћера. Сјутри сам се дан опет с друговима састао и рахатлука пио.

Кад доћерам траг до мора, а то он отишао преко мора, а ја за њим трагом. Кад пријеђем преко мора, а то чоек ухватио мога челца у ралицу па оре за просо. Ја повичем на њега: „То је мој челац; откуд теби мој челац?

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Можда је и сунце ропства нам допало. Знам, тог јутра земљи није било зоре. Облици се сиви уплашено нагли Испред мога ока, и као да моле За помоћ, спасење њима, киши, магли, Од нечије руке што их тера доле. Нагло одох к њима.

1913. ПЕТ ПЕСАМА Једна песма стара, од мога рођења, Иде кроз крв моју, кроз ноћ и кроз зоре; Моја песма бола, који се не мења, Уз године брзе и часове

Један дух предања, део мога бића, Сваку моју мис'о и страст сваку мучи; Дух моје судбине, к'о песма открића, На свакоме месту о свемиру учи: Носи

морам овде, крај свачије раке, Да стојим, гледам, с очима без сјаја, Где неуморно, из победе сваке, Из топлог срца мога нараштаја Могила расте пут поплаве јаке.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Тај исти коњ је био крив за повреде мога брата од којих је он и умро. Био сам сведок трагичног догађаја и мада је од тада прошло 56 година, слика тога догађаја

степен усавршености свога изума да не видим нигде никакав недостатак, онда му дајем конкретан облик, коначни производ мога ума.

Слике које сам замишљао мени су биле сасвим стварне и опипљиве. Остатак мога школовања у Грацу је прошао у интензивним али узалудним напорима ове врсте и скоро сам дошао до закључка да је овај

Пулс ми је варирао од неколико до двеста шездесет откуцаја; и сваки део мога тела се трзао и дрхтао, што сам најтеже подносио.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

да напишем ову књигу, чини ми се да ће речи са почетка једанаесте главе најбоље изразити сврху овог писања: Главни циљ мога писања био је приказ успона идеализма у америчкој науци, посебно у природним наукама и одговарајућим техникама.

Становници Идвора били су одувек земљорадници а већина од њих била је неписмена у доба мога детињства. Па ни мој отац ни моја мајка нису знали читати ни писати.

У доба мога детињства Идвор је припадао такозваној Војној граници Аустрије. Уз њено име везана је занимљива историја.

Остатака тих подземних станова било је још у доба мога детињства док сам, пре педесет година, ишао у школу у Идвору.

Звали су га ”италијанским Карађорђем”. Сећам се такође да је у кући мога оца, у којој су се одржавала ова зимска посела, стајала слика Гарибалдија у боји, у црвеној кошуљи и са шеширом

Ми презиремо човека који се не држи своје речи.” То је био разлог што у кући мога оца није више било слике цара Аустрије после 1869. године.

у могућност да је, после свега, Американац Франклин ипак паметнији од свих мудраца у Идвору и прећутно одобравање мога оца, пробуди у мени живи интерес за Америку Линколн и Франклин били су прва два имена с којима су били повезани моји

Када су ноћи у равницама мога роднога Баната потпуно ведре и мирне, звезде су необично сјајне а небо изгледа црно. Зато српски заљубљеник пева

На моје велико изненађење, међутим, приметио сам и две велике сузе које су се котрљале низ образе мога оца. Знао сам га као снажну личност, неемотивну, као сјајног представника јуначког доба.

Свет изван Идвора изгледао ми је сувише велики и загонетан. Али кад сам се искрцао, нестало је мога страха. Са жутим кожухом на леђима, шубаром на глави и шареним торбама чврсто стегнутим рукама, кренуо сам да тражим

Причао сам им о свом искуству са Франклиновом теоријом муње и раскораку ове теорије са причом мога оца о светом Илији. Одговорио сам им на многа питања у вези са мојом примедбом да је Линколн амерички Краљевић Марко.

и оставим га искуснијим људима, а сам се посветим свом школовању, десио се један догађај који је изменио ток мога живота. Примио сам писмо од сестре у коме ми је јавила да нам је отац напрасно умро после кратке болести.

Ћипико, Иво - Приповетке

Он неће о томе ни да чује; вели: — Ко зна чије је дијете, па да се ја одречем себе и мога мира ради ње! — Кате пако зна своју: Дангуба има нешто свога, па, родивши дијете, тужи га суду, а суд досуди храну

Па ето и пошљедњега Мрљановога рата, и преда мном отвара се Каштелански продор, продор мога завичаја, и тада, на догледу витког звоника, моја је мисао живља и постепенце избијају јачи осјећаји из дјетињег доба.

— Невера ће! — чујем иза себе нечији глас. Окренувши се, опазим познату ми старицу, мајку једнога мога школскога друга. —Познала сам вас одмах, али вас нијесам хтјела сметати...

— И окрене се према Илији: — Илија, брате, имаш ти на коме да се одљутиш! Тражи ти оно твоје женетине... Пусти мога човјека у миру! —Није он човјек као други људи... —Какав је да је — мој је! —Анђо, жено, дријеши ме!

Павле се замисли: —Ја би' штогод и прегорјео од мога сиромаштва . —Дакако, — прихвати живо Тома, — не можеш друкчије... —Реци му да би' му дао неколико варићака кукуруза.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Зар не видиш да ја држим оба палца стегнута? Стегла сам их крвнички, бојим се ишчашиће се, али ако, толико могу за мога мужа да учиним. ДАРА: Ох, боже, кад би се то десило...могао би онда и Чеда...

ЖИВКА: Него, видиш, сад ми баш паде на памет! Ви знате мога зета? ПЕРА: Како га не бих знао, познајем га врло добро. ЖИВКА: Па лепо, да ли знате штогод онако ближе о њему?

ЖИВКА: Идите докле хоћете, шта се то мене тиче. За мене је главно да ви намамите мога зета у вашу собу и да га ја код вас затечем. АНКА: Да га затечете? Ју, госпођо, ал' ја ту много рескирам.

Рећи ћете: како? Врло просто и једноставно. Д'ин маниер бјен семпл!1 Ви морате уложити сав свој труд код мога министра да ми да класу, да ми што пре да класу.

РИСТА: Па знате како је. ЧЕДА: Знам, де! РИСТА: И она ми се допада, а потребно ми је и због мога положаја да стечем везу са вишим круговима. ЧЕДА: Разуме се!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Коста изриком вели да је такво одрицање „подстицано” управо „успоменом мога 'високог порекла' и охолим материним поуздањем у мене”; то је узрок „оне ране, убитачне зрелости, којом смо се чак и

- упитах мога пријатеља који ми ово причаше. // - Па? . . . - рече он клонуло и тужно. - Па ето! Од те наше љубави није било ништа.

- Па ето! Од те наше љубави није било ништа. Док сам био тамо, волели смо се; кад одох, она се удаде за неког Тому, мога комшију и сина богатих родитеља”.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ту нађе пуно греха, нигде покајања, Завишћу, мржњом, злобом оскрвњен сваки кут; Анђео хтеде натраг, ал’ већ не мога наћи Из овог земског глиба натраг у небо пут.

Чуо сам да си кренô најлепших жеља лист И да је здрав и снажан и светао и чист, — Добацит’ га не мога ти пред она мога вид, Јер висок ли је, брале, хинески овај зид.

Чуо сам да си кренô најлепших жеља лист И да је здрав и снажан и светао и чист, — Добацит’ га не мога ти пред она мога вид, Јер висок ли је, брале, хинески овај зид.

Лековито се ори твој мушки српски глас, На твоја уста збори Србије драге спас. И то ме к теби вуче из мога злобола, — И ја бих чисто хтео соколит’ сокола.

ІІ У срцу ми једна речца Од детињства мога, Та је речца рајски лепа, Та је речца: слога. „Та се речца отрцала“ — Веле неки стари; Јест, дабогме, по устима,

ВІ Ја сам, браћо, старовоља — Искре мога жара, Моје тежње, моја воља Остала је стара. Што сам негда загрлио Душом на уранку Пратиће ме црном гробу,

Човечанство да би стресло Иге срама свога — Ето то је старо гесло Старовољства мога. Па ипак често гушим Мржњу и гнева гром И све те жртве носим На олтар роду свом.

Па ипак често гушим Мржњу и гнева гром И све те жртве носим На олтар роду свом. Кад анђô рода мога Ускликне: сад си свој! Онда ћу, шири свете, Онда ћу бити твој!

Ја се бојим само Бога И укора свога, А за друго... а за друго „Кâ за дора мога“. Да, бојим се још нечега, Омладино мила, Ја се бојим још нечега — То ми ломи крила.

Удовици с’ грло стиште Кâ да ј’ гŷши мòра нека, Па не може да изусти: „Нисам крала мога века!“ Оде дома празних руку, Деци својој без горива... Сиротица, незналица Не осећа да је крива.

Ту још брује оне речи Друга миленога: „Надај ми се, љубо моја, Мајко чеда мога!“ Љуба гледи море сиње, Море љубу младу — Обикли се, они живе У најбољем складу.

То ја кличем са дна срца, Исред душе задрхтане, И те речи страха мога Ја на обе шаљем стране. Кад већ мора бити борбе... Ал’ ме трже мисô нека — Зар баш борбе бити мора?

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Чокерљана издатом шечатана наоди, ко измени овој повод дала, јер је и она из мога пера проистекла. У Вршцу, месеца септемврија 1837. Ј.С.П.

ФЕМА: Мало, лепо, кудраво, коми фо! ЈОВАН: Знате шта, мајсторице, донећу вам ја за пет форинти од мога бабе псето што више вреди него десет такови ламура. ФЕМА: Како изгледа, Жан?

ЕВИЦА (отима се): Ако бога знате, пустите ме. РУЖИЧИЋ: Дафно моја, зри мога лица; ово серце (хм) за тебе куца. ЕВИЦА: Ах, оставите ме, оставите ме, ја с вешцима нећу ништа да имам.

САРА: Право, право! (На уво.) Али оће ли младожења какав дар добити? ФЕМА: Алабунар, од мога покојног мужа остало је доста ствари. (Начини смешан комплимент и отиде.) САРА: Но, како вам се допада?

Може бити да је каткад и пробирао, ја вам слабо за то и знам, јер сам вам све једнако у соби седила код мога штрикераја. ЈОВАН: А, баш погодисте! Колико сте реди боси и са мном заједно растезали коже.

госпођа? Нашем Жутову пребили ногу. ФЕМА: Каквом Жутову? ЈОВАН: Ламуру. ФЕМА: Шта, кој је тај гурбијан био што је мога Ламура дирао?

ФЕМА (Сари): Јелте да смрди овај? САРА (метне мараму на нос): Врло. Ко вам је то? ФЕМА: Мога брата кочијаш. МИТАР: Шта сте запушиле носеве, канда сте се увоњале. Говори што те питам или ћу другојаче почети.

Марш, ја те не припознајем за мога брата МИТАР: Ја те опет, тражим. Зајста, велику ми чест и правиш! Само сам дошао да узмем ону девојку, пак онда кад

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

крви и пешчано подне сам одболово ал топли хлеб твог имена још мрвим птицо међу пределима, Стражилово земљо преко мога заспалог ума док лист по лист умире шума Дете сакривено у једном пољупцу пати сутра рођено.

Где си осим у мојој песми дивна Еуридико? Презрела си сваки облик појављивања о слико мога црнога града и изгубљенога циља. Свуда у свету ужасна љубав влада.

Одајем се мртав сунцу после мене. То је све што је остало од мога гласа, тај одјек у коме су заточени сви дани. Је ли споменик гроб?

Је ли споменик гроб? Издвојен звездама стаса предео који ћу заувек да настаним. И то је све што је остало од мога гласа. У тихом се цвету неке ватре пале. Изгубљене у свету варке ми око снују. О тужне ноћи преко сна мог пале!

Затворен је тај предео у себи. Та места немају своја сунца. Под земљом то облик сна мога спремају. СОНЕТ То су речи увек исте које касне горку љубав и свет.

Осећам то померање југа у своме срцу. Мајушно подне се руга у камену, варница што ће осветлити звездани систем мога крвотока. А дотле све што буде нек је због песме. Друга утеха нам не треба.

У камену спава мало сунце што ће нас осветлити. Чујеш ли звездани систем мога крвотока! Понављам: неки ће свемир поново да нас створи макар слепог лица и мрачног срца док сунце не проговори над

Жеља за песмом без песника? Од прошлости и заборава време што се диви издајству мога заустављеног лика? Да ли то значи рећи промени: нећу! И оставити песму да се сама мења?

Реч крв! најлепша реч која се не сме. А колико птица и звери у крви мојој преноћи! Можда изван мога срца и нема песме, јер крв је ванвремена мастило без моћи. Реч жудња!

и сунцем Између моје одсутности и твојих биљних амбиција ноћ Која ме чини потребним и када ме нема Зелени микрофону мога подземног гласа зово Што ничеш из пакла јер нема другог сунца под земљом О биљко где су твоји анђели слични

под велику сенку сунца је ли то дрвеће на твојим обалама окоштали млаз горкога сока, водоскоци који се буде изван мога сна?

Дан нам је узрок ноћи, паду крила. Цвет уместо лампе уносим јој у ноћ простор по мери мога срца и моћ речи која задржавајући раздаљину остаде у подсвести где бол сваки мину.

Петровић, Растко - АФРИКА

Не, Дакар није још Африка, није сасвим, није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што нисам никада раније видео и што

Срећом бој доноси кувани ситронис, неку врсту врелога накиселога теја, кога је понео без мога знања. Имам утисак да више нисам жедан, али сам себи не смем да признам, као човек који још не зна да ли га је зуб

Одмах по подне појављује се једна кошута и иде право к нама на својим витким ногама. Она изненађује мога сапутника који никада није видео кошуту по толикој топлоти.

Од тренутка када сам се код Швајцарца упознао са њим, карактер мога путовања сасвим се изменио. Н. је директни потомак дука од Берија и маршала Д.

Најзад све беше ипак мирно, и нико више не беше будан, изузев мене и мога белог сапутника. Шеф села је отишао, да нам не смета, не казавши нам збогом, и ми смо остали насред дворишта лежећи:

Жене и девојке које се, као у рају, одевају само у лишће, нестале су са мога пута. Провлачећи се тако између колиба наилазим на читав скуп стараца поседалих по асурама у неком уском дворишту.

Једу воће, и крију се од сунчеве врелине. Тај дан је дан мога крснога имена. У Београду мора да је, као и увек тога дана, дебео снег, у Палилули, у мојој башти, на Староме гробљу.

Може чинити било шта, говорити било шта, штапић не престаје глодати. На њој је дугачка широка блуза која се за време мога детињства звала: матине. Трбух фатиран и увијен у свилу; атласне материје око ногу.

Два црнца која су се купала, уплашена од мога апарата, беже прскајући. Случајно ми у руци Драинчева књига „Срце на Пазару“, пуна чаробних заблуда, о тропици, да бих

Бретонац Роберт докоси ми књиге које сам му прошли пут позајмио. На крову имамо, осим мога Бубуа, још неколико мајмуна, мајушних као песница, затим још сасвим дивље папагаје.

То је моја чежња, чежња целога мога поколења, толико европског, да се откинемо од свега оног што је Европа. Европа је уистину била ту, преда мном, а ја

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

СПАСЕНИЈА: Ах, мајко, хајд’! Видим да ти је много дражија Од млека мога крвца његова. СТАНА: Смрт те не чека, Ти ћеш у граду бити госпођа; А Бошка чека смрт... (Гласно.) Сад збогом, људи!

Све ћеш платити! Јединца мога муке несносне Сржеви свеже твоје младости Помоћ ће срцу моме сносити; Образа твојих кожа увела, Упале очи, модре

СПАСЕНИЈА: Сироти! А брата мога јеси л’ видео? ИСАК: О, дивна жено! Да кажем: „Нисам“, ја бих лагао; А: „Видео сам“... О, госпо, госпо!

Ал’ благосиљат ако узмогне Све што ме јоште чини човеком: Мишице снага, разум, и душа, И срца мога поштен умишљај, Све нек’ је с тобом... И бог са сином Ког сам за живот срамно продао!

) ПРВИ ТУРЧИН: Јаваш, бабо, јаваш!... Шала је... СТАНА (долази к себи, виче трогавајући): Сина! Сина!... Ох, сина мога дај! ТРЕЋИ ТУРЧИН (уплашено): Ћут’, бабо!... Сад ће ти доћи син!... Ено га, иде! Ћут’, чуће везир!...

Сад ће ти доћи син!... Ено га, иде! Ћут’, чуће везир!... СТАНА: Нек’ чује везир!... Нека оглуви Од гласа мога страшне кукњаве: Сина ми дајте, Турци свирепи, Сина, о, сина мог!... ТРЕЋИ ТУРЧИН: Ћут’! Угушићу те!...

Сина, сина дај! Груди су моје сува обала, Доле је на дну стеге храпаво, Пламен га жеже дана жестоког... Живота мога бистар кладенац Паклен је огањ твоје мрзости У једну шаку трошна пепела У несрећноме часу створио...

Да га не буде!... Да га нестане!... А мога тела свака честица Чаур да буде турског олова! А моје главе тврдом лубањом Нек’ деца ваша воду захићу, Да њоме

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Окренем се и угледам иза мене једнога мога познаника из Церја (село у нишком пашалуку). — Откуд ти овде, деда Стојане?

До мога поласка коњаници се још нису били вратили из Шиљеговца. И тако, ја фактички сад не знам где, је моја пешадија, али г.

осталог сећам се и ових речи из тога писма: »Док се ви у штабу вечерас заливате шампањом и једете свакојаке ђаконије, мога мртвога брата једу раци у Морави.

— Све ово говорио је Кирилов као да ме пита, али наједанпут не знам шта му би јер и не сачекав мога одговопа он викну промуклим гласом: — Горнистъ, труби штурмъ; на штики, ребята; ура!

— Шта, јесте ли рањени? — Нисам. — Хвала богу. Али где су наши коњи?. — Ваши где цy не знам, а ја сам мога дао једном коморџији пред ступање у борбу. — Па где је ваш коњ? Дајте ми вашега коња. — Шта знам где је?

Срећом мудри коморџија био је довео мога коња амо. Сигурно му је то био леп изговор да се уклони од куршума: »Е, знате, морам да водим господиновога коња у

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Ох, како ће на те гласе Црна гуја јада мога Упити се, стегнути се Око срца рањенога! Па ће можда смртним стегом Раздробити сву теготу, — Ви’ш, како су лепи

Више мене славуј птица Тужне своје песме вије, Кô да чита с мога лица, Па ме пита како ми је? Мени ј’, друже, нешто лако Како ј’ данак огрануо; Сневао сам да сам плакô, Па ми ј’

Ал’ мени се то трзање Чини, да су — песме њене. XXXВИ На студени срца мога, Кâ два зрака поврх леда, Остала ми два соколка, Два пупољна братучеда.

„Куме, куме, погледај га, — Има ли му јоште дана?“ Мила кумо, ја га видим, Умреће ти данас Јана. Ето вам га мога кумства! Ето вам га мојих жеља! Ето вам га моје песме! Ето вам га мог весеља!

Само цпећа нек је права, Као што је моја туга. Усклик ваша радовања Жице срца мога њија, — Гласи цпеће, — гласи бола, — Па ипак је хармонија.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Други Бугарин, погођен метком, паде али и онако рањен, управи пушку на мога каплара и окиде... „Ах!“ — изусти каплар и испусти пушку. Тога Бугарина дотукоше кундацима.

Бугарин се тресао, из уста му покуља крв, а прстима је грчевито рио земљу. Однекуд долете куршум и удари мога посилнога, који је ишао поред мене. Приђох му. На његовом челу видела се велика рупа.

У том моменту баш звизну куршум изнад моје главе. Приљубих се за камен. Остао сам тако неко време... Сетио сам се мога мрава. Нема га нигде. Загледао сам испод каменчића, не бих ли га нашао. Тек он измиле из мога рукава.

Сетио сам се мога мрава. Нема га нигде. Загледао сам испод каменчића, не бих ли га нашао. Тек он измиле из мога рукава. Посматрам га сада сасвим изблиза како је усплахирен... Духнем на њега...

Ово ми се учинило боље, јер би ме, идући падином брда, приметили. У први сумрак обавестим шапатом војнике мога вода. Али када паде мрак отпоче паљба, те не могах да се извучем. Један од мојих јекну, и сломата се низ камење.

сам каплара, и рекао му да на коленима приђе и саопшти сваком на уво да нико, за живу главу, не сме отворити ватру без мога наређења. У том моменту баш из бугарских ровова сукну ракетла, и осветли простор као на дану.

Шта је после било? — Пристигао је, дакле, цео пук, и сад су се војници разместили лево од мога вода. Успостављен је стрељачки строј. Када је свануло, отпочела је артиљерија. Гађала је и наша.

Магла се наново навуче и у овој шумовитој јарузи као да нас поклопи тама. Иако је било свеже, зној је капао са мога чела. Скидох шлем. — Је ли далеко одавде јуришна чета? — Није ни близу. Али одавде имате саобраћајницу до тамо.

Унеколико смо заштићени... Сада још само да вам покажем земуницу мога водног наредника. Ту ћете и ви становати. — А зар немате кога официра?

Изишли су увече из рова и почели да намештају жицу. Бугари осете и припуцају. Мога водног официра убију, и једнога војника ране.

— пре-духитри војника Радослав. — Нема, господине капетане — ослободи се посилни. — Има ли где да се купи? Зови ми мога сеиза! — Чекај, немој да зовеш сеиза... Ако ти је баш стало толико, добро, купићемо ми. Сви сте наши гости.

Они су се случајно упознали. А могао сам исто тако и ја бити на његовом месту. Али вечерас је она пријатељица мога друга и, ако ништа више, обзири другарства ми налажу да сам према њој пажљив.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

другда се огледа, На опрезу да побјегне, скупи се, сва бл'једа, А највише од потока што бризга и шуми С мјеста мога скривалишта, не чему се глуми. Убојим се да не спази да јој се [ја] дивим (Не бих ју рад увредити, колико што живим!

кад ју нагу узрим с те ил' с оне стране; И кад плива, и кад роне, и кад резно приска, Ја ћу свирјел угодити стерни мога писка.

год иде, преобража твари, Што се љуби, све загрља, за друго не мари; Пој таинства чијег нибуд завјета љубнога, Хоћеш мога, сад избери, или волиш твога.

Смјех на лицу и пријазан свега струка твога Нетљена је, до дна серца, пажит ока мога; Гледећи те, ја утапам у пламено море, К'о што трепте када сунце оолистава боре.

твоје лоно, Твоје благо серцу моме серце кад је склоно, Ја сам виши од царева, ја презирем в'јенце, Ја уживам стада мога пасући првенце, И будући тајно неко чувство мени каже Као што се Бог с природом у стварању слаже Тако да је,

), кад ме ћуд намане, Мој помисал у те ваше долетати стране: Вас врлити невидимо, и чету осталу, Сушту љупкост стиха мога, пјесан мојих хвалу; Да, док буде памет ваша у роду серпскоме, Конца није њу претећем ни пјенију моме. Идем даље!

Идем даље! Ов'лико сад с пута мога чујте, И гди сам год, возљубљени, ви ми ту здравствујте! Око 1807. Павле Соларић О ЉУБОВИ ПЈЕСНЕ НИГДА

На первом степену мога живота Жалост ме посети, и баш до гроба Хоће да ме прати, док не преда смерти У руке хладне. 1811.

И у какву кућу, несрећница, дођох! (Кукавице сиња! Ти се нађе једна Да те узме онај кој' те није вредан!) Код мога мираза и толиког блага, Узех рђу на врат и великог врага.

Кад ће опет данак доћи Да ће моји јади проћи, Скопнит мога срца лед! Кад ћу опет сретан бити С нежностју те загрлити, Сркат с твојих уста мед! 1836.

Дањом тужим у тајности Кријућ серца мога страст, Тежим к ноћи, гди ћу сузе Слободније ронити. Да сујетне моје жеље!

Твоја милост да нас штити И уклони неверства тајне рове, А у здравље Милоша, зета мога, Кој’ мисли издат мене, цара свога.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

КНЕЗ ЂУРЂЕ; Славујче! тицо! Ил’, ако волиш, божји анђелу! Ево ти водим моју жељицу, Мог милог брата — мога Станишу! ЈЕЛИСАВЕТА: Мога девера? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, сунце, девера твог! А мога брата, брата јединог.

тицо! Ил’, ако волиш, божји анђелу! Ево ти водим моју жељицу, Мог милог брата — мога Станишу! ЈЕЛИСАВЕТА: Мога девера? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, сунце, девера твог! А мога брата, брата јединог.

ЈЕЛИСАВЕТА: Мога девера? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, сунце, девера твог! А мога брата, брата јединог. Дошô је, жељан своје снахице, По обичају црногорскоме — Деверским даром да те дарује.

(Станиша одлази.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Та знао сам га, небрата мога! Разумевô сам подлаца тога И гле, где пустих да ме отрује Речима јетким змија погана?... Па и тог анђела!...

Није вам моја милост довољна, Којомно сам вас свакад штитио, Веће упорном руком машате За сјајну круну мога престола; — Ал’ нећеш никад, стара неверо, Постићи своју гадну намеру!...

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јесам — И исплатићу јој све Најскупљом крвљу мога народа.. ЈЕЛИСАВЕТА: Твога народа?... Зар не и мог?... Зар сам туђинка?... Ох, боже мој!

(Издалека се чују пушке.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: То пушка беше — И то, и то — И поноћ грми, јечи планина, А постоље се мога престола Узнемирено тресе пода мном, Кô да ми гласи скору походу Крвожеднога мога небрата?...

грми, јечи планина, А постоље се мога престола Узнемирено тресе пода мном, Кô да ми гласи скору походу Крвожеднога мога небрата?... ЈЕЛИСАВЕТА: Је л’ и то сан? Сневам ли ја? Ох, ако сневам, де, пробуди ме! Звизни, о Ђурђе!...

) Ал’ ко је оно? Радош?... Злочинства мога сведок столетни, На позив чека оштрог судије Да тамним оком, бледим образом Убицу тужи деце несрећне — Да сухим

Очинци гадни цркве Христове! Одметници и бунтовници! Братоубице, убице части! Ужасне прље мога имена; Побеђени су... Ах, побеђени!... (Плаче.) Богдане! Бошко! Децо, устан’те!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

грешник, празна и укочена погледа, хода тамо и амо, суво, изнемогло шапће и мрмља: — Чудне ли среће и црна ли удеса мога!... Боже, Боже, што си тако немилостан! Што расточи државину моју, што обори и разруши краљевину моју?

Ето ти, вели, те шкрљачине и гереналске кабанице, а ено ти мога ата, што ми га је покојни владика Прокопије, каже, поклонио за стотину жутије' дуката...

Имô сам сина. Снажно младо и витко момче кô јела. Није био нимало на ме налик. Бацио се био на ђеда, мога оца, што је у пошљедњој буни у Црним Потоцима погинô.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Мој бол је велик, од свег бола већи, И само теби, теби ћу га рећи: О, буди сведок мога искушења! И вратићу се чист, у свет пун гада И вратићу се без греха и јада. О, буди црква и Бог мог спасења.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Разгласиће он свуда по земљи И светлост јарка синуће тад свима И биће он Давида син. ХОР Из срца мога лети песма, За краља мог је дело то. И пева језик мој пророчанство, Као што трска пева у књижевника руци.

Ту да исцелим мог живота бол. За своју главу где закон да нађем? Вазда ме мори плач и јецај љут. Дах јада мога дуне кô олуја И носи Богу мој вапај и крик.

ВИ Милост, о милост, Боже мој, И сажаљење твоје ми дај. Бриши у мени преступа траг, Спери ме до у корен мога сагрешења, Очисти ме од греха мог. Милост, о Боже мој! ВИИ У грех зачет бејах ја, У злу ме мати родила.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Долази к њима овамо. Одмах почне баби да се тужи. — Ништа, тетка-Стано! Ништа од овога мога! Хајдук. Ништа неће од њега да буде! — једнако бришући, прскајући, почиње опет да бесни. Баба га теши.

Ћипико, Иво - Пауци

— Немој писати, — опази баба, — док не чујемо што даје. — Ја одох! Нема овдје мога човјека, — сјети се изнебуха сестра Петрова угледавши перо у писаревој руци.

— Што велиш, Машо, за попа? — примиривши се пита је, а и не чека одговора. — А што велиш за мога господара, газда—Јову? Не могу ни они да живе без туђих жена, а нама бране...

платиће луди влахо... А да, што би они без нас? Пусти крају, биће њима још посла... —Ради како знаш, али мога не пуштам! — истрча се Илија. — Не пуштам ни паре! —Ха, разумијем, зато малоприје удари у питоме бесједе...

— Да, ну, — вели момку — да ме јавиш господару! Момак се насмија, вели: — Гле ти мога господина, не може да чека! ... Ко смије господара звати?

—А што ћу ти ја? Ако немаш, земља ће поћи на дражбу... — Та ниси наумио и мене отјерати са мога? Куд ћу са својом чељади? —Није, болан, оно већ твоје, кад је у рукама суда...

А зар смо ми криви што не умијемо? У њиховим рукама је и знање и закон!... То двоје и у газдиним је рукама. Гони ме с мога прага са законом у руци... Да, у њега је знање и закон ... . А у мене?... Нож! — помисли.

— Увијек отац штогод приговори, — рече Иво мајци кад су остали насаму. — Љути се; говори да си јур ове године мога свршити, ма да си се узлинио. Биће ти тешко — ну настој и ти. А све ће бити добро, — утјешљиво докрајчи мати.

—Ча ће она прављат', ње је товар. Да, да, — подругивале се, — биће похупили за травом, ка намечило се!... —На бога мога бих се заклет' да нису нигда наступили, — клео се младић. — Говори ти ча хоћеш, ма реци да — јесам ли их нашо?

„Друге су сада године”, говораше трбушаст трговац шјор Бепо, вирећи на улицу из свога дућана. „Прво си мога' дат' тежаку ча му драго... Било је сигурно к'о у цркви. А сад?...” И у души смутио би се ...

Бићеш прво стећ'!... — Па, која вам корист? — рече Иво узбуђен. — А од тебе ми је корист!... Да си бија други, мога си досада свршит' и подизат' плаћу ... — Свршићу... — Ма кад? Боље би ми било да сам ти да мотику у руку...

— пожали се плашиво младић... — Зна сам да ми неће простит', ча му нијесам помога шкропит' виноград... А нисам мога... Помога сам му у другој пригоди; ма исто, рђаво сам се влада... А хоће ли бит' зла?

— А кад ћеш се повратит'? — Не старај се, вируј, брзо!... да само стечем ча би с тобом мога поштено приживит'... — Чекаћу те док те буде воља! — рече живо девојка.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Грдне ли заблуде! Други, у ствари, то сам сазнао доцније, никад не знају ништа о нама. Никада. Од мога немира, који им је изгледао и чудан и опасан у исти мах, направили су они бајку о мојој побожности.

Примићемо и тај изазов. Стаћемо на белег против самог пакла. Ту смо и ту остајемо. Димитрије Истекло је време мога пландовања на овом згодном месташцету. Нећу више имати никакав изговор да бих бежао од ближњих.

Говорили су сада о нечем другом. Ослушкивао сам само зато да бих чуо глас мога злотвора. Говорили су остали. Чинило ми се да их он не слуша, него да ме гледа својим свињским очима и смишља нову

Дотле је све ишло како ваља. А онда ми је пала на памет једна будалаштина која је смањила учинак мога лова. Помислио сам да ћу, ако поспем стазицу жиром и ако неколико гомилица распоредим по покривеној рупи, ослабити

па ће ти се у трбуху узбуркати мука од оштрих мириса Доротејевог биља и ракије, Матијиног свежег малтера и боја и од мога зноја, немој ни силазити, шта ћеш нам онда овде, праведниче, кад не смрдиш по људској муци и печали, по претераности,

урадио, ситно или крупно, ваљано или траљаво, намах би сенка оне проклете стене и њезиних седам храстова, пала преко мога дела и горки укус пораза би ми опекао непца. Зар да погинем због ње? Да паднем са литице и размрскам главу?

врзине у коју сам се сакрио још јутрос, прежам трен када ће џомбаста грбава стена изнад Мртваја вира примити на себе мога брата у Христу, бившег монаха Доротеја и лепу властелинку Јелену, жену намесника жупе моравичке Лауша.

Он не диже главу према мени, иако би морао чути топот коњских копита и звецкање мога оружја. Да сам тада појурио према њима, можда би се све друкчије збило. Зашто нисам? Пљусак не јењава.

Зашто нисам? Пљусак не јењава. Да ли се то на земљу спушта потоп да преплави смрад мога злочина? Небо је излудело, истопљено је већ муњама, растворено је већ у киши, ништа од њега неће остати, освануће

Матија Из мога ока ниједна суза неће канути за Доротејем и Јеленом. Дато им је да умру попут какве звезде која мине небеским сводом и

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

ИВ ПАЛМА У Алхазарскоме врту висока палма се диже Из мога завичаја. У жарки летњи дан С Алгавре прохладни ветар лелуја њезине гране, И она снева сан: Под њеним кореном слатким

Преко мога гроба Нек се метне тешка крстача гвоздена, Да ми нема трага за позиније доба, Да ми гроб не куну у седа времена.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Ја сам о томе некад и писао, па могу тиме да се сада користим. Причекајте, молим, малко! Доња од десних фијока мога писаћег стола испунила се, током времена, започетим и недовршеним радовима. Ево једног од њих!

Зато је ова кула нешто нижа од доње. Гледајући њену горњу ивицу, видим да је права мога погледа опет толико стрма да не искључује могућност нове, уже куле над овом.

нарочито кад ти мисли беже на другу страну; моје су летеле без престанка ка поносној лепотици коју сам кроз прозор мога купеа сагледао. Растрешен и расејан, ипак сам успео да добро свршим посао који ми је био поверен.

Растрешен и расејан, ипак сам успео да добро свршим посао који ми је био поверен. Тек трећег дана мога боравка успео сам да предмету своје жудње учиним прву посету.

Но кад се приближих Партенону и упрех очи у њега, промени се израз мога лица, ноге ми клецнуше, ја седох на један од претурених тесаних каменова, а сузе ми ударише на очи.

Мој путовођа Бедекер пун је звездица, једноставних и двоструких, које упозорују на њене знаменитости. Но дани мога боравка су избројани и недовољни за све њих.

то је онај угао што га затвара ова вертикална права која иде кроз моје теме и удара у зенит, и права која иде из мога ока ка Сунцу.

Вратимо се улазним вратима те галерије и почетку мога писма. Имам драгог једног познаника, емигранта руског, који се у своје срећно доба, док је био велики богаташ, бавио,

Зато показује сваки потез мога пера не само откуцаје мога била него и посртаје вагона. Ваш хваљени графолог сигурно би прочитао из ових редова да

Зато показује сваки потез мога пера не само откуцаје мога била него и посртаје вагона. Ваш хваљени графолог сигурно би прочитао из ових редова да њихов писац има расклиматан

После умора последњих дана завалио сам се са нарочитим задовољством у меко седиште мога компартимана, запалио лулу, уживајући већ сада у оном дувану који ћу сутра, чим стигнем у Цариград, у њој да потпалим.

Ручао сам у возу још боље но јуче у патријаршији, а у друштву господина Митрополита, мога сапутника у истом послу. Са њим сам се упознао тек прекјуче када је стигао из своје диецезе да пође у Цариград као

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Зашто, кад ти је било толико тешко, толико мучно, а ти мени прво да се не потужиш, мени не кажеш; јер ја наместо мога побратима, други сам ти свекар, други отац. (Мирону, понизно): Да се не љутиш ти, дедо, што ја о овоме почињем?

(Мирону): Ох, дедо, и сад када се сетим онога твога: да, кад сам ти руку љубио, да сам мислио да је то рука сина мога чивчије, а не рука мога свештеника, духовника, Бога мога, ох, и сада, дедо, ноге ми клецају. СВИ И мен, и мен!

и сад када се сетим онога твога: да, кад сам ти руку љубио, да сам мислио да је то рука сина мога чивчије, а не рука мога свештеника, духовника, Бога мога, ох, и сада, дедо, ноге ми клецају. СВИ И мен, и мен!

да, кад сам ти руку љубио, да сам мислио да је то рука сина мога чивчије, а не рука мога свештеника, духовника, Бога мога, ох, и сада, дедо, ноге ми клецају. СВИ И мен, и мен!

СВИ (пију). ХАЏИ РИСТА (Стани): Стано, за вечерас да ми спремиш... Али, да ли има још оног, мога вина, што смо га ја и побратим пили? СТАНА Има, има. Чува се.

из лица ти и гласа, све више видим у теби оно што сам сасвим заборавила; сад тек све више видим онога Станка, комшију мога, лудога Станка, што ме је, док смо били деца, кријући се, из баште гађао.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

С КАШИКАРЕ 169 ПАЛАНКА И ЊЕНИ ПОСЛЕДЊИ ГРЦИ 181 Кроника паланачког гробља Рад овај посвећујем сени мога оца Данила Секулића Нас двоје, иако још млади обоје — свако својом младошћу — уочавали смо летописе малих наших

] — Мене је често возила до циглане, па и до бостана мога, који баш није био успут. Попнем се, једва имам места да седнем поред ње, али она се не збуњује, не помиче.

Оца мога је требало видети, и веровати да смо од соја, да смо с планине сишли. Нас две, његове кћери, изневерисмо обадве.

Да човек не верује, док не доживи... Ето, драга госпа Лела, после свега мога петљања и рада, мене још и бикови вијају.

Шта знамо шта су нам све радили дедови и прадедови! Ја знам толико да ми је мати одбегла за оца мога и да се зачело прво дете пре венчања. А поштени и виђени људи су били после моји родитељи.

Скоро је две године млађи од Србе мога, али га је стигао, и престигао. Чујем да и професоре збуњује. Знам да ће бити човек, и нека буде, зато сам га и узела.

— Ти дакле остајеш у туђем свету? — Младић се смеши. — То је отаџбина мога оца, па и моја, наш језик и наши обичаји... Сећате се како сте се радовали што ћу говорити француски?

Зближавајте се још... Ако се будем овако осећала као сад, ићи ћу и ја с тобом у Париз, да знаш. Да видим у Паризу мога Павла, моје добро дете.

Тешко болесна, пред прагом смрти и вечног растанка од Павла, блистала је у срећи. Могла је парафразирати мога оца, који је говорио: да нисам несрећан, био бих срећан, парафразом: зато што сам срећна, не могу бити несрећна...

Стање моје матере је тешко. Не умем ти казати шта ће значити за мене губитак те жене, тог учитеља и добротвора мога. Извукла је она из мене снаге које ја не бих никада извукао.

Јасно ти је, да је ту било одломака из дневника и мога, и Миланова, и још других. Један ђак скаче: „Па то је, господине, неки византиски Хамлет.

— Дали смо му име старог деда Исака, незаборавног нашег пријатеља, мога и маминога. А решили смо, жена и ја, да дете носи презиме материно.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Да ја до конца живота мога, или боље да кажем, док не ослепим, списатељ остајем, то је извесно, и читатељи нек се ни најмање не ужасну што претим

И ево читатеља после ови странпутица к намеренију мога писања. Смеј и шала, друго ништа није овде за њега зготовљено.

момусима, зоилима и свим којег му драго чина и достојинства рецензентима јавити имам да је главнија черта мога темперамента меланхолија и да је дело ово понајвише у она времена писано кад је дух сочинитеља највећом жалошћу

« — Управо. Већ је пропозиција совршена, сад јошт инвокација, пак таки да се сече и пуца. — Али таки при почетку мога сочиненија напада ме недоумјеније, кога би ја по обичају призвао да ми ово тешко дело свршити помогне. Музу?

Што се пак мога ироја тиче, за оправдање јавити имам да би процес од свију романџија на себе навукао, кад би од њиовог начина писања

чуда учинити може, да су магарци паметни, и да жене тајну чувају, које је прејестествено, може ли ми ко замерити што мога Романа по земљи, само краћим путем, као трговац из једног тефтера у други, само у другојачем виду, преводим? »Хи!

Жалосна у страу ђипим и отевши скочити, паднем с кревета, и далеко одзив увређеног мога тела одлети. Таки се почнем лупати у прси, како ми је била рашчупана коса, почнем је немилостиво трзати.

Всује, тебе нема, и како сам се окаменила, зајечи камен од мога терета. — Често се враћам постељи, викајући: притискивали смо те двоје, кревете, дај двоје! — Куд се знам окренути?

»то је од деветнајст година овамо моја најтоплија жеља; али ја сам у мојој првој љубови тако несрећна била, неверство мога љубимца — за кога би ја полак тела мога радо жертвовала, и с другом половином совршено задовољна била — тако ме је

најтоплија жеља; али ја сам у мојој првој љубови тако несрећна била, неверство мога љубимца — за кога би ја полак тела мога радо жертвовала, и с другом половином совршено задовољна била — тако ме је поразило, да су моја чувства сасвим

Колико сам пути у кућу мога Глише чизмара одлазио, и при сваком питању: Је ли код куће мајстор Глиша? одговорила би његова жена: »Нису«, то јест

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

твој инат лепи У углу усана мојих Анђеле брате Боје горе Младошћу у мојој крви ЖИЧА Црвена госпођо Жичо Из мога срца излазиш Корачаш седмовратна У пратњи свог женика сунца По зрелим таласима жита И стојиш на самом врху Изабраног

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Стога сам се ја и задржао само на првоме периоду: од досељења до пропасти. Даљи опис мога живота поверио сам једноме своме пријатељу, врло талентованоме и отменоме господину, за којега сам се уверио да

Путеви су нам били различити. Оно ја што је поникло из мога првога плача прошло је кроз живот заливајући се сузама.

Оно ја што је никло из првога мога осмеха прошло је кроз живот са осмехом на уснама, гледајући све око себе веселим погледом и ведре душе.

Код мене се, на пример, дуго и дуго није било начисто са годином мога рођења, те се најзад једва успело утврдити да сам се родио 8. октобра 1864. године.

Код мога рођења није само датум био споран, већ и само место. Једни су биографи бележили Београд као место мога рођења, а други

Код мога рођења није само датум био споран, већ и само место. Једни су биографи бележили Београд као место мога рођења, а други Смедерево.

Замислите само у какву би то забуну могло довести каквога познијега мога биографа, који би може бити, на основу оваквих факата, доказивао да сам ја ванбрачно дете из дивљега брака измеђ'

Па онда — ја сам негде напред то поменуо — да је мој отац све до мога рођења био богат човек и да је некако баш тих дана банкротирао, што значи: да нисам имао задоцњење од седам дана, ја

И што је главно, можда н под сугестијом бабичине заблуде приликом мога рођења, а да би се што више прилагодио збрци коју средњи род прави у половима, ја сам тада дуго времена веровао да сам

је дао један несретан отац а који је гласио: „Стан, храну и добру награду даћу ономе ко се прими да одговара на питања мога трогодишњег сина“.

сам се, плакао, пиштао, вриштао и ваљао сам се по патосу, све док мајка није најзад донела једне овештале панталоне мога старијег брата и натакла ми их проклињући ме: — Дабогда, синко, пожелео сукњу! И одиста, уклела ме је.

Међутим, нисам имао много разлога да будем толико поносан на те панталоне које су ми навукли. То су биле панталоне мога старијега брата, на којима је била исписана цела његова кратка али бурна биографија.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

А овако сâм у ноћи, не познајући ни пут, почео сам зазирати од сваког дрвета... Чинило ми се да су копите мога коња страховито одјекивале у ноћној тишини. Старао сам се да држим стално десну страну.

Грана ме нека ошину преко лица, и заплашен од нове могућности да ударим главом о дрво, затегох дизгине мога коња. При помисли да онај може опалити пушку у моја леђа, несвесно полегох и поново ободох коња.

Увиђам то по несигурном ходу мога коња. Жива ограда је нарасла и осећам како ме гране шибају по колену. Старац као сенка одмиче преда мном.

гвожђурија, као што и сам видиш, они нам сада ништа не користе — и показа руком на пут, куда се кретала једна батерија мога пука. — Али тешко ми је због војника. Ти сироти људи вршили су своју дужност до последњег часа...

Ти знаш... ја никада нисам ударио војника. Али тада сам сву љутњу и бес, који се скупљао у мени, чини ми се, од мога рођења, сручио на његову главу. А он да живи још сто година, па неће добити такве и толике батине...

Пошто је Танасије испао неки одржач веза између Срба и Енглеза, то ми је обећао да ће једнога дана доћи и до мога пука. Онда поздрави и оде журно. Већ смо се заморили.

Коњи се беху узнемирили и готово да згазе један другога. Твог коња подај воднику, а ти после јаши мога! — и показах му руком. Војник одјури... Отуда је у најжешћем трку јурила једна запрега. За њом одмах друга.

Налетесмо на раскрсницу два пута. Неко остављено псето затрча се на мога коња, скочи и дохвати ме зубима за блузу. Збуњен овим неочекиваним нападом, а и да бих га се отресао, готово несвесно

Друже, дозволи ми да ти се искрено исповедим. Само теби, једино теби. Она је моја прошлост, једина успомена мога живота, са којом, ево, већ три године разговарам, која ме једина прати... Она, мој мали друг... Гордана.

Све појури без реда. Једна мунициона кола се претурише и препречише ми пут. Возари без мога наређења окретоше по једном уском путу. Топ се накрете. Један послужилац испаде. Ми се сручисмо код батерије.

Скинули су ми облоге, и покрили ме. Свест ми се повраћа и неко ведро расположење... Грашке зноја липте са мога тела. Војник ме брише... Кроз прорез на земуници видим светлост дана и чујем жагор људи...

Чујем где неко рече: „Нема му спаса!“ Био сам узнемирен. Изгледало ми да топлота зрачи из мога тела. Молио сам болничара да ми промени облог. Чујем ропац онога...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

бреза мирисних Би стид ме века о коме причу усних: Да отац је хладно погубио свога сина, Па у сенци га закопао великог мога млина, А да лав младунца свога закла; Са паром шуме дишем и пару једног пакла Густог.

превода) Да ли ко зна, Да ли ко зна, Да ћу умрети за који дан, И да походићу божији стан; Да ли ко зна Чему сва жалба мога сна, Да ли ко зна? Да ћу умрети за који дан, Загракну гавран вран: Човече који умиреш, Да ли ко зна?

друго, рођено од моје мајке; у колико моје тело носи у себи доживљаје и сазнање, о њему, моје мајке, и пустоловину мога оца итд.? Узнемирава ме све то колико И очекивани одговор за после мог последњег даха. Не бој се.

Грађење песама је један од најнужнијих тренутака мога живота: једна од његових функција: то је као корачати или задрхтати.

Мени и није толико баш стало до супе мога детињства, колико до дивоте да о њој певам и на један нов начин се нахраним њом.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Бели мрав био је њено дете. Није га се могла одрећи. Зато се обрати племену и рече: — Ако сам ја мрав — зашто се у мога сина сумња? Племе постиђено саже главу, али сенка сумње остаде. Бели мрав — ко је још за таквог чуо?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Остарело, клекло, па кад се с њом нађе побесни! Ено: Максим, Зафир, Станко, сви... А за онога мога Митку, за њега већ — он се луд и родио. ТОМА Море, шта сад: Максим, Митко! Шта овај, шта онај?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

1908. НА ПО ПУТА Остале су за мном баште јоргована, Сјај пролећа мога, шум, пјесме и врела... Студена ме јесен на по пута срела И по мени пада сухо лишће с грана.

1921. РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ НА УБОГОМ ПОЉУ... На убогом пољу мога завичаја Не чује се пјесма весеља и жетве, Само шум жалосни робиње Неретве Хладан вјетар носи преко пуста краја.

1907. МОЈА ОТАЏБИНА Не плачем само с болом свога срца Рад' земље ове убоге и голе; Мене све ране мога рода боле, И моја душа с њим пати и грца.

Руком држи кинџал љути, крвав као мјесец они. 1896. ЕЛЕГИЈА О ријеко драга мога завичаја, Како си лијепа, кристална и плава! У дубини твојој небо одсијава. И ломи се блесак сунчевога сјаја.

И њезина суза, што се тужно сија, Плач, јецање оно што га сваке ноћи Влажни вјетар носи по глухој самоћи, То је мога рода тужна елегија... 1903. ВЕЧЕ НА ШКОЉУ Пучина плава Спава, Прохладни пада мрак.

И у мојој крви Овај грдни повор ја ћутим гдје врви, И од мога жића све остаје мање. И њихову кобну пјесму: тика-така Ја слушам, и срце све удара тише; И ја видим јасно: све

Па још када шеће и плећима креће... — Ни хоџин ми запис више помоћ неће!... Ја јој назвах селам. Ал', мога ми дина, Не шће ни да чује лијепа Емина, Но у сребрен ибрик захитила воде Па по башти ђуле заливати оде; С грана

Ја на твоја недра падам И верујем у свој срећи: Љубићеш ме над сва блага, Вечно и још дуже, драга. 14 Ја очима мога цвета Стварам низе канцонета: Усницама звонке, фине Мадригале и терцине; Лицу што га лепшег није, Стварам станце

Не знам беше ли љубав већа или бол врео? Само знам да сам једнако с обоје мрео. 22 И кад би љубице мале Бол мога срца знале, Са мном би плакале оне Да ране блаже ми боне.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

“ Скочи Милош на ноге лагане, па говори својим чобанима: „Ој чобани, моја браћо драга, ова књига јест од двора мога: стара ми је на умору мајка, пак ме зове да ме благосови, да на мене клетва не остане; ви чувајте по планине овце, док

Кад су били краљеву шатору, рече таде Вукашине краље: ,,Благо мене до бога милога! Ето мене мога сина Марка: Он ће казат на мене је царство, Од оца ће останути сину“.

Кад га виђе нејаки Урошу, лако скочи са свил'на душека, лако скочи, паке проговори: „Благо мене, ето мога кума, ето кума, Краљевића Марка! Он ће казат на коме је царство.

Зашт' устрели побратима мога? Дај ти биље ономе јунаку, јер се нећеш наносити главе“. Ста га вила богом братимити: „Богом брате, Краљевићу

ми старога Топлицу, и подај му три товара блага, јер је јунак млого дангубио; и дај мене три товара блага, што сам мога мучио Шарина; иза тога, џенераловице, ето тамо Милош од Поцерја, па ви с њиме како начините“.

лијепе сваке ђаконије, показа им што учини Марко, па говори Милошу војводи: „Богом брате, војвода Милошу, пустите ми мога господара и мојега сина Велимира!“ Њој говори Милош од Поцерја: „Не бој ми се, џенераловице!

да потражим душманина мога, а царева грдна хаинина. који ми је робље заробио. А немој се, тасте, препанути ни за твоју ђецу убринути.

Проводићу ђецу кроз Косово, сву ћу војску турску уводити, док ја нађем душманина мога, а Турчина силна Влах-Алију, који ми је робље поробио.

ја тражим силна Влах-Алију, који ми је дворе растурио, који ми је љубу заробио; кажи мене, старишу дервишу, кажи мене мога душманина! Братимим те и јоште једанпут, немој мене војсци проказати, да ме војска турска не опколи“.

коња јутром и вечером, појиш коња на води Ситници, ну увјеџбај и право ми кажи ђе су броди на тој води ладној, да ја мога коња не углибим?

Међер има у цара Турака, међер има силнијех јунака, који зета обранише мога, кога данас у далеко нема“. Шуреви се њему препадоше.

Досад си ми верна слуга био, одјако си богом побратиме, немој будит господара мога; јер сам, јадна, зао санак вид'ла: гди полети јато голубова, и пред њима два сокола сива, испред нашег двора

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Повезани дјечаци весело зажагорише. Јованчетов отац, и нехотице, с поносом избаци: — Пази само мога хајдука. Не да се тај. — Има и право дјечак! — гракну Николетина.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Ево сâм то видим да неки други завичај злочест, у моме телу војује супроћ мога умља. И који је тај други, поснажнији закон од божија закона?

Кад сам на мога злотвора, кога ми је ваљало гладна нахранити и жедна напојити, — а ја сам га клео и говорио да га нестане, И род му и

се да ми се кости не разаспу уједно с човекоугодници код пакла, јерно нејма мира међу мојим костима од слике греха мога.

МОЛИТВА ЗА СРПСКУ ЗЕМЉУ И у ових љутих времени ратних ово саде нека буде наше мољење. Избави ме од крви, Боже, Боже мога спасења, на кров који имамо, разве твој, Богородице, покров.

А кад се ја пак одовуд с мога пута поврнем, што више свога потрошиш и за твоју трудбу, све ћемо се лепо наплатити.« Е христјани, знате ли коме ово

Одолеће тому студенцу добоком дубина премудрости и разума божија мога. И по истини, ова дубина божија, то је мој дубоки бунар, у комуно нигде се не може доватити дно с црпалом...

к њему yђе та му и рече: »Брате и цару, ја то без усумњивања држим да и пô царства твога не би пожалио издати изаради мога живота.« И цар каде дође и виде га жива где говори, врло се препаде а и рад би о тому где му пак оживи брат.

А за промену њезину, колико ти је год воља, толико узми од мога блага, злата и сребра.« И каде то цар дочу ту реч, теке исто оста ка безгласан и одмуча.

Ама скоро хоћу изригати сву моју укоризну да уразумиш распуштење мога ми тела нездржно. До седамнаист година и повише што сам незабрањено у томе проводила свој живот, ни од кога, право ти

Докосну се син слово очију мога срдца и показа ми да изарад смраднога ђола мојих злих послова, брани ми се тамо улести.

бити паству ми, којој но радујући се у мирноме здрављу честиту уједно с добром се радовати, и сас брижљивима тужити, мога је пастирства извољени адет. А не да снижам господства ни власти укарам великоможности.

То је ето мога снебивања брига и не могу зла очима гледати што се пери и свака се неправда сплеће. Ама наши су зли и горки греха

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

! Он си ћути; ћути си, жена, како камик! Прође си јоште једна недеља, а ја веће не мога’ да си ћутим, веће викну’: А, бре, ћопек-сене, што си не обучеш нове путине? Он си пâ ћути.

— Е, а зашто па играше? — Па теб’ те видела... па не мога да си седи да не игра, веће се уфати у оро и она... — Она ти каза то? — Ба! Не каза ми ништо. Што треба да ми казује?