Upotreba reči more u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Baš kao maleni potoci što prave golemu reku, tako su i naše sitne suze stvorile more zajedničkog bola. Od to doba ne prođe dan a da nisam tetku videla gde plače. Njena tuga za bratom beše neizmerna.

Obradović, Dositej - BASNE

„Audacem fortuna juvat: Slobodnog sreća pomaže”, vele Latini. Ko se odveć vetra plaši, nek ne ide na more, i ako se mraza boji — nek ne sadi vinograd. Pak što bi bilo? Ništa nego skudost i nedostatak.

Po slučaju prolazeći tuda ribari, ustrele ga. „A, neverno more,” — reče uzdišući — „baš ti li me izdade od koga sam se ja nadao da će me sačuvati.

Kredit i pošteno ime prekrasna su stjažanija u životu, zašto ih ni more ne može potopiti, ni zlopolučije umaliti. 86 Star pas i lovac Star i bezub lovačkn pas ne mogaše niti kao u mlado

„Ogursuz”, — odgovore Bošnjaci. — „Ha, more, ogursuz, da znate da sam ja veliki ogursuz!” — kaže im Albanez. — „Vala i jesi i bićeš”, — odgovore drugi, smejući se.

” Rano valja raniti i kasno legati ko želi da mu siromaštvo u kuću ne dođe. Sinje more valja preplivljati i visoke prelaziti planine za uteći od ovog zla i napasti, od kojega niko nas nije kadar sačuvati

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Je li ovo iz močvari zahvaćeno? Slično kiši! Da ga pije, povratilo bi i more! E ako smo s ovim u proševine išli, lepe smo neveste dovodili u dvore! Pa zar ovim da se posvete Dečani?

šlem do šlema puška do puške sja - Topovi su im napunjeni snegom - Hoće li nam iko pomoći danas ako Boga zna - More ustajmo zgrabimo ovo vila ovo pušaka i ovo drenovaka i ne ogledajmo se levo-desno ne izgledajmo vojske sa vidika

MRAK NA PRAGU Odavde, sa ovog praga, kad je vedro, vidi se more iza devet gora! A ujesen se spusti takva tama da ti je najdalji vidik onaj stog!

Da se ovim imenom ne izražava neka sinja suština, sinjavina? Šta ja vidim kad čujem Sinjajevina? Sinje more ili sinje inje? Nešto posuto pepelom? Ili polenom? Ili nešto mračno, što vetrovi mese i nose prema Kolašinu?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

” — Onda kmetovi provide i reknu: „Ovaj more, a ovaj ne more davati.” I tako se svrši i poreza razreže, i posle knezovi kupe i veziru odnose.

” — Onda kmetovi provide i reknu: „Ovaj more, a ovaj ne more davati.” I tako se svrši i poreza razreže, i posle knezovi kupe i veziru odnose.

U ime Boga pođemo, sednemo na čamac, i kad se povezemo, reknem ja: „Ovako se navezao Kolumb sa svojom družinom na sinje more, da nađe Ameriku i upoznaje sa Evropom; a mi se navozimo danas na tihi Dunav da nađemo Rosiju za koju ništa ne znamo

Poteže moj Ivan, svu jabuku našara dramlijama kao det̓o kljunom. — Novljanin: „Aferim, more, baš si dal-krlukčija” (koji rukom za golu sablju ̓vata). On opet: „Udri more i drugi”. Te moj Ivan i drugi.

— Novljanin: „Aferim, more, baš si dal-krlukčija” (koji rukom za golu sablju ̓vata). On opet: „Udri more i drugi”. Te moj Ivan i drugi. Što većma pada mrak, to oni mene većma okružavaju.

i posle koji koga more, i čija dublje zaseče (tj. sablja).” — „Sve to, gospodaru i poočime, ja verujem, ali ne znam kako ode Čupić toliko dana,

” (Karađorđa bio pošao na Mišare, pak uz put došao sa oko 300 Gružana. U Karađorđa nije bilo običaja more, bre, nikome reći, no svakome, i mlađem i starcu: ej momče, malo pozategne, rekao bi da dva o izgovara, npr.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Paja skoči nezgrapno, pa poče klimati — bajagi trči, vičući leno: — Uša! uša! — Bolje, more, bolje!... Gore uvrh njive!... Eno ih, potrči, more! A čekajde, zapamtićete vi ko je Radovan, beli!...

uša! — Bolje, more, bolje!... Gore uvrh njive!... Eno ih, potrči, more! A čekajde, zapamtićete vi ko je Radovan, beli!... — razvikao se gazda Raka, pa polete kao smušen za Pajom.

Nego, brate, upropastiše me. Nije šala onolika šteta! — Ama šta hoćeš ti more! — podviknu Stevan i unese se preda nj. — Hoću, brate, da mi se potra oseče... Ono je propast!

Mogu ja još toliko platiti. Nemoj misliti što sam ja siromah, a ti — gazda Radovan Radišić!... — Batali, more, svađu, pa se namirite lepo kao ljudi... To je sramota — komšije, pa se koljete oko nekoliko strukova kukuruza!

— Ono tvoje »dobro jutro«... Baš si mi ti neki đavo! — reče Raka i opet zaškilji očima i kao nasmehnu se. — More, gazda-Radovane, obiđide ti malo podalje, dok te nije odneo đavo! — što, čedo moje?

— Šta? — upita Đura. Spasoje se smeje jednako i sve više. — Šta ti je, more? Kaži, šta ćemo... — Neka stoji, kazaću ti posle — reče Spasoje prekidajući smehom.

Magarci jedni Zar da mi živinu pomorite! Štrangovi jedni! — More ne udri tu decu — viknu nekoliko puta Sima, i žao mu beše đaka što ih učitelj onako dušmanski mlati, pa opuči naviše k

— Ama, šta veliš, dok to pukne po selu, a? — More, gledaj ti samo posla... U tom razgovoru dođoše oba brata kući. Rogu ostaviše u Maričin vajat za vrata; spremiše i

Što sam se noćas prestravio, nikad nisam! Seljaci slegoše ramenima, pa se zgledaše začuđeno. Neki rekoše: — More, ti si se to opio, pa ti se učinilo! — Ama šta je stoku plašilo? — pitahu se drugi.

— upitaše neki od njih. — Zaiska, jakako! — priča on dalje: »Daj mi«, veli, »te bukagiije!« »Ne dam«, veli Petar. »More daj, nemoj se mučiti... skinuću ti ih!« »Jok ne dam!« reče Petar i pođe. Popa nestade.

Ide tako ide, dok ti njega neka ruka dohvati ostrag za rame. Okrete se Petar, kad — ali opet onaj pop. »Daj mi, more, te bukagije!« — Ne da on nikako. Saleta tako, saleta... Dok zapeva petao negde u selu... Nestade popa.

A ne znaju oni, jadni, šta bi bilo od nas! Evo, došao bi lepo Nemac ili Ingliz te nas sve ovako kupio i odveo na more da lađe vučemo... Hoće republiku, komunu?!... Virgaz njima treba — virgaz!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Momčadija!... Trice i kučine!... Samo pilji devojkama u zube!... Ne znam kakve su i te devojke! Što im ne kažu: idite, more, kući! — vikao je starac. — Sve se iskvarilo!... Nema tu momka pa da ga svećom tražiš!... Maro!... Je li gotovo?

Stanku zastade zalogaj. Kao da mu neki dokopa srce i trže ga, takav bol oseti. On skoči i pobeže napolje. — Ej, more! — smejao se starac. — Bajagi stidi se, a ovamo bi poleteo četvoronoške da se ženi!... Dobro, dobro!... He-hehe-he!...

Je li, babo, da je lud?... — Ha-ha-ha-ha! — smejala se majka. — Pa mlad je, stidi se!... Hodi, večeraj, rano! — More, mani večeru!... Ne bi ti on sad okusio pa da su carske đakonije!... Ha-ha-ha-ha! — smejao se starac.

— smejao se starac. — Pa i ti, brate, mnogo ga diraš! — reče Petra prekorno. — Eto dete i ne dovečera!... — More, babo, ćuti!... Neka ga! Zar si mi ti svakad povečerala!... Ostavi ti mladosti njeno, nije on gladan!

— Je li, more? — upita kmet. — Čujem, čiča Jovo. — Poznaješ li ti ovu kesu? I podnese mu je. Stanko je dobro zagleda, pa mirno

On ne odgovori ništa. — Je li? — pita kmet. On je ćutao. — Odgovaraj, more! On je opet ćutao... — Simo! — zapovedi kmet. — Veži ga!... Stanku pisnuše oba uva... Oko mu se zapali plamenom...

— Valja! — reče harambaša. — Muški! — hvali Zavrzan. — Ruka ti valja Carigrada! — reče ćutlivi Surep. — More, glave turskog cara! — viknu Zavrzan. — Na posao! — zapovedi harambaša.

E, što jest — jest, dragi aga; da to ne beše tvoja volja, i ja bih se zaplakao! — A narod? — More, rastuži se!... Beše im žao jednog od prvih ljudi. Baš sam video kako i pop i kmet okretoše glave da sakriju suze.

— Ja nikad džaba ne mašem! — reče Surep, pa opet saže glavu. Hajduci se zasmejaše, a Zavrzan reče: — More, pa ti i ljude zasmejavaš!... Je li, Stanko?... Ma, čime nas tako omađija?...

kako si... — Nemoj!... nemoj, Miraždžiću! Ja hoću da oni sami uvide moje čovještvo! — More, ostavi! Mnogo će vode Drinom proteći dok oni uvide!... Ostavi ti to meni! Jer, evo, da ti baš kažem pravu istinu!...

— Najprije pošlji meni Lazara da ga pitam. Hoću da znam hoće li to njemu biti po volji? — Ja šta će, more! — E, onda hoću da ga ja obradujem!... Molim te, učini mi to dobro! — Hoću, što ne bih! Poslaću ga čim kući odem...

— Ej, ti švrćo!... A što si bosonog, more?... Što te nije mati̓ obula, a?... Vidiš kako je Čupa obu vena; a Čupa, dok se samo ubriše, biće devojka od tog sveta!.

Dučić, Jovan - PESME

I mirišu hridi Mirisom od riba i modrijem vreskom. Sve je tako tiho. I u mojoj duši Produženo vidim ovo mirno more: Šume oleandra, ljubičaste gore, I bled obzor što se proteže i puši.

JADRANSKI SONETI PORED VODE Sa Boninova Put mesečev srebrn niz more se vidi, Leži beskonačan vrh zaspalih vala. Mir. Zadnji je talas došao do hridi, Zapljusnuo setno i umro kraj žala.

Dok on mirno gleda na more, i čeka Da galije stare vidi iz daleka, Što odoše nekad pre mnogo vekova. SELO Iz Trstenog Vitorog se mesec

Kô nemirna savest što prvi put spava, Tako spava more u nemom blistanju. Čempresova šuma bdije; mesec na nju Sipa svoje hladno srebro; odsijava Modro letnje inje sa visokih

I želje što dave, I biju, i more, još od pamtiveka, Nju izmame tako u tuzi bez leka... dok ponoćne zvezde šume iznad glave.

talas, list sa gore, Šume u toj pesmi, i šapću i struje; I moja se duša jasno u njoj čuje, Kao neko tamno nevidljivo more. Ja sam deo noći.

I osećam gde se budi, tihim šumom, Uspavana duša stvari oko mene. I miriše more ribom; dok za humom Svod se stakli, širi, mru i zadnje sene...

Znam, nekad kô dete, u svitanje zore, Istim ovim putem silažah na more, I svagda me sreo nestrpljiv šum vala. Čujem i sad: huji ispod oštrih žala Isti stih, još isti što me nekad srete —

Sve je šumno, sjajno; i lije iz granja Svetlost, kô padanje neke bele kiše; Maslinova šuma u daljini sanja... A more je puno zvezda, pa ih njiše, I po žalu nemom, praznom i bez sene, Kotrlja ih svu noć, kô pesak i pene...

Da spojim izvor i ušće! Ali me najzad i noć srela, A crno trnje sve gušće. Tako selica jato gladno, Sve more prešavši zračio, Padne po trnju: za njim hladno, A pred njim nemo i mračno.

Ja rasuh pesmu kao more, Svi od nje zvuče gajevi; I blaga koja u dnu gore Čuvahu ljuti zmajevi... Minu sa svojom svitom celom I ljubav s

Možda zračak sunca, najmanji šum gore, Dosta će joj biti pa da bude sretna, I da se razlije zvučna, kao more. Prići će mi nežno u danima ovim, Kao iluzija dobra, neka žena; I radosno tada po zvezdama novim Tražiću svoj

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

san iz ranog detinjstva, a Joca u taj par iziđe iz jedne sobe i, videvši me u hodniku, uhvati me ispod ruke: — Hajde, more, uđi slobodno! Neće te niko ujesti! — Znam da neće! Momak koji ga je pratio otvori jedna vrata. Mene bi stid.

Ona poklopi oči rukama, i suza njenog oca pade u more njezinih suza Ne znam koliko smo ćutali. Onda Đorđe prvo obrisa oko, i pouzdanim, čisto veselim glasom obrte se

— More, šta ti je danas? — Ništa, brate, — rekoh veselo. — Vidiš! Ja imam to, — smej se ti koliko hoćeš — ali ja to imam: da

Ili se to meni samo tako činilo? Da vidim: — More, šta ti je danas? On se poče vrteti, pruživši najpre vrat i krećući ramenima; pa posle poče izdizati ruke kao što

Ne znam otkud mi dođe u pamet, a još manje otkud da mu zajedljivo reknem: — Da se nisi, more, zaljubio? On pozelene i — isplazi mi jezik.

— i ja poskočih vratima. Ali kao Crveno more pred Mojsijem, tako se njena lepa i suha ručica ispreči preda mnom. — Kad joj pogledah u oči, videh nešto ogromno

— Idi, ako ćeš! — reče ona, i njen pogled razdvoji Crveno more. — Idi, ako ćeš! Bog ga ubio ko ti u tom stane na put!

Čudno sam se osećao kad uđoh u sobu i videh mamu u onom svečanom raspoloženju kao kad priča: „A šta ja tebi, more, rekoh, a? A ko se stara za ona dva crva!” O Božiću, 1886.

Trivko izvadio jagnje, pa viče: „Hodi, vruće!”, a pijani Joza igra u jednoj barici. — A što je, more vaš dućan zatvoren? — zapita me Ignjat ćurčija, koji u taj par prođe. — Tako! — kažem ja. — Da nije bolestan Mitar?

Ali se odjedanput trže, videći po stolu grdnu, crvenkastu, masnu mrlju. — Ej ti, more! E, ovo je baš preko jego! Gledaj ti, molim te: malo ne pokvarih koporan! Čuješ ti, bre, hodi ovamo! Obriši ovo!

Ko god prođe, nek srkne! — tako voli Matija. a kad mu dođeš u kuću, na rukama će da te nose... More, čisto me mrzi da pričam, to treba videti. Kakva je to kuća, starinska zadruga — čitava vojska!

Smejaše se, istina, ali im smeh ne ide od srca. — Nije ona za našu kuću! — Jedna namiguša! — More to, al' maznica, da te bog sačuva! — Sve bi nas zavadila! Matija je Đenadić čovek sasvim star.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

A njegova Krista..., đavo od žene! A lepo sam ja njega učio i divanio mu: »Aćime, more, Aćime, slušaj ti mene! Nisam stariji, al’ sam pametniji od tebe!

— Ali njegovo preosveštenstvo, gospodin vladika — Ekselenc... — Kakva ekselencija!.. Kakav vladika! More, ne bila ja na tvom mestu, a ja bi’ to već... vid’o bi ti!... Ćiro!

Poduhnuli već i noćni vetrovi, zatalasalo se ono beskrajno trščano more u ritu, i tajanstven elegičan šumor i pesma uzlelujane trske zanosi sanjarijama zanetog putnika, i on budan sanja o

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

— Šta bi, more, sa tvojom Nazom? — upitah ga. — Koja Naza? — poče on natmureno da mumla i da se skuplja onako gô pod onom svojom

On, zaobilazeći ih, okretao bi od njih glavu i odbijao ih prezrivo od sebe. — More, ’ajd! Zar ja pa prosim? I, ne putem, već bi odmah preko grobova počeo da ide po groblju. I zaista on nije prosio.

Pa da tu tako sam, zgrčen presedi ceo dan. Pitate ga: — Šta radiš, more? — Gledam si. — I počne da se krije ispred vas. — Šta gledaš? — Pa, neću više da gledam.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— Ujutru prvi ustane čika-Gavra, pa budi Čekmedžijića. — More, Ljubo, ustaj! Znaš, da ne kažu: „Gle mladoženja, pa kako docne ustaje!” Ljuba se budi, tre oči.

Afrika

Ceo dan horizont je pokriven teškom mlečnom zaparom kroz koju se sunce sliva kao rastopljeno olovo. More, koje je inače toliko precizno po svojim ivicama, meko je i gusto kao krem.

S „ 26,28 Z dužine, 311 milja, oblaci, mirno, vetar ISI 16 „ 19,00 S „ 17,51 Z dužine, 308 milja, vedro, talasi u noći, more mirno. 17 „ Dakar. Jedno veče puno uzbuđenja. Pred njim dan vreo koji upija svu plavu boju neba i mora.

na sasvim nagom telu, ima oko vrata kragnu ol kaučuka i kravatu od karirane svile, koju ne želi da ukvasi skačući u more.

Hteo bih da se kupam, ali mi ne daju. Kažu mi da je pristanište kao i celo afričko more puno ajkula, o čemu crnci ni ne vode računa.

uvijaju u sebe, i tako postupno iskopaju ogroman okrugao oluk pod sobom, koji je zatim prava mlevaonica čak i kada je more mirno.

i čiste, nage, oko Banfore; Afrike, divlje i lude oko Mana; Afrike misterija u Kulikoru i Afrike ropstva na Goreu. More beskrajno plavo, ali tako plavo da je ravno plavilu mora u Napulju.

Skoro trčim beskrajnom plažom do ušća reke u more, i posle plažom pored reke. Prema meni profil Rabata, od najlepših profila gradova koje sam video; u daljini slavna

Kada se ujutru svi brodovi požuriše u pristanište, more je već bilo mnogo mirnije, ali je hladnoća i dale bila neopisana.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

— bađava. Sad je došlo vreme da čovek idi bez čizmu. JUCA: I to bi lepo jošt bilo! JANjA: Što ti tu govoriš, škilji³, more, znajš li što je svet? Sediš kako milostivo gospođa, čekaš dvanaest sata da jediš, da pijš, da spavaš.

Što ćiš da jediš, što da pijš? Što si stekla? Kad je bilo rat, kad je bilo kugu, da mori malo toliki ljudi? More, propadniš, more, propadniš, kukavico! JUCA: Nisam se ni tom nadala da ću kod vas propasti.

Što si stekla? Kad je bilo rat, kad je bilo kugu, da mori malo toliki ljudi? More, propadniš, more, propadniš, kukavico! JUCA: Nisam se ni tom nadala da ću kod vas propasti. JANjA: Nisi si nadala, što si si nadala?

JANjA: Kučko prokleto, što mi dajš vatra u moju srcu? Esmo ručali kako firšt? Esm kazo da si čeka većeru? More, znajš što je to: Παν μέτρον άρησον της άναγχης! Kad je najveću sirotinju na ovaj svet, onda pravi parada široko visoko.

Vi ste meni dukate.. JANjA: Ćuti, ćuti, škilji, kakvi dukati?! More, krajcaru, more, nema, nema, nema! JUCA: Vi ste meni dukate pokazivali, i svakojakim načinom ste gledali da me

Vi ste meni dukate.. JANjA: Ćuti, ćuti, škilji, kakvi dukati?! More, krajcaru, more, nema, nema, nema! JUCA: Vi ste meni dukate pokazivali, i svakojakim načinom ste gledali da me zaslepite da za vas

Zašto ne dođi on kad sum ja kod kuću, nega sve kad ja idim po moja špekulacija? Vidiš kako ti uvatim? More, ne možiš da prevariš Grku! Vidiš, ja, vidiš! (Kuca se po čelu.) Nega da mu kažiš da mi više ne dođi u moja kuđa...

kako bi gospođo Juco želila da donesim čitava bolta, da pravim prokleto štafirung, da činim parada, da držim svadba! More, nema aspri! More, nema, nema! Oći da propadni svet! JUCA: Zbilja, da mi date po forinte da se kupe žice.

More, nema aspri! More, nema, nema! Oći da propadni svet! JUCA: Zbilja, da mi date po forinte da se kupe žice. JANjA: Kakvu žicu?

JUCA: Ja mislim da ste mi vi muž. JANjA: Nemaš dosta aljinu? Oćiš široko, visoko? Oh, žensko dugačko kosa! More, znaiš li da je slavno diogen sedio u buru? JUCA: Kad je bio lud. JANjA: Što lud? Grečesko slavno filosof lud?

JUCA: Kad je bio lud. JANjA: Što lud? Grečesko slavno filosof lud? Nepromotreno, nerasužđeno! More, da izgubiš glava za ovo slovo da si u Moreja. Filosof, more, slavno grečesko diogen sedio u buru i išo bez čizmu.

Grečesko slavno filosof lud? Nepromotreno, nerasužđeno! More, da izgubiš glava za ovo slovo da si u Moreja. Filosof, more, slavno grečesko diogen sedio u buru i išo bez čizmu. JUCA: Valjda nije imao za šta da kupi? JANjA: O, hondrokefalos!

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Leti su se te ravni pretvarale u žarke pustinje, a zimi u ledeno more, pokriveno snegom. Ljudi su osluškivali, u mraku, urlik vukova.

U sebi, Đurđe je osećao da braća očekuju da nešto kaže Garsuliju, ali on samo promrmlja: „More, ono mi je brat, ko mi je dobru rad“ – i ne reče ni reči.

Kad su počeli da prevrću i kola, neki husari počeše da pucaju, iz pištolja. U vazduh. Od straha. Videv oko sebe to more izbezumljenih lica, razjapljenih usta, zakrvavljenih očiju, i, kad udahnu prvi miris pištolja, Garsuli, hitro, pritrča

Međutim, uveče, uz pesmu i vino, ta žena je postajala nežna i ljupka i pevala je, meko, uz harfu. „More, imao sam cara Davida, za provodadžiju!“ govorio je njen muž i uživao u ženinom glasu.

„More, Pavle, žedna ti je njiva!“ govorio mu je bezobrazni Đurđe. Ali su braća videla Pavla samo jedanput, da ženu uzima u ruk

Sad se činila, strmoglav, nebo puno zvezda, sad kao more dubokih, mirisnih, trava, sad kao beskrajna peščara. A on je skakao sa konja na konja, kroz velika ogledala baruština, i

Kad je otrčao do čoveka, koji je ležao na travi, Pavle vide, oko sebe, čitavo more razjapljenih usta, očiju, a stotinu glava, ašova, budaka. Nećemo da budemo pavori!

Kapetan njega uzalud plaši, ako ga plaši. Smert je, kaže, toliko moćna, svemoguća, kao more, koje sve nas odnosi, kao zrna peska, sa obala mora Adrijanskoga. Nema pakla, niti će on goreti u paklu, ili iko drugi.

A na samrtnom času svi se Bogu molimo! Svaki se ljudski stvor uplaši pri odlasku u more smrti, nepoznato! Pri poslednjoj molitvi, i svakoj molitvi, međutim, čovek se izdiže iz sjena prošlosti i prolaznosti,

Aha! Aha! More neka pišu, lajtnant, premijerlajtnant, kornet, vahtmajster, što god im je za srce priraslo. Ne idem ja šarže radi, ni

A ne može biti lako Petru. Sirmijski husari su svinje, pa mu dovikuju, čim se pojavi u njihovom društvu: „More, Petre, ima l’ šta novo? Što ne zapneš? Pa da častiš, ako bude muško!

Niko ne bi rekao da nije senatorska ćerka. Vitka, crnomanjasta, sa očima kao dva dukata. „More kaž’ ti njima kako je lepo stražnjata!“ Pavle onda reče da je on nije zagledao, ali videće i sami.

Teodosije - ŽITIJA

Sveti darova svima mir i blagoslov i u Gospodu celiv, i tako dođe na zapadno more u Dalmaciju, i otuda lađom, sa svojom pratnjom, poče morem ploviti.

Došavši opet na zapadno more u Dioklitiju, i gle, kao Bogom spremljenu nađe lađu koja vozi u grad Akr. Ukrca se na nju i pođe na svoj put, upravljan

Ali Bog čudesa i nada beznadežnim, kao što negda Mojcijy peče: „Što vapiješ k meni? Pruži na more ruku svoju!“ — mislim da je i ovome tako u duhu rekao.

U ime Gospoda Boga našega Isusa Hrista, Koji je sve iz nesuštastva u suštastvo i iz nebića u biće priveo, i vetrovi i more, utišavši se stanite!

I odmah imenom Gospoda Isusa Hrista i njego vim ustima vetrovi i more ulegoše, a vali se u sebi složiše, i sunce presvetlo obasja, i nastade tišina velika.

Odatle dođe u Jermensku, da traži mošti svetih. Prošavši Jermensku i turske krajeve, dođe ponovo na Sirijsko More. I našavši lađy koja vozi u Konstantinov Grad, ukrcaše se u nju i plovljahu.

A on ih, kao da su glupo govorili, ukorevaše, rekavši: — Nerasudno je vaše traženje. Vidite more uzburkano, i da lađa ne stoji nego je vali brzo nose, i na beskrajnoj pučini tražite da dobijete sveže ulovljenu ribu,

A gospodar lađe videvši brzo posećenje Božje ka svetome, da povinova more da mu u bolesti posluži prinošenjem ribe na dar, užasom bi obuzet, i pripavši sa svima svojima nad bolesnoga svetoga,

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ovo su zemlje karsnog reljefa i sredozemne klime ili klime na koju je jako uticalo Sredozemno more. Za zemljoradnju su jedino pogodna mala karsna ulegnuća I vrlo retke doline, koje su kratke, duboko usečene i uvek uske.

Najzad je i samo Jadransko more malo, usko. Ono je gotovo kao neki prosek između Balkanskog poluostrva i Italije, jedan zaliv Sredozemnog mora, na

Boka je velikim delom, kao i Crna Gora, ljuti karst, koji se odsecima i strmim stranama spušta u Jadransko more. Na više od tih odseka je brdska i planinska Boka, a ispod odseka je uska primorska zona, pravo primorje, pod punim

Nemajući veza sa daljim zaleđem i budući proizvodima siromašna, Boka je celim životom upućena na more. Najveći je prihod imala od brodarstva, od prenošenja robe preko mora.

se na velika evropska iseljavanja, pečalbari iz centralnog tipa idu u velikim masama u Ameriku, i prvi koji su prešli more bili su ljudi iz južne i zapadne Makedonije. Međutim se Arbanasi centralnog tipa drže i dalje balkanske pečalbe.

000 stanovnika, čisto slovenačka varoš, privredno središte i raskrsnica železničkih pruga za Karst i za more, za Zagreb, za alpijske zemlje i za Beč.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Jedino što nije bilo magle i suton je bio tamnomodar kao more u kolorsinemaskopu, a ljubavnici hodali oslobođeni straha da bi neko mogao da ih vidi i činili su sve ono što čine svi

To je dovoljno da Rašida i ja dođemo do Beograda. Odatle smo planirali da auto-stopom krenemo na more. Zašto ne bismo mogli i do Beograda otići auto-stopom?

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Voze se lagunom i kanalima, sami ne znaju kuda će, pa tek odjedared nađu se u San-Paolo i tu se nastane. More, vodeni putevi, crne, brze gondole, silne crkve i palate učiniše na Šamiku neki fantastičan utisak.

— No vi ste čudni ljudi! U moru se kupati! Ja sam čitao u Kenđelca „Jestestvosloviju” da mesec vuče gore more, pa onda opet spušta ga, i to svakog meseca; pa ako se Šamika baš onda kupao u moru, kad su se valovi rodili, nije l’

Čamča, kad je bio u Krakovi, doneo je rusko-kineskog „teja”, ali pravog, koji nije video mora, da mu more snagu izvuče, jer su ga suvim doneli. Donese i „tej” i „punš”.

Pera je lopov. Blago tebi. Ti imaš jednog sila, al’ čestitog; taj ne ide nikud, samo gleda svoju kuću. — More, ima i šestoro dece! — Da je rđav, mlogo bi mu bilo i jedno. — Pa šta ti je teško? — Žao mi je moje muke.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Sa druge strane razlivala se voda u more blata, koje se prostiralo beskrajno, sa tamnoplavim nebom na sebi, do dna sveta.

bi zvale sluge, skoro se nije ni micao, pod crvenim dušekom, iz čijih se talasa, što se njemu činjahu sad beskrajni kao more, jedva video. Srce ga je tuklo, kao nekim čekićem iznutra, po glavi.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

ODBRANA OD BABICA 81 2. ODBRANA OD NEKRŠTENACA 84 3. ODBRANA OD SUĐENICA 85 4. ODBRANA OD VEŠTICA 86 5. ODBRANA OD MORE 89 ODBRANA OD ZLIH OČIJU I UROKA 90 „GOLEMA MOLITVA“ I KRAJ PERIODA „NEČISTOĆE“ 95 PRVA GODINA ŽIVOTA 96 OD

„Kad se rodi dite 1. dan po mini, puno će živit, a često se razboljat, 2. dan biće sritno, ali more lako umrit kroz malo dana, 3. zlo opako, i lako da oblazari, 4.

Drugu grupu čine demonska bića opasna za sve ljude. U ovu grupu ulaze: veštice, more, vampiri i karakondžule. Demoni dece¹²¹ uglavnom deluju odmah po rođenju i nastavljaju svoju delatnost za vreme prvih

već kako mu je ime) pojedete srde i glavu; ali je kod njega Dona bajalica, koja vas šalje u goru list da prebrojite, u more pesak da premerite, u svet putove da prebrojite. I kad se vratite, ne možete mu ništa učiniti.

Na Milana život i zdravlja!’ Ovo mu govori u tri reda.“¹⁵⁸ 5. ODBRANA OD MORE Devojčica začeta uoči sveca ili rođena u modroj košuljici kad poraste i bude zrela devojka, postaje mora, a kad se

) noću napada ljude, a još više nejaku, malu dedu, pritiska ih, zaustavlja im dah i sisa im krv. „Na djetetu se more lahko poznati, kada ga mora pritiskuje: iziđu mu po prsima modrice i otečeno lice.

“¹⁶¹ Kao i od drugih zlih bića i nečastivih sila, i od more se ljudi brane belim lukom. Poznato zaštitno sredstvo, koje spominje Vuk, jeste i metla naopako okrenuta i stavljena iza

Kao zaštita od more stavljaju se u kolevku, pod uzglavlje deteta, ogledalce i britvica.¹⁶² U Bosni i Hercegovini, kao amajliju, deci

¹⁶³ Štap od crnog trnja takođe, na magijski način, štiti dete od more.¹⁶⁴ Kada je mora već napala dete, preduzimaju se izvesne mere magijskog lečenja, da bi se otklonilo štetno dejstvo.

Najbolji lek od more, kažu, jeste da se u kuću donese suvo đubre od vola, koje se našlo na crnom trnju.¹⁶⁵ Postoje i mnoge basme, kojima se

Beži stra’u, izbaja te, iskara te, prekara te, prez gore, prez more!“ itd.¹⁶⁶ Deca se još brane i od vampira, karakondžula, noćnica, psoglava i drugih demona.

(„Ureći se more najlakše malo dijete, s toga mu se ne valja čuditi kad dobro napreduje.“) Kada se dotle zdravo, veselo i živahno dete,

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Da je makar Orijent, pa da uspelim momcima pokažem čudne stvari; da je makar na moru, pa da im kažem da nam je more najplavlje na svetu; da je makar u crnoj Gori, pa da ih zbunim planinama! Ništa od svega toga!

Onda oni otputuju na more; kad su već tu zbog sahrane, da obave sve o istom trošku. Daleko je zemlja u kojoj su uspeli! Dug je put do nje.

Nema veće nesreće nego leći u postelju kao šuga — to su noći pune more gde kroz san nastavljamo da trčimo olovnih nogu i suva grla.

— način na koji je skakala u more sličan letu pljosnatog kamena kada se odbija od površine vode; njen prvi izlazak na Terasu u pratnji majke, i ono leto

Ovo je moje mesto! Ali, ko može da poseduje more? Gledao sam kako im iz dana u dan tamni koža, pratio letnje ljubavi, bio slučajni svedok malim avgustovskim prevarama,

Leti, sećao se, to je nepregledno more travuljine i ritova u izmaglici. Osluškivao je avetinjsko kreštanje barskih ptica, tražeći na francuskom potrebnu reč za

Ljiljana stegnutih prstiju navija za Srećnog princa, koga bulumenta protuva zatvara u bure i hoće da baci u more. Maki je stari poznanik glumaca, jer ih često vozi na veresiju po gradu.

IZLET Nisu se odlučili na vreme kuda će preko praznika – hoteli na obližnjim planinama bili su već zauzeti, a more suviše daleko, pa su, posle kraćeg porodičnog većanja, odlučili da prihvate poziv svoje kućne pomoćnice Ruže Lazić da

Matavulj, Simo - USKOK

U pitomom bokeljskom zatonu more bješe mirno kao ulje, te brodovi, usidreni i privezani, stojahu nepomični. Milica poznade onaj, na kome kupiše vino, i

Milica poznade onaj, na kome kupiše vino, i reče pristavu: — Bogami, radije bih se navezla na debelo more, da mi se nagledat’ svijeta, no što bih se banicom nazvala na ove krajeve!

sve naše glavare, te im reče da Senjavin traži sto pedeset biranijeh Crnogoraca i Primoraca, koji će s njim poći niz more, negdje u Dalmaciju. Od našega plemena izabraše dva Petrovića, guvernadura, kneza Draga i mene.

Drugo momče stade na dva koraka pre njega i viknu: „Koji si, more, na konju? Kud si krenuo?“ Labud odgovori: „Krenuh u lov!“... „A koju bi zvijerku najradije gađao?“... „Međeda“...

— ni ako uzoćeš — doda Krcun da ga podraži... — Zato ti Janko kaže: „Udri gdje hoćeš!“ A-nu, počinji već! Sijeci, more, tijem ljutijem mačem! — E, kad je tako, drž’se! — viknu Labud i započe udarati.

Ko ti ga zna, hoćemo li ga ikada više vidjeti! Ko ti ga zna! Lako može biti da će on preko Skadra na more, pa u široki svijet!“ — Otkud joj te misli!? — reče Janko uzrujan i brzo dodade: — A je li zdrava?

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

OTAC: Ta izvolte, pijte. Ded more, punico, šta si se ti ulenjila. MATI (toči): Zapovedajte. PROVODADžIJA: Sreću i zdravlje od Boga, da Bog da što smo

DEVOJKA: Bogami, nisam ni znala. KUMAČA: More, je li mlad, je li lep? DEVOJKA: Mani ga vragu, veliki je. KUMAČA: Ćuti, ludo, šta će ti praporac.

DEVOJKA: Đavo ga znao, nisam nimalo zadovoljna. KUMAČA: Bre, blago tebi, kad se udaješ! DEVOJKA: E, blago da! More, dok si devojka, bar znaš što živiš; a kad se udaš, bogzna kako će te muž držati.

Svoja si gospođa i sebi radiš. A ovako kod oca... DEVOJKA: Sad kako mu je, tako mu je! KUMAČA: More, kad će biti svadba? DEVOJKA: Đavo ga znao. KUMAČA: Valjda nas nećeš ni u svatove zvati. DEVOJKA E, neću da!

DEVOJKA: Đavo ga znao. KUMAČA: Valjda nas nećeš ni u svatove zvati. DEVOJKA E, neću da! KUMAČA: More, pa posle da nam kažeš kako se s mužem živi. DEVOJKA: Čekaj dok se i ti udaš, pak ćeš viditi.

KUMAČA: Ja potrčala da ti pomognem. Znam da si zabunjena. DEVOJKA: E, zabunjena da! KUMAČA: More, čudno je kad se devojka udaje. Mene je jedanput jedan prosio, pa nisam mogla tri noći da spavam.

Mene je jedanput jedan prosio, pa nisam mogla tri noći da spavam. DEVOJKA: A meni nije ništa. KUMAČA: More, nemoj zaboraviti kad pođeš na venčanje da me povučeš. DEVOJKA: Neću, samo se ti nađi oko mene.

Muž ženi kapu! Ta da ti je stid da se na svet pokažeš! MUŽ: Kako more, ti to govoriš? ŽENA: A kako ti sa mnom postupaš?

- Krasan muž, lep muž, blago meni kako sam se usrećila! MUŽ: Idi dovraga! ŽENA: To bi ti želio, ali ja neću, znaš more, ja neću! UGLED 3. PROVODADžIJA, PREĐAŠNjI PROVODADžIJA: Sluga sam, sluga; kako ste? Kako se, to jest, naodite?

ŽENA: O, kako da nije! Ja da ćutim, a on može govoriti što oće. MUŽ: Ja sam stariji. ŽENA: To mi je briga! More, sve ću da kažem. MUŽ: Dosta! ŽENA: Dosta ti! OTAC: Deco, to ništa ne valja.

(Otide.) ŽENA: Eto i oca mi oterao, jošt malo pa ćeš i mene. MUŽ: More, ženo, šta si ti počela? ŽENA: A šta si ti toliko uzeo jediti me? MUŽ: Prestani jedanput, more, to nije lepo.

MUŽ: More, ženo, šta si ti počela? ŽENA: A šta si ti toliko uzeo jediti me? MUŽ: Prestani jedanput, more, to nije lepo. ŽENA: Da prestanem; a gdi je kapa, a oćeš da idem doveka u venčanim aljinama?

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Pade klupče, — zemlja se potrese. Starac kresnu, — more se osuši. Baba kinu, — nebo se provali. To su već obrasci slobodne, radosne nerazumnosti: smisao i cilj pesme su u

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Nastaje ono što je Turgenjev nazvao »gnjuranje u nemačko more«. Otprilike u isto doba javljaju se i pojave romantizma čiji je nosilac bio Vuk Karadžić.

Sakontala je: zakon dala, Muhamed: muha i med, pegaz: pegaš; Cerberos, Kerveros: Krvaroš; Morlak: onaj koji lako snosi more.

Kod Šekspira on nije video onaj silni realizam, onu intenzivnu poeziju, onu kao more duboku psihologiju ljudskog srca i gvozdenu logičnost englesku, no ono što je najniže i najslabije kod njega: emfazu,

Od Nušić ima još nekoliko etnografskih putopisa Kraj obala Ohridskog jezera (Beograd, 1894), S Kosova na sinje more (Beograd, 1902), Kosovo (dve knjige, Novi Sad, 1902, 1903).

Ali on je mnogo bolji kao pesnik mora. Pomorac, zaljubljen u more, on ga je više, radije i lepše opisivao no ijedan srpski pripovedač.

Sremac, Stevan - PROZA

— »Kako si, mali, šta radiš, mali, — zadžaka Jova; more, pa i nisi ti mali, kakav mali. Gledaj ga samo! More, ta ti si mi već momče na ženidbu!

— »Kako si, mali, šta radiš, mali, — zadžaka Jova; more, pa i nisi ti mali, kakav mali. Gledaj ga samo! More, ta ti si mi već momče na ženidbu!« — »Molim vas, prekida ga dečko, kaz’o mi majstor da se ne vraćam bez para!

« — »Molim vas, prekida ga dečko, kaz’o mi majstor da se ne vraćam bez para!« — »More, upade mu Jova u reč, doneću ja sam! A ti ’ajd’ idi, blago meni, a ja ću sad za tobom.

! Da varaš geake i da im obećavaš nešto?! — To nije istina! — brani je Jova. — Kad je to bilo? — More, zar je jedared? Da je jedared, pa da čovek rekne: Neka ga nosi đavo! I posle, da je samo to...

Ko će sad s njim! Premeštaj po potrebi; ala će da zgrne dijurnu!«, pa zaćuti tek i zamisli se. »More, ovo baš onako, veli Jova, kao ono u stikovima: »Svi Šajkaši odoše, lako, lako; samo jedan ostade, lagano!

— More, ti se ne šališ, — veli mu Paja. — Zove me ovaj moj komšija na ručak — veli Jova zadovoljno čisteći kremenjak.

— E, već ja... — Vojnik, ja, jakako! A stare penzionerke samo pritiskuju zulufe kad prođem, a ja ka’ iz kutije. More, priko, bio sam ti vojnik, junak, priko, seratlija...

— Slušala sam već sto puta te tvoje istorije. — More, ne znaš ti ni stôtu čest, iako si slušala! Da ima ko da sedne pa da beleži!

— nastavlja Jova tumarajući i tražeći nešto po sobi. — Gospodin Čeda, naš ministar, piše tako neke istorije; more, ja da mu sednem pa ispričam, pa da spiše moja razna žitija i čudestvija, pa da iziđe knjiga za tri delovodna protokola

« — To verujem — veli Kaja — ali da koju dobru rekne za tebe, to neće! — More, šali se, šali čovek. Dobar čovek, voli me što sam šaldžija.

A posle, državi baš i treba i pismenih ljudi u ratu! Nije ovo sad Karađorđevo i Miloševo vreme... — More, kakva administracija! Borac jesi li, pitam te ja, k’o ja što sam, i krv proliv’o i rane dobio u bombardiranju!

Borac jesi li, pitam te ja, k’o ja što sam, i krv proliv’o i rane dobio u bombardiranju! — More, u glavu sam ranjen; u glavu, priko!!... Evo, da vidiš; evo gledaj, — reče Jova i utrapi mu glavu u šake.

Radičević, Branko - PESME

Oh kad vetar silan dune, Kad se more uskomeša, Kada voda nebu grune, Pa ga s morem smeša, Vetre, vičem, jače duvaj, Ma brod raznesao, Vale, more jače

se more uskomeša, Kada voda nebu grune, Pa ga s morem smeša, Vetre, vičem, jače duvaj, Ma brod raznesao, Vale, more jače gruvaj, Ma me zakopao. Iz daleke pokrajine Ja sam amo došô, Ko b' za momkom iz tuđine Jadovati pošô?

Ko zna de će još isteći Taj nemirni život moj, De će silna želja reći: Dosta more, ovde stoj!“ Peva putnik, pa silazi Kroz kamenje niz planinu, Put se vinu, on upazi Divne drage i dolinu.

Cveće ljupko i dolinu, Stado, vrelo i planinu, Tiju reku, silno more, I pod nebom orla gore, I nad orlom šarnu dugu, I slavuja u tom lugu, I još njegov glas umilni Ti satvori, Bože

o zađi krvavo, Sred kopalja, zveke i mačeva, Zađ' za goru dušmanski leševa, Kô što onda tim junakom zađe — Ta šta more jošte biti slađe!

Oj Čupiću, ljuta gujo, Oj Ćurčijo, mrki vujo. Ao Luko, Turska muko, Ao Petre, Plai vetre, Što dovati tursko more Pa o srpske razbi gore!

na te, Planu na te kâno oganj živi, A moj brate, za to me ne krivi; Ta i ono vedro nebo gore, Tako uvek ostati ne more, I ono se za časak navuče, Bura dune, gromovi zauče, Da pomisliš svijet se raspade, Al' zamalo — pa svega nestade,

Žapce, guje, somove i rake, Mesec, zvezde, vetrine i dugu, Sovu, slavlja, orlove i vugu, Stvori rasta, jezero i more, Stvori ružu, doline i gore, I magarca, pa jošte i jarca, S onim uši, s ovim stvori bradu, I dade im travu i

Tu se setim našije odara I njiovog ubavoga sada, Sada, brate, ta nema mu para, Sve koprive narasle visoko Da s' ne more načuditi oko.

Nasmeja se ja ovome zdravo, Pa mu odo govoriti pravo: Oj sokole nad svim sokolovim', Šta ti misliš, more, s poslom ovim, Što magarci njemu se raduju, Čkalja tvoga što oni blaguju, Pa ti viču: zdravo, mili pobro, Misliš da

tone, Da vam srce smesta živo plane, Kad čujete izgubljene dane, Kad se pesme s javora zaore, Da što Srbin učiniti more, — Put raskrčen, gore njime ajte, Ajte gore, al' se i sećajte, Kono krasna puta vam ogradi, Pa mu ruci prionite

III Mile đipa, oće da utuče, Miruj more, izešće te Vuče. IV Al' valjane mi imamo glave, Šteta samo što su nam bez glave. (1847, 11.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— A šta je Kolumbo radio, moj druže: pred njim sve voda, more, nigdje slamke, a on traži ništa manje nego Ameriku. Ameriku, ej, a nikad je ni vidio nije. — Pa jeste, tačno je.

Ovo malo mirno more, sada tako pusto i tuđe nama obojici, postaće sjutra zavičajni vidik nekog novog dječaka. Ukriveni zatoni naseliće se

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

pošlje da odemo strini i pohvalimo joj se, a on pođe pozadi nas, gleda, smeška se i peva svoju omiljenu pesmu: Mehandži more, mehandži, Donesi vino, rakiju, Da pijem, da se opijem, Dertovi da si razbijem! — — — — — — — — — — Poj, poj — a sutra?

Ruke mu 1 50 drhtahu, a ponekad tek vrcne suza niz umrljano mu i zemljom posuto lice. — Što plačeš, more? On podiže glavu. Pogleda me pogledom u kome beše sve: zakopana ljubav, proćerdan život i večita tuga za nečim.

Ali kad vas noću probudi mesečevo sijanje — a on baš upro u lice — ne znate da se jedva diše. Gledate, gledate, pa... More, i zemlja je tamo druga! Ležite i pružate se slobodno i poverljivo po njoj kao pored majke.

Tresla se ona i sva mirisala, mirisala, tako mirisala! NAŠ BOŽIĆ More, kakav san? Nedelja evo ima kako se ne spava.

— Izvija se č’a Mase. — Kad nam neje vek u celivanju. — O, o, što si pa za celivanje, — odgovaraju mu i kikoću se. — More, puštajte ih! Ko će s njima da izađe na kraj! — poviču ostali. Otvaraju im vrata, one se nećkaju.

— Pij! — ponudi ga. Mita, željan, ali bojeći se da ga ko ne spazi, naročito majka, odbi: — Videće me. — More, pij! — I silom mu Ariton metnu grlić u usta. Mita poče da pije, guta. Grlo mu je pucalo. — Oh! — odahnu.

joj mati, odgovarajući, odjednom, naprečac, kao da se tek tada, uzgred setila, prekine i počne po koga da hvali: — More, Anice čujem, eto, Nedeljko ’arno se opravio. Prolazim i gledam, a dućanče mu puno. Zembili puni, raf pun.

Kostić, Laza - PESME

bog nad bogovi'; stade mu reč u grlu uzanu, napitak mu na usni usanu, iz božje ruke pehar ispusti, od pehara se more zapljušti te burnim valom gnjeva studena zapljuskuje titanu kolena; — al' ne dršće Prometej, ne dršće titan, na kamenu,

Iz grla mu se opet ori smej, i opet dršće silni bože Zej! U titaninu more misli vri, uzavreli mu osećaji svi, al' vezan je Prometej, vezan je titan, na kamenu, na stancu prikovan, te ne mož'

pozajmi mi od — gost me prekine. „Opet pozajmi! more, dokle ćeš? u Prehodnice novci su mi svi!” — Pozajmi mi od svoje nauke, osvesti mene šta da verujem o jamačnosti

sin jedan mraka i pred njime stoji; turski jedan telal stoji pred vrati, balčakom vrata hoće da smlati: „Otvori, more, đaur-derviše! dosta sam čekô, ne mogu više, zar nema pogan uši, kad ćuti? al' čekaj samo, odrezaću ti!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

svane, oni odmah stanu gledati da l' ima kakoga god traga kud je ona sila išla od dvora carskog, ali se ništa znati ne more; nigdje nikakoga traga ni glasa.

Otac mu da sve to i opravi ga u ime božije, i on se naveze na more i pođe morem putovati. Putujući tako za dugo, dođe pod jedan grad u kome je bio car.

Otac mu da sve kao i prvome sinu, i opravi ga u ime božije, i sin se naveze na more i pođe morem putovati. Putujući tako dugo vreme dođe i on pod onaj isti grad, gde mu je brat zatvoren.

Može bog dati te ću naći i braću i vodu. Otac i njega opravi kao i prvu dvojicu, a on se naveze na more i noće morem putovati. I tako putujući dođe i on pod onaj isti grad, gde su mu dva brata zatvorena.

Kad knez razvije maramu i stane gledati lice na njoj, — čiti sluga njegov; onda reče sluzi: — More, slugo, ovo si ti.

Čuvši to car Trojan odmah dozove onoga berberskoga momka, pa ga zapita: — More, šta si ti oglasio narodu za mene? A on se siromah stade pravdati da nije nikome ništa kazao, ali da je video šta on

On im je odgovarao: — Kako ću da je rabotim, kad je na njoj vrzino kolo. Tu se zbiraju nečastivnici i samovile. — More nije to istina, — rekli su mu seljani. — Tebe varaju.

Namah se otvori Kosovo. Grme topovi, more, nebo se prolama, sijevaju sablje, zveče handžari, ječe ranjenici, — sve ogreze u krv.

Putujući tako nađe kraj mora neku decu koja su bila iznela mačka da ga ubiju i u more bace. Kad on to vidi, pritrči k njima, pa ih zapita: — Šta je to, deco?

Dok utom eto ti nekaka čojeka na konju, ođeven, brate, da ne more ljepše biti. Be, tu ti je dolama, džemadan, fermen, toke su, saltane je, za pasom silah, o ramenu šišana: ko je, on je!

pa kad nađe mrtva čojeka, more još na njega potvoriti, te ni kriv ni dužan da postrada. Ne smjede više ostati na drvetu, već brže siđe pa nagne u

će činiti, pa onda dohvati jednu malu čašicu i reče mu: — Uzmi ovu čašicu i ponesi tvojoj šćeri, neka mi njom preseka more da ostane polje. Siromah posluša i plačući ponese šćeri onu čašicu i kaže joj sve što je car rekao.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MAKSIM: Ali ubio te Gospod, tako da ti kažem; imaš li, more, pameti, da na bal ideš. SOFIJA: Bez pameti ljudi i ne idu na bal. MAKSIM: Šta si ti? Jesi li ti grofica ili baronica?

10. LEPOSAVA, PREĐAŠNjI SOFIJA: Prepravi se, Leposava, da idemo na bal. MAKSIM: Jesi li ti poludila, more ženo? SOFIJA: Kažem ti, ti ostani kod kuće, ako te mrzi; ići ćemo nas dve.

Dosta, aljinu joj neću kupiti. SOFIJA: A ono ću joj kupiti ja. MAKSIM: More, jesi li ti poludila danas? SOFIJA: To zaista nisam; ali, kao gazdarica od kuće, treba da se za kuću i brinem.

Što drugi čine, moramo činiti i mi. Dobro će dakle biti da i mi damo jedan put bal. MAKSIM: Jesi li to poludila, more? SOFIJA: Zašto, što je dobro, treba činiti. MAKSIM: Jes čula, ako to učiniš, odma se seli iz kuće.

NIKOLA: To ne; ali, ako oćeš da znaš, volio bi da je i takva. MAKSIM: E gle, šta ovaj budali! More, gdi si vidio da žena treba da je đavo? Ah, zašto mene bog prokle, te udari na aspidu!

MAKSIM: O, budalasti misli! Žena mužu da učini što iz ljubovi! More, što god čini, čini od straha, ili za korist; to dobro upamtite.

MAGA: Eto vrag da ga zna, druge mogu. MAKSIM: Mogu, kad ne mare za kuću. 3. NIKOLA, PREĐAŠNjI NIKOLA: Mago, more, deca tamo mrtva gladna. MAGA: Eto, šta ću da im dam? NIKOLA: Načini im štogod. Zar oćeš da im ja kuvam?

SOFIJA: Pa zašto si potrčao da se brže-bolje ženiš, kad je tako zlo? MAKSIM: Vidiš je! — More, konja svaki dan šibaju i tuku, pa opet ide sam rudi. Naučen je, što će. SOFIJA: Pa kad ste naučeni, a vi ćutite.

MANOJLO: Pa? Zar ako je doktor Sofije, ne sme i muške lečiti? ISAJLO: Vidiš da si prost. More, filosofije doktor, a ne Sofije. MANOJLO: Pa dobro, dobro!

PUTNIK: To ne znam šta je. dosad se zvao imperator Austrije. DOKTOR: Škoda što austrijska država samo o Jadarsko more udara, inače, kako je na proizvodima blagoslovena, i kako ima vredne žitelje, kao Čese, Slovace, Poljace, Rusnjace,

PIJADA: E doci cu, kad je tako lepo drustvo. Osobito mi je milo, kako Velimir ume da pravi kur. LjUBA: E more, Pariz! Nije šala. 9. VUČKO, PREĐAŠNjE VUČKO: Evo frornes. LjUBA (uzme služavnik): donesi jedan i za frajlu Pijadu.

Mi više nismo krivi. Kupite magare! JAKOV: Kupite magare! Jeftino dajemo. POZORIJE 7. SELjAK, PREĐAŠNjI SELjAK: More, deco, prođite se magareta. (Spazi Jakova.) Šta je to? (Uvati ga za ruku.) Stani malo, dečko. Kaži ti meni, šta si ti?

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

STEVAN: Vidiš kako ne znaš šta govoriš! More, kako ćeš da je ukročaš kad cići po kući kao zmija; gdi koga vidi, tu udari.

Ako koga i kuga napadne, neka pusti na nju zlu ženu, pak će i nju u more oterati. Ali mir, eto nam gospodina! POZORJE 5. TRIFIĆ, PREĐAŠNI TRIFIĆ. Je l’ vam ustala gospoja?

) A gle ove? Eto, kako nema muža kod kuće, sve je naopako. Pelo, ti valjda čekaš povojnicu? (Drma je pojako.) More, ti! SULTANA (obučena u Pelinim aljinama, đipi): Trista ga vraga odnelo!

SRETA: More ti, misliš da sam ja pijan, ajd, ajd! SULTANA: Šta? (Pogledi oko sebe.) Gdi sam ja, gdi me je đavo dovukao? Pu!

SULTANA: Viksovali te pred varoškom kućom, psino jedan, ne vidiš ti tko sam ja? SRETA: More ženo, a vidiš li ti tko sam ja? Oćeš i ti da pobesniš kao ona aspida. SULTANA: Pobesnio ti, kad niko ne besni.

Persida, ti! SRETA: Ha, ha, ha! Gledaj ti nje, gdi je malko nalik na našu gospođu, oće i ona da digne nos. More, da znam da si kao ona, sad bi te kao pečurku smoždio. More, ono nije gospođa, onu su vile i aždaje izlegle!

More, da znam da si kao ona, sad bi te kao pečurku smoždio. More, ono nije gospođa, onu su vile i aždaje izlegle! SULTANA: Orjatine, meni tako u oči reći?

SULTANA: Orjatine, meni tako u oči reći? Sad će ti pući glava na četvoro! SRETA: More Pelo, koji ti je vrag? SULTANA: Tvoja je mati bila Pela, a ne ja.

(Pođe na vrata.) SRETA (opali je, pak je potom za ruku uvati): Oho, tamo nisu čizme. SULTANA: Jao moja leđa... More! SRETA: Pelo! SULTANA: Šta ćeš sa mnom? SRETA: Da očistiš čizme. SULTANA: Ja to ne umem da radim.

SULTANA: Nipošto, volim ovde poginuti nego da se smeje svet od mene. SRETA: More ženo, šta je tebi danas? SULTANA: Na bal, ja, koja sam nekada na barone preko ramena gledala, sad s čizmašima da

Oh, Bože, šta se čini od mene! SRETA: I ti baš nećeš? SULTANA: Ako si ti slepčovođa, nisam ja. More, znaš li da ćeš za ovaj postupak u gvožđe doći? SRETA: A znaš li ti da žena treba da bojitsja svojega muža?

Nego kaži ti meni oćeš li sa mnom na bal? SULTANA: Na kakav bal, gdi krpe igraju? SRETA: More, tako se cej poštuje? Je li, a milo ti je bilo kad si bila cehmajstorovica? Vidiš li ti ovo?

Lalić, Ivan V. - PISMO

DAMASKINA 61 AVE MARІЅ ЅTELLA 63 NIKADA SAMLjI 65 RAVNODNEVICA 66 KAO MOLITVA 67 PIETA 69 PISMO 70 SLOVO O SLOVU 72 MORE 74 DODATAK 78 DVA SONETA O LOBANjI 79 PISMO I JEZERO U JESEN Sve tanji dani u brdima, Sve bliže snegovi prilaze; A

bdenja Strepnja iznutra razmrežava oči I koren vida širi se i menja da novim putem nova slika kroči — Na nekoj zvezdi more se rascveta, u čaši vode zaiskri tišina, Svaka je prošlost stalno započeta, A more, to je najlepša gorčina.

nova slika kroči — Na nekoj zvezdi more se rascveta, u čaši vode zaiskri tišina, Svaka je prošlost stalno započeta, A more, to je najlepša gorčina.

voda, Javu u kojoj iznova si stvoren: u nesanici svetluca sloboda — Druge su noći onih koji bdiju — Na nekoj zvezdi more se rascveta, Pradavne šume zagrcnuto piju Vazduh i vodu budućega leta; Poslednja slika: kao retrovizor Pun druma što se

Drhti seizmograf, Klizište kreće, tutnjava ga prati. Izabranici umrli u nama u noćima se meškolje, dok trunu; Sporo se more spori s obalama, Zaliv po zaliv. Oktobar u junu.

A bolesno je leto, I bolesno je more i vazduh što ga dišem, Bušan je plašt planete. Svejedno, pevam lepotu Po sećanju i možda po nekoj inerciji, što

Zar ne osećate kako more mili Ovde gde se Sizif sa Sizifom grli? Dok u podnevnoj sumaglici čili Trajekt što bez žurbe prema kopnu hrli.

(22—23. II 1992) MORE Jeremija, 31,3 To iscurelo je ulje iz mašine Prvoga pokretača; još se hladi, Eon po eon, još iznutra radi Po taktu

modrine Kulja vrv larvi vidljivoga sveta I sve što sadržano je u slutnji Njegovog ozverenja, kolopleta Molekula i vatre: more tutnji.

Tu celost što na zbir nesvodiva je Ti razlažeš na prizore u duhu, Neuvežbanom da svari, da shvati Ograničeni beskraj; more traje u odlomcima, u blesku, tišini Paslike zvučne sleđene u sluhu Posle oluje; i ne možeš znati Ni pravo, tajno ime

tišini Paslike zvučne sleđene u sluhu Posle oluje; i ne možeš znati Ni pravo, tajno ime toj modrini, Pa kažeš: more, a misliš na svašta, Na letnji dan, na brodovlje, na luke — Postupkom uhodanim, kojim mašta Pretvara slutnju u slike i

da je izričeš, i tako Hraniš i plamen gde sagori svako Smrtan, uvek u istoj parafrazi Zaboravljenog izvornika. More, More na suncu i u noćnoj mori Nekog Kolumba nasukanog, ili Voda što krotko pokori se sili Kad zatvore se ustave

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Čabar. Tako se nismo ni ulili u Crno more, kao što smo nameravali, a ja ostadoh da živim u svom svetu i da ga napadam, kad već ne mogu da izmislim ništa

suze padaju (klik-klak) na palubu, a zatim kroz rasušene daske odlaze da se uliju u Savu, a onda u Dunav, pa u Crno more, koje se također negde uliva, samo ne znam gde, jer sam bila bolesna kada smo to učili.

Učite tako da mi imamo najviše planine, najviše bakra, najbrže reke, najlepše more, najveće količine aluminijuma, najbrže sportiste, najkvalitetnije brodove, najsvetliju tradiciju, da je Dubrovnik

kad znam da su one kožne zakrpe u stvari riknuti treći tom Srpskih klasika, mislim, skinute su sa korica, i uopšte — more, kakva Engleska — gde je sad ona? Možda uopšte i ne postoji?

Uz put drmne, kao, bakutu za ruku da joj još jedanput pokaže, kao, more, ali bakuta knjava li, knjava. Drmne je jače — ništa!

Bakuti je, misli, ionako svejedno! Videla more i odapela, tačno po scenariju filma „Vidi Napulj i umri“. Pred samom granicom svrati Drnda da mazne jednu pivčugu i da

kao, naši smo, srdačni, gostoljubivi i sve, i odmah započinju priču protiv Šveđana, kao, hladni su, kao, nigde, more nema ove ladovine i ovog provoda kao kod nas!

Keve mi! Ja letovanje ne trošim; mislim, nije mi artikal, a i šta će mi more kad se celog života davim u moru osrednjosti!

“ — na što sulence sa Ade odgovori kao iz topa: — More, kakav alkohol na prazan stomak! Daj mi kiselu vodu! Ne mogu a da vam ne istrkeljišem i slučaj Zokijevog stana, koji

Tako on lepo otputuje na more, miran da ne može biti mirniji. Dođe mi da puknem od smeha kada samo pomislim na kome je ostavio kuću! .

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Od rumen-jada i od zreline, ja jezdim belcem, jezdim, carujem uz žubor-more, preko planine i svakoj drači dukat darujem.

NEDELjA Prvo pevanje Godi mi umor. Zemljica bubri. Zujkaju pčele s grančice vresa. More pod suncem. Carstvo se đubri. Zverinje peva. Rude čudesa: bundeve, žita, mirisno voće. drobe se patnje, venu teškoće.

- Čiji li smo lik? Sa božur-oka naš se kolor - joj! stropošta, surva, te se žutne gaz niz smaragd-more. - Ogrej, Ružo, skrb s moreuz-brega, Omegu i Az u tamjan-prahu njihov zamor, pad.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

razumeš li me? MITA: More, more, ti ćeš jošt i spisatelj postati! ALEKSA: Kad knjige pišu đaci, koji u školu idu, zašto ne bi i ja, koji sam

razumeš li me? MITA: More, more, ti ćeš jošt i spisatelj postati! ALEKSA: Kad knjige pišu đaci, koji u školu idu, zašto ne bi i ja, koji sam davno

JELICA: Vi imate pravo. Šta sam ja u Beču vidila! ALEKSA: A da odete jošt u Madrid, da vidite galije, da vidite more, šta bi onda rekli! JELICA: Mora sila vode biti? ALEKSA: Vsjačeski.

) Sad idi. MITA (u polasku, za sebe): da te đavo nosi! ALEKSA: Apropo! Jesi li ti, more, što jeo? MITA: Bogme, vaše sijatelstvo, ja nisam. ALEKSA: A ono evo i tebi jedan dukat, kad si mi takovi glas doneo.

Šta mi nije pripovedao! Možete li verovati, ljubezni tatice, da more gori? MARKO: Kako bi more gorelo, kad je ono voda?

Šta mi nije pripovedao! Možete li verovati, ljubezni tatice, da more gori? MARKO: Kako bi more gorelo, kad je ono voda?

Izvinite! (Pođe.) Jelica: Jošt jedno: jeste li se i vi dogodili u Madridu kad je gorelo more? Mita: Nisam, koje mi je vrlo žao, no kad sam posle stigao, vidio sam na bregu pečene ribe u velikom količestvu; i to

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

A kad pogledaš sa vrha gore vidiš u dolji — treperi more, bijele se jedra sjajna ko dan, to plovi Mačor kapetan; vije na vjetru zastavu ratnu, po svijetu traži ribicu

Jednoga dana družina slavna nađe se srećna na kraju gore, pred njima puče ravnica travna, ljulja se, šumi zeleno more. Zanjaka Sivko: „Ovo tek valja, evo i čkalja!

— miševa more! Poskoči mačak brže od žapca: „Ovo je zemlja Crvenog Vrapca!“ Vazdan je mačak mjerio polje, sve mu se lice u sreći

“ prekide Lovac nastali muk i skide luk. „A ja se spremam, od brige venem, kroz kuću našu da more skrenem, da pustim, tako, talase veće, da zbrišu smeće!“ — To Moreplovac progunđa mrk i čupnu brk.

„Eh, to je poklon za malu lijep!“ — progunđa Lovac i zgrabi rep. Patuljak treći, pomorac znan, plovi na more, okean, i tamo roni do stijenja siva gdje školjka biser blistavi skriva. „Ovo je poklon dostojan male!

Znali su zašto more se ljuti, znali šta misli i kada ćuti, čitali njegov muk. Znali su uzrok njegova gnjeva, kad strašnu pjesmu osvete

Mreža mu teška, veslo još teže, vjetar ga svaki hladnoćom reže, s prijetnjom se more giba. Uzalud zovu daljine drage, starini tužnom nestalo snage, sve mu je manje riba.

Nek vječna mladost pobjedu slavi, borim se za nju ko junak pravi, takvih je uvijek bilo!“ Dok burno more okolo ječi, kapetan čuje starčeve riječi, tužaljku druga draga, prati ga šapat iz noćnih sati: „Mladosti draga,

Kud li je tvoja otišla laća, junački kapetane?! III U kuli staroj fenjer gori, plamen se žuti sa tamom bori, na more baca zračak. Uz prozor ćuti starina sijeda, tužna oka pučinu gleda, da li se vraća Mačak.

“ Idu, idu, kad na grani, nešto čuči, more mani, ni u snu se to ne snilo: strag lepeza, naprijed šilo! Ni jednome ne bi milo!

Kamila plovi, pustinjska laća, mornarsku glavu visoko drži. Zavičaj njen je peščano more gde vihor praši i sunce prži. Kamile-lađe oduvek brode kroz pustoš vrelu, morem bez vode.

Od vatre se plamen opržio pa je ranu sa dimom zavio. Zrakom sunca pesnik more bode, piše pesmu površinom vode. ČUDAN VOZAČ Baš u luci, na okuci, (valjda vam je poznat Gruž?!

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

orli se s oblakom bore; A dole, sa strašnim šumom, Vardar se peni i stiže, I pada, kroz uske klance, u Sinje Jegejsko More. O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube I kao talasi tonu u more večnosti tavne...

O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube I kao talasi tonu u more večnosti tavne... Al' tvoje biserne kaplje kamena podnožja ljube, Gde spomenici stoje narodne prošlosti slavne.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

koji vidim kad sunce provuče ruku kroz krzno oblaka i na brdu mi se pričini osvetljen dvor ili na kraju padine more te viknem neku ženu, a mislim na luku.

Te prve, snažne i naporne molitve deluju kao da pokušavam da deljem pejzaž. Brda splašnjavaju, more se tanji, oblaci postaju laki. Međutim, komad mesa, moj sused u ovoj pećini, postaje velik kao brdo.

Onda smo odlazili dalje putem uz obalu, a crkve se iza naših leđa dizale uvis, oslanjajući se na more, na pučinu, na ogledala plaveti rasuta po nebu, penjale se pošto su nas presrele, pokazale se.

se strašno sveti utvare idu pravo na mene iz inata skloništa uvek imaju slabu tačku kao i priviđenja što te more apokalipsa se leči lepotama kaže jedna žena u dovratku što te čeka u prostoru ne baš javnom nek te ne plaši

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

AGATON: I kakvo je to poštenje bilo! TANASIJE: Nikome taj nije zajeo, nikome oteo! PROKA: More, kako zajeo i oteo; davao je. VIDA: Davao je, bome, i kapom i šakom.

– Trepću, nego! Eto, to znači upravljati, moj Trifune! TRIFUN: Jest kad bi kirajdžije htele da stanu u front! AGATON: More ću da ih uvrstam ja, ne brini ti to!

MIĆA: Ali se mora priznati da je lepuškasta! SARKA: More, ostavi to, nego kaži ti meni, prijatelj-Agatone, ako znaš, kako mu onako dođe ova devojka? AGATON: Šta znam ja?

SIMKA: Baš sramota! Što kažu, familija smo, a ne znamo ni čega ima, ni... TANASIJE: More, što ne znamo čega ima, ni pô jada, nego ne znamo čak ni kakva izgleda kuća.

VIDA: Bože moj, čega ti tu nema i sve to da čuva tuđin, nekakva tetka. MIĆA: I njena sestričina. VIDA: More, ostavi ti sestričinu, nego, ja bih, Agatone, nešto rekla. AGATON: Pa reci!

SARKA: Ju, moj budilnik! TRIFUN: Uha, kad pre tvoj? TANASIJE: More, ima tu vrednijih stvari od budilnika. VIDA: Ja velim, prijatelj-Agatone, da se kogod od nas useli u kuću da sačuva

Iju!... SARKA: Šta ti je, more? GINA (užasno uzbuđena): Ju, tako sam se prepala! SARKA: Šta imaš da se prepadneš, nisam ja pokojnikov duh.

GINA: Iju, iju, iju, ko bi to rekao? SARKA: Ama, šta: ko bi rekao? GINA: Pa to; ja sam mislila kutija. SARKA: More, ostavi šta si ti mislila; nego zar ti, tako ti boga, ništa manje nego srebrn servis?

MIĆA (uvređeno): Kako to: gle, i ti si tu? Može biti ja bih pre vama mogao reći: gle, i vi ste tu? AGATON: More, ja i ti ništa; nama i jeste mesto ovde, ali skrhala se cela familija. MIĆA: Zar baš svi? AGATON: Pa svi, dabome!

PROKA i TANASIJE: A on? AGATON: More, da vidiš, uzvrda se kad ču kako je to onako... nije da ga molim, nego zahtevam, pa poče da mi vrda: te pokojnikova

) Što kaže Sarka, neka ga žali tetka! TRIFUN: More, žene, da niste nešto preuranile? A ako Agaton sad dođe i donese nam vest da se advokat primio da obori testament!

AGATON: Pa ono sam govorio kad sam se nadao, kao i vi. TRIFUN: More, kakav pošten, znam ja dobro njegovo poštenje. TANASIJE: Bio je to, braćo moja i sestre moje, jedan običan zelenaš.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Iza stanice čuje se takođe pesma. Grupa seljaka navali na peron. Vojnik ih zaustavlja. — More, može... požurite — viču ovi iza ograde. — Samo se na vas čeka. Seljaci zastadoše neodlučno. — Odbij!

— A zar ja nisam?... Zar nisi i ti? — Nemoj da ga vređaš... — Ala se „štrecnu“!... — Kuvar je on... — More, i njega bih ja pored mitraljeza — dobacivali su sa raznih strana na račun debeljka, koji se zadovoljno smejao.

Trailo se probudi. — A-ha, je li sve? Dobro, ostavite i odmah lezite. — Dobro, molim te, kako su našli? — More, ko te pita?... Sve su vojničke stvari iste. Tvoje, moje, njegove, svejedno! — I Trailo se okrete na drugu stranu...

Često bi dobacivali artiljercima: „Lako je vama“. Bilo je u tim rečima zavisti, a pomalo i netrpeljivosti. „More ljubićeš ovu cevku!“ — odgovarali su artiljerci... „Ah, dok je meni puške, putuj igumane...

— Nisu već dva dana ništa jeli — dodade potporučnik Aleksandar. — More, zar im je stalo do jela sada! Levo krilo se izgubi u jednome kukuruzištu... Naskoro se pojavi na onoj drugoj strani.

Sutradan produžismo... Mislili smo da ćemo ka Šapcu, ali puk krete na suprotnu stranu, ka Valjevu. — More, šta te se tiče!... U ratu se nikad ne pita zašto ovo, zašto ono. Idi tamo gde ti se nareda!

— More ćuti, bogati, ovako fino! Pristajem ja na ovakvu rezervu do kraja rata. Dok mi stignemo, a oni završili borbu, i tako p

— Je li — Milan nas gurnu laktovima — ja mislim da bi Milutin otišao pravo u crkvu. — More, pustite vi mene kući, ja bih znao gde bih otišao. — Puštamo te. I vas dvojica ga puštate...

— dobacuje jedan. — Mogasmo da ih bacimo na komšiju. — Ih, ala bi se potucale naše i nine vaške! — Jok, more, pametnije su one od nas... Neki se okrenuli licem suncu, oduprli leđima o zemljani zid i dremaju.

— Pita komandant hoćete li otpočeti gađanje? Pa i komandir čete pratio vojnika. — More, pustite čoveka neka radi! — nervira se potporučnik Aleksa. A sekundi su večnost. Svakog momenta očekujemo nov prasak.

— Ukoliko više teraju, sve čvršće gazim... — Čekaj dok se vratimo kući... more noga... more ruka... more trbuh. A sad, kao za inat sve ispravno kao upaljač. Cele noći smo išli.

— Ukoliko više teraju, sve čvršće gazim... — Čekaj dok se vratimo kući... more noga... more ruka... more trbuh. A sad, kao za inat sve ispravno kao upaljač. Cele noći smo išli.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Tek tada opazi čobane, koji ga pažljivo posmatrahu. On podiže glavu i mahnu rukom na njih: — Ej, more... odite ovamo! Deca se zgledaše; poneko se zasmeja glasno, zaklonivši glavu za leđa drugareva.

Kako me je gledala... kao da sam... kako ću reći... ćorav ili sakat. More, znam ja: da ja nisam samo privremeni, da vi’š kako bi obletala. A ovako, baš mi je teško.

Vrata škripnuše. Gojko skoči. — Ehe, bratiću moj, kažem ja njoj: daćeš ti meni, Smiljka! Jok, veli ona. More daćeš mi, luda ženo, pa makar se svu noć vukli po kući. Ne dam ti, kaže ona, pa da si još toliki...

Neki mu se lome, a neki ostaju celi. Sa njima je on jednako računao. — More, znaš li onoga onomlanjskog, Svetislava. Uze od mene velike krompire (a behu mi rodili i raskrupnjali se za priču) pa

dao sam mu pun džak... More dovije se čovek u nuždi, još kako! — Meni nije nevolja da se tako dovijam, odseče se Ljubica.

I za decimalne mere on nađe zgodan odgovor: — More, šta će ti onolika cimenta ? Gledam u brezovičkoj školi vamilijaz sve sa njima za’ita vodu sa izvora, pa ispušta jednu

Jes’ video, gospodine?... Kažem ja vama: po zubima lole, pa da vi’š kako će da vrte repom. More, prâvo muško ! Ona će i za čiču izvući još pô rublje. Hoće, bratiću, slave mi!...

— Pa gde si, bolan, dosad, ded’ pričaj: gde si bio, šta si radio? obrte se Velja Gojku. — More... šta ja! Ovo mi je treće mesto, nego otkud ti ovde, kad si bio u Podrinju ? Kad se pre oženi i čak steče kozu!

— Ja — još luđi! Koga će da umiri ovo večito čergarenje, ovo teranje bez krivice i reda!.. More, šta tu !... Znaš li da čak osećam neko zadovoljstvo kad potrpam u kanate svoje prnje, pa ozgo usednem sa ženom i

Zabrinuti i opterećeni zlom ljudi ne smeju se tako veselo, a njemu smeh ne silazi sa usta. More, slavan je život, slatko je živeti !...« — Pa ne hvalite se, gospođice, početkom u radu. Zbilja, kako ide ?

Laži ga polako dok ne uhvatiš za vrat, pa onda o zemlju. Ja, bratiću, tako je to. A ti se ne boj, što se tiče... — More šta ti je, koga imam da se bojim... I šta mi ko može ! Ona se uputi u školu.

Beše veoma uzbuđen, te jedva izgovori ovo malo reči. — I meni se svidi taj savet, odgovori Velja. More, vi imate pametnog famulusa, vere mi! Tako, tako je najbolje.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

9. Sinje more i dubine tvoje, Niko tebe preplivat’ ne more, Veće vila na konju ljeljenu. Konjic vili ti’o progovara: “A ti vilo, po

9. Sinje more i dubine tvoje, Niko tebe preplivat’ ne more, Veće vila na konju ljeljenu. Konjic vili ti’o progovara: “A ti vilo, po Bogu sestrice! Đe su moru najviše dubljine?

Snim li sanak, ili vidim: Jeli ono mlad na konja, Al’ je ono sivi soko. Ne razbira moje oko. Ah! satvori ovo more U zeleno ravno polje!

“ 102. Ili grmi, il’ se zemlja trese, Ili bije more u bregove? Niti grmi, nit’ se zemlja trese, Niti bije more u bregove, Već to jezdi Jablanova moba: Pred njome je

“ 102. Ili grmi, il’ se zemlja trese, Ili bije more u bregove? Niti grmi, nit’ se zemlja trese, Niti bije more u bregove, Već to jezdi Jablanova moba: Pred njome je Jablan na konjicu, U ruci mu struk bela bosiljka, Rukom maše,

“ Odgovara iz bostana kada: “Što je nebo — da li je list artije, Što je gora — da su kalemovi, Što je more — da je crn murećep, Pak da pišem tri godine dana, Ne bi moji ispisala jada!“ 113.

118. Oj javore, moj rođeni brate! Puštaj grane do zelene trave, Da se penjem tebi u vrhove, Da ja gledam niz more galije; Sjedi l’ moje drago na galiji, Vije l’ mu se jagluk na ramenu, Kojino sam tri godine vezla, Uvezla sam tri

Oj pelen, pelenče, moje gorko cveće! Tobom će se moji svati nakititi, Kad me stanu tužnu do groba nositi.“ 145. More, dunu vetar sa gornjaka, Te donese miris od momaka: Blago majke koja ga rodila, Blago tatku što ga u vojsku prati,

Kupi svate Išerlija Jova, Kupi svate, povede devojku. Kad su bili na to sinje more, Al’ besedi Bogdanova seja: “Mili kume i ručni devere, Odreš’te mi svilene paćele — Da umijem moje belo lice, Da

“ A kada joj odrešiše ruke, Ona skoči u to more sinje: “Volim biti morskim ribam’ rana Nego ljuba mog brata krvniku!“ 222. Šta s’ ono čuje na onoj strani?

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

SOFIJA: Iza ove zavese, plav, večernji vetar bora more po kome plovi lađa veća od mora! VASILIJE: Ova zavesa deli svet na mora ognja i leda, na pozornicu i crnu rupu

Jesi li čula kako je bućnula — buć! Pliva niz Đetinju, pa u Moravu, pa u Dunav, pa iz Dunava u Crno more, a iz Crnog mora u bestragiju! Gotovo je sa alkoholom! Za vjeki vjekov! GINA: Za vjeki vjekov, do prve prilike!

SOFIJA: Ko ste vi? DROBAC: Nije te stra? SOFIJA: Čega da me bude strah? DROBAC: Ko zna ko more iz ovog mraka da naiđe. SOFIJA: Pa šta ako i naiđe? Niste mi kazali ko ste! DROBAC: More da zakolje.

DROBAC: Ko zna ko more iz ovog mraka da naiđe. SOFIJA: Pa šta ako i naiđe? Niste mi kazali ko ste! DROBAC: More da zakolje. More dubije batinom. More... more da nasrne... Razumiješ? Ne razumiješ!

SOFIJA: Pa šta ako i naiđe? Niste mi kazali ko ste! DROBAC: More da zakolje. More dubije batinom. More... more da nasrne... Razumiješ? Ne razumiješ! SOFIJA: Kako vam samo takvi užasi padaju napamet!

SOFIJA: Pa šta ako i naiđe? Niste mi kazali ko ste! DROBAC: More da zakolje. More dubije batinom. More... more da nasrne... Razumiješ? Ne razumiješ! SOFIJA: Kako vam samo takvi užasi padaju napamet!

SOFIJA: Pa šta ako i naiđe? Niste mi kazali ko ste! DROBAC: More da zakolje. More dubije batinom. More... more da nasrne... Razumiješ? Ne razumiješ! SOFIJA: Kako vam samo takvi užasi padaju napamet! Otkud vam takva mašta?

To će da ostane u meni, dok me ne udavi! SOFIJA: Zašto bar sada sve to ne ostaviš? DROBAC: Ne more guja da se vrati u jaje... ni vaš u gnjidu iz koje je izmiljela! SOFIJA: Treba što pre da pobegneš! DROBAC: Od čega?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

NAD BEOGRADOM 314 LIRIKA ITAKE PROLOG Ja videh Troju, i videh sve. More, i obale gde lotos zre, i vratih se, bled i sam.

Nećemo ni pobedu ni sjaj. Da nam ponude raj, sve zvezde sa neba skinu. Da nas zagrle koji nas more, i njina zemlja sva izgore, i kleknu pred nas u prašinu.

PUTNIK Idem slobodno, niko mi nije odneo da ljubim tužnu moć. Raširim ruke, ali ne u zore nego u more i noć. Osmehom ulazim, stigo ma kud, u tužne i bolne jave.

I mislim: i da ga ima tamo gore, ako me vidi pod jadrom sanog, u kom se zraci plode. More, i ja ostajem tužan ipak svake zore. I ostavlja me zagledanog u bezdane vode.

Oče naš sin je tvoj bedniji od bilja, strasniji nego cvet, nestalniji nego vetar zore, sumorniji nego more, i sam, sasvim sam. Oče naš sin tvoj je bolji nego anđeli ali nikom pomoći ne može.

A kad utopim čun Mesečev, od srebra, u novo more jutra i u trave, sednem na oblak, pa gledam svetlosti, što se na nebu, iz moje strasti, jave.

On je tražio da već tog leta (1912) dođem kod njega. Da bih pobegao od ujaka, ja sam to leto otišao na more, u Opatiju – koja se tada zvala Abacija – a u kojoj su bile čuvene utakmice mačevalaca.

Na veće daljine, u dublje more, u mirne uvale ostrva, izlaze veće barke. One love u vodama daljim od obala. One bliže zadržane su za stanovništvo i

Izgleda kao da lelek prelazi sa oca na sina. Slušao sam ih kako pevaju. Kao da jauču. U podne, kad je more kao ugrejano ulje, dolazi barka da otplovimo do Novog.

Mrežu nad vodom drži nekoliko flaša što plove po površini. More je prešlo u boju dubokog ultramarina. Tada sa drugog broda odjekuje uzvik: „fora“ i mreža je sva otišla u dubinu.

Zviždimo jedno drugome i tako dajemo znakove. Motori lupaju sve tiše, plovimo plašljivo i paralelno, prema Senju. More je boje mastila i sasvim mirno. Trokut Novog, Vrbnika i Glavine sad je pravo nad našom mrežom. Na brodu je tiho.

Trokut Novog, Vrbnika i Glavine sad je pravo nad našom mrežom. Na brodu je tiho. Mrak je raširio more u beskraj, zvezde trepere, trepere i svetionici u daljini. Ovde brzo pada noć. Tad, iznenada: mesec.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Vojnici tada uhvatiše i Magdalenu i, po carevoj zapovesti, metnuše je na jednu trošnu lađicu pa je pustiše na more bez krme i vesla, da je morske bure i vetrovi nose kud hoće.

je nosili, vitlali i bacali ovamo, onamo; ali lađica, kao nekim čudom, izdrža sve nepogode, dok je, posle duga lutanja, more ne izbaci na kamenitu, pustu obalu jedne daleke, nepozna— te zemlje.

kao kakva gusta magla kad pritisne polja, napale su jedanput na takvu vojsku, nagonile je u bekstvo, naterale je u more, te se cela vojska s ljudima, slonovima i konjima utopila u pučini morskoj...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

KNjIŽEVNOSTI Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Radoje Domanović MRTVO MORE „Antologija srpske književnosti“ je projekat digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti

ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Radoje Domanović Mrtvo more Sadržaj STRADIJA 2 VOĐA 62 MRTVO MORE 72 DANGA 96 MRTVO MORE STRADIJA U jednoj staroj knjizi čitao sam

ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Radoje Domanović Mrtvo more Sadržaj STRADIJA 2 VOĐA 62 MRTVO MORE 72 DANGA 96 MRTVO MORE STRADIJA U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču; a vrag bi ga znao otkud meni ta

KNjIŽEVNOSTI Radoje Domanović Mrtvo more Sadržaj STRADIJA 2 VOĐA 62 MRTVO MORE 72 DANGA 96 MRTVO MORE STRADIJA U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču; a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena

Među mnogima mogao se čuti otprilike ovakav razgovor: — More, srećni smo te naiđosmo na ovakva čoveka, a da smo bez njega pošli, ne dao bog, zlo i naopako, propali bismo!

— Kuda ćemo sad? — procedi jedan grobnim glasom. — Ne znamo! Beograd, 1901. godine MRTVO MORE Baš u trenutku kad sedoh da pišem ovu pripovetku, ukaza mi se pred očima slika moje pokojne strine.

„Nađe li ustav?”, upita ga neko, a cela ulica u smej. — More, što je bilo šale s njim, to nema. Nekiput da se isprevrćemo od smeja. I danas mu ostalo ime Toma Ustav!

Celom svetu dobro, a on hoće nešto naročito, kao da ga mi ne znamo. Siromah!... — Šta sad radi? — More, sad se opametio, al' dockan! Mi ga izlečismo od buba, a kako je on bio durašan, ništa vlasti ne bi s njim učinile.

— Kako ga nije sramota?! — veli drugi. — Čoveku prvo bog pamet uzme, posle on sâm sebi čini zlo... Takve... more, kakve takve pesme? — Mnogo bolje ću ja sutra da pišem, ali ne podnosi obraz da se brukam, kao što može neko.

— Znaš li šta je novo? — upita jedan. — Imamo naučnika! — odgovori drugi. — More, to je staro, nego dobio naučnik kritičara! — Taman posla! Koja je opet to budala?

— Prebrinusmo i to! — govori jedan. — More, mi i ne kukasmo mnogo, ali Talb se dere kao magarac... — reče drugi. — A, eto ti tvoga Talba, a juče ga hoćete da

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

— Ama daj, Boga ti, nemoj da se.... protestuju one i čine što su naumile. — More, šta me ljubite, kad sam još mlad.... — E da, Bog s tobom, ja koga ćemo.... — Dobro doš'o!...

No vi, ka' da već otpočeli. Imaš li dosta komišalaca? — Nije, more, još ni polovina došla. Daleko nam dobrosrećne njive, a narod poduže radi; no sad će to, za po sata svi će biti.

— Vala ja bih voleo ovde s vama, nekako mi je lepše. Vi radite, a mi ćemo vas zagovarati. — 'Ajde, more, šta ćeš u ovom dimu; i nama poiskakaše oči. — Neka, naučio sam ja, dajte samo stolicu ovde uz ognjište.

A koga ste vi, more, zaboravili? podseća ih č'a Marko glasno. — Pa nismo, Ago, zaboravile, ali sad..... ne znamo....

šta im je ono, istina? — Sedlo. — Od sve šale, ono mi se ne dopada, veli č'a Marko. — More ćuti, grade se bez nužde nakarade.

— More ćuti, grade se bez nužde nakarade. Sazdao ih Bog lijepe, ka' što već more biti, a one se same ruže, veli Tanasije Prekić. — Ama jes' čuo, Marko, i vi ljudi!

Ljudi, već, k'o ljudi — ja njih i ne gledam, šta ćeš, brate moj, čovek je, pa more mu se kako gođ 'oće, al' žene, prostićete, to vi je.... n' umem vi reći.

Znate već, 'nako, kako je pritez'o tabane našem Živku.... — A što lažeš, bolan!.... — Ćuti, more, Žiko, svi znamo, da ti je ćeo da ispravi tabane uz dasku, samo da priznaš za onu ovcu, veli mu Blagoje.

— Možete sad izvoljevati što 'oćete; drago vi je. — Jok, more, 'nako, nema tu izvoljevanja, sam si mi prič'o, nego ćuti ti sad, da ja pričam.

struže ti 'nako moj Žiko uz ono brdo, pa sve perja... — A što lažeš, pasja te rđa ubila! — Šta lažem more, zar nije tako bilo?... — Ko zdrav s družinom!?... viknu Pajo iznenada i spusti bakrač sa varenom rakijom.

Vamo der, Pajo, s tom čašom! — Ama pričaj, more, ostavićemo ti punu Anđinu čašu. — Neka, neka, da popijem, pa ću produžiti.

— Pa, 'nako, znaš,... 'oću li poći... — A ti? — Ništa. — Zar nisi ništa kazala? — Jok. — Dira li se zorli? — More, ne znam ni sama. Ćuti, sutra ću ti pričati. — Ama kaži mi samo, jesi li mu obećala? — A 'oćeš ti obećati Mići?

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JOVICA (sedajući): Imam, znaš, neke napoleone, pa rekoh da ih ne dajem iz ruke dok tebe ne pitam za kurs. JEVREM: More, drugom ti taj kurs, nemoj meni!

JEVREM: Nije, nego za drenjine! JOVICA: Ja smeo s uma. DANICA (donosi kafu, ostavlja i odlazi). JEVREM: More, nisi smeo s uma, nego — znam ja tebe. Ako hoćeš da kupiš konja, a ti prvo počneš razgovor o obručima i buradima.

Evo, ako hoćeš, i ugovor takav da pravimo. JEVREM (šeretski): Jok, more, što će meni to! Posao mi, hvala bogu, dobro ide, pa što da tražim preko hleba pogače. JOVICA: Pa jeste, pravo kažeš.

Pijemo na tvoj račun!” (Zbunjen radošću, ushićen.) Spiro... Spiro... SPIRA: Čujem... JEVREM: Pola svršeno! SPIRA: More, sve je svršeno. Kad tebe načelnik zove na savetovanje, a Vidiš i Sekulić je tu... pa onda...

'Ajde ovu od pet stotina. Deder, gazda-Jevreme, potpiši ovo! JEVREM (zgrane se): Koje, more? SEKULIĆ: Pa ovu menicu. brate, od pet stotina dinara. Nije da kažeš hiljada, nego pet stotina.

jest... al' šta ćeš, tako se desilo. (Hteo bi da se izvuče iz toga razgovora.) A ima li što novo? SRETA: More, kako da nema, ugazili smo sad već duboko, pa svaki čas novosti.

— A ti mu kažeš: to je naš narodni poslanik! Može li to da bude? SRETA: More, ne brigaj ti brigu: neće on više nikad začučati na krovu kad čučne jedanput na poslaničku dijurnu. JEVREM: To jeste!

Znaš li ti, molim te, šta je to javno mnenje? JEVREM: Pa... novine. SRETA: More jok, kakve novine! U novine dođe ono što je pečeno već. A dok se to ispeče, ima vazdan posla.

JEVREM: Jest, ustaneš! A vilice ti se stegle i jezik odebljao, a suze ti naišle na oči... SRETA: More, oslobodiš se, polako! JEVREM: Pa to sam, znaš, i hteo da probam, da se oslobodim. SRETA: Kako da probaš?

) Boga mi, i to bi mogo... zašto da stoji bambadava, a on može da napiše i drugi? (Osluškuje.) Kanda se čuje larma? More, ovi odistinski idu! O, brate, što me snađe napast ni kriva ni dužna! (Osluškuje na Ivkovićevim vratima.

JEVREM: A, je l' ima toliko? A biće još. Je l'? SRETA: More, bila bi cela varoš, samo da ne beše one bruke. JEVREM: Koje bruke? SRETA: Pa onaj tvoj govor deputaciji.

JEVREM: Ama, kog zeta; čijeg zeta? Nije on ničiji zet, more! MLADEN: Pa ako može da se izbriše? JEVREM: Šta da se izbriše? MLADEN: Pa taj glas, što sam odjutros glasao.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

A on upre strašan pogled u njih pa ih pita: »Šta uradiste, more, vi ovden!? Zar ja tamo ginem i bijem se ka’ ala s berićetom, a vi ovde krkate pivčinu i bifteke!?

I vi ga, recimo, nađete malo posle pa ga pitate: »Ama šta ti to, more, uradi!? Šta se to tebe tiče, i zar mi ti nisi mogao to nasamo kazati, nego da čuje ceo svet, kad te već đavo nosi da

— Ej, more, jesi li ti pismen? — zapita ga oštro pošto se zaustavi a gleda mu pravo u oči. — Nijesam, gospodine. — Dakle nisi?

Ustade i metnu ruke na leđa pa se okrete famulusu i stade ga meriti, a uvrće jednako bradu. — More, ti si pismen?! — Ama nijesam, gospodine. — Ama da ti mene ne lažeš, more? Znaš li ti da ja tebe psihološki čitam?!

— More, ti si pismen?! — Ama nijesam, gospodine. — Ama da ti mene ne lažeš, more? Znaš li ti da ja tebe psihološki čitam?! Ti lažeš! — Ne lažem te, boga mi, gospodine, a što da te lažem?

— Je l’ ja? — Ti, ti, da! — Ja sam vamulus u ovoj školi odvajkada. Je l’ ti reko’, gospodine, čim dođe u selo?! — More, ti si jedna birokračina, vidim ja. Pismen si ti, vidim ja, nego priznaj! — Ama nijesam pismen, očiju mi, gospodine!

— Hm! Dakle ne znaš? A znaš li ti ko sam ja, kad se turim nekome na vrat; je si li čuo, more, to?! — Kako da nijesmo čuli, gospodine!? Čuli smo sve. Znaš kako vele: dobar glas ide daleko, a zao još dalje.

A seljaci i opet ne veruju, nego se samo gurkaju, a neki će čak i reći: »More, gazda-Đorđe, šta ti tu nama pričaš! Da je bilo još crne varbe, bili bi mu još veći brkovi«.

« — »đavo si ti, ča-Tripune«, veli mu drugi! — »More ostav’te me, đeco, vama je do sprdnje, a ja muku mučim« — veli čiča Trifun — »prošlo je to mene kodža davno«.

— »More« — veli treći, — »kad se stari panj upali, a, ča-Tripune!?« — »More, idi mi bedo s vrata!« — veli čiča Trifun.

— »More« — veli treći, — »kad se stari panj upali, a, ča-Tripune!?« — »More, idi mi bedo s vrata!« — veli čiča Trifun. — »A, ča-Tripune, ne valja ti pos’o!

« — veli čiča Trifun. — »A, ča-Tripune, ne valja ti pos’o!« — veli četvrti — »kad si ti sebe oženjen! More, imaš sinove, pa ti je još do đavolstva!! Ako te čuje baba Petrija?!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Sat meri vreme između večeri i zore; Dunav, za to vreme, otiče u Crno more. Draga deco, hteo bih nešto znati, To me golica, ko žito što šašolji godine rodne: — Kad se kazaljke poklope na

Go, danju i noću. Gaćice Umesto spavaćice I odela — leto dopušta Oblačenje ni u šta. Sunce, neprestano iznad. More ključa, ko drožda... Ko sam? Niko! Kad? Nikad! Gde? U Miločeru? Možda...

Uzeo bih doživotnu voznu kartu Za sve što plovi, leti i kruži, Pošao bih na Severni pol il na južni, S kopna na more, s mora na kopno Pazeći da nikad uzastopno Ne zanoćim dvaput u istoj sobi, I da se ne zbližim ni s kim ko bi U

Viličav, niska rasta, duguljaste lobanje, On nikad ne bi otišao na more, ili do banje. Hranio se od onog što ulovi: Teški su, za ljude, onda bili uslovi; Opstajali su samo oni koje je bio

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

faze u ciklusu razvitka jegulje i mogao sigurnim dokazima tvrditi da polno zrele jegulje silaze iz slatkih voda u more, da se samo u moru rasplođavaju i da mlade jeguljice ulaze iz morske u slatke vode u kojima ostaju dok dovoljno ne

brzo sa obzirom na polnu nezrelost sa kojom se jegulja kreće na put iz slatkih voda: u toku 5—6 nedelja po ulasku u more ona postaje polno potpuno zrela; 3˚ da moraju u okeanu postojati naročite oblasti za rasplođavanje jegulje; za tim se

istraživanja u pojedinim udaljenijim morskim oblastima, kao što su okolina Islanda i Feroerskih Ostrva, Severno Ledeno More, Sredozemno More i t. d.

udaljenijim morskim oblastima, kao što su okolina Islanda i Feroerskih Ostrva, Severno Ledeno More, Sredozemno More i t. d.

i Cejlona tu nalaze potrebne uslove za mrestenje i za život svojih larvi, pa sa te strane i ulaze iz slatkih voda u more.

Naprotiv, sa druge strane ostrva, ma da je tu mnogo veći okeanski prostor, more ne dostiže dubinu veću od 200 metara, pa slatke vode na toj strani ne sadrže jegulja.

severne ekvatorijalne struje, čiji jedan deo teče pored Malih Antila (američka struja), a drugi deo ulazi u Karaibsko More i produžuje dalje ka Meksikanskom Zalivu.

Severne Afrike, druge do obala engleskih, norveških, danskih; treće prođu kroz Gibraltarski moreuz, ulaze u Sredozemno more, iz ovoga u Jadransko more, i približe se obalama.

engleskih, norveških, danskih; treće prođu kroz Gibraltarski moreuz, ulaze u Sredozemno more, iz ovoga u Jadransko more, i približe se obalama.

Tu je već prvi dodir odrasle jegulje sa morem. Zatim dolazi samo ušće; tu je već i more u koje tada jegulja ulazi kao u novu sredinu u kojoj joj iz osnove treba menjati ceo život.

Brzina je različita prema vodi na koju jegulja u svome putovanju naiđe. Prolazeći, na primer, kroz Baltičko more, gde nailazi na velike razlike u temperaturi, osvetljenju i salinitetu vode jegulja se u putu zadržava, ili svoje kretanje

Sa druge strane plodišta je ogromno Sargasko more, koje se iz aeroplana prikazuje kao mrko-žuta livada na neizmernoj zelenkasto-sivoj površini okeana.

Rakić, Milan - PESME

PRIZIV Pomeni me u molitvama tvojim Kad sunce pada za daleke gore. Jer znaj da mene kobne misli more, I da se, kao slabo dete, bojim.

ledena noći, ja te volim, Kao što volim sve kržljave stvore Što samrt nose u grudima golim, I koje tajne boljke dugo more.

Sad sam silom ćudi, Gospo, ne znam čije, Na severu mrtvom, gde se mrzne more, Gde nijedna tica propevala nije, Gde prastare šume nikad ne šumore, I gde snežne jele što stoleća broje Kao bele

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Francuskoga da ne bi brijega, aravijsko more sve potopi! San pakleni okruni Osmana, darova mu lunu kâ jabuku. Zloga gosta Evropi Orkana!

Rad noći se zublje uvijaju, ali što će u sunčane zrake? Allah, more, mudra razgovora! Krst i nekrst sve im je na usta; snijevaju što biti ne može.

VUK MIĆUNOVIĆ Kakva mora i kakva zla sreća! Tu niti je more ni vještice, no si eto kâ čabar debeo, pa te salo kad ležeš zaduši. Mene nikad još pritisla nije.

Što će biti, ko će ugoditi? Srb i Turčin ne slaže se nigda, no će priđe more oslačati. SVAT TURČIN Drž, Alija, kurvino kopile, Kotarke se mlade razbježaše!

On je sostav paklene nesloge: u nj ratuje duša sa tijelom, u nj ratuje more s bregovima, u nj ratuje zima i toplina, u nj ratuju vjetri s vjetrovima, u nj ratuje živina s živinom, u nj ratuje narod

T'jelo stenje pod silom duševnom, koleba se duša u tijelu. More stenje pod silom nebesnom, koleblju se u moru nebesa; volna volnu užasno popire, o brijeg se lome obadvije.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

— More, šta se rasturate? — zaustavljala ih da bi, kao što je red, običaj, sve zajedno stigle | pred amam, koji se odmah više m

nevesto! Ah, Tomčo! Ah, pusti sine! kakvu će sutra da grli! — More, đuvendije! — iz svega glasa viknu tetka Simka. I da bi, kao što je red, sada posle kupanja nastala što veća šala,

Besno grleći, dirala je: — Mitu, Mitu ovoj puštajte! — I odjednom zapeva: Mito more, Mitanče, Crkni mi, pukni, dušmanče Mito more, Mito, Mito!

— I odjednom zapeva: Mito more, Mitanče, Crkni mi, pukni, dušmanče Mito more, Mito, Mito! I to „Mito“ sve prihvatiše i počeše sa toliko čežnje, strasti, ludila da pevaju i izgovaraju, da i sama

a tamo kroz | kapiju grunuše izmešani i mladoženjini i Sofkini svirači i čočeci sa svirkom i pesmom: Hadži Gajka, more, hadži Gajka devojku udava. Mati joj poslednja dotrča, poče da je ljubi i jeca: — Sofke, Sofkice!

da će to kome biti dosadno, jednako zahtevali od Cigana da im sviraju i pevaju jednu istu njihovu pesmu: — Slavuj pile more, ne poj rano, Ne budi mi, more, gospodara! — Oh, ne poj rano! I samo to, ništa više.

zahtevali od Cigana da im sviraju i pevaju jednu istu njihovu pesmu: — Slavuj pile more, ne poj rano, Ne budi mi, more, gospodara! — Oh, ne poj rano! I samo to, ništa više.

dobru reč o tamo njenim sinovima, snajama na selu; pa ona Magdina večita uzrečica, kada bi je pitali za te seljake: „More, manite ih, seljaci, šta drugo oni znaju“.

Pandurović, Sima - PESME

Koliko je duša na rastanak spremnih, Koliko je srca, nadahnuća mlada, Otišlo u more večnosti daleko Pod zracima sreće i okriljem nada: Da uzdahe naše saslušava neko!

Ja o njima sanjam. A tvoja se pesma Razleže za suncem što nas sobom zvaše: „More, nasred sela šarena česma Tečaše, ago, tečaše...

nada, sviju moći, Kad se čudni vetri u šumama hore Horovima strašnim svih duhova noći; Kada moćni orkan teško more ljulja, Kad oblaci grme ispod neba plava; Kad buntovni poklič uzrujanih rulja Preti pâdom greha, nasilja i gláva.

Kako li je pusto, tamno sada! Srce suvo; grudi bolno prazne Očajanja zmije more razne; A na dušu veče što sad pada Osećaj mi strašne nosi kazne.

S Muratovim pismom on je mirno stig’o Kroz more od vojske pod šator Sultana, I u krvav osvit svog poslednjeg dana Čeličnu ruku na dušmana dig’o, U njegovoj krvi ljagu

Umorna, kad treba zaklopiti oko, Legala sam uvek na njegove grudi I slušala kako, k’o more široko, Ljulja me nežnost jedne moćne žudi. U mene je uvek gledao sve življe. Ljubav mu je bila k’o priroda plaha.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

“ Vjetar je duvao niz Krstac sve to jače. Nad Crnom Gorom povijahu se tušti crni oblaci. Sunce je tonulo u more. Sa zapada do pola neba bješe vedro, a od pola put sjevera pavedrina.

Tako je bivalo na izmjenu. Najzad dodijalo Svecu, te namače samur-kalpak na oči a obode bjelca. Brzo Đuro prejezdi more i primorje i prispje na granice naše.

A ti, eto, znaš sve i što je skriveno...“ „Govori, more, govori sad; kazuj sve!“ stadoše brektati brastvenici mu u najvećem jedu. „Mir, ljudi!“ zagrmje Vladika.

— Miraš je brat, ako ne znaš, pokojnog barjaktara Radoja!... — Ma znam ja to sve, ženska glavo, što soliš more! Bog s tobom, drugo, ta jesam li ja mati Stanina! Što da ti meni pričaš što napamet umijem...

Mlađi narod veseo u svježini i u blagoj toploti, klikovaše: „Bogu fala te zima prođe! Odjednom je nestade kao da u more utonu!“ Stariji ljudi ne vjerovahu svojim očima, ka’ono zlu navikli.

Zovnu je dva-tri puta, ali mu ona ne odgovori, jer slatko spavaše. Vidi čovjek, e nju nikakve brige ne more, a opet žao mu je buditi, jer vidješe da je umorna, pak se vrnu da leže, rekavši naglas: „E fala Bogu!“ „Tata!

Ponekad nebo bješe čisto, ali magla kao more pritisnu nizine. Vjetar, čas sa sjevera, čas južnjak, duni na mahove i raznosi lišće sa stabala.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

sir, jaje, dan i sneg; crn kao katran, ugalj, zift, noć gavran, đavo (vrag); crven kao žar, rak, vampir; plav kao nebo, more; modar kao čivit; žut kao vosak, med, smilje, dukat, ćilibar, limun; zelen kao jed, jogurida; šaren kao detlić, leptir;

u prvom redu od raznih bolesti, čovekovih i stočnih, od nesrećnih slučajeva (od ujeda zmije) i od ružnog sna (more). B) VRAČANjE I GATANjE Po narodnom shvatanju vračanje, gatanje, pa i bajanje nije jedno isto.

Živeo, dabogda, od petka do subote! Zašto se gođ do’vatio, sve ti se u kamen pretvorilo! Zemlja te progonila, a more te izbacivalo! Zemlja te suncu ugrabila! Zemlja ti kosti izbacivala! Iskopala ti se kuća od muškije’ glava!

(Kletva zvonaru kad zvoneći koga uznemiruje; misli se na uže, tj. da bude obešen). B) POSREDNE Besan more lokao! Bijele vlasi plela! — (kletva devojci). Vazda tuđa bremena nosio! Glava mu grad čuvala! (tj.

— kune se nepoznat krivac kad se „čine amini“. Dabogda se stanio đe se more kukama do’vaćalo! Dabogda se udala gde se trnom vrata zatvarala! — (kletva devojci). Zaklala ga puška crnogorska!

Od jezika lopatu praviti. Orla učiti letjeti. Po mački šiljati džigericu. Pijesak u more sipati. Plašiti mečku rešetom. Po vazduhu ribu loviti. Praviti od komarca magarca. Preko pogače hljeba tražiti.

Svakom loncu biti zaklopac. Sveću u podne žeći. Svoj hljeb jesti, a tuđu brigu voditi. So u more metati. Terati mak na konac. Tražiti vatre na lanjskom ognjištu. Tražiti dlaku u jajetu. Tražiti đavola sa svećom.

— Mučno čovek uvek jednak može biti. — Koliko je od zemlje do neba, toliko je od nečoveka do čoveka. — More se prozrijet’ more, a čovečje srce ne more. — Nije čovjek što se mni, nego što ga drugi ocijene.

— Koliko je od zemlje do neba, toliko je od nečoveka do čoveka. — More se prozrijet’ more, a čovečje srce ne more. — Nije čovjek što se mni, nego što ga drugi ocijene. — Što čovek više živi, više i zna.

— Koliko je od zemlje do neba, toliko je od nečoveka do čoveka. — More se prozrijet’ more, a čovečje srce ne more. — Nije čovjek što se mni, nego što ga drugi ocijene. — Što čovek više živi, više i zna. — Živ će čovek sve učiniti.

— Više valja dram pameti, nego sto litara (oka) snage. — Više um zamisli nego more ponese. — Kad bi se sve pameti iznele na pazar, svak bi se svoje mašio. — Ljudi se ne mere peđu no pameću.

— Što dalje sve bliže smrti. — Smrt je bliža nego košulja. — Smrt je varalica. — Ko se u bari udavi, onom drugo more ne treba. — Jedna (je) smrt, a sto uzroka. — Živi kadgod, a mrtvac nikad. — Muka živeti, a žao umreti.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

“ — „Šta naopako! izišla tvoja žena!“ poviče đavo, pa skoči iz careve kćeri, i uteče čak u sinje more, i više se nikad ne vrati među ljude. II. LAŽ ZA OPKLADU.

Kad budem preko mora, onda mi nekako pukne jedna uprta na torbi, te se sva proja prospe u more. Kad pređem preko mora, u tom stigne i noć, a ja onda sjašem s čelca, pa ga pustim da pase, a pijevca svežem kod sebe,

Sad ja počnem misliti, kako ću se popeti na nebo, dok mi pade na um ono moje proso, što se prosulo u more. Kad tamo dođem, a to ono palo na vlažno mjesto, pa uzraslo do neba; te ja uz njega ajde na nebo.

A on mi odgovori: Bog ti pomogao; i da mi vodicu. Kad se vratim natrag, a to mojom nesrećom udarila kiša, pa došlo more i svu proju poplavilo i odnijelo! Sad se ja zabrinem, kako ću sići na zemlju!

Onda Ero brže bolje otrči kadiji: „Čestiti efendija! tvoja krava ubola moju kravu.“ — „Pa ko je kriv, more! je li je ko naćerao?“ — „Nije niko, nego se pobole same.“ — „E! vala, more! marvi nema suda.

“ — „Pa ko je kriv, more! je li je ko naćerao?“ — „Nije niko, nego se pobole same.“ — „E! vala, more! marvi nema suda.“ — Onda Ero: „Ama čuješ li ti, efendija! što ja kažem: moja krava ubola, tvoju kravu.“ — „A a! more!

marvi nema suda.“ — Onda Ero: „Ama čuješ li ti, efendija! što ja kažem: moja krava ubola, tvoju kravu.“ — „A a! more! stani dok pogledam u ćitap;“ pa se segne rukom, da dovati ćitap, a Ero te za ruku: „Nećeš, Bog i Božja vjera!

U tom i Turčin dotrči pred vodenicu, pa sjaše s konja i uleti u vodenicu: „Kamo more taki i taki čovek, što je sad tu ušao u vodenicu?“ — | A Ero mu kaže: „Eno ga vidiš, đe uteče uz brdo.

“ — | A Ero mu kaže: „Eno ga vidiš, đe uteče uz brdo.“ Onda Turčin: „Drži mi more konja, drži mi konja.“ — Ero uzme konja, a Turčin uz brdo za vodeničarom, ovamo, onamo po bukviku.

Što ću sad?“ A Turčin, kad to čuje, brže bolje ustavi volove, pa strči k njemu: „Šta je more Ero? Šta je?“ — „Od mene do Boga miloga! eto odoše mi konji, a ja ostado za vodom.“ — „Ajde more i ti za konjma.

Šta je?“ — „Od mene do Boga miloga! eto odoše mi konji, a ja ostado za vodom.“ — „Ajde more i ti za konjma.“ — „Ne smijem, gospodaru! Bog i Božja vjera, ja tuda za život preći.“ Be ajde more ne luduj!

“ — „Ajde more i ti za konjma.“ — „Ne smijem, gospodaru! Bog i Božja vjera, ja tuda za život preći.“ Be ajde more ne luduj! kako ne smiješ preći preko ćuprije, kuda ide svijet i konji natovareni prelaze.“ — Ajja!

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

PROSJAK: Samo se ti nadimaj, samo grabi! Al da upamtiš: biće mišja rupa za dukat! GOSPAVA: More, šibe otale! PROSJAK: Teraj me, teraj, idem! Al nemoj da se začudiš ako me zovneš, a ja se ne odazovem!

Da skupim sve vaše čireve, čvoruge, kraste, vaše nesanice, suze i noćne more... Da vašu patnju ponesem u sebi... MANOJLO: Nemaš ti pojma šta si napravio!

TANASKO: To sam ja osto gladan u životu! Drugi put prvo nauči nešto o ljudima, pa tek onda... More, ajdemo, goskapetane! Ako nam je pedeset godina trebalo dovde, trebaće nam i pedeset natrag!

Stanković, Borisav - JOVČA

i peškir za umivanje, sva preplašena okreće se i, nad stepenicama, viče prigušenim glasom): Sofija, Velo, gde ste, more? Brzo ovamo!

Ako slavu slavi, po tri dana se pije i veseli, kao da je prvi, hadžijski sin. I govorim ovoj: Zašto, more, zašto toliki trošak?

Što god si zaželeo sve je bilo tvoje. Hazne, bisage s parama... JOVČA (s dosadom, prekida je, odmahujući rukom): More, i sad to imam. NAZA (zagleda još pažljivije): drugo šta ima?

a... tamo... a... a. JEDAN DEČAK (naviruje u Vaskinu kuću i viče): Vaske more, evo otac ti, deda Jovča! VASKA (istrči, poleti ocu; uzima ga od dece): Oh, oče, zar opet ovamo?

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Tu provedem jesen i zimu, a na proleće pođem opet na more za preći u ostrov Patmos, čujući da se onde predaje jelinski jezik.

Odatle bez najmanji[h] komplimenta prostoserdečno zovnu nas da idemo u nji[h]ovu varoš, govoreći nam: „More, ludi ste ako ne dođete; more, takoga mesta niti ste vid’li na svetu, niti ćete viditi.

komplimenta prostoserdečno zovnu nas da idemo u nji[h]ovu varoš, govoreći nam: „More, ludi ste ako ne dođete; more, takoga mesta niti ste vid’li na svetu, niti ćete viditi.

„Morε χαλoγερε, να πας; μα τo Θεoεχεις τι να βλεπης!” To jest: „More, kaluđeru, da pođeš; tako mi bota, imaš šta gledati! — odgovori mi Dima Duka, jedan od prvi[h] starešina.

„Ne znamo“, | kažu mi, „to je ime polja.” A kad im ja to izjasnih, kazujući im da je serpska reč, „more kaluđeru”, odgovore mi, „ne čudi se ti tome; mi smo sa Serblji jedan rod i pleme u staro vreme bili!

Najmim momka | da mi ponese moje vešti do mora; tu uzmem barku da me odveze u koji mu drago korabalj za Crno More. Ide li u Krim, ili u Trapezont, ili ako će i u Kavkas, i ja ću s njim, samo nek nisam onde gdi je kuga, jer s njom za

Taj dan letili smo kako na orlovi krili; kad na noć, čisto se pomami vetar i more sasvim pobesni. Tu sam najbolje počuvstvovao što će reći zlo more i nepostojanstvo volna i vetrova, koji, kad nas počnu

Tu sam najbolje počuvstvovao što će reći zlo more i nepostojanstvo volna i vetrova, koji, kad nas počnu dizati u visinu, rekao bi - odosmo živi na nebo!

Okolo ponoći poslabi malo vetar i poutiša more; onda ti se mi počnemo inatiti. Viče prelat na me zašto se i ja bogu ne molim, nego se jošte smejem.

” Zaklinje me da mu kažem kako ja to znam. „Iskustvom“, odgovorim mu, „poznao sam da je more lažljivo, već me je dosad više od deset redi uplašilo, pak posle prestane i bude lepo, zato ga se već ne bojim niti

Ovako razgovarajući se i šaleći, zaspimo. A kad se probudimo po desetom času, vidimo prekrasni dan i ugledamo belo more od smešenija s Vodom dunavskom, u koji posle podne i uljezemo.

maja uljezem; i pođemo rekom Temsom k moru. Pri Gravezantu, gdi je veliko pristanište i gdi se velikolepna reka Tems u more spušta, stigne nas i kapetan korablja u barki; i tako s spospešnim vetrom uplivamo u more.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Pa onda se sjeti e je slušao da ta rijeka otiče u more, a more da je široko kao nebo. Pogleda niz rijeku što je dalje mogao, dokle je nazrije tanku kao konac, gdje se krije

Pa onda se sjeti e je slušao da ta rijeka otiče u more, a more da je široko kao nebo. Pogleda niz rijeku što je dalje mogao, dokle je nazrije tanku kao konac, gdje se krije među brda.

da se sve oko njega skroz izmijenilo, da je manastir mnogo manji, a tako isto i crkva, da je voda oko ostrva široka kao more, a da se oko vode, svud naokolo, nalaze njeki divovi, od kojih strepe čak i sveci u crkvi, kojima ni sv.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Pitao sam juče (kao da sam mali) Jedno drvo: gde se ova glava leči? Ćute drvo i more. Samo šýme Kao što nem to zna i jedino ume. U gluv svet sam zašo: u sivo i sinje...

Ćosić, Dobrica - KORENI

S nekim iz čaršije, nekim čistim čovekom... Najbolje s popom. Prerovski pop Veličko... Za ženu bi i sinje more pregazio. A pop je, zbog mantije mora da ćuti. Da znaš, nije ni ružan.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

NEBESKA REKA Tekle reke, svaka po svome: neka na istok, neka na zapad, a neka s planine pravo u more. Pa, i kuda bi? Velika rečna majka spokojno je nadgledala rađanje novih reka, unapred im određujući tok.

— strpljivo reče Velika rečna majka, ali tek rođena kći nije htela ni na sever, ni na jug, niti s planine u more. Sva svetla, sva prozračna odmahivala je glavom, ponavljajući: — Ne, i ne! Velika rečna majka uzdahnu.

Velika rečna majka uzdahnu. — Sve reke jedva čekaju da uplove u more! — reče i pomilova po obrazu najmlađu kćer, kad ova odseče: — Ne ja! — Pa, kuda ćeš? — zabrinu se Majka svih reka.

— Pa, kuda ćeš? — zabrinu se Majka svih reka. Mala svojeglavica je ćutala. Sudbina reke je da teče u dolinu, u more, ali nju privlače snežni planinski vrhunci i ruža sunca u modrinama neba, očaravaju je oblaci i zvezde.

— Tog nije bilo, niti će biti, kćeri! Nijedna se reka još nije popela u nebo. Bolje požuri da stigneš u dolinu, u more, dok nisu počeli zimski mrazevi! — reče Majka svih reka strogo i odluči da pripazi na tek rođenu kćer.

Jedan kraj luka doticao je vrh planine, drugi je nežno zaranjao u more, ali ona sama nije pripadala ni planini ni moru. Bila je nebeska reka. Nazvali su je duga.

Krišom od oca vadio ih je i bacao natrag u more: — Plivajte, budalice! Bežite! — blistavih očiju gledao je kako u prozirnoj plavoj vodi nestaju mali zarobljenici.

— Pomozi mi da opet budem visok i jak! — sedeo je uz more sve do večeri, ali Kraba mu se ne javi, niti zazlati. Pognute glave, dečak se vrati kući i zamoli majku da mu skrati

Dečak je opet pomagao ocu, kradom vraćajući malene ribe i rakove u more. No kako nije više rastao onako brzo, niti je bio jači od ostalih, ipak doraste do mladića, stalno očekujući da ponovo

Je li čudo što je jedva čekao noć? TALAS I STENA U času kad velika jutarnja svetlost dotače more, sa dna se podiže talas i pođe u visinu. — Gle, ja putujem!

— uzviknu prkosno i svom snagom nalete na stenu prvi, treći, pa sto treći put... Dogodilo se to u doba kada se more rađalo, ali talas i stena još ratuju.

Dogodilo se to u doba kada se more rađalo, ali talas i stena još ratuju. Čas stena daleko u more odbaci talas, pa on danima ćuti modar od udaraca i poniženja.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Ova neistorijska sećanja koja su, prave more, povremeno obuzimale žitelje Pozorišne ulice, kao da su nešto izbledela u deceniji pred Prvi svetski rat, toliko

Budio se, najzad, iz te paklene more, strava se razbistravala, prepoznavanje trajalo: imao je deset ili jedanaest godina, izmicala je sedma decenija

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Katarke stoje gordo na toj vodi Što znači život... Mi hitamo žurno; Nejasno nebo nad nama se svodi, Pod nama more nemirno i burno.

- Aoj, pesmo, tugo moja! Oj pepele, dobro moje! J. Jovanović 3maj XXXII Ej, pusto more! Ej, pusti vali! Ponosni beljci, srčani ždrali! Vi mi svu radost moju preneste, I opet zato umorni neste!

gojna Tugu kad draga izgubi vojna, Taj teret ne bi preneti pregli, Svi bi k'o janjci morem polegli, Tuga bi moja u more pala Al' bi i mene sobom odzvala! L. Kostić XXXIII JADNA DRAGA Vetrić piri, Lipa miri, K'o i pre.

Pozajmi mi od“... - Gost me prekine: „Opet pozajmi more, dokle ćeš? U Prehodnice novci su mi svi!“ ...„Pozajmi mi od svoje nauke; Osvesti mene, šta da verujem O jamačnosti

za mutnim dalekim, Čeznući tako u tišini jâdâ I opet čita... Bol k'o more raste U mrtvoj noći... dok san žudni, mili, Krilom je, mekim k'o paperje laste, Oseni tužnu, umornu, na svili.

Hiponik Helu, I jutro života njinog radost je krasila štedro; Na glas ljubavi njine ožive priroda cela, I sinje duboko more, i nebo plavo i vedro. Na cvetnoj obali morskoj oni su sedeli često U svetle večeri majske.

Da je kiparis crni pokrio ognjište njeno, Hiponiku bi bilo svetlije i lakše tada; Al' on je pružao ruke na sinje daleko more, Lijući na vreli pesak suze ljubavnih jada.

No kad sunce blisne na more i granje, Tad će da se prenu, i izađu tada, Kao crne zmije na svoje sunčanje... J. Dučić XCIII ZVEZDE Sa ostrva

Sve je šumno, sjajno; i lije iz granja Svetlost, k'o padanje neke bele kiše; Maslinova šuma u daljini sanja... A more je puno zvezda, pa ih njiše; I po žalu nemom, praznom, i bez sene, Kotrlja ih svu noć k'o pesak i pene... J.

I mirišu hridi Mirisom od riba i modrijem vreskom. Sve je tako tiho... I u mojoj duši Produženo vidim ovo mirno more, Šume oleandra, ljubičaste gore, I bled obzor što se svijetli i puši.

J. Dučić CXI DUBROVAČKO VINO More nepomično, mirno kao srma, Ležaše pred vrtom. Samo mlaz fontana Prska. Dok iz modrog lavorovog grma Viri bludno lice

A dole sa strašnim šumom Vardar se peni, i stiže I pada kroz uske klance u sinje Jegejsko More. O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube, I kao talasi tonu u more večnosti tavne.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Znaćeš i vam' što je uradio!“ Kako more iza strašne bure, prisustvijem duha ostavljeno, umoreno silnijem napregom preskačući prirodnu granicu, utruđeno

Kainovi bezbrojni potomci zlom svakijem zemlju ispuniše, gr'jeh im diza more nad gorama, al' im zloće iskru ne pogasi! Ah, kako je zemlja napunjena s idolima svakoga izroda!

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

O tome šta je Hefestos na štit urezao, Homer nam priča u svojoj „Ilijadi“ ovo: „Najprije načini Zemlju, nebesa načini, more, i Sunce neumorno i Mesec načini puni, Zatim zvijezde sve po nebesima prosute cjelim, Snažnog Orijona, Plejade i k

Svi zatim padoše ničice zemlji, a kada se digoše, predadoše se pobožnom ćutanju. Jonsko More poče zlaćano da treperi, koso očešano Sunčevim zracima, ali vrhovi Brutijskih Planina, bolje pogođeni tim zracima,

Ta sfera je, kao što sam već rastumačio, najsavršeniji geometriski oblik“. On pokaza rukom na more. „Pogledajte onamo! Od one lađe koja je maločas isplovila na debelo more vide se samo gornji delovi njenih jedara.

On pokaza rukom na more. „Pogledajte onamo! Od one lađe koja je maločas isplovila na debelo more vide se samo gornji delovi njenih jedara. To potiče - jasno je kao dan - iz zaobljenosti Zemljine površine“. On ućuta.

To potiče - jasno je kao dan - iz zaobljenosti Zemljine površine“. On ućuta. Učenici upreše pogled na more i uveriše se o istinitosti reči svoga učitelja.

Njene poljane su sočno-zelene, more je vedroplavo, vazduh mio, iako nestašan; njegov veseli dah podmlađuje kopno i more.

Njene poljane su sočno-zelene, more je vedroplavo, vazduh mio, iako nestašan; njegov veseli dah podmlađuje kopno i more.

„Gde su ribe?“, zagrme nomofilaks. „Nema ih!“, odgovori mu nabusito Milon. „Ribolov nije uspeo, more beše nemirno, vreme vetrovito“. „Šta trtljaš tu kojekakve budalaštine?“, razvika se Grilus. „More nemirno?

„Šta trtljaš tu kojekakve budalaštine?“, razvika se Grilus. „More nemirno? - Lažeš koliko si dug! - Ja sam svojim očima video da je more bilo glatko kao ogledalo kad sam noćas...

“, razvika se Grilus. „More nemirno? - Lažeš koliko si dug! - Ja sam svojim očima video da je more bilo glatko kao ogledalo kad sam noćas...“ On ućuta.

Kad bi vreme da isplove na more, oni, pijani, odoše da spavaju“. „Stoko! Svinje pijane!“, riknu nomofilaks u divljem gnevu.

Moji ribari su jutros, kad su se istreznili, otplovili na more, pa će se, dajem za to svoju glavu, vratiti sa čamcima punim najlepših riba“.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

On je vukao noge i svaki čas spoticao se o šiljato kamenje kaldrme. — U nogu, druže, u nogu, ej, more, u nogu! Stezao sam nos da ne prsnem u smej. Tako mi je nešto smešno bilo.

Sad će, vele, pustiti neke gasove da nas sve pomore. — Ne verujem, čoveče, plaše na sedamn'est. — More batali šalu, pustili su plakate.

— ... Đogate, a... a... a božiji, bolje ja znam od njih — Od koga? — Pa od... ministara i ge... ge... generala. — More ti, bre, ti si antikrist, ti si opasan, ti si buntovnik. — Ja sam čovek k'o i oni. Govorio sam ja s ministrima.

Sekula zauzima stav „mirno“, grči lice, otpozdravlja odsečno, i kao ne razume šta hoće komandant. — Ej, more, šta me gledaš? Mleka! — Mleka nema, gospodine majore. — Mleka! — A... a... a nema mleka; a... gospodine majore.

— Bogami, kao neki mladić. — Bolje nego svi mi, svežiji ste od sviju nas. — Tu je već more! — Gde li ćemo posle?! Ali divizijar, stari vojnik, zakopčan, nema volje ni da nagovesti. I oficiri srču i ćute.

— Znam... vi ne marite belo meso. — Hvala. Samo da se stigne na more, svega će biti. — I šampanja... — I šampanja... I... i... cucika... je l' i cucika? A?

— Ej, drugovi, eno mora! — Je l' ono more? — Šta? Slave mi eno mora! — More! — Gle! Gle! — Eno mora! REKONVALESCENTI I danima tako sipi, rominja, kisne,

— Ej, drugovi, eno mora! — Je l' ono more? — Šta? Slave mi eno mora! — More! — Gle! Gle! — Eno mora! REKONVALESCENTI I danima tako sipi, rominja, kisne, pa mokro sve, i teško, i uvijeno

Arbanija sa svojom divljinom, pa onda usijani Halkidik, pa vrući Alžir i Tunis, sa svima svojim egzotičnostima, more i Maćedonija, sa svojim karpama i kamenjacima, sve to bilo je za njega novo, tuđe, drukčije, dotle neviđeno.

I Nemci za vezu s Bagdadom, i Rusi za Carigrad ili ni oni ne znaju zašta, i mi za more, i drugi za ovo ili za ono. I to svi u ime jednog istog Boga. E pa zar su onda duhoviti ovi „naoružani proroci“?

„Ama kakve ženske, bre, ljudi, oženjen sam čovek. Ostavite se vi men'!“ „Jok“, veli, „more ko j' te pita ženjen li si, ajde sas nas.“ Da ti dugo ne pričam — nagrabusim ti ja. Lele, šta ću sad?

Onda se u blesku što je u dugim širokim mlazevima radosno briznuo zaljuljalo celo ogromno more magle. Rastopljeno zlato razli se po maglama zagrevajući ih, raznoseći svuda svoj topli, svoj spasonosni, svoj mili

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

I kad bi se s prozora koji su gledali na more prešlo na prozore sjenovite strane, prelaz je bio tako nagao a promjena slike i raspoloženja tako velika kao da

Za mojim prolaskom dizao se šapat ogovaranja. Znam da se pričalo da su oca, nasred oceana, mornari ubili i bacili u more zato što je prema njima bio „gori nego pas”.

Tamo kao da se događalo neko strasnobolno krvavo nasilje. Golemo crveno sunce tonulo je u more sporo, jezivo sporo, nekako nepovratno, neopozivo.

I more u priobalnim škrapama kao da bi zastalo slušajući ga i podnoseći njegov čar. I rumen zapada kao da se od njega jače razga

emocijama a da ne učestvuju u igri, i da iza stakla, pod zaštitničkim okriljem filodendrona, kroz durbin promatraju ono more na kome se drugi raspinju i tonu. Ko zna!

U tim dušama kao da nema plime i oseke: one ne dišu. Mrtvo more. Kod nje nije bilo zaborava, prepuštanja bez vremena, zapadanja u mrtvu bezdjelatnost. Ili, tačnije, bivalo je i toga.

i tako naizmjenice, bilo bi savršeno svejedno koliko su te vječnosti trajale: između dva blijeska svijesti, jedno more ništavila ili jedan časak ništavila potpuno su jednaki. Pitam se: ima li možda u tome nešto utješno? – Ko zna? Možda.

Znam je kad, klonula, pusta, bije čelom o hladni prag beznađa. Duša diše u patnji kao more u plimama i osekama. Poznam spečenu suhoću kad presuše suze, kad se u prsima zgrune tvrda ledena gvalja.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

— Šta ćeš, gospodin-Mito, prostota!... — Gledaj, more, da ne naiđeš još na kakve svoje čakšire... da nije i njih tvoja domaćica donela na dar — odgovori mu pisar i zacenu se

— Šta si ti, more, počinio tamo u Trbušnici? — progovori kapetan, čim Đurica stade. »Hvala Bogu!« — pomisli Đurica.

— More, to se zna... kakvo izdavanje! Ali ko će ’nake muke podneti? — Ti ih nemoj podnositi, ko te goni da ih trpiš...

— Šta veliš, more? — viknu onaj s prozora. — Zovi ljude, budi kapetana! — viknu Radisav i stade da trči tamo i amo pored zida, ne

ciju... cini... Vidim ja da će biti nešto, pa velim mojoj Kruni: »More čućemo neki glas«. — »Jok, veli ona, kad pred veče peva, ne računa se«. Aja, što ja znam, to mora biti.

— Kako se provuče, slava ga ubila, ’naki čovek kâ tresak! Rekô bih ni pesnica mu ne bi mogla ovud’ proći. — Ja, more. Da nisu ovi ljudi pregledali apsu, čisto ne bih verovao da je izišao. — Šta ćeš je pregledati sad — odgovori Radisav.

Tom prilikom zapodenu se zanimljiv spor između Marka kovača i jednoga debeloga terzije. — More kakva pesnica, šta ti govoriš! Ja ću sad da se provučem ovuda — viknu Marko.

— Sad je on, moj brate, čak u desetom okrugu. Sklonili su njega dobro... — veli jedan Đuričin sused. — More, šta ti govoriš ? — Deca mi sinoć kažu, kad dognaše stoku, da su ga videla u Pašinim livadama.

— Biće to koji drugi, a on sad ne sme nosa pomoliti, dok ne sastavi društvo. — Jok, more, deca ga poznaju... poznaju ga deca, kad ti kažem. — Sad će ucena, sto dukata! — veli jedan kadrovac.

Ne smeš ga darnuti, kâ u oko. — Vala i jeste junak, jadi ga ubili, da mu ravna nema. — More čuće za njega sva Srbija, ja ti kažem. ...

A već šljive su ponele kâ čičak: ako im bude cene, doneće i one bar osamdeset dukata... ’Vala je Bogu!... — More, ti ne traži navodadžiju za ženidbu: vidiš kako umeš lepo da se hvališ. Ni baba Ruža ne bi umela bole nameštati.

— Pa... kô svud: po dva na struk — odgovori ovaj. — Pa zar u sto klipova tovar žita!... — viknu Đurica. — More nije, vi’š, Pero ti kaže: samo da ga zaplašimo... Znaš, brate, nije ni meni lako gledati, da mi propada toliki mal.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

On im je odgovarao: — Kako ćy da je rabotim, kad je na njoj vrzino kolo? Tu se zbiraju nečastivnici i samovile. — More, nije to istina, — rekli su mu seljani. — Tebe varaju.

svane, oni odmah stanu gledati da l̓ ima kakoga god traga kud je ona sila išla od dvora carskog, ali se ništa znati ne more; nigdje nikakoga ni traga ni glasa.

Pošto prijeđu divlju planinu, srešće ih more, preko njega ne mogu nikako; nego nakraj mora imadu tri jagode: da uberu te tri jagode, pa da jednu bace na more, odmah

ih more, preko njega ne mogu nikako; nego nakraj mora imadu tri jagode: da uberu te tri jagode, pa da jednu bace na more, odmah bi im se načinio most; ali da ostave i kad otud pođu. Oštar Dan opet zapiše.

kćeri, carev sin i Oštar Dan idu tražiti kraljevu kćer; ali teško da je nađu, jer kad prijeđu divlju planinu i veliko more, onda će ih sresti gvozdena planina, koja je svezata sa nebom i zemljom; nego na kraju te planine ima lijeska i u njoj

Dok je bacio jabuku, odmah mu se načini cesta, i oni prijeđu. Kad su prešli preko divlje planine, srete ih veliko more.

Carev sin opet pita šta će, a Oštar Dan pogleda te vidi tri jagode; brže ubere sve tri, jednu baci na more i odmah mu se načini most, a dvije ostavi u džep. Sad prijeđu preko mora i otidu dalje.

Žena uzme ključeve, a vezir do nekoliko dana umre. Sin oca lijepo opremi, sve po hadetu, što se najljepše more. Svaki mu je dan išao na mezar i dovu učio.

Kad dođe u bašču, ima šta i viđeti: u jednom budžaku trešnja, a oko nje se ovila loza, e rodilo oboje, ama više ne more nijedno da drži ploda. „Hvala bogu“, pomisli vezirović u sebi, „svašta li ti je imao moj otac!

Pa još poslao nekoliko i šeh-islamu, pa i on orogatio! Car nije znao šta će činiti: ne smije da razglasa, a ne more se liječiti. Da viš sad moga vezirovića! Obuče šehsko odijelo i pođe carskome dvoru.

Čuvši to, car Trojan odmah dozove onoga berberskog momka, pa ga zapita: — More, šta si ti oglasio narodu za mene? A on se siromah stane pravdati da nije nikome ništa kazao, ali da je video šta on

— U što si, more, poharčio pare? — zavikaće otac. — Bogme, babo, vidio sam što prije nikad nijesam vidio: jedan Čivut bije mrtva

Petković, Vladislav Dis - PESME

Jednog dana, kada se uzburka moje mrtvo more, Kad duh i bol udare u svoja zvona jekom mnogom, Onda će pesnik dozvati tebe, mada si tamo gore, Da zakuka, da zaplače

već umornim preživela gledam doba I sve što je nekad bilo, i sve što je oko mene; I čudna se slika stvara: neko more od pepela, Nad njim vazduh, paran krikom, kao da je smeh sirene.

Noć je spavala pokrivena mirom, Mrak se širio k'o more duboko, A ja sam budan, s tobom i sa lirom, Doček'o zoru, ne sklopivši oko.

U prirodi ima mnogo dana, Mutnih, tamnih kao noći krilo, U životu ima mnogo rana Samo zato što je snova bilo. More grli kopno od iskoni, Kaplja kamen bez odmora dubi: Rad i život po svoj vasioni, Čovek živi kad ume da ljubi.

Svud mrtvo more, svud nigde ničega; I spava voda, i nema promena. Nema promena. San jednak, kameni Spaja sva mesta sa predelom nada.

srce, što se u kamen pretvara, Vreme, i veze prostora, i boje, I san života, iluzija stara, Pašće, k'o sada mrtvo more što je Palo na groblje, večno ga odmara.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Nebo je bilo vedro, more mirno, a jasna i poravnata ivica horizonta prema kojoj je bio upravljen brod obećavala je spokojnu plovidbu.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

HRAM 131 DOMAĆIN 137 PRIPOVETKE NA POVRATKU S RADA Hvatao se prvi mrak kada je parobrod pristao uz most što se u more uvukao i bio pristaništem većih brodova. Najpre iskrcala se varoška čeljad, a za njom navrviše Zagorci.

Po putevima ustalile se mlake, a nizbrdicom voda dere. Sa krovova kaplje, rekao bi kiši. More se do nadaleko zamutilo, kao reka kad nabuja iz čestih oborina.

I ta ruka, za neko vreme, ostade ispružena u vazduhu. Naredni dan iza oluje osvanuo je vedar i more se utišalo. Sreća htede, i brod što jevtino prevozi krenu odmah jutrom preko mora.

— I ja ću, ako mi skriviš! — odgovori on, i prezrivo mahnu rukom. —Momče planu i čvrsto prihvati za uzdu. —More, miči s puta! — plane i efendija; mahne bičem, no ne spusti ga, već ga sobom drži. —Neću, dok mi ne odgovoriš!

A pred njima stoji raskomadani hleb; sunce ih grize i more miruje; oko njih se sve upokojilo. Radnici, pošto se založiše, rastrkaše se da se vina napiju, da bolje odole poslu.

Zatim se oba digoše, stresaju sa sebe mrvice, i rastežu se u suncu. Gledaju u more, a kad podignu glavu, oči im bježe na njihove visove, već pokrite snijegom, i plamte im snagom i zdravljem.

Mirno sluša oticaj žive vode što iz gologa kamenja otiče u more; večeras ne jagmi se kao prvo da prva zgrabi, pa da odmah pođe; milo joj gledati u mračni prostor i vrevu svijeta.

Bjaše se starim putem popela sve do zadnje visi, otkud se još more videlo. Najednom, prvo nego će da zaokrene u do, okrete se prama gradu; može biti da joj ga je bilo milo, ili se sjeti

Obiđe polje i preko vojničkoga drvoreda iziđe na put što uz more vodi. Ustavi se kod uvijek zelenoga bora samca što se u pučini zatona ogleda i vječito nad njom bruji, kao tajanstvena

Slobodno pogleda na živo more i htjede da preko njegove pučine prodre u nedogled. Znala je iz čuvenja da se ono prostire u neizmjernu daljinu i da ga

Gledajući u more, sjeti se onoga dana kad je zadihan pošao k njoj noseći u ruci jednu forintu; pokazuje joj novac i veli: —Našao sam ga

ističu se mrkim prelijevanjem zelenila, iz koga viri prožutjeli sočni plod, a krajem bijeli se žalo, i tu je svjetlije more načičkano pjenom valića koji se tek zameću.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

u ljubičastoj noći sluša šuštanje zvezda ili da staza nije samo u sumraku bela nego i večno budna, odnosno da prolećno more ima slan i modar miris, koji trepti nad obalama.

Prvi: „parobrodi zaploviše more“ mesto „parobrodi zaploviše morem“. Drugi: „izvorom sanjam“ mesto „izvor sanjam“. Treći je veoma složen, zato što“

Za primer „zaploviše more“ – koji je istovrstan sa „zalutah razbojništvo“ – moglo bi se reći da prelazak s nepravog objekta (morem) na pravi

– koji je istovrstan sa „zalutah razbojništvo“ – moglo bi se reći da prelazak s nepravog objekta (morem) na pravi (more) pojačava značenje dejstva i uvećava napetost.

Napetost se uvećava, pored ostalog, zato što „parobrodi zaploviše more“ zbog pomerene rekcije pokreće još jedno, doduše potencijalno značenje, kome odgovara pravi objekt: da „parobrodi

pomerene rekcije pokreće još jedno, doduše potencijalno značenje, kome odgovara pravi objekt: da „parobrodi zaoraše more“.

Pri tome se smrt u slici mornarevog utapanja u more u mnogim pojedinostima uzajamno pretapa sa slikom izlaska iz majčine utrobe, sve do, na primer, dvoznačnih „razderanih

utrobe, sve do, na primer, dvoznačnih „razderanih obala u rukama“, koje isto toliko upućuju na utrobu koliko i na more.

Navodimo prvu strofu i njeno variranje u trećoj: (1) Tako opori mornar pada u more Strmoglav, Otčepljujućeg naglo primio ga i život, A nagrizaće ga do zore Tajanstva, i sva ta ljubav zamiriše na jod.

(3) Stari mornar strmoglavljuje se u more – Čep majke, s glavom naniže kao u život, Otčepljena boca krvavo vino toči u zore Tajanstva, i rasputanost, gle,

mitološkog bića, pomalo nalik na oličenje groma – razbija nebo, odvlači komad plavetnila i zatim se ceo svod sručuje u more. Strmoglavljenje s vrha katarke u vodene dubine, s otkinutim komadom čvrstog (kamenog?

) neba u ruci, kao i pretakanje neba u more (provala kiše?), to je u srpskoj poeziji morala biti potpuno nova vrsta pesničkih slika, višeznačnih i zato što su

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Niko i ništa, čovek kome je jedino zanimanje: zet. DARA: On je činovnik, majka! ŽIVKA: More, kakav činovnik! Čas u službi, a čas napolje. Jesmo li triput dosad trčali za njega da ga spasavamo?

Kažu: opasno je kad koga dočepaju novine; more, kakve novine, nisu one ni izdaleka tako opasne kao familija. Zato, znaš, bolje je dobro sa familijom.

ČEDA: Pa jest što kažete.. .U vašim godinama. VASA: More, dok sam bio mlađi, još manje mi je trebala. ČEDA: I to je istina.

DARA: Vidim. ČEDA: E, pa! DARA: Po meni, uveravam te, milije bi mi bilo da otac nije ni postao ministar. ČEDA: More, nije zlo u tome što je otac postao ministar, već je zlo u tome što je majka postala ministarka.

Zar izgrdili me i nagrdili i nafarbali svima bojama u novinama, a ti meni da se stišam! More, zemlju ću da progrizem, pa ću da ga nađem, a već kad ga nađem, zapištaće majci i proklinjaće čas kada je naučio da piše.

ŽIVKA: O čemu? VASA: Pa o tome što je izašlo u novinama. ŽIVKA: More, šta me se tiče što će oni da razgovaraju, nego što ti njemu nisi kazao... VASA (preseče je): Čekaj, molim te.

Tako mu reci!... XI ANKA, PREĐAŠNjI ANKA (dolazi spolja): Gospođa Nata Stefanović želi... ŽIVKA: Ko more?... ANKA: Gospođa Nata Stefanović, ministarka. ŽIVKA (popravlja je): Bivša ministarka. ANKA: Da!...

ČEDA: Tako je to, moj ujka-Vaso. Pacovi se razbegavaju čim lađa počne da tone. Nije ovaj ni prvi ni poslednji. VASA: More, nek ide do đavola! Nego, deder, kaži ti meni ono što sam te pitao: može li ona stvar nekako da se izgladi?

ŽIVKA: Iju, šta vi mislite? NATA: Pa de, de – što se sad pravite... Učili ste i vi bridž, nisam samo ja... More, znam ja sve to po redu.

(Ode.) XVIII ŽIVKA, VASA ŽIVKA (gleda poraženo za Natom). VASA (dolazi iz sobe). Ode li ti ta? ŽIVKA: Ode, more, ali mi nasluti. Šta misliš ti, može li to odista da se desi da onaj da ostavku? VASA: Pa... kako da ti kažem...

ČEDA (spreči mu put): Ehe, prijatelju, kuda si navro? RAKA: Jaoj, puštaj me, hoću da ga proburazim. ČEDA: Koga more? RAKA: Sretu Matića. ČEDA: Zašto, bre? RAKA: Opsovao mi je oca mandarinskog. ČEDA: Pa što nisi i ti njemu opsovao?

(Raka pobegne. Prilazi Simi i unosi mu se u lice.) – Zbog mene, je li, zbog mene? More, ne bila ja ministar, pa bi ti video da l' bih ja zbog tebe dala ostavku. (Sima ode. Ona gleda Čedu, Daru, Vasu.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

— Reče mi: „Bog turska duša“... — Ne, ne!... Vake: ,,Bog poturska duša“... — „da ne mi je zeme, more Čemeriko, dok ne ti napravim dobro“! — A, take!... Ete, take je rekol toj stari pes!... Toj pogani potur i torbeš!...

— Koji mjesec?!.. — okrenu mu se s podsmehom sam domaćin. — Boga ti jemca dajem da neće dugo biti!.. — Hajde more, nikad više! — A zašto, pobratime? — Zato što država i nije za vas... — Nijesam to dosle znao...

— Vala da možeš... Ostavi stare običaje. Bilo pa prošlo... Kamo sreće da sam malo bolje gledao!.. Eh, eh, more, Novica: što ne znadoh da se ne jede sve što leti!.. Pitaj, more!.. — Ne mogu, u mojoj si kući... – Onda, slušaj!..

Kamo sreće da sam malo bolje gledao!.. Eh, eh, more, Novica: što ne znadoh da se ne jede sve što leti!.. Pitaj, more!.. — Ne mogu, u mojoj si kući... – Onda, slušaj!.. ...

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Podigô se u visinu Pa oblake razderao; Stogodišnjem hrastu reče: „Eto, vidiš, sad si pao!“ Traži more, pa ga nađe, Tresnu, smrvi čvrste brode, Pa uzdahnu urnebesno, Nasmeja se — dalje ode.

Plave oči — ogledala duše, More koje ne burkaju strasti, Na dnu biser tihoga veselja, Milje što se reč’ma ne da kasti.

Potok teče dalje, dalje.. Šta je njemu zavičaj Njega more k sebi zove, Mio mu je poziv taj. A pod krovom naše sreće Beše momče, živi plam.

Ili će se odbit’ samo, To mi tekem prija, Kao što se burno more Od stena odbija. XII Al’ šta j’ ovo? Šta to čujem? Da li mi se sniva? — Jer ovakve glase danas Samo san dariva.

HRISTOS NA MORU (Uz sliku) Vozili se (tako knjiga piše) Apostoli s učiteljem Hristom, Vozili se po morskoj pučini; More mirno i glatko mu lice, Nad njim lete tice predvetrice.

Ali nuto, nebo se zamuti, Sve se crnji podižu oblaci; Vetar dunu kao ala ljuta, Stade šibat’ more i talase. Talasi se dižu, utoležu, Te brodara penom zapljuskuju, Sve to jače, sve strašnije duva; Propast zija,

Tu još bruje one reči Druga milenoga: „Nadaj mi se, ljubo moja, Majko čeda moga!“ Ljuba gledi more sinje, More ljubu mladu — Obikli se, oni žive U najboljem skladu.

Tu još bruje one reči Druga milenoga: „Nadaj mi se, ljubo moja, Majko čeda moga!“ Ljuba gledi more sinje, More ljubu mladu — Obikli se, oni žive U najboljem skladu.

“ Ljuba gledi more sinje, More ljubu mladu — Obikli se, oni žive U najboljem skladu. Sinje more diše plimom I osekom tudi — Isto tako, isto tako Kô i njene grudi.

Ona nosi na dnu srca, Nosi vojna živa — Sinje more u dubini Njega mrtva skriva. »Srpske Ilustrovane Novine« 1881.

DA SE NEŠTO... Da se nešto zberu suze, Sve što ih je negda lilo Siromaštvo i patništvo: To bi vel’ko more bilo. Sa obesnih da se srcâ Bezmilosna zdere kora Jaki brod bi mogô biti, Baš dostojan taka mora.

Beč 1882. DARVIN Snagom uma bogodana I zadahom duha velja Potresô je, zaljuljô je More misli iz temelja. Talasi će ovi rasti, Vek će veku da ih prati: Zato Darvin nije umro Nit’ će s’ ikad mrtvim zvati.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

) PREĐAŠNjA JOVAN: Evo me, majstorice! FEMA: Gledaj opet ovog! Sad da ne svisnem od jeda. (Podboči se.) More, imaš li ti pameti ili nemaš? More, zar me ne vidiš kako sam obučena? Kad si jošt ovakovu majstoricu u tvom veku vidio?

FEMA: Gledaj opet ovog! Sad da ne svisnem od jeda. (Podboči se.) More, imaš li ti pameti ili nemaš? More, zar me ne vidiš kako sam obučena? Kad si jošt ovakovu majstoricu u tvom veku vidio?

POZORIJE 9. BIVŠI, MITAR MITAR (Femi): Nesrećo i pogani, imaš li pameti? Šta si naumila s kućom? More, misliš li ti ostariti? FEMA (metne maramu na nos): Uh, opet mi došao, da mi smradi nos.

Miljković, Branko - PESME

(I) 121 BOL I SUNCE 123 NOĆ JAČA OD SVETA 125 SVEST O ZABORAVU 126 FENIKS (II) 128 LAUDA 129 LAUDA 130 BALADA 131 MORE PRE NEGO USNIM 133 POREKLO NADE 135 OSEĆANjE SVETA 136 PROŠLOST VATRE 137 BUDUĆNOST VATRE 138 ZEMLjA I VATRA 139 OSEĆANjE

I VATRA 139 OSEĆANjE SVETA 140 KRITIKA POEZIJE 141 RADNI CVET 142 ORFIČKA PESMA 144 PESNIK 146 BEDA POEZIJE 147 MORE ZA RADNIKE 148 MORAVSKA ELEGIJA 150 NIZVODNO 152 LjUBAV POEZIJE 154 KAP MASTILA 155 KRITIKA METAFORE 156 PRIPREMANjE

KAO EPITAF 164 CRNA VATRA 166 SUDBINA PESNIKA 167 POEZIJU ĆE SVI PISATI 168 SMELI CVET 170 AGON 171 RUDARI 172 MORE BEZ PESNIKA 173 EPITAF 174 CVET 175 PESMA 176 SPAVAČI 177 OSTALE PESME 178 MORAVA 179 IZGUBLjENA ZA ONE KOJI

Na zvučnim obalama gde drevno završava more kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo. Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore prema vrhovima koji

Crno jedro mog vetra plovidbo oslepljena Mojoj oholosti more do kolena Nad mojom glavom opasnost simetrije Svetova poređanih umom u privid.

mračnih anđela ukleta lađa nosi teret izgubljenog vremena i naše mrtve prijatelje u šumu bez ptica trebalo je preći more vreme i prostor koji su se pomešali sada su za jednu smrt daleko od svake obale svetlost i senka igraju na vodi igru

na najrazličitije načine u plodu i kamenu podjednako Prvi put slatko drugi put vrelo Sada ima sve što je njeno Na jugu More na severu oblake Na istoku trešnje na zapadu maslinjake I sazvežđa nad Fruškom, zvezdane strofe najlepše U kamenu i na

Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe; I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu. O gorko more za moje bele lađe kroz ispisani predeo i verbalnu javu! Reč smrt!

LAUDA (1959) LAUDA Najlepše pevaju zablude. O, vali, Rimuje se more! Tad smo na žal pali. Malo je imena ispisanih na vodi.

Mnogo smo patili. I, evo, sad peva Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva. Isto je pevati i umirati. MORE PRE NEGO USNIM Svet nestaje polako. Zagledani svi su u lažljivo vreme na zidu: o hajdemo!

A mi verujemo svom žestinom u misao koju još ne misli niko, u prazno mesto, u penu kada s prazninom pomeša se more i oglasi rikom.

BEDA POEZIJE Reci mi nešto što je šuma Reci mi nešto što je more Ko zna šta je to što treba reći Bos i gorak potucaš se od reči do reči Vatra gorča od dima Pod čelom ti gori Ona će

Krakov, Stanislav - KRILA

— Vrućina mi je. – Za srećna povratka, more. Zamazani dečak sa pogledom suncokreta i masnom, dronjavom keceljom trči sa išaranom bocom.

Noć je topla i pijana. Zvezde se vesele. Plešu Veliki i Mali medved. Skakuću Aldebaran i Andromeda. More je zapaljeno i blista. Varoš je u tami. Sve spava. Na molu generali daju ruke sestrama milosrđa.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Ceo dan horizont je pokriven teškom mlečnom zaparom kroz koju se sunce sliva kao rastopljeno olovo. More, koje je inače toliko precizno po svojim ivicama, meko je i gusto kao krem.

S „ 26,28 Z dužine, 311 milja, oblaci, mirno, vetar ISI 16 „ 19,00 S „ 17,51 Z dužine, 308 milja, vedro, talasi u noći, more mirno. 17 „ Dakar. Jedno veče puno uzbuđenja. Pred njim dan vreo koji upija svu plavu boju neba i mora.

na sasvim nagom telu, ima oko vrata kragnu ol kaučuka i kravatu od karirane svile, koju ne želi da ukvasi skačući u more.

Hteo bih da se kupam, ali mi ne daju. Kažu mi da je pristanište kao i celo afričko more puno ajkula, o čemu crnci ni ne vode računa.

uvijaju u sebe, i tako postupno iskopaju ogroman okrugao oluk pod sobom, koji je zatim prava mlevaonica čak i kada je more mirno.

i čiste, nage, oko Banfore; Afrike, divlje i lude oko Mana; Afrike misterija u Kulikoru i Afrike ropstva na Goreu. More beskrajno plavo, ali tako plavo da je ravno plavilu mora u Napulju.

Skoro trčim beskrajnom plažom do ušća reke u more, i posle plažom pored reke. Prema meni profil Rabata, od najlepših profila gradova koje sam video; u daljini slavna

Kada se ujutru svi brodovi požuriše u pristanište, more je već bilo mnogo mirnije, ali je hladnoća i dale bila neopisana.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

GLAVAŠ: Ne boj se sad! STANA: Jesi li mahnit?... Il’ je besnilo Što te o méni, možda, snalazi?... Vezir nas čeka, more, Sulejman! Pa teško tebi, ako dočuje Da si nam puta trenut jedini U ovoj gori silom prečio! Dete mi puštaj!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Tu su ti vojnici od sviju rodova oružja: pešaci, konjanici, tobdžije, pijoneri, bolničari. A kroz ovo more od ljudi snuju na sve strane komordžiska i bolnička kola, tobdžijske kare, senom natovareni konji, čopori volova, ovaca,

Od silne jape sušilo se voće i trava, pa se plamen i njih dohvatao i ceo se predeo pretvarao u plameno more. Stoka, psi, piladija — upravo sve živo bežalo je s drekom iz popaljenih sela; arlukanje pasa razlegalo se daleko po

Ja niti umem da iskažem, ni ponovo da izazovem u sebi onaj osećaj koji me obuze pri pogledu na ono more uskolebanih crnih redova i kolona, što su sa sviju strana u grčevitom trku stremili našem šancu.

Dok se vojska postrajala, njen komandant potpukovnik Karadžić nešto ce živo razgovarao s Komarovom. Vojska kao more pritisla poljanu, a od nje malko u strani, na jednom brežuljku, razgovaraju dve srpske vojvode — Karadžić i Komarov!

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Kad se majka moja spusti — U tom sanku punom milja, Te nad nama ruke digne, Zajedno nas blagosilja — Od suza se more diže, Mi plovimo po talasu — Mila ružo, duše dušo, Šta ti misliš u tom času?

Kad si rekla, biser da je... Ova rečca, ova mila, Ona me je u najveće Sinje more pretvorila. Pa te more grli, ljubi, Pa se more plimom diže, Oko toga bela vratalj Sav će biser da naniže.

Kad si rekla, biser da je... Ova rečca, ova mila, Ona me je u najveće Sinje more pretvorila. Pa te more grli, ljubi, Pa se more plimom diže, Oko toga bela vratalj Sav će biser da naniže.

Ova rečca, ova mila, Ona me je u najveće Sinje more pretvorila. Pa te more grli, ljubi, Pa se more plimom diže, Oko toga bela vratalj Sav će biser da naniže.

Brzo ode cvet za cvetom, — Ona prva suza tvoja Stvorila je more suza, U kom tone duša moja. XV U grob, u grob spuštaju je. Život moj, i moje sve.

Podigô se u visinu, Pa oblake razderao; Stogodišnjem hrastu reče: „Eto vidiš, sad si pao!“ Traži more, pa ga nađe. Tresnu, smrvi bele brode; Pa uzdahnu urnebesno, — Nasmeja se — dalje ode. Grom ga prati, a on leti!

“ Pita me gorki jad. — Tad reći nisam hteo; Sad reći — ne bih smeo. XLIX Pepo li mi opisuješ Ono divno, silno more, Kad maina dlanom mekim Razgladi mu s čela bore.

Pa još noćca kad zaplavi, Pa zatrepte zvezde milo, — A tebi se tako čini, Da se more s nebom slilo. Ono more, što kad rikne, Zadršću se daljni kraji. — Ta strahota daklem ume Da se stiša i zataji!

Pa još noćca kad zaplavi, Pa zatrepte zvezde milo, — A tebi se tako čini, Da se more s nebom slilo. Ono more, što kad rikne, Zadršću se daljni kraji. — Ta strahota daklem ume Da se stiša i zataji!

Oh, pričaj mi, pričaj jošte — Grud se moja od tog širi, Daklem more, silno more, Tako ume da se smiri!? Aoj, Bože svemogući, Molim silu tvoju jaku, Daj i meni — mojoj duši,

Oh, pričaj mi, pričaj jošte — Grud se moja od tog širi, Daklem more, silno more, Tako ume da se smiri!? Aoj, Bože svemogući, Molim silu tvoju jaku, Daj i meni — mojoj duši, Površinu barem taku.

L Molio sam Boga krepko, Što ga moljah Bog mi dade, Te mi s’ čini duša moja Da j’ i ona more sade. Legli vali, pa zaspali, Kao višim čudom nekim; Maina im bogodana Čelo gladi dlanom mekim.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Jesi li ti imao komandira? — zapitkuje Mišić. — Imao sam. Ali ja sam bio najbliži komandantu. — More, šta se natežete oko toga — nervira se Radojčić. — Zvao ga čovek, pa kvit. Šta vam je naredio?

— More, ostavi se razmišljanja. Ako počneš tako, onda nikad kraja — dodaje kapetan Milija. — E, razmišljali biste i vi, gospodin

Pera nastavlja: — Znaš... a lovac podigne pušku. — Pa nišani... — Nišani... — dobacuju ostali. — More, ne „prebacivaj“ se, nego pij to! — dodaje konjički poručnik Ljubisav „Husar“. — Dum!

Fjodor ščepao magarca za uši i podigao mu glavu da ne bi udarao nogama. — More, šta ga moliš! — dotrča „Đevrek“, dohvati magarca za jednu prednju i zadnju nogu, obori ga i iz mesta preskoči.

Rusi zaključili mir. Nemci zgužvali Rumune i saterali uz Crno more. Centralne sile šire se sada od Baltika do Palestine.

— Znaš... žena je ka mazga — objašnjava čiča Danilo, rezervni kapetan. — Usići se najednom. More biješ je, more miluješ, more maziš... Aja!... Pođe mazga kad njoj „ćorne“ na pamet.

— Znaš... žena je ka mazga — objašnjava čiča Danilo, rezervni kapetan. — Usići se najednom. More biješ je, more miluješ, more maziš... Aja!... Pođe mazga kad njoj „ćorne“ na pamet.

žena je ka mazga — objašnjava čiča Danilo, rezervni kapetan. — Usići se najednom. More biješ je, more miluješ, more maziš... Aja!... Pođe mazga kad njoj „ćorne“ na pamet. Mi, grešnici, izgibosmo ovde da bismo ih oslobodili.

A one, kako su ćurkaste, mogu još i da pomisle kako mi namerno nećemo da se vratimo... — More, Dačo, brate slatki — veli mu njegov vršnjak, obveznik činovničkog reda ko će još naše babe da gleda.

— More, Dačo, brate slatki — veli mu njegov vršnjak, obveznik činovničkog reda ko će još naše babe da gleda. — More Đuro, da ja tebi kažem... Ne ratuju starci već deca od dvadeset godina... A ti ne biraju.

— A gde je kancelarija komore, gde je veterinar? Vojnik odgovori sa izvesnim snebivanjem: — Ne znam: — More, znaćeš sad!

A prati je naš pukovnik iz pozadine. — Tešku službu taj ima! — veli u ironiji kapetan Radoslav. — More da vidiš, više se uzortira on nego ona. — Hajde, služi se — nudi Radoslav. — Posle tebe — odbija Kosta.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Jer počev od toga trenutka, sva predbrankovska poezija bila je, more ѕerbіco, bezmalo u potpunosti zbrisana do te opake mere da smo se čitavoga toga u poeziji zanimljivoga stoleća odrekli

Naravno da se tako ne stvara živo jezičko more, ni klima jedino pogodna za poeziju; tako se najpouzdanije priprema smrt poeziji.

Adovu bezdnu Orfej, ljubeznu vo ježe spasti, prešed bez strasti nevredim. Tak' ad i more, ognj i gore, preidu smelo za tvoje telo, ljubezna.

Ti vozdvigni tvoju carsku glavu gore, Da te opet pozna i zemlja i more, Pokaži Evropi tvoje krasno lice, Svetlo i veselo kako vid Danice. Vostani, Serbije!

Tako jedni i drugi i treći den prođe, Kogda sv'jet na zemlju i tišina dođe. Togda sja činjaše nes grad b'jelo more, Domovi i toronji — b'jele morske gore. Sad bradati Rusi dvižut svoje lopate, Jedan drugom viču: „Gledaj sade, zlopate!

Smjeh na licu i prijazan svega struka tvoga Netljena je, do dna serca, pažit oka moga; Gledeći te, ja utapam u plameno more, K'o što trepte kada sunce oolistava bore.

Jao! Jao trista puta! Pala nam je, pala kocka ljuta; More zala ov’ je svet! Ledi vatra, zrak, i grom, i voda, Zveri, zmije, gad od razna roda, Često vek nam čine klet!

Dalje, duše, dalje! Gle kako Dunav struji ogromno, Kupeć kapljice, tam’ u more sinje nosi. Kao bogatca život, čas tiho, čas speši burovno, Da veličinu svoju večiti saspe u grob.

Život je, druže, ovo burno more, Oblakom teškim obastrto gore, Gdi vihor struže, i Haribdis kleti Propašću preti.

Uz konfekt se jede Iz Zemuna sir, A flaše se rede Baš k’o da je pir; Tu se skače, more, Čardaš, kotiljon, I urla do zore: — Živio naš bonton!

Od prvoga ogranka Tih boraviću san Dok tamna noć ne sagna U more kivni dan. Čim Vlašići zatrepte, Ponoći grune čas, Moja će prenut duma I harfe jeknut glas.

obćinstvo, koje si u pevanju ne da granice metati; ili mnogom prepisivanju, gde se lahko što i nehotice promeniti more.” Isti ovaj Slavončićev a ne Vidakovićev tekst preštampan je i u Deželićevoj Pjesmarici, Zagreb 1865. str. 485—6, br.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Jer ja ti, starče, rado ne slušam Govora praznog dugi beznačaj!... VUJO: A bog š tobom, svijetla gospođo! Ko me more čut prosto mu — neka mi čuje razgovor! A ne more li?... Nek’ uha čulo prstom zaptije!...

VUJO: A bog š tobom, svijetla gospođo! Ko me more čut prosto mu — neka mi čuje razgovor! A ne more li?... Nek’ uha čulo prstom zaptije!... JELISAVETA: Nevaspitani — Kô razbojnici — mrka izgleda; Šta je, što stojiš?

JELISAVETA: Iščekuje me? Al’ neka, idi, mož’ i čekati! Gondola na me znam da ne čeka, Nit’ more prska sjajnom radošću S vesala britkih biser sićani, Da me na grud’ma sviju milina Kroz tihu rumen zraka sunčevih

I dokle ona stoji na moru, More će bola srce kidati... LEONARDO: Do tebe stoji, svetla gospođo! Ako nam tvoje nema pomoći, Detinjstva tvoga ljuljku

BOŠKO: Da — al’ en’ i Vuje! Vujo zacelo ne zna lagati, A laže l’ pesma, on će kazati. Vujo! Hej Vujo! Ma ču li more, ne ogluvio!... VUJO: A što ću vi?... Ha?... BOŠKO: Na riječ jednu, Pojest te neću, kravorepino!

A strepili smo mnogo za tobom. Kad tako nekad jutrom poranim I sa vrhova našeg Lovćena U mutno more pogled utone, A iz nedara mu vidim užasnut Sve proždiruću silu gde peni, — Pa bojeći se gneva božijeg, Kâ onaj

šakal vrele Azije, Evrope polu skokom prejuriv, Prestolje zlatno silnih kraljeva Omastiv krvlju svoga besnila — Sad more muti bojom mača svog. VL.

Gde je Staniša?... Il’ ga u tebe neko opada?... KNEZ ĐURĐE: „Opada...“ Gle otpadnika, „opada“, Otpadnici ste, more, oboje! Izdajnici ste sramni oboje! Buntovnici ste gladni, grabljivi! Pa vas opada vaše nedelo.

Siromah Radoš neće se skoro nasmijati kao... KNEZ ĐURĐE: Govori ko je došao? VUJO: Božja mi vjera, ne more! U tuđinstvu je, gospodaru, gorak osmijak!... Tek, velju, poklonićeš ga?...

Izlomiše mi starost lisnatu, Odvojiše me s decom rođenom... To beše užas samoj prirodi, Onog se dana more ljuljalo I rikajući gnevno, đipaše Mutnijem peskom more šibajuć — A s oblaka se zmija javljala Prisipajući oganj

To beše užas samoj prirodi, Onog se dana more ljuljalo I rikajući gnevno, đipaše Mutnijem peskom more šibajuć — A s oblaka se zmija javljala Prisipajući oganj srdito, Potresala je lomni treskovi Planina daljnih temelj

muška braća čekaju — Da ti pokažu one divote Što posle smrti pravovernima U rajskom vrtu prorok poklanja; Raduj se, more, i spremi dušu Da je hurija pogled nebeski Sa iznenadom svoga plamena Ne zbuni kako...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

na obje ruke, pa sam za se krupno, duboko govori, kao da mu glas dolazi iz mračnih dubina: — Dok jednom ne smrkne, ne more drugom svanuti. Doduše ono ne bi trebalo da tako bude, ali ljudi tako 'oće, pa nek im tako i bude.

— Kad bude po nekoj pameti, brate Krstane, mračne su ovo i krvave bešjede, ali se meni ne more ni smrknuti ni svanuti među ljud'ma, jer ja nijesam čojek već blentavi Krstan. Zar nije tako, brate Krstane?

— odahnu krupno Dule, pa razdrlji znojavu košulju na širokim, runjavim prsima. — A samo da ti je znati kakva ljuta zima more biti 'vođe, na planini. — Zima, veliš? — Da, zima, zima! Koliko li je samo svijeta pomela mećava na 'voj planini!

“ Ne dovrši. Zviznu sablja! Ljudi moji, nećete mi, more biti, vjerovati, a ovo je živa živcata istina: sat li, podrug li, stajô je trup usprav, a glava se otkotrlja, pa

Čok jaša padiša!“ Meni bi nešto žao. — Šjetio si se, more biti, one pjesme: „Jao meni do Boga miloga đe pogubi' od sebe boljega?“ — Jesam se, vala, baš te pjesne šjetio!

A kad vrkne kroz nozdrve — more biti da mi nećete vjerovati — a kad pirne i vrkne kroz nozdrve sa drveća polijeće lišće! Sretosmo se. On sâm, ja sâm.

Jaši! Najbolje se, bolan, čojek more na golu konju odmoriti kad je zorli umoran. Jaši! Jaši! — Aman, šta ćiniš većeras sa mnom?!

David: Tužim ga slavnom sudu, jer mi je izio čitavu njivu kukuruza. Tužim ga i tužiću ga što se dalje i teže more! Sudac: O-ho, ljudi, ljudi! Što još čovjek neće doživjeti u ovoj budalastoj Bosni! Jazavca tužiti!

„Dobro, kaže, ama jesi li ti sredio u glavi kako ćeš tog jolpaza tužiti?“ „Jesam. Tužiću ga što se dalje i teže more.“ „U koji misliš sud?“ „Pa ja mlim, ženo, u okružni, jer je šteta velika.“ „Eto, Bog te ne ubio!

Druži se mlogo s kneževom ženom, i idu tamo žandarskoj kasarni, pa ja ne znam... More biti da je naučila i od carski' oružnika i od knjeginje, a kneginja je baš zorli, kabasto učevna žena.

Sudac: Što si vodio ovog lopova pred sud? Što ga nisi odma' na njivi ubio? David: Kako sam budalast, more biti da bi i to učinio da ne znam današnjeg reda i zakona.

Pisarčić: Pomrčina, Davide, pomrčina, pa ne vide od očiju. David: More i to biti... Neki me dan, baš će biti u prošli pazar, pita gazda Stevo: „Priznaješ ti, Davide, da si srpski,

Bojić, Milutin - PESME

Sa jelovih gora slazila je Žena. (1911) GRIFOS Ti, crvena ženo, s očima od vatre, Strasna kao more, razbludna kô zmija, Tražiš moje hoću, da tvoj žar ga satre, I siktanju tvome moj grč bola prija.

O, neradžin cvete, slučajem ne zovi To znamenje vidno. O, zaspi nas, zaspi! More, hučnom rikom brak taj blagoslovi! Sunce, naše sunce, puhor zlatni raspi!

Zar ne osećate kako more mili, Da ne ruši večni pokoj palih četa? Iz dubokog jaza mirni dremež čili, A umornim letom zrak meseca šeta.

Večeras, mala, čuj kraj jedne priče: Bio je jedan džin svemoćne vlasti, Orkan je rob mu bio s puno časti A on je more šibao što riče.

Možda je to skriven bol što danju ćuti A u suton jasno, kada mru trenuti, Oseća kako se u starost korača. More prolaznosti dan svirepo guta Hladno za bol duša što u njemu pluta. Strah me od samoće kad vreme korača.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Gospod je ne ubio! Prste ću joj iseći, da ga majci nikad više ne napiše pismo. JEROTIJE: More će da ga napiše nosem. Nosem će da ga napiše, samo kad hoće. ANĐA: Otkud ti ovo pismo? JEROTIJE: Doneo poštar.

JEROTIJE: I mrda!... TASA: Ala ga brzo uhvatismo! JEROTIJE: More, to je ono što ga još nismo uhvatili. VIĆA: I može nam još i umaći.

Hoćeš po drugi put da naplatiš od nekog dug! MILADIN: Nije, boga mi, nego prvi put. ŽIKA: More, kako prvi put! Da je prvi put, ne bi tebi trebao moj mali prst. MILADIN: Bog mi je svedok, gospodin-Žiko!

Taman se mi tako dogovaramo, a dođe sobarica pa kaže: „More, ne bojte se, pitom čovek kao jagnje. Jutros sam ga, veli, pomilovala za podvaljak, pa mek kao rukavica, i miriše sav na

VIĆA: Pa što, brate, nije čekao ja da mu je konceptiram? Ko zna šta će on sve napisati? MILISAV: Nije, more, toliko zbog depeše, otišao je da se ukloni dok mi izvršimo saslušanje nad onim. VIĆA: Kako, zar neće on prisustvovati?

) MILADIN (sedajući rikne i ripne, prihvatajući se rukama za zadnjicu). ŽIKA: Šta je, more? MILADIN: Nabodo'se, gospodine, uh, grdno se nabodo'! ŽIKA: Ako, de, ako!

MILADIN i SPASA (jednovremeno): Građani, gospodine! KAPETAN: More, znam ja da su oni građani nego šta će ovce? VIĆA: Pa mora, prisutnici. ŽIKA: Sami ste vi naredili.

VIĆA (ščepa kapu): Onda, gospodine kapetane, ja odoh! (Pođe.) KAPETAN: Kuda, more? VIĆA: Napuštam dužnost i idem na telegraf da podnesem gospodinu ministru telegrafsku ostavku i da kažem zašto je

) KAPETAN (skoči prestravljen): Šta je to, more? XVIII ANĐA, zatim MARICA i PREĐAŠNjI ANĐA (pojavi se usplahirena na vratima): Čoveče!

(Pauza.) Šta sad, moj gospodin-Žiko? ŽIKA: Nemate kud, morate ga sprovesti. KAPETAN: Koga? Đoku? More ću da ga sprovedem, vezanog ako hoćeš; metnuću ga u džak, kao mačku, pa ću da ga pošaljem u Beograd!

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

okom progleduje,/ desnijem se brkom nasmijava", devojka ga pokriva maramicom i ubeđuje roditelje da ga bace u more.

pripovetke, zatim i alegorično-satirične priče, u kojima je najviše postigao ("Stradija", "Danga", "Vođa", "Mrtvo more" i dr.).

Njegove drame na antičke teme (Okamenjeno more, 1962), u žanru bliskom farsi (Drugi život kralja Osvalda, 1963), zatim s elementima fantazije i misterije (Bertove

Jakšić, Đura - PESME

Čekaj, sele! Još ne želim ja umreti! Dok se zemlja ne zatrese, Burno more ne zajoše, Ne pocrni sjaj zvezdani, I meseca svetlost bleda Ne zavije u oblaku Božje pravde i istine, Sjajne zore

Nastasijević, Momčilo - PESME

PESMA DRUGOG KOPAČA Romorila zamorila, za more. O kamen se spoticala, Verige je vezivale, za more. Puti joj se zamaglili, U raspeće rasputila, Ovamo se ne

PESMA DRUGOG KOPAČA Romorila zamorila, za more. O kamen se spoticala, Verige je vezivale, za more. Puti joj se zamaglili, U raspeće rasputila, Ovamo se ne vratila, za more.

Puti joj se zamaglili, U raspeće rasputila, Ovamo se ne vratila, za more. PESMA RASPEVANOG STARCA Grdno li je neko nakazanje, Zlo skolilo na krštenu dušu, Opačina neka udarila: Ponese

Jehova je to! (Devojke:) Silnome Bogu pojmo sad, Zaigrajmo uz svirke zvuk Na novi glas, na novi glas. Neka more i zemlja strepe, Reke nek pohvalom zašume I neka planine zaječe, Njemu svetlost dah je i bit, On krilima vazdušnim

Jer nađoh, reče Bog, čoveka po srcu mojemu. 9 Vetri da sukobe se s rekama, i da isuše, kao za Mojsija more, sudije kao za Isusa, ćivota radi Jordan.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Uvek bele čarape, čista košulja na njemu. Ofiksane cipele. Svako jutro, kada ga vidim, diram ga, pitam: »More, ona tvoja baba nešto se provrednela?

prsima i vrelim licem, uvek kad dođe kod njih pa vidi i njega, brata Mladenova, budućeg zeta, počne njoj da se tuži: — More, prijo, kaži onom tvome neka manje prolazi pored kapije, neka manje ovamo gleda. Ova moja ništa ne može.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

u amajliju (ŽSS, 295; SE3, 13, 289; Karadžić, 4, 1903, 194; 196; 198; 200), ili mu se prišiva za kapu (da ga štiti od more ili noćnica, GZM, b, 1894, 688; SEZ, 13, 287), ili se meće na prsa ili pod mišku (Karadžić, 4, 1903, 196), ili pod

), otoka (oblog od kuvanog lišća od b. »koji ne gleda u more«, ZNŽOJS, 9, 45), opekotine (bobice i list, G3M, 1. s. 350), žive rane i zanemarene rane uopšte (ŽSS, 270; GZM, 4,

, »pa mu ne more nikakva basma ništa učiniti« (SEZ, 41, № 186. Upor. i Marinov ‹Narodna vra i religiozni narodni običai, Sbornikъ za

Od tisa beže đavoli, veštice, more, i druge utvare. Đavo se hvata pa glogovinu i tisovinu (BV, 3, 1888, 103; 8, 1893, 364; SEZ, 22, 1921, 170).

, 381). Ren. On je, po narodnom verovanju, i sredstvo koje zaštićuje od more (SEZ, 66, 1953, 232). Ruža. U Prizrenu se pravoslavne žene na Đurđevdan ujutru »češljaju ispod ruže«, i ostavljaju

Sve te radnje karakteristične su za kult božanstva plodnosti. Trn. O upotrebi t. ili drače protiv vampira i more v. i SEZ, 66, 1953, 175, 189, 194, 199 id, 208, 232.

Sem toga, ako se ispod b. prostre »devet svilenije šudara, kako more sjeme na nji pasti: ono, kako U sebi snagu i moć imade, probiće osam tije svilenije šudara, a tek jedva će se što na

Ona je u službi raznih demona (veštica je jaše, kuga je drži pred sobom) i štiti od njih (od more, na primer, ako je iza vrata i naopako okrenuta, ili od babica, ako je novorođenčetu ispod uzglavlja ili pored kolevke).

Ćipiko, Ivo - Pauci

što se u suncu prelijevaju u modričasto zelenim bojama, od pšenične jarke do tamnije ražene; i polje prostrlo se kao more, po njemu razbacane okićene glavice, a po dnu njega cvijetne livade, nad kojima straže poređani jablanovi; pored njih

dere svake godine planinu, gazi istim putem i bezmalo sreta u putu jedno društvo; i kad s vrha krajnih brda ugleda more, osjeća se nekako prostranijim i uvjek nizbrdicom zaojka bar u po glasa.

Preko polja sunce upire u čelo, u oči žeže, ali brige ga jače more, pa ne traži hlada da se od vrućine skloni. Po polju, u sunčevoj svjetlosti, prelijevaju se žita, niska, prazna klasa;

Valići zapljuskuju obalu, more žamori... Zadocnjeli parobrod, rasvijetljen crvenkastim lampionima, zviždnu i onda polako pristajaše uz most.

—Ni sto koračaja od njeg'. —To mora da je divno! Nikada nijesam vidjela more. —Nikada!? — prihvati Ivo. —A je l' te, ono nije zeleno, kako ga opisuju neki stranci?

A sada odlazi da vidi svoj rodni kraj, majku, more, nebo i polje sve to obasjano sjajem ljetnoga primorja. Na dogledu mora pozdravi u njemu kao neku objavu istinskoga

Prvi dani prolažahu mu u mlađanom nestašluku. No čim je dulje boravio uz more, buktijaše sve jača strast i zahvataše njegov mladi život. Sama uspomena na nju nije je mogla utoliti.

S nje sipa toplota; traži kišu da je utiša, zagasi i da je situ napoji. Tiho more iščekuje željno blagi vjetrić da zaćarlija, da mu gane pučinu, a prožutjela trava prigiba se čedno k zemlji, kao da

Silna prirodna strast nadjačavaše svaku misao. Tražijaše njeno tijelo i njenu mladost. Kao što je more vapilo za blagim povjetarcem, zemlja za kišom, tako se i on zanosio pribranim usnicama za medenim sokom njenih slatkih

A samo radi vas i s vama ja sam zamišljao divnu sliku. „Činilo mi se da nas tik žala čeka hitar čamac; more je mirno, dubinu mu mjesec osvjetljuje...

Izjutra, iza nedogledne ravnice činjaše mu se da vidi more zakriljeno sivom maglom... i šiljaše mu svoj vreli pozdrav. Čim je stigao, pisao joj je vatren list krcat mekane poezije.

Pođe ravno naprjed do uzvisine, okle je pucao pogled na more. Krene nizbrdicom i ne mogaše odoljeti želji, pa se uputi do borovika.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Vraćao se iz te svoje more sporo. Trajalo je to čitave dve godine. Oporavio se, ojačao, povratio pređašnju snagu, ali je i dalje ostao tmuran i

' I on im dopusti. Nečisti duhovi iziđoše te uđoše u svinje i krdo − otprilike dve hiljade svinja − jurnu niz obronak u more te se utopi.“ Znam koga si poslao u svinje. Naše susetke apište. Rekao si im: „Idite!

Ilić, Vojislav J. - PESME

II Burne su strasti izvor mnogih zala, Nesreći ljudskoj početak je strast; More života one strašno mute, Nad ljudskom dušom njihova je vlast.

I nebo, zemlja i more, sve se u magli skriva... I vetar, što s mora dŷše, uzdiše tiho s njim; A sêdi prognanik, zanet, tibarske obale

orli se s oblakom bore; A dole, sa strašnim šumom, Vardar se peni i stiže, I pada, kroz uske klance, u sinje Jegejsko more. O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube I kao talasi tonu u more večnosti tavne...

O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube I kao talasi tonu u more večnosti tavne... Al' tvoje biserne kaplje kamena podnožja ljube, Gde spomenici stoje narodne prošlosti slavne.

Na njima bogate robe s dalekog dolaze Ponta, Iz bujne Provanse, Smirne i tiha Helesponta. Topovske čeljusti strašne na more zijaju grozno, Tu pravoverni klanja u jutro i veče pozno.

dana, I ređa, sklopivši oči, stihove iz Korana A s plave pučine, eno, gde sunce umorno spava, Dvorogi mesec se diže i more ozarava. 1889. NOĆNI GLASOVI 1. Na pučini plavoj tišina počiva, Za Olimpom sunce u tami se skriva.

z. Još ne sviće zora, još ne poju petli, Sladostrasno bleda Dijana mi svetli; A more, i nebo, i obale bajne Razlivaju šapat i uzvike tajne: To priroda južna, u večeri kasne, Šumi svoje pesme zanošljivo

No ko veruje moru, na kome zamišljen stojim, Kad iznenada počne strašan i grozni boj? Šumi, O šumi more! U dubinama tvojim Ja duh ogledam svoj. 1889.

Umreće istine ljudske, i more stoleća tavni' Pokriće grobove njine. Al' svetli živi Kron, I s njime, kraj zračnog trona, u čistoj, nebesnoj

I ja sanjam opustele dvore, Gde detinjstvo sahranjeno spava, Gde spokojno Aravljansko more U daljine neme iščezava. Tamo mirta u večeri kasne Slatkim šŷmom o ljubavi zbori Pesma grmi uz santure glasne, I usklik

vetar leluja njezine grane, I ona sneva san: Pod njenim korenom slatkim pustinjski istočnik Šumi Oko nje peščano more i žubor kladenca čista, Poklonik prolazi tuda i struju ledenu pije, I džigit npoleće s konjem, i beli bašlik se vije, I

faon po rosnome cveću; S Akropola tvrdog uzvici se hore, I jutarnja straža kliče u daljini; Daljni istok plamti kao rujno more, Da pozlati glavu carici, Atini. Sve radošću diše.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Svi su se oni ovde borili; a još dalje, u prošlosti, talasalo se ovde Panonsko more, i praćakali se, valjda baš na ovom mestu, morski psi, kitovi i delfini.

Između te svetiljke i najsevernije tačke maloga poluostrva Lohijasa, koje se pravo pružilo u more, ulazi se u veliko pristanište.

U mome dnevniku piše: Stigli u Carigrad 2 maja do podne, nebo oblačno, Mramorno More sivo kao peščar, Stambul prljav, stanica musava. Na njoj ljubazan doček činovništva našeg ovdašnjeg poslanstva.

Ređaju se džamije, trgovi, poprečne ulice, a kroz jednu od ovih virnu, kao, kroz prozor, Mramorno More, plavo kao nebo. Naša kola lete, tako mi se čini.

Ono se ogleda u tri divna venecijanska ogledala: Bosfor, Zlatni Rog i Mramorno More, a gde opazi kakvu živu boju ono je tako strasno poljubi da od toga vazduh zatreperi.

odande ka Dunavu, prebroditi tu reku, pa proći kroz celu Mađarsku, pregaziti Slovačku i Nemačku, prebroditi Baltijsko more, proći Švedsku, ući u Norvešku i zaustaviti se u Sundalskom Fjordu.

i potsetio da Vi niste ovde pored mene, kao što sam zamišljao, nego da se vozate lađicom po toj dolini u koju je more prodrlo. Dakle, tu gde ste Vi sada stoji moj model najbliže nekretnice. Ostale zvezde su još mnogo dalje.

Približavajući mu se sa lađom, sa pučine, sagledaćete jednu basnoslovnu varoš koja kao iz sna gleda na debelo more. Visoki gradski zidovi, sagrađeni iz bela tesanika, obuhvatili su je sa svih strana, pa se penju i na same bregove.

beše gušter koji se pogospodio u pticu, a ovaj njegov ogromni rođak pretvorio se u ribu i zaplivao u daleko more; zato se zove ihtiosaurus.

Pogledajmo, makar i kroz prste, dole u dubinu. Pod našim nogama se beli užareno more. Mi smo na kraju našeg putovanja. Da, tako je izgledala naša Zemlja u ovo doba.

Jedan časak gledanja u to more bele žari zasenio je naše oči, i mi smo naš pogled morali odvojiti od toga prizora. Sada je vreme da u njega odvažnije

No, taj raspored boja menja se, pred našim očima, bez prestanka, jer se more žari, komeša i trza, a nebeski svod se prolama od silne buke i grmljavine pri svakome takvom potresu.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

- Cveće ljupko i dolinu, Stado, vrelo i planinu, Tihu reku, silno more, I pod nebom orla gore I nad orlom šarnu dugu I slavuja u tom lugu I još njegov glas umilni- Ti satvori Bože silni!

Stanković, Borisav - TAŠANA

STANA Posle kad večerate, tag će još da dobijete, a sag nema. SELjAK (polazi prkosno): More, što opet ja tebe pitujem. Idem si ja sam da si natočim. Šta mi ti tu: te ovo, te ono. Kao da ja ne znam gde su bačve!

Kao da ga ne znate. Kao da ga prvi put viđate. SLUŠKINjE (odlazeći): More, strašan je! Ulazi Tašana. TAŠANA (obučena raskošno, ne mogući da veže nizu dukata oko vrata čisto se spotiče idući.

A sada: svaki, pored ma kog dućana da prođem, zove: »Gde si, Stano, kako si, šta radiš? More, Stano, videh ti snašku i Boga Mi, snaška ti je još onako lepa«. I onda svaki pruža duvan i časti.

Samo docnije. Ja ću da ga dočekam.« I sad ti pravo kući i ispavaj se. Pesma i igra: Memete, more, Memete, Tri sela vikav na tebe, Četvrto selo Kulino: Koliko li im obljubi Sve mlade žene nerotke A i ubave devojke!

Memete, more, Memete, Dokle će vikav na tebe? Po svršenoj igri begovi, Cigani i čočeci odlaze. SAROŠ (ode za njima).

TAŠANA (ne prekidajući posao): Ko? STANA Pa znaš, Saroš. TAŠANA (radosno): E, je l’ se istreznio? STANA More izgleda da nije ni bio pijan. Sav se nekako izgubio, pomeo. TAŠANA Dobro, neka dođe.

Sav se nekako izgubio, pomeo. TAŠANA Dobro, neka dođe. Samo da mi opet koješta ne govori. STANA More kako! Kuka i moli... Samo da mu oprostiš. (Odlazi.

Ulazi Saroš. SAROŠ (ne sme dalje da kroči): Dobro jutro! Smem li? TAŠANA More, ulazi! SAROŠ (nesigurnim korakom korača). TAŠANA (pokazuje mu na minderluk): Sedi. SAROŠ Zar i da sednem?

(Pogleda u Paraputinu kućicu. Vidi da je prazna. Uplašeno): Pa njega nema, more! JOVAN (kao siteći se): Nema, dabome! Natrpa oko sebe sve krpe i kamenje što nađe, i uhvati maglu.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

A kad idem na bal — balove sniva čovek! — onda je Švaba uza me... More, ne zna čovek šta ga čeka; može se desiti da me on u starosti ne ostavi i do groba dodvori... Gle, opet počela kiša.

— Što otac tvoj laže, to da čovek i razume, za tvoje dobro laže, otac je! Ali župnik! More, ja tebi, i svima, odavno govorim da su švapski popovi lisice! Ono, znaš, pravo je reći da i naši nisu bolji.

— Eto, vidiš, baš kao što si ti Milušića dohvatila za uši. — Nano, tebi je uvek do šale. — More Julice da vidiš, i nije; nego htedoh reći da je sreća što mali od oca nema baš ništa. I ne treba mu.

— A, tuda si nemaran! Ja opet mislio, kako sam vidio da ste stari Isak i ti izrezali lađu, da ćete izrezati i more, i dosta forinti, i da ćete u Palestinu. — Mama meni skuplja novaca za put, i ja ću videti okean, i ostrva, i fregatu.

Govoriš, što rekao Zmaj, „reči bez pameti”. Milan ima najbolju ocenu iz srpskog kao i ti, a ti kao i ja ... More, kad strogo uzmeš, dobro njuši taj naš Trkunić. Nas troje smo jedna kujna, i jedno jako društvo za uzajamnu pomoć...

— More, Branko, ti položi maturu! — Tebe, Branko, niko više ne stiže! Što rekao moj otac, ne stiže te, ni da je lane pošao!

Grci su tragične stvari veselo i mudro pričali... Šta ima čovek od života? Što i mreža puštena u more, od mora. „Puna je vode, a zadržati ne može ništa...” Ponesite fenjer. Kaleniću, ne vidim, spustio se mrak.

— Kako je danas Tisa neobična. Pazi kako preliva obalu. Ljulja se kao more. Evo. potseti me na stihove Laze Kostića: „ponosni beljci, srčani ždrali”. Lepo je to kazao Laza, za vodu.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

je čudo lepote cele okoline bila, zaljubio, od nje ravnim načinom ljubljen bio; kako je potom gonenijem neprijatelja na more ići morao, tu od pustaija uvaćen bio, koji noseći ga u ropstvo, najužasniju buru iskuse, lađa im se potopi baš kad su

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

— Jeste li videli, deco, more? — otpočeo bi profesor objašnjenje tih dokaza. — Nismo! — odgovaramo mi jednoglasno. — E, vrlo dobro!

— Nismo! — odgovaramo mi jednoglasno. — E, vrlo dobro! Zamislite, dakle, more i zamislite na velikoj daljini lađu koja se još ne vidi. Jeste li zamislili more? — Jesmo!

— E, vrlo dobro! Zamislite, dakle, more i zamislite na velikoj daljini lađu koja se još ne vidi. Jeste li zamislili more? — Jesmo! — odgovaramo, a bog će sveti znati kako smo ga zamislili. — A jeste li zamislili lađu koja se ne vidi?

Severnu Ameriku pokrivala je jedna ogromna mrlja od mastila, tako da smo mi bili ubeđeni da je to upravo Crno more, a tamo gde treba da leži Afrika bila je velika rupa, te nisi znao da li su to Englezi iskopali Afriku da nađu

Matematika nam je svima izgledala nekako kao more bez horizonta i bez dna, u koje su nas bacili te se davimo ili očajnim i bezumnim naporima spasavamo; ličila nam je na

Pa on tako, kad se pocepa, pa niko ne umre, zađe od kuću do kuću, lupa u kapiju i pita: „Ima li, more kogod skoro za umiranje?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

— Dozvolite mi da odaberem četiri vojnika,. koliko svega pušaka imamo, pa da udarim ja na onaj eskadron. — More, ostavi — dobaci komandir. — Slušajte, gospodine kapetane. U celom svetu su svi konjanici podjednaki.

Umirao je. Mene nešto u grlu steže. Naiđoše neki pešaci. — Hajdete, braćo, da ga ponesemo. „More jedan više ili manje ne čini!“ Baterija zarobljena, vojnici mi izginuli, vojska se rasula, zemlja propala.

Ulicom pored plotova provlače se odrpane prilike vojnika i zaviruju u svako dvorište kao da nešto traže. — More, ljudi, svako zlo ima svoje dobro — veli kapetan Jova učitelj. — Ah, filozofija sangvinika!

— Mi, dakle, ne predstavljamo nikoga — upade potporučnik Sredoje. — More, ajd bre, što pričate koješta! — ljuti se kapetan Vela. — Onde gde je vojska, tu je država. Ko ti, bre, daje platu?

— razgovaraju oficiri. — Eh, znak dostojanstva... Zaustavih jednog oficira, da zapitam za stan. — More uljezi, čoče, gde ti je drago... Ipak ga zamolih da mi da jednoga vojnika.

— šapuću vojnici već zabrinuto. Još uvek se penjemo. Izišli smo iz oblaka i pod nama je magla, kao neko talasasto more. Poneki mlaz posuklja iznenadno iz nekog ambisa, omane preko nas i lice se najednom ovlaži.

— A vala, pas im majku gonio, zapamtiće, svetoga mi Petra, Crnu Goru, te će i na onaj svijet pripovjedat. — More, ne smiju oni na nas udarit, jer nas se boje! — dodaje jedan Crnogorac.

— Ćaše oni na Lovćen, pa dovukoše grdnije vapora... Žnaš, dok ti iskočismo, božja mi vjera, malte ih sručismo u more. — A nu, što zboriš, čoče! — uzvikuju razdragani Crnogorci. — Ovoga mi! — i podiže čašu.

Komandant hrabri vojnike, kako će sada lakše ići jer silazimo i put nam je pod nogama. — More sve nam je jedno, te jedno — veli jedan pešak. — Ja micam, pa micam — nasloni se na zid kuće.

A on psuje šta mu na um padne. — Zamislite, ljudi, sada one koji naiđu sa ćoravim konjima! — veli Dragiša. — More i nama okatim ne pomaže — dodade Branko i pođe naramkujući.

Ne znamo da li spava, ili je mrtav. Neko predloži da se uverimo. — More, ostavite ga... Što, ako ga probudiš, daćeš mu hleba... A ako je mrtav, šta mu možeš? reče Dragiša i produžismo put.

— Zamisli da se neko našali sada, i tresne pred nas punu korpu vekni. — Bože, ala si lud! More peksimit, pa sa čajem... Delikates! — veli potporučnik Vojin.

Petrović, Rastko - PESME

Čim u žudnji opasah bedra drumom žurnim kroz gore, Stid me bi... vidici, beskraj, parobrodi zaploviše more; A kao tikve žurne u polju, Kao hleb vruć, izvorom Sanjam.

Mojim prijateljima mornarima na Korčuli, Mati Jurkoviću poglavito. PREINAČENjA Marku Ristiću Tako opori mornar pada u more Strmoglav, Otčepljujućeg naglo primio ga i život, A nagrizaće ga do zore Tajanstva, i sva ta ljubav zamiriše na jod.

Nimalo strpljenja da prkosiš mukama, Pljuni! Savladaće te pesnicama svet. Stari mornar strmoglavljuje se u more Čep majke, s glavom naniže kao u život, Otčepljena boca krvavo vino toči u zore Tajanstva, i rasputanost, gle, miriše

čvrstinu neba zahvativši rukom, Komad plavetnila odvuče za sobom: Sada je njegov pad kao i grom, A nebo sazrelo tako za more Bujice neprekidnom kaskadom Izliće ceo svod do zore.

OVO O JEDNOM PESNIKU Milanu Dedincu Čudo Gospode, veliko čudo! More: ono, ono! svud more! Mi smo se peli uz planine A kroz granje i kroz gore Modra, Strašna - riblja - večera. Čudo bože!

OVO O JEDNOM PESNIKU Milanu Dedincu Čudo Gospode, veliko čudo! More: ono, ono! svud more! Mi smo se peli uz planine A kroz granje i kroz gore Modra, Strašna - riblja - večera. Čudo bože! ogromnog čuda!

To more svetlosti, boja, spektralnih večera, Naći ću niklog iz trave pri voljenom vračanju Il na ledenom tlu onih mladićkih gleče

Opojnim obamrlostima, ljubav, nadmela me opora. O, nek raspukne se ova već lađa! o, neka odem u more! Ali, zaista, dosta sam plako.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Iza sklopljenih očiju plovio im je sjaj bisernoga zrna. More je bilo daleko i tiho. Samo su se u uvalici stanovnici morskoga dna komešali pitajući se gde je Sedefna ruža, dok je u

Tada mališan upita potok šta da radi. Ali, hitri brbljivac i ne pokuša da mu odgovori. Žurio je ka moru. More sve zna: najveće je na svetu, ali ga vetar, ipak, pokreće. Upita mali suncokret vetar šta da čini.

Radoznala je bila Kapljica, rumen i začuđen Cvet. Kako i ne bi? Svuda oko njih treperilo je žuto more peska i nigde ni druge Kapljice, ni drugog Cveta.

A kakvo je tek more bilo! Kapljica nije mogla da odvoji pogled od njegove plaveti, njegovog sjaja. Sve niže i niže spuštala se da ga izbliza

Ko zna koliko je išla! Ko zna kada u more zaronila! Šljunak na obali ne govori o tome. No, kada se pred zoru utiša more pričaju ribari kako vide da iz mora

Ko zna koliko je išla! Ko zna kada u more zaronila! Šljunak na obali ne govori o tome. No, kada se pred zoru utiša more pričaju ribari kako vide da iz mora izlazi jedna žena, ali priče su im različite.

Kako je golemo, kako zamršeno bilo more trava i žbunja. Belko nije mogao da se povrati od čuda. Kao leptiri, kao vilin-konjici, kao ptice i on najprezreniji

Šta takvoj kući može more, šta vetar? Voleli su starac i dečak svoju kuću, kao starog vernog drugara, ali još više voleli su drveni čamac kome

Koliko je ribara na svetu! Koliko riba! Ali, je li ma jedna ravna Srebrenki koja ribare na debelo more mami i kao mesečev zrak uranja u podvodnu šumu algi i korala? Koja je tako hitra? Tako mudra?

Kada je otvorio oči — ležao je na dnu čamca, sav mokar. Svuda okolo njega penilo se i komešalo more. Pokuša Marijan da se osloni o lakat, da se digne ali nije bilo u njemu snage ni koliko u kamenu vode.

Prestade dečak da plače. Oči su mu cvetale kao more u podne: živi Srebrenka, živi! Nadjačava i mreže i talase, brža od vetra, srebrnija od galeba!

U lišću smokve ni daška vetra nije bilo, a more je bleštalo kao razlivena kap ulja. Samo je od pučine ka obali vijugao srebrni trag.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

A ono?! (Gnevno): Eno ga! S Cigankama! Ni oca, ni mater, ni Boga, nikoga ne vidi i ne sluša... More, što kamen ne dobih, nego njega, sina?! ARSA Nemoj toliko, hadži! To je. Sad, šta ćeš mu?

Eno: Maksim, Zafir, Stanko, svi... A za onoga moga Mitku, za njega već — on se lud i rodio. TOMA More, šta sad: Maksim, Mitko! Šta ovaj, šta onaj? Ovo, ovo ti meni kaži: Zar ja na ovaj sveti i Božji dan, pa ovakav da sam?

Prosi je toliko puta! TOMA Pa što ti, bre, to ne?... Kakva si ti vlast, kad ne možeš? More, i tebi je ona pamet zavrtela. ARSA Ama, brate, ne mogu sve sam, razumi! Treba to svi; ne mogu ja sam.

Besno Salčetu): Salče, stara đidijo, mori! Vidiš li? A »naše« k’d beše? K’d mi ovakoj mladi i ubavi besmo? Sviri, more, i poj, zašto će te ubijem? Će te zakoljem, samo da te ne gledam tako staru i zbrčkanu.

I tri dana crkve zatvorene, tri dana čaršija zatvorena. Stamena kuka i moli: — Stojane, more Stojane, Gde se je čulo, razbralo, Brat sestru more da zema?

Stamena kuka i moli: — Stojane, more Stojane, Gde se je čulo, razbralo, Brat sestru more da zema? A on, pusti i besni Stojan, odgovara: — Stameno, mori Stameno, Stameno, sito proletnja, Stameno, zrno

Svekrva plače, budi je i tužno poje: Utansana baba đeldi Ojan, ojan, maz!** Tatko ti dođe, zasrami se, more! A ona mrtva i čista. Muška je ruka ne pomilovala, ni usta celivala. Mrtva i čista...

Muška je ruka ne pomilovala, ni usta celivala. Mrtva i čista... * Svekrva ti je došla, stidi se, more! ** I otac ti dođe, zastidi se, more!

Mrtva i čista... * Svekrva ti je došla, stidi se, more! ** I otac ti dođe, zastidi se, more! KOŠTANA (uz burnu svirku, praćena Cigančicama počne da igra čuveni čoček »Keremejle«; pada kolenima, uvija

) Ulazi Hadži Toma, zagrljen sa Koštanom, i sa ostalim. TOMA (Koštani): moju kuću kad se ulazilo, pevala se pesma: »More, vrćaj konja, Abdul-Ćerim ago, Tugo, vrćaj konja, pišman će da bidneš«, — »More, ne vrćam ga, džanum, mlad Stameno,

kad se ulazilo, pevala se pesma: »More, vrćaj konja, Abdul-Ćerim ago, Tugo, vrćaj konja, pišman će da bidneš«, — »More, ne vrćam ga, džanum, mlad Stameno, Tugo, ne vrćam ga, da znam da poginem!« I ja ću da poginem! To da pevaš ti.

(Hvata se za čelo, grca.) De, kćeri! KOŠTANA (peva): More, nasred sela šarena česma tečaše, Aman, tečaše, I na češmu dve do tri mome stajašev, Aman, stajašev.

Šantić, Aleksa - PESME

Ej konjicu vjerni, ej ti moje krilo!... 1911. MOJA LjUBAV Ovdje sam ljubav sahranio svoju — U ovo more plavo i prozirno, Gdje školjke leže. Ona sada mirno Počiva na dnu...

O, zar nije dosta nevolje i tuge, I surova puta što reže i bode?! Vaj, uzaman more naše krvi ode... Moja jadna zemljo, mi smo i sad sluge. Gdje su naše muke?... Gdje su naše žrtve?

1905. HLjEB Parobrod spreman. More se koleba. Pošljednji plamen na zapadu trne; Suton se rađa i s jesenjeg neba Polako pada na hridine crne.

1918. OPISNE PESME NA ŽALU Izronio mesec. Ovde blizu seke, Oseća se miris kadulje i smreke. Prostrlo se more kô svileno platno, I u noći spava providno i zlatno. Jedna lađa sporo površinu reže.

Tiho. Svrh stene se krug meseca žuti. 1908. POD JEDRIMA Jedra crvene. Sjaj večernji pao, I more pljuska po hridima golim. O drago more moje, ja te volim I sve lepote ja bih za te dao.

1908. POD JEDRIMA Jedra crvene. Sjaj večernji pao, I more pljuska po hridima golim. O drago more moje, ja te volim I sve lepote ja bih za te dao. Od tebe ništa milije mi nije!

O, zapjevaj pjesme Mile i tople kô jutro što strča Strmenom gore; vidaj, oslobodi Skrhane prsi od more i grča! Rominjaj, roso!... Speri s duše, hodi, Prašinu s gradskih zidova što pade...

Planu more, posta kô crvena svila. Pogorješe jedra, sve zasja! I lukom Plovio je labud, a zora je bila Obgrlila vrat mu ružiča

'' 42 daleko na sinje more Mi smo plovili, draga, U lakom čamcu sami; Noć beše tiha i blaga. duhova ostrvo lepo U mesečini je bilo.

Nek oni kovčeg odnesu I spuste u more tamo, Jer tako veliki kovčeg Za grob je veliki samo. Znate li što kovčeg mora Tako veliki biti?

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

od njega da se bori protiv Arapina, naročito za to hranjenog; zatim, da uđe u usijanu peć; n najzad, da prepliva Crno more i da s one druge obale donese tri zlatne jabuke.

kad Turčina u knežini nađe, topuzom mu rebra isprebija; a kad Turčin stane umirati, a on viče na svoje hajduke: „More, sluge, tamo pašče bac'te đe mu gavran kosti naći neće!

i koje — mada upotpunjavaju realističku sliku ranijih vremena — ne odlikuju se lepotom; takve su reči: bre, more, kuja, kučka, kurva, kopile.

(Propast carstva srpskoga) Mili bože, čuda golemoga! Jali grmi, jal' se zemlja trese? Ja se bije more o mramorje? Ja se biju na Popina vile?

Ja se bije more o mramorje? Ja se biju na Popina vile? Niti grmi, nit' se zemlja trese, ni se bije more o mramorje, ni se biju na Popina vile; već pucaju na Zadru topovi: šenluk čini aga Bećir-aga...

U Oranju Marka Kraljevića ponavljaju se stihovi koji — duhovito i snažno — izražavaju najbitniji momenat: „More, Marko, ne ori drumova!“ i „More, Turci, ne gaz'te oranja!

“ i „More, Turci, ne gaz'te oranja!“ U Bolanom Dojčinu ponavlja se opis Arapinovog nameta, a na njemu i počiva ova pesma.

na ribljivu kamo zabludi pučinu morsku, mnoge bi ljude on nahranio oštrige tražeć, iz lađe skačući brze, iako je nemirno more, kada se s kola zna da lako po polju valja. I među Trojcima, dakle, imade evo ronaca!

Poče Meho dremat na đogatu, a Miloš mu stade govoriti: „More, Meho, je l' ti malo pića? Mlogoga sam tako napojio, pa kad zaspi, više se ne diže“. Uz humor vanja pomenuti ironiju.

Bude njega lale i vojvode: „Ustan' more, mlađano Bugarče! Bog ti staru ne ubio majku, koja te je takoga rodila i u svate caru opremile!

Kad su bili do klisure blizu, izostaše do tri šićardžije, pa govore Miloš–čobaninu: „Čuješ more, mlađano Bugarče! Hoćeš dati konja na razmjenu?

Što će mene ralo i volovi? Mene nije ni otac orao, pak je mene ljebom odranio“. Tad govore do tri šićardžije: „Čuješ more, mlađano Bugarče! Ako ne daš konja na razmjenu, mi ćemo ga na silu oteti!

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

ČAVČE 72 ODAKLE SU DELIJE 74 BILA JEDNOM JEDNA KATA 75 OD SELA DO SELA PUTELjAK 76 U JEDNOM DANU 77 BILO JEDNO TUŽNO MORE 79 KAPETAN JE PITAO MORNARA 81 LEPTIRI SA LEPIM GLAVAMA 82 U ZASEDI IZA PETNAESTE 83 JEDNOG ZELENOG DANA 84 MA ŠTA

u srcu čuva Jedan potajni zračak Da će i sam Biti negde daleko Kada odlazi Onaj najdraži neko BILO JEDNO TUŽNO MORE Bilo jedno tužno more Voda dole nebo gore A u vodi ispod pene U samoći čami vene Jedna mala bela školjka Jedna

zračak Da će i sam Biti negde daleko Kada odlazi Onaj najdraži neko BILO JEDNO TUŽNO MORE Bilo jedno tužno more Voda dole nebo gore A u vodi ispod pene U samoći čami vene Jedna mala bela školjka Jedna ruža bez pupoljka Bio

da se nađu Tužni alas i bela školjka Koje muči ista boljka Sad veselo biju vali Sedi alas na obali Sluša kako more gruva Drži školjku pored uva A školjka mu priča sjajne I opasne morske tajne KAPETAN JE PITAO MORNARA Kapetan je

MORNARA Kapetan je pitao mornara Gde želi da provede leto Na kopnu ili na brodu A mornar ajkula stara Reče MORE PROKLETO UZE MI SVU SLOBODU ŽELIM DA IDEM U ČAČAK Kapetan je pitao mornara Zašto mu probleme stvara Zašto ne

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— A zbog čega je tebe? — Zbog Dunava, đavo ga odnio i Dunav! Kazao sam da se Dunav uliva u Jadransko more, a kad učitelj skoči: „Evo ti, veli, Jadranskog mora, ispruži dobro dlan!“!

— Uhu, brate moj, ti si zagrdio! Kakva ponornica! U Crno more, bolan. — E, sad ću i ja zapamtiti da je Crno, jer mi je danas propisno zacrnilo.

od neobične slutnje i nehotice se sjeti početka neke stare junačke pjesme: „Ili grmi, il se zemlja trese, il udara more o bregove...“ — Eh, ili grmi! — poče da mudruje čiča. — Kako će grmjeti kad je svuda vedro kao srebro.

— poče da mudruje čiča. — Kako će grmjeti kad je svuda vedro kao srebro. Da se zemlja trese, neće ni to biti. Da udara more o bregove, otkud more oko Drvara? Biće to nešto drugo.

— Kako će grmjeti kad je svuda vedro kao srebro. Da se zemlja trese, neće ni to biti. Da udara more o bregove, otkud more oko Drvara? Biće to nešto drugo. Poslije prolaska sljedećeg aviona, opet negdje prema Drvaru zaori mukla grmljavina.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

PESME 2 CRNI BIVO U SRCU 4 CRNI BIVO U SRCU 5 PISAC ZAZIVA PRESVETU DEVU DA BI MU POMOGLA SAMU SEBE HVALITI 6 PUTOVI 7 MORE 8 SION 9 SVOJOJ DUŠI 10 SEJAČI 11 HVATANjE SENKE 12 MOLITVA ZA DUŽI ŽIVOT 13 DOBRA LOZA 14 POHVALA ŽENI 15 VELIKA GOSPA

DOBA 90 CARICA PROLEĆA 91 OSVAJANjE UNUTRAŠNjIH ŽITNICA 93 POZIV NA ČITANjE 94 MUDROST SLUŠANjA 95 SVEĆA JE MORE 96 POHVALA VEČITOJ MERI 97 POSLEDNjI DAN 99 SAN 100 GOSPODAR VODA 101 PESMA LjUBAVI I STRAHA 102 PEVAČ U3

VLADICI ŽRTVENU PESMU PRINOSI 117 POHVALA SVETOJ PETKI SRPSKOJ 118 VIRŠI NA VASKRESENIJE HRISTOVO 119 PSALM 120 PRAZNO MORE 121 POHVALA BESEDNIKU 122 FINIK 123 ŠTAPOVI 124 PESMA POSLEDNjEG PROROKA 125 EPITAF HRISTU 126 TKO?

GALIJE 445 POHVALA SKROMNOM ŽIVOTU 446 NOVOGODIŠNjA TEŽAČKA ZDRAVICA 447 CAREVO PISMO 449 NA MERI STAJAH 450 PESAK I MORE 451 CRNI BIVO U SRCU LEGENDE, BESEDE, PESME Plivaju ti k jeziku razlike besede Ka na

Ko maćehu nego svoju rođenu majku? Oca i očuha? Trnje i lepu, čistu zemlju? Ko strnjište ili pšenicu? MORE Ka i more što nekad vrlo se s bukom diže I s talasom o bregove bije, Pak i opet se natrag u sebe I skutava tišeći se,

Ko maćehu nego svoju rođenu majku? Oca i očuha? Trnje i lepu, čistu zemlju? Ko strnjište ili pšenicu? MORE Ka i more što nekad vrlo se s bukom diže I s talasom o bregove bije, Pak i opet se natrag u sebe I skutava tišeći se, — Tako je

BOG SEOBU SREĆNU OBRIČE Zaslanjaće te oblak od sunčane peče i pustinja će ti providna, mirna biti. More će se pred tobom razdvojiti i faraon-đavo u njemu će utonuti.

se pružaju, oko njih obskače riba delfin, što na sebi topljenike prihvatajući na suho iznosi; napreduje pred korabi i more brka lepo, tiho, da lašnje prolaze bez muke.

Popre nego ustom i ustnima i jeziku, — ovim eto, otvoriti se i privući u sebe duha! SVEĆA JE MORE Morsko oko u ruku Hristovih je; zemlja telo je, tome telu sveća je more, s kojim no vode videše u Jordanu Boga i

SVEĆA JE MORE Morsko oko u ruku Hristovih je; zemlja telo je, tome telu sveća je more, s kojim no vode videše u Jordanu Boga i uplašiše se: more vide, te pobeže; položi na more svoju ruku, na to teško bi

oko u ruku Hristovih je; zemlja telo je, tome telu sveća je more, s kojim no vode videše u Jordanu Boga i uplašiše se: more vide, te pobeže; položi na more svoju ruku, na to teško bi moru, te reče: Od snažne tvoje ruke odoh ja i nesta me!

telo je, tome telu sveća je more, s kojim no vode videše u Jordanu Boga i uplašiše se: more vide, te pobeže; položi na more svoju ruku, na to teško bi moru, te reče: Od snažne tvoje ruke odoh ja i nesta me!

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Ona je ta na koju je svaki mislio kad je zapevao onu pesmu „Sinoćke te, lele, vido’, Zone“. More, pa ne samo tu pesmu, nego i ma koju drugu pesmu, svaku pesmu u kojoj se samo spominje devojka i ljubav kad bi tada

— Znaš li, bre, kako ću da ga potkupim? More, ni pas s maslom neće ga moći pojesti!... I održa reč! Napisao tako da je sve brujalo po gradu.

Čim otvori dućan, odmah oseća da mu treba i domaćica. A i svi mu povlađuju, svi ga hvale da je dobra prilika i vele: „More, pa ima si čovek i dućan!“ iako je tom čoveku osamnaest godina, a dućan mu malo veći od većeg putničkog sanduka.

Rodbina tek samo povede reč pred njim o njemu: „More ’oće, ete, da ga ženimo!“ A on obori glavu, gleda u stranu, stidi se, ali ne poriče, niti se brani.

Tek mu kažu: „More, onaj „čovek“ mnogo se nešto raspituje za tebe!“ — „Koji čovek?“ — „Pa, onaj, de... u suknji; iz jučerašnjeg društva!

Mane je ćutao. A kad mati navali na nj, on joj reče da nije to baš tako hitno. — More, Mančo, sine, dokle će si momak?! — veli mu mati.

Zašto da uznem niku, a ona da ti čes’ ne odava, — biva li, a?... — More, će mi odavaju čes’, za toj brigu da nemaš. Ja već i sag jošte vidim što me počituju...

Njeknja si zborim ništo sas onoga mojega komšiju, čorbadži-Petrakija. More, ima si čovek golemu muku sas onoga njegovoga Mitku. Pričaše mi čovek sve...

„Drvo se, vikam, savija dok je mlado“, ima selski reč. Ta i sas teb’ i Mitka ti alis ta si je rabota! „More, Tače, reče, ne znaješ moju muku, pa si zboriš tako. A, istin’, reče, ja sam kabaet, mnogo sam, reče; kabaet!

Čorbadži-Petrakija sin, pa si ide kako izmećar, belosvecki niki! A zašto, more, ti ne obukuješ nove putine, vikam mu ja, što me reziliš?! On si ćuti; ćuti si, žena, kako kamik!

? More će poneseš, pa kako selska nevesta će gi obučeš i odiš u nji. A on, kuče, — i koj ga, bre, nauči da si tako zbori?

“ E, kud se naučilo teja reči da zbori?! Vide li, more, kako se kučište naučilo da zbori jošte u čkolju!“ — Ti što mu napraji? zapita’ ga pa ja. — „Ta što da mu činim?