Употреба речи море у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче. Њена туга за братом беше неизмерна.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

„Аудацем фортуна јуват: Слободног срећа помаже”, веле Латини. Ко се одвећ ветра плаши, нек не иде на море, и ако се мраза боји — нек не сади виноград. Пак што би било? Ништа него скудост и недостатак.

По случају пролазећи туда рибари, устреле га. „А, неверно море,” — рече уздишући — „баш ти ли ме издаде од кога сам се ја надао да ће ме сачувати.

Кредит и поштено име прекрасна су стјажанија у животу, зашто их ни море не може потопити, ни злополучије умалити. 86 Стар пас и ловац Стар и безуб ловачкн пас не могаше нити као у младо

„Огурсуз”, — одговоре Бошњаци. — „Ха, море, огурсуз, да знате да сам ја велики огурсуз!” — каже им Албанез. — „Вала и јеси и бићеш”, — одговоре други, смејући се.

” Рано ваља ранити и касно легати ко жели да му сиромаштво у кућу не дође. Сиње море ваља препливљати и високе прелазити планине за утећи од овог зла и напасти, од којега нико нас није кадар сачувати

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Је ли ово из мочвари захваћено? Слично киши! Да га пије, повратило би и море! Е ако смо с овим у прошевине ишли, лепе смо невесте доводили у дворе! Па зар овим да се посвете Дечани?

шлем до шлема пушка до пушке сја - Топови су им напуњени снегом - Хоће ли нам ико помоћи данас ако Бога зна - Море устајмо зграбимо ово вила ово пушака и ово дреновака и не огледајмо се лево-десно не изгледајмо војске са видика

МРАК НА ПРАГУ Одавде, са овог прага, кад је ведро, види се море иза девет гора! А ујесен се спусти таква тама да ти је најдаљи видик онај стог!

Да се овим именом не изражава нека сиња суштина, сињавина? Шта ја видим кад чујем Сињајевина? Сиње море или сиње иње? Нешто посуто пепелом? Или поленом? Или нешто мрачно, што ветрови месе и носе према Колашину?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” — Онда кметови провиде и рекну: „Овај море, а овај не море давати.” И тако се сврши и пореза разреже, и после кнезови купе и везиру односе.

” — Онда кметови провиде и рекну: „Овај море, а овај не море давати.” И тако се сврши и пореза разреже, и после кнезови купе и везиру односе.

У име Бога пођемо, седнемо на чамац, и кад се повеземо, рекнем ја: „Овако се навезао Колумб са својом дружином на сиње море, да нађе Америку и упознаје са Европом; а ми се навозимо данас на тихи Дунав да нађемо Росију за коју ништа не знамо

Потеже мој Иван, сву јабуку нашара драмлијама као дет̓о кљуном. — Новљанин: „Аферим, море, баш си дал-крлукчија” (који руком за голу сабљу ̓вата). Он опет: „Удри море и други”. Те мој Иван и други.

— Новљанин: „Аферим, море, баш си дал-крлукчија” (који руком за голу сабљу ̓вата). Он опет: „Удри море и други”. Те мој Иван и други. Што већма пада мрак, то они мене већма окружавају.

и после који кога море, и чија дубље засече (тј. сабља).” — „Све то, господару и поочиме, ја верујем, али не знам како оде Чупић толико дана,

” (Карађорђа био пошао на Мишаре, пак уз пут дошао са око 300 Гружана. У Карађорђа није било обичаја море, бре, никоме рећи, но свакоме, и млађем и старцу: еј момче, мало позатегне, рекао би да два о изговара, нпр.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Паја скочи незграпно, па поче климати — бајаги трчи, вичући лено: — Уша! уша! — Боље, море, боље!... Горе уврх њиве!... Ено их, потрчи, море! А чекајде, запамтићете ви ко је Радован, бели!...

уша! — Боље, море, боље!... Горе уврх њиве!... Ено их, потрчи, море! А чекајде, запамтићете ви ко је Радован, бели!... — развикао се газда Рака, па полете као смушен за Пајом.

Него, брате, упропастише ме. Није шала онолика штета! — Ама шта хоћеш ти море! — подвикну Стеван и унесе се преда њ. — Хоћу, брате, да ми се потра осече... Оно је пропаст!

Могу ја још толико платити. Немој мислити што сам ја сиромах, а ти — газда Радован Радишић!... — Батали, море, свађу, па се намирите лепо као људи... То је срамота — комшије, па се кољете око неколико струкова кукуруза!

— Оно твоје »добро јутро«... Баш си ми ти неки ђаво! — рече Рака и опет зашкиљи очима и као насмехну се. — Море, газда-Радоване, обиђиде ти мало подаље, док те није однео ђаво! — што, чедо моје?

— Шта? — упита Ђура. Спасоје се смеје једнако и све више. — Шта ти је, море? Кажи, шта ћемо... — Нека стоји, казаћу ти после — рече Спасоје прекидајући смехом.

Магарци једни Зар да ми живину поморите! Штрангови једни! — Море не удри ту децу — викну неколико пута Сима, и жао му беше ђака што их учитељ онако душмански млати, па опучи навише к

— Ама, шта велиш, док то пукне по селу, а? — Море, гледај ти само посла... У том разговору дођоше оба брата кући. Рогу оставише у Маричин вајат за врата; спремише и

Што сам се ноћас престравио, никад нисам! Сељаци слегоше раменима, па се згледаше зачуђено. Неки рекоше: — Море, ти си се то опио, па ти се учинило! — Ама шта је стоку плашило? — питаху се други.

— упиташе неки од њих. — Заиска, јакако! — прича он даље: »Дај ми«, вели, »те букагиије!« »Не дам«, вели Петар. »Море дај, немој се мучити... скинућу ти их!« »Јок не дам!« рече Петар и пође. Попа нестаде.

Иде тако иде, док ти њега нека рука дохвати остраг за раме. Окрете се Петар, кад — али опет онај поп. »Дај ми, море, те букагије!« — Не да он никако. Салета тако, салета... Док запева петао негде у селу... Нестаде попа.

А не знају они, јадни, шта би било од нас! Ево, дошао би лепо Немац или Инглиз те нас све овако купио и одвео на море да лађе вучемо... Хоће републику, комуну?!... Виргаз њима треба — виргаз!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Момчадија!... Трице и кучине!... Само пиљи девојкама у зубе!... Не знам какве су и те девојке! Што им не кажу: идите, море, кући! — викао је старац. — Све се искварило!... Нема ту момка па да га свећом тражиш!... Маро!... Је ли готово?

Станку застаде залогај. Као да му неки докопа срце и трже га, такав бол осети. Он скочи и побеже напоље. — Еј, море! — смејао се старац. — Бајаги стиди се, а овамо би полетео четвороношке да се жени!... Добро, добро!... Хе-хехе-хе!...

Је ли, бабо, да је луд?... — Ха-ха-ха-ха! — смејала се мајка. — Па млад је, стиди се!... Ходи, вечерај, рано! — Море, мани вечеру!... Не би ти он сад окусио па да су царске ђаконије!... Ха-ха-ха-ха! — смејао се старац.

— смејао се старац. — Па и ти, брате, много га дираш! — рече Петра прекорно. — Ето дете и не довечера!... — Море, бабо, ћути!... Нека га! Зар си ми ти свакад повечерала!... Остави ти младости њено, није он гладан!

— Је ли, море? — упита кмет. — Чујем, чича Јово. — Познајеш ли ти ову кесу? И поднесе му је. Станко је добро загледа, па мирно

Он не одговори ништа. — Је ли? — пита кмет. Он је ћутао. — Одговарај, море! Он је опет ћутао... — Симо! — заповеди кмет. — Вежи га!... Станку писнуше оба ува... Око му се запали пламеном...

— Ваља! — рече харамбаша. — Мушки! — хвали Заврзан. — Рука ти ваља Цариграда! — рече ћутливи Суреп. — Море, главе турског цара! — викну Заврзан. — На посао! — заповеди харамбаша.

Е, што јест — јест, драги ага; да то не беше твоја воља, и ја бих се заплакао! — А народ? — Море, растужи се!... Беше им жао једног од првих људи. Баш сам видео како и поп и кмет окретоше главе да сакрију сузе.

— Ја никад џаба не машем! — рече Суреп, па опет саже главу. Хајдуци се засмејаше, а Заврзан рече: — Море, па ти и људе засмејаваш!... Је ли, Станко?... Ма, чиме нас тако омађија?...

како си... — Немој!... немој, Миражџићу! Ја хоћу да они сами увиде моје човјештво! — Море, остави! Много ће воде Дрином протећи док они увиде!... Остави ти то мени! Јер, ево, да ти баш кажем праву истину!...

— Најприје пошљи мени Лазара да га питам. Хоћу да знам хоће ли то њему бити по вољи? — Ја шта ће, море! — Е, онда хоћу да га ја обрадујем!... Молим те, учини ми то добро! — Хоћу, што не бих! Послаћу га чим кући одем...

— Еј, ти шврћо!... А што си босоног, море?... Што те није мати̓ обула, а?... Видиш како је Чупа обу вена; а Чупа, док се само убрише, биће девојка од тог света!.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И миришу хриди Мирисом од риба и модријем вреском. Све је тако тихо. И у мојој души Продужено видим ово мирно море: Шуме олеандра, љубичасте горе, И блед обзор што се протеже и пуши.

ЈАДРАНСКИ СОНЕТИ ПОРЕД ВОДЕ Са Бонинова Пут месечев сребрн низ море се види, Лежи бесконачан врх заспалих вала. Мир. Задњи је талас дошао до хриди, Запљуснуо сетно и умро крај жала.

Док он мирно гледа на море, и чека Да галије старе види из далека, Што одоше некад пре много векова. СЕЛО Из Трстеног Виторог се месец

Кô немирна савест што први пут спава, Тако спава море у немом блистању. Чемпресова шума бдије; месец на њу Сипа своје хладно сребро; одсијава Модро летње иње са високих

И жеље што даве, И бију, и море, још од памтивека, Њу измаме тако у тузи без лека... док поноћне звезде шуме изнад главе.

талас, лист са горе, Шуме у тој песми, и шапћу и струје; И моја се душа јасно у њој чује, Као неко тамно невидљиво море. Ја сам део ноћи.

И осећам где се буди, тихим шумом, Успавана душа ствари око мене. И мирише море рибом; док за хумом Свод се стакли, шири, мру и задње сене...

Знам, некад кô дете, у свитање зоре, Истим овим путем силажах на море, И свагда ме срео нестрпљив шум вала. Чујем и сад: хуји испод оштрих жала Исти стих, још исти што ме некад срете —

Све је шумно, сјајно; и лије из грања Светлост, кô падање неке беле кише; Маслинова шума у даљини сања... А море је пуно звезда, па их њише, И по жалу немом, празном и без сене, Котрља их сву ноћ, кô песак и пене...

Да спојим извор и ушће! Али ме најзад и ноћ срела, А црно трње све гушће. Тако селица јато гладно, Све море прешавши зрачио, Падне по трњу: за њим хладно, А пред њим немо и мрачно.

Ја расух песму као море, Сви од ње звуче гајеви; И блага која у дну горе Чуваху љути змајеви... Мину са својом свитом целом И љубав с

Можда зрачак сунца, најмањи шум горе, Доста ће јој бити па да буде сретна, И да се разлије звучна, као море. Прићи ће ми нежно у данима овим, Као илузија добра, нека жена; И радосно тада по звездама новим Тражићу свој

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

сан из раног детињства, а Јоца у тај пар изиђе из једне собе и, видевши ме у ходнику, ухвати ме испод руке: — Хајде, море, уђи слободно! Неће те нико ујести! — Знам да неће! Момак који га је пратио отвори једна врата. Мене би стид.

Она поклопи очи рукама, и суза њеног оца паде у море њезиних суза Не знам колико смо ћутали. Онда Ђорђе прво обриса око, и поузданим, чисто веселим гласом обрте се

— Море, шта ти је данас? — Ништа, брате, — рекох весело. — Видиш! Ја имам то, — смеј се ти колико хоћеш — али ја то имам: да

Или се то мени само тако чинило? Да видим: — Море, шта ти је данас? Он се поче вртети, пруживши најпре врат и крећући раменима; па после поче издизати руке као што

Не знам откуд ми дође у памет, а још мање откуд да му заједљиво рекнем: — Да се ниси, море, заљубио? Он позелене и — исплази ми језик.

— и ја поскочих вратима. Али као Црвено море пред Мојсијем, тако се њена лепа и суха ручица испречи преда мном. — Кад јој погледах у очи, видех нешто огромно

— Иди, ако ћеш! — рече она, и њен поглед раздвоји Црвено море. — Иди, ако ћеш! Бог га убио ко ти у том стане на пут!

Чудно сам се осећао кад уђох у собу и видех маму у оном свечаном расположењу као кад прича: „А шта ја теби, море, рекох, а? А ко се стара за она два црва!” О Божићу, 1886.

Тривко извадио јагње, па виче: „Ходи, вруће!”, а пијани Јоза игра у једној барици. — А што је, море ваш дућан затворен? — запита ме Игњат ћурчија, који у тај пар прође. — Тако! — кажем ја. — Да није болестан Митар?

Али се одједанпут трже, видећи по столу грдну, црвенкасту, масну мрљу. — Еј ти, море! Е, ово је баш преко јего! Гледај ти, молим те: мало не покварих копоран! Чујеш ти, бре, ходи овамо! Обриши ово!

Ко год прође, нек сркне! — тако воли Матија. а кад му дођеш у кућу, на рукама ће да те носе... Море, чисто ме мрзи да причам, то треба видети. Каква је то кућа, старинска задруга — читава војска!

Смејаше се, истина, али им смех не иде од срца. — Није она за нашу кућу! — Једна намигуша! — Море то, ал' мазница, да те бог сачува! — Све би нас завадила! Матија је Ђенадић човек сасвим стар.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А његова Криста..., ђаво од жене! А лепо сам ја њега учио и диванио му: »Аћиме, море, Аћиме, слушај ти мене! Нисам старији, ал’ сам паметнији од тебе!

— Али његово преосвештенство, господин владика — Екселенц... — Каква екселенција!.. Какав владика! Море, не била ја на твом месту, а ја би’ то већ... вид’о би ти!... Ћиро!

Подухнули већ и ноћни ветрови, заталасало се оно бескрајно тршчано море у риту, и тајанствен елегичан шумор и песма узлелујане трске заноси сањаријама занетог путника, и он будан сања о

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Шта би, море, са твојом Назом? — упитах га. — Која Наза? — поче он натмурено да мумла и да се скупља онако гô под оном својом

Он, заобилазећи их, окретао би од њих главу и одбијао их презриво од себе. — Море, ’ајд! Зар ја па просим? И, не путем, већ би одмах преко гробова почео да иде по гробљу. И заиста он није просио.

Па да ту тако сам, згрчен преседи цео дан. Питате га: — Шта радиш, море? — Гледам си. — И почне да се крије испред вас. — Шта гледаш? — Па, нећу више да гледам.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Ујутру први устане чика-Гавра, па буди Чекмеџијића. — Море, Љубо, устај! Знаш, да не кажу: „Гле младожења, па како доцне устаје!” Љуба се буди, тре очи.

Африка

Цео дан хоризонт је покривен тешком млечном запаром кроз коју се сунце слива као растопљено олово. Море, које је иначе толико прецизно по својим ивицама, меко је и густо као крем.

С „ 26,28 З дужине, 311 миља, облаци, мирно, ветар ИСИ 16 „ 19,00 С „ 17,51 З дужине, 308 миља, ведро, таласи у ноћи, море мирно. 17 „ Дакар. Једно вече пуно узбуђења. Пред њим дан врео који упија сву плаву боју неба и мора.

на сасвим нагом телу, има око врата крагну ол каучука и кравату од кариране свиле, коју не жели да укваси скачући у море.

Хтео бих да се купам, али ми не дају. Кажу ми да је пристаниште као и цело афричко море пуно ајкула, о чему црнци ни не воде рачуна.

увијају у себе, и тако поступно ископају огроман округао олук под собом, који је затим права млеваоница чак и када је море мирно.

и чисте, наге, око Банфоре; Африке, дивље и луде око Мана; Африке мистерија у Куликору и Африке ропства на Гореу. Море бескрајно плаво, али тако плаво да је равно плавилу мора у Напуљу.

Скоро трчим бескрајном плажом до ушћа реке у море, и после плажом поред реке. Према мени профил Рабата, од најлепших профила градова које сам видео; у даљини славна

Када се ујутру сви бродови пожурише у пристаниште, море је већ било много мирније, али је хладноћа и дале била неописана.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

— бађава. Сад је дошло време да човек иди без чизму. ЈУЦА: И то би лепо јошт било! ЈАЊА: Што ти ту говориш, шкиљи³, море, знајш ли што је свет? Седиш како милостиво госпођа, чекаш дванаест сата да једиш, да пијш, да спаваш.

Што ћиш да једиш, што да пијш? Што си стекла? Кад је било рат, кад је било кугу, да мори мало толики људи? Море, пропадниш, море, пропадниш, кукавицо! ЈУЦА: Нисам се ни том надала да ћу код вас пропасти.

Што си стекла? Кад је било рат, кад је било кугу, да мори мало толики људи? Море, пропадниш, море, пропадниш, кукавицо! ЈУЦА: Нисам се ни том надала да ћу код вас пропасти. ЈАЊА: Ниси си надала, што си си надала?

ЈАЊА: Кучко проклето, што ми дајш ватра у моју срцу? Есмо ручали како фиршт? Есм казо да си чека већеру? Море, знајш што је то: Παν μέτρον άρησον της άναγχης! Кад је највећу сиротињу на овај свет, онда прави парада широко високо.

Ви сте мени дукате.. ЈАЊА: Ћути, ћути, шкиљи, какви дукати?! Море, крајцару, море, нема, нема, нема! ЈУЦА: Ви сте мени дукате показивали, и свакојаким начином сте гледали да ме

Ви сте мени дукате.. ЈАЊА: Ћути, ћути, шкиљи, какви дукати?! Море, крајцару, море, нема, нема, нема! ЈУЦА: Ви сте мени дукате показивали, и свакојаким начином сте гледали да ме заслепите да за вас

Зашто не дођи он кад сум ја код кућу, нега све кад ја идим по моја шпекулација? Видиш како ти уватим? Море, не можиш да превариш Грку! Видиш, ја, видиш! (Куца се по челу.) Нега да му кажиш да ми више не дођи у моја куђа...

како би госпођо Јуцо желила да донесим читава болта, да правим проклето штафирунг, да чиним парада, да држим свадба! Море, нема аспри! Море, нема, нема! Оћи да пропадни свет! ЈУЦА: Збиља, да ми дате по форинте да се купе жице.

Море, нема аспри! Море, нема, нема! Оћи да пропадни свет! ЈУЦА: Збиља, да ми дате по форинте да се купе жице. ЈАЊА: Какву жицу?

ЈУЦА: Ја мислим да сте ми ви муж. ЈАЊА: Немаш доста аљину? Оћиш широко, високо? Ох, женско дугачко коса! Море, знаиш ли да је славно диоген седио у буру? ЈУЦА: Кад је био луд. ЈАЊА: Што луд? Греческо славно философ луд?

ЈУЦА: Кад је био луд. ЈАЊА: Што луд? Греческо славно философ луд? Непромотрено, нерасужђено! Море, да изгубиш глава за ово слово да си у Мореја. Философ, море, славно греческо диоген седио у буру и ишо без чизму.

Греческо славно философ луд? Непромотрено, нерасужђено! Море, да изгубиш глава за ово слово да си у Мореја. Философ, море, славно греческо диоген седио у буру и ишо без чизму. ЈУЦА: Ваљда није имао за шта да купи? ЈАЊА: О, хондрокефалос!

Црњански, Милош - Сеобе 2

Лети су се те равни претварале у жарке пустиње, а зими у ледено море, покривено снегом. Људи су ослушкивали, у мраку, урлик вукова.

У себи, Ђурђе је осећао да браћа очекују да нешто каже Гарсулију, али он само промрмља: „Море, оно ми је брат, ко ми је добру рад“ – и не рече ни речи.

Кад су почели да преврћу и кола, неки хусари почеше да пуцају, из пиштоља. У ваздух. Од страха. Видев око себе то море избезумљених лица, разјапљених уста, закрвављених очију, и, кад удахну први мирис пиштоља, Гарсули, хитро, притрча

Међутим, увече, уз песму и вино, та жена је постајала нежна и љупка и певала је, меко, уз харфу. „Море, имао сам цара Давида, за проводаџију!“ говорио је њен муж и уживао у женином гласу.

„Море, Павле, жедна ти је њива!“ говорио му је безобразни Ђурђе. Али су браћа видела Павла само једанпут, да жену узима у рук

Сад се чинила, стрмоглав, небо пуно звезда, сад као море дубоких, мирисних, трава, сад као бескрајна пешчара. А он је скакао са коња на коња, кроз велика огледала баруштина, и

Кад је отрчао до човека, који је лежао на трави, Павле виде, око себе, читаво море разјапљених уста, очију, а стотину глава, ашова, будака. Нећемо да будемо павори!

Капетан њега узалуд плаши, ако га плаши. Смерт је, каже, толико моћна, свемогућа, као море, које све нас односи, као зрна песка, са обала мора Адријанскога. Нема пакла, нити ће он горети у паклу, или ико други.

А на самртном часу сви се Богу молимо! Сваки се људски створ уплаши при одласку у море смрти, непознато! При последњој молитви, и свакој молитви, међутим, човек се издиже из сјена прошлости и пролазности,

Аха! Аха! Море нека пишу, лајтнант, премијерлајтнант, корнет, вахтмајстер, што год им је за срце прирасло. Не идем ја шарже ради, ни

А не може бити лако Петру. Сирмијски хусари су свиње, па му довикују, чим се појави у њиховом друштву: „Море, Петре, има л’ шта ново? Што не запнеш? Па да частиш, ако буде мушко!

Нико не би рекао да није сенаторска ћерка. Витка, црномањаста, са очима као два дуката. „Море каж’ ти њима како је лепо стражњата!“ Павле онда рече да је он није загледао, али видеће и сами.

Теодосије - ЖИТИЈА

Свети дарова свима мир и благослов и у Господу целив, и тако дође на западно море у Далмацију, и отуда лађом, са својом пратњом, поче морем пловити.

Дошавши опет на западно море у Диоклитију, и гле, као Богом спремљену нађе лађу која вози у град Акр. Укрца се на њу и пође на свој пут, управљан

Али Бог чудеса и нада безнадежним, као што негда Мојцијy пече: „Што вапијеш к мени? Пружи на море руку своју!“ — мислим да је и овоме тако у духу рекао.

У име Господа Бога нашега Исуса Христа, Који је све из несуштаства у суштаство и из небића у биће привео, и ветрови и море, утишавши се станите!

И одмах именом Господа Исуса Христа и њего вим устима ветрови и море улегоше, а вали се у себи сложише, и сунце пресветло обасја, и настаде тишина велика.

Одатле дође у Јерменску, да тражи мошти светих. Прошавши Јерменску и турске крајеве, дође поново на Сиријско Море. И нашавши лађy која вози у Константинов Град, укрцаше се у њу и пловљаху.

А он их, као да су глупо говорили, укореваше, рекавши: — Нерасудно је ваше тражење. Видите море узбуркано, и да лађа не стоји него је вали брзо носе, и на бескрајној пучини тражите да добијете свеже уловљену рибу,

А господар лађе видевши брзо посећење Божје ка светоме, да повинова море да му у болести послужи приношењем рибе на дар, ужасом би обузет, и припавши са свима својима над болеснога светога,

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Ово су земље карсног рељефа и средоземне климе или климе на коју је јако утицало Средоземно море. За земљорадњу су једино погодна мала карсна улегнућа И врло ретке долине, које су кратке, дубоко усечене и увек уске.

Најзад је и само Јадранско море мало, уско. Оно је готово као неки просек између Балканског полуострва и Италије, један залив Средоземног мора, на

Бока је великим делом, као и Црна Гора, љути карст, који се одсецима и стрмим странама спушта у Јадранско море. На више од тих одсека је брдска и планинска Бока, а испод одсека је уска приморска зона, право приморје, под пуним

Немајући веза са даљим залеђем и будући производима сиромашна, Бока је целим животом упућена на море. Највећи је приход имала од бродарства, од преношења робе преко мора.

се на велика европска исељавања, печалбари из централног типа иду у великим масама у Америку, и први који су прешли море били су људи из јужне и западне Македоније. Међутим се Арбанаси централног типа држе и даље балканске печалбе.

000 становника, чисто словеначка варош, привредно средиште и раскрсница железничких пруга за Карст и за море, за Загреб, за алпијске земље и за Беч.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Једино што није било магле и сутон је био тамномодар као море у колорсинемаскопу, а љубавници ходали ослобођени страха да би неко могао да их види и чинили су све оно што чине сви

То је довољно да Рашида и ја дођемо до Београда. Одатле смо планирали да ауто-стопом кренемо на море. Зашто не бисмо могли и до Београда отићи ауто-стопом?

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Возе се лагуном и каналима, сами не знају куда ће, па тек одједаред нађу се у Сан-Паоло и ту се настане. Море, водени путеви, црне, брзе гондоле, силне цркве и палате учинише на Шамику неки фантастичан утисак.

— Но ви сте чудни људи! У мору се купати! Ја сам читао у Кенђелца „Јестествословију” да месец вуче горе море, па онда опет спушта га, и то сваког месеца; па ако се Шамика баш онда купао у мору, кад су се валови родили, није л’

Чамча, кад је био у Кракови, донео је руско-кинеског „теја”, али правог, који није видео мора, да му море снагу извуче, јер су га сувим донели. Донесе и „теј” и „пунш”.

Пера је лопов. Благо теби. Ти имаш једног сила, ал’ честитог; тај не иде никуд, само гледа своју кућу. — Море, има и шесторо деце! — Да је рђав, млого би му било и једно. — Па шта ти је тешко? — Жао ми је моје муке.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Са друге стране разливала се вода у море блата, које се простирало бескрајно, са тамноплавим небом на себи, до дна света.

би звале слуге, скоро се није ни мицао, под црвеним душеком, из чијих се таласа, што се њему чињаху сад бескрајни као море, једва видео. Срце га је тукло, као неким чекићем изнутра, по глави.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

ОДБРАНА ОД БАБИЦА 81 2. ОДБРАНА ОД НЕКРШТЕНАЦА 84 3. ОДБРАНА ОД СУЂЕНИЦА 85 4. ОДБРАНА ОД ВЕШТИЦА 86 5. ОДБРАНА ОД МОРЕ 89 ОДБРАНА ОД ЗЛИХ ОЧИЈУ И УРОКА 90 „ГОЛЕМА МОЛИТВА“ И КРАЈ ПЕРИОДА „НЕЧИСТОЋЕ“ 95 ПРВА ГОДИНА ЖИВОТА 96 ОД

„Кад се роди дите 1. дан по мини, пуно ће живит, а често се разбољат, 2. дан биће сритно, али море лако умрит кроз мало дана, 3. зло опако, и лако да облазари, 4.

Другу групу чине демонска бића опасна за све људе. У ову групу улазе: вештице, море, вампири и караконџуле. Демони деце¹²¹ углавном делују одмах по рођењу и настављају своју делатност за време првих

већ како му је име) поједете срде и главу; али је код њега Дона бајалица, која вас шаље у гору лист да пребројите, у море песак да премерите, у свет путове да пребројите. И кад се вратите, не можете му ништа учинити.

На Милана живот и здравља!’ Ово му говори у три реда.“¹⁵⁸ 5. ОДБРАНА ОД МОРЕ Девојчица зачета уочи свеца или рођена у модрој кошуљици кад порасте и буде зрела девојка, постаје мора, а кад се

) ноћу напада људе, а још више нејаку, малу деду, притиска их, зауставља им дах и сиса им крв. „На дјетету се море лахко познати, када га мора притискује: изиђу му по прсима модрице и отечено лице.

“¹⁶¹ Као и од других злих бића и нечастивих сила, и од море се људи бране белим луком. Познато заштитно средство, које спомиње Вук, јесте и метла наопако окренута и стављена иза

Као заштита од море стављају се у колевку, под узглавље детета, огледалце и бритвица.¹⁶² У Босни и Херцеговини, као амајлију, деци

¹⁶³ Штап од црног трња такође, на магијски начин, штити дете од море.¹⁶⁴ Када је мора већ напала дете, предузимају се извесне мере магијског лечења, да би се отклонило штетно дејство.

Најбољи лек од море, кажу, јесте да се у кућу донесе суво ђубре од вола, које се нашло на црном трњу.¹⁶⁵ Постоје и многе басме, којима се

Бежи стра’у, избаја те, искара те, прекара те, през горе, през море!“ итд.¹⁶⁶ Деца се још бране и од вампира, караконџула, ноћница, псоглава и других демона.

(„Урећи се море најлакше мало дијете, с тога му се не ваља чудити кад добро напредује.“) Када се дотле здраво, весело и живахно дете,

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Да је макар Оријент, па да успелим момцима покажем чудне ствари; да је макар на мору, па да им кажем да нам је море најплавље на свету; да је макар у црној Гори, па да их збуним планинама! Ништа од свега тога!

Онда они отпутују на море; кад су већ ту због сахране, да обаве све о истом трошку. Далеко је земља у којој су успели! Дуг је пут до ње.

Нема веће несреће него лећи у постељу као шуга — то су ноћи пуне море где кроз сан настављамо да трчимо оловних ногу и сува грла.

— начин на који је скакала у море сличан лету пљоснатог камена када се одбија од површине воде; њен први излазак на Терасу у пратњи мајке, и оно лето

Ово је моје место! Али, ко може да поседује море? Гледао сам како им из дана у дан тамни кожа, пратио летње љубави, био случајни сведок малим августовским преварама,

Лети, сећао се, то је непрегледно море травуљине и ритова у измаглици. Ослушкивао је аветињско крештање барских птица, тражећи на француском потребну реч за

Љиљана стегнутих прстију навија за Срећног принца, кога булумента протува затвара у буре и хоће да баци у море. Маки је стари познаник глумаца, јер их често вози на вересију по граду.

ИЗЛЕТ Нису се одлучили на време куда ће преко празника – хотели на оближњим планинама били су већ заузети, а море сувише далеко, па су, после краћег породичног већања, одлучили да прихвате позив своје кућне помоћнице Руже Лазић да

Матавуљ, Симо - УСКОК

У питомом бокељском затону море бјеше мирно као уље, те бродови, усидрени и привезани, стојаху непомични. Милица познаде онај, на коме купише вино, и

Милица познаде онај, на коме купише вино, и рече приставу: — Богами, радије бих се навезла на дебело море, да ми се нагледат’ свијета, но што бих се баницом назвала на ове крајеве!

све наше главаре, те им рече да Сењавин тражи сто педесет биранијех Црногораца и Примораца, који ће с њим поћи низ море, негдје у Далмацију. Од нашега племена изабраше два Петровића, гувернадура, кнеза Драга и мене.

Друго момче стаде на два корака пре њега и викну: „Који си, море, на коњу? Куд си кренуо?“ Лабуд одговори: „Кренух у лов!“... „А коју би звијерку најрадије гађао?“... „Међеда“...

— ни ако узоћеш — дода Крцун да га подражи... — Зато ти Јанко каже: „Удри гдје хоћеш!“ А-ну, почињи већ! Сијеци, море, тијем љутијем мачем! — Е, кад је тако, држ’се! — викну Лабуд и започе ударати.

Ко ти га зна, хоћемо ли га икада више видјети! Ко ти га зна! Лако може бити да ће он преко Скадра на море, па у широки свијет!“ — Откуд јој те мисли!? — рече Јанко узрујан и брзо додаде: — А је ли здрава?

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ОТАЦ: Та изволте, пијте. Дед море, пуницо, шта си се ти улењила. МАТИ (точи): Заповедајте. ПРОВОДАЏИЈА: Срећу и здравље од Бога, да Бог да што смо

ДЕВОЈКА: Богами, нисам ни знала. КУМАЧА: Море, је ли млад, је ли леп? ДЕВОЈКА: Мани га врагу, велики је. КУМАЧА: Ћути, лудо, шта ће ти прапорац.

ДЕВОЈКА: Ђаво га знао, нисам нимало задовољна. КУМАЧА: Бре, благо теби, кад се удајеш! ДЕВОЈКА: Е, благо да! Море, док си девојка, бар знаш што живиш; а кад се удаш, богзна како ће те муж држати.

Своја си госпођа и себи радиш. А овако код оца... ДЕВОЈКА: Сад како му је, тако му је! КУМАЧА: Море, кад ће бити свадба? ДЕВОЈКА: Ђаво га знао. КУМАЧА: Ваљда нас нећеш ни у сватове звати. ДЕВОЈКА Е, нећу да!

ДЕВОЈКА: Ђаво га знао. КУМАЧА: Ваљда нас нећеш ни у сватове звати. ДЕВОЈКА Е, нећу да! КУМАЧА: Море, па после да нам кажеш како се с мужем живи. ДЕВОЈКА: Чекај док се и ти удаш, пак ћеш видити.

КУМАЧА: Ја потрчала да ти помогнем. Знам да си забуњена. ДЕВОЈКА: Е, забуњена да! КУМАЧА: Море, чудно је кад се девојка удаје. Мене је једанпут један просио, па нисам могла три ноћи да спавам.

Мене је једанпут један просио, па нисам могла три ноћи да спавам. ДЕВОЈКА: А мени није ништа. КУМАЧА: Море, немој заборавити кад пођеш на венчање да ме повучеш. ДЕВОЈКА: Нећу, само се ти нађи око мене.

Муж жени капу! Та да ти је стид да се на свет покажеш! МУЖ: Како море, ти то говориш? ЖЕНА: А како ти са мном поступаш?

- Красан муж, леп муж, благо мени како сам се усрећила! МУЖ: Иди доврага! ЖЕНА: То би ти желио, али ја нећу, знаш море, ја нећу! УГЛЕД 3. ПРОВОДАЏИЈА, ПРЕЂАШЊИ ПРОВОДАЏИЈА: Слуга сам, слуга; како сте? Како се, то јест, наодите?

ЖЕНА: О, како да није! Ја да ћутим, а он може говорити што оће. МУЖ: Ја сам старији. ЖЕНА: То ми је брига! Море, све ћу да кажем. МУЖ: Доста! ЖЕНА: Доста ти! ОТАЦ: Децо, то ништа не ваља.

(Отиде.) ЖЕНА: Ето и оца ми отерао, јошт мало па ћеш и мене. МУЖ: Море, жено, шта си ти почела? ЖЕНА: А шта си ти толико узео једити ме? МУЖ: Престани једанпут, море, то није лепо.

МУЖ: Море, жено, шта си ти почела? ЖЕНА: А шта си ти толико узео једити ме? МУЖ: Престани једанпут, море, то није лепо. ЖЕНА: Да престанем; а гди је капа, а оћеш да идем довека у венчаним аљинама?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Паде клупче, — земља се потресе. Старац кресну, — море се осуши. Баба кину, — небо се провали. То су већ обрасци слободне, радосне неразумности: смисао и циљ песме су у

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Настаје оно што је Тургењев назвао »гњурање у немачко море«. Отприлике у исто доба јављају се и појаве романтизма чији је носилац био Вук Караџић.

Саконтала је: закон дала, Мухамед: муха и мед, пегаз: пегаш; Церберос, Керверос: Крварош; Морлак: онај који лако сноси море.

Код Шекспира он није видео онај силни реализам, ону интензивну поезију, ону као море дубоку психологију људског срца и гвоздену логичност енглеску, но оно што је најниже и најслабије код њега: емфазу,

Од Нушић има још неколико етнографских путописа Крај обала Охридског језера (Београд, 1894), С Косова на сиње море (Београд, 1902), Косово (две књиге, Нови Сад, 1902, 1903).

Али он је много бољи као песник мора. Поморац, заљубљен у море, он га је више, радије и лепше описивао но иједан српски приповедач.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— »Како си, мали, шта радиш, мали, — заџака Јова; море, па и ниси ти мали, какав мали. Гледај га само! Море, та ти си ми већ момче на женидбу!

— »Како си, мали, шта радиш, мали, — заџака Јова; море, па и ниси ти мали, какав мали. Гледај га само! Море, та ти си ми већ момче на женидбу!« — »Молим вас, прекида га дечко, каз’о ми мајстор да се не враћам без пара!

« — »Молим вас, прекида га дечко, каз’о ми мајстор да се не враћам без пара!« — »Море, упаде му Јова у реч, донећу ја сам! А ти ’ајд’ иди, благо мени, а ја ћу сад за тобом.

! Да вараш геаке и да им обећаваш нешто?! — То није истина! — брани је Јова. — Кад је то било? — Море, зар је једаред? Да је једаред, па да човек рекне: Нека га носи ђаво! И после, да је само то...

Ко ће сад с њим! Премештај по потреби; ала ће да згрне дијурну!«, па заћути тек и замисли се. »Море, ово баш онако, вели Јова, као оно у стиковима: »Сви Шајкаши одоше, лако, лако; само један остаде, лагано!

— Море, ти се не шалиш, — вели му Паја. — Зове ме овај мој комшија на ручак — вели Јова задовољно чистећи кремењак.

— Е, већ ја... — Војник, ја, јакако! А старе пензионерке само притискују зулуфе кад прођем, а ја ка’ из кутије. Море, прико, био сам ти војник, јунак, прико, сератлија...

— Слушала сам већ сто пута те твоје историје. — Море, не знаш ти ни стôту чест, иако си слушала! Да има ко да седне па да бележи!

— наставља Јова тумарајући и тражећи нешто по соби. — Господин Чеда, наш министар, пише тако неке историје; море, ја да му седнем па испричам, па да спише моја разна житија и чудествија, па да изиђе књига за три деловодна протокола

« — То верујем — вели Каја — али да коју добру рекне за тебе, то неће! — Море, шали се, шали човек. Добар човек, воли ме што сам шалџија.

А после, држави баш и треба и писмених људи у рату! Није ово сад Карађорђево и Милошево време... — Море, каква администрација! Борац јеси ли, питам те ја, к’о ја што сам, и крв пролив’о и ране добио у бомбардирању!

Борац јеси ли, питам те ја, к’о ја што сам, и крв пролив’о и ране добио у бомбардирању! — Море, у главу сам рањен; у главу, прико!!... Ево, да видиш; ево гледај, — рече Јова и утрапи му главу у шаке.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ох кад ветар силан дуне, Кад се море ускомеша, Када вода небу груне, Па га с морем смеша, Ветре, вичем, јаче дувај, Ма брод разнесао, Вале, море јаче

се море ускомеша, Када вода небу груне, Па га с морем смеша, Ветре, вичем, јаче дувај, Ма брод разнесао, Вале, море јаче грувај, Ма ме закопао. Из далеке покрајине Ја сам амо дошô, Ко б' за момком из туђине Јадовати пошô?

Ко зна де ће још истећи Тај немирни живот мој, Де ће силна жеља рећи: Доста море, овде стој!“ Пева путник, па силази Кроз камење низ планину, Пут се вину, он упази Дивне драге и долину.

Цвеће љупко и долину, Стадо, врело и планину, Тију реку, силно море, И под небом орла горе, И над орлом шарну дугу, И славуја у том лугу, И још његов глас умилни Ти сатвори, Боже

о зађи крваво, Сред копаља, звеке и мачева, Зађ' за гору душмански лешева, Кô што онда тим јунаком зађе — Та шта море јоште бити слађе!

Ој Чупићу, љута гујо, Ој Ћурчијо, мрки вујо. Ао Луко, Турска муко, Ао Петре, Плаи ветре, Што довати турско море Па о српске разби горе!

на те, Плану на те кâно огањ живи, А мој брате, за то ме не криви; Та и оно ведро небо горе, Тако увек остати не море, И оно се за часак навуче, Бура дуне, громови зауче, Да помислиш свијет се распаде, Ал' замало — па свега нестаде,

Жапце, гује, сомове и раке, Месец, звезде, ветрине и дугу, Сову, славља, орлове и вугу, Створи раста, језеро и море, Створи ружу, долине и горе, И магарца, па јоште и јарца, С оним уши, с овим створи браду, И даде им траву и

Ту се сетим нашије одара И њиовог убавога сада, Сада, брате, та нема му пара, Све коприве нарасле високо Да с' не море начудити око.

Насмеја се ја овоме здраво, Па му одо говорити право: Ој соколе над свим соколовим', Шта ти мислиш, море, с послом овим, Што магарци њему се радују, Чкаља твога што они благују, Па ти вичу: здраво, мили побро, Мислиш да

тоне, Да вам срце сместа живо плане, Кад чујете изгубљене дане, Кад се песме с јавора заоре, Да што Србин учинити море, — Пут раскрчен, горе њиме ајте, Ајте горе, ал' се и сећајте, Коно красна пута вам огради, Па му руци прионите

ИИИ Миле ђипа, оће да утуче, Мируј море, изешће те Вуче. ИВ Ал' ваљане ми имамо главе, Штета само што су нам без главе. (1847, 11.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— А шта је Колумбо радио, мој друже: пред њим све вода, море, нигдје сламке, а он тражи ништа мање него Америку. Америку, еј, а никад је ни видио није. — Па јесте, тачно је.

Ово мало мирно море, сада тако пусто и туђе нама обојици, постаће сјутра завичајни видик неког новог дјечака. Укривени затони населиће се

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

пошље да одемо стрини и похвалимо јој се, а он пође позади нас, гледа, смешка се и пева своју омиљену песму: Механџи море, механџи, Донеси вино, ракију, Да пијем, да се опијем, Дертови да си разбијем! — — — — — — — — — — Пој, пој — а сутра?

Руке му 1 50 дрхтаху, а понекад тек врцне суза низ умрљано му и земљом посуто лице. — Што плачеш, море? Он подиже главу. Погледа ме погледом у коме беше све: закопана љубав, проћердан живот и вечита туга за нечим.

Али кад вас ноћу пробуди месечево сијање — а он баш упро у лице — не знате да се једва дише. Гледате, гледате, па... Море, и земља је тамо друга! Лежите и пружате се слободно и поверљиво по њој као поред мајке.

Тресла се она и сва мирисала, мирисала, тако мирисала! НАШ БОЖИЋ Море, какав сан? Недеља ево има како се не спава.

— Извија се ч’а Масе. — Кад нам неје век у целивању. — О, о, што си па за целивање, — одговарају му и кикоћу се. — Море, пуштајте их! Ко ће с њима да изађе на крај! — повичу остали. Отварају им врата, оне се нећкају.

— Пиј! — понуди га. Мита, жељан, али бојећи се да га ко не спази, нарочито мајка, одби: — Видеће ме. — Море, пиј! — И силом му Аритон метну грлић у уста. Мита поче да пије, гута. Грло му је пуцало. — Ох! — одахну.

јој мати, одговарајући, одједном, напречац, као да се тек тада, узгред сетила, прекине и почне по кога да хвали: — Море, Анице чујем, ето, Недељко ’арно се оправио. Пролазим и гледам, а дућанче му пуно. Зембили пуни, раф пун.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

бог над богови'; стаде му реч у грлу узану, напитак му на усни усану, из божје руке пехар испусти, од пехара се море запљушти те бурним валом гњева студена запљускује титану колена; — ал' не дршће Прометеј, не дршће титан, на камену,

Из грла му се опет ори смеј, и опет дршће силни боже Зеј! У титанину море мисли ври, узаврели му осећаји сви, ал' везан је Прометеј, везан је титан, на камену, на станцу прикован, те не мож'

позајми ми од — гост ме прекине. „Опет позајми! море, докле ћеш? у Преходнице новци су ми сви!” — Позајми ми од своје науке, освести мене шта да верујем о јамачности

син један мрака и пред њиме стоји; турски један телал стоји пред врати, балчаком врата хоће да смлати: „Отвори, море, ђаур-дервише! доста сам чекô, не могу више, зар нема поган уши, кад ћути? ал' чекај само, одрезаћу ти!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

сване, они одмах стану гледати да л' има какога год трага куд је она сила ишла од двора царског, али се ништа знати не море; нигдје никакога трага ни гласа.

Отац му да све то и оправи га у име божије, и он се навезе на море и пође морем путовати. Путујући тако за дуго, дође под један град у коме је био цар.

Отац му да све као и првоме сину, и оправи га у име божије, и син се навезе на море и пође морем путовати. Путујући тако дуго време дође и он под онај исти град, где му је брат затворен.

Може бог дати те ћу наћи и браћу и воду. Отац и њега оправи као и прву двојицу, а он се навезе на море и ноће морем путовати. И тако путујући дође и он под онај исти град, где су му два брата затворена.

Кад кнез развије мараму и стане гледати лице на њој, — чити слуга његов; онда рече слузи: — Море, слуго, ово си ти.

Чувши то цар Тројан одмах дозове онога берберскога момка, па га запита: — Море, шта си ти огласио народу за мене? А он се сиромах стаде правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он

Он им је одговарао: — Како ћу да је работим, кад је на њој врзино коло. Ту се збирају нечастивници и самовиле. — Море није то истина, — рекли су му сељани. — Тебе варају.

Намах се отвори Косово. Грме топови, море, небо се пролама, сијевају сабље, звече ханџари, јече рањеници, — све огрезе у крв.

Путујући тако нађе крај мора неку децу која су била изнела мачка да га убију и у море баце. Кад он то види, притрчи к њима, па их запита: — Шта је то, децо?

Док утом ето ти некака чојека на коњу, ођевен, брате, да не море љепше бити. Бе, ту ти је долама, џемадан, фермен, токе су, салтане је, за пасом силах, о рамену шишана: ко је, он је!

па кад нађе мртва чојека, море још на њега потворити, те ни крив ни дужан да пострада. Не смједе више остати на дрвету, већ брже сиђе па нагне у

ће чинити, па онда дохвати једну малу чашицу и рече му: — Узми ову чашицу и понеси твојој шћери, нека ми њом пресека море да остане поље. Сиромах послуша и плачући понесе шћери ону чашицу и каже јој све што је цар рекао.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Али убио те Господ, тако да ти кажем; имаш ли, море, памети, да на бал идеш. СОФИЈА: Без памети људи и не иду на бал. МАКСИМ: Шта си ти? Јеси ли ти грофица или бароница?

10. ЛЕПОСАВА, ПРЕЂАШЊИ СОФИЈА: Преправи се, Лепосава, да идемо на бал. МАКСИМ: Јеси ли ти полудила, море жено? СОФИЈА: Кажем ти, ти остани код куће, ако те мрзи; ићи ћемо нас две.

Доста, аљину јој нећу купити. СОФИЈА: А оно ћу јој купити ја. МАКСИМ: Море, јеси ли ти полудила данас? СОФИЈА: То заиста нисам; али, као газдарица од куће, треба да се за кућу и бринем.

Што други чине, морамо чинити и ми. Добро ће дакле бити да и ми дамо један пут бал. МАКСИМ: Јеси ли то полудила, море? СОФИЈА: Зашто, што је добро, треба чинити. МАКСИМ: Јес чула, ако то учиниш, одма се сели из куће.

НИКОЛА: То не; али, ако оћеш да знаш, волио би да је и таква. МАКСИМ: Е гле, шта овај будали! Море, гди си видио да жена треба да је ђаво? Ах, зашто мене бог прокле, те удари на аспиду!

МАКСИМ: О, будаласти мисли! Жена мужу да учини што из љубови! Море, што год чини, чини од страха, или за корист; то добро упамтите.

МАГА: Ето враг да га зна, друге могу. МАКСИМ: Могу, кад не маре за кућу. 3. НИКОЛА, ПРЕЂАШЊИ НИКОЛА: Маго, море, деца тамо мртва гладна. МАГА: Ето, шта ћу да им дам? НИКОЛА: Начини им штогод. Зар оћеш да им ја кувам?

СОФИЈА: Па зашто си потрчао да се брже-боље жениш, кад је тако зло? МАКСИМ: Видиш је! — Море, коња сваки дан шибају и туку, па опет иде сам руди. Научен је, што ће. СОФИЈА: Па кад сте научени, а ви ћутите.

МАНОЈЛО: Па? Зар ако је доктор Софије, не сме и мушке лечити? ИСАЈЛО: Видиш да си прост. Море, философије доктор, а не Софије. МАНОЈЛО: Па добро, добро!

ПУТНИК: То не знам шта је. досад се звао император Аустрије. ДОКТОР: Шкода што аустријска држава само о Јадарско море удара, иначе, како је на производима благословена, и како има вредне житеље, као Чесе, Словаце, Пољаце, Русњаце,

ПИЈАДА: Е доци цу, кад је тако лепо друство. Особито ми је мило, како Велимир уме да прави кур. ЉУБА: Е море, Париз! Није шала. 9. ВУЧКО, ПРЕЂАШЊЕ ВУЧКО: Ево фрорнес. ЉУБА (узме служавник): донеси један и за фрајлу Пијаду.

Ми више нисмо криви. Купите магаре! ЈАКОВ: Купите магаре! Јефтино дајемо. ПОЗОРИЈЕ 7. СЕЉАК, ПРЕЂАШЊИ СЕЉАК: Море, децо, прођите се магарета. (Спази Јакова.) Шта је то? (Увати га за руку.) Стани мало, дечко. Кажи ти мени, шта си ти?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СТЕВАН: Видиш како не знаш шта говориш! Море, како ћеш да је укрочаш кад цићи по кући као змија; гди кога види, ту удари.

Ако кога и куга нападне, нека пусти на њу злу жену, пак ће и њу у море отерати. Али мир, ето нам господина! ПОЗОРЈЕ 5. ТРИФИЋ, ПРЕЂАШНИ ТРИФИЋ. Је л’ вам устала госпоја?

) А гле ове? Ето, како нема мужа код куће, све је наопако. Пело, ти ваљда чекаш повојницу? (Дрма је појако.) Море, ти! СУЛТАНА (обучена у Пелиним аљинама, ђипи): Триста га врага однело!

СРЕТА: Море ти, мислиш да сам ја пијан, ајд, ајд! СУЛТАНА: Шта? (Погледи око себе.) Гди сам ја, гди ме је ђаво довукао? Пу!

СУЛТАНА: Виксовали те пред варошком кућом, псино један, не видиш ти тко сам ја? СРЕТА: Море жено, а видиш ли ти тко сам ја? Оћеш и ти да побесниш као она аспида. СУЛТАНА: Побеснио ти, кад нико не бесни.

Персида, ти! СРЕТА: Ха, ха, ха! Гледај ти ње, гди је малко налик на нашу госпођу, оће и она да дигне нос. Море, да знам да си као она, сад би те као печурку смождио. Море, оно није госпођа, ону су виле и аждаје излегле!

Море, да знам да си као она, сад би те као печурку смождио. Море, оно није госпођа, ону су виле и аждаје излегле! СУЛТАНА: Орјатине, мени тако у очи рећи?

СУЛТАНА: Орјатине, мени тако у очи рећи? Сад ће ти пући глава на четворо! СРЕТА: Море Пело, који ти је враг? СУЛТАНА: Твоја је мати била Пела, а не ја.

(Пође на врата.) СРЕТА (опали је, пак је потом за руку увати): Охо, тамо нису чизме. СУЛТАНА: Јао моја леђа... Море! СРЕТА: Пело! СУЛТАНА: Шта ћеш са мном? СРЕТА: Да очистиш чизме. СУЛТАНА: Ја то не умем да радим.

СУЛТАНА: Нипошто, волим овде погинути него да се смеје свет од мене. СРЕТА: Море жено, шта је теби данас? СУЛТАНА: На бал, ја, која сам некада на бароне преко рамена гледала, сад с чизмашима да

Ох, Боже, шта се чини од мене! СРЕТА: И ти баш нећеш? СУЛТАНА: Ако си ти слепчовођа, нисам ја. Море, знаш ли да ћеш за овај поступак у гвожђе доћи? СРЕТА: А знаш ли ти да жена треба да бојитсја својега мужа?

Него кажи ти мени оћеш ли са мном на бал? СУЛТАНА: На какав бал, гди крпе играју? СРЕТА: Море, тако се цеј поштује? Је ли, а мило ти је било кад си била цехмајсторовица? Видиш ли ти ово?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

ДАМАСКИНА 61 АВЕ МАРІЅ ЅТЕЛЛА 63 НИКАДА САМЉИ 65 РАВНОДНЕВИЦА 66 КАО МОЛИТВА 67 ПИЕТА 69 ПИСМО 70 СЛОВО О СЛОВУ 72 МОРЕ 74 ДОДАТАК 78 ДВА СОНЕТА О ЛОБАЊИ 79 ПИСМО И ЈЕЗЕРО У ЈЕСЕН Све тањи дани у брдима, Све ближе снегови прилазе; А

бдења Стрепња изнутра размрежава очи И корен вида шири се и мења да новим путем нова слика крочи — На некој звезди море се расцвета, у чаши воде заискри тишина, Свака је прошлост стално започета, А море, то је најлепша горчина.

нова слика крочи — На некој звезди море се расцвета, у чаши воде заискри тишина, Свака је прошлост стално започета, А море, то је најлепша горчина.

вода, Јаву у којој изнова си створен: у несаници светлуца слобода — Друге су ноћи оних који бдију — На некој звезди море се расцвета, Прадавне шуме загрцнуто пију Ваздух и воду будућега лета; Последња слика: као ретровизор Пун друма што се

Дрхти сеизмограф, Клизиште креће, тутњава га прати. Изабраници умрли у нама у ноћима се мешкоље, док труну; Споро се море спори с обалама, Залив по залив. Октобар у јуну.

А болесно је лето, И болесно је море и ваздух што га дишем, Бушан је плашт планете. Свеједно, певам лепоту По сећању и можда по некој инерцији, што

Зар не осећате како море мили Овде где се Сизиф са Сизифом грли? Док у подневној сумаглици чили Трајект што без журбе према копну хрли.

(22—23. ИИ 1992) МОРЕ Јеремија, 31,3 То исцурело је уље из машине Првога покретача; још се хлади, Еон по еон, још изнутра ради По такту

модрине Куља врв ларви видљивога света И све што садржано је у слутњи Његовог озверења, колоплета Молекула и ватре: море тутњи.

Ту целост што на збир несводива је Ти разлажеш на призоре у духу, Неувежбаном да свари, да схвати Ограничени бескрај; море траје у одломцима, у блеску, тишини Паслике звучне слеђене у слуху После олује; и не можеш знати Ни право, тајно име

тишини Паслике звучне слеђене у слуху После олује; и не можеш знати Ни право, тајно име тој модрини, Па кажеш: море, а мислиш на свашта, На летњи дан, на бродовље, на луке — Поступком уходаним, којим машта Претвара слутњу у слике и

да је изричеш, и тако Храниш и пламен где сагори свако Смртан, увек у истој парафрази Заборављеног изворника. Море, Море на сунцу и у ноћној мори Неког Колумба насуканог, или Вода што кротко покори се сили Кад затворе се уставе

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Чабар. Тако се нисмо ни улили у Црно море, као што смо намеравали, а ја остадох да живим у свом свету и да га нападам, кад већ не могу да измислим ништа

сузе падају (клик-клак) на палубу, а затим кроз расушене даске одлазе да се улију у Саву, а онда у Дунав, па у Црно море, које се такођер негде улива, само не знам где, јер сам била болесна када смо то учили.

Учите тако да ми имамо највише планине, највише бакра, најбрже реке, најлепше море, највеће количине алуминијума, најбрже спортисте, најквалитетније бродове, најсветлију традицију, да је Дубровник

кад знам да су оне кожне закрпе у ствари рикнути трећи том Српских класика, мислим, скинуте су са корица, и уопште — море, каква Енглеска — где је сад она? Можда уопште и не постоји?

Уз пут дрмне, као, бакуту за руку да јој још једанпут покаже, као, море, али бакута књава ли, књава. Дрмне је јаче — ништа!

Бакути је, мисли, ионако свеједно! Видела море и одапела, тачно по сценарију филма „Види Напуљ и умри“. Пред самом границом сврати Дрнда да мазне једну пивчугу и да

као, наши смо, срдачни, гостољубиви и све, и одмах започињу причу против Швеђана, као, хладни су, као, нигде, море нема ове ладовине и овог провода као код нас!

Кеве ми! Ја летовање не трошим; мислим, није ми артикал, а и шта ће ми море кад се целог живота давим у мору осредњости!

“ — на што суленце са Аде одговори као из топа: — Море, какав алкохол на празан стомак! Дај ми киселу воду! Не могу а да вам не истркељишем и случај Зокијевог стана, који

Тако он лепо отпутује на море, миран да не може бити мирнији. Дође ми да пукнем од смеха када само помислим на коме је оставио кућу! .

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Од румен-јада и од зрелине, ја јездим белцем, јездим, царујем уз жубор-море, преко планине и свакој драчи дукат дарујем.

НЕДЕЉА Прво певање Годи ми умор. Земљица бубри. Зујкају пчеле с гранчице вреса. Море под сунцем. Царство се ђубри. Звериње пева. Руде чудеса: бундеве, жита, мирисно воће. дробе се патње, вену тешкоће.

- Чији ли смо лик? Са божур-ока наш се колор - јој! стропошта, сурва, те се жутне газ низ смарагд-море. - Огреј, Ружо, скрб с мореуз-брега, Омегу и Аз у тамјан-праху њихов замор, пад.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

разумеш ли ме? МИТА: Море, море, ти ћеш јошт и списатељ постати! АЛЕКСА: Кад књиге пишу ђаци, који у школу иду, зашто не би и ја, који сам

разумеш ли ме? МИТА: Море, море, ти ћеш јошт и списатељ постати! АЛЕКСА: Кад књиге пишу ђаци, који у школу иду, зашто не би и ја, који сам давно

ЈЕЛИЦА: Ви имате право. Шта сам ја у Бечу видила! АЛЕКСА: А да одете јошт у Мадрид, да видите галије, да видите море, шта би онда рекли! ЈЕЛИЦА: Мора сила воде бити? АЛЕКСА: Всјачески.

) Сад иди. МИТА (у поласку, за себе): да те ђаво носи! АЛЕКСА: Апропо! Јеси ли ти, море, што јео? МИТА: Богме, ваше сијателство, ја нисам. АЛЕКСА: А оно ево и теби један дукат, кад си ми такови глас донео.

Шта ми није приповедао! Можете ли веровати, љубезни татице, да море гори? МАРКО: Како би море горело, кад је оно вода?

Шта ми није приповедао! Можете ли веровати, љубезни татице, да море гори? МАРКО: Како би море горело, кад је оно вода?

Извините! (Пође.) Јелица: Јошт једно: јесте ли се и ви догодили у Мадриду кад је горело море? Мита: Нисам, које ми је врло жао, но кад сам после стигао, видио сам на брегу печене рибе у великом количеству; и то

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

А кад погледаш са врха горе видиш у дољи — трепери море, бијеле се једра сјајна ко дан, то плови Мачор капетан; вије на вјетру заставу ратну, по свијету тражи рибицу

Једнога дана дружина славна нађе се срећна на крају горе, пред њима пуче равница травна, љуља се, шуми зелено море. Зањака Сивко: „Ово тек ваља, ево и чкаља!

— мишева море! Поскочи мачак брже од жапца: „Ово је земља Црвеног Врапца!“ Ваздан је мачак мјерио поље, све му се лице у срећи

“ прекиде Ловац настали мук и скиде лук. „А ја се спремам, од бриге венем, кроз кућу нашу да море скренем, да пустим, тако, таласе веће, да збришу смеће!“ — То Морепловац прогунђа мрк и чупну брк.

„Ех, то је поклон за малу лијеп!“ — прогунђа Ловац и зграби реп. Патуљак трећи, поморац знан, плови на море, океан, и тамо рони до стијења сива гдје шкољка бисер блистави скрива. „Ово је поклон достојан мале!

Знали су зашто море се љути, знали шта мисли и када ћути, читали његов мук. Знали су узрок његова гњева, кад страшну пјесму освете

Мрежа му тешка, весло још теже, вјетар га сваки хладноћом реже, с пријетњом се море гиба. Узалуд зову даљине драге, старини тужном нестало снаге, све му је мање риба.

Нек вјечна младост побједу слави, борим се за њу ко јунак прави, таквих је увијек било!“ Док бурно море около јечи, капетан чује старчеве ријечи, тужаљку друга драга, прати га шапат из ноћних сати: „Младости драга,

Куд ли је твоја отишла лаћа, јуначки капетане?! ИИИ У кули старој фењер гори, пламен се жути са тамом бори, на море баца зрачак. Уз прозор ћути старина сиједа, тужна ока пучину гледа, да ли се враћа Мачак.

“ Иду, иду, кад на грани, нешто чучи, море мани, ни у сну се то не снило: страг лепеза, напријед шило! Ни једноме не би мило!

Камила плови, пустињска лаћа, морнарску главу високо држи. Завичај њен је пешчано море где вихор праши и сунце пржи. Камиле-лађе одувек броде кроз пустош врелу, морем без воде.

Од ватре се пламен опржио па је рану са димом завио. Зраком сунца песник море боде, пише песму површином воде. ЧУДАН ВОЗАЧ Баш у луци, на окуци, (ваљда вам је познат Груж?!

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

орли се с облаком боре; А доле, са страшним шумом, Вардар се пени и стиже, И пада, кроз уске кланце, у Сиње Јегејско Море. О вали, о реко српска! Столећа тако се губе И као таласи тону у море вечности тавне...

О вали, о реко српска! Столећа тако се губе И као таласи тону у море вечности тавне... Ал' твоје бисерне капље камена подножја љубе, Где споменици стоје народне прошлости славне.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

који видим кад сунце провуче руку кроз крзно облака и на брду ми се причини осветљен двор или на крају падине море те викнем неку жену, а мислим на луку.

Те прве, снажне и напорне молитве делују као да покушавам да дељем пејзаж. Брда сплашњавају, море се тањи, облаци постају лаки. Међутим, комад меса, мој сусед у овој пећини, постаје велик као брдо.

Онда смо одлазили даље путем уз обалу, а цркве се иза наших леђа дизале увис, ослањајући се на море, на пучину, на огледала плавети расута по небу, пењале се пошто су нас пресреле, показале се.

се страшно свети утваре иду право на мене из ината склоништа увек имају слабу тачку као и привиђења што те море апокалипса се лечи лепотама каже једна жена у довратку што те чека у простору не баш јавном нек те не плаши

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: И какво је то поштење било! ТАНАСИЈЕ: Никоме тај није зајео, никоме отео! ПРОКА: Море, како зајео и отео; давао је. ВИДА: Давао је, боме, и капом и шаком.

– Трепћу, него! Ето, то значи управљати, мој Трифуне! ТРИФУН: Јест кад би кирајџије хтеле да стану у фронт! АГАТОН: Море ћу да их уврстам ја, не брини ти то!

МИЋА: Али се мора признати да је лепушкаста! САРКА: Море, остави то, него кажи ти мени, пријатељ-Агатоне, ако знаш, како му онако дође ова девојка? АГАТОН: Шта знам ја?

СИМКА: Баш срамота! Што кажу, фамилија смо, а не знамо ни чега има, ни... ТАНАСИЈЕ: Море, што не знамо чега има, ни пô јада, него не знамо чак ни каква изгледа кућа.

ВИДА: Боже мој, чега ти ту нема и све то да чува туђин, некаква тетка. МИЋА: И њена сестричина. ВИДА: Море, остави ти сестричину, него, ја бих, Агатоне, нешто рекла. АГАТОН: Па реци!

САРКА: Ју, мој будилник! ТРИФУН: Уха, кад пре твој? ТАНАСИЈЕ: Море, има ту вреднијих ствари од будилника. ВИДА: Ја велим, пријатељ-Агатоне, да се когод од нас усели у кућу да сачува

Ију!... САРКА: Шта ти је, море? ГИНА (ужасно узбуђена): Ју, тако сам се препала! САРКА: Шта имаш да се препаднеш, нисам ја покојников дух.

ГИНА: Ију, ију, ију, ко би то рекао? САРКА: Ама, шта: ко би рекао? ГИНА: Па то; ја сам мислила кутија. САРКА: Море, остави шта си ти мислила; него зар ти, тако ти бога, ништа мање него сребрн сервис?

МИЋА (увређено): Како то: гле, и ти си ту? Може бити ја бих пре вама могао рећи: гле, и ви сте ту? АГАТОН: Море, ја и ти ништа; нама и јесте место овде, али скрхала се цела фамилија. МИЋА: Зар баш сви? АГАТОН: Па сви, дабоме!

ПРОКА и ТАНАСИЈЕ: А он? АГАТОН: Море, да видиш, узврда се кад чу како је то онако... није да га молим, него захтевам, па поче да ми врда: те покојникова

) Што каже Сарка, нека га жали тетка! ТРИФУН: Море, жене, да нисте нешто преураниле? А ако Агатон сад дође и донесе нам вест да се адвокат примио да обори тестамент!

АГАТОН: Па оно сам говорио кад сам се надао, као и ви. ТРИФУН: Море, какав поштен, знам ја добро његово поштење. ТАНАСИЈЕ: Био је то, браћо моја и сестре моје, један обичан зеленаш.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Иза станице чује се такође песма. Група сељака навали на перон. Војник их зауставља. — Море, може... пожурите — вичу ови иза ограде. — Само се на вас чека. Сељаци застадоше неодлучно. — Одбиј!

— А зар ја нисам?... Зар ниси и ти? — Немој да га вређаш... — Ала се „штрецну“!... — Кувар је он... — Море, и њега бих ја поред митраљеза — добацивали су са разних страна на рачун дебељка, који се задовољно смејао.

Траило се пробуди. — А-ха, је ли све? Добро, оставите и одмах лезите. — Добро, молим те, како су нашли? — Море, ко те пита?... Све су војничке ствари исте. Твоје, моје, његове, свеједно! — И Траило се окрете на другу страну...

Често би добацивали артиљерцима: „Лако је вама“. Било је у тим речима зависти, а помало и нетрпељивости. „Море љубићеш ову цевку!“ — одговарали су артиљерци... „Ах, док је мени пушке, путуј игумане...

— Нису већ два дана ништа јели — додаде потпоручник Александар. — Море, зар им је стало до јела сада! Лево крило се изгуби у једноме кукурузишту... Наскоро се појави на оној другој страни.

Сутрадан продужисмо... Мислили смо да ћемо ка Шапцу, али пук крете на супротну страну, ка Ваљеву. — Море, шта те се тиче!... У рату се никад не пита зашто ово, зашто оно. Иди тамо где ти се нареда!

— Море ћути, богати, овако фино! Пристајем ја на овакву резерву до краја рата. Док ми стигнемо, а они завршили борбу, и тако п

— Је ли — Милан нас гурну лактовима — ја мислим да би Милутин отишао право у цркву. — Море, пустите ви мене кући, ја бих знао где бих отишао. — Пуштамо те. И вас двојица га пуштате...

— добацује један. — Могасмо да их бацимо на комшију. — Их, ала би се потуцале наше и нине вашке! — Јок, море, паметније су оне од нас... Неки се окренули лицем сунцу, одупрли леђима о земљани зид и дремају.

— Пита командант хоћете ли отпочети гађање? Па и командир чете пратио војника. — Море, пустите човека нека ради! — нервира се потпоручник Алекса. А секунди су вечност. Сваког момента очекујемо нов прасак.

— Уколико више терају, све чвршће газим... — Чекај док се вратимо кући... море нога... море рука... море трбух. А сад, као за инат све исправно као упаљач. Целе ноћи смо ишли.

— Уколико више терају, све чвршће газим... — Чекај док се вратимо кући... море нога... море рука... море трбух. А сад, као за инат све исправно као упаљач. Целе ноћи смо ишли.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Тек тада опази чобане, који га пажљиво посматраху. Он подиже главу и махну руком на њих: — Еј, море... одите овамо! Деца се згледаше; понеко се засмеја гласно, заклонивши главу за леђа другарева.

Како ме је гледала... као да сам... како ћу рећи... ћорав или сакат. Море, знам ја: да ја нисам само привремени, да ви’ш како би облетала. А овако, баш ми је тешко.

Врата шкрипнуше. Гојко скочи. — Ехе, братићу мој, кажем ја њој: даћеш ти мени, Смиљка! Јок, вели она. Море даћеш ми, луда жено, па макар се сву ноћ вукли по кући. Не дам ти, каже она, па да си још толики...

Неки му се ломе, а неки остају цели. Са њима је он једнако рачунао. — Море, знаш ли онога ономлањског, Светислава. Узе од мене велике кромпире (а беху ми родили и раскрупњали се за причу) па

дао сам му пун џак... Море довије се човек у нужди, још како! — Мени није невоља да се тако довијам, одсече се Љубица.

И за децималне мере он нађе згодан одговор: — Море, шта ће ти онолика цимента ? Гледам у брезовичкој школи вамилијаз све са њима за’ита воду са извора, па испушта једну

Јес’ видео, господине?... Кажем ја вама: по зубима лоле, па да ви’ш како ће да врте репом. Море, прâво мушко ! Она ће и за чичу извући још пô рубље. Хоће, братићу, славе ми!...

— Па где си, болан, досад, дед’ причај: где си био, шта си радио? обрте се Веља Гојку. — Море... шта ја! Ово ми је треће место, него откуд ти овде, кад си био у Подрињу ? Кад се пре ожени и чак стече козу!

— Ја — још луђи! Кога ће да умири ово вечито чергарење, ово терање без кривице и реда!.. Море, шта ту !... Знаш ли да чак осећам неко задовољство кад потрпам у канате своје прње, па озго уседнем са женом и

Забринути и оптерећени злом људи не смеју се тако весело, а њему смех не силази са уста. Море, славан је живот, слатко је живети !...« — Па не хвалите се, госпођице, почетком у раду. Збиља, како иде ?

Лажи га полако док не ухватиш за врат, па онда о земљу. Ја, братићу, тако је то. А ти се не бој, што се тиче... — Море шта ти је, кога имам да се бојим... И шта ми ко може ! Она се упути у школу.

Беше веома узбуђен, те једва изговори ово мало речи. — И мени се свиди тај савет, одговори Веља. Море, ви имате паметног фамулуса, вере ми! Тако, тако је најбоље.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

9. Сиње море и дубине твоје, Нико тебе препливат’ не море, Веће вила на коњу љељену. Коњиц вили ти’о проговара: “А ти вило, по

9. Сиње море и дубине твоје, Нико тебе препливат’ не море, Веће вила на коњу љељену. Коњиц вили ти’о проговара: “А ти вило, по Богу сестрице! Ђе су мору највише дубљине?

Сним ли санак, или видим: Јели оно млад на коња, Ал’ је оно сиви соко. Не разбира моје око. Ах! сатвори ово море У зелено равно поље!

“ 102. Или грми, ил’ се земља тресе, Или бије море у брегове? Нити грми, нит’ се земља тресе, Нити бије море у брегове, Већ то језди Јабланова моба: Пред њоме је

“ 102. Или грми, ил’ се земља тресе, Или бије море у брегове? Нити грми, нит’ се земља тресе, Нити бије море у брегове, Већ то језди Јабланова моба: Пред њоме је Јаблан на коњицу, У руци му струк бела босиљка, Руком маше,

“ Одговара из бостана када: “Што је небо — да ли је лист артије, Што је гора — да су калемови, Што је море — да је црн мурећеп, Пак да пишем три године дана, Не би моји исписала јада!“ 113.

118. Ој јаворе, мој рођени брате! Пуштај гране до зелене траве, Да се пењем теби у врхове, Да ја гледам низ море галије; Сједи л’ моје драго на галији, Вије л’ му се јаглук на рамену, Којино сам три године везла, Увезла сам три

Ој пелен, пеленче, моје горко цвеће! Тобом ће се моји свати накитити, Кад ме стану тужну до гроба носити.“ 145. Море, дуну ветар са горњака, Те донесе мирис од момака: Благо мајке која га родила, Благо татку што га у војску прати,

Купи свате Ишерлија Јова, Купи свате, поведе девојку. Кад су били на то сиње море, Ал’ беседи Богданова сеја: “Мили куме и ручни девере, Одреш’те ми свилене паћеле — Да умијем моје бело лице, Да

“ А када јој одрешише руке, Она скочи у то море сиње: “Волим бити морским рибам’ рана Него љуба мог брата крвнику!“ 222. Шта с’ оно чује на оној страни?

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

СОФИЈА: Иза ове завесе, плав, вечерњи ветар бора море по коме плови лађа већа од мора! ВАСИЛИЈЕ: Ова завеса дели свет на мора огња и леда, на позорницу и црну рупу

Јеси ли чула како је бућнула — бућ! Плива низ Ђетињу, па у Мораву, па у Дунав, па из Дунава у Црно море, а из Црног мора у бестрагију! Готово је са алкохолом! За вјеки вјеков! ГИНА: За вјеки вјеков, до прве прилике!

СОФИЈА: Ко сте ви? ДРОБАЦ: Није те стра? СОФИЈА: Чега да ме буде страх? ДРОБАЦ: Ко зна ко море из овог мрака да наиђе. СОФИЈА: Па шта ако и наиђе? Нисте ми казали ко сте! ДРОБАЦ: Море да закоље.

ДРОБАЦ: Ко зна ко море из овог мрака да наиђе. СОФИЈА: Па шта ако и наиђе? Нисте ми казали ко сте! ДРОБАЦ: Море да закоље. Море дубије батином. Море... море да насрне... Разумијеш? Не разумијеш!

СОФИЈА: Па шта ако и наиђе? Нисте ми казали ко сте! ДРОБАЦ: Море да закоље. Море дубије батином. Море... море да насрне... Разумијеш? Не разумијеш! СОФИЈА: Како вам само такви ужаси падају напамет!

СОФИЈА: Па шта ако и наиђе? Нисте ми казали ко сте! ДРОБАЦ: Море да закоље. Море дубије батином. Море... море да насрне... Разумијеш? Не разумијеш! СОФИЈА: Како вам само такви ужаси падају напамет!

СОФИЈА: Па шта ако и наиђе? Нисте ми казали ко сте! ДРОБАЦ: Море да закоље. Море дубије батином. Море... море да насрне... Разумијеш? Не разумијеш! СОФИЈА: Како вам само такви ужаси падају напамет! Откуд вам таква машта?

То ће да остане у мени, док ме не удави! СОФИЈА: Зашто бар сада све то не оставиш? ДРОБАЦ: Не море гуја да се врати у јаје... ни ваш у гњиду из које је измиљела! СОФИЈА: Треба што пре да побегнеш! ДРОБАЦ: Од чега?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

НАД БЕОГРАДОМ 314 ЛИРИКА ИТАКЕ ПРОЛОГ Ја видех Троју, и видех све. Море, и обале где лотос зре, и вратих се, блед и сам.

Нећемо ни победу ни сјај. Да нам понуде рај, све звезде са неба скину. Да нас загрле који нас море, и њина земља сва изгоре, и клекну пред нас у прашину.

ПУТНИК Идем слободно, нико ми није однео да љубим тужну моћ. Раширим руке, али не у зоре него у море и ноћ. Осмехом улазим, стиго ма куд, у тужне и болне јаве.

И мислим: и да га има тамо горе, ако ме види под јадром саног, у ком се зраци плоде. Море, и ја остајем тужан ипак сваке зоре. И оставља ме загледаног у бездане воде.

Оче наш син је твој беднији од биља, страснији него цвет, несталнији него ветар зоре, суморнији него море, и сам, сасвим сам. Оче наш син твој је бољи него анђели али ником помоћи не може.

А кад утопим чун Месечев, од сребра, у ново море јутра и у траве, седнем на облак, па гледам светлости, што се на небу, из моје страсти, јаве.

Он је тражио да већ тог лета (1912) дођем код њега. Да бих побегао од ујака, ја сам то лето отишао на море, у Опатију – која се тада звала Абација – а у којој су биле чувене утакмице мачевалаца.

На веће даљине, у дубље море, у мирне увале острва, излазе веће барке. Оне лове у водама даљим од обала. Оне ближе задржане су за становништво и

Изгледа као да лелек прелази са оца на сина. Слушао сам их како певају. Као да јаучу. У подне, кад је море као угрејано уље, долази барка да отпловимо до Новог.

Мрежу над водом држи неколико флаша што плове по површини. Море је прешло у боју дубоког ултрамарина. Тада са другог брода одјекује узвик: „фора“ и мрежа је сва отишла у дубину.

Звиждимо једно другоме и тако дајемо знакове. Мотори лупају све тише, пловимо плашљиво и паралелно, према Сењу. Море је боје мастила и сасвим мирно. Трокут Новог, Врбника и Главине сад је право над нашом мрежом. На броду је тихо.

Трокут Новог, Врбника и Главине сад је право над нашом мрежом. На броду је тихо. Мрак је раширио море у бескрај, звезде трепере, трепере и светионици у даљини. Овде брзо пада ноћ. Тад, изненада: месец.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Војници тада ухватише и Магдалену и, по царевој заповести, метнуше је на једну трошну лађицу па је пустише на море без крме и весла, да је морске буре и ветрови носе куд хоће.

је носили, витлали и бацали овамо, онамо; али лађица, као неким чудом, издржа све непогоде, док је, после дуга лутања, море не избаци на камениту, пусту обалу једне далеке, непозна— те земље.

као каква густа магла кад притисне поља, напале су једанпут на такву војску, нагониле је у бекство, натерале је у море, те се цела војска с људима, слоновима и коњима утопила у пучини морској...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Радоје Домановић МРТВО МОРЕ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Радоје Домановић Мртво море Садржај СТРАДИЈА 2 ВОЂА 62 МРТВО МОРЕ 72 ДАНГА 96 МРТВО МОРЕ СТРАДИЈА У једној старој књизи читао сам

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Радоје Домановић Мртво море Садржај СТРАДИЈА 2 ВОЂА 62 МРТВО МОРЕ 72 ДАНГА 96 МРТВО МОРЕ СТРАДИЈА У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та

КЊИЖЕВНОСТИ Радоје Домановић Мртво море Садржај СТРАДИЈА 2 ВОЂА 62 МРТВО МОРЕ 72 ДАНГА 96 МРТВО МОРЕ СТРАДИЈА У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена

Међу многима могао се чути отприлике овакав разговор: — Море, срећни смо те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо!

— Куда ћемо сад? — процеди један гробним гласом. — Не знамо! Београд, 1901. године МРТВО МОРЕ Баш у тренутку кад седох да пишем ову приповетку, указа ми се пред очима слика моје покојне стрине.

„Нађе ли устав?”, упита га неко, а цела улица у смеј. — Море, што је било шале с њим, то нема. Некипут да се испреврћемо од смеја. И данас му остало име Тома Устав!

Целом свету добро, а он хоће нешто нарочито, као да га ми не знамо. Сиромах!... — Шта сад ради? — Море, сад се опаметио, ал' доцкан! Ми га излечисмо од буба, а како је он био дурашан, ништа власти не би с њим учиниле.

— Како га није срамота?! — вели други. — Човеку прво бог памет узме, после он сâм себи чини зло... Такве... море, какве такве песме? — Много боље ћу ја сутра да пишем, али не подноси образ да се брукам, као што може неко.

— Знаш ли шта је ново? — упита један. — Имамо научника! — одговори други. — Море, то је старо, него добио научник критичара! — Таман посла! Која је опет то будала?

— Пребринусмо и то! — говори један. — Море, ми и не кукасмо много, али Талб се дере као магарац... — рече други. — А, ето ти твога Талба, а јуче га хоћете да

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Ама дај, Бога ти, немој да се.... протестују оне и чине што су наумиле. — Море, шта ме љубите, кад сам још млад.... — Е да, Бог с тобом, ја кога ћемо.... — Добро дош'о!...

Но ви, ка' да већ отпочели. Имаш ли доста комишалаца? — Није, море, још ни половина дошла. Далеко нам добросрећне њиве, а народ подуже ради; но сад ће то, за по сата сви ће бити.

— Вала ја бих волео овде с вама, некако ми је лепше. Ви радите, а ми ћемо вас заговарати. — 'Ајде, море, шта ћеш у овом диму; и нама поискакаше очи. — Нека, научио сам ја, дајте само столицу овде уз огњиште.

А кога сте ви, море, заборавили? подсећа их ч'а Марко гласно. — Па нисмо, Аго, заборавиле, али сад..... не знамо....

шта им је оно, истина? — Седло. — Од све шале, оно ми се не допада, вели ч'а Марко. — Море ћути, граде се без нужде накараде.

— Море ћути, граде се без нужде накараде. Саздао их Бог лијепе, ка' што већ море бити, а оне се саме руже, вели Танасије Прекић. — Ама јес' чуо, Марко, и ви људи!

Људи, већ, к'о људи — ја њих и не гледам, шта ћеш, брате мој, човек је, па море му се како гођ 'оће, ал' жене, простићете, то ви је.... н' умем ви рећи.

Знате већ, 'нако, како је притез'о табане нашем Живку.... — А што лажеш, болан!.... — Ћути, море, Жико, сви знамо, да ти је ћео да исправи табане уз даску, само да признаш за ону овцу, вели му Благоје.

— Можете сад извољевати што 'оћете; драго ви је. — Јок, море, 'нако, нема ту извољевања, сам си ми прич'о, него ћути ти сад, да ја причам.

струже ти 'нако мој Жико уз оно брдо, па све перја... — А што лажеш, пасја те рђа убила! — Шта лажем море, зар није тако било?... — Ко здрав с дружином!?... викну Пајо изненада и спусти бакрач са вареном ракијом.

Вамо дер, Пајо, с том чашом! — Ама причај, море, оставићемо ти пуну Анђину чашу. — Нека, нека, да попијем, па ћу продужити.

— Па, 'нако, знаш,... 'оћу ли поћи... — А ти? — Ништа. — Зар ниси ништа казала? — Јок. — Дира ли се зорли? — Море, не знам ни сама. Ћути, сутра ћу ти причати. — Ама кажи ми само, јеси ли му обећала? — А 'оћеш ти обећати Мићи?

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈОВИЦА (седајући): Имам, знаш, неке наполеоне, па рекох да их не дајем из руке док тебе не питам за курс. ЈЕВРЕМ: Море, другом ти тај курс, немој мени!

ЈЕВРЕМ: Није, него за дрењине! ЈОВИЦА: Ја смео с ума. ДАНИЦА (доноси кафу, оставља и одлази). ЈЕВРЕМ: Море, ниси смео с ума, него — знам ја тебе. Ако хоћеш да купиш коња, а ти прво почнеш разговор о обручима и бурадима.

Ево, ако хоћеш, и уговор такав да правимо. ЈЕВРЕМ (шеретски): Јок, море, што ће мени то! Посао ми, хвала богу, добро иде, па што да тражим преко хлеба погаче. ЈОВИЦА: Па јесте, право кажеш.

Пијемо на твој рачун!” (Збуњен радошћу, усхићен.) Спиро... Спиро... СПИРА: Чујем... ЈЕВРЕМ: Пола свршено! СПИРА: Море, све је свршено. Кад тебе начелник зове на саветовање, а Видиш и Секулић је ту... па онда...

'Ајде ову од пет стотина. Дедер, газда-Јевреме, потпиши ово! ЈЕВРЕМ (згране се): Које, море? СЕКУЛИЋ: Па ову меницу. брате, од пет стотина динара. Није да кажеш хиљада, него пет стотина.

јест... ал' шта ћеш, тако се десило. (Хтео би да се извуче из тога разговора.) А има ли што ново? СРЕТА: Море, како да нема, угазили смо сад већ дубоко, па сваки час новости.

— А ти му кажеш: то је наш народни посланик! Може ли то да буде? СРЕТА: Море, не бригај ти бригу: неће он више никад зачучати на крову кад чучне једанпут на посланичку дијурну. ЈЕВРЕМ: То јесте!

Знаш ли ти, молим те, шта је то јавно мнење? ЈЕВРЕМ: Па... новине. СРЕТА: Море јок, какве новине! У новине дође оно што је печено већ. А док се то испече, има ваздан посла.

ЈЕВРЕМ: Јест, устанеш! А вилице ти се стегле и језик одебљао, а сузе ти наишле на очи... СРЕТА: Море, ослободиш се, полако! ЈЕВРЕМ: Па то сам, знаш, и хтео да пробам, да се ослободим. СРЕТА: Како да пробаш?

) Бога ми, и то би мого... зашто да стоји бамбадава, а он може да напише и други? (Ослушкује.) Канда се чује ларма? Море, ови одистински иду! О, брате, што ме снађе напаст ни крива ни дужна! (Ослушкује на Ивковићевим вратима.

ЈЕВРЕМ: А, је л' има толико? А биће још. Је л'? СРЕТА: Море, била би цела варош, само да не беше оне бруке. ЈЕВРЕМ: Које бруке? СРЕТА: Па онај твој говор депутацији.

ЈЕВРЕМ: Ама, ког зета; чијег зета? Није он ничији зет, море! МЛАДЕН: Па ако може да се избрише? ЈЕВРЕМ: Шта да се избрише? МЛАДЕН: Па тај глас, што сам одјутрос гласао.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

А он упре страшан поглед у њих па их пита: »Шта урадисте, море, ви овден!? Зар ја тамо гинем и бијем се ка’ ала с берићетом, а ви овде кркате пивчину и бифтеке!?

И ви га, рецимо, нађете мало после па га питате: »Ама шта ти то, море, уради!? Шта се то тебе тиче, и зар ми ти ниси могао то насамо казати, него да чује цео свет, кад те већ ђаво носи да

— Еј, море, јеси ли ти писмен? — запита га оштро пошто се заустави а гледа му право у очи. — Нијесам, господине. — Дакле ниси?

Устаде и метну руке на леђа па се окрете фамулусу и стаде га мерити, а уврће једнако браду. — Море, ти си писмен?! — Ама нијесам, господине. — Ама да ти мене не лажеш, море? Знаш ли ти да ја тебе психолошки читам?!

— Море, ти си писмен?! — Ама нијесам, господине. — Ама да ти мене не лажеш, море? Знаш ли ти да ја тебе психолошки читам?! Ти лажеш! — Не лажем те, бога ми, господине, а што да те лажем?

— Је л’ ја? — Ти, ти, да! — Ја сам вамулус у овој школи одвајкада. Је л’ ти реко’, господине, чим дође у село?! — Море, ти си једна бирокрачина, видим ја. Писмен си ти, видим ја, него признај! — Ама нијесам писмен, очију ми, господине!

— Хм! Дакле не знаш? А знаш ли ти ко сам ја, кад се турим некоме на врат; је си ли чуо, море, то?! — Како да нијесмо чули, господине!? Чули смо све. Знаш како веле: добар глас иде далеко, а зао још даље.

А сељаци и опет не верују, него се само гуркају, а неки ће чак и рећи: »Море, газда-Ђорђе, шта ти ту нама причаш! Да је било још црне варбе, били би му још већи бркови«.

« — »ђаво си ти, ча-Трипуне«, вели му други! — »Море остав’те ме, ђецо, вама је до спрдње, а ја муку мучим« — вели чича Трифун — »прошло је то мене коџа давно«.

— »Море« — вели трећи, — »кад се стари пањ упали, а, ча-Трипуне!?« — »Море, иди ми бедо с врата!« — вели чича Трифун.

— »Море« — вели трећи, — »кад се стари пањ упали, а, ча-Трипуне!?« — »Море, иди ми бедо с врата!« — вели чича Трифун. — »А, ча-Трипуне, не ваља ти пос’о!

« — вели чича Трифун. — »А, ча-Трипуне, не ваља ти пос’о!« — вели четврти — »кад си ти себе ожењен! Море, имаш синове, па ти је још до ђаволства!! Ако те чује баба Петрија?!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Сат мери време између вечери и зоре; Дунав, за то време, отиче у Црно море. Драга децо, хтео бих нешто знати, То ме голица, ко жито што шашољи године родне: — Кад се казаљке поклопе на

Го, дању и ноћу. Гаћице Уместо спаваћице И одела — лето допушта Облачење ни у шта. Сунце, непрестано изнад. Море кључа, ко дрожда... Ко сам? Нико! Кад? Никад! Где? У Милочеру? Можда...

Узео бих доживотну возну карту За све што плови, лети и кружи, Пошао бих на Северни пол ил на јужни, С копна на море, с мора на копно Пазећи да никад узастопно Не заноћим двапут у истој соби, И да се не зближим ни с ким ко би У

Виличав, ниска раста, дугуљасте лобање, Он никад не би отишао на море, или до бање. Хранио се од оног што улови: Тешки су, за људе, онда били услови; Опстајали су само они које је био

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

фазе у циклусу развитка јегуље и могао сигурним доказима тврдити да полно зреле јегуље силазе из слатких вода у море, да се само у мору расплођавају и да младе јегуљице улазе из морске у слатке воде у којима остају док довољно не

брзо са обзиром на полну незрелост са којом се јегуља креће на пут из слатких вода: у току 5—6 недеља по уласку у море она постаје полно потпуно зрела; 3˚ да морају у океану постојати нарочите области за расплођавање јегуље; за тим се

истраживања у појединим удаљенијим морским областима, као што су околина Исланда и Фероерских Острва, Северно Ледено Море, Средоземно Море и т. д.

удаљенијим морским областима, као што су околина Исланда и Фероерских Острва, Северно Ледено Море, Средоземно Море и т. д.

и Цејлона ту налазе потребне услове за мрестење и за живот својих ларви, па са те стране и улазе из слатких вода у море.

Напротив, са друге стране острва, ма да је ту много већи океански простор, море не достиже дубину већу од 200 метара, па слатке воде на тој страни не садрже јегуља.

северне екваторијалне струје, чији један део тече поред Малих Антила (америчка струја), а други део улази у Караибско Море и продужује даље ка Мексиканском Заливу.

Северне Африке, друге до обала енглеских, норвешких, данских; треће прођу кроз Гибралтарски мореуз, улазе у Средоземно море, из овога у Јадранско море, и приближе се обалама.

енглеских, норвешких, данских; треће прођу кроз Гибралтарски мореуз, улазе у Средоземно море, из овога у Јадранско море, и приближе се обалама.

Ту је већ први додир одрасле јегуље са морем. Затим долази само ушће; ту је већ и море у које тада јегуља улази као у нову средину у којој јој из основе треба мењати цео живот.

Брзина је различита према води на коју јегуља у своме путовању наиђе. Пролазећи, на пример, кроз Балтичко море, где наилази на велике разлике у температури, осветљењу и салинитету воде јегуља се у путу задржава, или своје кретање

Са друге стране плодишта је огромно Саргаско море, које се из аероплана приказује као мрко-жута ливада на неизмерној зеленкасто-сивој површини океана.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ПРИЗИВ Помени ме у молитвама твојим Кад сунце пада за далеке горе. Јер знај да мене кобне мисли море, И да се, као слабо дете, бојим.

ледена ноћи, ја те волим, Као што волим све кржљаве створе Што самрт носе у грудима голим, И које тајне бољке дуго море.

Сад сам силом ћуди, Госпо, не знам чије, На северу мртвом, где се мрзне море, Где ниједна тица пропевала није, Где прастаре шуме никад не шуморе, И где снежне јеле што столећа броје Као беле

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Францускога да не би бријега, аравијско море све потопи! Сан паклени окруни Османа, дарова му луну кâ јабуку. Злога госта Европи Оркана!

Рад ноћи се зубље увијају, али што ће у сунчане зраке? Аллах, море, мудра разговора! Крст и некрст све им је на уста; снијевају што бити не може.

ВУК МИЋУНОВИЋ Каква мора и каква зла срећа! Ту нити је море ни вјештице, но си ето кâ чабар дебео, па те сало кад лежеш задуши. Мене никад још притисла није.

Што ће бити, ко ће угодити? Срб и Турчин не слаже се нигда, но ће приђе море ослачати. СВАТ ТУРЧИН Држ, Алија, курвино копиле, Котарке се младе разбјежаше!

Он је состав паклене неслоге: у њ ратује душа са тијелом, у њ ратује море с бреговима, у њ ратује зима и топлина, у њ ратују вјетри с вјетровима, у њ ратује живина с живином, у њ ратује народ

Т'јело стење под силом душевном, колеба се душа у тијелу. Море стење под силом небесном, колебљу се у мору небеса; волна волну ужасно попире, о бријег се ломе обадвије.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

— Море, шта се растурате? — заустављала их да би, као што је ред, обичај, све заједно стигле | пред амам, који се одмах више м

невесто! Ах, Томчо! Ах, пусти сине! какву ће сутра да грли! — Море, ђувендије! — из свега гласа викну тетка Симка. И да би, као што је ред, сада после купања настала што већа шала,

Бесно грлећи, дирала је: — Миту, Миту овој пуштајте! — И одједном запева: Мито море, Митанче, Цркни ми, пукни, душманче Мито море, Мито, Мито!

— И одједном запева: Мито море, Митанче, Цркни ми, пукни, душманче Мито море, Мито, Мито! И то „Мито“ све прихватише и почеше са толико чежње, страсти, лудила да певају и изговарају, да и сама

а тамо кроз | капију грунуше измешани и младожењини и Софкини свирачи и чочеци са свирком и песмом: Хаџи Гајка, море, хаџи Гајка девојку удава. Мати јој последња дотрча, поче да је љуби и јеца: — Софке, Софкице!

да ће то коме бити досадно, једнако захтевали од Цигана да им свирају и певају једну исту њихову песму: — Славуј пиле море, не пој рано, Не буди ми, море, господара! — Ох, не пој рано! И само то, ништа више.

захтевали од Цигана да им свирају и певају једну исту њихову песму: — Славуј пиле море, не пој рано, Не буди ми, море, господара! — Ох, не пој рано! И само то, ништа више.

добру реч о тамо њеним синовима, снајама на селу; па она Магдина вечита узречица, када би је питали за те сељаке: „Море, маните их, сељаци, шта друго они знају“.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Колико је душа на растанак спремних, Колико је срца, надахнућа млада, Отишло у море вечности далеко Под зрацима среће и окриљем нада: Да уздахе наше саслушава неко!

Ја о њима сањам. А твоја се песма Разлеже за сунцем што нас собом зваше: „Море, насред села шарена чесма Течаше, аго, течаше...

нада, свију моћи, Кад се чудни ветри у шумама хоре Хоровима страшним свих духова ноћи; Када моћни оркан тешко море љуља, Кад облаци грме испод неба плава; Кад бунтовни поклич узрујаних руља Прети пâдом греха, насиља и глáва.

Како ли је пусто, тамно сада! Срце суво; груди болно празне Очајања змије море разне; А на душу вече што сад пада Осећај ми страшне носи казне.

С Муратовим писмом он је мирно стиг’о Кроз море од војске под шатор Султана, И у крвав освит свог последњег дана Челичну руку на душмана диг’о, У његовој крви љагу

Уморна, кад треба заклопити око, Легала сам увек на његове груди И слушала како, к’о море широко, Љуља ме нежност једне моћне жуди. У мене је увек гледао све живље. Љубав му је била к’о природа плаха.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ Вјетар је дувао низ Крстац све то јаче. Над Црном Гором повијаху се тушти црни облаци. Сунце је тонуло у море. Са запада до пола неба бјеше ведро, а од пола пут сјевера паведрина.

Тако је бивало на измјену. Најзад додијало Свецу, те намаче самур-калпак на очи а ободе бјелца. Брзо Ђуро прејезди море и приморје и приспје на границе наше.

А ти, ето, знаш све и што је скривено...“ „Говори, море, говори сад; казуј све!“ стадоше бректати браственици му у највећем једу. „Мир, људи!“ загрмје Владика.

— Мираш је брат, ако не знаш, покојног барјактара Радоја!... — Ма знам ја то све, женска главо, што солиш море! Бог с тобом, друго, та јесам ли ја мати Станина! Што да ти мени причаш што напамет умијем...

Млађи народ весео у свјежини и у благој топлоти, кликоваше: „Богу фала те зима прође! Одједном је нестаде као да у море утону!“ Старији људи не вјероваху својим очима, ка’оно злу навикли.

Зовну је два-три пута, али му она не одговори, јер слатко спаваше. Види човјек, е њу никакве бриге не море, а опет жао му је будити, јер видјеше да је уморна, пак се врну да леже, рекавши наглас: „Е фала Богу!“ „Тата!

Понекад небо бјеше чисто, али магла као море притисну низине. Вјетар, час са сјевера, час јужњак, дуни на махове и разноси лишће са стабала.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

сир, јаје, дан и снег; црн као катран, угаљ, зифт, ноћ гавран, ђаво (враг); црвен као жар, рак, вампир; плав као небо, море; модар као чивит; жут као восак, мед, смиље, дукат, ћилибар, лимун; зелен као јед, јогурида; шарен као детлић, лептир;

у првом реду од разних болести, човекових и сточних, од несрећних случајева (од уједа змије) и од ружног сна (море). Б) ВРАЧАЊЕ И ГАТАЊЕ По народном схватању врачање, гатање, па и бајање није једно исто.

Живео, дабогда, од петка до суботе! Зашто се гођ до’ватио, све ти се у камен претворило! Земља те прогонила, а море те избацивало! Земља те сунцу уграбила! Земља ти кости избацивала! Ископала ти се кућа од мушкије’ глава!

(Клетва звонару кад звонећи кога узнемирује; мисли се на уже, тј. да буде обешен). Б) ПОСРЕДНЕ Бесан море локао! Бијеле власи плела! — (клетва девојци). Вазда туђа бремена носио! Глава му град чувала! (тј.

— куне се непознат кривац кад се „чине амини“. Дабогда се станио ђе се море кукама до’ваћало! Дабогда се удала где се трном врата затварала! — (клетва девојци). Заклала га пушка црногорска!

Од језика лопату правити. Орла учити летјети. По мачки шиљати џигерицу. Пијесак у море сипати. Плашити мечку решетом. По ваздуху рибу ловити. Правити од комарца магарца. Преко погаче хљеба тражити.

Сваком лонцу бити заклопац. Свећу у подне жећи. Свој хљеб јести, а туђу бригу водити. Со у море метати. Терати мак на конац. Тражити ватре на лањском огњишту. Тражити длаку у јајету. Тражити ђавола са свећом.

— Мучно човек увек једнак може бити. — Колико је од земље до неба, толико је од нечовека до човека. — Море се прозријет’ море, а човечје срце не море. — Није човјек што се мни, него што га други оцијене.

— Колико је од земље до неба, толико је од нечовека до човека. — Море се прозријет’ море, а човечје срце не море. — Није човјек што се мни, него што га други оцијене. — Што човек више живи, више и зна.

— Колико је од земље до неба, толико је од нечовека до човека. — Море се прозријет’ море, а човечје срце не море. — Није човјек што се мни, него што га други оцијене. — Што човек више живи, више и зна. — Жив ће човек све учинити.

— Више ваља драм памети, него сто литара (ока) снаге. — Више ум замисли него море понесе. — Кад би се све памети изнеле на пазар, свак би се своје машио. — Људи се не мере пеђу но памећу.

— Што даље све ближе смрти. — Смрт је ближа него кошуља. — Смрт је варалица. — Ко се у бари удави, оном друго море не треба. — Једна (је) смрт, а сто узрока. — Живи кадгод, а мртвац никад. — Мука живети, а жао умрети.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ — „Шта наопако! изишла твоја жена!“ повиче ђаво, па скочи из цареве кћери, и утече чак у сиње море, и више се никад не врати међу људе. ИИ. ЛАЖ ЗА ОПКЛАДУ.

Кад будем преко мора, онда ми некако пукне једна упрта на торби, те се сва проја проспе у море. Кад пређем преко мора, у том стигне и ноћ, а ја онда сјашем с челца, па га пустим да пасе, а пијевца свежем код себе,

Сад ја почнем мислити, како ћу се попети на небо, док ми паде на ум оно моје просо, што се просуло у море. Кад тамо дођем, а то оно пало на влажно мјесто, па узрасло до неба; те ја уз њега ајде на небо.

А он ми одговори: Бог ти помогао; и да ми водицу. Кад се вратим натраг, а то мојом несрећом ударила киша, па дошло море и сву проју поплавило и однијело! Сад се ја забринем, како ћу сићи на земљу!

Онда Еро брже боље отрчи кадији: „Честити ефендија! твоја крава убола моју краву.“ — „Па ко је крив, море! је ли је ко наћерао?“ — „Није нико, него се поболе саме.“ — „Е! вала, море! марви нема суда.

“ — „Па ко је крив, море! је ли је ко наћерао?“ — „Није нико, него се поболе саме.“ — „Е! вала, море! марви нема суда.“ — Онда Еро: „Ама чујеш ли ти, ефендија! што ја кажем: моја крава убола, твоју краву.“ — „А а! море!

марви нема суда.“ — Онда Еро: „Ама чујеш ли ти, ефендија! што ја кажем: моја крава убола, твоју краву.“ — „А а! море! стани док погледам у ћитап;“ па се сегне руком, да довати ћитап, а Еро те за руку: „Нећеш, Бог и Божја вјера!

У том и Турчин дотрчи пред воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу: „Камо море таки и таки човек, што је сад ту ушао у воденицу?“ — | А Еро му каже: „Ено га видиш, ђе утече уз брдо.

“ — | А Еро му каже: „Ено га видиш, ђе утече уз брдо.“ Онда Турчин: „Држи ми море коња, држи ми коња.“ — Еро узме коња, а Турчин уз брдо за воденичаром, овамо, онамо по буквику.

Што ћу сад?“ А Турчин, кад то чује, брже боље устави волове, па стрчи к њему: „Шта је море Еро? Шта је?“ — „Од мене до Бога милога! ето одоше ми коњи, а ја остадо за водом.“ — „Ајде море и ти за коњма.

Шта је?“ — „Од мене до Бога милога! ето одоше ми коњи, а ја остадо за водом.“ — „Ајде море и ти за коњма.“ — „Не смијем, господару! Бог и Божја вјера, ја туда за живот прећи.“ Бе ајде море не лудуј!

“ — „Ајде море и ти за коњма.“ — „Не смијем, господару! Бог и Божја вјера, ја туда за живот прећи.“ Бе ајде море не лудуј! како не смијеш прећи преко ћуприје, куда иде свијет и коњи натоварени прелазе.“ — Ајја!

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ПРОСЈАК: Само се ти надимај, само граби! Ал да упамтиш: биће мишја рупа за дукат! ГОСПАВА: Море, шибе отале! ПРОСЈАК: Терај ме, терај, идем! Ал немој да се зачудиш ако ме зовнеш, а ја се не одазовем!

Да скупим све ваше чиреве, чворуге, красте, ваше несанице, сузе и ноћне море... Да вашу патњу понесем у себи... МАНОЈЛО: Немаш ти појма шта си направио!

ТАНАСКО: То сам ја осто гладан у животу! Други пут прво научи нешто о људима, па тек онда... Море, ајдемо, госкапетане! Ако нам је педесет година требало довде, требаће нам и педесет натраг!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

и пешкир за умивање, сва преплашена окреће се и, над степеницама, виче пригушеним гласом): Софија, Вело, где сте, море? Брзо овамо!

Ако славу слави, по три дана се пије и весели, као да је први, хаџијски син. И говорим овој: Зашто, море, зашто толики трошак?

Што год си зажелео све је било твоје. Хазне, бисаге с парама... ЈОВЧА (с досадом, прекида је, одмахујући руком): Море, и сад то имам. НАЗА (загледа још пажљивије): друго шта има?

а... тамо... а... а. ЈЕДАН ДЕЧАК (навирује у Васкину кућу и виче): Васке море, ево отац ти, деда Јовча! ВАСКА (истрчи, полети оцу; узима га од деце): Ох, оче, зар опет овамо?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Ту проведем јесен и зиму, а на пролеће пођем опет на море за прећи у остров Патмос, чујући да се онде предаје јелински језик.

Одатле без најмањи[х] комплимента простосердечно зовну нас да идемо у њи[х]ову варош, говорећи нам: „Море, луди сте ако не дођете; море, такога места нити сте вид’ли на свету, нити ћете видити.

комплимента простосердечно зовну нас да идемо у њи[х]ову варош, говорећи нам: „Море, луди сте ако не дођете; море, такога места нити сте вид’ли на свету, нити ћете видити.

„Морε χαλоγερε, να πας; μα τо Θεоεχεις τι να βλεπης!” То јест: „Море, калуђеру, да пођеш; тако ми бота, имаш шта гледати! — одговори ми Дима Дука, један од први[х] старешина.

„Не знамо“, | кажу ми, „то је име поља.” А кад им ја то изјасних, казујући им да је серпска реч, „море калуђеру”, одговоре ми, „не чуди се ти томе; ми смо са Сербљи један род и племе у старо време били!

Најмим момка | да ми понесе моје вешти до мора; ту узмем барку да ме одвезе у који му драго корабаљ за Црно Море. Иде ли у Крим, или у Трапезонт, или ако ће и у Кавкас, и ја ћу с њим, само нек нисам онде гди је куга, јер с њом за

Тај дан летили смо како на орлови крили; кад на ноћ, чисто се помами ветар и море сасвим побесни. Ту сам најбоље почувствовао што ће рећи зло море и непостојанство волна и ветрова, који, кад нас почну

Ту сам најбоље почувствовао што ће рећи зло море и непостојанство волна и ветрова, који, кад нас почну дизати у висину, рекао би - одосмо живи на небо!

Около поноћи послаби мало ветар и поутиша море; онда ти се ми почнемо инатити. Виче прелат на ме зашто се и ја богу не молим, него се јоште смејем.

” Заклиње ме да му кажем како ја то знам. „Искуством“, одговорим му, „познао сам да је море лажљиво, већ ме је досад више од десет реди уплашило, пак после престане и буде лепо, зато га се већ не бојим нити

Овако разговарајући се и шалећи, заспимо. А кад се пробудимо по десетом часу, видимо прекрасни дан и угледамо бело море од смешенија с Водом дунавском, у који после подне и уљеземо.

маја уљезем; и пођемо реком Темсом к мору. При Гравезанту, гди је велико пристаниште и гди се великолепна река Темс у море спушта, стигне нас и капетан корабља у барки; и тако с споспешним ветром упливамо у море.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Па онда се сјети е је слушао да та ријека отиче у море, а море да је широко као небо. Погледа низ ријеку што је даље могао, докле је назрије танку као конац, гдје се крије

Па онда се сјети е је слушао да та ријека отиче у море, а море да је широко као небо. Погледа низ ријеку што је даље могао, докле је назрије танку као конац, гдје се крије међу брда.

да се све око њега скроз измијенило, да је манастир много мањи, а тако исто и црква, да је вода око острва широка као море, а да се око воде, свуд наоколо, налазе њеки дивови, од којих стрепе чак и свеци у цркви, којима ни св.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Питао сам јуче (као да сам мали) Једно дрво: где се ова глава лечи? Ћуте дрво и море. Само шýме Као што нем то зна и једино уме. У глув свет сам зашо: у сиво и сиње...

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

С неким из чаршије, неким чистим човеком... Најбоље с попом. Преровски поп Величко... За жену би и сиње море прегазио. А поп је, због мантије мора да ћути. Да знаш, није ни ружан.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

НЕБЕСКА РЕКА Текле реке, свака по своме: нека на исток, нека на запад, а нека с планине право у море. Па, и куда би? Велика речна мајка спокојно је надгледала рађање нових река, унапред им одређујући ток.

— стрпљиво рече Велика речна мајка, али тек рођена кћи није хтела ни на север, ни на југ, нити с планине у море. Сва светла, сва прозрачна одмахивала је главом, понављајући: — Не, и не! Велика речна мајка уздахну.

Велика речна мајка уздахну. — Све реке једва чекају да уплове у море! — рече и помилова по образу најмлађу кћер, кад ова одсече: — Не ја! — Па, куда ћеш? — забрину се Мајка свих река.

— Па, куда ћеш? — забрину се Мајка свих река. Мала својеглавица је ћутала. Судбина реке је да тече у долину, у море, али њу привлаче снежни планински врхунци и ружа сунца у модринама неба, очаравају је облаци и звезде.

— Тог није било, нити ће бити, кћери! Ниједна се река још није попела у небо. Боље пожури да стигнеш у долину, у море, док нису почели зимски мразеви! — рече Мајка свих река строго и одлучи да припази на тек рођену кћер.

Један крај лука дотицао је врх планине, други је нежно зарањао у море, али она сама није припадала ни планини ни мору. Била је небеска река. Назвали су је дуга.

Кришом од оца вадио их је и бацао натраг у море: — Пливајте, будалице! Бежите! — блиставих очију гледао је како у прозирној плавој води нестају мали заробљеници.

— Помози ми да опет будем висок и јак! — седео је уз море све до вечери, али Краба му се не јави, нити зазлати. Погнуте главе, дечак се врати кући и замоли мајку да му скрати

Дечак је опет помагао оцу, крадом враћајући малене рибе и ракове у море. Но како није више растао онако брзо, нити је био јачи од осталих, ипак дорасте до младића, стално очекујући да поново

Је ли чудо што је једва чекао ноћ? ТАЛАС И СТЕНА У часу кад велика јутарња светлост дотаче море, са дна се подиже талас и пође у висину. — Гле, ја путујем!

— узвикну пркосно и свом снагом налете на стену први, трећи, па сто трећи пут... Догодило се то у доба када се море рађало, али талас и стена још ратују.

Догодило се то у доба када се море рађало, али талас и стена још ратују. Час стена далеко у море одбаци талас, па он данима ћути модар од удараца и понижења.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Ова неисторијска сећања која су, праве море, повремено обузимале житеље Позоришне улице, као да су нешто избледела у деценији пред Први светски рат, толико

Будио се, најзад, из те паклене море, страва се разбистравала, препознавање трајало: имао је десет или једанаест година, измицала је седма деценија

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Катарке стоје гордо на тој води Што значи живот... Ми хитамо журно; Нејасно небо над нама се своди, Под нама море немирно и бурно.

- Аој, песмо, туго моја! Ој пепеле, добро моје! Ј. Јовановић 3мај XXXИИ Еј, пусто море! Еј, пусти вали! Поносни бељци, срчани ждрали! Ви ми сву радост моју пренесте, И опет зато уморни несте!

гојна Тугу кад драга изгуби војна, Тај терет не би пренети прегли, Сви би к'о јањци морем полегли, Туга би моја у море пала Ал' би и мене собом одзвала! Л. Костић XXXИИИ ЈАДНА ДРАГА Ветрић пири, Липа мири, К'о и пре.

Позајми ми од“... - Гост ме прекине: „Опет позајми море, докле ћеш? У Преходнице новци су ми сви!“ ...„Позајми ми од своје науке; Освести мене, шта да верујем О јамачности

за мутним далеким, Чезнући тако у тишини јâдâ И опет чита... Бол к'о море расте У мртвој ноћи... док сан жудни, мили, Крилом је, меким к'о паперје ласте, Осени тужну, уморну, на свили.

Хипоник Хелу, И јутро живота њиног радост је красила штедро; На глас љубави њине оживе природа цела, И сиње дубоко море, и небо плаво и ведро. На цветној обали морској они су седели често У светле вечери мајске.

Да је кипарис црни покрио огњиште њено, Хипонику би било светлије и лакше тада; Ал' он је пружао руке на сиње далеко море, Лијући на врели песак сузе љубавних јада.

Но кад сунце блисне на море и грање, Тад ће да се прену, и изађу тада, Као црне змије на своје сунчање... Ј. Дучић XЦИИИ ЗВЕЗДЕ Са острва

Све је шумно, сјајно; и лије из грања Светлост, к'о падање неке беле кише; Маслинова шума у даљини сања... А море је пуно звезда, па их њише; И по жалу немом, празном, и без сене, Котрља их сву ноћ к'о песак и пене... Ј.

И миришу хриди Мирисом од риба и модријем вреском. Све је тако тихо... И у мојој души Продужено видим ово мирно море, Шуме олеандра, љубичасте горе, И блед обзор што се свијетли и пуши.

Ј. Дучић ЦXИ ДУБРОВАЧКО ВИНО Море непомично, мирно као срма, Лежаше пред вртом. Само млаз фонтана Прска. Док из модрог лаворовог грма Вири блудно лице

А доле са страшним шумом Вардар се пени, и стиже И пада кроз уске кланце у сиње Јегејско Море. О вали, о реко српска! Столећа тако се губе, И као таласи тону у море вечности тавне.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Знаћеш и вам' што је урадио!“ Како море иза страшне буре, присуствијем духа остављено, уморено силнијем напрегом прескачући природну границу, утруђено

Каинови безбројни потомци злом свакијем земљу испунише, гр'јех им диза море над горама, ал' им злоће искру не погаси! Ах, како је земља напуњена с идолима свакога изрода!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

О томе шта је Хефестос на штит урезао, Хомер нам прича у својој „Илијади“ ово: „Најприје начини Земљу, небеса начини, море, и Сунце неуморно и Месец начини пуни, Затим звијезде све по небесима просуте цјелим, Снажног Оријона, Плејаде и к

Сви затим падоше ничице земљи, а када се дигоше, предадоше се побожном ћутању. Јонско Море поче злаћано да трепери, косо очешано Сунчевим зрацима, али врхови Брутијских Планина, боље погођени тим зрацима,

Та сфера је, као што сам већ растумачио, најсавршенији геометриски облик“. Он показа руком на море. „Погледајте онамо! Од оне лађе која је малочас испловила на дебело море виде се само горњи делови њених једара.

Он показа руком на море. „Погледајте онамо! Од оне лађе која је малочас испловила на дебело море виде се само горњи делови њених једара. То потиче - јасно је као дан - из заобљености Земљине површине“. Он ућута.

То потиче - јасно је као дан - из заобљености Земљине површине“. Он ућута. Ученици упреше поглед на море и уверише се о истинитости речи свога учитеља.

Њене пољане су сочно-зелене, море је ведроплаво, ваздух мио, иако несташан; његов весели дах подмлађује копно и море.

Њене пољане су сочно-зелене, море је ведроплаво, ваздух мио, иако несташан; његов весели дах подмлађује копно и море.

„Где су рибе?“, загрме номофилакс. „Нема их!“, одговори му набусито Милон. „Риболов није успео, море беше немирно, време ветровито“. „Шта тртљаш ту којекакве будалаштине?“, развика се Грилус. „Море немирно?

„Шта тртљаш ту којекакве будалаштине?“, развика се Грилус. „Море немирно? - Лажеш колико си дуг! - Ја сам својим очима видео да је море било глатко као огледало кад сам ноћас...

“, развика се Грилус. „Море немирно? - Лажеш колико си дуг! - Ја сам својим очима видео да је море било глатко као огледало кад сам ноћас...“ Он ућута.

Кад би време да исплове на море, они, пијани, одоше да спавају“. „Стоко! Свиње пијане!“, рикну номофилакс у дивљем гневу.

Моји рибари су јутрос, кад су се истрезнили, отпловили на море, па ће се, дајем за то своју главу, вратити са чамцима пуним најлепших риба“.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Он је вукао ноге и сваки час спотицао се о шиљато камење калдрме. — У ногу, друже, у ногу, еј, море, у ногу! Стезао сам нос да не прснем у смеј. Тако ми је нешто смешно било.

Сад ће, веле, пустити неке гасове да нас све поморе. — Не верујем, човече, плаше на седамн'ест. — Море батали шалу, пустили су плакате.

— ... Ђогате, а... а... а божији, боље ја знам од њих — Од кога? — Па од... министара и ге... ге... генерала. — Море ти, бре, ти си антикрист, ти си опасан, ти си бунтовник. — Ја сам човек к'о и они. Говорио сам ја с министрима.

Секула заузима став „мирно“, грчи лице, отпоздравља одсечно, и као не разуме шта хоће командант. — Еј, море, шта ме гледаш? Млека! — Млека нема, господине мајоре. — Млека! — А... а... а нема млека; а... господине мајоре.

— Богами, као неки младић. — Боље него сви ми, свежији сте од свију нас. — Ту је већ море! — Где ли ћемо после?! Али дивизијар, стари војник, закопчан, нема воље ни да наговести. И официри срчу и ћуте.

— Знам... ви не марите бело месо. — Хвала. Само да се стигне на море, свега ће бити. — И шампања... — И шампања... И... и... цуцика... је л' и цуцика? А?

— Еј, другови, ено мора! — Је л' оно море? — Шта? Славе ми ено мора! — Море! — Гле! Гле! — Ено мора! РЕКОНВАЛЕСЦЕНТИ И данима тако сипи, ромиња, кисне,

— Еј, другови, ено мора! — Је л' оно море? — Шта? Славе ми ено мора! — Море! — Гле! Гле! — Ено мора! РЕКОНВАЛЕСЦЕНТИ И данима тако сипи, ромиња, кисне, па мокро све, и тешко, и увијено

Арбанија са својом дивљином, па онда усијани Халкидик, па врући Алжир и Тунис, са свима својим егзотичностима, море и Маћедонија, са својим карпама и камењацима, све то било је за њега ново, туђе, друкчије, дотле невиђено.

И Немци за везу с Багдадом, и Руси за Цариград или ни они не знају зашта, и ми за море, и други за ово или за оно. И то сви у име једног истог Бога. Е па зар су онда духовити ови „наоружани пророци“?

„Ама какве женске, бре, људи, ожењен сам човек. Оставите се ви мен'!“ „Јок“, вели, „море ко ј' те пита жењен ли си, ајде сас нас.“ Да ти дуго не причам — награбусим ти ја. Леле, шта ћу сад?

Онда се у блеску што је у дугим широким млазевима радосно бризнуо заљуљало цело огромно море магле. Растопљено злато разли се по маглама загревајући их, разносећи свуда свој топли, свој спасоносни, свој мили

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

И кад би се с прозора који су гледали на море прешло на прозоре сјеновите стране, прелаз је био тако нагао а промјена слике и расположења тако велика као да

За мојим проласком дизао се шапат оговарања. Знам да се причало да су оца, насред оцеана, морнари убили и бацили у море зато што је према њима био „гори него пас”.

Тамо као да се догађало неко страсноболно крваво насиље. Големо црвено сунце тонуло је у море споро, језиво споро, некако неповратно, неопозиво.

И море у приобалним шкрапама као да би застало слушајући га и подносећи његов чар. И румен запада као да се од њега јаче разга

емоцијама а да не учествују у игри, и да иза стакла, под заштитничким окриљем филодендрона, кроз дурбин проматрају оно море на коме се други распињу и тону. Ко зна!

У тим душама као да нема плиме и осеке: оне не дишу. Мртво море. Код ње није било заборава, препуштања без времена, западања у мртву бездјелатност. Или, тачније, бивало је и тога.

и тако наизмјенице, било би савршено свеједно колико су те вјечности трајале: између два блијеска свијести, једно море ништавила или један часак ништавила потпуно су једнаки. Питам се: има ли можда у томе нешто утјешно? – Ко зна? Можда.

Знам је кад, клонула, пуста, бије челом о хладни праг безнађа. Душа дише у патњи као море у плимама и осекама. Познам спечену сухоћу кад пресуше сузе, кад се у прсима згруне тврда ледена гваља.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Шта ћеш, господин-Мито, простота!... — Гледај, море, да не наиђеш још на какве своје чакшире... да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и зацену се

— Шта си ти, море, починио тамо у Трбушници? — проговори капетан, чим Ђурица стаде. »Хвала Богу!« — помисли Ђурица.

— Море, то се зна... какво издавање! Али ко ће ’наке муке поднети? — Ти их немој подносити, ко те гони да их трпиш...

— Шта велиш, море? — викну онај с прозора. — Зови људе, буди капетана! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не

цију... цини... Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море чућемо неки глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна се«. Аја, што ја знам, то мора бити.

— Како се провуче, слава га убила, ’наки човек кâ тресак! Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи. — Ја, море. Да нису ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао. — Шта ћеш је прегледати сад — одговори Радисав.

Том приликом заподену се занимљив спор између Марка ковача и једнога дебелога терзије. — Море каква песница, шта ти говориш! Ја ћу сад да се провучем овуда — викну Марко.

— Сад је он, мој брате, чак у десетом округу. Склонили су њега добро... — вели један Ђуричин сусед. — Море, шта ти говориш ? — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама.

— Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не састави друштво. — Јок, море, деца га познају... познају га деца, кад ти кажем. — Сад ће уцена, сто дуката! — вели један кадровац.

Не смеш га дарнути, кâ у око. — Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема. — Море чуће за њега сва Србија, ја ти кажем. ...

А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар осамдесет дуката... ’Вала је Богу!... — Море, ти не тражи наводаџију за женидбу: видиш како умеш лепо да се хвалиш. Ни баба Ружа не би умела боле намештати.

— Па... кô свуд: по два на струк — одговори овај. — Па зар у сто клипова товар жита!... — викну Ђурица. — Море није, ви’ш, Перо ти каже: само да га заплашимо... Знаш, брате, није ни мени лако гледати, да ми пропада толики мал.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Он им је одговарао: — Како ћy да је работим, кад је на њој врзино коло? Ту се збирају нечастивници и самовиле. — Море, није то истина, — рекли су му сељани. — Тебе варају.

сване, они одмах стану гледати да л̓ има какога год трага куд је она сила ишла од двора царског, али се ништа знати не море; нигдје никакога ни трага ни гласа.

Пошто пријеђу дивљу планину, срешће их море, преко њега не могу никако; него накрај мора имаду три јагоде: да уберу те три јагоде, па да једну баце на море, одмах

их море, преко њега не могу никако; него накрај мора имаду три јагоде: да уберу те три јагоде, па да једну баце на море, одмах би им се начинио мост; али да оставе и кад отуд пођу. Оштар Дан опет запише.

кћери, царев син и Оштар Дан иду тражити краљеву кћер; али тешко да је нађу, јер кад пријеђу дивљу планину и велико море, онда ће их срести гвоздена планина, која је свезата са небом и земљом; него на крају те планине има лијеска и у њој

Док је бацио јабуку, одмах му се начини цеста, и они пријеђу. Кад су прешли преко дивље планине, срете их велико море.

Царев син опет пита шта ће, а Оштар Дан погледа те види три јагоде; брже убере све три, једну баци на море и одмах му се начини мост, а двије остави у џеп. Сад пријеђу преко мора и отиду даље.

Жена узме кључеве, а везир до неколико дана умре. Син оца лијепо опреми, све по хадету, што се најљепше море. Сваки му је дан ишао на мезар и дову учио.

Кад дође у башчу, има шта и виђети: у једном буџаку трешња, а око ње се овила лоза, е родило обоје, ама више не море ниједно да држи плода. „Хвала богу“, помисли везировић у себи, „свашта ли ти је имао мој отац!

Па још послао неколико и шех-исламу, па и он орогатио! Цар није знао шта ће чинити: не смије да разгласа, а не море се лијечити. Да виш сад мога везировића! Обуче шехско одијело и пође царскоме двору.

Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита: — Море, шта си ти огласио народу за мене? А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он

— У што си, море, похарчио паре? — завикаће отац. — Богме, бабо, видио сам што прије никад нијесам видио: један Чивут бије мртва

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Једног дана, када се узбурка моје мртво море, Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом, Онда ће песник дозвати тебе, мада си тамо горе, Да закука, да заплаче

већ уморним преживела гледам доба И све што је некад било, и све што је око мене; И чудна се слика ствара: неко море од пепела, Над њим ваздух, паран криком, као да је смех сирене.

Ноћ је спавала покривена миром, Мрак се ширио к'о море дубоко, А ја сам будан, с тобом и са лиром, Дочек'о зору, не склопивши око.

У природи има много дана, Мутних, тамних као ноћи крило, У животу има много рана Само зато што је снова било. Море грли копно од искони, Капља камен без одмора дуби: Рад и живот по свој васиони, Човек живи кад уме да љуби.

Свуд мртво море, свуд нигде ничега; И спава вода, и нема промена. Нема промена. Сан једнак, камени Спаја сва места са пределом нада.

срце, што се у камен претвара, Време, и везе простора, и боје, И сан живота, илузија стара, Пашће, к'о сада мртво море што је Пало на гробље, вечно га одмара.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Небо је било ведро, море мирно, а јасна и поравната ивица хоризонта према којој је био управљен брод обећавала је спокојну пловидбу.

Ћипико, Иво - Приповетке

ХРАМ 131 ДОМАЋИН 137 ПРИПОВЕТКЕ НА ПОВРАТКУ С РАДА Хватао се први мрак када је пароброд пристао уз мост што се у море увукао и био пристаништем већих бродова. Најпре искрцала се варошка чељад, а за њом наврвише Загорци.

По путевима усталиле се млаке, а низбрдицом вода дере. Са кровова капље, рекао би киши. Море се до надалеко замутило, као река кад набуја из честих оборина.

И та рука, за неко време, остаде испружена у ваздуху. Наредни дан иза олује освануо је ведар и море се утишало. Срећа хтеде, и брод што јевтино превози крену одмах јутром преко мора.

— И ја ћу, ако ми скривиш! — одговори он, и презриво махну руком. —Момче плану и чврсто прихвати за узду. —Море, мичи с пута! — плане и ефендија; махне бичем, но не спусти га, већ га собом држи. —Нећу, док ми не одговориш!

А пред њима стоји раскомадани хлеб; сунце их гризе и море мирује; око њих се све упокојило. Радници, пошто се заложише, растркаше се да се вина напију, да боље одоле послу.

Затим се оба дигоше, стресају са себе мрвице, и растежу се у сунцу. Гледају у море, а кад подигну главу, очи им бјеже на њихове висове, већ покрите снијегом, и пламте им снагом и здрављем.

Мирно слуша отицај живе воде што из голога камења отиче у море; вечерас не јагми се као прво да прва зграби, па да одмах пође; мило јој гледати у мрачни простор и вреву свијета.

Бјаше се старим путем попела све до задње виси, откуд се још море видело. Наједном, прво него ће да заокрене у до, окрете се прама граду; може бити да јој га је било мило, или се сјети

Обиђе поље и преко војничкога дрвореда изиђе на пут што уз море води. Устави се код увијек зеленога бора самца што се у пучини затона огледа и вјечито над њом бруји, као тајанствена

Слободно погледа на живо море и хтједе да преко његове пучине продре у недоглед. Знала је из чувења да се оно простире у неизмјерну даљину и да га

Гледајући у море, сјети се онога дана кад је задихан пошао к њој носећи у руци једну форинту; показује јој новац и вели: —Нашао сам га

истичу се мрким прелијевањем зеленила, из кога вири прожутјели сочни плод, а крајем бијели се жало, и ту је свјетлије море начичкано пјеном валића који се тек замећу.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

у љубичастој ноћи слуша шуштање звезда или да стаза није само у сумраку бела него и вечно будна, односно да пролећно море има слан и модар мирис, који трепти над обалама.

Први: „пароброди запловише море“ место „пароброди запловише морем“. Други: „извором сањам“ место „извор сањам“. Трећи је веома сложен, зато што“

За пример „запловише море“ – који је истоврстан са „залутах разбојништво“ – могло би се рећи да прелазак с неправог објекта (морем) на прави

– који је истоврстан са „залутах разбојништво“ – могло би се рећи да прелазак с неправог објекта (морем) на прави (море) појачава значење дејства и увећава напетост.

Напетост се увећава, поред осталог, зато што „пароброди запловише море“ због померене рекције покреће још једно, додуше потенцијално значење, коме одговара прави објект: да „пароброди

померене рекције покреће још једно, додуше потенцијално значење, коме одговара прави објект: да „пароброди заораше море“.

При томе се смрт у слици морнаревог утапања у море у многим појединостима узајамно претапа са сликом изласка из мајчине утробе, све до, на пример, двозначних „раздераних

утробе, све до, на пример, двозначних „раздераних обала у рукама“, које исто толико упућују на утробу колико и на море.

Наводимо прву строфу и њено варирање у трећој: (1) Тако опори морнар пада у море Стрмоглав, Отчепљујућег нагло примио га и живот, А нагризаће га до зоре Тајанства, и сва та љубав замирише на јод.

(3) Стари морнар стрмоглављује се у море – Чеп мајке, с главом наниже као у живот, Отчепљена боца крваво вино точи у зоре Тајанства, и распутаност, гле,

митолошког бића, помало налик на оличење грома – разбија небо, одвлачи комад плаветнила и затим се цео свод сручује у море. Стрмоглављење с врха катарке у водене дубине, с откинутим комадом чврстог (каменог?

) неба у руци, као и претакање неба у море (провала кише?), то је у српској поезији морала бити потпуно нова врста песничких слика, вишезначних и зато што су

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Нико и ништа, човек коме је једино занимање: зет. ДАРА: Он је чиновник, мајка! ЖИВКА: Море, какав чиновник! Час у служби, а час напоље. Јесмо ли трипут досад трчали за њега да га спасавамо?

Кажу: опасно је кад кога дочепају новине; море, какве новине, нису оне ни издалека тако опасне као фамилија. Зато, знаш, боље је добро са фамилијом.

ЧЕДА: Па јест што кажете.. .У вашим годинама. ВАСА: Море, док сам био млађи, још мање ми је требала. ЧЕДА: И то је истина.

ДАРА: Видим. ЧЕДА: Е, па! ДАРА: По мени, уверавам те, милије би ми било да отац није ни постао министар. ЧЕДА: Море, није зло у томе што је отац постао министар, већ је зло у томе што је мајка постала министарка.

Зар изгрдили ме и нагрдили и нафарбали свима бојама у новинама, а ти мени да се стишам! Море, земљу ћу да прогризем, па ћу да га нађем, а већ кад га нађем, запиштаће мајци и проклињаће час када је научио да пише.

ЖИВКА: О чему? ВАСА: Па о томе што је изашло у новинама. ЖИВКА: Море, шта ме се тиче што ће они да разговарају, него што ти њему ниси казао... ВАСА (пресече је): Чекај, молим те.

Тако му реци!... XИ АНКА, ПРЕЂАШЊИ АНКА (долази споља): Госпођа Ната Стефановић жели... ЖИВКА: Ко море?... АНКА: Госпођа Ната Стефановић, министарка. ЖИВКА (поправља је): Бивша министарка. АНКА: Да!...

ЧЕДА: Тако је то, мој ујка-Васо. Пацови се разбегавају чим лађа почне да тоне. Није овај ни први ни последњи. ВАСА: Море, нек иде до ђавола! Него, дедер, кажи ти мени оно што сам те питао: може ли она ствар некако да се изглади?

ЖИВКА: Ију, шта ви мислите? НАТА: Па де, де – што се сад правите... Учили сте и ви бриџ, нисам само ја... Море, знам ја све то по реду.

(Оде.) XВИИИ ЖИВКА, ВАСА ЖИВКА (гледа поражено за Натом). ВАСА (долази из собе). Оде ли ти та? ЖИВКА: Оде, море, али ми наслути. Шта мислиш ти, може ли то одиста да се деси да онај да оставку? ВАСА: Па... како да ти кажем...

ЧЕДА (спречи му пут): Ехе, пријатељу, куда си навро? РАКА: Јаој, пуштај ме, хоћу да га пробуразим. ЧЕДА: Кога море? РАКА: Срету Матића. ЧЕДА: Зашто, бре? РАКА: Опсовао ми је оца мандаринског. ЧЕДА: Па што ниси и ти њему опсовао?

(Рака побегне. Прилази Сими и уноси му се у лице.) – Због мене, је ли, због мене? Море, не била ја министар, па би ти видео да л' бих ја због тебе дала оставку. (Сима оде. Она гледа Чеду, Дару, Васу.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Рече ми: „Бог турска душа“... — Не, не!... Ваке: ,,Бог потурска душа“... — „да не ми је земе, море Чемерико, док не ти направим добро“! — А, таке!... Ете, таке је рекол тој стари пес!... Тој погани потур и торбеш!...

— Који мјесец?!.. — окрену му се с подсмехом сам домаћин. — Бога ти јемца дајем да неће дуго бити!.. — Хајде море, никад више! — А зашто, побратиме? — Зато што држава и није за вас... — Нијесам то досле знао...

— Вала да можеш... Остави старе обичаје. Било па прошло... Камо среће да сам мало боље гледао!.. Ех, ех, море, Новица: што не знадох да се не једе све што лети!.. Питај, море!.. — Не могу, у мојој си кући... – Онда, слушај!..

Камо среће да сам мало боље гледао!.. Ех, ех, море, Новица: што не знадох да се не једе све што лети!.. Питај, море!.. — Не могу, у мојој си кући... – Онда, слушај!.. ...

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Подигô се у висину Па облаке раздерао; Стогодишњем храсту рече: „Ето, видиш, сад си пао!“ Тражи море, па га нађе, Тресну, смрви чврсте броде, Па уздахну урнебесно, Насмеја се — даље оде.

Плаве очи — огледала душе, Море које не буркају страсти, На дну бисер тихога весеља, Миље што се реч’ма не да касти.

Поток тече даље, даље.. Шта је њему завичај Њега море к себи зове, Мио му је позив тај. А под кровом наше среће Беше момче, живи плам.

Или ће се одбит’ само, То ми текем прија, Као што се бурно море Од стена одбија. XИИ Ал’ шта ј’ ово? Шта то чујем? Да ли ми се снива? — Јер овакве гласе данас Само сан дарива.

ХРИСТОС НА МОРУ (Уз слику) Возили се (тако књига пише) Апостоли с учитељем Христом, Возили се по морској пучини; Море мирно и глатко му лице, Над њим лете тице предветрице.

Али нуто, небо се замути, Све се црњи подижу облаци; Ветар дуну као ала љута, Стаде шибат’ море и таласе. Таласи се дижу, утолежу, Те бродара пеном запљускују, Све то јаче, све страшније дува; Пропаст зија,

Ту још брује оне речи Друга миленога: „Надај ми се, љубо моја, Мајко чеда мога!“ Љуба гледи море сиње, Море љубу младу — Обикли се, они живе У најбољем складу.

Ту још брује оне речи Друга миленога: „Надај ми се, љубо моја, Мајко чеда мога!“ Љуба гледи море сиње, Море љубу младу — Обикли се, они живе У најбољем складу.

“ Љуба гледи море сиње, Море љубу младу — Обикли се, они живе У најбољем складу. Сиње море дише плимом И осеком туди — Исто тако, исто тако Кô и њене груди.

Она носи на дну срца, Носи војна жива — Сиње море у дубини Њега мртва скрива. »Српске Илустроване Новине« 1881.

ДА СЕ НЕШТО... Да се нешто зберу сузе, Све што их је негда лило Сиромаштво и патништво: То би вел’ко море било. Са обесних да се срцâ Безмилосна здере кора Јаки брод би могô бити, Баш достојан така мора.

Беч 1882. ДАРВИН Снагом ума богодана И задахом духа веља Потресô је, заљуљô је Море мисли из темеља. Таласи ће ови расти, Век ће веку да их прати: Зато Дарвин није умро Нит’ ће с’ икад мртвим звати.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

) ПРЕЂАШЊА ЈОВАН: Ево ме, мајсторице! ФЕМА: Гледај опет овог! Сад да не свиснем од једа. (Подбочи се.) Море, имаш ли ти памети или немаш? Море, зар ме не видиш како сам обучена? Кад си јошт овакову мајсторицу у твом веку видио?

ФЕМА: Гледај опет овог! Сад да не свиснем од једа. (Подбочи се.) Море, имаш ли ти памети или немаш? Море, зар ме не видиш како сам обучена? Кад си јошт овакову мајсторицу у твом веку видио?

ПОЗОРИЈЕ 9. БИВШИ, МИТАР МИТАР (Феми): Несрећо и погани, имаш ли памети? Шта си наумила с кућом? Море, мислиш ли ти остарити? ФЕМА (метне мараму на нос): Ух, опет ми дошао, да ми смради нос.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

(И) 121 БОЛ И СУНЦЕ 123 НОЋ ЈАЧА ОД СВЕТА 125 СВЕСТ О ЗАБОРАВУ 126 ФЕНИКС (ИИ) 128 ЛАУДА 129 ЛАУДА 130 БАЛАДА 131 МОРЕ ПРЕ НЕГО УСНИМ 133 ПОРЕКЛО НАДЕ 135 ОСЕЋАЊЕ СВЕТА 136 ПРОШЛОСТ ВАТРЕ 137 БУДУЋНОСТ ВАТРЕ 138 ЗЕМЉА И ВАТРА 139 ОСЕЋАЊЕ

И ВАТРА 139 ОСЕЋАЊЕ СВЕТА 140 КРИТИКА ПОЕЗИЈЕ 141 РАДНИ ЦВЕТ 142 ОРФИЧКА ПЕСМА 144 ПЕСНИК 146 БЕДА ПОЕЗИЈЕ 147 МОРЕ ЗА РАДНИКЕ 148 МОРАВСКА ЕЛЕГИЈА 150 НИЗВОДНО 152 ЉУБАВ ПОЕЗИЈЕ 154 КАП МАСТИЛА 155 КРИТИКА МЕТАФОРЕ 156 ПРИПРЕМАЊЕ

КАО ЕПИТАФ 164 ЦРНА ВАТРА 166 СУДБИНА ПЕСНИКА 167 ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ ПИСАТИ 168 СМЕЛИ ЦВЕТ 170 АГОН 171 РУДАРИ 172 МОРЕ БЕЗ ПЕСНИКА 173 ЕПИТАФ 174 ЦВЕТ 175 ПЕСМА 176 СПАВАЧИ 177 ОСТАЛЕ ПЕСМЕ 178 МОРАВА 179 ИЗГУБЉЕНА ЗА ОНЕ КОЈИ

На звучним обалама где древно завршава море каменим срцем слутиш: ваздух је велико чудо. Нек траје лепота сунца до последњег сна, горе према врховима који

Црно једро мог ветра пловидбо ослепљена Мојој охолости море до колена Над мојом главом опасност симетрије Светова поређаних умом у привид.

мрачних анђела уклета лађа носи терет изгубљеног времена и наше мртве пријатеље у шуму без птица требало је прећи море време и простор који су се помешали сада су за једну смрт далеко од сваке обале светлост и сенка играју на води игру

на најразличитије начине у плоду и камену подједнако Први пут слатко други пут врело Сада има све што је њено На југу Море на северу облаке На истоку трешње на западу маслињаке И сазвежђа над Фрушком, звездане строфе најлепше У камену и на

Реч жудња! једина још смисао не нађе; И птица у паклу кроз тужну ми главу. О горко море за моје беле лађе кроз исписани предео и вербалну јаву! Реч смрт!

ЛАУДА (1959) ЛАУДА Најлепше певају заблуде. О, вали, Римује се море! Тад смо на жал пали. Мало је имена исписаних на води.

Много смо патили. И, ево, сад пева Припитомљени пакао. Нек срце не оклева. Исто је певати и умирати. МОРЕ ПРЕ НЕГО УСНИМ Свет нестаје полако. Загледани сви су у лажљиво време на зиду: о хајдемо!

А ми верујемо свом жестином у мисао коју још не мисли нико, у празно место, у пену када с празнином помеша се море и огласи риком.

БЕДА ПОЕЗИЈЕ Реци ми нешто што је шума Реци ми нешто што је море Ко зна шта је то што треба рећи Бос и горак потуцаш се од речи до речи Ватра горча од дима Под челом ти гори Она ће

Краков, Станислав - КРИЛА

— Врућина ми је. – За срећна повратка, море. Замазани дечак са погледом сунцокрета и масном, дроњавом кецељом трчи са ишараном боцом.

Ноћ је топла и пијана. Звезде се веселе. Плешу Велики и Мали медвед. Скакућу Алдебаран и Андромеда. Море је запаљено и блиста. Варош је у тами. Све спава. На молу генерали дају руке сестрама милосрђа.

Петровић, Растко - АФРИКА

Цео дан хоризонт је покривен тешком млечном запаром кроз коју се сунце слива као растопљено олово. Море, које је иначе толико прецизно по својим ивицама, меко је и густо као крем.

С „ 26,28 З дужине, 311 миља, облаци, мирно, ветар ИСИ 16 „ 19,00 С „ 17,51 З дужине, 308 миља, ведро, таласи у ноћи, море мирно. 17 „ Дакар. Једно вече пуно узбуђења. Пред њим дан врео који упија сву плаву боју неба и мора.

на сасвим нагом телу, има око врата крагну ол каучука и кравату од кариране свиле, коју не жели да укваси скачући у море.

Хтео бих да се купам, али ми не дају. Кажу ми да је пристаниште као и цело афричко море пуно ајкула, о чему црнци ни не воде рачуна.

увијају у себе, и тако поступно ископају огроман округао олук под собом, који је затим права млеваоница чак и када је море мирно.

и чисте, наге, око Банфоре; Африке, дивље и луде око Мана; Африке мистерија у Куликору и Африке ропства на Гореу. Море бескрајно плаво, али тако плаво да је равно плавилу мора у Напуљу.

Скоро трчим бескрајном плажом до ушћа реке у море, и после плажом поред реке. Према мени профил Рабата, од најлепших профила градова које сам видео; у даљини славна

Када се ујутру сви бродови пожурише у пристаниште, море је већ било много мирније, али је хладноћа и дале била неописана.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ГЛАВАШ: Не бој се сад! СТАНА: Јеси ли махнит?... Ил’ је беснило Што те о мéни, можда, сналази?... Везир нас чека, море, Сулејман! Па тешко теби, ако дочује Да си нам пута тренут једини У овој гори силом пречио! Дете ми пуштај!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Ту су ти војници од свију родова оружја: пешаци, коњаници, тобџије, пијонери, болничари. А кроз ово море од људи снују на све стране коморџиска и болничка кола, тобџијске каре, сеном натоварени коњи, чопори волова, оваца,

Од силне јапе сушило се воће и трава, па се пламен и њих дохватао и цео се предео претварао у пламено море. Стока, пси, пиладија — управо све живо бежало је с дреком из попаљених села; арлукање паса разлегало се далеко по

Ја нити умем да искажем, ни поново да изазовем у себи онај осећај који ме обузе при погледу на оно море усколебаних црних редова и колона, што су са свију страна у грчевитом трку стремили нашем шанцу.

Док се војска пострајала, њен командант потпуковник Караџић нешто це живо разговарао с Комаровом. Војска као море притисла пољану, а од ње малко у страни, на једном брежуљку, разговарају две српске војводе — Караџић и Комаров!

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Кад се мајка моја спусти — У том санку пуном миља, Те над нама руке дигне, Заједно нас благосиља — Од суза се море диже, Ми пловимо по таласу — Мила ружо, душе душо, Шта ти мислиш у том часу?

Кад си рекла, бисер да је... Ова речца, ова мила, Она ме је у највеће Сиње море претворила. Па те море грли, љуби, Па се море плимом диже, Око тога бела вратаљ Сав ће бисер да наниже.

Кад си рекла, бисер да је... Ова речца, ова мила, Она ме је у највеће Сиње море претворила. Па те море грли, љуби, Па се море плимом диже, Око тога бела вратаљ Сав ће бисер да наниже.

Ова речца, ова мила, Она ме је у највеће Сиње море претворила. Па те море грли, љуби, Па се море плимом диже, Око тога бела вратаљ Сав ће бисер да наниже.

Брзо оде цвет за цветом, — Она прва суза твоја Створила је море суза, У ком тоне душа моја. XВ У гроб, у гроб спуштају је. Живот мој, и моје све.

Подигô се у висину, Па облаке раздерао; Стогодишњем храсту рече: „Ето видиш, сад си пао!“ Тражи море, па га нађе. Тресну, смрви беле броде; Па уздахну урнебесно, — Насмеја се — даље оде. Гром га прати, а он лети!

“ Пита ме горки јад. — Тад рећи нисам хтео; Сад рећи — не бих смео. XЛИX Пепо ли ми описујеш Оно дивно, силно море, Кад маина дланом меким Разглади му с чела боре.

Па још ноћца кад заплави, Па затрепте звезде мило, — А теби се тако чини, Да се море с небом слило. Оно море, што кад рикне, Задршћу се даљни краји. — Та страхота даклем уме Да се стиша и затаји!

Па још ноћца кад заплави, Па затрепте звезде мило, — А теби се тако чини, Да се море с небом слило. Оно море, што кад рикне, Задршћу се даљни краји. — Та страхота даклем уме Да се стиша и затаји!

Ох, причај ми, причај јоште — Груд се моја од тог шири, Даклем море, силно море, Тако уме да се смири!? Аој, Боже свемогући, Молим силу твоју јаку, Дај и мени — мојој души,

Ох, причај ми, причај јоште — Груд се моја од тог шири, Даклем море, силно море, Тако уме да се смири!? Аој, Боже свемогући, Молим силу твоју јаку, Дај и мени — мојој души, Површину барем таку.

Л Молио сам Бога крепко, Што га мољах Бог ми даде, Те ми с’ чини душа моја Да ј’ и она море саде. Легли вали, па заспали, Као вишим чудом неким; Маина им богодана Чело глади дланом меким.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Јеси ли ти имао командира? — запиткује Мишић. — Имао сам. Али ја сам био најближи команданту. — Море, шта се натежете око тога — нервира се Радојчић. — Звао га човек, па квит. Шта вам је наредио?

— Море, остави се размишљања. Ако почнеш тако, онда никад краја — додаје капетан Милија. — Е, размишљали бисте и ви, господин

Пера наставља: — Знаш... а ловац подигне пушку. — Па нишани... — Нишани... — добацују остали. — Море, не „пребацивај“ се, него пиј то! — додаје коњички поручник Љубисав „Хусар“. — Дум!

Фјодор шчепао магарца за уши и подигао му главу да не би ударао ногама. — Море, шта га молиш! — дотрча „Ђеврек“, дохвати магарца за једну предњу и задњу ногу, обори га и из места прескочи.

Руси закључили мир. Немци згужвали Румуне и сатерали уз Црно море. Централне силе шире се сада од Балтика до Палестине.

— Знаш... жена је ка мазга — објашњава чича Данило, резервни капетан. — Усићи се наједном. Море бијеш је, море милујеш, море мазиш... Аја!... Пође мазга кад њој „ћорне“ на памет.

— Знаш... жена је ка мазга — објашњава чича Данило, резервни капетан. — Усићи се наједном. Море бијеш је, море милујеш, море мазиш... Аја!... Пође мазга кад њој „ћорне“ на памет.

жена је ка мазга — објашњава чича Данило, резервни капетан. — Усићи се наједном. Море бијеш је, море милујеш, море мазиш... Аја!... Пође мазга кад њој „ћорне“ на памет. Ми, грешници, изгибосмо овде да бисмо их ослободили.

А оне, како су ћуркасте, могу још и да помисле како ми намерно нећемо да се вратимо... — Море, Дачо, брате слатки — вели му његов вршњак, обвезник чиновничког реда ко ће још наше бабе да гледа.

— Море, Дачо, брате слатки — вели му његов вршњак, обвезник чиновничког реда ко ће још наше бабе да гледа. — Море Ђуро, да ја теби кажем... Не ратују старци већ деца од двадесет година... А ти не бирају.

— А где је канцеларија коморе, где је ветеринар? Војник одговори са извесним снебивањем: — Не знам: — Море, знаћеш сад!

А прати је наш пуковник из позадине. — Тешку службу тај има! — вели у иронији капетан Радослав. — Море да видиш, више се узортира он него она. — Хајде, служи се — нуди Радослав. — После тебе — одбија Коста.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Јер почев од тога тренутка, сва предбранковска поезија била је, море ѕербіцо, безмало у потпуности збрисана до те опаке мере да смо се читавога тога у поезији занимљивога столећа одрекли

Наравно да се тако не ствара живо језичко море, ни клима једино погодна за поезију; тако се најпоузданије припрема смрт поезији.

Адову бездну Орфеј, љубезну во јеже спасти, прешед без страсти невредим. Так' ад и море, огњ и горе, преиду смело за твоје тело, љубезна.

Ти воздвигни твоју царску главу горе, Да те опет позна и земља и море, Покажи Европи твоје красно лице, Светло и весело како вид Данице. Востани, Сербије!

Тако једни и други и трећи ден прође, Когда св'јет на земљу и тишина дође. Тогда сја чињаше нес град б'јело море, Домови и тороњи — б'јеле морске горе. Сад брадати Руси движут своје лопате, Један другом вичу: „Гледај саде, злопате!

Смјех на лицу и пријазан свега струка твога Нетљена је, до дна серца, пажит ока мога; Гледећи те, ја утапам у пламено море, К'о што трепте када сунце оолистава боре.

Јао! Јао триста пута! Пала нам је, пала коцка љута; Море зала ов’ је свет! Леди ватра, зрак, и гром, и вода, Звери, змије, гад од разна рода, Често век нам чине клет!

Даље, душе, даље! Гле како Дунав струји огромно, Купећ капљице, там’ у море сиње носи. Као богатца живот, час тихо, час спеши буровно, Да величину своју вечити саспе у гроб.

Живот је, друже, ово бурно море, Облаком тешким обастрто горе, Гди вихор струже, и Харибдис клети Пропашћу прети.

Уз конфект се једе Из Земуна сир, А флаше се реде Баш к’о да је пир; Ту се скаче, море, Чардаш, котиљон, И урла до зоре: — Живио наш бонтон!

Од првога огранка Тих боравићу сан Док тамна ноћ не сагна У море кивни дан. Чим Влашићи затрепте, Поноћи груне час, Моја ће пренут дума И харфе јекнут глас.

обћинство, које си у певању не да границе метати; или многом преписивању, где се лахко што и нехотице променити море.” Исти овај Славончићев а не Видаковићев текст прештампан је и у Дежелићевој Пјесмарици, Загреб 1865. стр. 485—6, бр.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Јер ја ти, старче, радо не слушам Говора празног дуги безначај!... ВУЈО: А бог ш тобом, свијетла госпођо! Ко ме море чут просто му — нека ми чује разговор! А не море ли?... Нек’ уха чуло прстом заптије!...

ВУЈО: А бог ш тобом, свијетла госпођо! Ко ме море чут просто му — нека ми чује разговор! А не море ли?... Нек’ уха чуло прстом заптије!... ЈЕЛИСАВЕТА: Неваспитани — Кô разбојници — мрка изгледа; Шта је, што стојиш?

ЈЕЛИСАВЕТА: Ишчекује ме? Ал’ нека, иди, мож’ и чекати! Гондола на ме знам да не чека, Нит’ море прска сјајном радошћу С весала бритких бисер сићани, Да ме на груд’ма свију милина Кроз тиху румен зрака сунчевих

И докле она стоји на мору, Море ће бола срце кидати... ЛЕОНАРДО: До тебе стоји, светла госпођо! Ако нам твоје нема помоћи, Детињства твога љуљку

БОШКО: Да — ал’ ен’ и Вује! Вујо зацело не зна лагати, А лаже л’ песма, он ће казати. Вујо! Хеј Вујо! Ма чу ли море, не оглувио!... ВУЈО: А што ћу ви?... Ха?... БОШКО: На ријеч једну, Појест те нећу, краворепино!

А стрепили смо много за тобом. Кад тако некад јутром пораним И са врхова нашег Ловћена У мутно море поглед утоне, А из недара му видим ужаснут Све прождирућу силу где пени, — Па бојећи се гнева божијег, Кâ онај

шакал вреле Азије, Европе полу скоком прејурив, Престоље златно силних краљева Омастив крвљу свога беснила — Сад море мути бојом мача свог. ВЛ.

Где је Станиша?... Ил’ га у тебе неко опада?... КНЕЗ ЂУРЂЕ: „Опада...“ Гле отпадника, „опада“, Отпадници сте, море, обоје! Издајници сте срамни обоје! Бунтовници сте гладни, грабљиви! Па вас опада ваше недело.

Сиромах Радош неће се скоро насмијати као... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Говори ко је дошао? ВУЈО: Божја ми вјера, не море! У туђинству је, господару, горак осмијак!... Тек, вељу, поклонићеш га?...

Изломише ми старост лиснату, Одвојише ме с децом рођеном... То беше ужас самој природи, Оног се дана море љуљало И рикајући гневно, ђипаше Мутнијем песком море шибајућ — А с облака се змија јављала Присипајући огањ

То беше ужас самој природи, Оног се дана море љуљало И рикајући гневно, ђипаше Мутнијем песком море шибајућ — А с облака се змија јављала Присипајући огањ срдито, Потресала је ломни трескови Планина даљних темељ

мушка браћа чекају — Да ти покажу оне дивоте Што после смрти правовернима У рајском врту пророк поклања; Радуј се, море, и спреми душу Да је хурија поглед небески Са изненадом свога пламена Не збуни како...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

на обје руке, па сам за се крупно, дубоко говори, као да му глас долази из мрачних дубина: — Док једном не смркне, не море другом сванути. Додуше оно не би требало да тако буде, али људи тако 'оће, па нек им тако и буде.

— Кад буде по некој памети, брате Крстане, мрачне су ово и крваве бешједе, али се мени не море ни смркнути ни сванути међу људ'ма, јер ја нијесам чојек већ блентави Крстан. Зар није тако, брате Крстане?

— одахну крупно Дуле, па раздрљи знојаву кошуљу на широким, руњавим прсима. — А само да ти је знати каква љута зима море бити 'вође, на планини. — Зима, велиш? — Да, зима, зима! Колико ли је само свијета помела мећава на 'вој планини!

“ Не доврши. Звизну сабља! Људи моји, нећете ми, море бити, вјеровати, а ово је жива живцата истина: сат ли, подруг ли, стајô је труп усправ, а глава се откотрља, па

Чок јаша падиша!“ Мени би нешто жао. — Шјетио си се, море бити, оне пјесме: „Јао мени до Бога милога ђе погуби' од себе бољега?“ — Јесам се, вала, баш те пјесне шјетио!

А кад вркне кроз ноздрве — море бити да ми нећете вјеровати — а кад пирне и вркне кроз ноздрве са дрвећа полијеће лишће! Сретосмо се. Он сâм, ја сâм.

Јаши! Најбоље се, болан, чојек море на голу коњу одморити кад је зорли уморан. Јаши! Јаши! — Аман, шта ћиниш већерас са мном?!

Давид: Тужим га славном суду, јер ми је изио читаву њиву кукуруза. Тужим га и тужићу га што се даље и теже море! Судац: О-хо, људи, људи! Што још човјек неће доживјети у овој будаластој Босни! Јазавца тужити!

„Добро, каже, ама јеси ли ти средио у глави како ћеш тог јолпаза тужити?“ „Јесам. Тужићу га што се даље и теже море.“ „У који мислиш суд?“ „Па ја млим, жено, у окружни, јер је штета велика.“ „Ето, Бог те не убио!

Дружи се млого с кнежевом женом, и иду тамо жандарској касарни, па ја не знам... Море бити да је научила и од царски' оружника и од књегиње, а кнегиња је баш зорли, кабасто учевна жена.

Судац: Што си водио овог лопова пред суд? Што га ниси одма' на њиви убио? Давид: Како сам будаласт, море бити да би и то учинио да не знам данашњег реда и закона.

Писарчић: Помрчина, Давиде, помрчина, па не виде од очију. Давид: Море и то бити... Неки ме дан, баш ће бити у прошли пазар, пита газда Стево: „Признајеш ти, Давиде, да си српски,

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Са јелових гора слазила је Жена. (1911) ГРИФОС Ти, црвена жено, с очима од ватре, Страсна као море, разблудна кô змија, Тражиш моје хоћу, да твој жар га сатре, И сиктању твоме мој грч бола прија.

О, нераџин цвете, случајем не зови То знамење видно. О, заспи нас, заспи! Море, хучном риком брак тај благослови! Сунце, наше сунце, пухор златни распи!

Зар не осећате како море мили, Да не руши вечни покој палих чета? Из дубоког јаза мирни дремеж чили, А уморним летом зрак месеца шета.

Вечерас, мала, чуј крај једне приче: Био је један џин свемоћне власти, Оркан је роб му био с пуно части А он је море шибао што риче.

Можда је то скривен бол што дању ћути А у сутон јасно, када мру тренути, Осећа како се у старост корача. Море пролазности дан свирепо гута Хладно за бол душа што у њему плута. Страх ме од самоће кад време корача.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Господ је не убио! Прсте ћу јој исећи, да га мајци никад више не напише писмо. ЈЕРОТИЈЕ: Море ће да га напише носем. Носем ће да га напише, само кад хоће. АНЂА: Откуд ти ово писмо? ЈЕРОТИЈЕ: Донео поштар.

ЈЕРОТИЈЕ: И мрда!... ТАСА: Ала га брзо ухватисмо! ЈЕРОТИЈЕ: Море, то је оно што га још нисмо ухватили. ВИЋА: И може нам још и умаћи.

Хоћеш по други пут да наплатиш од неког дуг! МИЛАДИН: Није, бога ми, него први пут. ЖИКА: Море, како први пут! Да је први пут, не би теби требао мој мали прст. МИЛАДИН: Бог ми је сведок, господин-Жико!

Таман се ми тако договарамо, а дође собарица па каже: „Море, не бојте се, питом човек као јагње. Јутрос сам га, вели, помиловала за подваљак, па мек као рукавица, и мирише сав на

ВИЋА: Па што, брате, није чекао ја да му је концептирам? Ко зна шта ће он све написати? МИЛИСАВ: Није, море, толико због депеше, отишао је да се уклони док ми извршимо саслушање над оним. ВИЋА: Како, зар неће он присуствовати?

) МИЛАДИН (седајући рикне и рипне, прихватајући се рукама за задњицу). ЖИКА: Шта је, море? МИЛАДИН: Набодо'се, господине, ух, грдно се набодо'! ЖИКА: Ако, де, ако!

МИЛАДИН и СПАСА (једновремено): Грађани, господине! КАПЕТАН: Море, знам ја да су они грађани него шта ће овце? ВИЋА: Па мора, присутници. ЖИКА: Сами сте ви наредили.

ВИЋА (шчепа капу): Онда, господине капетане, ја одох! (Пође.) КАПЕТАН: Куда, море? ВИЋА: Напуштам дужност и идем на телеграф да поднесем господину министру телеграфску оставку и да кажем зашто је

) КАПЕТАН (скочи престрављен): Шта је то, море? XВИИИ АНЂА, затим МАРИЦА и ПРЕЂАШЊИ АНЂА (појави се усплахирена на вратима): Човече!

(Пауза.) Шта сад, мој господин-Жико? ЖИКА: Немате куд, морате га спровести. КАПЕТАН: Кога? Ђоку? Море ћу да га спроведем, везаног ако хоћеш; метнућу га у џак, као мачку, па ћу да га пошаљем у Београд!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

оком прогледује,/ деснијем се брком насмијава", девојка га покрива марамицом и убеђује родитеље да га баце у море.

приповетке, затим и алегорично-сатиричне приче, у којима је највише постигао ("Страдија", "Данга", "Вођа", "Мртво море" и др.).

Његове драме на античке теме (Окамењено море, 1962), у жанру блиском фарси (Други живот краља Освалда, 1963), затим с елементима фантазије и мистерије (Бертове

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Чекај, селе! Још не желим ја умрети! Док се земља не затресе, Бурно море не зајоше, Не поцрни сјај звездани, И месеца светлост бледа Не завије у облаку Божје правде и истине, Сјајне зоре

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

ПЕСМА ДРУГОГ КОПАЧА Роморила заморила, за море. О камен се спотицала, Вериге је везивале, за море. Пути јој се замаглили, У распеће распутила, Овамо се не

ПЕСМА ДРУГОГ КОПАЧА Роморила заморила, за море. О камен се спотицала, Вериге је везивале, за море. Пути јој се замаглили, У распеће распутила, Овамо се не вратила, за море.

Пути јој се замаглили, У распеће распутила, Овамо се не вратила, за море. ПЕСМА РАСПЕВАНОГ СТАРЦА Грдно ли је неко наказање, Зло сколило на крштену душу, Опачина нека ударила: Понесе

Јехова је то! (Девојке:) Силноме Богу појмо сад, Заиграјмо уз свирке звук На нови глас, на нови глас. Нека море и земља стрепе, Реке нек похвалом зашуме И нека планине зајече, Њему светлост дах је и бит, Он крилима ваздушним

Јер нађох, рече Бог, човека по срцу мојему. 9 Ветри да сукобе се с рекама, и да исуше, као за Мојсија море, судије као за Исуса, ћивота ради Јордан.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Увек беле чарапе, чиста кошуља на њему. Офиксане ципеле. Свако јутро, када га видим, дирам га, питам: »Море, она твоја баба нешто се провреднела?

прсима и врелим лицем, увек кад дође код њих па види и њега, брата Младенова, будућег зета, почне њој да се тужи: — Море, пријо, кажи оном твоме нека мање пролази поред капије, нека мање овамо гледа. Ова моја ништа не може.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

у амајлију (ЖСС, 295; СЕ3, 13, 289; Караџић, 4, 1903, 194; 196; 198; 200), или му се пришива за капу (да га штити од море или ноћница, ГЗМ, б, 1894, 688; СЕЗ, 13, 287), или се меће на прса или под мишку (Караџић, 4, 1903, 196), или под

), отока (облог од куваног лишћа од б. »који не гледа у море«, ЗНЖОЈС, 9, 45), опекотине (бобице и лист, Г3М, 1. с. 350), живе ране и занемарене ране уопште (ЖСС, 270; ГЗМ, 4,

, »па му не море никаква басма ништа учинити« (СЕЗ, 41, № 186. Упор. и Маринов ‹Народна вра и религиозни народни обичаи, Сборникъ за

Од тиса беже ђаволи, вештице, море, и друге утваре. Ђаво се хвата па глоговину и тисовину (БВ, 3, 1888, 103; 8, 1893, 364; СЕЗ, 22, 1921, 170).

, 381). Рен. Он је, по народном веровању, и средство које заштићује од море (СЕЗ, 66, 1953, 232). Ружа. У Призрену се православне жене на Ђурђевдан ујутру »чешљају испод руже«, и остављају

Све те радње карактеристичне су за култ божанства плодности. Трн. О употреби т. или драче против вампира и море в. и СЕЗ, 66, 1953, 175, 189, 194, 199 ид, 208, 232.

Сем тога, ако се испод б. простре »девет свиленије шудара, како море сјеме на њи пасти: оно, како У себи снагу и моћ имаде, пробиће осам тије свиленије шудара, а тек једва ће се што на

Она је у служби разних демона (вештица је јаше, куга је држи пред собом) и штити од њих (од море, на пример, ако је иза врата и наопако окренута, или од бабица, ако је новорођенчету испод узглавља или поред колевке).

Ћипико, Иво - Пауци

што се у сунцу прелијевају у модричасто зеленим бојама, од пшеничне јарке до тамније ражене; и поље прострло се као море, по њему разбацане окићене главице, а по дну њега цвијетне ливаде, над којима страже поређани јабланови; поред њих

дере сваке године планину, гази истим путем и безмало срета у путу једно друштво; и кад с врха крајних брда угледа море, осјећа се некако пространијим и увјек низбрдицом заојка бар у по гласа.

Преко поља сунце упире у чело, у очи жеже, али бриге га јаче море, па не тражи хлада да се од врућине склони. По пољу, у сунчевој свјетлости, прелијевају се жита, ниска, празна класа;

Валићи запљускују обалу, море жамори... Задоцњели пароброд, расвијетљен црвенкастим лампионима, звиждну и онда полако пристајаше уз мост.

—Ни сто корачаја од њег'. —То мора да је дивно! Никада нијесам видјела море. —Никада!? — прихвати Иво. —А је л' те, оно није зелено, како га описују неки странци?

А сада одлази да види свој родни крај, мајку, море, небо и поље све то обасјано сјајем љетнога приморја. На догледу мора поздрави у њему као неку објаву истинскога

Први дани пролажаху му у млађаном несташлуку. Но чим је дуље боравио уз море, буктијаше све јача страст и захваташе његов млади живот. Сама успомена на њу није је могла утолити.

С ње сипа топлота; тражи кишу да је утиша, загаси и да је ситу напоји. Тихо море ишчекује жељно благи вјетрић да заћарлија, да му гане пучину, а прожутјела трава пригиба се чедно к земљи, као да

Силна природна страст надјачаваше сваку мисао. Тражијаше њено тијело и њену младост. Као што је море вапило за благим повјетарцем, земља за кишом, тако се и он заносио прибраним усницама за меденим соком њених слатких

А само ради вас и с вама ја сам замишљао дивну слику. „Чинило ми се да нас тик жала чека хитар чамац; море је мирно, дубину му мјесец освјетљује...

Изјутра, иза недогледне равнице чињаше му се да види море закриљено сивом маглом... и шиљаше му свој врели поздрав. Чим је стигао, писао јој је ватрен лист крцат мекане поезије.

Пође равно напрјед до узвисине, окле је пуцао поглед на море. Крене низбрдицом и не могаше одољети жељи, па се упути до боровика.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Враћао се из те своје море споро. Трајало је то читаве две године. Опоравио се, ојачао, повратио пређашњу снагу, али је и даље остао тмуран и

' И он им допусти. Нечисти духови изиђоше те уђоше у свиње и крдо − отприлике две хиљаде свиња − јурну низ обронак у море те се утопи.“ Знам кога си послао у свиње. Наше сусетке апиште. Рекао си им: „Идите!

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

ИИ Бурне су страсти извор многих зала, Несрећи људској почетак је страст; Море живота оне страшно муте, Над људском душом њихова је власт.

И небо, земља и море, све се у магли скрива... И ветар, што с мора дŷше, уздише тихо с њим; А сêди прогнаник, занет, тибарске обале

орли се с облаком боре; А доле, са страшним шумом, Вардар се пени и стиже, И пада, кроз уске кланце, у сиње Јегејско море. О вали, о реко српска! Столећа тако се губе И као таласи тону у море вечности тавне...

О вали, о реко српска! Столећа тако се губе И као таласи тону у море вечности тавне... Ал' твоје бисерне капље камена подножја љубе, Где споменици стоје народне прошлости славне.

На њима богате робе с далеког долазе Понта, Из бујне Провансе, Смирне и тиха Хелеспонта. Топовске чељусти страшне на море зијају грозно, Ту правоверни клања у јутро и вече позно.

дана, И ређа, склопивши очи, стихове из Корана А с плаве пучине, ено, где сунце уморно спава, Двороги месец се диже и море озарава. 1889. НОЋНИ ГЛАСОВИ 1. На пучини плавој тишина почива, За Олимпом сунце у тами се скрива.

з. Још не свиће зора, још не поју петли, Сладострасно бледа Дијана ми светли; А море, и небо, и обале бајне Разливају шапат и узвике тајне: То природа јужна, у вечери касне, Шуми своје песме заношљиво

Но ко верује мору, на коме замишљен стојим, Кад изненада почне страшан и грозни бој? Шуми, О шуми море! У дубинама твојим Ја дух огледам свој. 1889.

Умреће истине људске, и море столећа тавни' Покриће гробове њине. Ал' светли живи Крон, И с њиме, крај зрачног трона, у чистој, небесној

И ја сањам опустеле дворе, Где детињство сахрањено спава, Где спокојно Арављанско море У даљине неме ишчезава. Тамо мирта у вечери касне Слатким шŷмом о љубави збори Песма грми уз сантуре гласне, И усклик

ветар лелуја њезине гране, И она снева сан: Под њеним кореном слатким пустињски источник Шуми Око ње пешчано море и жубор кладенца чиста, Поклоник пролази туда и струју ледену пије, И џигит нполеће с коњем, и бели башлик се вије, И

фаон по росноме цвећу; С Акропола тврдог узвици се хоре, И јутарња стража кличе у даљини; Даљни исток пламти као рујно море, Да позлати главу царици, Атини. Све радошћу дише.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Сви су се они овде борили; а још даље, у прошлости, таласало се овде Панонско море, и праћакали се, ваљда баш на овом месту, морски пси, китови и делфини.

Између те светиљке и најсеверније тачке малога полуострва Лохијаса, које се право пружило у море, улази се у велико пристаниште.

У моме дневнику пише: Стигли у Цариград 2 маја до подне, небо облачно, Мраморно Море сиво као пешчар, Стамбул прљав, станица мусава. На њој љубазан дочек чиновништва нашег овдашњег посланства.

Ређају се џамије, тргови, попречне улице, а кроз једну од ових вирну, као, кроз прозор, Мраморно Море, плаво као небо. Наша кола лете, тако ми се чини.

Оно се огледа у три дивна венецијанска огледала: Босфор, Златни Рог и Мраморно Море, а где опази какву живу боју оно је тако страсно пољуби да од тога ваздух затрепери.

оданде ка Дунаву, пребродити ту реку, па проћи кроз целу Мађарску, прегазити Словачку и Немачку, пребродити Балтијско море, проћи Шведску, ући у Норвешку и зауставити се у Сундалском Фјорду.

и потсетио да Ви нисте овде поред мене, као што сам замишљао, него да се возате лађицом по тој долини у коју је море продрло. Дакле, ту где сте Ви сада стоји мој модел најближе некретнице. Остале звезде су још много даље.

Приближавајући му се са лађом, са пучине, сагледаћете једну баснословну варош која као из сна гледа на дебело море. Високи градски зидови, саграђени из бела тесаника, обухватили су је са свих страна, па се пењу и на саме брегове.

беше гуштер који се погосподио у птицу, а овај његов огромни рођак претворио се у рибу и запливао у далеко море; зато се зове ихтиосаурус.

Погледајмо, макар и кроз прсте, доле у дубину. Под нашим ногама се бели ужарено море. Ми смо на крају нашег путовања. Да, тако је изгледала наша Земља у ово доба.

Један часак гледања у то море беле жари засенио је наше очи, и ми смо наш поглед морали одвојити од тога призора. Сада је време да у њега одважније

Но, тај распоред боја мења се, пред нашим очима, без престанка, јер се море жари, комеша и трза, а небески свод се пролама од силне буке и грмљавине при свакоме таквом потресу.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

- Цвеће љупко и долину, Стадо, врело и планину, Тиху реку, силно море, И под небом орла горе И над орлом шарну дугу И славуја у том лугу И још његов глас умилни- Ти сатвори Боже силни!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

СТАНА После кад вечерате, таг ће још да добијете, а саг нема. СЕЉАК (полази пркосно): Море, што опет ја тебе питујем. Идем си ја сам да си наточим. Шта ми ти ту: те ово, те оно. Као да ја не знам где су бачве!

Као да га не знате. Као да га први пут виђате. СЛУШКИЊЕ (одлазећи): Море, страшан је! Улази Ташана. ТАШАНА (обучена раскошно, не могући да веже низу дуката око врата чисто се спотиче идући.

А сада: сваки, поред ма ког дућана да прођем, зове: »Где си, Стано, како си, шта радиш? Море, Стано, видех ти снашку и Бога Ми, снашка ти је још онако лепа«. И онда сваки пружа дуван и части.

Само доцније. Ја ћу да га дочекам.« И сад ти право кући и испавај се. Песма и игра: Мемете, море, Мемете, Три села викав на тебе, Четврто село Кулино: Колико ли им обљуби Све младе жене неротке А и убаве девојке!

Мемете, море, Мемете, Докле ће викав на тебе? По свршеној игри бегови, Цигани и чочеци одлазе. САРОШ (оде за њима).

ТАШАНА (не прекидајући посао): Ко? СТАНА Па знаш, Сарош. ТАШАНА (радосно): Е, је л’ се истрезнио? СТАНА Море изгледа да није ни био пијан. Сав се некако изгубио, помео. ТАШАНА Добро, нека дође.

Сав се некако изгубио, помео. ТАШАНА Добро, нека дође. Само да ми опет којешта не говори. СТАНА Море како! Кука и моли... Само да му опростиш. (Одлази.

Улази Сарош. САРОШ (не сме даље да крочи): Добро јутро! Смем ли? ТАШАНА Море, улази! САРОШ (несигурним кораком корача). ТАШАНА (показује му на миндерлук): Седи. САРОШ Зар и да седнем?

(Погледа у Парапутину кућицу. Види да је празна. Уплашено): Па њега нема, море! ЈОВАН (као ситећи се): Нема, дабоме! Натрпа око себе све крпе и камење што нађе, и ухвати маглу.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

А кад идем на бал — балове снива човек! — онда је Шваба уза ме... Море, не зна човек шта га чека; може се десити да ме он у старости не остави и до гроба додвори... Гле, опет почела киша.

— Што отац твој лаже, то да човек и разуме, за твоје добро лаже, отац је! Али жупник! Море, ја теби, и свима, одавно говорим да су швапски попови лисице! Оно, знаш, право је рећи да и наши нису бољи.

— Ето, видиш, баш као што си ти Милушића дохватила за уши. — Нано, теби је увек до шале. — Море Јулице да видиш, и није; него хтедох рећи да је срећа што мали од оца нема баш ништа. И не треба му.

— А, туда си немаран! Ја опет мислио, како сам видио да сте стари Исак и ти изрезали лађу, да ћете изрезати и море, и доста форинти, и да ћете у Палестину. — Мама мени скупља новаца за пут, и ја ћу видети океан, и острва, и фрегату.

Говориш, што рекао Змај, „речи без памети”. Милан има најбољу оцену из српског као и ти, а ти као и ја ... Море, кад строго узмеш, добро њуши тај наш Тркунић. Нас троје смо једна кујна, и једно јако друштво за узајамну помоћ...

— Море, Бранко, ти положи матуру! — Тебе, Бранко, нико више не стиже! Што рекао мој отац, не стиже те, ни да је лане пошао!

Грци су трагичне ствари весело и мудро причали... Шта има човек од живота? Што и мрежа пуштена у море, од мора. „Пуна је воде, а задржати не може ништа...” Понесите фењер. Каленићу, не видим, спустио се мрак.

— Како је данас Тиса необична. Пази како прелива обалу. Љуља се као море. Ево. потсети ме на стихове Лазе Костића: „поносни бељци, срчани ждрали”. Лепо је то казао Лаза, за воду.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

је чудо лепоте целе околине била, заљубио, од ње равним начином љубљен био; како је потом гоненијем непријатеља на море ићи морао, ту од пустаија уваћен био, који носећи га у ропство, најужаснију буру искусе, лађа им се потопи баш кад су

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

— Јесте ли видели, децо, море? — отпочео би професор објашњење тих доказа. — Нисмо! — одговарамо ми једногласно. — Е, врло добро!

— Нисмо! — одговарамо ми једногласно. — Е, врло добро! Замислите, дакле, море и замислите на великој даљини лађу која се још не види. Јесте ли замислили море? — Јесмо!

— Е, врло добро! Замислите, дакле, море и замислите на великој даљини лађу која се још не види. Јесте ли замислили море? — Јесмо! — одговарамо, а бог ће свети знати како смо га замислили. — А јесте ли замислили лађу која се не види?

Северну Америку покривала је једна огромна мрља од мастила, тако да смо ми били убеђени да је то управо Црно море, а тамо где треба да лежи Африка била је велика рупа, те ниси знао да ли су то Енглези ископали Африку да нађу

Математика нам је свима изгледала некако као море без хоризонта и без дна, у које су нас бацили те се давимо или очајним и безумним напорима спасавамо; личила нам је на

Па он тако, кад се поцепа, па нико не умре, зађе од кућу до кућу, лупа у капију и пита: „Има ли, море когод скоро за умирање?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Дозволите ми да одаберем четири војника,. колико свега пушака имамо, па да ударим ја на онај ескадрон. — Море, остави — добаци командир. — Слушајте, господине капетане. У целом свету су сви коњаници подједнаки.

Умирао је. Мене нешто у грлу стеже. Наиђоше неки пешаци. — Хајдете, браћо, да га понесемо. „Море један више или мање не чини!“ Батерија заробљена, војници ми изгинули, војска се расула, земља пропала.

Улицом поред плотова провлаче се одрпане прилике војника и завирују у свако двориште као да нешто траже. — Море, људи, свако зло има своје добро — вели капетан Јова учитељ. — Ах, филозофија сангвиника!

— Ми, дакле, не представљамо никога — упаде потпоручник Средоје. — Море, ајд бре, што причате којешта! — љути се капетан Вела. — Онде где је војска, ту је држава. Ко ти, бре, даје плату?

— разговарају официри. — Ех, знак достојанства... Зауставих једног официра, да запитам за стан. — Море уљези, чоче, где ти је драго... Ипак га замолих да ми да једнога војника.

— шапућу војници већ забринуто. Још увек се пењемо. Изишли смо из облака и под нама је магла, као неко таласасто море. Понеки млаз посукља изненадно из неког амбиса, омане преко нас и лице се наједном овлажи.

— А вала, пас им мајку гонио, запамтиће, светога ми Петра, Црну Гору, те ће и на онај свијет приповједат. — Море, не смију они на нас ударит, јер нас се боје! — додаје један Црногорац.

— Ћаше они на Ловћен, па довукоше грдније вапора... Жнаш, док ти искочисмо, божја ми вјера, малте их сручисмо у море. — А ну, што збориш, чоче! — узвикују раздрагани Црногорци. — Овога ми! — и подиже чашу.

Командант храбри војнике, како ће сада лакше ићи јер силазимо и пут нам је под ногама. — Море све нам је једно, те једно — вели један пешак. — Ја мицам, па мицам — наслони се на зид куће.

А он псује шта му на ум падне. — Замислите, људи, сада оне који наиђу са ћоравим коњима! — вели Драгиша. — Море и нама окатим не помаже — додаде Бранко и пође нарамкујући.

Не знамо да ли спава, или је мртав. Неко предложи да се уверимо. — Море, оставите га... Што, ако га пробудиш, даћеш му хлеба... А ако је мртав, шта му можеш? рече Драгиша и продужисмо пут.

— Замисли да се неко нашали сада, и тресне пред нас пуну корпу векни. — Боже, ала си луд! Море пексимит, па са чајем... Деликатес! — вели потпоручник Војин.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Чим у жудњи опасах бедра друмом журним кроз горе, Стид ме би... видици, бескрај, пароброди запловише море; А као тикве журне у пољу, Као хлеб врућ, извором Сањам.

Мојим пријатељима морнарима на Корчули, Мати Јурковићу поглавито. ПРЕИНАЧЕЊА Марку Ристићу Тако опори морнар пада у море Стрмоглав, Отчепљујућег нагло примио га и живот, А нагризаће га до зоре Тајанства, и сва та љубав замирише на јод.

Нимало стрпљења да пркосиш мукама, Пљуни! Савладаће те песницама свет. Стари морнар стрмоглављује се у море Чеп мајке, с главом наниже као у живот, Отчепљена боца крваво вино точи у зоре Тајанства, и распутаност, гле, мирише

чврстину неба захвативши руком, Комад плаветнила одвуче за собом: Сада је његов пад као и гром, А небо сазрело тако за море Бујице непрекидном каскадом Излиће цео свод до зоре.

ОВО О ЈЕДНОМ ПЕСНИКУ Милану Дединцу Чудо Господе, велико чудо! Море: оно, оно! свуд море! Ми смо се пели уз планине А кроз грање и кроз горе Модра, Страшна - рибља - вечера. Чудо боже!

ОВО О ЈЕДНОМ ПЕСНИКУ Милану Дединцу Чудо Господе, велико чудо! Море: оно, оно! свуд море! Ми смо се пели уз планине А кроз грање и кроз горе Модра, Страшна - рибља - вечера. Чудо боже! огромног чуда!

То море светлости, боја, спектралних вечера, Наћи ћу никлог из траве при вољеном врачању Ил на леденом тлу оних младићких глече

Опојним обамрлостима, љубав, надмела ме опора. О, нек распукне се ова већ лађа! о, нека одем у море! Али, заиста, доста сам плако.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Иза склопљених очију пловио им је сјај бисернога зрна. Море је било далеко и тихо. Само су се у увалици становници морскога дна комешали питајући се где је Седефна ружа, док је у

Тада малишан упита поток шта да ради. Али, хитри брбљивац и не покуша да му одговори. Журио је ка мору. Море све зна: највеће је на свету, али га ветар, ипак, покреће. Упита мали сунцокрет ветар шта да чини.

Радознала је била Капљица, румен и зачуђен Цвет. Како и не би? Свуда око њих треперило је жуто море песка и нигде ни друге Капљице, ни другог Цвета.

А какво је тек море било! Капљица није могла да одвоји поглед од његове плавети, његовог сјаја. Све ниже и ниже спуштала се да га изблиза

Ко зна колико је ишла! Ко зна када у море заронила! Шљунак на обали не говори о томе. Но, када се пред зору утиша море причају рибари како виде да из мора

Ко зна колико је ишла! Ко зна када у море заронила! Шљунак на обали не говори о томе. Но, када се пред зору утиша море причају рибари како виде да из мора излази једна жена, али приче су им различите.

Како је големо, како замршено било море трава и жбуња. Белко није могао да се поврати од чуда. Као лептири, као вилин-коњици, као птице и он најпрезренији

Шта таквој кући може море, шта ветар? Волели су старац и дечак своју кућу, као старог верног другара, али још више волели су дрвени чамац коме

Колико је рибара на свету! Колико риба! Али, је ли ма једна равна Сребренки која рибаре на дебело море мами и као месечев зрак урања у подводну шуму алги и корала? Која је тако хитра? Тако мудра?

Када је отворио очи — лежао је на дну чамца, сав мокар. Свуда около њега пенило се и комешало море. Покуша Маријан да се ослони о лакат, да се дигне али није било у њему снаге ни колико у камену воде.

Престаде дечак да плаче. Очи су му цветале као море у подне: живи Сребренка, живи! Надјачава и мреже и таласе, бржа од ветра, сребрнија од галеба!

У лишћу смокве ни дашка ветра није било, а море је блештало као разливена кап уља. Само је од пучине ка обали вијугао сребрни траг.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

А оно?! (Гневно): Ено га! С Циганкама! Ни оца, ни матер, ни Бога, никога не види и не слуша... Море, што камен не добих, него њега, сина?! АРСА Немој толико, хаџи! То је. Сад, шта ћеш му?

Ено: Максим, Зафир, Станко, сви... А за онога мога Митку, за њега већ — он се луд и родио. ТОМА Море, шта сад: Максим, Митко! Шта овај, шта онај? Ово, ово ти мени кажи: Зар ја на овај свети и Божји дан, па овакав да сам?

Проси је толико пута! ТОМА Па што ти, бре, то не?... Каква си ти власт, кад не можеш? Море, и теби је она памет завртела. АРСА Ама, брате, не могу све сам, разуми! Треба то сви; не могу ја сам.

Бесно Салчету): Салче, стара ђидијо, мори! Видиш ли? А »наше« к’д беше? К’д ми овакој млади и убави бесмо? Свири, море, и пој, зашто ће те убијем? Ће те закољем, само да те не гледам тако стару и збрчкану.

И три дана цркве затворене, три дана чаршија затворена. Стамена кука и моли: — Стојане, море Стојане, Где се је чуло, разбрало, Брат сестру море да зема?

Стамена кука и моли: — Стојане, море Стојане, Где се је чуло, разбрало, Брат сестру море да зема? А он, пусти и бесни Стојан, одговара: — Стамено, мори Стамено, Стамено, сито пролетња, Стамено, зрно

Свекрва плаче, буди је и тужно поје: Утансана баба ђелди Ојан, ојан, маз!** Татко ти дође, засрами се, море! А она мртва и чиста. Мушка је рука не помиловала, ни уста целивала. Мртва и чиста...

Мушка је рука не помиловала, ни уста целивала. Мртва и чиста... * Свекрва ти је дошла, стиди се, море! ** И отац ти дође, застиди се, море!

Мртва и чиста... * Свекрва ти је дошла, стиди се, море! ** И отац ти дође, застиди се, море! КОШТАНА (уз бурну свирку, праћена Циганчицама почне да игра чувени чочек »Керемејле«; пада коленима, увија

) Улази Хаџи Тома, загрљен са Коштаном, и са осталим. ТОМА (Коштани): моју кућу кад се улазило, певала се песма: »Море, врћај коња, Абдул-Ћерим аго, Туго, врћај коња, пишман ће да биднеш«, — »Море, не врћам га, џанум, млад Стамено,

кад се улазило, певала се песма: »Море, врћај коња, Абдул-Ћерим аго, Туго, врћај коња, пишман ће да биднеш«, — »Море, не врћам га, џанум, млад Стамено, Туго, не врћам га, да знам да погинем!« И ја ћу да погинем! То да певаш ти.

(Хвата се за чело, грца.) Де, кћери! КОШТАНА (пева): Море, насред села шарена чесма течаше, Аман, течаше, И на чешму две до три моме стајашев, Аман, стајашев.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило!... 1911. МОЈА ЉУБАВ Овдје сам љубав сахранио своју — У ово море плаво и прозирно, Гдје шкољке леже. Она сада мирно Почива на дну...

О, зар није доста невоље и туге, И сурова пута што реже и боде?! Вај, узаман море наше крви оде... Моја јадна земљо, ми смо и сад слуге. Гдје су наше муке?... Гдје су наше жртве?

1905. ХЉЕБ Пароброд спреман. Море се колеба. Пошљедњи пламен на западу трне; Сутон се рађа и с јесењег неба Полако пада на хридине црне.

1918. ОПИСНЕ ПЕСМЕ НА ЖАЛУ Изронио месец. Овде близу секе, Осећа се мирис кадуље и смреке. Прострло се море кô свилено платно, И у ноћи спава провидно и златно. Једна лађа споро површину реже.

Тихо. Сврх стене се круг месеца жути. 1908. ПОД ЈЕДРИМА Једра црвене. Сјај вечерњи пао, И море пљуска по хридима голим. О драго море моје, ја те волим И све лепоте ја бих за те дао.

1908. ПОД ЈЕДРИМА Једра црвене. Сјај вечерњи пао, И море пљуска по хридима голим. О драго море моје, ја те волим И све лепоте ја бих за те дао. Од тебе ништа милије ми није!

О, запјевај пјесме Миле и топле кô јутро што стрча Стрменом горе; видај, ослободи Скрхане прси од море и грча! Ромињај, росо!... Спери с душе, ходи, Прашину с градских зидова што паде...

Плану море, поста кô црвена свила. Погорјеше једра, све засја! И луком Пловио је лабуд, а зора је била Обгрлила врат му ружича

'' 42 далеко на сиње море Ми смо пловили, драга, У лаком чамцу сами; Ноћ беше тиха и блага. духова острво лепо У месечини је било.

Нек они ковчег однесу И спусте у море тамо, Јер тако велики ковчег За гроб је велики само. Знате ли што ковчег мора Тако велики бити?

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

од њега да се бори против Арапина, нарочито за то храњеног; затим, да уђе у усијану пећ; н најзад, да преплива Црно море и да с оне друге обале донесе три златне јабуке.

кад Турчина у кнежини нађе, топузом му ребра испребија; а кад Турчин стане умирати, а он виче на своје хајдуке: „Море, слуге, тамо пашче бац'те ђе му гавран кости наћи неће!

и које — мада употпуњавају реалистичку слику ранијих времена — не одликују се лепотом; такве су речи: бре, море, куја, кучка, курва, копиле.

(Пропаст царства српскога) Мили боже, чуда големога! Јали грми, јал' се земља тресе? Ја се бије море о мраморје? Ја се бију на Попина виле?

Ја се бије море о мраморје? Ја се бију на Попина виле? Нити грми, нит' се земља тресе, ни се бије море о мраморје, ни се бију на Попина виле; већ пуцају на Задру топови: шенлук чини ага Бећир-ага...

У Орању Марка Краљевића понављају се стихови који — духовито и снажно — изражавају најбитнији моменат: „Море, Марко, не ори друмова!“ и „Море, Турци, не газ'те орања!

“ и „Море, Турци, не газ'те орања!“ У Боланом Дојчину понавља се опис Арапиновог намета, а на њему и почива ова песма.

на рибљиву камо заблуди пучину морску, многе би људе он нахранио оштриге тражећ, из лађе скачући брзе, иако је немирно море, када се с кола зна да лако по пољу ваља. И међу Тројцима, дакле, имаде ево ронаца!

Поче Мехо дремат на ђогату, а Милош му стаде говорити: „Море, Мехо, је л' ти мало пића? Млогога сам тако напојио, па кад заспи, више се не диже“. Уз хумор вања поменути иронију.

Буде њега лале и војводе: „Устан' море, млађано Бугарче! Бог ти стару не убио мајку, која те је такога родила и у свате цару опремиле!

Кад су били до клисуре близу, изосташе до три шићарџије, па говоре Милош–чобанину: „Чујеш море, млађано Бугарче! Хоћеш дати коња на размјену?

Што ће мене рало и волови? Мене није ни отац орао, пак је мене љебом одранио“. Тад говоре до три шићарџије: „Чујеш море, млађано Бугарче! Ако не даш коња на размјену, ми ћемо га на силу отети!

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

ЧАВЧЕ 72 ОДАКЛЕ СУ ДЕЛИЈЕ 74 БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА КАТА 75 ОД СЕЛА ДО СЕЛА ПУТЕЉАК 76 У ЈЕДНОМ ДАНУ 77 БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ 79 КАПЕТАН ЈЕ ПИТАО МОРНАРА 81 ЛЕПТИРИ СА ЛЕПИМ ГЛАВАМА 82 У ЗАСЕДИ ИЗА ПЕТНАЕСТЕ 83 ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА 84 МА ШТА

у срцу чува Један потајни зрачак Да ће и сам Бити негде далеко Када одлази Онај најдражи неко БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ Било једно тужно море Вода доле небо горе А у води испод пене У самоћи чами вене Једна мала бела шкољка Једна

зрачак Да ће и сам Бити негде далеко Када одлази Онај најдражи неко БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ Било једно тужно море Вода доле небо горе А у води испод пене У самоћи чами вене Једна мала бела шкољка Једна ружа без пупољка Био

да се нађу Тужни алас и бела шкољка Које мучи иста бољка Сад весело бију вали Седи алас на обали Слуша како море грува Држи шкољку поред ува А шкољка му прича сјајне И опасне морске тајне КАПЕТАН ЈЕ ПИТАО МОРНАРА Капетан је

МОРНАРА Капетан је питао морнара Где жели да проведе лето На копну или на броду А морнар ајкула стара Рече МОРЕ ПРОКЛЕТО УЗЕ МИ СВУ СЛОБОДУ ЖЕЛИМ ДА ИДЕМ У ЧАЧАК Капетан је питао морнара Зашто му проблеме ствара Зашто не

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— А због чега је тебе? — Због Дунава, ђаво га однио и Дунав! Казао сам да се Дунав улива у Јадранско море, а кад учитељ скочи: „Ево ти, вели, Јадранског мора, испружи добро длан!“!

— Уху, брате мој, ти си загрдио! Каква понорница! У Црно море, болан. — Е, сад ћу и ја запамтити да је Црно, јер ми је данас прописно зацрнило.

од необичне слутње и нехотице се сјети почетка неке старе јуначке пјесме: „Или грми, ил се земља тресе, ил удара море о брегове...“ — Ех, или грми! — поче да мудрује чича. — Како ће грмјети кад је свуда ведро као сребро.

— поче да мудрује чича. — Како ће грмјети кад је свуда ведро као сребро. Да се земља тресе, неће ни то бити. Да удара море о брегове, откуд море око Дрвара? Биће то нешто друго.

— Како ће грмјети кад је свуда ведро као сребро. Да се земља тресе, неће ни то бити. Да удара море о брегове, откуд море око Дрвара? Биће то нешто друго. Послије проласка сљедећег авиона, опет негдје према Дрвару заори мукла грмљавина.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ПЕСМЕ 2 ЦРНИ БИВО У СРЦУ 4 ЦРНИ БИВО У СРЦУ 5 ПИСАЦ ЗАЗИВА ПРЕСВЕТУ ДЕВУ ДА БИ МУ ПОМОГЛА САМУ СЕБЕ ХВАЛИТИ 6 ПУТОВИ 7 МОРЕ 8 СИОН 9 СВОЈОЈ ДУШИ 10 СЕЈАЧИ 11 ХВАТАЊЕ СЕНКЕ 12 МОЛИТВА ЗА ДУЖИ ЖИВОТ 13 ДОБРА ЛОЗА 14 ПОХВАЛА ЖЕНИ 15 ВЕЛИКА ГОСПА

ДОБА 90 ЦАРИЦА ПРОЛЕЋА 91 ОСВАЈАЊЕ УНУТРАШЊИХ ЖИТНИЦА 93 ПОЗИВ НА ЧИТАЊЕ 94 МУДРОСТ СЛУШАЊА 95 СВЕЋА ЈЕ МОРЕ 96 ПОХВАЛА ВЕЧИТОЈ МЕРИ 97 ПОСЛЕДЊИ ДАН 99 САН 100 ГОСПОДАР ВОДА 101 ПЕСМА ЉУБАВИ И СТРАХА 102 ПЕВАЧ У3

ВЛАДИЦИ ЖРТВЕНУ ПЕСМУ ПРИНОСИ 117 ПОХВАЛА СВЕТОЈ ПЕТКИ СРПСКОЈ 118 ВИРШИ НА ВАСКРЕСЕНИЈЕ ХРИСТОВО 119 ПСАЛМ 120 ПРАЗНО МОРЕ 121 ПОХВАЛА БЕСЕДНИКУ 122 ФИНИК 123 ШТАПОВИ 124 ПЕСМА ПОСЛЕДЊЕГ ПРОРОКА 125 ЕПИТАФ ХРИСТУ 126 ТКО?

ГАЛИЈЕ 445 ПОХВАЛА СКРОМНОМ ЖИВОТУ 446 НОВОГОДИШЊА ТЕЖАЧКА ЗДРАВИЦА 447 ЦАРЕВО ПИСМО 449 НА МЕРИ СТАЈАХ 450 ПЕСАК И МОРЕ 451 ЦРНИ БИВО У СРЦУ ЛЕГЕНДЕ, БЕСЕДЕ, ПЕСМЕ Пливају ти к језику разлике беседе Ка на

Ко маћеху него своју рођену мајку? Оца и очуха? Трње и лепу, чисту земљу? Ко стрњиште или пшеницу? МОРЕ Ка и море што некад врло се с буком диже И с таласом о брегове бије, Пак и опет се натраг у себе И скутава тишећи се,

Ко маћеху него своју рођену мајку? Оца и очуха? Трње и лепу, чисту земљу? Ко стрњиште или пшеницу? МОРЕ Ка и море што некад врло се с буком диже И с таласом о брегове бије, Пак и опет се натраг у себе И скутава тишећи се, — Тако је

БОГ СЕОБУ СРЕЋНУ ОБРИЧЕ Заслањаће те облак од сунчане пече и пустиња ће ти провидна, мирна бити. Море ће се пред тобом раздвојити и фараон-ђаво у њему ће утонути.

се пружају, око њих обскаче риба делфин, што на себи топљенике прихватајући на сухо износи; напредује пред кораби и море брка лепо, тихо, да лашње пролазе без муке.

Попре него устом и устнима и језику, — овим ето, отворити се и привући у себе духа! СВЕЋА ЈЕ МОРЕ Морско око у руку Христових је; земља тело је, томе телу свећа је море, с којим но воде видеше у Јордану Бога и

СВЕЋА ЈЕ МОРЕ Морско око у руку Христових је; земља тело је, томе телу свећа је море, с којим но воде видеше у Јордану Бога и уплашише се: море виде, те побеже; положи на море своју руку, на то тешко би

око у руку Христових је; земља тело је, томе телу свећа је море, с којим но воде видеше у Јордану Бога и уплашише се: море виде, те побеже; положи на море своју руку, на то тешко би мору, те рече: Од снажне твоје руке одох ја и неста ме!

тело је, томе телу свећа је море, с којим но воде видеше у Јордану Бога и уплашише се: море виде, те побеже; положи на море своју руку, на то тешко би мору, те рече: Од снажне твоје руке одох ја и неста ме!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Она је та на коју је сваки мислио кад је запевао ону песму „Синоћке те, леле, видо’, Зоне“. Море, па не само ту песму, него и ма коју другу песму, сваку песму у којој се само спомиње девојка и љубав кад би тада

— Знаш ли, бре, како ћу да га поткупим? Море, ни пас с маслом неће га моћи појести!... И одржа реч! Написао тако да је све брујало по граду.

Чим отвори дућан, одмах осећа да му треба и домаћица. А и сви му повлађују, сви га хвале да је добра прилика и веле: „Море, па има си човек и дућан!“ иако је том човеку осамнаест година, а дућан му мало већи од већег путничког сандука.

Родбина тек само поведе реч пред њим о њему: „Море ’оће, ете, да га женимо!“ А он обори главу, гледа у страну, стиди се, али не пориче, нити се брани.

Тек му кажу: „Море, онај „човек“ много се нешто распитује за тебе!“ — „Који човек?“ — „Па, онај, де... у сукњи; из јучерашњег друштва!

Мане је ћутао. А кад мати навали на њ, он јој рече да није то баш тако хитно. — Море, Манчо, сине, докле ће си момак?! — вели му мати.

Зашто да узнем нику, а она да ти чес’ не одава, — бива ли, а?... — Море, ће ми одавају чес’, за тој бригу да немаш. Ја већ и саг јоште видим што ме почитују...

Њекња си зборим ништо сас онога мојега комшију, чорбаџи-Петракија. Море, има си човек голему муку сас онога његовога Митку. Причаше ми човек све...

„Дрво се, викам, савија док је младо“, има селски реч. Та и сас теб’ и Митка ти алис та си је работа! „Море, Таче, рече, не знајеш моју муку, па си збориш тако. А, истин’, рече, ја сам кабает, много сам, рече; кабает!

Чорбаџи-Петракија син, па си иде како измећар, белосвецки ники! А зашто, море, ти не обукујеш нове путине, викам му ја, што ме резилиш?! Он си ћути; ћути си, жена, како камик!

? Море ће понесеш, па како селска невеста ће ги обучеш и одиш у њи. А он, куче, — и кој га, бре, научи да си тако збори?

“ Е, куд се научило теја речи да збори?! Виде ли, море, како се кучиште научило да збори јоште у чкољу!“ — Ти што му напраји? запита’ га па ја. — „Та што да му чиним?