Upotreba reči nas u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Naše je selo sa Nemcima izmešano — a Nemci su naši pitome naravi, blaga razuma... Pred nas su izlazili s belim krpama, a pred Madžare, kao pred jednovernu braću, sa litijama. Gostili su i nas i njih...

Pred nas su izlazili s belim krpama, a pred Madžare, kao pred jednovernu braću, sa litijama. Gostili su i nas i njih...

Eto, dragi prijatelju, od sviju naših veština pesništvo je na najvišem stupnju: pa kaži ti meni koliko nas ima koji bismo umeli i hteli praviti razliku među Brankom i M. D. Rašićem?

Pa ko zna, možda je njemu milije bilo ono dete pod zemljom, negoli mi na zemlji?... Za njime je plakao, a nas ljubio... Tajna je to!... Astronom gleda u zvezde. Je l’ mu ko sahranjen u njima?... Mi gledamo u zemlju...

Budite zdravi, gospodine, i opomen’te se kadikada vašega sustradalnika; a nas?... Ah, gospodine, nas zaboravite! Grehota je onih se sećati o kojima bog brigu vodi, a siročad su deca božja...

Budite zdravi, gospodine, i opomen’te se kadikada vašega sustradalnika; a nas?... Ah, gospodine, nas zaboravite! Grehota je onih se sećati o kojima bog brigu vodi, a siročad su deca božja... Marta Stanojevića“.

Ali vremena prolaze, a svakim danom sve crnja i gora dolaze!... Pre nas gaziše nemci a sad i Nemci i Madžari... Ti već slabo kud ideš, bolestan si, nije ti ni zameriti...

pusta-komesari, sablje i nadžaci; a sad nam posla car komesare, džandare, vinance, policaje, rihtere i štulrihtere; pa nas svi ti globe i cede, svi otimaju... Tek da ne nazebe, nije kožuha obukao: mora da je nešto hitno?...

Aleksina je kuća daleko od naše, na drugom kraju Kikinde, a ja čujem kako vrata na njegovoj avliji škripe!... Hiljadu nas kuća razdvaja, a ja vidim kako, ogrnut debelom opaklijom, kroz najdalje sokake pažljivo koračajući, sve bliže našem

zlikovce i haramije, pa da budemo mirni kod svojih kuća i da uživamo mirno naše gorkim znojem stečeno imanje, a ne da nas u našoj rođenoj kući napadaju, pale i haraju?...

Tu u Zemunu beše malo življi svet, činjaše se kao da bolje živi nego kod nas u Banatu; videla sam trgovce, majstore, pa i proste ljude gde se smeju, pa sam i sama bila malo hrabrija, te sam, onako

— Ja, prijatelju, do Beograda. — Daleko, — reče čovek, — ali šta ćeš, ljudi smo! Svaki od nas ide za svojom srećom, niko ne zna gde ga šta čeka...

Obradović, Dositej - BASNE

Orla za prijatelja imati nije šala, to lepo zveči! No οnajlepše čemu nas ova basna uči, ovo jest: da se silni ne uzda u silu svoju, ibo „Eστίν Δίκης ορθαλμός, oς τa πάνθ΄ ορά”: „J e s t s u

No ispitajmo sami sebe nismo li sami krivi kad nas srodni i prijatelji ne ljube. Ko je samom sebi na svetu prijatelj, nikad neće verna prijatelja steći.

Sveća je prosvešten razum koji nam pokazuje istinu, a mračno sujeverije čini nas bojati se slabe kokoši i pokojnih u groblju kostiju koje nisu kadre nikom nikada zla učiniti.

Premudro nas uči P i t a g o r, u zlatni svoji stihovi, česa se valja bojati i česa ne: „Πρήσσε δε ταύθ ά σε μη βλάψει λόγισαι δε

Prostosrdečno i bedno magare uvještava nas da se s silnim ne družimo. Čemu nas lisica uči, to ostavljam neka svak pogodi.

Prostosrdečno i bedno magare uvještava nas da se s silnim ne družimo. Čemu nas lisica uči, to ostavljam neka svak pogodi.

Pak što bi bilo? Ništa nego skudost i nedostatak. Čemu nas dakle ova basna uči? „Mηδέν άγαν: Ništa preko mere”. Uhvati zeca, pa onda trči za jelenom.

Naravoučenije Sve ovoj podobne basne uče nas predostrožnosti i čuvanju. Pravda, nije lepo da je čovek bez uzroka i preko razloga niti podozriteljan niti

dostojni su ne samo prevare no i poruganija; prvo: što nepravedno, a drugo: što budalasto žele i zapevaju. A naša nas baka uči da ako što u srditosti i strasti i rečemo da ćemo učiniti, kad se gnjev i strast utole, o tom ni da ne mislimo.

jedna od starijih i iskusnijih lisica, pridosetivši se njejzinom lukavstvu, odgovori: „Dok si ti rep svoj imala, nisi nas na to sovjetovala, a sada, gdi si ti bez repa ostala, hotela bi da i mi naše odrežemo, je li? Vidiš ti pameti?

Kako to? Evo ovako, slušajmo samo. Kad nas ko prevari, žao nam je i tužimo se, a u isto vreme toliko ne želimo nego da nas drugi varaju, pak ko nam je vešt i ko

Evo ovako, slušajmo samo. Kad nas ko prevari, žao nam je i tužimo se, a u isto vreme toliko ne želimo nego da nas drugi varaju, pak ko nam je vešt i ko nas lepo ume varati onako baš kako mi želimo prevareni biti, to je naš čovek!

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Promenjen svet nas plašio, nov novih kraljeva red, al svak se brzo snašao: to beše isti svet. Ko pre pedeset godina, svako pronađe

Proroci prestole skućili, ali ni noću ne spavaju: od onog što su nas bičem učili bičem nas odučavaju! A nebom opet lete sveci, krovovi, ruke, oltari, šestokrilni anđeli i trokrilni

Proroci prestole skućili, ali ni noću ne spavaju: od onog što su nas bičem učili bičem nas odučavaju! A nebom opet lete sveci, krovovi, ruke, oltari, šestokrilni anđeli i trokrilni ormari!

Gledamo taj plamen visoko iznad goleti, gledamo taj plamen, - u njemu još ničega nema! Ni onaj ko nas vodi ne zna hoće li odozgo da nam sine zora, ili požar u kome ćemo, grad za gradom, žito za žitom, izgoreti.

Poređaju nas vezane uza zid, pucaju u nas, - prska nam lobanja, prska cevanica, podlaktica, koska, otežasmo od olova u telu.

Poređaju nas vezane uza zid, pucaju u nas, - prska nam lobanja, prska cevanica, podlaktica, koska, otežasmo od olova u telu. Dođe i veče. Umorili se strelci.

Dođe i veče. Umorili se strelci. Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku. Sa streljanja se vraćamo kući ko s posla, i dok se u kujni podgreva večera žene nam krpe

Ujutru vešala, nova novcata, čvrsta, užad jaka, dželati obučeni, - ruku na srce, ničemu zamerke nema. Vešaju nas brzo, vešto i lako.

Vešaju nas brzo, vešto i lako. Visimo tako obešeni do mraka, vreme je večeri, skidaju nas, - mi živi, svi nas tuku i psuju; ali ako.

Vešaju nas brzo, vešto i lako. Visimo tako obešeni do mraka, vreme je večeri, skidaju nas, - mi živi, svi nas tuku i psuju; ali ako.

Sutradan zorom dovuku granja i drva, naslažu lomaču, za nju nas gole vežu, prinesu šibicu, potpale, i gori tako, gori nedelju dana, cela varoš od pepela posivi.

Kad sve dogori, mi izađemo iz dima, kraljica pada u nesvest, a kralj trlja oči i gleda nas zaprepašćen: Sunce vam vaše, pa vi opet živi!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

„Mi smo gonili Turke do Čačka — priča dalje moj otac — naša je vojska bila iz same valjevske nahije. Kod Čačka Turci nas dobro dočekaju i ubiju nam 27 dobri’ momaka, no mi opet i Čačane i Valjevce (Turke) rasteramo i sav Čačak popalimo;

,A nuto g’, kneže, Bog i duša, kake su mu noge tanke, ne ima ni čarapa u čizmama, no gole noge, a mi se uzdamo da i nas ođene, a i on bos ide.’ Nasmeja se Arsa i kaže: ,Tako nose svi kršteni carevi, a ne kao vaši Turci!’ i proče.

— ,Gospodin Mijuško!’ — odgovorim ja. — ,Koji je to g. Mijuško?’ — Ja kažem da je on prešao i podigao nas u ime carevo, i da je sada i on ovde.

— ja ćuteći tako mislio sam: ,Moj gospodin Mijuško, naopako ti bilo, ti si međer nas prevario te smo kao tići bez perja vrlo rano izletili iz gnjizda na lapavicu.

da je to laža neka; a ja sam mislio da je on najpre s carem večerao, pa onda međ nas prešao: tako je umeo lepo lagati.” „Utom dođe s onim oficirom i Mijuško.

Stade vika Turaka iz Bosne, sa one strane Drine: ,Haj, braćo, udrite se, ne dajte se! eto nas u pomoć k vama!’ Pak niza sva brda potrčaše Drini. Mi kuće popalismo, roblje i stoku oterasmo.

Ona dva stara (sveštenika) ispovedaju stare ljude, a nas trojica mlada učimo decu kako se valja krstiti, Bogu se moliti, i oca i majku u ruku ljubiti i počitovati, i proče, i

Sve to mi poravnamo i pomirimo, uveravajući dobre o carstvu nebesnom, a strašeći zle mukom večnom. Nas je bilo u selima koja su brankovičkoj crkvi dolazila pet popova, no nismo delili, nego naši nurijaši od nas pet koga

Nas je bilo u selima koja su brankovičkoj crkvi dolazila pet popova, no nismo delili, nego naši nurijaši od nas pet koga prvog nađu, zovu ga, te čita molitvu ili krsti i proče; i svaki popa neće reći: „Nije to moja nurija, neću da

Mi smo svi sveštenici kao braća živili, a narod nas je kao apostole početovao i slušao, tako da su i od okolni̓ nurija dolazili, i gledali i crkvi milostinje kao u

tako da su i od okolni̓ nurija dolazili, i gledali i crkvi milostinje kao u monastire davali, a sveštenici drugi od nas običaje primali. Sad opet da vam pripovedam iz žitija moga oca.

Mlogo je poreza davati, ne možemo, eto kakvi smo goli i bosi, a mi smo zleudne najbolje gazde u sirotinji, ko će od nas onakvi̓ dati po 100 po 160 groša na glavu” i proče. — Onda vezir popusti malo od poreze.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Mehana je u selu M.... građena sasvim po planu, kao što su već obično u nas mehane po selima i drumovima. Stolice slamne, obojene zelenom bojom; u nekih se već slama odrla pa visi dole.

Ele, iskićeno baš kako valja, kao ono kad je što po planu. Mehandžija i momci — Cincari, kao što je i to već obično u nas po svim mehanama. Osim seljaka, tu su počesto svraćali na kavu učitelj i dva praktikanta iz sreske kuće.

— Ja, za kavu. — I gradite slatko, štrudlu, lokumiće, gurabije... je l̓ te? — Jes̓, to će kapetan graditi. U nas, hvala bogu, to ne grade. — A imate kapetana? — Imamo — ja! — odgovori Radan već izlazeći iz strpljenja.

A ne znaju oni, jadni, šta bi bilo od nas! Evo, došao bi lepo Nemac ili Ingliz te nas sve ovako kupio i odveo na more da lađe vučemo... Hoće republiku, komunu?!.

A ne znaju oni, jadni, šta bi bilo od nas! Evo, došao bi lepo Nemac ili Ingliz te nas sve ovako kupio i odveo na more da lađe vučemo... Hoće republiku, komunu?!... Virgaz njima treba — virgaz!

Dok mu priđe kmet i za njim dva opštinara s glavom šećera. — Gospodine — počeće kmet — nije baš u redu da odeš od nas tako prazne ruke... — pa mu pruži glavu šećera.

— I mi nismo po pola ljudi... Gle ti njega! Ušuškao se vazdan tamo oko tih sjajnih pulija, pa nas i zaboravio!... — uzeše ga koreti što šuška s kapetanom. — Bog dušmana zaboravio, braćo!

— Lepa para! — Ama i svirač je, nema ga šale — prihvati pop. — Ono ima još svirača ovuda u nas, ali od Sreje boljega nema. — Da je majstor u tom poslu, to znam, ali nisam znao da mu se toliko plaća.

— Valjda ću naći gde dobra domaćina. — 'Oćeš, 'oćeš Srejo! — kuraži ga Boroje. — Ti si čovek vredan — poznat ovde kod nas. Svak će te drage volje uzeti u kuću — Boga mi jes' — prihvati Golub — valjanu čoveku lasno je naći i najma i rada.

— Dela čitaj! — rekoše svi i stadoše oko nega da slušaju. Vidak se iskašlja malo, pa poče: »Ugovor između nas potpisanih, i to s jedne strane mene Sretena Stojića, težaka iz N.

— Videćemo... — odgovori Sreja, pa se okrete da pođe. — More, ljucki ti kažem daj pare; bogami će biti od nas čuda. — A ja tebi ljucki kažem da nemam — odgovori Sreja osečno i pođe. — Ih! ta stanide, samo da te pitam!

Još s vratnica poče tek jedan: — Ama Milune, šta ti ovo učini od nas? — Šta, more? — upita Milun začuđeno. — Što ti nas zakla? — Kako, more? — upita opet Milun u čudu.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Kad se taj Srbin zamoli, najpakosnija Ciganka ne bi se mogla oglušiti o molitvu njegovu, a to li dobri bog, otac sviju nas!... Lepo veruješ da mu se molitva uslišava.

Ja se smiriti neću dok se triput njegovom glavom ne koturnem!... Tako mi onog nebeskog sveštila što nas greje, i tako mi ovog časnog znamenja!... I prekrsti se. Njegove reči lediše srca...

— Surepe, Stanko, Ilija, Jovane, Jovica!... Vi ćete sa mnom... A vi... Nogiću, ..... Vodi ih na Drenovu Gredu i tamo nas čekaj... Ako sutra do podne ne budemo tamo, onda nam potraži strv ili jav! Zbogom! — Zbogom, harambašo! — Zbogom!

Ti, Jovane, do Ilije... još ovamo malo... Ti, Surepe, tu, blizu ćuprije... Jovica, ti ćeš ovde, a ja ću onde. Nas petorica smo sa leve strane puta. Ti, Stanko, ti ćeš sam biti s desne strane... onaj grm... tako!...

Kao da mu vele ti pogledi: ja ti verujem!... ti si pošten čovek!... I biću tvoja, samo tvoja!... Samo nas grob može rastaviti, a više niko. On ce zagledao, zablenuo... duša mu se stapala s njenom dušom...

— Još samo treba zvati popa da ih opoji! Svi se nasmejaše. — Turci će njih skloniti — reče harambaša. — A za nas će bolje biti da zaranije šumu hvatamo. I... dok dlan o dlan — njih nestade...

Privikaše sa sviju strana: — Da ga primimo, harambašo! — Nek bar Stanko ima para da nas ne bude „lijo” — reče Zavrzan. — Boga mi je poteško Stanku para naći, on puškom kolje! — reče Surep.

Hajduci se zasmejaše, a Zavrzan reče: — More, pa ti i ljude zasmejavaš!... Je li, Stanko?... Ma, čime nas tako omađija?... Otkad ti dođe među nas, i Surep se prođavoli!...

Je li, Stanko?... Ma, čime nas tako omađija?... Otkad ti dođe među nas, i Surep se prođavoli!... Surep samo odmahnu glavom, kao da bi hteo reći: Hajd̓, hajd̓!...

— A kako se prezivaš? — Selaković. — Po prezimenu bih rekao da nisi rastao na jednom mestu... — A ko je od nas i odrastao na jednom mestu? — pitaše Zeka.

— Zađi ovud po selima pa pričaj kako je na Drenovoj Gredi danik hajdučki. — Dobro. — Jovane!... Jovica!... — Evo nas, harambašo! — Idite u Banovo Polje.

— Ne, sokole! Ne smemo tamo. Pa i šta bi?... Deva je zverka. On nikad ne istrčava. On, koliko čuva nas, čuva sebe dvaput više. Nikad harambaša nije otišao njemu, nego on sam dođe te javi, ako je što vredno javiti!...

Dučić, Jovan - PESME

PADANjE LIŠĆA Koračaše nema, hladna, pored mene, Bez srebrne suze u mutnome oku; Kraj nas behu mrtve ruže i vrbene, Padalo je veče na vodu široku Stare jedne reke.

Njen je korak bio Kô korak samoće, nečujan i setan. Besmo tako tužni; nas tištaše tiho Isti jad bez suza i bol istovetan.

Kô duša jeseni, kad nam priđe tada, Ispuniće strepnjom nekog mirnog jada Nas, i hladne vrte, i prirodu bônu. A kad stari klavir dirne rukom lakom, Biće zvuci crni: činiće se svakom Kao da

ZVEZDE S ostrva Lopuda Visoko u granju mirno gore zvezde, I široka pesma mora u tišini Čuje se oko nas; i ti glasi jezde Kô da rosa pada u srebrnoj tmini. U njenu sam kosu upletao strasno Mokre noćne ruže.

Jesmo li kao u iskonske sate Nalik na tvoje obličje i danas? Ako li nismo, kakva tuga za nas, Ako li jesmo, kakva beda za te. Moj duh čovekov otkud je i šta je?

Vinograd moj u strani, I trešnje već u cvetu. Odozgor u čas rani Zazori celom svetu! Tude se biju za nas Večito Juče i Danas.

te sreo tamnu, punu sete — Braniš nevidljivoj suzi da poteče; Kô sen beznadeždni, tako, jadno dete, Ti beše pored nas celo jedno veče. Sve beše odavna nestalo međ nami, I ljubav, i mržnja.

GAMA Ne! ta bolna ljubav koju srce naše Sad kune u svome očajanju dugom, Beše možda mržnja koja nas vraćaše Uvek u zagrljaj kobni jedno drugom. Mi smo se ljubili mržnjom u to doba, Čežnjivom i tamnom mržnjom. Vaj!

Vaj! što mučno Beše, kada jednom nesta i ta zloba Koja nas držaše dotle nerazlučno. Najzad, stisak ruke beznadeždan, ledan!

I dok ljubav gori svim željama njenim, I noć teče duga, mirisava, sobna, Kraj nas, kao sužanj, bdi čudna i kobna Lepota, s očima večno zamišljenim.

nebrojene, Na toj međi izmeđ večnog i trenutka: Jer, ma smrt i bila u dnu našeg kutka — Svet je samo ono koje u nas stane.

Kakva himna srca, ta reč nerečena! Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje! Kad tišina zbori mesto nas, reč njena Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Bila su samo dva kreveta. Jedan prazan, a na drugom jedan čovek. On je sedeo licem okrenut nama i gledao je u nas. Oh, bože, kakav je to pogled?!

On je sedeo licem okrenut nama i gledao je u nas. Oh, bože, kakav je to pogled?! On gleda u nas; videlo se da gleda u nas, ali mu pogled beše uprt za čitav pedalj povrh nas.

Oh, bože, kakav je to pogled?! On gleda u nas; videlo se da gleda u nas, ali mu pogled beše uprt za čitav pedalj povrh nas. I što mu se mi više približavasmo, pogled se sve više bližio tavanu.

! On gleda u nas; videlo se da gleda u nas, ali mu pogled beše uprt za čitav pedalj povrh nas. I što mu se mi više približavasmo, pogled se sve više bližio tavanu. A lice!

— A on? — rekoh ja Joca mi pogleda u oči: — Broj 17? Njemu, brate, mi činimo samo ono što je u nas reč „utehe radi”. To jest, zavaravamo ga da ne ostane bez one jedine životvorne i božanske medicine, bez nade!

Ali nije, zaboga, ne poznajem ga! Čim iziđosmo iz bolnice, sretosmo našeg druga Mišu na fijakeru. On stade, potrpa i nas u kola i odvuče na Savu, gde smo se pošteno iskupali. Kupanje oživi čoveka i opet ga njiha i uspavljuje.

Ne znam koliko su godina bili ortaci, ali u to doba, pre dvadeset godina, pojavi se kod nas vatra iz magaze! Ja neću da se upuštam u sve u ono doba mogućne kombinacije „otkud vatra!

me je slatko golicao; i zalogaji od njega tako su odsudno brisali sve moje intenzivne utiske, kao četka s krečom one za nas pune značaja reči i slike što smo ih mi ugljenom pisali po zidu od škole.

njegovog kao staklo mrtvog oka otkači atom ledenog očajanja i kao lavina padaše sve silnije i ogromnije naniže: pregazi nas dvojicu i zdrobi devojku.

Setih se kad sam joj glavom ležao u krilu na klupi, u dražđanskom Velikom vrtu. Oko nas šuma i čiste staze. Kao da čujem Labu, i detao negde kljuca, i u ušima mi zuji, i ja gledam gore i vidim samo nebo i nju!

vijor silno cimnuo prozorom, ili bi napeo staru potklobučenu tapetu na zidu, pa bi odmah odleteo dalje; i dok se oko nas sleže prašina, čuje se kako u daljini huji i sve se diže u oblak. Ja sam s mamom sedeo posle ručka i pušio. Ćutali smo.

pričao o srebrenjacima načelnikovim, o libadetu što je vezao njegovoj pokojnoj ženi, o vatri koja je sagorela i njega i nas, o nekakoj pomadi od koje raste kosa, i šta ti ja znam.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

— A mi čekali i čekali — veli pop Spira, — nećete li se vi krenuti ovako k nama. Pa kad vas nema kod nas, eto nas kod vas; pa sad bilo vam pravo ne bilo! — Iju, gospodin-Spiro, šta vam to sada pada na pamet!

— A mi čekali i čekali — veli pop Spira, — nećete li se vi krenuti ovako k nama. Pa kad vas nema kod nas, eto nas kod vas; pa sad bilo vam pravo ne bilo! — Iju, gospodin-Spiro, šta vam to sada pada na pamet!

— veli pop Spira. — Ajd’mo, diž’te se, da idemo. — Ju, zar već! — zaustavlja ih gospoja Persa. — Pa vi’te da nas vaš sat opominje. Sedamnaest sati; ako to nije dockan, onda nikad neće ni biti. — Ta man’te ga dođavola!

— Eh, »naravno«! Kakvo »naravno«!? A, taman posla! — Zašto, zaboga? — Pa tako eto, ne šikuje se to vama, kod nas tolikih... — Ne, ne, kroz dan dva samo, pa ću odmah da se uselim u školu... a dotle ću se strpiti već.

— Pa kad baš hitate, ono vas nećemo zadržavati, a sutra? Sutra se, dakle, smem nadati da ćete nas počastvovati posjetom — veli gđa Sida. — Ja ću biti tako slobodan... — E, dabome! Tek štogođ... — veli gđa Sida.

Nije to ništa tako strašno! Ima još, fala bogu, nedelja, pa eto može i kod nas doći. — Hu! Nemoj mi bar ti pristajati na jed! — obrecnu se gđa Persa.

»Vidiš, beštije jedne«, misli u sebi gđa Persa, »kako se kapricirala, pa baš ni jedne reči! Ni da se bar pošali da nas pozove posle ručka!« Sva joj je morasta izgledala, ali joj nije dala primetiti da se ljuti.

»Vidićete samo«, govorio je Palčika, »ja sam malerozan čovek, preživiće ta sve nas, oženiće i Savicu i posašivaće i praunucima gaćice a po testamentu dok je ona živa, ona sve uživa i ne sme se ništa ni

E, baš, baš ste dobro učinili što ste došli — veli gđa Sida; — a ja sam baš mislila da pošljem po vas da dođete; ili da nas čekate kod vas. — Eto vidite, a ono ispalo pa će da bude i jedno i drugo.

— Lako je sravnjavati — veli Pera — kad je već tako. — Pitaj, Julo, gospodina kakvo smo mi cveće, ja i ti. Kako bi nas nazv’o? — A zašto da ga ja baš pitam? — veli Jula, zbunjena i rumena. — Pitaj ga ti.

— Ćutim, Spiro, i jedem se samo u sebi... nisam neka svađalica. Slušam pa gutam. Slušam samo šta govore za nas... — A šta govore? — zapita ozbiljno pop Spira i sede, a ustao je bio da ide pop-Ćirinima. — Šta govore!

— Ama, Sido, sve mi se čini da ti... — Eto! Što ga nema kod nas; a kod njih je bio i pre i posle podne! Doš’o je posle podne još kad je Žuža išla po vešplau, a izaš’o je kad su se

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Idi sad. Ona pošla. Ali se opet vratila. — A ako li da se spremam? — Šta? — Pa ne li dâr? Ete za tebe što ćeš da nas venčaš. Pa za kuma, starojka... boščaluke, i drugo što treba.

I za vas i za nas nije to dobro... I ostali bi Turci izlazili i oni bi ih molili, otvarali im svoje kuće, zvali da ih nahrane, ugoste...

Stara majka se odmah diže. Nas, decu, pa n oca, preseli u drugu sobu a ona ode u gostinsku da je osvetli. Slugu posla da ide i javi po komšiluku

svakog mrtvaca, uviše u čisto, belo platno, onda ga, ma da su se od starosti jedva one držale — ne dajući nikome od nas mlađih ni da gledamo a kamo li što pomognemo im — same one uneše u sobu.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Kad bi mu njegov prijatelj, mesni učitelj, protiv toga što primetio, reko bi mu Ljuba: — Kod nas je ljubav i ženidba trgovačka; mi bez novaca ne možemo nikud.

— Oprostite, kod nas su ovi prokleti basamaci. Koliko puta sam moga molila da ih već jedanput kasira, pa mi sve obriče na proleće, no neću

— Ta ostavite zasad to pitanje na stranu; imamo još časa za to; sutra je berba, pa ćete kod nas ostati. — Ja ne mogu sutra ostati. I kod nas je berba, moram kući. — Ali sama Savka me molila da ostanete!

— Ja ne mogu sutra ostati. I kod nas je berba, moram kući. — Ali sama Savka me molila da ostanete! — Ne mogu. — Dakle, vi nikakvu ljubav ne osećate.

— Izvolite grožđa. — Hvala; mogli bismo se već vratiti, da se ne zadocnimo; daleko je, može nas mrak uhvatiti. — Kako izvolevate. Ljuba opet kočijaši. Nastao je već sumrak. Ljuba jako tera.

— Tako smo i mi radi, — reče Ljuba. Ženske se na to uklone. — Pre nego što počnemo razgovor, molio bi’ da nas na kvartir uputite, jer ovde u selu nema gostionice za nas, — reče čika-Gavra. — Vi ste na dobrom mestu.

— Pre nego što počnemo razgovor, molio bi’ da nas na kvartir uputite, jer ovde u selu nema gostionice za nas, — reče čika-Gavra. — Vi ste na dobrom mestu. Vi ćete tu ostati i na večeri i na kvartiru, a i ja ću ovde spavati.

Ja joj jedno pišem, a ona drugo odgovara. Ja ištem da izrazi svoje čuvstvo, a ona kaže: čuvstvo u boga! Ta i nas sviju čuvstvo je onde, al’ iz njenoga pisma ne vidi se da ona mora moja žena biti . — Tako je.

Tako je cmoknuo, da se i sama mati zarumenila. — Izvolite sesti. — Hvala. — Vi ste već gotovo na nas zaboravili bili. — Znate, ja sam čovek koji se ne nameće; gde me rado primaju, tamo idem.

— Ah, kompozicion — to je sasvim drugo, to je muzikališe dihtung — tako nas je klavirmajster učio; a akompanjiren, to je kad jedan drugome u muzici ili pevanju — kako se kaže — pomaže.

Tu uđe gospođa Gledićka. — Oprostite što ste nas ovako našli. Noćas smo imale dosta posla, pa legle da se malo odmorimo. — To smo mi onda rđavo došli. — Bože sačuvaj!

Izvolite samo sesti. Moj Steva neće se dugo baviti, malo je išetao, ali sam ga već zvati dala. No, otkud za nas ta sreća? — Molim, samo da firange dignem. — E, sad da vidimo!

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

I sve će ići po starom. A niko nas ni o čemu neće pitati, kao što nas ni do sad nije pitao. Samo neka sve dođe brzo, što pre, jer života više nema to je

I sve će ići po starom. A niko nas ni o čemu neće pitati, kao što nas ni do sad nije pitao. Samo neka sve dođe brzo, što pre, jer života više nema to je jasno, a i ovaj mozgovni, sedeći

Šta će bolje nego da leži u crkvi? — E nije tako, Dušo. Majka sam. Majčinom je srcu lakše ovako. Preneću junaka kod nas. Mi imamo našu grobnicu, i tu ćemo, kad Bog rekne, ležati skupa.

Tamo je velika varoš i niko nas ne zna. Venčaćemo se, ne brini i oprosti, tako je moralo biti. A što svet govori, neka govori.

Jer, eto, zar su to velike pobede u ovom kupeu ovde pred mojim očima, i u onom do nas, i u celom vozu ovom što me nosi mojoj verenici, i u svima vlakovima što na sve strane raznose rane i sramotu, i tifus

Ali neka, ja cenim čoveka koji zna da čuva tajne svoga prijatelja. A vi kako, gospodine Jurišiću? — Pa tako, gađaju nas i gađamo; ubijaju nas i ubijamo. Uvek isto, užasno isto. — Vi mislite: gađaju samo vas; gađaju i nas u Beogradu.

A vi kako, gospodine Jurišiću? — Pa tako, gađaju nas i gađamo; ubijaju nas i ubijamo. Uvek isto, užasno isto. — Vi mislite: gađaju samo vas; gađaju i nas u Beogradu.

Uvek isto, užasno isto. — Vi mislite: gađaju samo vas; gađaju i nas u Beogradu. Ja sam sad tamo — Verujem da vas gađaju, odgovori Jurišić.

Laž je onaj Ivan Lande makar bio Rus, laž je od glave do pete. Ali i da nije, on bi bio nagrađen i bez nas. Ko bi ušao u sve ono tajanstvo stvari, ili ko ne vidi i ne oseća onu ruku koja sve reguliše ona što nas miluje tačno

Ko bi ušao u sve ono tajanstvo stvari, ili ko ne vidi i ne oseća onu ruku koja sve reguliše ona što nas miluje tačno „prema danima u koje nas je mučila i prema godinama u koje mo gleda i nevolju.

tajanstvo stvari, ili ko ne vidi i ne oseća onu ruku koja sve reguliše ona što nas miluje tačno „prema danima u koje nas je mučila i prema godinama u koje mo gleda i nevolju.

i ja i njena tetka, koja je zaista pametna i prisebna žena, i svi oni iz kuće, te se on postepeno umirio i uverio nas da više nikad onako šta neće pokušati.

Afrika

smo na ribe koje izleću iz mirnog, zelenog ili azurnog mora, a pokoji brod, koji je prolazio horizontom, bio je za nas — događaj! Noću se za brodom vukla fosforna reka, svako veče, što smo bili dalje na jugu, sve svetlija.

Velike svetle kugle, kao zapaljene buktinje i kao sunca, bežale su takođe od nas. Uzbudljivo je bilo gledati u taj mlečni put koji se vukao za brodom. Ostavljasmo sa strane nevidljiva Kanarska ostrva.

Najzad, ta daleka linija na horizontu obala je Zapadne francuske Afrike. Tamni galebi koji nas nadletaju prvi su vesnici od nje. Do Dakara je još uvek daleko.

“ Pojavljuje se ispred nas, pre ulaska u pristanište, divan greben: pust, nepristupačan, obrastao retkim biljem. Vuije da su na njemu nađene čitave

je širokim ogrtačima, indigo i plavičastim, pod prozirnim ogrtačem od onog brokatnog čipkanog tila od kojeg se kod nas prave zavese.

Pokatkad je to kao crno anđeosko krilo koje pređe ispred obala. Jedan brod nas skoro dodiruje. Ime mu je Arhanđel. Momci nas sa broda oslovljavaju italijanski. Razgovaramo sa njima.

Jedan brod nas skoro dodiruje. Ime mu je Arhanđel. Momci nas sa broda oslovljavaju italijanski. Razgovaramo sa njima. Dolaze iz Liverpula i idu za Buenos Ajres.

More, koje je inače toliko precizno po svojim ivicama, meko je i gusto kao krem. Oko nas narodi i narodi delfina, koji se izbacuju iz vode, kratki, skoro beli.

Šalupa nije uopšte osvetljena, baca na nas oblake otrovnih gasova, i ide izgleda čitavu večnost kroz potpun mrak. Čak i u noći se oseća čađ pod rukom, gde god se

Gomila crnaca koja vuče pus-pus, opkoljava nas i nameće svoje usluge. Pus-pus su kolica na dva točka koja vuče po jedan urođenik.

Uzvici noćnih ptica i majmuna imaju čar našeg laveža pasa. Mladić–crnac koji nas vodi, boj, nudi nam svoju gospodaricu koja je „skoro belica, grudi uzdignutih, kratke kose i nimalo stara: svega

Hrišćanin je. Uzimamo pus–pus nas trojica tri pus–pusa, i polazimo u tražnju najlepše crne Konakrijke. Poznato je koliko je jednom crncu, kod koga

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

otvažio, i zvanije svoje prenebregao, lako bi (da ne kažem „izvjesno“) do nužde i leba željkati došao, O čem nas ne samo naši, nego i kod sami Engleza spisatelji, kao Butler, koji je, pri svem klasicitetu svoga divnog sočinenija

komedija na našem jeziku, takovo djelo napisati, koje bi čitatelja ili gledatelja (jer je vreme, mislim, da se i kod nas teatri zavedu) na zevanje ne nateralo, no pače časove briga i domašnji nezgoda pune razgalilo, a pri tom — ako uši

Ajde u kujna gledaj tvoj ručak! MIŠIĆ: O, ja molim neka ostane gospoja kod nas. Ta s otim je prijatniji razgovor što je veće društvo. JANjA: (Prokleto posla!) MIŠIĆ: A gdi je gospodična?

JUCA Znate li kako ćete učiniti da ne platite? Da razglasimo jedno jutro da su nas poharale pustaije; pak onda, kad se pročuje po varoši, svaki će vas žaliti, i niko vam neće dolaziti da vas uznemirava.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Veli: „Mnje za svagda prijatno sedit na vozduhu proletnom. Proletnji vetar je tako umilan. A Sunce, nas ljude, tako lepo grije; kako nas lepo grije!

Proletnji vetar je tako umilan. A Sunce, nas ljude, tako lepo grije; kako nas lepo grije! Njemu se“, veli, „zatvorenici čine malo bledi, barusavi, neočešljani, i nenamirisani. To ne valja.

Garsuli se bio smestio i seo do Engelshofena, i reče: „Zar to nije čudno da se danas, ovde, opet, sretnemo nas dvojica, gde sam Vas prvi put sreo, pre trideset i pet godina. Mali je broj bio onih koji su se vratili iz Turske.

Vidim, eno tamo, levo, groblja. A eto nad nama, još uvek, to Sunce koje nas tako lepo grije. To Sunce koje je moćnije nego i najveća bomba iz topa. Kako nas lepo grije.

To Sunce koje je moćnije nego i najveća bomba iz topa. Kako nas lepo grije. Tamo, ispod onog reduta, ja sam Vas, kao mlad čovek, prvi put video, u pratnji premilostivog cara Leopolda.

I sve to nije imalo nikakva smisla, sem ovog Sunca. Sve prođe a to Sunce sija. Kako nas lepo grije. Nema ničeg lepšeg na svetu od jednog ovakvog proletnjeg dana.

„A zna da mi, Isakoviči, nigde nismo bili srećni. Eto šta smo dočekali. Sve će nas raseliti. Imamo da biramo, ili da postanemo papisti, ili moskalji! Bolje da nismo, kaže Trifun, iz Servije ni izlazili!

Nismo mi jobađi, pa da pitamo smemo li se seliti. Svaki traži bolje carstvo. Niko neće sa boljeg na gore ići. Ne može nas Garsuli okivati, jer smo Rosije željni. A šta bi sad hteo, debeli? Ne radi Pavle to, što radi, samo po svojoj glavi.

Tamo odoše toliki. Bolje da ovde sve rasprodamo, nego da se sramotimo i da nas sramote. A što kažeš za Pavla, a otkad je to sramota brata voleti? I ja ću, kud Pavle kaže.

Sad znamo što smo puni rana! Voze ga u arište kao aramiju i rebelijaša, jer traži naša prava! Za nas nema suda. Nego arište i dva husara! Ubiće ga, pazi šta ti rekoh, u arištu Oseka!

Zar naši Hrtkovci nisu mitrovačko vlastelinstvo? Zar sme Garsuli da ga tera husarima, bez suda? Je l’ za nas nema zakona? Ček, da to zapitam profoza!

Dece ti! Ti da mi ćutiš! Znaš da si srditko! Ako digneš ruku na profoza, ni Pavlu neće biti života! Pusti ti nas žene, da pitamo Pavla, a vi sedite, pa gledajte iz prikrajka!

Teodosije - ŽITIJA

usliši danas i nas grešne sluge svoje što ti se mole. Daj nam, po tvojoj dobroti, da dobijemo još jedno muško čedo, koje će biti uteha

da se i ovo lako prezre, i krst uzme na rame, i da se za njim usrdno ide, i sve lako podnese, na stradanje njegovo za nas ugledajući se.

A potražiše i monaha koji je bio s njim i ostale njegove sluge; i ni njih ne našavši, govorahu: — Kakav nas je užas snašao? — Kamo se dede gospodin naš?

Zato, ljubazni, ako ci ikad primio kakvo dobro od nas — sada je vreme da ljubav pokažeš. Ako se požuriš te stigneš i vratiš sina mojega, i time utešiš srce moje i materi

„I ako ovim, mili moj, utešiš srce moje, mnoge počasti od nas darom i ljubavlju primićeš; ako li ppezpeš našu molbu, znaj da ćemo ti mesto ljubavi biti protivnici.

se vrati ocu svojemu, da ne bi kako otac njegov, zbog žalosti za njim, ljubav prema nama promenio u mržnju, pa ćeš sve nas i mnoge ožalostiti.“ I tako otpusti vojvodu.

da moli milostinju, i milosti nju kao ništa prezrevši, i od oca sina ugrabivši pobegao, a oca i mater u samrtni plač i nas u veliki trud baciste?

govoreći: — O, nevolje od tebe, gospodaru, šta ovo učini nama, jer grči si nam sad posle nalaska nego kad pre toga od nas pobeže! O, nalaska goreg od gubljenja! O, rizo, željenoga, željnima zapaljenje! Kako da te ponesemo?

Koje li ćemo uzdarje primiti? Kakvim li svetlim odeždama nas da obuku kada su sami u žalosnim i mračnim odeždama? O, pira noći ove, puna veselja a ujedno i prevare, makar se i

Kako smo bili bezumni! Koji nas san grehova naših zadrža, i tako usnusmo? Kako ga ne vezasmo uzama, kao što nam je i zapoveđeno, pa bismo se

Raširi se sam bez nas, nasiti se, ti kamenosrdni, nemilostivi! A hoće li te primiti Gospod? Ti što si prevario oca, prevario si i nas, a

A hoće li te primiti Gospod? Ti što si prevario oca, prevario si i nas, a misliš li da ti se valja Boga bojati? Ovo i mnogo drugo od gorčine srca njemu izgovorivši, molitvu i blagoslov od

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ipak je ovaj problem izuzetno težak, poneki bi rekli nesavladiv. Zar tuđa duša nije često za nas potpuna zagonetka? Zar nije čovek za čoveka jedna od tajni u koju se može najteže prodreti?

Ova preseljavanja i premeštanja su kao neka vrsta antropogeografskih eksperimenata, koji nas tačno mogu obavestiti o preinačavanju psihičkih osobina.

vrlo impulzivni koji odmah i često bez dužeg razmišljanja rade: „zebu od mnogog mišljenja“, i koji kažu: „ko razgađa, u nas ne pogađa“, i pogode istinu i najbolji put.

Ali to nije naš cilj. Za nas je dovoljno konstatovati da se u narodnoj masi razvio razumniji duh. Seljak je uspeo da sve više gospodari svojim divljim

I tako ovim samovlasnim temperamentima nije bilo teško da se nametnu. Nadmoćnost ovih snažnih ličnosti iznenađuje nas i u periodima najskorije bugarske istorije, čak i posle oslobođenja.

Madžare, koji se uz nas kao braća bore već 800 godina za ustavnost“. U toku borbe za usvajanje srpsko-hrvatskog jezika za književni jezik jedni

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Još sam te male grijehe ostavio kod kuće da magaretu koje nas vozi ne bude previše teško. Dugo su se tako vozili niz rijeku sve u razgovoru, dok mačak ne povika iz džaka: — Stoj,

— Uf, uf, sad smo obrali bostan! — zakuka čiča. — Ko će nam sada kazati koji je od nas krčmar, a koji čiča Trišo, stari mlinar?

“ JEDANAESTA GLAVA Evo za nas vojvode! — Velika mišja skupština — Ko će na mačke stavljati zvona? — Potraga za Tošom — Čitava konjica protiv jednog

— Ura, tako je! — povikaše miševi. — To je zaista mudar savjet. Da nije junačkih nogu, niko od nas ne bi ostao živ. Živio naš vojvoda! — Mišu proroče, a kako ćemo čuti da mačka dolazi pa da na vrijeme pobjegnemo?

Nad poljem oblak putuje mrk, bisernom kišom kvasi mi brk. Kad oblak prođe, sinuće zračak... O, tiše, tiše, čuće nas mačak!

mačak predloži: — Sklonimo se u onu visoku paprat, a čiča Brko misliće da smo pobjegli stazom, pa će projuriti kraj nas. Tako se zaista i dogodi.

— E, kud ćemo sad nas dvojica? — zabrinu se Šarov. — Ostanemo li u planini, može nas pojesti vuk. — Mi ćemo dalje niz brdo, prema rijeci.

— E, kud ćemo sad nas dvojica? — zabrinu se Šarov. — Ostanemo li u planini, može nas pojesti vuk. — Mi ćemo dalje niz brdo, prema rijeci.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

nisam marila meso Ni mene nisu te krpe zavele Ludim za tobom ovako nagom Ne daj sunce da te miluje Bolje da se volimo nas dve Samo ne ovde samo ne na suncu Ovde se sve vidi koščice draga IV.

PRED KRAJ Kuda ćemo sad Kuda bismo nikuda Kuda bi dve kosti inače Šta ćemo tamo Tamo nas već odavno Tamo nas željno čeka Niko i žena mu ništa Šta ćemo im mi Ostarili su bez kosti su Bićemo im ko rođene

PRED KRAJ Kuda ćemo sad Kuda bismo nikuda Kuda bi dve kosti inače Šta ćemo tamo Tamo nas već odavno Tamo nas željno čeka Niko i žena mu ništa Šta ćemo im mi Ostarili su bez kosti su Bićemo im ko rođene ćerke VII.

se više ne zna Ni ko je gde ni ko je ko Sve je ružan san prašine Čuješ li me Čujem i tebe i sebe Kukuriče iz nas kukurek (1956) VRATI MI MOJE KRPICE Padni mi samo na pamet Misli moje obraz da ti izgrebu Iziđi samo preda me Oči

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

Ni pet para se ne daje za nas sirote aždaje. od akrepa nema ništa, Ni posla za čudovišta. Sva strašila ispod neba ostaće bez kore hleba.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

I AGENT: Da, gospođo! RINA: Ne bih imala šta da vam objasnim: kod nas se noćas desila krađa. I AGENT: Možete li mi reći što bliže? PAVLE: Reći ću vam ja.

Imate li mlađe u kući? RINA: Imamo devojku, ali u nju ne sumnjam, to je jedna čestita starica već toliko godina kod nas. I AGENT (domišlja se): Možete li mi reći: jesu li samo izvesna i naročita pisma ukradena, ili je...?

Kod nas, međutim... ANTA: Ne može država nikoga naterati da bude mrtav. SPASOJE: Pa to znači, ja nisam siguran da se jednoga

Najzad odluči): Neka uđe. ANA (ode). SPASOJE (jedva se odvaži): Za mene ne postoji. SVI: Ni za nas. (Zauzimaju raznolike stavove.

Istragom je utvrđeno da ste vi izvršili samoubistvo i, prema tome, vi ste mrtvi; vi ste pred zakonom mrtvi i vi ste za nas mrtvi. Sahranili smo vas, i to svečano.

PAVLE: Da ostanem ovde, među vama! (Opšti pokret negodovanja.) NOVAKOVIĆ: To nije među nama nego protiv nas! PAVLE: Ako vi tako hoćete. SPASOJE: To znači, gospodine... razmislite, razmislite još jedanput!

A od prekjuče jedva svrati po koji put i to nešto zbunjen, rasejan, ne ume ni da govori. SPASOJE: Pa, kažem ti, sve nas je pritisla briga, zato nam i nije do venčanja sad. Ja hoću da mi venčanje moje jedinice bude najveseliji dan u životu...

II ANTA, PREĐAŠNjI ANTA: Dobar dan! Dobar dan, gospođice Vukice! VUKICA: Dobar dan! SPASOJE (Vukici): Ostavi nas za časak, imamo razgovor povodom te naše brige. VUKICA: Molim! (Ode.

Udesite zatim što treba – tome ne treba da vas učim – i on će biti proglašen za ludaka. Verujte, kod nas je lakše proglasiti čoveka ludim no pametnim. Dokaz vam je, gospodine, što sam i ja bio tri meseca u ludnici.

Imamo poverljive razgovore, pa bih te molio, kad naiđe, da nas ostaviš same. VUKICA: Razume se, ti znaš da ti ja nikad ne dosađujem u takvim prilikama.

SOFIJA (ulazi): Molim! SPASOJE: Sofija, ja očekujem posetu jednog gospodina. Kad on bude došao, brinućete se da nas niko ne uznemirava. Ma ko bio, recite da nisam kod kuće. SOFIJA: Razumem, gospodine! (Odlazi i vraća se.

ANTA: Zašto mene? SPASOJE: Za krivokletstvo. ANTA: A što samo mene, zar nikog drugog? SPASOJE: Tužio je i nas ostale, ali to nije krivično.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- raširio sam ruke, a on me je pogledao kao što se gleda stenica, otprilike. Još smo išli za Baronicom, a oko nas je već bio jedan mali milion šmrkavaca. Iz kuća kraj kojih smo prolazili dopiralo je zveckanje kašika.

Tek kad se Baronica popela na skelu, izvadila je noge kojima je dotle mlatarala po vodi i pogledala nas. - Vesna neće ništa reći! - Znam - rekao sam. - Otac će saznati i bez nje. On ima naročit talenat za to!

- Više ništa nije htela da kaže, ali sam od Atamana, kasnije, saznao da su se kladili u poljubac. Ako pređemo, ona će nas poljubiti, ako ne pređemo, moraćemo skočiti u vodu bez obzira na to što je tek početak maja.

Nije nas poljubila, ali zato nismo skočili ni u vodu. Stojeći na vrhovima prstiju, onako kao što ponekad stoje balerine, ona se

Nisam mogao da ga smislim, iako nijedna iz razreda nije bila moja interesna sfera, niti bilo čija od nas, uostalom.

Sa svojim natapiranim tikvicama i grudima šiljastim kao sam vrag, one su nas uvek gledale tako kao da vide nekog iza nas.

Sa svojim natapiranim tikvicama i grudima šiljastim kao sam vrag, one su nas uvek gledale tako kao da vide nekog iza nas.

Nekoliko njih bi nas ponekad i pogledale pravo u lice na školskim igrankama, ali to su bile obično one koje su igrale kao slonovi ili

Jedno vreme bio sam zaljubljen u nju i svako od nas je to bio, bez naročitog rezultata, uostalom. Ona je igrala s nama, smejala se, na izletima čak i jedrila, za vreme

s gotovim računima i mi smo se hvalili jedni drugima za vreme odmora kad bi u WC-u pušili po jednu, ali nijedan od nas nije uspeo da je poljubi, niti je to pokušao. Neda je ostajala ljupka i nasmešena, ali nedostižna kao Himalaji.

Iza ograde skele klokotala je voda i za trenutak mi se pričini kao da putujemo. Iznad nas, u tamnoplavom nebu kakvo se viđa na slikama Van Goga u poslednjoj, već ludačkoj fazi, leteo je avion.

pojurio internacionalni voz i mi smo videli lica putnika koji su dremali zavaljeni na sedištima ili ravnodušno buljili u nas.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Ima već i društva. — Daj, Saro, dvaput kave. — Odmah. — Hajd’, Sofro, sedimo. Šta ćemo se kartati? — Malo nas je, nek’ dođe još kogod. Čamča pozove još dva gospodara, purđera, i sad pitaju se šta će igrati.

Novaca imamo dosta; novce da uzajmimo kakovim izelicama, pa da ne plate, pa da nas advokati, prokatori i sudovi poje, to neću; volem u špekulaciji izgubiti, ’de sam i stekao, neg’ da me poje.

Već su tu. Klopkaju na vratima. — „Herajn“. — Na zdravlje ručak, Sofro! Eto nas kod tebe, — reče Krečar. — Na zdravlje! Sedite. Soko, idi malo onog boljeg vina pošalji, pa i kafe.

u Poljskoj je vino skupo, pa da ponesemo jednu petorku fina vina, ne vina, nego „auspruha”, i to starog. Kod nas možemo dobar stari „auspruh” dobiti, akov po sto forinti, a takovi plaćaju velikaši u Poljskoj najmanje pet stotina

Je l’ kod tebe tako? — Jest. — Sve će nam to trebati, jer Poljaci su gostoljubivi ljudi, pa ima dosta gospode, pozvaće nas na ručak, pa ja i Krečar u trajdrotu bićemo kao trgovci, a tebe ću pretstaviti kao šljahteca, nemeša, pa kad te vide u

Pa šta, zar nas toliki bojali bismo se ti’ izgladovani’ nekoliko lopova? Moj jedan kočijaš Sava će sam na trojicu. Napolju larma, već

Da koštam. — Jovo, donesi iz kola čuturu — rekne Sofra Krečaru. — Jer moćno vino? — Ta nije rđavo, kod nas rđavo vino ne rodi, a ni sam rđavo ne pijem. Tu je već i Krečar sa čuturom i pruža je armicijašu.

— Evo novci, amo kvitu natrag. Mi Poljaci živimo, a pokraj nas i drugi. „Neh žiju Vengri”! Gospodar Sofra radostan izvadi kvitu, primi novce i turi u buđelar. Odmah veselije lice.

— Da ti je prosto! — Pa onda kad svršimo, on će nas zvati na ručak, a mi ćemo mu reći da još jedan šljahtec putuje s nami, pa ga ne možemo sama ostaviti.

ako te šta pitaju za Bunipartu, nemoj ga kuditi, niti Ruse hvaliti, jer možemo zlo proći; Poljaci su besni, držaće nas za špijune. Kad ga je Čamča poučio kako se ima ponašati, onda obučenog meri da li što još ne fali. Sve je u redu.

— Ne boj se ništa, to ti je na diku služilo. Svi su na tebe lepo gledali, a nas u „trajdrotu” preko ramena. Donekle se tako razgovaraju, pa onda legnu.

No jako sam se istrošio, jer je put skup, a i ovde je velika skupoća: jedna zrela kruška, što kod nas tek oktobra zre, srebrn cvancik.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Da bi se osigurala plodnost u braku, kod Rusa se prilikom svadbe mladenci posipaju hmeljom i pšenicom. Kod nas obično svekrva, koja uvodi mladu u nov porodični kult, daje joj sito sa žitom.

Svakako najprirodniji način izbegavanja pogleda zlih očiju jeste skrivanje od njega. Zato se mlada kod nas pokriva različitim pokrivačima („veo“, „avlimarima“, „okrug“, „duvak“, „pokrivalo“, „privjes“ itd.).

Kod nas je od tih običaja najpoznatiji uzimanje nakončeta na svadbi. Nakonče je, piše Vuk, „muško dijete što se po običaju da

² Običaji i obredi za lak porođaj vrše se još na svadbi. Kod nas, u kopaoničkim selima, mlada pred dolazak svatova, kada čuje prvi svatovski glas, brzo istrese vreću sa odelom i kaže:

¹⁰ Kod nas se smatra da trudnica ne sme da lomi drvo pa da ga onda ostavi neslomljeno, jer će joj porođaj biti tako težak da može

⁷⁵ Sakupljeni novac kum daje majci detetovoj i kaže: „Od nas ovoliko, od Boga više!“ Taj novac je svojina deteta. Za vreme darivanja, sve zvanice redom dižu dete uvis da bi dobro

To se čini stoga što se veruje u spasonosnu snagu zemlje koja nas hrani i koja bi trebalo da omogući detetu da preživi.

to objašnjava time što „metla stoji u vezi sa zlim, htoničnim demonima“, a „jedan od najjasnijih dokaza je što i kod nas i kod Germanaca na metlu jašu veštice — metla je, dakle, njihov atribut i eventualna njihova inkarnacija“.

To znači, dakle, da je put etnopsihološkog odgonetanja smisla zagonetki obrnut od uobičajenog procesa odgonetanja. Nas ovde zanima ko je i kakvo je dete predstavljeno u našim narodnim zagonetkama.

Do srži narodne predstave prirode deteta vodi nas već navedena zagonetka „Živo sam, al’ ne znam da sam; kršteno sam, al’ ne znam da sam; ...

kazuje strancu koliko ima stanovnika njegovo selo ili pleme, on žene i ne broji, nego samo muške glave, pa veli: „Ima nas trista pušaka.

Kažnjavanje je toliko česta vaspitna tehnika u našem narodu, da se kod nas pod „vaspitanjem“ obično podrazumeva — kažnjavanje.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

neba do zemlje po sto godina, koje smo ponekad i umolili, prema smrti koju bog zemaljski za čas tili, bez oklevanja, na nas baci.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Neki romani podsećaju na naš sopstveni život. Mnogi junaci veoma liče na nas same. Ali, posle čitanja, na vrhu jezika ipak ostane neizgovorena najvažnija od svih priča – naša sopstvena!

Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni — traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi; traže se da vrate ljubav.

Traže se. III Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, pod kojim su nas čekali, onaj sat što još otkucava u našem pamćenju. On se traži.

tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama

vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas

su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da besplatno uđemo na stadion i u bioskope,

sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da besplatno uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim

cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali. Svi oni se traže. V Traži se jedan džemper. Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca.

Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom, svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa.

Reka je bila plitka i u njoj su živeli punoglavci. Saveznici su nas prevarili; iskrcali su se negde na sasvim drugom mestu, i tu sam se prvi put razočarao.

Ali, setio me se, i to je bilo dovoljno od njega! Onda nas je jednoga dana oslobodio naš rođak, partizan. Bio je opasan redenicima, nosio je »brengal«, deset bombi, dva

Na prvomajskoj paradi 1949. nas radio-amatere zatvaraju u kutiju monstruozno velikog radija na točkovima. Guramo je od pijace Đeram niz Bulevar ispred

Matavulj, Simo - USKOK

Drugi trgovac dodade: — Vjere mi, sad viđu i velju da bi za nas trgovce — a, bora mi, i za pomorce i za zanatlije i za seljake! — najbolje bilo da ostadoše Francuzi, iako su bezbožni!

On, ipak ljut na Ivanovića i na sve što se desilo, iskali se na njima: — Sve je otišlo đavoljijem tragom otkad nas ne pokriva bandijera svetoga Marka, a osobito otkad vas sankiloti otrovaše svojijem duhom!

Sad je uhvaćena vjera, ali vidiš da je tanka, vidiš da ne sađe niko da za blage dane štogod nabavi, osim nas šake susjedâ gradskih! — A ko bi te poče? — pita Marko. — A ko, nâko đavo sâm! — reče drago.

Knez Drago njekako srdito poče nabrajati: — A, da-ti, te je svaki žučan te izgubismo Primorje, te nas carevi prevariše! A i narod se ostrvio ove beskrajne rati! A pripomogoše ove dvije gladne godine!

Jer poslovica kaže: „Sačuvaj nas, bože, vedra Božića, a oblačna Đurđeva dana!“ To zbog ljetine. Ali se ni knez ni njegovi brastvenici toliko u srcu ne

Pop Marko reče: — Snijeg ovoga će puta od mora! Eto ga prije noći! Biće ga izjutra u nas do koljena! Rako prihvati: — Daj bože!

Znâm da onizi naše vjere drukče govore i da kukaju za nama, ali, ja mnim, u srcu bojahu se i oni nas, divljijeh gladnika! Svi bjehu nezadovoljni tim odgovorom. Pop samo odmahnu glavom.

Velika je ćesarovina i jaka je, osobito sad, kad je slomijen Napolijon! Vele: duga je od nas eto pa sve do Rusije, a u širinu joj stali Madžari i Poljaci i još njekakve vjere. Kako se ono zovu, Krcune?

Kakvi zorni ljuđi, kakvi lijepi Srblji! Bogo moj, da su svi Srblji oko jednog gospodara, šta bi nas bilo, i ko bi nam što mogao! — Ma đe je ta Lika? — pita Markiša. — Ja mnim đe i Dalmacija! — objasni Pero Purov.

Crnu Goru, pa i po Primorju, po Hercegovini, po Bosni, po svoj Srbiji i bog te pita dokle, đe gođ ima Srbalja, a ima nas zanago za jednu dobru carevinu, nâko što smo rasuti, kao stado bez pastira, i što su pod tuđinima, radi grijehova

? — E, vidiš, u nas je odskoro! Nema njekoliko godina otkad je naš vladika nabavio iz svijeta sjeme i rasturio ga po narodu.

— Vaistinu, ovo što si pregazio od Kotora dovdje, dosta ti je, pa da zamisliš i ostalo! A ovo što si vidio nas, dosta ti je da sudiš i za ostale. — Onda je dobro! — reče Janko. — Daleko je od dobra, sinko!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Kad se muž, to jest, sa ženom svađa, onda viču: Bog ubio, to jest, onog, koji nas je svezao, a pre su molili da ih svežem. Sad ko je luđi, to jest?

MATI: Zaboga, i drugi ljudi nemaju; ali se znadu pomoći; a mi, kanda je palo neko prokletstvo na nas. Ko daje iljadu, on pronosi: dve; koja ima tri, oni viču: pet; dovijaju se kako mogu; samo smo se mi stisli pa ne smemo

MATI: Ja kažem, nemamo prijatelja, pa to! Drugima se napreduje; kako tako, tek se skrpi, ali kod nas baš niko; kanda smo se sve kamenjem bacali na ljude.

OTAC: E, šta ćeš. UGLED 3. DEVOJKA (stupi), PREĐAŠNjI DEVOJKA: Jedno je momče ovde, kaže da neki strani ljudi žele nas posjetiti. OTAC: To će biti onaj. (Mane glavom na mater i odlazi.) DEVOJKA: Kakvi su to strani ljudi?

Na sluge čovek ne može da osloni. PROVODADžIJA: Bogme bez gazde nema ništa. Tako je i kod nas, to jest; kuća sama, svašta dosta, pa kako se čovek najmanje, to jest, udali, eto ti štete.

MATI: Propada, bogme, gospodaru! Ako se nigdi ne pazi, to se pazi kod nas, i ja, i moj muž neprestano kod mlađi; a sirota devojka i ne vidi nam se od posla. Čudim se kako se ne razboli.

DEVOJKA: O, to ja mrzim! Ne može, znate, čovek ni da se okrene, osobito kad je malo veće društvo. I kod nas nije tako velika, al je opet prilična, i slabo se kad i napuni. UGLED 7. PROVODADžIJA, OTAC I MATI VRAĆAJU SE.

(Mladoženji, kog devojka poslužuje.) Ded, mladoženja, ovakve devojke nema u nas, to jest. (Mladoženja daruje devojku; ona opet poljubi provodadžiju u ruku i odlazi.

OTAC: E, fala Bogu, u nas su novci uvek gotovi! MATI: Vi ste naše dete, kome ćemo ako nećemo vama. Samo nek je sreće!

DEVOJKA: Sad kako mu je, tako mu je! KUMAČA: More, kad će biti svadba? DEVOJKA: Đavo ga znao. KUMAČA: Valjda nas nećeš ni u svatove zvati. DEVOJKA E, neću da! KUMAČA: More, pa posle da nam kažeš kako se s mužem živi.

DEVOJKA: Kod muški verujem da je čudo. Oni se u svaku devojku zaljube, koju god vide. MLADOŽENjA: Zar nas držite za tako nepostojane? DEVOJKA: Već to je opštepoznato. MLADOŽENjA: Vidićete kakav ću sproću vas biti.

PROVODADžIJA: Verujem, kakva devojka, to jest. MLADOŽENjA: Svake ćete nedelje kod nas ručati. PROVODADžIJA: I treba, to jest, da vas obilazim. (Devojki.) A kako ste mi vi zadovoljni? (Ona ga poljubi u ruku.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Pokušaću da izložim neka zapažanja koja nas mogu približiti odgovoru na ovo pitanje. U raspravama o dečjoj književnosti, onima koje su dostupne našem čitaocu,

Njena kratkoveka povest, kod nas i u svetu, sva je u robovanju pedagogiji; na njenom početku stoji težnja ka poučavanju; pa i danas, i stvaraoci i tumači,

Zbog njih, i samo zbog njih, razgovor o tzv. dečjoj književnosti dobija jedan mogući smisao. Takva dela nas navode na pomisao da je dečja književnost jedna mogućnost književnog izraza, jedna duhovna pustolovina koja se nije

Treba razlučiti estetsku i društvenu dimenziju pojave, ne dopustiti da nas ova druga odveć zaseni. Dečja književnost pribegava nekim postupcima i navikama koji otvaraju prostor i daju maha

(Fénelon, 1651—1715) Telemah u Francuza, Dositejeve (Dositej Obradović, 1742—1811) adaptacije Ezopovih bajki kod nas, Puškinove (A. S.

K. Andersen , 1805—1875) se nadovezao na narodnu priču. Kod nas se za rodonačelnika dečje književnosti uzima Jovan Jovanović Zmaj (1833—1904), veoma plodan pesnik i urednik dečjih

Iako nas zanima jedino ovo poslednje, prinuđeni smo da se bavimo i ostalim, pratećim pojavama, jer one sačinjavaju glavninu koja

Kroče je tu bio u pravu, a s njim, u nas, Bogdan Popović (1863—1944), Jaša Prodanović (1867—1948) i svi oni kritičari koji su osetili da s dečjom književnošću

koliko i bilo koja druga forma književnog izražavanja, te mogu, na nekom zaokretu razvoja, pokazati grumen zlata koji će nas iznenaditi, podariti nam časak milja, odjeknuti do tada nečuvenom notom.

Konačno, Tolstojevo iskustvo, i, još više, pisaca socijalističkog realizma, upućuje nas na skeptičan odnos i prema ozbiljnije zasnovanim vaspitnim programima.

Zato se dobri dečji listovi, i uspele radijske, odnosno televizijske emisije, i u svetu i kod nas, na prste mogu izbrojati.

Rđave dečje publikacije, kakvih je u nas najviše, zasluživale bi nipodaštavanje i kad ne bi sistematski negovale loš ukus.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogrešaka u nas, pak sve, što im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju. Bacimo oči na najpozniju povjesnicu našu.

U Evropi ima osamdeset miliona Slavjana, i Evropa mora biti slavjanska. ŽUTILOV: Šta se to nas tiče. LEPRŠIĆ: Šta se tiče?

No ova lepa slava naša pala je kao žertva besomučne navale turske. GAVRILOVIĆ: Zbog nas sami i naše nesloge. LEPRŠIĆ: Srbin, koji je rođen za slobodu, ne hte biti robom, zato odluči preći u Madžarsku, na

Ko je tome uzrok? Govorite, ko je tome uzrok? GAVRILOVIĆ: Mi ne znamo. LEPRŠIĆ: No dan i za nas sviće. Glas slobode, koji se po Evropi ori, odziva se i u prsima junačkog Srbina.

LEPRŠIĆ: U Karlovcima bila je skupština. Izabrali su patrijarha i vojvodu. Što ne vičete „živili“? ŠERBULIĆ: Ako nas, međutim, ovde okupe Madžari za protokole? LEPRŠIĆ: Ha, ha, ha!

ŽUTILOV: Ostavite Servijance, bog zna kad ćedu doći, a ovi su sutra kod nas. Drugo: oće da se ispituje i za protokole; zato da se manemo narodnosti. LEPRŠIĆ: Šta, tako podlo?

ŠERBULIĆ: Barjak nek se vije zasada u Granici, gdi su svi soldati. SMRDIĆ: A nas mogu potući batinama. LEPRŠIĆ: Da se uverite kako ljubim slogu, evo pristajem na sve; i za ljubov vašu skidam i kokardu.

da se postave kokarde srpske, jer naša srca srpski dišu, a spolja metnućemo mrske kokarde madžarske, za znak kako su nas gnjavili! ŠERBULIĆ: Živio gospodin Lepršić! Zaista pametan dečko! LEPRŠIĆ.

ŠERBULIĆ: A vi, gospodine Gavriloviću? GAVRILOVIĆ: Vidiću. SMRDIĆ: Vi, najbogatiji od nas sviju, pa ništa. ŠERBULIĆ: Pokazuje se da i s radosnim srcem ne dočekujete.

ŠERBULIĆ: Šta Nađ? — Čekajte samo dok dođu Servijanci. SMRDIĆ: Kao bajagi, Madžari su bolji od nas! LEPRŠIĆ: Upravo, što Srblji imaju rđavoga, to su primili od Madžara. ŠERBULIĆ: Zacelo.

NANČIKA: Vi imate pravo, ali smo se tako navikli. ZELENIĆKA: Ah, dim tuđeg elementa davio nas je mnogo godina! No danica je i našoj narodnosti svoje bagrjanošarno lice pomolila, samo ne treba ni mi da spavamo.

NANČIKA: Mi se ne možemo tući. ZELENIĆKA: Tući? To niko od nas ne zahteva; premda žar rodoljubija može potpaliti i nježne persi krasnoga pola. Primjera ima dosta u istoriji.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Ali tek šezdesetih godina prošloga veka kod nas se ističe značaj dalmatinske književnosti. Kosta Ruvarac, koji je tako bio cenjen i slušan u omladinskim krugovima, drži

1833. piše o njoj Vuk Karadžić: »Prenumeracija je kod nas prava prošnja i velika dosada, kako spisateljima tako i skupiteljima; ali kako nemamo još prave književne trgovine, ona je

pevanja, Vuk Karadžić je sa razlogom osuđivao taj Mušickov »rimski razmjer«, »za koji još ostaje pitanje da li se u nas može pjesmom nazvati«. DIDAKTIČAR I PATRIOT.

On je za oba jezika: Slavenski, serbski jezik — dva su puta! K jednoj celi vode nas. On razlikuje »vnešnje« i »vnutrenje« bogatstvo jezika.

Profesori su se dovijali da budu što dosetljiviji u tumačenju, i Milutinović je kod nas našao svojih komentara kao Dante kod Talijana.

komedija na našem jeziku, takovo delo napasati, koje bi čitatelja ili gledatelja (jer je vreme, mislim, da se i kod nas teatri zavedu) na zevanje ne nateralo, no pače časove mu briga i domašnjih nezgoda puno razgalilo, a pri tom — ako uši

Nije obuhvatio onako široku galeriju poroka i slabosti ljudskih kao Molijer (Sterijina je zbirka tipova mala), ali je u nas stvorio komediju karaktera i naravi, i držao je na dobroj visini.

Još 1818. Novine serbske pisale su: »Nas mravi podilaze kad junačke naše pesme slušamo, i kosa nam rasti, a oči se suzama pune kad nam slepac srpski (pesme)

je 1847: »No u današnja vremena rijetko može ko postati književnik, a da ne izgubi mnogo od svoje narodnosti, osobito u nas Srba, — pa i s ovu i s onu stranu Save.

»Ovaki se ljudi ne mogu popraviti, nego samo mladež može izbaviti nas od ove sramote i jezik naš sačuvati od propasti...« Krajem četrdesetih godina pristigao je taj očekivani naraštaj.

književnost obogatio jednom poetičnom i jedrom knjigom, i, budući književno obrazovan, doslednije i potpunije no iko kod nas razvio je romantičarsku doktrinu i njeno osnovno shvatanje o vezi između narodne i književne umetnosti.

ti gnevni protesti jednog uskipelog doba, te pesme koje su u svoje vreme više značile no besede i proglasi, danas nas ostavljaju hladne, i njihov vulgaran okvir ne izgleda nam dostojan prave poezije.

Milićević, Vuk - Bespuće

— Gore nego umrla. Da, ona je umrla. Nje nema više ni za mene ni za tebe, ona nas je ostavila. I on kradom ubrisa suze, ne reče više ništa, naglo se diže i ode, kao da se plaši daljih pitanja,

Sremac, Stevan - PROZA

Ona je glavni jemac, a ti si, priko, samo jedna gola formalnost, da nas ima tri potpisnika. — E, baš ti fala! — Fala, gospo’n-Pajo, a mi ćemo već, što kažu, umeti biti blagodarni za to —

Radičević, Branko - PESME

sa strane brda mirisava, A ovde se potok pošalio Pa nam puta mladim preprečio, Preko njega skačemo lagani, I evo nas na drugojzi strani, A odavde sve još ubavije: Kako samo dolina se vije, Kako gora podigla se gusta, A po gori sve

Tambur, tambur, sitna tamburice, Udri, pobro, u sićane žice, Danas ima, a sutra nas nema, Ajd' u kolo, ko će tu da drema?

međ vama jednoga, Oči vam se grozni suza pune, One vele: Arsa nama trune, Oh bez zbogom i bez oproštaja On se od nas siroma utaja, Loša sreća nama ga otrže Pa u crnu zemljicu ga vrže, I vernome ne ostavi drugu Ništa drugo do na srcu

Glete, braćo, kroz prozora samo, Kako mesec divno sjaje amo, Amo sjaje, na nas pogleduje, Poznanicim' svojim se raduje, Ajde' mo nadvor, oh ajdemo tamo, Jošte jednom da ga s' nagledamo.

Ni se ubi, ni me što zabole, Tom se čudi, al' ne mogo dugo, Jer za časak vide čudo drugo: Vika, jauk: „O pusti nas, pusti!

Sinoć junak kâ i uvek ode Da uhodi Turke ukraj vode, Odmah zatim Turci udariše, I začas nas ljuto nagrdiše. Jao, brate, kad se setim jada Što nas hvati onda iznenada: Ni sad ne znam kako sve bejaše Ma začas

Jao, brate, kad se setim jada Što nas hvati onda iznenada: Ni sad ne znam kako sve bejaše Ma začas nas Turci opasaše, Baš iz zemlje kâ da ponikoše — Sve

Jao, brate, kad se setim jada Što nas hvati onda iznenada: Ni sad ne znam kako sve bejaše Ma začas nas Turci opasaše, Baš iz zemlje kâ da ponikoše — Sve bih rekô, izdade nas neko, Baš izdade, drugače nikako, Evo glave

Ni sad ne znam kako sve bejaše Ma začas nas Turci opasaše, Baš iz zemlje kâ da ponikoše — Sve bih rekô, izdade nas neko, Baš izdade, drugače nikako, Evo glave ako nije tako.

ko zapita, Svako skoči, pred Turke pohita, Sretosmo se, pa se pokrvismo, Izgibosmo, ljuto s' izranismo, Bez rane nas ne osta jednoga, Svaki bratski branio je svoga, I sam Rajko u boj se nagnao, I on rane u ruku dopao — To su,

A Zmajević — oh mahni mu jade, Bog nam takvih ne dao nikade — Ma je čudno ispod ovog neba, Od svuda nas loša sreća vreba, Zato brže lozovine amo, Da se njome, braćo, oružamo, Da nesreću, kako otkud mune, Dočekamo na te

se muti, Svak se boja poslednjeg spominje, Te poneki vako započinje: „Vala, kardaš, to bojak bejaše, Nije šala, baš nas pokrhaše, Baš kô da se svaki pomamio, I čujte me, a što bih vam krio: Ako bude kâ što neki slute, I đauri amo se

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

ZIJO, Znam da pišem pismo koje ne može stići svom adresantu, ali se tješim time da Će ga pročitati bar onaj koji voli nas obojicu. Kasna je noć i meni se ne spava.

Opet si tada bio pored mene, sasvim blizu, i ne znam ko je od nas dvojice šaputao Lorkine riječi pune jeze: „Crni su im konji, crne potkovice.

Bolje ti je pij tu moju rakiju i ćuti, ne kvari mi unučadi. A unučad, nas troje, nabili se u ćošak blizu staraca i čekamo kad će Sava započeti sa svojim lopovskim doživljajima.

Prepirka o bojama baš nas nimalo ne interesuje, lisica je lisica, pa ma kakve farbe bila. Zbog djedove tvrdoglavosti u pogledu boja i ja sam,

i zaboravilo, sve dok ja jednog dana ne doperjah iz škole ponosito se šepureći: — Djede, ja znam gledati u sat, učili nas u školi. — Idi, beno, gdje će dijete znati u sat. Hajde de da si bar vojsku odslužio, drugo bi bilo.

Do dugo u noć sjedili smo na mlinskom pragu i gledali u pun mjesec, nas dvojica, velika i mala bena, a okolo su regatale žabe, pa uz tu kreketaljku nisi znao jesi li još na zemlji ili zajedno

Na mene će, vjerovatno, svi u kući i zaboraviti, moći ću da odmaglim preko potoka u ljeskar. Kad je samardžija kod nas u gostima, onda je meni mnogo štošta dozvoljeno.

Dođe tako jednom na red i mjesec. Pekla se kod nas rakija od nekih ranih šljiva pa se poslom zašlo i u noć. Dušu dalo za mene!

Rade, brate moj ... — Eno ga sad vidi. Ma nemoj mi tu kvariti unuka. — E, Rade, Rade ...ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka.

— Nas dva odosmo, a ti čuvaj kazan, staro mlinarsko kljuse. Djed je toliko zabezeknut da već ne umije ni da se pokrene ni da

Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put. — He-he, ipak nas čeka stara paripina rakoli se Petrak. — Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije. — Evo ih, vraćaju se budalaši!

— Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije. — Evo ih, vraćaju se budalaši! — dočekao nas je djed Rade, čak nam i u susret izlazeći kao da stižemo bogzna odakle, možda čak iz Amerike.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

BEG PINTOROVIĆ: Znači — dogovoreno? Da ja sad idem. Čeka me stotinu poslova. Za šes dana, evo nas ovde. Na kratko, kolko da Hasanaginica dete pogleda, poljubi, pa mi idemo svojim putem.

Naše je da stojimo pred vratima, i da sijamo kolko možemo. Naše je da ostavimo utisak, — ne znam ja kakav; kad nas je aga ovako oblačio, valjda je znao šta hoće. AHMED (za sebe): A što baš ja da saopštim? Ionako mi ne bi verovali.

HASANAGINICA: Znam svako drvo, svaku stepenicu, svaki prozor... BEG PINTOROVIĆ: Pušta nas da čekamo... Ako, ako, možemo mi i pričekati...

Požuri! (Suljo utrčava u kuću) BEG PINTOROVIĆ: Jes li ti pristo da dođemo samo zato da nas ovako vređaš i lično omalovažavaš? Tako se nismo dogovorili! HASANAGA: Ja vređam?

Plače, đurđevak... Bez tvojih suza majka sirotica, suzama tvojim Stambol ceo da kupi... Vidiš li šta su od nas učinili? Da se nagnu nad kolevku, da se postide... Mozak će da im se zamrsi kad vide kome su sudili...

HASANAGINICA: Da bar mogu da plačem, da od mojih suza reka naraste, da nas ta reka odavde odnese... HASANAGA: Ne moraš da se trudiš! Nema suza ako je srce od kamena!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

A beše lepa Toda! Ne beše to bujno, krupno čeljade, kao što su većinom kod nas, već srednje, nežno, malo i vito. Beše okrugla i svetla lica sa sniskim, malo ispupčenim čelom.

A ti? Beše svakog dana kod nas. Tvoja te majka uvek ostavljaše idući na rad da sediš kod nas, ne trčiš i viješ se po ulicama i čaršiji!

A ti? Beše svakog dana kod nas. Tvoja te majka uvek ostavljaše idući na rad da sediš kod nas, ne trčiš i viješ se po ulicama i čaršiji!

Neka okusi Stana, jer me je dete celog dana slušalo. I tako mi besmo svi skupa, zajedno. Koliko puta ti kod nas, igrajući se, umorna, u našoj toploj sobi, naslonjena na kolena moje matere, zaspiš. U tom dođe sa rada tvoja mati.

Posle, pošto zatvorimo kuhinjska vrata, držeći se za ruku, smejući se, izletimo napolje, u baštu i potok, te da nas sunce greje, zapljuskuje svežina i miris zelenila...

Za Božić, Uskrs po čitave dane ostajala bi ti kod nas pomažući materi. A tvoja mati kao i pre. Uveče bi došla sa nadnice kući, a ujutru, rano, išla na rad.

Podmetalo vam se neko ulagivanje i silom guranje kod nas. Koliko bih puta čuo gde govore o tome i to kao sa nekim sažaljenjem pomešanim zluradošću: — Eh, ugniću se.

Ja sam samo to znao, da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas, što ti dopuštamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da me gledajući smešiš se blago i

I da je čak to dosta od nas, što ti dopuštamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da me gledajući smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju

I da je čak to dosta od nas, što ti dopuštamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da me gledajući smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju,

To me je ubilo! Kao što rekoh, po komšiluku počeše već da zuckaju, pričaju o nama i da nas, iako besmo još deca, iznose zli jezici. Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete a ne i ja.

Opet smo se viđali i to svaki dan. Dolazila si, služila nas i pomagala nam, ali više mi se ne približivaše onako smelo i otvoreno. Izbegavala si da ostanemo sami.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Po mnogo hiljada godina srpska će junost nas pominjati i naša će pamet poslednjim rodovom mila i draga biti. Neka samo okrenemo jedan pogled na narode prosveštene

Braćo, ljudi, poznajmo jedanput našu nepravdu! Kako možemo mi iziskavati od drugi(h) ono isto koje kad drugi od nas iziskavali, velika bi nam se nepravda činila.

Što god hoćete da vam čine drugi ljudi, činite i vi to njima. A šta bi mi radi da nam drugi čine? Da nas puštaju s mirom živiti u našem zakonu, da nam ne čine nikakva zla, da nam opraštaju naše slabosti i pogreške, da nas

nas puštaju s mirom živiti u našem zakonu, da nam ne čine nikakva zla, da nam opraštaju naše slabosti i pogreške, da nas ljube i poštuju i da nam pomogu u potrebi našoj. To isto i mi smo dužni svima ljudma na svetu.

Kostić, Laza - PESME

I sasluša l' nas tako Gospod Bog, ponestaće iz raja javora, potesaće ga dusi na gusle, za tili časak srpski biće raj!

Al' de će naći molitva te ta? U raju zar? Zacelo tamo, da! I opet ne: ta dela tvojih kras prenašô je i svakog tamo nas; za tebe mora boli biti stan, nezamišljen još, neslućen, neznan.

Ti nauč' nas tom! Al' ako misliš, silnih slava sit, da, lakomi na blaga tvoga mit, izneverimo drago ime Srb, u onaj narod de se

Kad take žice pucaju rodu, je l' čudo što glasovi stranputicom odu? je l' čudo što i nas, žičine druge, neskladne tuge obuze sklad, zovemo senku, gonimo nad? A koga zovu, koga li mame sinovi tame?

Zar onog kom je, živ dok je disô, kroz oba sveta letela misô, pasala smelo neviđen svet? zar tome mora nas tek da sluša obesteljena, slobodna duša? zar nije njome svak obuzet?

„Ti li si ćerko?” iguman zagrmi, „što kod paše misli nas da ocrni? Ti li si nesrećo, ti li si kugo? Al' čekaj samo, nećeš mi dugo!” „Vladimire!

taki bez traga! Sedlajte konje, sedlajte svaki, idite paši, idite taki, poručite mu da se ne sprema, da kod nas bule nikakve nema!” Odoše oci kad su to čuli, a Varnava ode sumrtvoj buli.

SAMSON I DELILA I „ O j, Samsone, majčin dane, Izrailjev Dični brane, mrzi, sinko, Filišćane — Filišćani mrze nas! Al' ne ljubi, moj golube, filišćanske tolke ljube, — jača ljubav neg omraz!

— Narod bega: „Oj, Samsone, majčin dane, Izrailjev dični brane, udri, sinko, Filišćane, Filišćani tuku nas! Hanaan je jedno groblje, tvoja majka jadno roblje!” tako dalek zbori glas.

Navek su sa njom pojave nove, zemnih milina nebeski kroj. Tako mi do ne prostire pute, Ѕanta Maria della Ѕalute. u nas je sve k'o u muža i žene, samo što nije briga i rad, sve su miline, al' nežežene, strast nam se blaži u rajski

To razumemo samo nas dvoje, to je i raju prinovak drag, to tek u zanosu proroci slute, Ѕanta Maria della Ѕalute. A kad mi dođe da prsne

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

iskreno osećanje, decenijama je bila nripremana i na kraju učvršćena najautoritativnijim mišljenjima, u svetu i kod nas.

Narodna pripovetka nije za nas danas vredna prvenstveno zbog folklornih elemenata koje nosi u sebi; pa ni zbog arheoloških ostataka kao svedočanstava

Otuda i naslov ovoj Antologiji, na koji nas uostalom obavezuju i najvažniji izvori za nju (v. navedene izvore na kraju knjige). 2.

jezera u nekoj velikoj pustinji, kad braća moja oba spavahu a ja čuvah stražu, najedanput aždaha pođe iz jezera da nas proždere, a ja onda povadim nož i odsiječem joj glavu: ako se ne vjerujete, evo joj uveta od glave!

braćo, spavali, a ja sam čuvao stražu; kad bi neko doba noći, zaljulja se sve jezero i izađe troglava aždaha i šćaše nas da proždere, onda ja povadim sablje i glave joj sve tri odsiječem; ako ne vjerujete, evo šest uveta od aždahe.

A on joj sve po istini kaže, i veli: — Bježi, ženo, da bježimo! No ona mu na to odgovori: — Kud ćeš kad će nas Baš-Čelik stići odmah pa će — veli — tebe pogubiti a mene vratiti.

Ja se uzdam u boga da on može tu aždaju svladati, samo idi sutra s njime eda bi nas oprostio te napasti što toliki svet pomori.

A oni se stanu odgovarati: — Mi toliko godina u tebe služimo, pa nas nikad nisi ničim site nahranila, a on kako dođe, dade nam svakom po pečena ovna.

i svaki se u sebe uzdaše da će zadobiti đevojku, pa rekoše između sebe: — Znamo odista da neće ona ni jednome od nas na nogama odbjeći, nego neko od nas, a ko, togaj će bog i sreća danas pomoći.

zadobiti đevojku, pa rekoše između sebe: — Znamo odista da neće ona ni jednome od nas na nogama odbjeći, nego neko od nas, a ko, togaj će bog i sreća danas pomoći. Te tako kad đevojka rukom o ruku pljasnu, svi potekoše u jedan trem.

ovamo jedan zmajevski car, pa s nama često ima rat, i sad skoro imamo rok da se udarimo; pa kad se god pobijemo, svu nas trojicu nadbije, i što uteče u ovu jazbinu ono ostane.

ustaj, dušo! Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda ona reče sluzi: — Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati, pa nas više nikad ovde neće videti. I tako opet odlete.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Vi znate... JEVREM: Ne boj se ništa, ja sam tvoj sojuznik. Nas dvoje jači smo od njega. SOFIJA: To bi bilo sozakletije, a vi znate, koji pravi tajne dogovore protivu opštega mira...

SOFIJA: Gle, gle! SVETOZAR: Pa sam došao i vas pozvati. MAKSIM: Za nas nije bal. SVETOZAR: Zašto? MAKSIM: Poslova, ne znamo gdi nam je glava. SVETOZAR: Bar za ljubov Leposavinu.

MAKSIM: Jesi li ti poludila, more ženo? SOFIJA: Kažem ti, ti ostani kod kuće, ako te mrzi; ići ćemo nas dve. LEPOSAVA: Kako ću ići, kad nemam ni belu aljinu? MAKSIM: Eto, jesam li kazao! SOFIJA: Pak?

Kaži, koja je kuća od našega reda, koja nije dala bal; pa samo nas da pronose ljudi? MAKSIM: Ali ja neću, razumeš li? SOFIJA: Badava, kad mora biti.

Uzavrele kao čavke. SVETOZAR: Zbilja, kako ste zadovoljni s balom? SOFIJA: Vrlo dobro. I mi smo naumili kod nas jedan držati. SVETOZAR: To je lepo. MAKSIM: Samo što neće tako brzo biti. SVETOZAR: Ta i ne valja često.

MANOJLO: E, pa to su gljive. ISAJLO: A otkud ti to znaš? MANOJLO: Kako ne bi znao, kad kod nas u kući Nemci svaki dan gotovo jedu.

MANOJLO: Da nije to što i Nemci zovu datel? DOKTOR: To ne graniči ni na kaku sumnju. MANOJLO: E, pa kod nas se kaže urma. ISAJLO: Urma? Urma? To sam i ja znao?

MANOJLO: Šta je to: oko sama sebe? DOKTOR: Oko sebe. Valjda srpski znaš. MANOJLO: Kod nas se govori: oko same sebe, ili: sama oko sebe, a ne: oko sama sebe i osvim. POZORIJE 6.

DOKTOR: Ostaje još da o građanskom zemljeopisaniju nekoliko reči raščlenim. Građansko zemljeopisanije uči nas poznavati sve ono što smo u iščislitelnom i jestestevnom kazali opširnije.

MANOJLO: Je li to daleko, g. doktor? DOKTOR: U Afriki i Ameriki. MANOJLO: To je neka čudna zemlja. Kod nas se bojadišu žene, pak se jedimo. A šta bi bilo, kad bi vidili ljude bojadisane?

DOKTOR: U Beču, da se vadi so! PUTNIK: A, vi mislite solokopnje. Oprostite, bogami, kod nas je slanik ono gdi se so drži. DOKTOR: Ja se čudim, što Bibeško trpi, da je izobraženje i trgovina jošt u detinjstvu.

DOKTOR: To je fabrikatno mesto. PUTNIK: Nije mi poznato. ŠALjIVAC: Vidite, kod nas čujete što nigdi nema na svetu. DOKTOR: U Parizu ste bili? PUTNIK: Zdržavao sam se tri nedelje.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

kako je gdikoja lepa gospodična svoj udivlenija dostojni jezik protiv mene pružila, ali — ruža ostaje ruža, ako će nas dvadeset redi na dan ubosti.

„Zašto, dakle, toliko protiv nas pišete?“ Ovako me, frajlice, jedna vaša drugarica zapitala, i ono što sam njojzi odgovorio, mislim da je nužno svima

TRIFIĆ: Kakva si bila, takva si i sad. SULTANA: Ih! (Stisne zube.) Idi mi ispred očiju, ili će sad biti pokor od nas! TRIFIĆ: Opet počinješ. SULTANA: Idi, molim te, idi da te ne vidim, harsuzine!

Samo se gdigod pofali zato, pak ću ti ja pokazati kakva je razlika između nas... Znaš li zašto sam te zvala? PELA: Ja ne znam. SULTANA: Da obučeš moje aljine, a meni daj tvoje.

Neznam kako je i s njegovom Pelom noćas proveo. Sirota, kad je bila sinoć kod nas, valjda je malo jače povukla. Nađem je na Glišinom krevetu gdi spava, te je odvučem kući da je ne lupa Sreta; ali kako

PERSIDA: Jeste, milostivi gospodine, valjda nije dobro spavala. STEVAN: Valjda joj je žao bilo što nas je toliko mučila. TRIFIĆ: Moja deco, ovom se nije čuditi.

Kako bi bilo kad bi Sreta i Pela svake godine po jednu malu sumu novaca od nas dobili za svoj užitak? SRETA: Milostiva gospođa! SULTANA (Trifiću): Oni su oboje dobri.

Lalić, Ivan V. - PISMO

Trezna halucinacija. Na stolu Lampa i mapa tvoga zavičaja, Mapa nigdine crtana po meri Nedoživljenog, što nas tako spaja u istiniti savez, parabolu: Iste smo krvi. Pozdravljam te, kćeri. (23.

(9. VI 1989) AMOR FATІ Kažu mi, čujnim šapatom, dve lipe iza kuće: Ti si kriv; ti si ovde posadio nas obe u klizište, na sever, da štitimo ti temelj Ruševnog doma — a mnogo godina je tome; Sada ti, poodrasle, čuvarimo nad

je tome; Sada ti, poodrasle, čuvarimo nad krovom i krvarimo u junu mirisom svoga zlata, Šuštimo kada daždi il kad nas vetar češlja, A ti si kriv: zbog tebe širimo korenje ovde u gradsku jalovinu, u šut, u krševinu — Kažu mi šapatom lipe,

(4—5. III 1992) RIMSKA ELEGIJA Šta li smo ovde nekad ostavili u zalog, Kad nas toliko mami povratak? U daljini Južno od srca mora da ostao je deo Osnovne izvesnosti po kojoj ravnamo se Kad svodimo

Fіrenze, rope na četvrtom spratu: Tamo su hleb i vino, postelja i svetiljka, Sve sama oruđa nedovršenog nečeg Što pravda nas pred svetom u ovom ubrzanju, Kad uvećani detalj svedoči nam o slici Čiju celinu možeš da naslutiš u trenu — Ako postoji

taj šapat; moja je namera Da pošaljem signal kroz statiku smetnji I kažem: ipak mirno počivajte; Nije ovo podne ono što nas spaja, Nego jedna povest koja dugo traje, A vas usijava do crnoga sjaja, Pa podnevno ovo sunce crno biva Unutrašnjem

nado, I pri tvome svetlu Sabiram račune — Godine sve kraće, Daljine sve bliže, A sve skuplje reči: Zvezdo, moli za nas. (5.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Sedeli bismo tako na pramcu i mahali svim čamcima, šikljama, skifovima i šlepovima što su proplovljavali pokraj nas. Bili smo prava pravcata ekipa mahača. Prave dve izludele mahalije!

Bili smo prava pravcata ekipa mahača. Prave dve izludele mahalije! Neko bi nas pozvao na kuvani kukuruz, neko drugi bi opet na primusu skuvao kofijanović.

“ — i više se nikada nije pojavila na njemu. Umesto toga, držala je govore da sam ispala šašava na matorog i da smo nas dvoje depresivni manijaci koji neprestano bulje u vodu.

), da nam je obala najrazuđenija, da naše pčele nose najviše meda, da samo kod nas živi čovječja ribica u Postojanskoj jami i nigde više, da je Hajduk Veljko stalno spavao sa lepom devojkom ispod nekog

siroti Talijančići pate, kao ne znam ko, što im Obala nije razvedena i zbog toga što kod njih u moru nema riba, a kod nas ima. Uta-ta-uta-ta! A, u stvari, šta!

Zbog naše čuvene fjake nigde na svetu riba nema manje šansi da bude ulovljena nego u Jadranu. Ribe kod nas umiru prirodnom smrću od starosti, okružene praunucima i njihovim potomcima.

Ribe kod nas umiru prirodnom smrću od starosti, okružene praunucima i njihovim potomcima. Kod nas, u stvari, niko i ne lovi ribu — imaju Ijudi preča posla; rešavaju rusko-kineske granične probleme.

Sve pod zvučnim naslovom život na brzaka ili nešto slično. Opisala bih lepo sve ono čemu su nas učili u školi, a zatim bih opisala kako sam se razočarala i ostalo.

Života mi, mislila sam da je kec!“ Opisala bih sve njene mane i vrline, i to kako nas je othranila redom bez muške glave u kući „s evo ovih deset prstiju“, i kako smo joj posle rekli hvala, i kako je jako

Života mi, mislila sam da je kec!“ Opisala bih sve njene mane i vrline, i to kako nas je othranila redom bez muške glave u kući „s evo ovih deset prstiju“, i kako smo joj posle rekli hvala, i kako je jako

priču o zecu: — Dakle, taj zec — počeh — maznuo je nešto više ružica nego što može podneti, presisao, kako se to kod nas kaže — a kod vas? — jer je greškom upao u bure s mladim vinom, pa kad je krenuo kući u svoje šuplje drvo b. b.

Pošto niko od nas nije imao love, švercovali smo se autobusom, a kada su nas izbacili, tačno na sredini savskog mosta, bacili smo

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

drljače preko praga, patosa; neko prospe lješnike; nešto crno, rogato, proturilo brkljače i probilo grkljane, pa nas vješa, grešnike, i niz hodnik odnosi.

(Bosiljkovi cvàtići potrusili šafolj su.) - Brže, brže, sokoli požuruje otac nas - služba rano počinje! Moramo se prokrasti: da ne čuju ỳ školi da ste bili ỳ crkvi.

Damjane sveti, cjelbu prozrači! Iguman Jefrem usrdno moli: „Pomozi, Jaki, ubrani, skloni! Raduj nas, Blagi, i osokoli! Žeravu sruči u sluh sotoni. Pomozi voćki, livadi, kosu ljeskici, deru, konju i volu.

(Zaneto radan daktilo-trohej rasklapa razboj, prazni kolica umornih dana.) - Negde nas odvej, pahuljo šumna, vrati nam lica. Goli, i prazni, krećemo krotko, osnove druge Božija potko!

O, da smo voćnjak obojen u kreč mirnoće bele, a ne tmušom let da pitamo se: ima li nas pet! *** GROM O SVETOM SAVI Svaki listak na drvetu ljudski glas uzeo i propevao.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

MARKO: Baron Golić? Otkuda je on? MITA: On je iz Volhinije; i sad pravi lustrajze. MARKO: Pa šta će on kod nas? MITA: On želi svoj aufvartung učiniti. JELICA: Našu preporuku na gospodina barona, mi ćemo to za čest primiti.

ALEKSA: Ta to i jest, gospodine, što nas počitanija dostojnim tvori, naipače... MARKO: Jest da su moju babu zvali „pače“, No za to se ja nimalo ne stidim, nit

ALEKSA: To često biva. JELICA: Sad sam se jošt dobro serbizirala, jer ovde kod nas slabo ima prilike da čovek govori nemecki. No zato opet najmiliji mi je unterhaltung u čitanju.

Kako ste se unterhaltovali u Mesecu? ALEKSA: Ne može bolje biti. Baš se onda dogodio hofbal. Nas kao strane puste unutra; ja izmeđ moga društva nešto otmjeniji bio, dobio sam čest otvoriti s tamošnjom caricom bal.

Nego, sad laži, ako misliš štogod. MITA: A šta ti ja znam, kad nas je već vidila. ALEKSA: Da je vrag nosi, i njeno poznanstvo! MITA: Tako ti treba.

JELICA: O, molim, neka ide dole kod nas u kujnu, može pošteno ručati. ALEKSA: A zašto? Nek se malo napati. JELICA: Zašto bi se patio, kad može i bez toga

(Jelici.) Gospodična, ja imam čest preporučiti se. JELICA: Dіenerіn! MARKO: Samo, nemojte nas zaboraviti. ALEKSA: Ja sam na službi. (Jelici, polako.) Moje srce ostaje kod vas u zalogu. JELICA: Ax, Gott!

MARKO: Bre, mani se Pariza, već kako ti zna ovo mesto, kanda je odrastao kod nas. Pa onda, i onu devojku... Hm! Hm? Meni je začudo.

O tom su, kaže, sve francuske i španske novine govorile. MARKO: Čudo veliko. Kad bi hoteo kod nas ostati, volio bi nego bogzna šta. JELICA: O, tatice! On ako i ostane, neće iz drugog uzroka nego zbog mene.

“ MARKO: A šta je bilo s galijama? MITA: Propale, naravna stvar. I naša jedna, koju je gospodin kupio da nas doveze i natrag odveze, otišla je u dim. Imao je štete do jedno po miliona talira. MARKO: Po miliona talira!

ALEKSA: Oprostite, ja sam joj dao dukate, koji po Španiji i Ameriki ode. BATIĆ: Samo, kod nas nemaju cene. Gledajte, gospodin Vujić, gledajte, je li ovo zlato?

BATIĆ: Barona; dakle i to je baron učinio? Mi nismo znali da smo rod, nego on da nas nauči!... Gospodar Marko, ja Jelici želim svaku sreću; niti ću se srditi ako ona za drugoga pođe.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Odjednom — gledaj! Trista mu muka! Eto ti pred nas rogatog vuka! Repina duga za njim vijuga...“ Raspričan Mačak prede bez kraja i preko lule nemarno pljucka, oči mu

Začuđen Ćosa tužno je rekȏ „Bogme sam zalud pogaču čekȏ, opet ću, jadan, ostati gladan!“ „Uzdaj se u nas!“ — vrapci će nato, pa na put krenu čitavo jato.

Otkuda samo toliki džin da dođe noćas u stari mlin? Bježati treba pred ovom bijedom, jer će nas ždera pojesti redom.

— O, gle vraže! — hvatam dim, neću više biti s njim.“ „Nevolja nas ista združi, hajde sa mnom, korak pruži.

Šta ću, kud ću, gledaj muke, pa pobjegoh u hajduke.“ „Nevolja nas ista združi, hajde s nama, korak pruži.

Ni jednome ne bi milo! Povikaše svi u mah: „Ko si, kazuj sad odmah, jer nas grdno hvata strah! trnci plaze, u pete nam srca slaze!

“ „Nevolja nas ista združi, hajde s nama korak pruži.“ Četir druga, sreće loše, u planini omrkoše, Mamuzar je,

a na mačka pijevac skoči, pa dreknuše svi u glas: „Drage gazde, evo nas!

se takav lav, tužan, očupan sav: „Strašna je, kaže, zima, kad stegne snagom svom, a još je gori Sima, bije nas — kao grom!“ Majmunče za njim reče: Afrika, topli kraj, gdje vrelo sunce peče nama je zavičaj!

“ Majmunče za njim reče: Afrika, topli kraj, gdje vrelo sunce peče nama je zavičaj! Afrika zove nas, nama je tamo spas, drugovi, svi u kas!“ Veselo slonče trubi: „Hajdmo u gnijezdo staro! Bježmo od ljudi grubih!

Vidiš ih zorom ranom, danju, u suton tih: nikog ne love one, nit iko lovi njih . . . A kod nas mećava gudi, zavija, čuda stvara, dok mali Sima sanja šume Kilimandžara.

A Žuća svrnu na Tošu oči: „Čuješ li šta nam kaže?“ Prenu se Toša i snizi glas: „da nije putnik lagao nas?“ Ipak u duši ostade iskra, rodi se čežnja mlada: eh, neka zime, i neka tame, srce nam grije nada.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Prilazimo zajedno starcu koji ljubazno ustaje da nas pozdravi. On je vrlo crven, preplanuo, izboran i ugojen, što odgovara vinu, vetrovima, godinama i jelu s kojima je u

— Voli ženske radove; vaše devojke mora da su dobre vezilje? — O, ona im poručuje naročito da bi nas pomogla. Kako uvek imaju mnogo gostiju, upotrebi za poklone.

Ja samo provodim leto kod ujaka i ujne. — Vaša ujna je iz Saragose? — Da, to je jedinstvena ujna. Otkako kod nas ne ide sasvim dobro, posle smrti moga oca, ona je sasvim usvojila moje dve sestrice.

Vi ste videli u ratu, retko je da vojnik nije osećao sažaljenje prema zarobljeniku. Sigurno je da svaki od nas voli svoju otdžbinu više od ijedne druge zemlje na svetu. I sa koliko razloga!

Evo po ovoj istoj vodi sam gazio. Strašna pomrčina je bila oko nas, svaki čas sam klizao i posrtao, iako sam stavio čarape preko cipela. Ženu sam ostavio kao ludu u kući.

Da me je ubio ne bi ništa gore učinio. Pade mi na pamet: — Ali život naš ne zavisi samo od nas i naših porodica. Svaki dan ga može potpuno izmeniti. Sinoć su govorili da bi moglo doći do rata. Čak deca u Eskaloni..

— Ja nalazim da je rat strahovita stvar. On je uništio celu generaciju pre nas, u celom svetu. — Sigurno. I ja ne želim rat; ali, ako do njega dođe, promeniću svoj život. — Šta biste tad činili?

Najzad: — Dobar dan, mladi gospodine, prošlo je već mnogo vremena otkako ste bili kod nas. — Skoro godinu dana. Sećate me se? — Kako ne! Proveli ste noć na Ostrvu. — Kažu mi da vam je Pipo bio bolestan.

Dodirivao je sve, i kad je stigao do prozora, otvorio ga širom. Talas divnog svežeg vazduha probi se do nas. Ali mlađi brat poskoči: — Tata, zašto otvaraš prozor, kad može nazepsti? — Ali malo čistog vazduha mu treba.

Zatim kao da ih nije bilo do malopre, apsolutna tišina zavlada oko nas. — Ako ja sada iziđem više sela u masline i ako vas pričekam pola sata, da l̓ ćete doći? — Zašto bih došla?

— Noćas ništa od ribolova, gospodine. — Dobru noć, prijatelju. — O, dobru noć! Ostajete li duže kod nas, gospodine? — Odlazim rano ujutru. — Prijatan put onda, gospodine. — Hvala, stari prijatelju.

Dok sam govorio s njim, video sam ga takođe, istovremeno, i kako leti iznad nas nad gradićem, raširenog crnog ogrtača. Nisam se bojao, osećao sam samo zadovoljstvo što ga vidim takvog.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

ZVONCE Već se gubi žarko leto, I proleća vene kras — Jošte malo zime eto, Da pozdravi mrazom nas. Vredne pčele, mile tice, Ostavljaju cvetni lug, I lagane lastavice Na daleki beže jug.

zaveje prvi sneg, Škola nama zaklon nudi, Škola naša — naš je zbeg, Neka lete tice lepe, Kuda ljupko sunce sja, Nas prosvete zraci krepe, Gonioci svakog zla.

Već se gubi žarko leto, I proleća vene kras — Jošte malo zime eto, Da pozdravi mrazom nas. Čuj! Na školi razleže se Našeg zvona mili glas, K'o da veli: Skupljajte se, Majka škola zove vas!

K'o šuštanje mirnog mora Kroz tišinu bruji glas, To anđeo povrh gora Tiho slazi među nas... Laku noć, laku noć! Dok ne svane zora plava, Dok ne grane beli dan, Po pučini zaborava Nek nas vodi slatki san.

Laku noć, laku noć! Dok ne svane zora plava, Dok ne grane beli dan, Po pučini zaborava Nek nas vodi slatki san. — Mir je. Tiho, k'o uzdasi, Izumiru svetli glasi... Laku noć!

predznak, da će skoro doći Rastanka našeg neželjeni čas, K'o dim, k'o magla da će radost proći, I nebo da će rastaviti nas...

VII NA NOVU GODINU Lete dani i godine, Večitosti to je hod — U svečanom ruhu svome, Pohodi nas novi god. Sve što danas duhom diše To molitve šalje sad; Sa molitvom pozdravlja ga Rob i gosa, star i mlad.

Al' koga će nebo čuti, To zavisi i od nas: Snažnoj volji, vedroj ruci, Izostati neće spas! Mila deco! Za molitvom Neka ide trud i rad, Da u vama starost

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

ILI UŽA SRBIJA 187 TO SLOVO 211 SRBIJA DO KRAJA VEKA VELIKA SKITIJA SLOVENI POD PARNASOM Glavari su nas na južne doveli strane od bezverja pijane, od snage zelene, da mramoru grizemo bedra, da batinama kvarimo planine,

Divlje sred plaveti igramo kolo, s večeri goli spavamo kraj premlaćenih kipova. Krišom nas pitaju pevači; ko je to bio na sahrani neba, ko svedoči da je večnost u ropcu?

Božanski će stas u vazduhu svanuti i ruke se spustiti na naša ramena da nas priznaju za nove sinove. I naša će se golotinja u reči odenuti ko breza s proleća u lišće.

Tako smo se i vratili u selo ruku praznih i gladni. Rugali nam se kmetovi, ljube nas neverne napustile i blago sobom ponele, ni u manastir nas prosjake ne primiše da se pod krov sklonimo i prehranimo.

Rugali nam se kmetovi, ljube nas neverne napustile i blago sobom ponele, ni u manastir nas prosjake ne primiše da se pod krov sklonimo i prehranimo.

jedino konji su nas verno nosili iz manje u veću daljinu i ptice nam letele nad glavama razmičući oblake. NAHOD Nađoste me gde ležim u

Ti koja si podigla poklopac na pogrebnom sanduku sveta i pustila da nas motre oči grozne, na ovoj nas okuci uzmi za ruku i povedi u grad za kojim hodimo; nek su mu temelji od krvi il

Ti koja si podigla poklopac na pogrebnom sanduku sveta i pustila da nas motre oči grozne, na ovoj nas okuci uzmi za ruku i povedi u grad za kojim hodimo; nek su mu temelji od krvi il krljušti, od svetlih kostura il

u grad za kojim hodimo; nek su mu temelji od krvi il krljušti, od svetlih kostura il obrnutog disanja, svejedno, vodi nas, otvori, uvedi! BOGUMILSKA PESMA Traže moju glavu.

Zato nas u ploti zadrži, molim te, i neprijatelje naše odbi i bistre izvore naše krvi sačuvaj za još jedno stvaranje sveta da

U korenu je posečen praznik i sunce kao hrast pade preko nas. Barjake smo pod vodom razastrli i koplja su padala po dnu kao sveće, u reci je grom još sinuo i tada ugledah svoje

Zidine s imenima našim padoše, reka ih odnela. Vojske i putnici preko nas prolaze, niko da k nama dođe. Heće više lepih gradova biti na zemlji našoj.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Bar dok je bolovao da pozva koga od nas pa da mu reče reč-dve. AGATON: Bio sam baš pred smrt da ga obiđem. Seo ja tako na stolicu, a on, kad me vide, čisto

PROKA: Pa pustite ženu neka plače; rod joj je pokojnik pa je boli. SARKA: Pa ima nas valjda još roda? TRIFUN: A ima žena možda i meko srce. PROKA: Pa ima, dabome!

(još pri pojavi Daničinoj gurne laktom Vidu, koja sedi kraj nje, i šapće joj): No, hvala bogu, kad su se setili i da nas posluže. AGATON (prekrsti se, služi se): Bog neka ga prosti!

Treba da znamo, jer ovo je odista sramota što doživesmo kraj tolikih nas, koji smo rod i familija, što kažu, pa tuđin da nas dočekuje i da nas služi.

da znamo, jer ovo je odista sramota što doživesmo kraj tolikih nas, koji smo rod i familija, što kažu, pa tuđin da nas dočekuje i da nas služi. AGATON: Šta ćeš, prija-Vido, takva je poslednja volja pokojnikova i ne možemo mimo njegovu volju.

ovo je odista sramota što doživesmo kraj tolikih nas, koji smo rod i familija, što kažu, pa tuđin da nas dočekuje i da nas služi. AGATON: Šta ćeš, prija-Vido, takva je poslednja volja pokojnikova i ne možemo mimo njegovu volju.

I eto, to je sve što znam. SARKA: A kome je ona, boga ti, tetka? AGATON: Ovoj devojci što nas je sad služila. Njoj je tetka, pa je zbog toga svi tako zovu. I pokojni Mata je zvao tetkom.

TANASIJE: More, ima tu vrednijih stvari od budilnika. VIDA: Ja velim, prijatelj-Agatone, da se kogod od nas useli u kuću da sačuva ovo. SARKA: Pa jest, eto mogla bih ja. VIDA: A što baš ti?

AGATON: Ama, to baš i mislim nešto. SIMKA: Nema šta da misliš, nego da požurimo, ako nećeš da nas ko preteče. AGATON: Gotovo! SIMKA: Ama, nemoj „gotovo”, nego 'ajde, jer, bojim se, useliće se Gina. AGATON: Hoće!

SARKA: Prigladnela sam pa uzela dve zemičke, eto ti. AGATON: Pa što tutnu zemičke pod kaput kad nas vide? SARKA: Izgleda kao da ti nešto sumnjaš. E, jesi čuo, Agatone, tome se nisam nadala od tebe. Nisam valjda...

AGATON: Zvonila si, Sarka; eto to je bilo, zvonila si. SIMKA: I pevala si. SARKA (krsti se). Neka je daleko od nas, al' biće da su to neki duhovi. AGATON: Nisu to duhovi, Sarka, nego budilnik. SARKA: Ju, kakav budilnik?

Tamo su Tanasije i Vida, po ceo dan sede u sobi i izračunavaju svakome od nas stepen srodstva sa pokojnikom. Tamo su opet Proka sa Ginom.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Iako se ne poznajemo, ophodimo se jedan prema drugome kao da smo stari prijatelji. Vojska nas je izjednačila, idemo istome cilju, borimo se za istu stvar. — Druže, gde ti je komanda? — zapita neko debeljka.

— Jaka komanda! — Najviše sam mrzeo kuvare i posilne, slavu im njinu... — Bez nas, bre, ne možete. Ko će vas hraniti?

Na vratima vagona pojavi se onaj kapetan. — Šta je ovo? — kapetan sve odmeri pogledom i poče da nas prebrojava. Zatim se okrete onima koji su stajali napolju: — Neka uđu još dvadeset...

— Spartanci su sve one sa fizičkim nedostacima ubijali, da bi sačuvali rasu. Dobro, takav zakon u nas ne postoji. Ali evo ti sad prilike da sa tim škartovima raščistiš... Prvo bih njih pustio u borbu.

Eto tako! Sad se luftiraj! I tako se svi razmestismo. Pored nas prohukta lokomotiva. Malo zatim naiđe nova kompozicija i zaustavi se u stanici.

Kapetan viče, straža ih vraća. O naše vagone s treskom lupi lokomotiva i odmah zatim krete, da nas prikači za novu kompoziciju. — Vozi... teraj! — padali su povici. — Jeste li nas željni?

— Vozi... teraj! — padali su povici. — Jeste li nas željni? — zapita debeljko one iz susednog voza. I opet treskanje, luparanje vagona, i najzad se sve utiša.

Odnekuda naiđe i komandir. Baterijski narednik mu iziđe na raport. Pogledao nas je komandir strogo. Zatim je opomenuo Krstu vozara da namesti pravo šajkaču, Petra nišandžiju da zakopča dugme na

Dugo smo čekali dok je stigao do nas. Komandir je bledeo, crveneo, znojio se, škrgutao zubima i besno kolutao očima na vojnike koji nisu obratili pažnju na

— Baterija voljno!... Vodnici, napred! U galopu smo prišli i pozdravili. Komandir nas je gledao mračno i strogo. Onda srdito, kroz stisnute zube, savlađujući ljutinu, progovori. — Čuli ste...

Sve mladi ljudi, u naponu života. I ta mi se misao neprestano vrzma po glavi. Na primer, šta?... — Da nas vrate kući... — Ne... Mislim, kako bi to divno bilo...

— Da nas vrate kući... — Ne... Mislim, kako bi to divno bilo... a — haj, kako bi to lepo bilo, da nas sada u Ćupriji sačeka dve hiljade devojaka i žena i da padne komanda: biraj koju hoćeš!

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Njegov pogled kao da govoraše: »Eto ti... sama vidiš da nas okolnosti zbližuju«. Zatim pruži ruku učitelju i taman da progovori (beše već razvukao usne u ironičan osmeh), a

— Ovo vi je vamilijaz, a može vi i kuvati. On je gospodin-Dragoljubu, što ode sad od nas, sve gotovio. Učitelj baci struku na stolicu, posadi se na nju umorno i stade brisati znojavo lice.

— Sirotinja smo, gospodine... Nema se otkud. Dacije su velike, podaviše nas, produži jedan odbornik. Čudim se kako ćemo i toliko spečaliti.

— To je ’nako... kad nas je vodio u polje, a nije nas naročito učio. Ljubica je mislila da počne sa njima koju igru, da zametne šalu i smeh,

— To je ’nako... kad nas je vodio u polje, a nije nas naročito učio. Ljubica je mislila da počne sa njima koju igru, da zametne šalu i smeh, želela je da se upozna sa tom

Šta će ti kontrave! ... nastavi kmet i zasmeja se slatko. — Ta nije kod nas škola od juče, dopuni ga ćata; znamo mi šta školi treba, a šta je suvišno.

No ništa, bar ću sa te strane biti mirna, jer i njih ima svakojakih.« — Izvinite, molim vas, ali znate: nas novake sve interesuje, obrte mu se ona, gledajući u zemlju. — Kakve ste ocene dobili do sad?

Mi ove godine nismo ni praktikovali školski rad: nastavnik nam imao neke mnoge honorare, pa nije ni imao kad da nas vodi u vežbaonicu. — To je rđavo, vrlo nezgodno!... reče on mršteći se.

Naša... školska... a to ti je kâ da rečeš moja, gospodinova i gospođina. Nas smo troje tu... kao... — Kao jedna porodica, dopuni ga učitelj. — Tako, bratiću, tako..

»najbolje će biti, pomisli ona, da govorim sa njim u povratku, sad kad pođemo. Znam da će nas ispratiti daleko, a još ako mu ne pođe žena, možemo govoriti glasno, sa Gojkom zajedno.

Oduzeli su nam i taj jedini zaklon: da nam je bar hleb obezbeđen, kad radimo posao valjano. Pa eto, dali su nas na milost i nemilost nesavesnim, besnim ljudima... da nam beščaste porodice, drugove...

Pošljite vašeg poslužitelja nek donese moje bisage iz sudnice i primite nas u vaš stan da se malo založimo i razgovorimo. Gospođica, držim, neće otkazati ? — Zahvaljujem...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

A oblaci preko neba, Oj dodo, oj dodo le! A mi brže, oblak brže, Oj dodo, oj dodo de! Oblaci nas pretekoše, Oj dodo, oj dodo de! Žito, vino porosiše, Oj dodo, oj dodo le! 47.

“ 121. Srdo moja, ne srdi se na me! Jer ako se ja rasrdim na te, Sva nas Bosna pomirit’ ne može, Ni sva Bosna, ni Ercegovina! 122. Ah, moja vodo studena!

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

DARA: Jeste je čuli šta kaže? TOMANIJA: Popela se na ono bure da nas pljuje! ČETVRTA GRAĐANKA: Nemački plaćenici! JELISAVETA: Katrandžije!

JELISAVETA: Katrandžije! PRVA GRAĐANKA: Vidiš li ovu crninu, crna ti duša? DARA: Zar treba kurve u lice da nas vređaju? TOMANIJA: Skinuću ja tebe sa tog bureta! (Graja i vika rastu. Uleće Milun.) MILUN: Ko pravi ovde nered?

Ja sam Vasilije Šòpalović, vođa trupe! MILUN (građanima): Razlaz! JELISAVETA: Bilo je krajnje vreme da nas neko uzme u zaštitu! MILUN: Pokažite mi vaše ausvajse!

Milun: Ja ću da ti pokažem kakve imate veze! Napred! SOFIJA: Kuda nas vodite? Milun: Nije tvoje da pitaš! Napred, kad govorim! JELISAVETA: Vasilije, za ime Boga, preduzmi nešto!

Koje stvarnosti? VASILIJE: Ove! Ove ovde! Ove u kojoj se nalaziš! Ove u koju si nas doveo svojom glupošću! Ove sobe, ovog stola, ove furune! Ovoga olajisanoga patosa!

Ali je zato imao čelično zdravlje! GINA: Bog da mu dušu prosti! SIMKA: A gde ste igrali pre nego što ste došli kod nas? JELISAVETA: Igrala sam u Beogradu, u „Manježu”! Spremali smo Pižeove Srećne dane! To su zaista bili srećni dani!

(Ulazi za Sofijom u kuću) GINA: Nisam ni znala da je ovde kod nas tako divno! Kad se gleda preko ovog korita, ne bi se reklo! SIMKA: Drugi je to svet, moja Gino!

I ne čita, nego glumi da čita! VASILIJE: Jednom rečju, on nije sasvim čitav! SOFIJA: Uvaljuje nas u strašne nesporazume! VASILIJE (Filipu): Ovo sa tobom postaje nepodnošljivo!

VASILIJE (Filipu): Ovo sa tobom postaje nepodnošljivo! Zbog tebe upadamo iz jedne nevolje u drugu! Zbog tebe nas hapse, a sad zbog tebe treba da budemo izbačeni i na ulicu! Uoči predstave!

Ako već nije kasno! GINA: Pa ti nemaš nikakvih osećanja! DARA: Emocije nas nikuda neće odvesti! (Ulazi Blagoje) TOMANIJA: Šta sad misliš da radimo?

BLAGOJE: Ide gore uz reku! DARA: Znam, videla sam! Možda će do nečega i da nas dovede! Imaš li kakvog oružja? BLAGOJE: Ništa sem ove britve! GINA: I flaše u džepu! I ove georgine u reveru!

Ići ćemo polako, s Dropcem se nije šaliti! Ko zna na šta možemo da naletimo! A ti, Gino, ti ćeš nas čekati ovde! GINA: Komanduj ti nekom drugom, a ne meni! Moje je dete u pitanju!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Ali: ili nam život nešto novo nosi, a duša nam znači jedan stepen više, nebu, što visoko, zvezdano, miriše, il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, đavo nosi. 1919. HIMNA Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara. Naš Bog je krv.

Naš Bog je krv. Rascvetaše se groblja i planine, rasuše vetri zore po urvinama; ni majke, ni doma, za nas nema, ni stanka, ni dece. Osta nam jedino krv. Oj. Ona je naš strašan ponos. GROTESKA Zidajte hram beo ko manastir.

Zidajte hram beo ko manastir. Nek šeće u njemu Mesec sam i plače noć i mir. NAŠA ELEGIJA I boli nas. Gračanice više nema, šta bi nam takovska groblja?

Nećemo ni pobedu ni sjaj. Da nam ponude raj, sve zvezde sa neba skinu. Da nas zagrle koji nas more, i njina zemlja sva izgore, i kleknu pred nas u prašinu.

Nećemo ni pobedu ni sjaj. Da nam ponude raj, sve zvezde sa neba skinu. Da nas zagrle koji nas more, i njina zemlja sva izgore, i kleknu pred nas u prašinu.

Da nam ponude raj, sve zvezde sa neba skinu. Da nas zagrle koji nas more, i njina zemlja sva izgore, i kleknu pred nas u prašinu. da nam svi ruke ljube, i kliču i krune meću, i opet zatrube trube, cveće i čast i sreću.

Zaboravio si njine teške, mračne glave? Haj, pogledaj, i sad, školja kad se zažare i tresnu o nas grmljavine tvojih talasa.

Despotica svetih nek nestane draž. Gladan i krvav je narod moj. A sjajna prošlost je laž. A ko nas voli, nek voli kamen goli. Nek poljubi mržnju i mrtve. Iskopane oči, vino što se toči, u slavu ubistva i žrtve.

Ne bacamo decu u zvezdan beskraj. Za naša srca ništa nije dosta. Za naša srca ništa ne osta. Dok jedan od nas na zemlji diše: da ni jedan vrt ne zamiriše. Da živi groblje! Jedino lepo, čisto i verno. Da živi kamen i ruševine!

Kao dve suze, kad naporedo kanu, sa naboranog lica. Na vodi su nas čekale lađe. Tvoja ode prva. Moja je obilazila ostrva. Sedeo sam poguran i crn, pust, kao Mesečeva senka.

Vi niste krivi znamo za ono što će biti, nesreća je baš čast. Dužnost je laž iz prikrajka za nas što bolno gledamo. Ne čini ništa ako ste majka od tog je lepša slast.

rumenom, gde zora spi, disaće jele što disasmo mi i stišaće zvezde osmehom i snagom, što ih je vetrova talas, odneo sa nas, odneo sa nas. ETERIZAM Drugu Ivi Andriću Moja je bajka: da se u snu dok se spava dobra čine, i da ništa nije java.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Te mušice nisu ni za šta drugo nego da nam natrune i pokvare mleko, a nas, pastire, da uznemiruju, da nas peckaju i prkose nam. Tako je govorio starac. — Ne greši, starče!

Te mušice nisu ni za šta drugo nego da nam natrune i pokvare mleko, a nas, pastire, da uznemiruju, da nas peckaju i prkose nam. Tako je govorio starac. — Ne greši, starče!

— Ne greši, starče! — govorila je mušica. — Ne ljuti se što i nas ima na svetu!... 3naj da je sve dobro što je iz Božjih ruku izišlo. Ti misliš da je zlo što je i nas Bog stvorio.

3naj da je sve dobro što je iz Božjih ruku izišlo. Ti misliš da je zlo što je i nas Bog stvorio. To može kazati samo ohol i gord čovek i jedna neznalica kao ti što si.

Mi smo, smem reći, bivale i u Božjoj službi. Bog je nas više puta upotrebio za svoje božanske namere a na čovekovo dobro... Šta? Ne veruješ? Evo čuj!

Bog je nas više puta upotrebio za svoje božanske namere a na čovekovo dobro... Šta? Ne veruješ? Evo čuj! — kod nas mušica ima predanje, koje prelazi s kolena na koleno i čuva se kao sveto u današnjim našim naraštajima: „Davno, vrlo

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

— Pa nagledali ste se, valjda, već jednom; pustite sad malo i nas da vidimo. Ko god priđe meni, odmah žurno stupa u razgovor da ga ne bi ko potiskao.

Gde bi šef i ostali činovnici klancali po budžacima. Ovako je lakše za nas, i preglednije. Zavadi se dvoje i, ako hoće da se tuku, dođu tu.

— Pa kako vam se dopada ovde kod nas, gospodine? — upita me ministar smešeći se hladno, preko srca. Ja se izrazim najlaskavije o zemlji i narodu, i dodam:

— Pa našto ste onda donosili nove zakone? — usudih se da upitam. — Kod nas je takav običaj da se što češće menjaju zakoni i da ih ima što više. Mi smo u tome pretekli ceo svet.

Te novine nema nigde u svetu, ali nas je tome nevolja naučila zbog rđavih finansijskih prilika u zemlji, te smo tako hteli da žrtvujemo tu priličnu sumu

— reče ministar sa ubeđenjem i nekom stručnjačkom važnošću. U tom prijatnom i važnom razgovoru prekide nas momak, koji uđe u ministrovu kancelariju i javi da jedna činovnička deputacija želi pred gospodina ministra.

— To je lepo kad se cene zasluge! — rekoh. — Kod nas je to jedinstveno! U tome nam nema ravna. Ma ko bio ministar, pa čak dobar ili rđav, uvek se blagodarna država stara o

To je tako zavedeno valjda po ugledu na ostale strane zemlje, ali, u stvari, skupština i poslanici kod nas rade samo ono što hoće vlada. — Pa našto onda skupština?

Ja predlažem da izaberemo vođu, koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i najprečim putem. — Da izaberemo, odmah da izaberemo!... — ču se sa sviju strana.

— Mi ovako ne možemo ništa učiniti. Svi govorimo i niko nikog ne sluša. Biramo vođu! Pa koga bi to između nas i mogli izabrati? Ko je između nas putovao da zna putove?

Svi govorimo i niko nikog ne sluša. Biramo vođu! Pa koga bi to između nas i mogli izabrati? Ko je između nas putovao da zna putove?

— Ostavi, brate, te sitnice i ludorije da ne gubimo vremena. Ko je, da je, on je putnik izdaleka, čim ga niko od nas ne zna, te sigurno zna dobro najpreči i najbolji put da nas povede.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Evo nas u njivi. Kola stadoše pod veliki brest. Čak sa dna njive čuje se pesma, smej, govor, šala, a sve to začinjava često pucanje

Na prvoj raskrsnici podeli se društvo. Uz nas ostade malo, pa se i larma odmah smanji. Samo devojke još pevaju, glasno, ne osećaju umor, a ljudi već ređe otvaraju

Kad besmo na »Bačkom brdu«, sasvim se smrači. I mi se ućutali, pored nas krče puna dvoja kola; siti vočići pregli pa grabe da pre stignu. Taman mi hoćemo na osoje, a pred nas iskrsnu konjanik.

Taman mi hoćemo na osoje, a pred nas iskrsnu konjanik. —— Dobro vi veče! —— Bog pomog'o! — Kako s', Cvejo? — Dobro, kako ti....

Pavle otvori vratnice, te uđosmo u avliju, a tamo već u veliko komišaju. Pred nas istrčaše snaje ča-Markove, jedna sa lučem, druga prihvata konja a treća, valjad', radi parade.... — Dobro veče!...

— E dobro, dobro, ali bez jastuka ne dam. — Tako vi je to kod nas adet. Namestiše nam, tako, uz vatru, tronošce sa jastucima.

Poustajasmo obojica i pređosmo na tu stranu, otkuda se neprestano razlegaše larma. Opaziše nas i ućutaše. Pred nama se viđaše ogroman plast, a na vr' njega stajaše upaljena sveća.

— 'Oću, vala, ne beri brige; samo ti sedi tako da ne mo'š u nas gledati.... Znaš, moji su vojnici malko stidljivi. — E dobro, kad nije drukče. Evo ja ću ovde, za vašim leđima.

Sve oko nas obavio jesenji mrak. Planina se utajala ka' grob, ljušne se tek poneki listić il' grančica, poćušnuta lakim povetarcem,

Ne čuje se ni žubor potočka, što se pod planinom vijuga, ne čuje se ni stoka oko kuća, koje su nas sa sviju strana opkolile, pa u tom mraku izgledaju k'o crni plastovi. Svud tiho, samo kod nas kipi život i rad....

Svud tiho, samo kod nas kipi život i rad.... Isprečali se dugački purenjaci, sve jedan preko drugog, te sastavili veliku rpu kukuruza.

« — Ama 'ajte da pripevamo Anđu, kad ona nas 'voliko dira, veli Milica. — Davno sam ja, Milo, pripevana i opevana. — E, al' mi nećemo za Gaja.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM (rasejano): Jest, jest, čuo sam... ali neka govori ko šta hoće, šta se to nas tiče! PAVKA (krsti se): Ju, kako da nas se ne tiče, pobogu, čoveče!

ali neka govori ko šta hoće, šta se to nas tiče! PAVKA (krsti se): Ju, kako da nas se ne tiče, pobogu, čoveče! XII MARINA, JEVREM, PAVKA MARINA (dolazi spolja): Dobar dan, dobar dan, gazda-Jevreme!

MARINA: I bar da je neka persona, ta sekretarica, pa i da mi nije krivo, ali... PAVKA: Kakvih ti nas nema! Da vam kažem samo šta sam juče čula, pa da se krstite i levom i desnom! JEVREM: A, jeste, jeste...

Ako je na opštinskom kantaru – njegov rođak, ako je pisar u opštini njegov rođak. Pa dosta, brate, ima nas još u ovoj Srbiji koji imamo rođake za službu i pobake na robiji i kuće za prodaju! Je l' tako? JEVREM: Tako je!

Došao maločas tvoj sluga, veli: poslala ga Pavka i zove nas da dođemo. Veli: važna stvar, tiče se deteta! JEVREM: A jest, gospa Marina izašla s farbom na sredu.

No, lepo bi se ti proveo kad bi govorio istinu! JEVREM: Pa dobro, al' može čovek da nas tuži za klevetu. SEKULIĆ: Može, ne kažem da ne može. Al' zato ja imam u kancelariji fioku što guta akta.

SRETA: Tamo, dabome! Trebalo bi i ti koji put da svratiš tamo, među nas. JEVREM: Trebalo bi, vidim da bi trebalo, ali, pravo da ti kažem, nemam kad. SRETA: Pa šta radiš po ceo dan kod kuće?

JEVREM (Pavki): Idi kad ti kažem! PAVKA: Dućan, Jevreme! SRETA: Tražite reč! JEVREM: Nemoj da tražiš reč, nego da nas ostaviš! Molim te, Pavka, da nas ostaviš! PAVKA: Ama, došao šegrt iz dućana da javi...

PAVKA: Dućan, Jevreme! SRETA: Tražite reč! JEVREM: Nemoj da tražiš reč, nego da nas ostaviš! Molim te, Pavka, da nas ostaviš! PAVKA: Ama, došao šegrt iz dućana da javi... JEVREM: Nek javi tebi, a mene ostavi na miru...

Ali sam ja, znate, ovu stvar sasvim iskreno počela, pa sam rada da se održi ta iskrenost između nas. JEVREM: Pa to iskrenost, da se ja odrečem kandidacije?

Ovaj, sedi molim te, pa piši. DANICA: Nemam hartije. JEVREM: Pa razume se da nema, ko je od nas to mislio pa da spremi hartije? (Vadi iz džepa puno hartija, zagleda jedno pismo.) „Pop Spira...” (Čita.

) SRETA (upadne u gomilu, grdi ih i izgura jednog). ČETVRTI GRAĐANIN: Dra... dragi gazda-Jevreme! Mi ovde, mi što nas vidiš i kako se uzme stvar. To smo mi. (Ne ume dalje, zbunio se, očajno gleda u gomilu iz koje su ga izgurali.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Žurio se sa ovim (to jest sa pravom glasanja), dokle nas nije Amerika u tom pretekla. Pisao je dalje: o đerzonkama košnicama, o obdelavanju konoplje, o filokseri, o tome koliko

duša; dalje, o poboljšanju stanja radeničkog, povišenju nadnice i smanjivanju radnih časova, o mogućnosti šećerne fabrike u nas i o oplemenjivanju konjske rase u Srbiji. Eh, o čemu vam on sve nije pisao i otkud mu, đavola, sve to padne na pamet!

Najpre izvodi Narodnog učitelja sveg raskupusanog od silnog čitanja i prelistavanja, a zatim knjige: Kako su nas vaspitali, Šta da se radi?

, Putovanje unakrst, Veroispovest suvremenog prirodnjaka, Šta nas košta gospodar i bog, Pripovetka kako je geja naranio dva načelnika, Pir bezdušnika, Narodna prava.

— Pa jeste, gospodin, daskalo, učitelju, tako se računa u selo. Predsednik Milisav, i posle nas trajica-četvorica ljudi. — Eh, šta posle — reče Sreta, pa iskapi čašicu. — Što posle?!

— A, bravos, gospodin-učitelju, za taj reč! Eli može da večeramo u drustvo, u drustvo sas nas. Tašula, ’ajde jošte jedan beštek da turiš! Molim ve, gospodin-učitelj, za čes!

— Pa izvoljevajte, mi smo, znaš, onako, i već bog zna kako, radi. Tu će biti i kapetan. — Kapetan?! — Kapetan i još nas nekoliko, ta znaš, milo bi nam bilo da i ti dođeš da proeglenišemo malo! — veli mu snebivljivo čiča Milisav.

Oćeš li ti to otrpeti tek onako da im se to prođe?! — E, moj Maksime — reče Sreta setno, — pa šta mogu ja i ti, nas dvojica?! »Sirak tužni bez iđe ikoga! Jedna slamka među vihorove!« Toliki svet, toliki neprijatelji!

— A šta da ti tu umotavam i krijem u kučine! Eto, pa tebe da okmetimo! Šta bi valilo?! — He, he! — Dobro i za nas, a boga mi dobro i za tebe.

Ali znate kako je: Srbi smo, a time je sve rečeno. Znam da će mi mnogi čitaoci iz svog iskustva priznati da kod nas Srba što se toga javljanja i predstavljanja tiče, nije bolje ni po varošima a kamoli po selima, gde smo mi sada.

Ima jedno petnaest i više godina kako se ništa drugo i ne deklamuje nego »Luda« pa »Luda«, — a kod nas sve luđe idu stvari. Znam joj samo početak.

Bilo dobro, bilo zlo — vi nas morate čuti. Čuti ili naš vapaj ili naš usklik. Boluje li jedan ud, bolesan je ceo organizam, celo telo.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Svak se nosi po svom hiru, ukusu i hobiju, A voda nas, sve zajedno, nosi u nedođiju. DOGAĐAJ NA ULICI Odjednom, trolejbus je podskočio Visoko, ludo —

Ko nas, ko proso, u prostoru prosu?” Ponekad, kad vetar svoj večni pripev zagudi, Luda mi nada za tren ispuni grudi; Pomis

„To nije mogućno!” E, nek Izvini se ko tvrdnju moju ospori: Jer i kod nas postoji Fenek — Ne lisica, već manastir u Fruškoj gori!

predveče, Polako, nogu pred nogu, Goveda silaze smerno Na reku, da piju vodu; Put koji vodi ka vodi Sreći bi nas mogo dovesti; Gazovi i pojila su Na glavnom pravcu povesti!

U miomirisu Cvetnoga grmlja Hiljadu pčela Istu reč mrmlja. MIRIS ZÓVE Kuda nas zove Miris zóve? — U neka jutra, Neke vrtove: Sunce je paslo Mirne volove, Svetlost buktala Uz dolove; Na grančici

Iz ove tuge, Samoće ove, Tamo nas zove Miris zóve. KAKO SE CRTA PAŠNjAK Da se pašnjak nacrta, potrebna je livada I na njoj travki šest milijardi

i kunja, mutnim se sjajem preliva dunja; taj sjaj: sve mesečine u nj se sliše, sjaj, al i miris, jošte više, koji nas, uvek iznova, seća da negde — van zemlje — postoji sreća, i da smo, pre no što smo na zemlju pali, sve već videli i

” Za čoveka Ona je što i zavičaj za odseljeno jato. A šta nas to prelepo u prirodi čeka? Magla, i kiša, i, iznad svega, blato!

KARAĐORĐE PO DRUGI PUT MEĐU SRBIMA Šta bi rekao Karađorđe Da odjednom među nas dođe? Da l bi nas u ovim prnjama, jao, Uopšte, kao potomke, prepoznao?

KARAĐORĐE PO DRUGI PUT MEĐU SRBIMA Šta bi rekao Karađorđe Da odjednom među nas dođe? Da l bi nas u ovim prnjama, jao, Uopšte, kao potomke, prepoznao?

Taj ćuv nas podseti, neveselo, Na detinjstvo, na rodno selo. Hukne: njiva se naroguši, I blesnu stare zvezde u duši.

O, kakva bi to sreća bila Kad bi čovek, mesto ruku, imao krila! Kad ne bi bilo mame i tate Da nas na svakom koraku prate!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Kod nas, na Daljanima u Strugi, na izlazu Ohridskog jezera u Drim, hvatalo se za vreme mračnih, kišnih i vetrovitih jesenskih

Za celu Evropu lov jegulja ceni se na deset miliona kilograma godišnje. Kao srednji, prosečni godišnji lov kod nas na Drimu, Ohridskom i Prespanskom jezeru računa se 50.000 kilograma jegulje.

Nije se, razume se, na tome mestu moglo ništa naročito videti, ali je svaki od nas bio uzbuđen saznanjem da se u taj mah nalazimo na pozornici velikog i fantastičnog naučnog romana u dubinama ispod nas,

nas bio uzbuđen saznanjem da se u taj mah nalazimo na pozornici velikog i fantastičnog naučnog romana u dubinama ispod nas, diveći se pronicljivosti i istrajnosti onoga koji je uspeo pronaći to mesto i sklopiti roman prirode u njegovim čudnim

Mi nismo imali ići pravcem i putem islandskih ribara. Put preko okeana vodio nas je pravo ka Sargaskom Moru i Bermudskim Ostrvima i imali smo da što pre i inače brzim svojim brodom stignemo na mesto

Brod nas je nosio punom parom iz Pempola skoro pravom linijom u tu oblast, sa neznatnim odstupanjem da bismo i ovoga puta prošli

Površina okeana bila je dosta mirna, vrlo slabo uzburkana umerenim vetrom koji nas je i sam gonio u pravcu cilja. Kao i pri ranijem putovanju, to je u početku bila najobičnija prekookeanska plovidba, bez

po koji trgovački ili ribarski parni brod, ređe po koji jedrenjak, pored kojih smo prolazili posmatrajući ih, kao i oni nas, kašto sa pozdravom, češće i bez ovoga. Galebovi su nas do izvesnog odstojanja od obale stalno pratili.

Galebovi su nas do izvesnog odstojanja od obale stalno pratili. Igra delfina po površini vode sa jedne i druge strane broda davala je

Rojevi letećih riba samo što u svome letu nisu udarali o bokove broda. Ali nas je najviše zainteresovalo to, što su se već počeli na površini mora ukazivati spletovi alga, koji su nagoveštavali

Usput smo imali prilike posmatrati ono što se u toj okeanskoj oblasti u to vreme može uvek posmatrati. Zanimale su nas čudnovate promene boje mora, prema osvetljenju i organskim materijama suspendovanim u vodi; noću blago osvetljenje morske

i brzi ribarski parni brod, sa dvadeset i pet momaka posade, koji tek što se bio vratio sa Islandskih lovišta, doneo nas je posle trodnevnog neprekidnog putovanja u blizinu najvećega Azorskog ostrva SanMigel.

Rakić, Milan - PESME

Ćuti, i pusti da sad žile moje Zabrekću novim, zanosnim životom, Da zaboravim da smo tu nas dvoje Pred veličanstvom prirode; a potom, Kad prođe sve, i malaksalo telo Ponovo padne u običnu čamu, I život nov i

Al̓ ne volim te, ne volim te, draga! I zato ću ti uvek reći: ćuti, Ostavi dušu nek spokojno sniva, Dok kraj nas lišće na drveću žuti I tama pada vrh zaspalih njiva.

Ali bič fijukne. Zbogom, nado pusta! Ti si, kao i ja, od mladosti rane Osetio opštu sudbu što nas gazi, I gladan i žedan provodio dane Sve u istom krugu, sve na istoj stazi.

Nad nama će nebo treptati u sjaju, Grliće nas blago vaseljena nema, Lepršnuće krilom u obližnjem gaju Slepi miš, poslednji što se na put sprema, Pa dok iz daljine grmi

OBIČNO PESMA Naša je ljubav bila kratkog veka, Trenutak jedan — tek godinu dana, I rastavi nas naglo sudba preka, Bez uzdisaja, bez suza, bez rana. U svađi je prošlo pola dana, U pomirenju mučnom, pola noći.

Jer Bog je tako hteo da nas stvori U doba kad se monotono živi, Kad dani nisu ni bolji ni gori, A ljudi mlaki, jednostavni, sivi...

II Rodismo se, draga, pod sumornim nebom, Mračnog zimskog jutra, kad vetri zastude; Ne dočeka niko nas solju ni hlebom, Ko tuđini pasmo među braću ljude.

Proživesmo, draga, ispod mračnog neba Niz memljivih noći i plesnivih dana; Mučila nas sudba dugo, ko što treba, Zadala nam često neprebolnih rana.

Tvrdica je bila vaseljena za nas, Odmerila tačno uživanja naša; Nama biće uvek sutra što i danas, Uvek isto piće, uvek ista čaša. Svršiće se.

''Nikad!...'' Stara Gospa reče: ''Nek Morava, Koja nas je othranila, i grob bude''. I u srpskoj duši nikada ne spava Želja da se leži sred rođene grude.

Nijednom Grku ja ne dam preda se! Ti ljubavnici s lažnim oreolom, I što se uvek lažnim perjem krase, Manji su od nas i srcem i bolom. Svi Grci nazad!

Danas nama kažu, deci ovog veka, Da smo nedostojni istorije naše, Da nas zahvatila zapadnjačka reka, I da nam se duše opasnosti plaše. Dobra zemljo moja, lažu!

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

upravo do mora, koliko je naše Gore Crne, — sve je oblak pritiskâ jednako, svud se čuje jeka i grmljava, svud ispod nas munje sijevaju, a nas jedne sȁmo sunce grije. I dosta je dobro primarilo kâ je ovo brdo vazda hladno.

je naše Gore Crne, — sve je oblak pritiskâ jednako, svud se čuje jeka i grmljava, svud ispod nas munje sijevaju, a nas jedne sȁmo sunce grije. I dosta je dobro primarilo kâ je ovo brdo vazda hladno.

Kâ je ona pjesna izvedena, iz glave je cijela naroda. I imaju razlog Crnogorci na nas dići prokletu gomilu. Ne smijemo ništa započeti što bi narod k viteštvu zažeglo, što bi svete kosti

Što se hvališ gradom i gospodstvom — svi gradovi što su do nas turski, jesam li ih opsuo mramorjem, te nijesu za ljude gradovi no tavnice za nevoljne sužnje?

Kad sam gode mnogo razmišljavâ, vazda mi se posâ povukovâ. Ko razgađa, u nas ne pogađa. VLADIKA DANILO VIĐE DA SU SE OKUPILI SVI, PA I ON IZIDE MEĐU NjIH.

VLADIKA DANILO VIĐE DA SU SE OKUPILI SVI, PA I ON IZIDE MEĐU NjIH. VUK MIĆUNOVIĆ Ne drži nas ovako, vladiko, no otršaj ovoliko ljudstva.

Svako gleda što će čut od tebe, a ti si se nešto zamrsio: nit' što zboriš niti nas otršaš, u obraz si kao zemlja došâ; sam se šetaš poljem bez nikoga, nit' što jedeš niti zaspat možeš.

HADžI-ALI MEDOVIĆ, KADIJA Baš aferim, kneže ozrinićki! Ja ću počet, kada drugi neće. Stotina se skupilo glavarah, nas Turakah i Crnogoracah. Ja znam divno što smo okupljeni: da mirimo krvi međusobne.

Bogu šućur, dvjesti su godinah otkâ paći vjeru prihvatismo, izmećari dinu postadosmo. Ćabo sveta, nema u nas hile! Što će slabo raskršće lipovo pred ostrotom vitoga čelika?

— Nije im vrijeme. Kad ali je ono stari Ozro i birani za njim Ozrinići. (Nije od njih nijednoga živa.) Puče na nas svake grdne jade što u Čevu crkvu ne gradimo Aranđelu, da ni svud pomaga.

Svagda graja bješe oko mene kada hoćah po gradu izaći, kao u nas bijele neđelje kad se krenu momčad u maškare. Da jednoga bi prijatelja, glavom sina Zana rbičića, svoga doma već ne ćah

U to ti je prošlo po vijeka! VOJVODA BATRIĆ Danu, Vuče iz Lješeva Stupa, uzmi gusle da nas razgovoriš; kad je dobro, neka je i bolje.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Posle svrati u Dućandžik za basmu. Znaju već oni kakvu će da pošlju, kad je za nas. Samo brzo, jer posle moramo da idemo. Sad znaš. — Znam, snaške!

I gušeći se poče da je moli: — Kaži, kaži... Nije istina, nije istina da zaista, istinski, ti voliš sve nas. I nju obuze neka vrsta ludila, lude razdraženosti, gledajući toliku njegovu ljubav.

— Zar smo znali, bre, Arso? Ali, znaš ga ti. Otkada se sa svadbe vrati, kao da nas je hteo da prevari, tako je bio mek. Nikom rđavu reč, ni „potamo se“.

on sam duboko preko granice zalazi, počesmo za njim i mi, ali čim on opazi da ga iz daleka čuvamo i pratimo — u malo nas ne pobi. Otada niko nije smeo ni da mrdne za njim. I, sad... eto... tako!

— Lele, bato! Kuku, bato! Ko će, bato, da nas čuva i da brani, bato? Od ljudi kako bi koji dojurio s konjem, sišao, ulazio bi tamo kod njega u sobu i, zapalivši mu

A ja ovamo mogu bez ičega. Ja i njena mati ništa, zaboravili na nas!“ I tada se Sofka seti da su možda odavno bez para, bez igde ičega, i sa jezom dočekujući ga poče sebi da prebacuje:

Sofka ču kako otac, videći sve to, a sada još i Sofkino ovako ukopano stajanje, u ironiji odgovara: — Eh, eh, zar ste nas toliko željni? — i to „nas“ naglašuje jedva ugušujući jarost i gorčinu.

— i to „nas“ naglašuje jedva ugušujući jarost i gorčinu. Da zabašuri, poče jednako čistiti čakšire i cipele, što ih je tobož

Pandurović, Sima - PESME

I onda, kad zvezda moje sudbe zađe Za malu humku trošnih zemnih želja, Poslednji, opšti udes kad nas snađe I nestane naših patnja i veselja, Nada mnom će, kao čar usana mednih, K’o lelujav, meki sjaj visina sfernih,

dozre, Velika, tužna mis’o, moje drago: Da treba da nam sve bude svejedno, Da nam je ovde još jedino blago Kad za nas kuda bedno srde jedno.

BEZ MOTIVA O, ovih dana, kad nas slabo sluša I Bog, i nada, i razum očajan; O, ovih dana, kad se zapenuša Dubinom duše gnev skriven i tajan; Kada

slabo sluša I Bog, i nada, i razum očajan; O, ovih dana, kad se zapenuša Dubinom duše gnev skriven i tajan; Kada nas opet, kao u snu mučnom, Zagrli Beda velika i živa, A bolno srce, u trzanju žučnom, Procvili strašnom pesmom bez

Ni vetrića, da granom zatrese! A već sutra reći ćemo: Tiše! Ko to trese vrata i ćerčiva I budi nas? — Čili magla siva, Plodni vetar poljanama briše.

daleko od njih Sad smo, a oni žale mir naš tih. Oni baš ništa nisu znali šta Dovede tu nas. U cveću smo išli Slaveći strasno osećanja ta Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.

Jer mi smo davno, verna draga, — je li? — Iskidali konce što nas vežu Za prostor, vreme, tonove i boje, — Lance života što zveče i stežu, – Jer mi smo, možda, sami tako hteli, Rad

I gledaju nas zato što idemo U košuljama belim parkom ovim, Gde bolnički se miris širi jak; Ne znaju draži sa životom novim,

A setno nebo neka nada resi: Pre zore treba stići željenoj meti, Pre nego novog dana dođe varka I život što će sebi nas uzeti. O, kako žudno strast nas goni žarka Svršetku, kraju. Pa i bol će proći; Sve, čak i ljubav.

O, kako žudno strast nas goni žarka Svršetku, kraju. Pa i bol će proći; Sve, čak i ljubav. Gladne strasti gone, Gone po mraku grobu što Že

Predani smo svojoj prošlosti, k’o majci, Jedinoj što za nas još utehe ima U današnjoj gruboj, bespoštednoj hajci Života, u borbi sred praha i dima.

u radost ni u bede; Verujem u nâg život što zvuk napuklih vaza Daje, u čulnost svoju i nagon što nam sléde I što nas gone, muče, dok ne ispiju snagu I ostave nas, najzad, umorne, mirne, bône, Osetim i ja, katkad, čistotu srca blagu,

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

A svijet je obezbožio, znaš, vidite, napustismo naše stare običaje pa i sreća ostavi nas“, to govoreći, značajno pogleda svoje drugove, koji svi bjehu ošišani, bez vlasulje, u širokim pantalam francuskim.

Velike li derte na srcu nosi!“ Primorci odoše svojim putem. Mi ćemo za serdarom, u Katunsku nahiju, jer nas pripovijetka naša tamo vodi.

Milica osta stojeći, držeći visoko luč. „Evo nas, serdaru, tvojijeh brata, da ti tugu iz kuće išćeramo, jer, bogami, niti nam je Božića ni veselja dok je tebi tako!

Tišina bijaše nastala. „Ne pamtim da nas se manje okupilo na ovaj god!“ reći će Savo Petrović. „Vaistinu, žao mi je da ste se i vi izmučili po ovome zlu

je bilo da se skupite, jer imaćemo dosta razgovora; ali, opet, eto božije vrijeme; ovakoga pokora malo koji od nas pamti!“ Vladika je govorio naelak; svaka mu riječ bijaše odmjerena i izmjerena.

“ „Mi smo baš kod njega i noćili, nas trojica“, odvrati Savo. Đakon sad počeo bješe posluživati rakijom. Svaki redom poče pričati gdje je koga noć zatekla

“ zapita Vladika Njeguše. „Ama šćah taman da ti ga napomenem, Gospodaru“, reče Stanko Stjepov. „Juče je šiljao da nas pita hoćemo li k tebi; pa je i sâm dolazio; uglavismo da zajedno krenemo; pa ja ne znam što bi; mi pođosmo a nemasmo

Za njim još trojica. Onaj prvi poglêdaše na sve strane; vidjelo se da nekoga traži. „Evo nas Njeguši! Prilazite slobodno!“ viknu Otaš. „A jeste li tu Ozrinići?“ povrni onaj prvi. „Što bi te zapadoste?

Prilazite slobodno!“ viknu Otaš. „A jeste li tu Ozrinići?“ povrni onaj prvi. „Što bi te zapadoste? Nemojte nas pobiti na vjeru!“ Smijući se, pomiješaše se. Pošto se ižljubiše posjedaše. „A što vama šće da pucate?

„No sam ti grdan san usnio, moj Pero, doma, prije no što krenusmo!“ „A šta brate da čujem!“ „Snijevah e nas četir Ozrinića idemo iz duge, a za nama nose nosila. Ja iđah najprvi, bez oružja, u crvenoj košulji...

„A sve zbog tebe, Marko! Da se ti pretrpje, ne ćaše niti jedan od njih umaći niti jedan od nas poginuti!“ reče Otaš Marku koji se već bješe nešto osvijestio. I tako ostaše, ćuteći mramorkom, pogruženi veljom tugom.

„Nemojmo kazivati da smo ga vidjeli!“ reče on molećim pogledom. „Nemojmo!“ povrnu ona žalostivo. „Karali bi nas kao da smo mi krivi; znaš, mama, kad god se najedi, uvijek prijeti da će nas dati grofu Pavlu!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

(Neverni Toma, Judin poljubac, od Pontija do Pilata); iz molitava (ne daj bože, bože pomozi, bože me sačuvaj, sačuvaj nas bože i anđeli božji itd.); iz dečjeg govora (šarena laža, priča o crvenom vrapcu itd.

Na ovom mestu nas u prvom redu interesuje narodna igra, i to govorna, kako kod dece tako i kod odraslih. Dečje igre svih vrsta — kao

Govorne pak igre — tj. one koje se ostvaruju samo govorom, i koje nas na ovom mestu u prvom redu i interesuju, zasnivaju se na igri reči, na zavođenju izgovorom, pa bilo što se pojedini

tradicionalnih tekovina i onako kako su njihovi raznorodni obrasci očuvani u usmenom narodnom predanju doprli i do nas, delo su u prvom redu života i rada ne samo pojedinaca nego i zadružne i plemenske organizacije.

Dao ti bog hiljadu pasa, pa svi ćutali, a ti sâm trčao oko kuće i lajao! Očuvao nas, bože, kratke žlice i duboka lonca, duge luke i motike tupe; kose ljenice i trave bjelice; barlovačke travice i

— Trag po tragu ide a krv po žilama. — Uza suvo drvo i sirovo gori. — Učuvao nas bog od mletačke galije i turskog balije. — Hajdučka majka crna klupka smotava. — Hvala narodska od danas do sutra.

14 Pitali zečevi svoga harambašu: — Hoćemo li bježati đe ljudi nema? — Ma zašto? — Zato što nas svak kori da smo strašljivci. — Šutite, budale, jutros ispred mene poskakaše sve žabe u vodu!

! — Zlo, ćerce! mudri se po jednom mogu prevariti. 16 Pitala lisicu šćer: — Ima li, majko, iko na svijetu od nas pametniji? — Jesu, ćerce, oni te se našim kožama zimi ogrću.

— A što ne davate? — Dušu. 3 Pitali su raju: — Koji vam je do danas bio najbolji paša? — Oni te nije među nas ni dolazio. 4 Pitao silan Turčin raju kad je došao na konak: — Dolaze li vam vukovi u selo?

— A kad je najbolji? — Kad umre. 6 Pitao Turčin raju: — Je li vam žao što Nikolu poturčismo? — U nas, aga, kad okinemo psu uši, zovemo ga „kudrov“, a rep, zovemo ga „kusov“, — pas bio i biti će.

On dođe i, posle podužeg razgledanja, reći će: — Ne mogu znati kakvo je ovo čudovište, a šta bi nas moglo da zatre znam.

Car: — A đe ti je majka? Miloš: — Eto je tamo dolje u selu kod kuće. Car: — Hajde, da nas vodiš tvojoj kući. Miloš: — Ne mogu od ovaca. Car: — Hajde, mi ćemo poćerati i ovce.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

130. U jednom sudu i vino i rakija (pa neće da se pomiješa). 131. U mrtvoj kobili drob govori. 132. U nas jarac čudan jarac, u njega su rozi čudni rozi: na jednome zmaj kuje, a na drugom vran graje; ni čuje vran, kad zmaj

133. U nas koza jakača, jaka sina rodila i unuka manita. 134. U naše babe kožne oči. 135. U našega bijelca devet pokrovaca, i

A domaćin mu stane ovako pripovijedati: „Jednom pođemo nas desetak su trideset konja u Dubrovnik po so. Idući tako nađemo jednu đevojku kod ovaca, pa nas zapita kuda ćemo, a mi

Idući tako nađemo jednu đevojku kod ovaca, pa nas zapita kuda ćemo, a mi joj kažemo da idemo u Dubrovnik po so; a ona reče: „„Šta da se mučite tako daleko?

U tom se još na veću našu nesreću smrkne sa svijem, i tako tumarajući ovamo onamo, dok jedan od nas srećom nabasa na jednu pećinu i poviče: „„Ovamote braćo! Evo suhote!

ustaj dušo!” Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda ona reče sluzi: „Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati, pa nas više nikad ovde ne će videti.” I tako opet odlete.

Onda ona reče sluzi: „Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati, pa nas više nikad ovde ne će videti.” I tako opet odlete.

mi smo sve tri u zmajevskim rukama. Ima njih tri brata zmaja, oni su nas odneli pa nas drže svaki u svome dvoru.” Onda se uzmu za ruke, pa u zmajev dvor; u dvoru sestra brata lepo dočeka i

mi smo sve tri u zmajevskim rukama. Ima njih tri brata zmaja, oni su nas odneli pa nas drže svaki u svome dvoru.” Onda se uzmu za ruke, pa u zmajev dvor; u dvoru sestra brata lepo dočeka i ugosti, a kad

ovamo jedan zmajevski car, pa s nama često ima rat, i sad skoro imamo rok da se udarimo; pa kad se god pobijemo, svu nas trojicu nadbije, i što uteče u ovu jazbinu ono ostane.

Onda on reče domaćinu: „Za Boga, | brate, šta je to?” A domaćin mu odgovori: „Tako je, brate, uvek kod nas, da ne možemo od toga zverinja na miru ni ručati ni večerati.

Ja se uzdam u Boga da on može tu aždaju svladati, samo idi sutra s njime, eda bi nas oprostio te napasti što toliki svet pomori.

Sveti Sava - SABRANA DELA

bilo na polunoćnicama, na svakoj službi kada se služi kraj, gde se kaže „Bože, budi milosrdan prema nama i blagoslovi nas“ — po dvanaest metanija. A polunoćnica se peva u crkvi sa „Blaženima“, i tri katizme, i kanon Bogorodici.

primili na nebesima, raspinjući se živi, odričući se svoje volje, koljući se nožem svojevoljnim, onome koji se zaklao nas radi ostavivši sve što je u svetu, govoreći jedan drugom: „Ko voli svet i što je u svetu, neprijateljem Božijim naziva

I krv Isusa Hrista, Sina njegovog, očišćava nas od svakog greha.“ (I Jn. 1, 3-7) „Po tome razumesmo ljubav što op dušu svoju za nas položi.

“ (I Jn. 1, 3-7) „Po tome razumesmo ljubav što op dušu svoju za nas položi. I mi smo dužni za braću dušu polagati.“ (І Jn. 3, 16) „Ako zapovesti njegove sačuvamo, i ugodno pred njim činimo.

Mi volimo njega, jer on najpre zavoli nas. Ako neko kaže: volim Boga, a brata svoga mrzi, laž je. Jer ko ne voli brata svoga koga vidi, kako može voleti Boga

i, o preopevana Mati Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, neka bude ovo delatno i stvarno nama kao i onima posle nas do kraja ovoga sveta, časnim molitvama vašeg ugodnika, našeg oca i ktitora Simeona.

“ A vi odgovarate: „Bog neka te spase, časni oče!“ I zatim vi njemu sa umiljenjem kažete: „Moli se i ti za nas, oče sveti, da se izbavimo od strasti i sablazni zloga!

Neka primaju misli mnogih i nerazumnih — misli koje nas u danima i u časovima mute. Njih treba otpustiti i ne ostavljati im da stvaraju još tvrđu smutnju.

“ (Jn. 19, 15) i „Krv njegova na nas i na decu našu!“ (Mt. 27, 25) Jer mnogim znojem i trudom obnovi se ovo zapustelo mesto i svrši se.

Tropar „Pomiluj nas, Gospode, pomiluj“ do kraja; Slava „Gospode, Gospode, pogledaj s nebesa i vidi“, i „Sada“, Bogorodičan glas šesti išti

Blaženi da ste u toj žalosti i kao revnitelji! Jer dobra je molitva, i veoma dobra: sa Bogom da besedimo ona nas osposobljava, sa zemlje na nebo nas uznoseći.

Jer dobra je molitva, i veoma dobra: sa Bogom da besedimo ona nas osposobljava, sa zemlje na nebo nas uznoseći. Ali bolja i još viša je ljubav, jer ona je deo vrline i od svega u telu savršenog najsavršenije kao neki deo

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

CMILjA: Misliš da ima ljudi na drugim planetama? STAVRA: Daj Bože da ima! CMILjA: Što daj Bože? STAVRA: Za nas bi dobro bilo ako ima! CMILjA: Ne znam zbog čega dobro!

Da napravim turšiju, pre zime, da na vrata prikucam prezime! Sneg napolju sipa kano vuna, kod nas bojler, zimnica, furuna! Dok on gleda frižider sa hranom, trudna štrikam pred teve ekranom!

TANASKO: Možda je neka iz Kola srpskih sestara. Možda je žena baš neka patriotkinja... MANOJLO: Patrioti su nas i udesili! Više se čuvaj patriota, nego špijuna! TANASKO: Neko dolazi, goskapetane, sklonte se!

MANOJLO: Kako smo išli na sever, pogledaj sekciju, čudo je uvek bilo ispred nas! A sad, zahvaljujući forsiranom maršu, mi smo stigli pre nego čudo... Ovde će morati da se pokaže!

Vidiš li ovu kartu? A ovu liniju? A ovu tačku na vrhu linije? E, ta tačka, to je to gde sad stojiš! Tu nas je dovelo! Tu nam je sada položaj! Treba čekati, i otvoriti četvore oči i uši!

STAVRA: Lakše je biti pametan, nego pošten! MILE: Nije se moglo maći od devijacija, verbalizam je pretio da nas uguši! Aaa! Saćemo mi to drukčije, energičnije, saće to da se promeni iz korena!

VILOTIJEVIĆ: Ja ne poričem da sam doživeo nesreću... STAVRA: Pusti nesreću, nesreća ne dođe zato da nas upropasti. Nego mi kaži gde su ti tvoji vojnici. VILOTIJEVIĆ: Eno ih tamo, vidim ih ko sad vas!

STAVRA: Misliš da si ti, koji vidiš, luđi od nas koji ne vidimo? VILOTIJEVIĆ: Greota je da drežde napolju, po vakoj kiši, svejedno ko su i šta su!

Pucali smo kolko smo mogli, al džaba, razbucali nas kao bundevu! Noge su nam visile po drveću, kuljala creva iz trbuha, glave raspolućene, Makenzen prodre pošto smo

MANOJLO: Čekaj da čuješ do kraja, pa onda vidi kakva je zasluga! Došo divizijar, našo nas zdrave i čitave, vikao saboteri, dezerteri, ostavili ste četvrtu četu na cedilu, položaj izgubljen, ljudi masakrirani!

MANOJLO: Kud ćemo sad? TANASKO: Idemo tamo odakle smo i došli, u groblje. A ti, usrećitelju! Žive nas urniso, a ni mrtvima nisi nam dao mira! Zbog tebe i mrtvi moramo da čipčimo!

Stanković, Borisav - JOVČA

Ne znam zašto, tek mi kao da smo znali, te sinoć ne odosmo na sedenje kod Aritonovih. Srećom, kao da smo znali, te nas zateče kod kuće, inače ko zna... MAGDA Ako, ako.

I to s kafanskim ženama počeo, pa će kakvu bolest da navuče, pa će to u kuću da donese i evo, i kuću, i nas, familiju, da upropasti. ANĐA (očajna i pogledom moli ga, poriče). MITA To je, ja!

Ali, i kad nisi ovde, koliko te puta spominjem i hvalim Boga što si ti. Jer, da tebe nema, šta bi od nas, od ove crkve i vere bilo?! JOVČA Pa, zar vas je ko dirao? VLADIKA A, ne. Ko sme?

VASKA A opet služiš? MLADEN Pa, ne služim. VASKA Kako: »ne služiš?« Kad, od kako si, ti si kod nas, i koliko već godina ima, samo si kod mene, samo mene služiš, dvoriš. MLADEN A, pa to. Jest, to.

(Penje se s prijateljima i varoškim sviračima, iza Sofije koja im svetli uza stepenice; Sofiji): Za nas gore gumendžu, i kafe, odmah! A deda -Trifunove čaše i zarfove stambolijske!

Tek obode konja u noć; ali ne dolazi odmah ovamo nego obilazi daleko, čak dole, do granice, ako ga ko od nas, čivčija, čuje ili opazi, da pomisli kako on dolazi ozdo, iz Arnautluka, gde se, kako nam posle priča, puškarao s njima.

No znam samo da se ovako više ne može da izdrži. Ja bar ne mogu. Otkad se ona nesreća desi i on ovamo kod nas dođe, eto i noć i dan sve je ujedno. Ja više ne mogu da izdržim.

Ceo dan spremam, strepim da će svaki čas da se vrati, rupi, i da odmah, znate kakav je, ne počne da nas bije i grdi. A ono, celog dana ne dođe. Sve po planinama i poljima sa konjem. Dobro i taj konj ne padne već jednom.

I onda grdi, viče, preti kako će da me ubije, raseli, sve će da nas rastera... Pa eto, gazdo, ne znam šta više da radim, kud da se denem, ako vi ne... TOMA Ne smemo, ne smemo ni mi.

ARSA (nestrpljiv, osluškujući): Ali, bato, da ne rupi,... da požurimo! TOMA (Stojni, oštro): Čuj. Da nas sakriješ dole kod sebe.

S njim ćemo zajedno. STOJNA (krši ruke): Oh, aman! ARSA But! Ako nas izdaš, ako on nešto primeti, Ni ti ni Stojmen ovde više! TOMA Slušaj. Kad dođe, ti se čini nevešta.

ARSA Ne može se ovako više, ne može! STOJNA Ne može, gazda, ama... TOMA Dosta, a sad nas vodi i umiri se, da on što ne primeti. Hajde, brzo, odmah! (Silaze levo.) Pauza.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Valja se malo i usuditi i početi misliti kako će ljudi na sto godina posle nas misliti, ako nismo radi ostati vsegda u prvoj prostoti i detinjstvu.

Šteta | da toliki mnogočisleni narod ostaje bez knjiga na svom jeziku u vreme u koje nauka blizu nas sija kako nebesno sunce.

Vreme je života našega jedan minut, jedno trenuće oka i jedno ništa, a po smrti čeka nas večnost. Samo poslednji rodovi sude pravo i bez pristrastija o prošastima.

Po smrti matere moje, dva brata moja, stariji Ilija i mlađi Luka, i ja, vratili smo se k našem stricu Grujici koji nas je kao roditelj primio. On je imao u domu jednu staricu sna[h]u s dvema sinovicama.

Naša sestra, od sviju nas najmlađa, imenem Julijanka, ostala [je] u Semartonu u domu dedovu, gdi po nekoliko meseci prestavila se.

Jednim slovom, kupeći Turkom novce, došli smo u omrazu svetu i vilajetu; svak se nas uklanja kao od kurjaka, jer kako nas gdi sretne, zna da će ograjisati.

Jednim slovom, kupeći Turkom novce, došli smo u omrazu svetu i vilajetu; svak se nas uklanja kao od kurjaka, jer kako nas gdi sretne, zna da će ograjisati.

Gospođa Kalinovička, sestra domaćinova, uzdržavajući se od smeja, počne besediti: „Preosvešteni gospodine, kako nas vi opisujete, mi smo žene na pakost svetu i, imajući take zle i pakosne oči, ne bi li bolje bilo d[a] se slepe rađamo?

celuje vladiki desnicu, govoreći: „Milostivi naš i sveti gostu, ne častimo mi vaše preosveštenstvo toliko koliko nas vi častite s otačes|kom besedom!

Nego, ako ti samo nije trudno, govori i naslađuj nas s tvojom besedom. Kamo sreća da sam iz detinjstva i mladosti take razgovore slušao, čini mi se da bi[h] bolje poznavao

„Nemojte svakom duhu verovati, no iskušavajte je li od boga” — uči nas isti oni koji je iz prsiju spasiteljevi[h] mudrost počerpao, Jo[v]an Bogoslov. Kako ćemo i[h], dakle, iskušavati?

Hristos nam zapoveda da mi nikoga ne proklinjemo, no i neprijatelje naše i one koji nas proklinju da blagoslivljamo. Bog pravedni i milostivi sozdao je človeka svobodna; dao mu um i razum da ga u svako vreme

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

— Valaj smo baš beštije, kad se ni prid redovnicima ne možemo uzdržati! A da šta lajemo kad nas oni ne čuju? — dodade Kljako.

jer ona uvik naše želje i našu dušu isliđuje, jer ona odi i brodi među nama grišnima, baš kâ mudrost među volovima, da nas provedri i prosvitli, ruža naša, kâ svića kroza dim od tamjana!

— veli Čagljina. — Taa-ko!... — A tvoje će se isto brojati, kâ uvik, dujo, ali je dobro da nas čuješ! — veli Kljako. — Taa-ko!... — A njemu, šta će biti od riči? Zašto se jidi, ako mu je duša mirna? — veli Rdalo.

— zače meko Čagljina. — Jesam li ja rekâ šta rđavo? A jesam li i mislija šta rđavo? A on nas tira iz kuće na ovaj način!

) kajaćeš se, ako ga povedeš, jer će te ovo dite osramotiti i nas sviju! — Taa-ko! A ja ću s njim natrag, ako ne bude za to. — Zlo je i da pođe! — reče Rora.

Ti odabra sina Kušmeljeva da uči knjigu, pa da s vrimenom bude redovnik! Ti s nama večeras ne progovori tri riči, nego nas zadrža da vidimo tvoj izbor. Lipo! Ali ćeš čuti istinu, pa čini kako znaš.

— Bravo Jerkoviću. Dede jopeta sâm: Krste u-sli-ši nas! Krste-po-miluj nas. Ki-i-i-ri-je elejson! I tijem bi se svršilo predavanje.

— Bravo Jerkoviću. Dede jopeta sâm: Krste u-sli-ši nas! Krste-po-miluj nas. Ki-i-i-ri-je elejson! I tijem bi se svršilo predavanje. Srdar se nije miješao u to, on se bavio privredom.

— reče on fra-Tetki nasamo. — Naši se ljudi više boje jednoga mrtvoga negoli stotine živi. A bolje po nas ako se prikovođani pripanu, osobito ove godine, kako je slabo rodilo!

Nijesu se ova dvojica još ni sastala, izađe Bujas. — Beštija! Kušmelj od Kušmelja! Ako ne izađe, strah me da nas ne prosoči! — šapnu Lis. — To nije kadar!... To nije kadar! — veli Mačak. — Pričekajmo ga još malo.

(Pokaza mu rukom put nove mađupnice, otkuda se čula velika graja.) Niko to od fratara ne sluti, a sluge nas ne smiju odati, jer im nije u interesu. Dakle, u pamet se!...

Dakle, u pamet se!... Ne velim da bi ti moga izneveriti nas, ali, ka bojim se da Srdar kako ne nanjuši, pa da te ne iskuša. Ti znaš kakav je on... — Ajde, prođi se predikanja!

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Prepun si zmija, majmuna. Dok negde u dnu tek tinja U setnom snu zlatna kuna. NITI Jednom nas tu, gde nas ima, Neće biti. Mi smo niti Koje vežu nerođene sa mrtvima. Nema kraja.

Prepun si zmija, majmuna. Dok negde u dnu tek tinja U setnom snu zlatna kuna. NITI Jednom nas tu, gde nas ima, Neće biti. Mi smo niti Koje vežu nerođene sa mrtvima. Nema kraja.

Mi smo niti Koje vežu nerođene sa mrtvima. Nema kraja. Prislonimo na zrak uva: Kroz šupljine između nas vetar duva Što vremena po dva spaja.

Leže ispod mračne sene Mrtvi, a još nerođene Sluti vazduh koji kraj nas zasvetluca. Mi se kobno lelujamo I slušamo vetar samo I nit po nit kako puca...

O znamo i još šta nas čeka Na putu kroz ovo leto: Prah, neko zaspalo pseto. I — možda: bulka daleka. O znamo mi, znamo, znamo, Al ipak

Ali stojimo dugo, a niko da kaže — dosta I uđe u vodu. (Gledali smo je, u mantilu, sa mosta!) Pokraj nas: grana s načetim lišćem nekud ode. Smišljamo da nam se vraća leto. Ali: varka!

Stojimo opet na mostu, pod kasnim suncem, dugo: Ispred nas, bleska sred grada daleki krov od lima. Ispod: odlazi reka, sama, udovički, boje dima.

Nema kuće u vetru, zida, lupe vrga. Gde je veliki dan i mi sred njega mali, Ogromni toranj i sat koji nas prati Dok bežimo na Tisu koju zlati Ilovača sa suncem gde su vali? Kud skliznu taj svet?

O zar je noć ova bila ona kap Što prepuni čašu i već preli rub. Niko nas sad neće prevariti više U ovom svetu gde se već sve zna: Ni ljubav koja na ružu miriše Ni predeo maglen iskrso sred sna.

Jer ove smo noći doživeli sve Dok rušilo se lišće oko nas na tle. Sad svanjiva jutro: ispražnjeni svet. Život će odsad biti više predah.

ETO ŠTA UČINI SJAJ Dok trepnusmo: eto šta učini sjaj! Pade glava danu, skotrlja se I mi posmatramo gde se kraj nas gase Stvari i nestaju kao bačene u kraj. Sad je više mesta, al stajemo na čkalj I čičak. Neke bare nam se preče.

Mi zastadosmo (tek za puki tren) Al — evo gde stojimo. Tama nas presvlači U drugu rizu i mi postajemo sen. Dok čekamo ko će niz vidik što se mrači Otići prvi od nas, nem, sa dušom

Ćosić, Dobrica - KORENI

I isplatite mi moj deo. — Pojeo si ti odavno svoj deo, brate Vukašine. Malo li nas koštaju tvoje škole? Pade, Aćime, tvoj ugled u ambis. Rasturi ti se ognjište, razlomi imanje i zatre loza.

Ona se trže i zbunjeno upita: — On došao da podeli imanje? — Da podeli — huknu i sede na krevet. — A zar nas malo košta njegova škola? — krišom briše lice i zbog Đorđa govori o novcu. — Grdne pare. Mnogo košta.

Imanje u Prerovu možeš da kupiš za trista... Za školovanje sam ti dao više od pet stotina... Mnogo, Vukašine. Jedna nas majka rodila i sad ovako. Ti znaš, na svetu bližeg od tebe nemam. Ionako će sve tvoje biti. Tvoja će deca...

Moje imanje, a ne tvoje! Ono što je ostalo od muke Luke Došljaka.“ „Zakon postoji, sud postoji, on će nas razračunati.“ „I sud, i zakon, i pravda, sve sam to ja!“ „A šta ćeš da radiš ako je lepa Vukašinova frajla?

Dugo ćute i udišu gust, ljut vazduh. — I zato nas prozvaše Čađevići. A tvoji sinovi danas neće da brane opštinu. — Ne ujedaj više! Zar ne vidiš da sam sâm?

Užeglu mast i slaninu stavljala im u jelo. Na praznine radila. Morala sam. Kad je na Božić odlazio od nas, zaželela sam Vukašinu da pogine na putu. Zato što je bezdušnik, Hriste, sine božji.

Sve dok nisam postao ovo što jesam, mene su seljaci zvali ’Došljak’.“ „Još nas poneko zove Došljaci“, prekinuo ga Vukašin. „Samo oni najstariji. Oni koji znaju i pamte njega. I mene dok sam bio mali.

Pričalo se da im je često od svoga brašna i pogače mesio. Sa mnom je razgovarao tek kad sam odrastao. I od nas se, dece svoje, stideo.

— Nekoliko trenutaka još podrža pečat, pa ga vrati u nedra. — I kad preko nas mrtvih pregaze! — viknu Tola, a seljaci ga pogledaše, poćutaše, pa se glasno složiše: — A vi se, braćo, ne dajte!

A mi smo u šancu šumatovačkom sa svih strana bili opkoljeni, Turci su nas u teme zvrcali, Čerkezi su arlaukali kao da ih deru, dozivali Alaha kao što pijani dozivaju kurve što za drugima jure,

Čerkezi su arlaukali kao da ih deru, dozivali Alaha kao što pijani dozivaju kurve što za drugima jure, trčali na nas skačući lako kao mladi kurjaci, to je bila vojska, deca što su, umesto da majku sisaju, pila vino sa Kavkaza, ludi što

Ne videh nigde toliko divljih krušaka kao tada oko Lepenice. Što smo dalje išli prema Beogradu, svet se kupio oko nas kao ovce na solilo. Mi smo oduvek voleli da dižemo bune.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— unese joj se u lice lutka s očima njene sestre. — Tataga ne čuje ono što ne želi da čuje! Ona ne čuje odrasle. Ali nas i decu i te kako čuje! — Ko ste vi? — devojčica raširi oči, a lutka se nasmeja. — Mi? Zar ne vidiš?

— A za lepinju ti hvala! Poješće je Tataga kad se probudi, a ti nikome ništa ne pričaj ako želiš još jednom da nas vidiš! Na prstima, sva ošamućena, izađe devojčica iz Tatagine kuće u blistav, beli, snežni dan.

od tuge obrati se Suncu koje se baš rađalo: — Pre nego što postaneš zlatna ruža, gospodaru neba, zadrži se malo kod nas i budi lokvin cvet! Sunce se radoznalo zagleda u Belu žabu, i osmehnu: — Ne mogu, žurim. A nema ni potrebe!

To su naši leptiri! Ali grupa dečaka iz grada, brojnija i moćnija, nije se zaustavljala. — Baš nas briga! — smejali su se. — Iščupaćemo im nožice i krila, šta nam možete!

Dečaci nisu mogli da dođu k sebi od čuda, kad zlatni reče: — Poslala nas je morska vila da budemo vaše daske za jahanje na talasima. Ne oklevajte! Zbunjeni, dečaci su neko vreme ćutali.

— Ne okrećite se! — ču najstariji dečak nečiji glas. — Okrenete li se, više nas nikada nećete videti! Penjući se uz liticu, gledali su pravo ispred sebe, ali najmlađi ne izdrža: — Gle, naše su

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Svikni na odmor pod teretom uza! Istina jedna i sama će doći! Zovi se Ljubav! i nas samo pjevaj, I našu mladost bezbrižno i ti'o: U jednom srcu cio svemir ima, U jednoj suzi ima život cio!

sa strane brda mirisava, A ovde se potok pošalio, Pa nam puta mladim preprečio; Preko njega skačemo lagani, I evo nas na drugojzi strani. A odavde sve još ubavije Kako samo dolina se vije! Kako gora podigla se gusta!

Tambur, tambur, sitna tamburice Udri, pobro, u sićane žice! Danas ima, a sutra nas nema, Hajd' u kolo, ko će tu da drema......

il' ljubavi nije Što se grli, to su samo zmije; Ljubim li te... ili mene nema, Ili tebe - nas oboje nema; Ljubim li te...

Zora će nas razgoniti brzo, Al' će ostat' iz cveća, iz bila, Čista duša oko tvoje duše, Čisto milje oko tvoga milja“. J.

“ J. Jovanović 3maj XXVIII Bolna leži, a nas vara nada: Ozdraviće, ozdraviće mlada! Naša nada - sen praznoga sena! Posedasmo pored odra njena.

Mi smo male, Al' smo znale, Da nas neće Niko hteti, Niko smeti Tako voleti Kao ti - Ćiju ći! Moje tice lepe, jedini drugari, U novome stanu poznanici

Da zloba nije?... Možda se krade, da nam popije I ovu jednu čašu radosti? Il' možda suza ide žalosti, Da nas orosi tužna kapljica? Ili nam mrtve vraća zemljica? Vrata škrinuše... O duše! o mila seni! O majko moja! o blago meni!

Rani nam treba brzoga leka, Otvor'te izvor sretnija veka! Dižite škole, Deca vas mole! Jer brza reka pored nas teče, A mi na bregu naše nesreće; Ko ima svesti, otud se kloni; Okati vide, breg nam se roni.

“ „Šta si hteo? kud si poš'o?“ - „Tamo kud se stići mora!“ „Zar je vera tako jaka?“ - „Uvek jača od zlotvora!“ „Malo nas je koj' bi smeli!“ - „Al' vas jaka sila kreće!“ „Zar ko može stići celi?“ - „Ko posumnja, nikad neće!

- Nikad! A. Šantić LXIV OBIČNA PESMA Naša je ljubav bila kratkog veka, Trenutak jedan - tek godinu dana. I rastavi nas naglo sudba preka, Bez uzdisaja, bez suza, bez rana. U svađi nam je prošlo pola dana; U pomirenju mučnom pola noći.

J. Dučić LXVI ISKRENA PESMA O sklopi usne, ne govori, ćuti, Ostavi dušu, nek' spokojno sneva Dok kraj nas lišće na drveću žuti, I laste lete put toplih krajeva. O sklopi usne, ne miči se, ćuti!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Gle, idejo, iskro besamrtna, dosad su te struje i potoci okeana ovog zanosile, sad nas evo na izvor čudesah, sad nas evo u carstvo svjetlosti, na valove tihe beskonačne, zapaljene ognjem besmrtnijem,

Gle, idejo, iskro besamrtna, dosad su te struje i potoci okeana ovog zanosile, sad nas evo na izvor čudesah, sad nas evo u carstvo svjetlosti, na valove tihe beskonačne, zapaljene ognjem besmrtnijem, vječnim ognjem sveštene ljubovi;

večer - hranitelj mi kaže nove, divne, besmrtne ideje u našu se sferu svijetljaju, i dan svaki neba sveštenoga nas čestita novim naslađenjem, novi glasi besmrtne muzike naša kitna polja potresaju novom slavom tvorca mogućega!

Adamu je počest obećao poslje nas dva najvišu na nebo; vojnika je od obadva lika obećao svakog okruniti po nad jednim velikijem mirom.

“ „Ah, presilni i preblagi oče! - arhangela oba jednoglasno - čudo da nas u kristalne stupce te krajnosti dvije ne smrzoše kod tvojega trona presv'jetloga - premoguće tvoje božestveno i

neprijatelj diči da je tobož mene satvorio i svijetle moje legione, - tajni slučaj naš je otac bio; navlaštito nas je satvorio da pravilo biću sačinimo i gordosti metnemo granicu, da s gordijem vlacem nebesnijem dijelimo vladu i

ugna odmetnika neba u kipeću plamenom pučinu, onda vojnstvo pobijedonosno, predvođeno s dva svoje vojvode, na nas silom nepobjednom udri, zajmi i nas strašnijem kricima iz nebesnog blaženog žilišta tragom našeg zloga prevlasnika,

pučinu, onda vojnstvo pobijedonosno, predvođeno s dva svoje vojvode, na nas silom nepobjednom udri, zajmi i nas strašnijem kricima iz nebesnog blaženog žilišta tragom našeg zloga prevlasnika, zlu pobjedu da s njim dijelimo.

Sveto slovo premilosna oca nas s granice vječne pogibije svemogućom voljom zaustavi. Vjerni nebu tada legioni u okove teške i plačevne sve nas

Vjerni nebu tada legioni u okove teške i plačevne sve nas listom okovaše jako, na šar mračni neobdjelan neki nas baciše, da lance nosimo, đe blaženstva spomen iščezava, đe

Vjerni nebu tada legioni u okove teške i plačevne sve nas listom okovaše jako, na šar mračni neobdjelan neki nas baciše, da lance nosimo, đe blaženstva spomen iščezava, đe mračnošću sfera uzbunjena!

da oružja od obije vojske smrtonosnim naostri udarom: "Već hulenja - kažu - Satanina i njegove nerasudne vojske nas su vrgla u očajanije.

Popa, Vasko - KORA

testera Ruke se tvoje tužno U moje ulivaju Vazduh je neprohodan 4 Šušte zelene rukavice Na granama drvoreda Veče nas pod pazuhom nosi Putem koji ne ostavlja trag Kiša pada na kolena Pred prozorima odbeglim Dvorišta izlaze iz kapija I

dogorela Do nokata praskozorja Crne opeke Već su popločale Ceo nebeski svod 7 Nad mirnim vodama Zubate oči lete Oko nas modre usne Na granama lepršaju Krici udaraju o plavet I padaju na jastuke Kuće nam se kriju Iza uskih leđa Šake se

ti nagi pogled Bol u njemu da zdrobim 10 Kako dugmadima ovim Tučanim da gledamo Smeje nam se tama Kosama nas bičuje Kako jezikom ovim Papirnatim da govorimo Reči nam ga suvog Pod nepcima zapale Kako sa telom ovim Od živog

usijanom žicom Gnev nam porubljuje misli Nakostrešene makaze Oko golorukih reči Otrovna kiša večnosti Pohlepno nas ujeda 13 Ruše se stubovi koji nebo drže Klupa sa nama polako U prazno propada Zar da dovek čamimo U kamenom

svih ozvezdanih ruku na svetu 22 Naš dan je zelena jabuka Na dvoje presečena Gledam te Ti me ne vidiš Između nas je slepo sunce Na stepenicama Zagrljaj naš rastrgnut Zoveš me Ja te ne čujem Između nas je gluhi vazduh Po

te Ti me ne vidiš Između nas je slepo sunce Na stepenicama Zagrljaj naš rastrgnut Zoveš me Ja te ne čujem Između nas je gluhi vazduh Po izlozima Usne moje traže Tvoj osmeh Na raskrsnici Poljubac naš pregažen Ruku sam ti dao Ti je ne

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

„Razgovori tih dvaju prirodnjaka bili su, verovatno, dosta zanimljivi da bi zaslužili saopštenje. Ali bi nas oni suviše udaljili od samih abderićana koji su glavni predmet ove istorije.

Bez biblioteke i bez stranih naučnih časopisa, koji u ono doba nisu do nas stizali, ozbiljan naučni rad bio je potpuno onemogućen. Zato se vratih svome započetom poslu.

Sa zadovoljstvom posmatraše Grilus tu nabavku. „Šteta što nedostižni slikar Zeuksipos nije više ovde kod nas! Ovo bi bio dostojan predmet za njegovu majstorsku kičicu“.

kleče pred nomofilaksa i progovori svečanim glasom: „Tebi mudri i silni zaštitniče zakona i tvojem zauzimanju za nas kod boga mora, imamo da zablagodarimo za ovaj prebogati lov.

„Zaista čudan ali darovit svet, daleko prosvećeniji no mi što smo“. „Šta kažeš? - Prosvećeniji od nas Makedonaca!“ „Što jeste, jeste - kriti se ne može!

On im šanu u uši: „Čime da objasnimo što se ovolika počast ukazuje ponajmlađem od nas svih, koji nije navršio ni svoju tridesetu godinu?“ „Pa znaš valjda?

Nepismeno, upravo neukusno napisana, bez stila i pesničkog poleta“. On spusti glas i poče opet da šapuće: „Evo nas trojica, kako ovde na okupu sedimo, možemo, mislim sa pravom, reći da smo nešto uradili i stvorili.

Pa zar da se sa pravom ne upitamo: šta je uradio taj Aristarhos da mu se odaju počasti do kojih ni jedan od nas nije došao?“ Sva trojica oboriše glavu, ćuteći. „Tu mora da je nešto drugo posredi!“, nastavi Zenodotos.

Ali - na žalost! - to je gorka sudbina svih nas: naučnički rad iziskuje dugogodišnja iskustva, dakle zrele, pa katkad i pozne godine života.

Ko od nas ne bi razumeo kolegu Aristarha i progledao mu kroz prste što u svom mladalačkom poletu nije imao strpljenja da pričeka

Diogenes Laertius nas izveštava da je Aristarhos bio učenik Stratona iz Lampsaka. Straton je neposredno iza smrti Aristotelovog učenika i

Stići ćemo lako do zaliva koji leži južno od varoši, iza planinskog grebena. Onde nas već čeka jedna lađa. Ona će nas odvesti pravo u Aleksandriju“. „U Aleksandriju!

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

— Jer, zaista, jedan poslanik treba da putuje neuznemiravano, za razliku od nas ostalih, zato što putuje besplatno.

— Ne priznajemo nebirane poslanike, niti privremeni parlamenat — prekide ga, u isto vreme, ona prva prilika što nas je pronašla. — Ovde smo svi jednaki i svaki ima pravo samo na jedno mesto — dodade čovek s novim torbama.

Međutim, moj drug, svakako postiđen i uvređen, dunu u sveću tako jak o da je obori, ali odmah zatim ona prilika što nas je pronašla kresnu palidrvce pa upali drugu.

cigaretu, posle koje smo svi kašljali, čovek nasloni glavu na ženino rame, namesti ugodno noge između one prilike što nas je pronašla i mene pa se umiri, dok se žena junački naprezala da revnosno izdrži ogromnu slonovsku težinu tela svoga

Student koji nas je pronašao, krezub, velikog zabačenog čela, prodirnog pogleda i podsmevačkog izgleda, čije mi se drsko ponašanje, iako

Jer i kod nas treba pripremati duhove i jer izlaz iz ovog haosa i kala ne može se ni zamisliti bez terorističke akcije.

A vi? Kažite sami, Vi biste nešto hteli, a to što hoćete to nije iz vas, iz nas, neposredno. Recite samo: zar vi niste Rusi bez ruske duše? Imate nešto od nje, možda, ali nije sva i nije vaša.

Zato nema Korenjeva i Neznamova. I još ih neće biti. A u novom poretku kome težite, verujte, gospodarili bi kod nas opet odmorni, to jest koji nisu stradali, jer oni što stradaju uvek se umore do vlasti, koju prihvataju oni vešti iz

Srećom ne misle svi tako. Treba se, brajko, očajno napregnuti, treba razmisliti šta da se radi. Neka nas je u početku šaka ljudi. Dosta. Bolje išta nego ništa. Jer danas i nema prave opozicije. A zašto nema opozicije?

žena „diskusiju“, jetko i žurno prikupljajući stvari, dok je muž otvorenih, vlažnih usta još nesvesno gledao u nas. Pa se posle svi digoše da pređu u kragujevački voz kojim su imali da nastave put, sem krezubog studenta.

Sa gomilom knjižurina pod pazuhom i jednom otvorenom u rukama, koju je ispustio kad nas je spazio, on je revnosno očekivao dolazak našeg voza, pa ga ipak nije osetio.

Činilo nam se, pored svega, neverovatno da će se ona pojaviti i hiljade smetnji izlazile su nam pred oči. A da nas je neko tada pažljivije zagledao morao bi s čuđenjem zastati da posmatra: kako zamišljeno i brzo koračamo, odavajući

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Mi djeca govorili smo da je u njima ubijen živac. Međy ostalim dječjim igrama, bila je jedna koja nas je naročito zagrijevala: na ugovoreni znak ili riječ, svi bismo se razbježali da se što prije dohvatimo po jedne

I svoju ranjavost, i svoju zlu sreću, i svoje prokletstvo: i u tome leži jedan dio nas. I to naš najprisniji, najkrvaviji dio. Kako bismo ga dakle mogli ne voljeti? Na koncu, sasvim shvatljivo.

se taj osjećaj zaoštri, pa zadobije sasvim određen i izrazit vid odnosa prema drugome, čudno srodan onom osjećaju koji nas obavezuje da damo pogreba bliskoj osobi.

Kratko rečeno, bio je to jedan od onih ljudi o kojima se kod nas ne kaže „pokojni“ , nego „jadni”: „jadni Frano“ , „jadni naš Frano”. Takvi ljudi nije red da imaju djece.

da je, sasvim nezavisno od svojih grijeha, na pučini naglo obolio od zapleta crijeva — mal del miserere, kako se kod nas govorilo — i umro, pa su ga lijepo zašili u kožnatu vreću, kao što je red i običaj, — i predali ga moru.

Kasnije, u vrevi života, kao da potpuno zaboravimo na pejzaž, potpuno izgubimo vezu sa stablima, s prirodom oko nas.

Zanima nas samo čovjek, go živ čovjek, s njegovim srcem punim strepnja i nemira i strasti, s njegovim vječitim nespokojstvom i bespre

praznina tačno njegovih crta, lika i običaja, i sjedi na njegovom mjestu za stolom, kao duh umorenog Banka, i zuri u nas... Doktor je pristupio bliže k meni, svejednako nasmijan i raspoložen, sa zdravim lijepim zubima.

Oduvijek mi je bilo drago to šimerično opalsko prelijevanje, i oduvijek sam podlijegao njegovoj moći da nas preveze u sfere irealnoga.

Ili se i u drugim stranama kugle zemaljske „događajem” zove samo ono što dolazi izdaleka, dok se najbližem, onom što nas neposredno okružuje, ne priznaje dostojanstvo „događaja”? A možda se i kod nas nešto događa?

A možda se i kod nas nešto događa? Možda i kod nas šaraju nekakvi potresi, tonu nekakvi transatlantici, preplavljuju nekakve rijeke, samo

A možda se i kod nas nešto događa? Možda i kod nas šaraju nekakvi potresi, tonu nekakvi transatlantici, preplavljuju nekakve rijeke, samo što mi to ne zapažamo?

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

A krstonoše svi, svaki drukčijim glasom i tonom, uzviknuše složno: — Gospodi, Gospodi, pomiluj nas! Napred iđaše krst i sa njim uporedo barjak, za njima medenica, pa onda crkvena i opštinska ikona uporedo, a posle toga

Nisu naši doktori skupi kao vaši. Pisar ga prekide: — Hajde, produži posao. — Slave ti, Đurica, nemoj da nas mučiš. Preturićemo ti svu kuću, dok ne nađemo...

I šta da radim sad? — Još nisam to doznao, ali sam namestio moje zamke, i za dva-tri dana doznaću ko nas potkaza. Ako bude neko od onih, neće mu se, beli, više odžak pušiti. — Zar od onih što su sa mnom....

— More, devojke, ako sad bane pred nas Đurica! — reći će jedna posle dužega razgovora. Stanku podiđe neka topla jeza, i oseti kako joj se menja lice, ali se

Kad đernuh okom kroz šiblje, a on ide, pa sve gleda u nas i smeje se. Onda ga ugledaše i ove, pa vrisnusmo i zagnjurismo se u vodu, a on stade.

I jeste pozadružna, jadi je ubili, taman da zagreje ’vake starce, kâ što smo nas dvojica. Vujo beše zadovoljan. Nadao se kakvoj neprilici, a ovo mu je već obična, dobro poznata pojava.

— Vala, pobro, pa i nisam. A ti si mi se grdno namrčio! — Kako neću, jadi ga ubili! Gledô sam ti da nas dvoje mladih, đe se ljube ka ’no golubovi — osmehnu se Pantovac i pogleda ga lukavo.

Naći ću u nekoliko sela po dve tri pouzdane kuće, platiću ljudima dobro, pa će nas čuvati. — E, moj sokole, nije žensko srce kao tvoje.

— Ja ti kažem samo to, da bez nje ne mogu živeti, pa sad... jednom se mre. Ako hoćeš da nas čuvaš, savetuj nas kako god znaš najbolje.

— Ja ti kažem samo to, da bez nje ne mogu živeti, pa sad... jednom se mre. Ako hoćeš da nas čuvaš, savetuj nas kako god znaš najbolje. Ja samo znam da moram sad imati novaca što više, i naći ću ih, pa makar svu zemlju prevrnuo.

A u crkvi stojimo ovako nas dvoje, i vidim pred sobom majku i sestru kako me veselo glede i smeše se od radosti, a oko nas susedi, prijatelji,

A u crkvi stojimo ovako nas dvoje, i vidim pred sobom majku i sestru kako me veselo glede i smeše se od radosti, a oko nas susedi, prijatelji, kumovi, pa sve veselo i lepo... A gle sad...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

A otkud ti ovamo dođe! Petar mu reče: — Bežim od pomora, jer tamo kod nas na zapadu strašno umire svet, i gde pomor pređe, nijedna živa duša ne ostane.

Ona sjede, a baka šipkom puc po koži, i obje odletiše. Nije šala, brate, vještica i njezina sila, nalet je bio od nas i naše kuće! Ona ti tako leti, dok doletiše kod cara, te mu baka preteslimi kćer i uze bakšiš.

Ustaj, dušo! Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda ona reče sluzi: — Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati, pa nas više nikad ovde neće videti. I tako opet odlete.

Onda ona reče sluzi: — Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati, pa nas više nikad ovde neće videti. I tako opet odlete.

Ja se uzdam u boga da on može tu aždaju svladati, samo idi sutra s njime, eda bi nas oprostio te napasti što toliki svet pomori.

— Tebe varaju. Posadi ti onamo vinograd, pa ćeš da bereš grožđe lepše od sviju nas. Seljak posluša selo. Razore livadu, posadi lozu, a posle tri godine vinograd stane toliko da rađa da već nije imao

jezera u nekoj velikoj pustinji, kad braća moja oba spavahu a ja čuvah stražu, najedanput aždaha pođe iz jezera da nas proždere, a ja onda povadim nož i odsiječem joj glavu: ako se ne vjerujete, evo joj uveta od glave!

Kad bi neko doba noći, zaljulja se sve jezero i izađe troglava aždaha i šćaše nas da proždere; onda ja povadim sablju i glave joj sve tri odsiječem ako ne vjerujete, evo šest uveta od aždahe.

A on joj sve po istini kaže, i veli: — Bježi, ženo, da bježimo! No ona mu na to odgovori: — Kuda ćeš kad će nas Baš—Čelik stići odmah, pa će — veli — tebe pogubiti, a mene vratiti?

Kad dođeš u pećinu, ti ćeš biti starješina, a ja ću biti prvi do tebe, a ostali divovi neka nas oba slušaju. Ti ćeš kao starješina imati svega do grla šta ti duša zaželi, samo zapovijedaj što ti treba, divovi će te

Nemoj tako, jadan čoeče, proklinjati; ti ne znaš šta si uhvatio; ti si uhvatio za se veliku sreću, nego zakolji jednu od nas tri i prekini načetvero, pa jedan komad daj ženi da izije, drugi kučki, treći kobili, a četvrti usadi više kuće: ondar

Kad mu sinovi prispiju u neka doba godina, jedan od njih dva reče ocu: — Tata, vidim da si ti čoek siromah i da nas ne možeš hraniti, nego ja ću uzeti jednoga konja, jednoga psa, i jednu sablju, pa odoh po svijetu: mlad sam, zelen sam,

Petković, Vladislav Dis - PESME

koja se neumitno kreće Na moju ljubav, na sve želje moje, Na moje nebo, moju baštu krina — U tim časima nađu se nas dvoje, I tad plačemo ja i violina.

U harmoniji svetlosti i tame, Lik duše trajno gde se od nas krije, Gde svesti nema, već ideje same, Otkud bol sleće, da osećaj svije U meni o njoj, o lepoti, cveću I o mladosti —

Osmehom dušu i rane zakloni. Zapali čula. Neka srce tako Pređe u usne k'o vetar u zvuke. Nek trenut ovaj i bol što nas goni Rasklopi nebo i utuli pak'o: Poljubac, k'o smrt, ne vidi jauke.

Uiđosmo u dvoranu žurno. S naših lica još se nebo sija. Nismo znali za život i zvona. Dočeka nas smeh kostura burno, Vetar greha, miris zemlje: i ja Digoh glavu, lice pokri ona.

Na tom mestu nas dvoje bi bili Svet za sebe, nerazdvojan, večan: Sve dok svetlost ne bi ostavili, Svaki dan bi bio za nas svečan.

tom mestu nas dvoje bi bili Svet za sebe, nerazdvojan, večan: Sve dok svetlost ne bi ostavili, Svaki dan bi bio za nas svečan.

Životom draga, dok nas ne sarane, Greh i kajanje ruše nas i dižu, I mira nema, crne misli stižu, Nije k'o grobom. O, al' ja ću sada Budućnost

Životom draga, dok nas ne sarane, Greh i kajanje ruše nas i dižu, I mira nema, crne misli stižu, Nije k'o grobom. O, al' ja ću sada Budućnost svoju, javu staru, bonu, Zaklonit

To noć u spokojstvu tišinom miriše. A bol širi krila... Ti si divna bila. TIŠINE ORGIJE Pijemo nas nekoliko propalih ludi I polusvet: Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi Čeznu za cvet.

Ni svoje dane, što gore, k'o mrtvom sveće, Ni svoju kob. Pijemo s usta i čaša. Maštom ludila Stvaramo zrak: Sve nas je dovela tajna što nas ubila, Otkala mrak.

Pijemo s usta i čaša. Maštom ludila Stvaramo zrak: Sve nas je dovela tajna što nas ubila, Otkala mrak. Pijemo nas nekoliko propalih ljudi I polusvet; I znamo, radost ne može da se probudi, Opao cvet.

Pijemo s usta i čaša. Maštom ludila Stvaramo zrak: Sve nas je dovela tajna što nas ubila, Otkala mrak. Pijemo nas nekoliko propalih ljudi I polusvet; I znamo, radost ne može da se probudi, Opao cvet.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Najstariji među uvaženom gospodom, bogati građanin, zaustavio se da bi dao svakom od nas srebrenjak. Prilazeći meni, naglo se zaustavio i rekao: “ Pogledaj me u oči.

Na izlazu iz šume sjatilo se hiljadu vrana, dižući užasnu graju. Kroz nekoliko minuta ptice stadoše da nas gone i ubrzo nas opkoliše. Zabava je trajala dok iznenada nisam dobio udarac u potiljak od koga sam pao.

Kroz nekoliko minuta ptice stadoše da nas gone i ubrzo nas opkoliše. Zabava je trajala dok iznenada nisam dobio udarac u potiljak od koga sam pao. A onda su me žestoko napale.

Ne zanima nas ta vaša naizmenična struja ” Sistem lučne rasvete usavršio sam 1886. godine i on je prihvaćen kao sistem javnog i

Svi moramo imati neki ideal koji će upravljati našim ponašanjem i koji će nas zadovoljiti ali nije važno da li je to veroispovest, umetnost, nauka ili nešto drugo, sve dok deluje kao nematerijalna

Mi smo automati koje potpuno kontrolišu sile sredine, razbacavši nas unaokolo kao pampure od plute po površini vode, automati koji su pogrešno shvatili rezultujuću silu spoljnjih impulsa

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”.

Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”.

Po pitanjima tačnog tumačenja starih učenja, moj otac je uvek bio spreman da prihvati majčino mišljenje te se tako nas dvojica izmirismo.

kradljivci stoke, koji su se noću tamo krili, nisu mogli čuti naše signale kojima smo se dojavljivali kroz zemlju i nisu nas mogli otkriti.

U vreme takvih noći teško je bilo uočiti naše volove na ispaši ni na nekoliko koraka od nas, ali smo ih mogli pratiti no hodu, ako bi naslonili uho na zemlju i osluškivali.

takođe da negde duboko u noći, kada čujemo slabačak zvuk crkvenih zvona u rumunskom naselju, oko četiri milje istočno od nas, preko kukuruza na naš pašnjak duva povetarac koji nosi miris slatkog, mladog kukuruza našim gladnim volovima,

Tada smo se pretvarali u oči i uši. Naše uši su bile tesno pripijene uz zemlju, a naše oči prikovane za zvezde iznad nas.

Oni su bili jedini znaci o postojanju sveta oko nas i gospodarili su našom svešću dok smo obavijeni crnim pokrovom noći i okriljeni bezbrojnim plamtećim zvezdama čuvali

Ostali svet prestajao bi da za nas postoji; pojavljivao bi se u našoj svesti kada je rana zora najavljivala, kako bi se to nama dečacima činilo, božansku

stvaranju sveta, najpre sveta prijateljskih zvukova i svetlosnih poruka, što je u nama izazivalo osećanje da nas i naše krdo čuva neka božanska sila, a zatim realnog, zemaljskog sveta, kada bi izlazeće sunce razdvojilo neprijateljske

I danas verujem da su ovi oblici opštenja osnovne radnje u vasioni oko nas, i još uvek razmišljam o njihovoj prirodi. Moji učitelji u Pančevu pomogli su mi da rešim neku od zagonetki ove vrste na

Primetio sam da je ovaj naš razgovor privukao pažnju osoba oko nas, a naročito dvoje starijih putnika, jednu gospođu i gospodina. - Što se plašiš za svoje torbe?

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

—Ostanimo! — neki će od muških. —Onda ćemo, brate, izgubiti i sutrašnji dan... —Radi čega? Može nas kogod osvitkom zvati. —Znam ja šta je... Ako uveče ne nađeš radnje i nema ništa! — Ko veli?

—Pa tu? —Da kuda ćemo, kad nikoga ne poznajemo? —Bogme ste pogodili! —A što ću? Nuder, smiluj se, pa nas pusti u kuću! —Hoću baš! —Je li mlada? — oglasi se neko iznutra što je razgovor slušao, te se nadviri da vidi ko je.

Kaži! —Koja vajda kazivati? Otud nema pomoći. —Pripovedaj! — umešaše se i devojke. —Kad hoćete neka! Gradi se u nas nova crkva. I njega uzelo na radnju. Hoćeš vidjeti zla... Jedne večeri donijeli ga kući prebijene noge. Jad i nevolja!

Župan prikupljao je težake da s njima pođe u polje. Cveta priđe k njemu: —Uzmi i nas dvoje! —Ne treba! Ima nas dosta. —Nismo, valaj, na odmet. Dede, primi nas! —Što tražite? —Što i drugi. —Dobro!

Župan prikupljao je težake da s njima pođe u polje. Cveta priđe k njemu: —Uzmi i nas dvoje! —Ne treba! Ima nas dosta. —Nismo, valaj, na odmet. Dede, primi nas! —Što tražite? —Što i drugi. —Dobro! Dođite oboje.

Cveta priđe k njemu: —Uzmi i nas dvoje! —Ne treba! Ima nas dosta. —Nismo, valaj, na odmet. Dede, primi nas! —Što tražite? —Što i drugi. —Dobro! Dođite oboje. Za danas imate kruha u torbi.

—Ubio si ga! — ponovi stari, i, zamišljen, reče s očitim uvjerenjem: Znaj, i nas si ubio! U trenutku svom trojicom zavlada jedna misao.

—Radi kako znaš, — odgovori mlađi. Ali časkom smisli se: — Znaš što? Proto dobro nas poznaje; da ga zamolimo da Mitra s radnje otjera, da druge ne brka. —Tražiće razloga, — zamišljen odgovara stariji.

I dugo su tako stajali, dok mlađi brat prozbori: —Zatvorili nas, — i dohvati Spasojevu ruku, kao da pomoći od njega traži, i nadoda: — Sreća te smo zajedno! —Neka su mene, ubio sam!

je rekao gospodaru kada je u dvorište došao: — Doveo sam ti ovo momče; slušaće, — pa nadoda zabrinut, — vjerujte, kod nas je gore nevolja! Momče je bilo boso. U izderanoj gunjini i crno— gorskoj kapi na glavi.

Djevojka se pak žurno ukloni s puta i zađe među grmlje. — Što se bojiš? — nasmija se. — Ima ih te su bolji od nas... —A zbore da su usilni? —Jesu tspodari im... Vidio sam jednom te jedan i udari jednoga nevješta...

— odgovori on nehajno. — Ja se prazan neću vraćati; u svijet ću poći...Vidim ja što je: najgrđi je drug nevolja, a kod nas je ima koliko te volja... Gdje je korisnije, tu je najbolje...

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Tako se isto svaki od nas nalazi u nekome kulturnom krugu i iz njega može da izađe samo ako u neki drugi stupi. To je neminovnost koju bi bilo

u njoj, dok se u nju zatvaramo kao u jedinu za koju znamo i hoćemo da znamo, ove su bezbrojne navike (konvencije) za nas prosto nevidljive.

Treće ime koje bih ovde pomenuo jeste Edvard Hol, američki antropolog, autor i kod nas vrlo poznate knjige Nemi jezik. On je razlučio, kao što se zna, tri sfere u kulturi: formalnu, neformalnu i tehničku.

čitanja ili usvajanja istoga umetničkog teksta, a posebno u različitim kulturnim tradicijama i sistemima, što nas ovde treba osobito da interesuje.

Sve ovo pominjem zato što nas gotovo sav razvoj književne nauke u našem veku navodi da o književnosti razmišljamo u sklopu celoga modela kulture, pa

pokušati da zasnujem tako što ću obratiti pažnju na jedan, čini mi se, nedovoljno osvetljen proces u modernoj poeziji kod nas.

I na ovoj okuci književne evolucije presreće nas šala i slika o metaforičkoj stonogi. Već je pomenut Matić. Svi mi osećamo izuzetnu melodijsku snagu koju nose mnogi

u predgovoru izabranim delima Dušana Matića u ediciji Sto knjiga srpske književnosti kaže: u Matićevoj poeziji, jezik nas dovodi do saznanja ne samo svojom izjavom, nego i – da upotrebim modernu reč – čitavom svojom strukturom“.

Da nas jezik dovede do saznanja čitavom svojom strukturom, to je izuzetno krupan i izuzetno teško postižan cilj najznačajnijega

Ne postoji nijedna druga književna tvorevina kod nas u kojoj su tako uspešno razbijene lažne pozlate i predrasude koje se pletu oko ovoga mita, a pri tome ništa nije

sluškinje zvezde Koje je u živo srebro oblače („Kosova pesma“) Carica je ovde sama trava, ona koja će nad svakim od nas jednoga dana proklijati (zato je pobeda njena), a sluškinje su ovde zvezde koje je noću u svoje treperavo nebesko svetlo

To znači da se znak još ne izdvaja, već se potpuno poistovećuje sa značenjem. Isto su, recimo, reč i ono na šta nas ona upućuje. Otuda se ikona s naslikanim svecem i sama doživljava kao sveta.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

VII ŽIVKA, ČEDA, DARA ČEDA (ulazi sa ženom. Oni su obučeni za posete): Eto nas. Vratili smo se kao što smo i otišli. DARA: Bambadava smo išli. ŽIVKA: Što, niste nikog našli kod kuće?

ŽIVKA: Pa, zete, meni ne treba klasa, tebi treba. ČEDA: Znam ja to, ali kako možete da nas šaljete gospođi Petrovićki, kad neće žena ni da nas primi? DARA: Nije bila kod kuće. ČEDA: Bila je, šta nije bila!

ČEDA: Znam ja to, ali kako možete da nas šaljete gospođi Petrovićki, kad neće žena ni da nas primi? DARA: Nije bila kod kuće. ČEDA: Bila je, šta nije bila!

PERA: Video sam ga! ŽIVKA: Otišao je baš u Dvor? PERA: Da! ŽIVKA: Hvala vam, gospodine, velika vam hvala što ste nas izvestili. PERA: Ja sad idem na Terazije; šetaću tamo pod kestenovima, pa ako još što opazim, ja ću vam javiti.

A, šta mislite, treba li ja da se obučem? ŽIVKA: Ama, šta ćeš mi ti? Udaj se ti za tvoj račun, ako ti treba, a nas ostavi na miru. ČEDA: Sasvim, pravo kažete, ja ću se udati za svoj račun! (Ščepa šešir.) Ja ću vas zvati u svatove!

ŽIVKA: Ama, zar ti misliš, boga ti, da ja celu našu familiju uzmem na vrat? VASA (vadi jednu cedulju): Pa i nema nas baš tako mnogo. Evo, ja sam napravio i spisak, pa nema nas više od devetnaest.

VASA (vadi jednu cedulju): Pa i nema nas baš tako mnogo. Evo, ja sam napravio i spisak, pa nema nas više od devetnaest. ŽIVKA: Kakvih devetnaest, pobogu, Vaso, pa to čitava vojska! Koga si, boga ti, sve upisao?

ŽIVKA (Vasi): Eto, kažem ja tebi! VASA: Pa jes'! Ovamo okupili me: „Ajde, ujka-Vaso, vodi nas kod Živke!” A zašto? Zato da obrukate i mene i sebe.

KALENIĆ: Slušajte, strina-Daco, i vi, prija-Sojo. Kao što vidite, tetka Živka nas je lepo primila, kao što je i red da primi familiju.

I mi ćemo sad da joj kažemo svoje želje i da je molimo da se zauzme za nas. Ja sam uveren da će se tetka Živka zauzeti. Vi svi znate kako ona ima dobro srce.

ČEDA: A kako je ona imala srca svoju ćerku da premesti čak u Ivanjicu? DARA: Osramotio si nas, osramotio si celu kuću! ČEDA: Ja? Bože sačuvaj, osramotila je ona. DARA: Bože moj, bože moj!

„Najzad, nije nikakvo čudo što se ovakve stvari dešavaju u Kini, ali je pravo čudo što se to isto dešava i kod nas i to u najvišim krugovima našeg društva, u domu jednoga našega mandarina”. (Govori.) E, ovo, jest, ovo mu ne valja.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

] a sva se tresla, valjda od svega ovoga što je oko nas sve silnije i silnije bivalo. Tresla se ona i sva mirisala, mirisala, tako mirisala!

Štaviše, njih likovi nisu toliko voljno odabrali koliko su im oni prosto oteli maha. I valjda iz te za nas nemerljive, ali za Stankovićevog pripovedača i merljive i znane razlike između onoga što likovi pred bliskim ljudima žele

ukupnom delu, i dabome ne zato što je njome naslovljena njegova valjda najznačajnija knjiga pripovedaka,10 nego što nas upravo njome Stanković pomoću nekoliko karakterističnih postupaka uvodi u svoj osobit književni svet.

Za uvođenje, dakle, služi temporalni postupak u komponovanju. A ne uvodi nas niko drugi nego dečak Mile. Okružen članovima svoje porodice, koja je očigledno i Stankovićeva porodica, on odlazi u

Motivacioni postupak koji pri tome Stanković upotrebljava može se nazvati postupkom najbliže asocijacije: da bi nas vratio do davnog preduskršnjeg dana kada je otac poslao glasnika kao najavu junakinjine udaje, pisac u pripovednoj

bira upravo trenutak kada taj isti otac usred noći odlazi ostavivši junakinju samu; nešto kasnije, kada je želeo da nas vrati u još dalju prošlost, sve do junakinjinih predaka, on opet - i to u nazad jednom već pomerenoj pripovednoj

do trenutka kad se ona prvi put, nakon očevoga odlaska, počinje prisećati svoje prošlosti; pomoću tog prisećanja autor nas retrospektivno premešta u davni preduskršnji dan; pripovedanje zatim teče u prošlosti, ali prospektivno; pri kraju

kovima”25 Premda je Skerlićeva kritika u mnogim pojedinostima tačna, svejedno on pri tome gubi iz vida upravo ono što nas posebno zanima - da ubrzanje pripovednog vremena ima osobitu kompozicionu funkciju.

Stoga, u krajnjoj liniji, i nema ničega protivrečnog u činjenici da su za nas vrline ono što su za njih bile mane. Najzad, dobija se utisak kao da je Stanković, kad se po drugi put vratio pisanju

A književni tekstovi - kako nas je tome naučila ne samo novija nauka o književnosti nego i sama moderna lingvistika - baš u tom pogledu zauzimaju

Znači da je trebalo reći o njihovim precima, a ne samo o njenim. Tako je zaista i bilo u ranijoj verziji. Komad koji nas zanima nalazio se u drugoj polovini rečenice i glasio je: „[. . .

Kao što mi, istina, vidimo svoje lice u ogledalu, ali ga vidimo kao da je odvojeno od nas, pomalo čak i kao tuđe, pri čemu promena mesta leve i desne strane čini pokrete naše ruke, pri doticanju lica, malčice

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

— Poslušaj nas, Ivane Vojinoviću, velikoga ti imena božjega!... — potresno zavapio knez i klekao pokraj njega. — Ti ćeš se tobože

— potresno zavapio knez i klekao pokraj njega. — Ti ćeš se tobože poturčiti — prihvatio je na ovo prota — a nas dvojica dajemo ti jemce Gospoda Boga i Svetoga Petra da ćemo tajnu sačuvati i reći Srbiji kad dođe kako je u istini

Grijeh na nas i našu đecu, Ivo brate i sine!.. Celom snagom svojom prućio se ispred oltara Ivan Vojinović, poklonio se svecima,

Pričekaj... Zatvori vrata... Razgovorićemo... Daj mi da pogledam svoje dijete! — Kuku meni, što nas ovako ojadi! — još jedanput huknu nesretna žena, pa spusti ožeg i presečena u snazi priđe te zatvori vrata.

Stala proću silnoj otomanskoj carevini a slabija je, čuješ li, od mrtvih Društinaca iznad Mitrovice. Pa nas laže sve nekim oslobođenjem. A kamo ga? Zar da čekamo do Boga i do vijeka? Nijesam ja lud, ženo!..

— Ovoga svijeta ne! — Hoćemo, hoćemo. Radi nas, jer se ja neću nikada poturčiti, a ti ćeš vavijek ostati ni to ni ovo. Radi našega đeteta...

— Ni za nas sad nije sramota: eto i Šumadinci se vraćaju, a došli smo do granice... ... Neće baciti puške. On ima u nedrima

Jer vreme bejaše strašno Mlado–Turci behu odlučno naumili da nas izleče od kosovske boljke. Škole nam se zatvarahu, sveštenici hapšahu, viđeni ljudi ubijahu u rukama vlasti, a arnautski

Srbija ima dosta ljudi, a ova joj zemlja valja, a mi smo, vikam, tapija za nju. Kad dođe ovamo, pa nikoga od nas ne nađe – će gu vrate natrag, zašto će joj reknu: „Eto, nema ovde niko tvoj — neje ovo tvoje“...

A za mojega sina neka je aram, ako otide ijedna narodna para!... Kršten je Mojsil, džanum!... Zapanjismo se. Za nas ovo beše poslednji potez, pa da osetimo sa istinskim strahopoštovanjem veličinu ovoga čudnoga starca.

Nije nas baš mnogo koštalo. Potresen, Milan Rakić nikako ne dopusti da starac plati. Ali pristade da pođemo svi u krčmu kod Stoj

Ali pristade da pođemo svi u krčmu kod Stojana Bojkovića, gde nas čiča, Mojsil široke ruke počasti. Beše proročki nadahnut i krepak.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Ti pogledaj ćilim ovi, Kim nas noću Bog pokriva, Trudna tela duša čista Da što slađi sanak sniva. Nagledaj se te miline Pa se divi višnjoj

Padalo je lišće žuto Sa grančica zaljuljkanih; Tiho, nemo promicô je Tok vremena pored nas. Deda s majkom poglédahu Na nas dvoje, na rumene, Poglédasmo i mi gore Na sedinu glava im.

Deda s majkom poglédahu Na nas dvoje, na rumene, Poglédasmo i mi gore Na sedinu glava im. Njine misli vraćale se U prošlosti rumen zlatnu, Naše

Haj, naše se vile k nama retko kreću, Retko nas obleću, Jer su retki dani koji srpske sine Ovako jedine. Zato, braćo mila, ne kidajmo kola Što se danas hvata na

Zato, braćo mila, ne kidajmo kola Što se danas hvata na grobu sokola. Zasadimo ovde sloge naše cveće, I vile nas srpske ostaviti neće: Na potoku dole umivaće lice, Na Brankovu grobu paliće kandilce, A to će kandilce kao zvezda

Rečima se ne kazuje Kako si nam mio bio; Rečima se ne kazuje Kako si nas ucvelio. Rečima se ne kazuju Jadi, koje nosiš sobom... Da l’ bar kažu suze naše Nad preranim tvojim grobom?

Ja mnidijah: ti ćeš meni Ono krajnje „S Bogom“ reći, Al’ ti, brži, brzo svrši, Ostavi nas hudoj sreći. Hudoj sreći?

POBRI STEVI KAĆANSKOM (Opet, posle trideset i toliko godina) He, davno je to bilo, kad ti pevah mlad; Osedelo nas vreme i još nas kinji jad. Svome smo jadu vični, on je već ispevan, Al’ rane srpskog roda tište nas svaki dan.

KAĆANSKOM (Opet, posle trideset i toliko godina) He, davno je to bilo, kad ti pevah mlad; Osedelo nas vreme i još nas kinji jad. Svome smo jadu vični, on je već ispevan, Al’ rane srpskog roda tište nas svaki dan.

Svome smo jadu vični, on je već ispevan, Al’ rane srpskog roda tište nas svaki dan. I kad se anđô sreće nasmeši na naš rod Odmah i demon razdora u cvetu guši plod.

I to me k tebi vuče iz moga zlobola, — I ja bih čisto hteo sokolit’ sokola. Jest’, ima neka avet što na nas nahodi, Jer je od sebe guraju svesniji narodi, I ta nam noge puta i ruke vezuje I Srpstvu uši gluši da râzbor ne

„Hoćemo l’, deco, dočekati zoru?“ — „Hoće l’ nas, majko, strah il’ glad umorit’?“ Pod mutnim nebom nevoljnici ćute; Niko ne viče: pomagaj nam, svete Al’ srca valjda

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

ferfaser, šta su vam devojke i žene skrivile, te toliko na nji atakirate? Tako ste nas u pređašnjem vašem djelu napali s Jelicom, a sad nam opet Femu predstavljate. Tko vas je postavio arendatorom?

SARA: Hipš! hipš! Ovo nema jošt nijedna kod nas, šarmant! Nek se zna koja je gospoja od Mirič. FEMA: Kažite mi, molim vas, kako ćemo ovu moju devojčuru na nobles

Ti mi na to odgovoriš da se bog i za nas stara, pak me poljubiš triput, odeš k vratma i napišeš kredom veliko Z, zatim dođeš i poljubiš me osam puti, pak opet

FEMA: Hu! Kamo ta sreća! Ja sam zaista nesrećna mati. SARA: Ne starajte se ništa, ovo je filozof. (Ružičiću.) Nas kao stare persone čeka po jedan šolj kafe, vi se međutim unterhaltujte. FEMA: Evicken, ti ostaješ ovdender.

JOVAN (vrti glavom): Da nešto ustane pokojni majstor! FEMA: Opet ti? JOVAN: Ala bi nas mlavio. Sve bi se preko ćilima i Žutova prevrćali. (Otide). SARA: Šaljivo se momče vidi.

Kako izgleda, da vidim. VASILIJE: Ne znaš, ona plavetna artija što sam ti je dao u majstor Mitrovoj kući, kad nas je tvoja mati zatekla. EVICA: A, to je kod mene u burmutici. Čekaj, sad ću ti doneti. (Otide.

FEMA: Ja ne mogu biti paorka kao vi. MITAR: U čemu ti misliš da si bolja od nas? FEMA (pokaže mu sat): Ko još ovo nosi? To se zove nobles, a ne prati sudove.

FEMA: Ali tamo prosti nisu kao ovde? MITAR: A, tamo su poslednje žene kao kod nas ti što si. FEMA: Libri pruder, ja sam već isterala želju sa noblesom.

Miljković, Branko - PESME

Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas obasjava. Taj san je u noći produžetak dana i puta. Šta si ptica ili glas koji luta pod divljim nebom gde te pesma

USNIH JE OD KAMENA Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju, ali ne veruj moru koje nas vreba i mami. Prostore gde nevidljiva snaga sanja kojoj se suncokreti klanjaju vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u

Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo ne veruj tome moru koje nas vreba i mami.

sene pale Robe napornog brega i zlih vesti Dockan je da posumnjamo u ono što je u našoj svesti Celoga života reči su nas krale.

vratima iza kojih prostor gnjije On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast Mutne reči sve dublje koja čeka na nas Da nam srž klijanjem kroz koru probije.

Al vrebaju nas visine gde stvari smisao gube, Gde je suština okrugla i oblik sebi sličan, i od cele jave ostale su tek reči. A boje?

Završiće se putovanje ostaće tiha brda, Siva praznina vetar koji bludi, Mesto koje nema mesta u želji al nudi Zlo da nas spase i istinu otkriva. To čemu se molite je Žalosni Slavuj. Ljubav nikada nije završena. Čega ima ljudskog u patnji?

To što reku iz zemlje izgoni neka nas leči kad hleb nam u kamen pretvori svet kad ogledalo biva njeno mrtvo lice za ptice krilatice iznad zle litice.

Ne, neće se otrovom to putovanje završiti. Neki će svemir ponovo da nas stvori. Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu izgovori. U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.

Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu izgovori. U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti. Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka!

Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka! Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne progovori nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.

cvet Raste, i to je odbrana zemlje Namučeno zrno misli cvet Dan misli sunce I to je odbrana zemlje Koliko je zemlje iza nas Toliko je snage u nama I to je odbrana zemlje REQUIEM I Moja je krv moj put do tebe preludijum To je zemlja avaj

Krakov, Stanislav - KRILA

Slamom uvijeni točkovi topova potmulo tutnje po kamenu. Omiču se i zveče kopite konja... — Ostavljaju nas same... topovi odilaze... I u tom trenutku se osećanje ne straha već tupe tuge razli po njima.

Neki artiljerac hteo bi da hrabri ove, koji noćas treba da ih štite: — Ne odstupamo, menjamo položaj; pronašli su nas danas. — Drugom ti to, brajko... Lupaju točkovi i kopite. Odilazi baterija, i odnosi od svakog po komad pouzdanja.

Vojnici odvlače ukočeno telo. — Samo da nas ne napadnu dok se ne utvrdimo, — govori major Dušku, koji čuči do njega.

Sedeo je zabrinut i tužan. Brkovi su mu padali raščupano n iz debele usnice, a on je šaputao: — Pobili su nas, pobili su nas... Izveštaji o mrtvim i nestalim neprestano su dolazili.

Brkovi su mu padali raščupano n iz debele usnice, a on je šaputao: — Pobili su nas, pobili su nas... Izveštaji o mrtvim i nestalim neprestano su dolazili.

Pogledi se sretali i pitali: — Da nisu opet položaj uzeli?... Sad će nas napred... Ali oni ipak nisu pošli napred.

Petrović, Rastko - AFRIKA

smo na ribe koje izleću iz mirnog, zelenog ili azurnog mora, a pokoji brod, koji je prolazio horizontom, bio je za nas — događaj! Noću se za brodom vukla fosforna reka, svako veče, što smo bili dalje na jugu, sve svetlija.

Velike svetle kugle, kao zapaljene buktinje i kao sunca, bežale su takođe od nas. Uzbudljivo je bilo gledati u taj mlečni put koji se vukao za brodom. Ostavljasmo sa strane nevidljiva Kanarska ostrva.

Najzad, ta daleka linija na horizontu obala je Zapadne francuske Afrike. Tamni galebi koji nas nadletaju prvi su vesnici od nje. Do Dakara je još uvek daleko.

“ Pojavljuje se ispred nas, pre ulaska u pristanište, divan greben: pust, nepristupačan, obrastao retkim biljem. Vuije da su na njemu nađene čitave

je širokim ogrtačima, indigo i plavičastim, pod prozirnim ogrtačem od onog brokatnog čipkanog tila od kojeg se kod nas prave zavese.

Pokatkad je to kao crno anđeosko krilo koje pređe ispred obala. Jedan brod nas skoro dodiruje. Ime mu je Arhanđel. Momci nas sa broda oslovljavaju italijanski. Razgovaramo sa njima.

Jedan brod nas skoro dodiruje. Ime mu je Arhanđel. Momci nas sa broda oslovljavaju italijanski. Razgovaramo sa njima. Dolaze iz Liverpula i idu za Buenos Ajres.

More, koje je inače toliko precizno po svojim ivicama, meko je i gusto kao krem. Oko nas narodi i narodi delfina, koji se izbacuju iz vode, kratki, skoro beli.

Šalupa nije uopšte osvetljena, baca na nas oblake otrovnih gasova, i ide izgleda čitavu večnost kroz potpun mrak. Čak i u noći se oseća čađ pod rukom, gde god se

Gomila crnaca koja vuče pus-pus, opkoljava nas i nameće svoje usluge. Pus-pus su kolica na dva točka koja vuče po jedan urođenik.

Uzvici noćnih ptica i majmuna imaju čar našeg laveža pasa. Mladić–crnac koji nas vodi, boj, nudi nam svoju gospodaricu koja je „skoro belica, grudi uzdignutih, kratke kose i nimalo stara: svega

Hrišćanin je. Uzimamo pus–pus nas trojica tri pus–pusa, i polazimo u tražnju najlepše crne Konakrijke. Poznato je koliko je jednom crncu, kod koga

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

U mojoj torbi biće sa hlebom Il’ suva mesa ili slanine; Pa kad se, brale, malo prihvatiš, Prozborićemo i nas dvojica; Ima vremena. ISAK: Ali je vreme puno bremena! Puno nesreće!...

STANA: Valjda ću dospet do Smedereva? GLAVAŠ: Pa onda? STANA: Sa zorom dalje. A taman suton druge večeri Dočekaće nas u Beogradu; Gledaće kako starost posrće Pred silnog paše moćnim očima... GLAVAŠ (za sebe): S ćerkom u gradu?...

GLAVAŠ: Ne boj se sad! STANA: Jesi li mahnit?... Il’ je besnilo Što te o méni, možda, snalazi?... Vezir nas čeka, more, Sulejman! Pa teško tebi, ako dočuje Da si nam puta trenut jedini U ovoj gori silom prečio!

Nije slutila Da će za ljubav oslobođenja Izbavljenoga sina izdati! VUK: Nesrećnica!... A mogli su nas Turci sve kao repu poseći! ISAK: U celom gradu lom se načini: „Đaur! Đaur!... U gradu đaur, bre!“...

RADAK: Tu, bogme, beše muka odista! ISAK: Te kakva, Rade! VUK: Dok se luga ne dokopasmo!... A, vere mi, i tu nas goniše sve do mokroluških baruština... A posle prestaše... Tek oko Gorice ugledasmo dva-tri Turčina...

Pa još kad ona šehitanbaba zakrešta: „Hajduci!...“ E, mislio sam sve će nas paša posjeći. DRUGI TURČIN: Naljutio se, a oči mu kao živa vatra sijevaju.

PRVI TURČIN: Biva, sve je tako kao što rekoste; ’ma nikako mi u pamet ne iđe kako da se, kod nas ovolikijeh, ono nesrećno roblje provuče!... Ko ih provede? Ko li im ključeve izdade?... Bruka, vjere mi!

A, vjere mi, mahnita je! DRUGI TURČIN: Luda je, čestiti pašo, te od nas traži jedinca svog. SULEJMAN (vidi Stanu): Došla si zar?... A šta ćeš tu? (U sebi.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Turci se dakle svete svojoj raji, što je uz nas pristala. Što smo bliže dolazili Aleksincu, videli smo sve više sela gde gore.

Dakle, Turci su već prodrli preko granice. Preko od nas na suprotnoj (levoj) strani Morave videle su se gomile naroda gde beže drumom.

S naših predstraža spram Niša javljaju: »U turskom logoru spram nas svu dragu noć čuje se neka vreva, komešanje, sve je u pokretu; iz daljine se čuje rzanje i bat konja, tutnjava

Baš nas jadne komordžije posatiraše jureći. Gle kakvi su mi se konji načinili, a bili su kao lopta ugojeni. Noćas idem iz Jovanov

Dok je Komarov pisao i ispratio ovaj izveštaj, opet nas dostiže bataljon knjaginje Natalije, prođe i ode napred. Zatim ne prođe ni deset minuta, pa se tek odjedared vrlo blizu

Zatim ne prođe ni deset minuta, pa se tek odjedared vrlo blizu do nas prosu jaka puščana vatra, i mi začusmo gde naši viču: ura! ura! To puca bataljon kneginje Natalije — ali na koga? Ura!

Bili su poplašeni i zaduvani. Svi potrčasmo pred njih. — Šta je? — Zaboga, gospodine, izgibosmo, Bilo nas je petoro u patroli, išli smo do pod Tešicu i nigde ne naiđosmo na Turke; kad smo se otuda vraćali drumom, naiđemo na

drumom, naiđemo na naše dobrovoljce, bataljon kneginje Natalije, oni pomisle da smo Turci, poviču ura i obore vatru na nas.

grudi i nehotice široko nadimale da ga što više uvuku; česte su oživele od ptičijeg poja i cvrkuta, po šumarcima više nas skakutale su i cvrkutale tičice, stresajući na nas svežu rosu s grančica; sumrak se razbijao, u daljini su se sve

česte su oživele od ptičijeg poja i cvrkuta, po šumarcima više nas skakutale su i cvrkutale tičice, stresajući na nas svežu rosu s grančica; sumrak se razbijao, u daljini su se sve jasnije i jasnije paspoznavali predmeti.

Stajali smo okrenuti leđima bojnom polju; počeše da padaju oko nas kuršumi. Komarov reče: — Okrenimo se; ako budemo pogođeni da ne bude u leđa; moglo bi nam se reći da smo bežali.

Okrenemo se. Svi smo bili na konjima, Komarov je pisao dalje; ja stanem razgledati okolinu. Najedanput opazim južno od nas na kosi koju sam napred spominjao, osam simetrično rastavljenih predmeta.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

samoći, U tom sanku ružičnome, Kad se majka moja spusti — U tom sanku punom milja, Te nad nama ruke digne, Zajedno nas blagosilja — Od suza se more diže, Mi plovimo po talasu — Mila ružo, duše dušo, Šta ti misliš u tom času?

il’ ljubavi nije — Što se grli, to su same zmije; Ljubim li te... ili me i nema, Ili tebe, — nas ni jedno nema; Ljubim li te...

Viš, ja nisam nikad plakô, Ja sam gutô suze svoje, — Gorke suze, bujna reka, Potopiće nas oboje. Ne daj meni svoje ruke, — Malena si, nevina si... Meni dođu strašni časi, Dan mi smrkne, svet s’ ugasi.

tmini, Starih doba u mutnom oblaku, Davnih leta pepeljastom zraku — U davnini, tako mi se čini, Živeli smo i nas dvoje, Srce moje, srce tvoje Jedno drugo volelo je.

kroz vekove duge, U pepelu čuvô žeravicu tuge, Žeravicu bola, ovo srce malo, Dok se nije samom Bogu dodijalo, Pa nas dvoje diže, sastavi nas bliže, Da ogrije hladni svet Plamom našeg žara, Da pokaže kakva je Ljubav bila stara.

čuvô žeravicu tuge, Žeravicu bola, ovo srce malo, Dok se nije samom Bogu dodijalo, Pa nas dvoje diže, sastavi nas bliže, Da ogrije hladni svet Plamom našeg žara, Da pokaže kakva je Ljubav bila stara.

Al’ mi cveće tijo progovara: „Ne čudi se, to je u snu samo! Zora će nas brzo sa nje stresti, Al’ će ostat’ ispod cveća, bilja, Lepše cveće, duša tvoje duše, Čisto milje oko tvoga milja.

„Čuj ih, čuj ih, zlato moje!“ — „Čuj ih, čuj ih, dragi moj!“ — Slušamo ih, zanosi nas Taj nebesko-zemski poj. Opojeni, razdragani Pitamo se šapćuć’ mi: „Mili Bože, ko ih bolje Sad razume, ja il’ ti?

Drago moje, drago, Nema smrti leka, — Poljupci su vreli, — Al’ smrt ladna čeka; Kad nas jednom zgrabi, Pa u ništa maši, Poljupci će živet’ U Đulići naši.

Gasi se žagor, tišma, Ni ptica ne poleta; — Još malo pak će za nas Nestati cela sveta. Ni reči naše neće Svetinju rušit’ tiju; Čujemo samo jedno, — Kako nam srca biju.

Prišô bi joj, ali ne smem I ne mogu, — Ta i ja se poizdalje Molim Bogu. LXVІ Sa istoka poče plavit’, A nas dvoje na prozoru, Prohtelo se nama tako Dočekati rujnu zoru.

LXX Hod’te, braćo, pevidruzi Našeg starog spleta, Dobio sam mila gosta, S nepoznata sveta. Da nas vid’te, kakono se Srpski radujemo, Od radosti ni ja, ni on Zborit’ ne umemo.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Jakovljević SRPSKA TRILOGIJA KNjIGA TREĆA Sadržaj KAPIJA SLOBODE OTVORENA 2 SIVA STENA 28 CRNA REKA 37 „MALARIJA NAS SAKUPILA, MALARIJA RAZJURILA“ 53 „HRISTOS VASKRESE“ 74 NA LEĐIMA JEŽA 89 PODNAREDNIK TANASIJE 133 PTIČICE

Ali stiglo je naređenje da se mi najhitnije izvučemo. Nama za leđima nalazile su se trupe koje su imale da nas odmene. Niko od nas nije znao razlog zašto nas tako žurno povlače. O Kajmakčalanskoj bici pojma nismo imali.

Nama za leđima nalazile su se trupe koje su imale da nas odmene. Niko od nas nije znao razlog zašto nas tako žurno povlače. O Kajmakčalanskoj bici pojma nismo imali.

Nama za leđima nalazile su se trupe koje su imale da nas odmene. Niko od nas nije znao razlog zašto nas tako žurno povlače. O Kajmakčalanskoj bici pojma nismo imali.

Svi ti ljudi, stupajući u dobrovoljački odred, znali su da su oni unapred žrtvovani. Dok smo bili u zemlji zvali su nas Četnički odred ili komite. Ovde na Solunu nazivaju nas Dobrovoljački, ili Vukov odred. Marševali smo bez predaha.

Dok smo bili u zemlji zvali su nas Četnički odred ili komite. Ovde na Solunu nazivaju nas Dobrovoljački, ili Vukov odred. Marševali smo bez predaha.

Po tome smo zaključili da je tamo situacija opasna. A i gde bi mogli da nas na drugo mesto upute. Mi smo bili jedinica koja je zapušavala sve rupe.

Mi smo bili jedinica koja je zapušavala sve rupe. U odstupanju zaštitnica, a u nastupanju prethodnica. Smatrali su nas za lako pokretnu grupu, te su nas oduvek bacali levo i desno. Zadatak smo izvršavali bez roptanja.

U odstupanju zaštitnica, a u nastupanju prethodnica. Smatrali su nas za lako pokretnu grupu, te su nas oduvek bacali levo i desno. Zadatak smo izvršavali bez roptanja. Jer mi smo bili dobrovoljci... Komite!

Jer mi smo bili dobrovoljci... Komite! A ova reč kao da je bila nerazdvojno vezana za pojam neustrašiv. Kod nas reč „zabušant“ nije bila poznata. Ako se ko ogreši o svoju dužnost, postupak je kratak. Tako si ti hteo!

— Gospoda su, a zort veliki, pa im je potrebno da češće peru veš — namiguje poručnik Mišić i pokazuje na nas, dva artiljerca, koji smo ležali na susednim krevetima. — Sa njima je bio i jedan narednik. Pogledao sam ga letimično.

Ali je nešto visoko i naporno. — Hiljadu osam stotina metara — dodaje kapetan Radojčić. — Za nas je bilo, čini mi se, Mont Everest... Himalaji, vrag bi ga znao. — On se obrati Mišiću.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

istovremeno, a bar u toliko isto odsudnom stepenu i opsegu, takođe i završni umetnički rezultat svega onoga što se kod nas u poeziji dešavalo čitavo jedno stoleće pre njega; kao da bi bilo moguće zamisliti Branka koji bi u staro karlovačko

U našoj književnosti nikada nije bilo toliko znalaca stranih jezika kao u ovo doba: nikada pentaglotija nije u nas cvetala tako raskošno kao tada.

Nije ni pouzdano beleženo: do nas doprli tekstovi toga pesništva odviše su izobličeni, otprilike kao oni panađurski muzikantski šlageri šabačkih

da li ćemo ikada, ako i ne u potpunosti a ono ma i u fragmentima, obnoviti sliku o načinu postanka te simbioze u nas; čitalac će u odeljku Napomene naći samo nešto vrlo oskudnih podataka o karakteru, načinu nastajanja pa donekle i o

Teorbe, gitare i mandoline Geteove mladosti doprle su bile ovde već i do nas, i izrazile se u melomaniji strasnoj i dugotrajnoj; čak je i Lukijan Mušicki, godine 1817, uzdahnuo, sasvim u duhu

Logični produžetak tih muzičkih pasija u nas jeste u kultu horskoga pevanja iz omladinskoga doba: ono tu više nije intimno kamerno muziciranje, nego sredstvo

Maksim Zoriče, dobar vojniče, a pred konjici, dobri vojnici, Zorinkić Mija, poznan delija. Nego nas stiže ubav viteže Uzbašić Jovo, društvo njegovo za njim ustopce; u Suboticu junak Radisav i šereg mu sav svu prate

Ko je kriv, nek' trpi, ko dužan, nek' plati, Ko krade, nek biju, nek glavom zaplati. To nakratko sama nas uči priroda, Mlada leta u tim gubiti jest škoda. Vidite li, jedva ot dvadeset leta Može biti jedan [...

Bogoslov, jurista u tim i osedi, Nema kad, siromah, na nas da pogledi. Onome po nebu durma pamet hodi, Ovaj u procesu ceo život provodi.

Kadetenštift bolje načinite jedan, Otkud će oficir bar izići vredan. Koji će, mlad, i nas i decu hraniti, Pravice i carstvo kroviju braniti, A nije sedeti, perom umstvovati, Nego mužestveno, slavno vojevati.

Samo mi se dobro drži za pojasom snaši, Namigni prilj-Mati ili bratu Jaši, Ili svircu Paji, sinu Pavla Liri, Koji na nas iza plota vidiš kako viri.

i r'ječi, Kad daleko svirjel bude, hoću da joj ječi; Neću da zna urečene ni čase ni dane, — Ovako se misli love, vode nas nezvane. Kad usmotrim ljubopitstvo, nevešt ću gdi proći Brzo, nek' joj serce kucne, da li ću još doći.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

KAP. ĐURAŠKO: Pa ti kô misliš Mi smo braća ta? BOGDAN: Mi, — a da ko će bit?... BOŠKO: Mi smo, Đuraško, mi! Na nas je palo časno žrebije Da pred oltarom one svetinje Kojoj se puci sveta klanjaju Pootvaramo vrele izvore, U kojim

Zaboraviću krvi istočnik! Zaboraviću mleko majčino! Zaboraviću bega Ivana! Zaboraviću svezu prirode Što nas kô braću veže rođenu... STANIŠA: Zar nisi već?

VL. VAVILA: Vek protiče, deco! — Vek za vekom Možda tužno uzdišući plače; Ali vapaj do nas ne dopire — Crna kopren vekovečitosti Rastavlja nas od tajnih grobova, U kojima sahranjeni leže Vek čoveka, prošlost

— Vek za vekom Možda tužno uzdišući plače; Ali vapaj do nas ne dopire — Crna kopren vekovečitosti Rastavlja nas od tajnih grobova, U kojima sahranjeni leže Vek čoveka, prošlost čovečanstva. Tuže l’ veci silnih Nemanjića?

VL. VAVILA: Za saveznike... Jer kada kucne svete slobode Taj tako željno iščekivani čas,— Ko će uz nas? Radošu, reci ko?

da se ne bi mogô Kad bi mi znao mudre razloge U drugom veku što sam pribrao Mereć lukavstvo iste tazbine, Koja nas za nos vuče varljivo... Al’ evo ide knez!...

VUKSAN (za sebe): Jest o nama, O ceni našoj — Kô pošto bi nas bolje prodao? Pa opet hvala mu!... Kakvi smo mi, Mogao nas je i pokloniti.

Pa opet hvala mu!... Kakvi smo mi, Mogao nas je i pokloniti. KNEZ ĐURĐE: Vas videt, braćo, Želja mi beše, — Vas, diko srpska, sedi glavari!

Vas radi, braćo, U Veneciji ćerku zaprosih. VUKSAN (za sebe): E, boža mi vjera, da brzo li lagati nauči!... Nas radi je isprosio?... Laže, zdravlja mi!

radi činim; a ovamo je, opet, uzeo Latinku, a boga mi, bi ona po nama i sijede pletenice ponijela, il’ ako se baš za nas starao, bar da je desetinu sa sobom doveo.

Ah oče! Oče! Otvori oči, pa nas pogledaj! Na tužnom polju šta nam propade, A šta ostade?... VL. VAVILA: Ostade vera, Da u promisô svemogućega, Da

Il’ misliš ne smem ni zapitati: Šta se to radi?... Kakvi savezi?... Kuda nam decu misliš šiljati? Zad nas još nije dosta propalo Po visovima ovim kamenim, Već i aveti sinje pučine Zar našom krvlju misliš pojiti?

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

— Baš niko ni da se našali s cijenom, a evo nas i noć u čaršiji stiže! — trže se opet starac iz misli, a u riječima mu, očima i licu drhtaše nešto bolno i očajno.

biljege kojih je mnogo, premnogo na Zmijanju, i Relja osjeti da su zabasali pa viknu iz sve snage: — Pomagajte, pomete nas mećava! Zabasali smo... Zabasali smo!...

Kad se malo, za časak jedan samo, stiša bura, on opet viknu: — Pomagajte, zabasali smo... zabasali smo! Pomete nas mećava...

Sjedimo ja i Dule pred kolibom. U hladu smo. Iznad nas se diglo nekoliko krošnjastih smrčika, pa sumorno bacaju preko nas debele, šiljaste sjenke.

Sjedimo ja i Dule pred kolibom. U hladu smo. Iznad nas se diglo nekoliko krošnjastih smrčika, pa sumorno bacaju preko nas debele, šiljaste sjenke.

Sve je ljuto, nemirno, goropadno i tvrdoglavo na 'voj planini i ispod ove planine. U nas je rijetkost pitom i 'vamo pokoran čojek. A ima i dosta, koji, ako 'š, ovog suda mnogo i ne bendaju...

Samo pop i knez nijesu ga nikako mogli gledati. — 'Rišćanine, ne upleći se u moje stvari, jer će nas, ikone mi, svukud biti! Nekom neće valjati!...

umorio od pričanja, pa tromo stupa preda mnom uskim, utabanim putićem, koji se kao isprebijana zmijurina vijuga ispred nas kroz zasijane njive. Teško, gusto, ovlaženo žito mračasto se prelijeva i povija.

Samo negdje u pčelinjaku bruje potmulo i ujednačeno pčele, i tek katkad po jedna, po dvije prozuje pokraj nas, pa ih nestane iza drvenih, ukočenih staja, koje nas kao hladno, prezrivo, začuđeno pogledaju. — Da li je kod kuće?

ujednačeno pčele, i tek katkad po jedna, po dvije prozuje pokraj nas, pa ih nestane iza drvenih, ukočenih staja, koje nas kao hladno, prezrivo, začuđeno pogledaju. — Da li je kod kuće? — prošaptah.

Klisnu u sobu, skide pušku s klina, prebaci je preko sebe, a dugačak nož zadjenu za pojas, pa nas oštro, sijekući očima pogleda i uznemireno, drhćući prošapta: — Djeco, crna je noć na zemlju pala. Svak sebi!

Ta silesija prođe ispred nas, dok bi čojek udario dlan o dlan. Golo, jadno, čemerno, bježi, ne osvrće se... Jedan, siroma, ižednio, lijepo mu pjena

Bojić, Milutin - PESME

Te večeri Volja rodi se u meni. (1910) MRTVI BOGOVI Mudrosti dosta! O, pali smo nisko. U večnu noć nas naše vode zublje, A čini nam se sunce nam je blisko. Mremo bez svesti, tonemo sve dublje.

Raskrstili smo sa prošlošću gnjilom, U noć zala je pogrebosmo celu, Budućnost svojim ljuljuška nas krilom. Sami u svome grcamo opelu, A čini nam se to je pesma dana, Pesma spasenja i života mlada.

I sad bez vere u magle jesenje Dršćemo bledi i plačemo stravno: Srušenog hrama davi nas kamenje. Pustoš bez iskre svetlosti što plama Svud oko nas je, a nama se čini Istine zublja da gori u nama I da nas

Pustoš bez iskre svetlosti što plama Svud oko nas je, a nama se čini Istine zublja da gori u nama I da nas vodi nebeskoj visini.

Pustoš bez iskre svetlosti što plama Svud oko nas je, a nama se čini Istine zublja da gori u nama I da nas vodi nebeskoj visini. Zar je već jesen čovekovih dana Posula inje po srcu, zatrne Poslednji spomen prošlih velikana?

A svetlost kamo da iz magle crne Vodi nas Bogu? Boga, Boga kamo? Istina vaša i nauka nova Večito groblje umova je samo, A nad njim sjakte Vavilonska slova.

Umorno je sunce stvaranja i nada, A duboka ponoć grobnice rasklapa, Prošlih dana kraj nas teče maskarada, Gde Um, trošni starac, Sumnjom se poštapa. Sva ta prošlost svoj je odigrala tanac: Vratiti se neće.

Mi, sinovi njeni, Na putanji blatnoj nepoznat smo stranac, Naš hor slab je njine trublje da zameni. Strah nas je od sunca, noć nas užasava, A Moloh zažaren celu volju guta. Kuda iz tamnice sa sedmoro brava?

Strah nas je od sunca, noć nas užasava, A Moloh zažaren celu volju guta. Kuda iz tamnice sa sedmoro brava? Kuda, dok nas Minos u lance ne sputa?

Kuda iz tamnice sa sedmoro brava? Kuda, dok nas Minos u lance ne sputa? Iznad naših glava leden vetar briše; Zalud naša dleta i napori dugi: Ni rušiti ništa mi

Plačemo kad ponoć pred oči nam navre, Stid nas da bez venca mremo u osami, I dižemo s mukom gorostasne lavre, Da bismo ih svesno sagoreli sami.

Zašto niste jesen dana strli Biser pićem iz zmijskoga pakla Kap poslednju srčući, dok grli Vrat vam ona što nas s neba smakla?

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Rekoh, nek se to svrši pa onda neka prosi. JEROTIJE: Ama, kakva krivica, po bogu brate! Gde si ti još videla kod nas da je činovnika glava zabolela zbog krivice? A posle, pametan je to čovek, zna taj šta radi.

Je l' tako? Nego slušaj ti mene, gospodine Vićo. Ovo je velika i važna stvar, od nas zavisi spas države, te se moramo ozbiljno uzeti u pamet. Jesu li svi činovnici ovde na okupu? VIĆA: Svi su, samo je g.

Uviđate li koliko je ovo važna stvar? Na nama je da spasemo državu; u nas, u ovome času, gleda i država i dinastija! (Opšta tišina.

Moram biti ovde. Nego, gospodine Žiko, kad bi ti mogao nekako da se razdremaš? Ovo je trenutak kad država traži od nas da svi budemo budni. ŽIKA: Pa ja bih mogao... samo...

Slušajte! VIĆA (čita): „Da bi ti bilo sve jasno, moram ti izneti celu situaciju ovamo kod nas...” KAPETAN (zadovoljan): Tako, brate, jedva jedanput nešto revolucionarno. Situacija, dakle, a?

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Tako, nasuprot Odiseji, nema ubijanja prosaca. Hajdučija koja je i kod nas i u praslovenskom vremenu na Balkanu, kao i u mnogim zemljama i istorijskim epohama, postojala kao odmetništvo od

Klasična srpska narodna lirika u obliku u kome je do nas došla prevashodno je lirika sela, pre svega izraz različitih vidova patrijarhalne kulture, koja je vekovima opstajala

Prva dva dela pripadaju suprotnim stilskim tendencijama. Đački rastanak uvodi nas u najuži zavičajni krug pesnikov, u ozareni karlovački, fruškogorski predeo, u dane veselog đakovanja s razigranim

Jakšić, Đura - PESME

eno dvorskih vrata, Primiće me u dvor, strana, nepoznata; Odmor će mi dati, to mi samo treba, A blagoslov na nas bog šalje sa neba!... U Podgoricu 1857.

Mi smo male, Al’ smo znale Da nas neće Niko hteti, Niko smeti Tako voleti, Kao ti — Ćiju ći! Moje tice lepe, jedini drugari, U novome stanu

Da zloba nije?... Možda se krade da nam popije I ovu jednu čašu radosti? Il’, možda, suza ide žalosti Da nas orosi tužna kapljica? Ili nam mrtve vraća zemljica? . . . . . . . . . . . . . . Vrata škrinuše... O, duše!

Tiran nas gazi, sramoti žene, Useva naših otima plod. Presudi, silna, da l’ živet može U takvom igu nesrećni rod?...

mi dođe kradimice S one strane Tisovice, Potkaza mi turske zveri: Da su noćas u nameri Našoj kuli oganj dati, Na nas mučki napadati... Kol’ko ih je?... Pobro ne zna!...

Nastasijević, Momčilo - PESME

I dublje li nas nema, dublje se otvori spasenje. MIROVANjE DRVEĆA Sve boli. Mili druzi, rad mene mirujete. Trepetom ne ozledi me ni

Kočijašu druže, koji li put nas ovo domami seta U golet ovde? Skitnicama se nazvasmo, drumska nas popala seta, Putka i Ždrala satre nam put, i

Kočijašu druže, koji li put nas ovo domami seta U golet ovde? Skitnicama se nazvasmo, drumska nas popala seta, Putka i Ždrala satre nam put, i kola, kočijašu, Gde prominemo klone se i zaneme.

Umine li, u kam uminula, Eto nama na smenu nevolje, Nerodice ljute gusenice: Gde daždilo, dažda nas obiđe, Gde sledilo, po nama se sruči.

ĐURĐEVA PESMA (І) Nećete me? O, da je po volji samo grešnih nas, ni sebe samog, građani, ne bih ja! Znam od kojih sam, i ko, i koliko mogu, i šta, ushtednete li vi, i Bog!

Ugrina kovarnog pomoćnica obujmila nas ruka: zagrljaj u Hristu brata; zagrljaj, braćo, al grleći davi. MOLITVA I molimo te, i molimo, propašću spasi,

8 Zajedno bejasmo, drug drugu blizu, il’ telom ili duhom, no da li gore razdvojiše nas, da li reke, david da reče: „Gore Gelvujske, dažd na vas da ne siđe, ni rosa, Saula jer ne sačuvaste, ni Jonatana?

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Pa ako mi nećemo, kao prve komšije, onda ko će? — Dobro, nane! A jesu uzimali štogod od nas? — Jesu! Dala sam im.

— Hajde, gazdo!... Turci ispraćaju bule, domazluk, pa će posle da se vrate i sve nas iseku. Jer Srbi već sve uzeli. Evo ih u Pljačkovici, Krstilovici. Sad će ovde pokolj. On se reši. — Idite vi, ja neću.

Otvori usta, a već oseća gorčinu u grlu. — Tebi — poče on tvrdo, suvo — nije dobro kod nas. Mnogo radiš a malo imaš. A i to što imaš ne smeš da trošiš, rasipaš kao što hoćeš. Nisi svoj gazda.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

SKG — Srpski književni glasnik Sofrić — Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba. Po Angelu de Gubernatisu. Skupio i sastavio Niševljanin (Pavle Sofrić). Beograd 1912. TRĐ, KNR; NNŽ — Tih. R.

E. Rohde, Pѕyche7-8, 1, 219, ili kao što su čerkeski doseljenici kod nas metali oko mrtvaca nekakvu jako aromatičnu travu koju su u džakovima doneli iz svoje domovine, upor. TRĐ, NNŽ, 8, 87).

R. Đorđević, Ostaci obožavanja drveta u nas, Karadžić, 3, 1901, 147). Žrtva je ovde očevidno bila namenjena vodi (i danas se tu ostavljaju končići od odela, iako v.

Slučajevi ovakvog unutrašnjeg sinkretizma, spajanja običaja koji su i hronološki i sadržajno različiti, ima kod nas dosta. — Glogu se može »predati« kostobolja, i tom prilikom takođe mu se prinosi žrtva.

Ime »sirota« odgovara nemačkom shvatanju, i pretpostavlja (ako naša reč nije pozajmica?) da je i kod nas postojao sličan etimološki mit kao i kod Nemaca (o kome v. Sofrić, 80).

« Vuk, Posl., 6318. V. i RJA ѕ. v.). Da se j. nosi bolesnome kao ponuda, to je apsolutno pravilo kod nas; u pripovetkama o nevernoj ženi, majka, ili sestra, ili žena pretvaraju se da su bolesne i kao sasvim prirodnu stvar

(TRĐ, Ostaci obožavanja drveta u nas, Karadžić, 3, 1901, 146): verovatno je to žrtva izvoru a ne javoru. Jedan sveti javor nalazi se u ruševinama napuštenog

je jasno što su se u članku koji je napisan na nemačkom pod naslovom Ahorn našli zajedno javor i klen, koji se kod nas razlikuju (v. Vuk, Rječnik, ѕ. U. javor i klen, i Dragutin Simonović, Botanički rečnik imena biljaka, Beograd, 1959, ѕ.

uz Perunovu (?) hipokoristiku: »Kaloper Pero Leljo« (Vuk, Pjesme, 1, 376). Kao u nemačkom, tako i u nas, sudeći po etimologiji, k. stoji u vezi sa Bogorodicom.

Kod nas, kao žrtva mrtvima ili demonima, orasi se ostavljaju po grobovima, o Badnjem večeru bacaju se uz odžak i u uglove sobe (gd

U današnjoj Indiji, na dan svadbe, otac nevestin, uz molitvu, žrtvuje orahe precima. Kod nas, kad mlada uđe u svoj novi dom, mladoženjin brat prosipa orahe (koji bivaju razgrabljeni kao nekad kod Rimljana).

‹Pauly-Wіѕѕowa, 1, 385 id; Roѕcher, LM, 1, 74; Mannhardt, WFK, II, 279 id>. Na njih nas podseća i običaj da se na Svetu Varvaru poseje malo p.

Ćipiko, Ivo - Pauci

—Vodi me kući! —šapnu djevojka ispod kabanice. —Neću, noćas bi nas moji ometali; sjutra ću te povesti ... —Hoćeš? —Hoću, Prečiste mi djevice!

— Znam ja, čast vama! ... Baš to je zlo što je po zakonu! Svugdje vele: po zakonu. A zakon nas, evo, guli doboga ! ... I eto, ne možeš zakonu pobjeći.

A kad me pitaš, pravo ću ti kazati. Onoga časa kad nas vjenča, zovnu mene gori da će mi dati gospinu medaljicu na uspomenu...

Čisto kod tebe osjećam nekakovu slast u životu... Čudo božje, kako je ovo iznenada nadošlo; potegla nas krv, e, nije drukčije! ... Vidiš, stid me je reći: jače me um nosi k tebi nego k ženi...

—Vele da će te tužiti sudu. —Nije već na sudu kao prije, ne zarezuje im se svaka... i sud je sada za nas bolji od njih! — opazi Rade s uvjerenjem. — Pij, Mašo, rakije! — sjeti se i nazdravi joj.

Puče mi od neko doba pred očima; čini mi se, k'o misle: — Radi, štedi, muči se, ali ne za se, već za nas... Pravo hrišćani u crkvi pjevaju: „gospodi podaj!” — slatko se tome nasmija. Pa pogleda na sunce: —'Ajdemo, Mašo!

daće mi, stavimo, oranica pedeset kvarata kukuruza; eto, to je, mislimo, čisto, kao da nam je iz neba palo, a ni brige nas za naš trud. — Što veliš, Rade! — začuli se Ilija kakve nadnice, kakav trud? Gdje je to? Bog s tobom!

A prije, kako—tako, nekako se bila na nj navadila... Ali otkada ono u planini sjaranismo se nas dvoje, ne marim ga na oči! Ne znaš ti kako je to teško ! ... Čini mi se tuđ ..... prljav... Ma'ni...

— Nađe se svega kod ljudi: i dobra i zla! Pa bilo je i dosada, ako i rijetko, toga kod nas... A Vojkan, udovčina, nakresan, pa... bi što mu drago! ..... Udovčina, sreće mi! Ha, ha!

Vojkan i, kad izađoše iz suda, premišljajući o golemim troškovima, veli Petru: —Opalilo i tebe, baš junački; umirio nas zakon! —Platićeš ti sve ovo! — smije se Petar smijehom što šamar nosi, ali izdrža. Platićeš, Velju ti!...

— jari ga Vojkan. — A mogao si glavne... već vrag ne dam.. Bolje dati advokatima... Operušaše nas do boga!... Porubaj me! — Ne boj se, naći ću ja što da odvedem! A neću ti ostaviti luga na ognjištu. ..

—Neka, bolan, pusti.. .. platiće ludi vlaho... A da, što bi oni bez nas? Pusti kraju, biće njima još posla... —Radi kako znaš, ali moga ne puštam! — istrča se Ilija. — Ne puštam ni pare!

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Dakle, iguman je krišom od nas poslao poruku episkopu Evsaviju da mu pošalje nekog veštog travara koji bi ga spasao skore smrti. Prepao se stari.

Niko od nas ništa ne zna o ranama. Ova je osobito opasna, a činilo se, još samo pre tri dana, da se zamiruje. Prohor Čim sam

Molitve su mu postale zbrkane. Ja mislim da je tada molio Svevišnjeg da što pre padne duboka noć i da nas ostale uhvati tvrd i dubok san, da bi mogao krišom izaći napolje da se ratosilja bede pa da se opet vrati i žestinom

Sitnim koracima, glave zabačene unazad, izašao je Prohor, napravio nekoliko koraka i onda je čučnuo. Gledao nas je izbezumljeno dok se oslobađao svoga mučeništva.

Makarije Ovo ne sluti na dobro. Poznajem Lauša i znam koliko nas skupo može koštati to što Dorotej nije otišao kod njega.

Proveo je neko vreme kod nas u manastiru gde smo ga lečili od uboja kako smo znali i umeli. Kad se malo oporavio i odobrovoljio, ispričao mi je kako

Jevđenije je potom otišao od nas. Čuo sam od nekih trgovaca tkaninom da su ga neko vreme viđali kako se smuca po Rasini, idući od jednog do drugog

Prošao je mimo mene i otišao uz stepenište, prema gornjem dvorištu a da se nije ni osvrnuo na nas dvoje. Činilo se kako ne zna ni toliko da sam ovde ipak nekakva domaćica, da sam žena gospodara ove kuće.

Kirča Progovorio bih nekoliko reči o Janji. Dok je boravila među nama, ovde u Lauševoj kuli, i dok nas je podmirivala, ne videsmo u svojoj prostoti i halapljivosti šta imadosmo.

Nigde je ne nađoše. Popila ju je žedna zemlja, istopila je mesečina, sklonile je od nas vile nebeske. Danima smo uz vino prepričavali svoje zgode.

Danima smo uz vino prepričavali svoje zgode. Svaki od nas je s njom imao nezaboravni doživljaj, neko u žitnom polju u dolini, neko na sitnom moravskom pesku u danima ilinskih

Dok je Janja bila s nama i dok je čas s jednim čas s drugim zamicala na skrovita mesta, niko od nas nije osećao ljubomoru.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Sve slavi proleća dan. I mračni kite se luzi, I vetrić šumori nemo i život pozdravlja mlad Podmlađen zove nas svet, sa pesmom kliknimo druzi: Da živi nad! I ti, O mili anđele moj!

1883. NA VESELjU (USPOMENE) Već burni danak tone, gle, Što nas je brigom slamô Sve živo ćuti, sanja sve, Topola trepti samo.

Gle, majska ruža oko nas Čarobno, slatko miri; Nad njome tihi, sanjiv kras Proletnja nojca širi; Pod njome slavuj, mili drug, u suton peva tavni, I

Kamo dečice?“ A ružice ćeretaju S blagim lahorom, I potoci žuberkaju Tajnim žuborom: „Mesto ljudi, što ih zmija Od nas odrodi, Lepši svet će da zasija, Bolji narodi.“ Moju dušu tuga uze S takve novosti, Ali moje behu suze, Suze radosti.

predznak, da će skoro doći Rastanka našeg neželjeni čas, Kô dim, kô magla da će radost proći, I nebo da će rastaviti nas...

TIJANINOJ] Život je ljudski što i dim, Bezbrojne slike lete s njim Za jedan dan, za jedan čas, Pa kao i njih nestaje nas.

1886. GOSPOĐICI N* Poklonik muza, ja i sada Zvucima lire zdravim vas Iz okoline šumna grada Što slavom svojom diči nas. Kome sam gradu kao dete, Nepoznat jošte s pravim zlom, Proricô dane slave svete U patriotskom žaru svom.

I sada se živo sećam na tihotno jedno veče: Ti počivaš na mom krilu, a niže nas Ganges teče. Kao stražar tavne noći bledi mesec tiho sjaje, A prohladni vetar duše sa visova Himalaje.

zvučno protegnut, jasan glas; To ribar ribara kliče po tavnoj dubokoj noći, I njihov surovi usklik doleće čak do nas.

tebe u samoći, Rasplesti tvoju gustu vlas; Niti će ikad više moći Čarobna senka tavne noći U zagrljaju naći nas... I sve to zašto? Ja sam znao: Tuga i radost - sve je san.

Da, mi smo već stigli tamo. Oko nas mladost je bujna, Pod nama ruine stoje, odlomci vremena davni'; Nad njima bokori šušte i ruža miriše rujna Već mnogo

1887. U SPOMENICU PRIJATELjU SIMI J. AVRAMOVIĆU Kad proteče mladost što nas služi sada I pokida život sve žice veselja, Kad nas borba smori i nevolja svlada, I nestane davno mnogih prijatelja Kad

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Naš put će nas voditi kroz vasionu i vekove, ali i život zemaljski. Eto, takvu, bez utvrđenog plana i sistema, više poverljivu nego

- Kuda? - Do kolevke astronomije. - Gde stoji ona? - Vremenski i prostorno daleko od nas. Bilo je, u stvari, više takvih kolevki; jedna, možda najstarija, stajala je u Kini, druga, u Iidiji, treća, u

Uostalom, sunce će uskoro zaći, i svežina večeri nas razgaliti. Stojimo pred beskrajnim, visokim gradskim zidom sagrađenim od ćerpiča, sušenih cigalja.

Neću da se uplećem u tu raspru istoričara, jer za nas je dovoljna samo još kapija da u grad uđemo. Eno je onde! To je slavna ištarska kapija - poznajem je iz Berlinskog

Odmorimo se i prikrimo se ovde da nas niko ne vidi. Na kraju ove aleje leži cilj našega putovanja, a njemu se smemo približiti tek kada nam izdišući plamen na

Pred glavnom njegovom kapijom puši se još veliki kameni žrtvenik, optočen bakrom. Sama kapija vodi nas u predvorje zasađeno palmama, gde dolazimo do podnožja glavnoga zdanja.

O tome nas uveravaju i naše oči. Duboko pod našim nogama leži Vavilon, zavijen u prašinu i, maglu od isparenja Eufrata, koji se

Na jedan kilometar od nas, gore uz obalu reke, ponosno se uzdiže, nad zamagljenom varoši, carska palata sa svojim visećim baštama, osvetljenim

Mi se penjemo brzim korakom tom zavijenom rampom, i evo nas na vrhu kule. No, šta je ovo? Nad platformom na koju smo zaduvani stigli, uzdiže se nova kula.

Mi produžujemo naše penjanje, a naša radoznalost se očajno bori sa umorom, koji nas savlađuje. Od njega nam celo zdanje izgleda drukčije nego što je u istini.

stotine hiljada takvih pločica po muzejima sveta, a među njima astronomska biblioteka asirskog kralja Asurbanipala, koja nas izveštava o radu njegovih posmatrača neba.

- pročitao. Ja vidim, draga prijateljice, Vaš upitni pogled, čujem, pored sve daljine koja nas deli, šta više, i Vaše pitanje: „Recite mi ali sasvim iskreno - da li se iz zvezda može sudbina pročitati?“ - „Može!

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Tamo ćemo cveće brati, Ti nas Bože pogledaj. Mi ćemo ti hvalu dati, Hajdmo, hajdmo dok je maj, Hajdmo svi u gaj!

Slavuj će nam popevati, Dok ne bude danu kraj, Mi ćemo se naigrati, Vesel' će nas mili maj – Hajdmo svi u gaj! MATI PEVA ŽARKU JOVAN SUBOTIĆ Ustaj mali Žarko, Došla ti je kuca, Da joj dadeš

Ljuti zmaji i lavovi U rukama sa gromovi, Čelik srce, britka đorda – Pa šta će ti turska čorda. Malo nas je al' smo ljudi! Čelik srce je u grudi! Čelik srce, bože sveti, Tvrđe nego bajoneti!

Leto je žarko ponelo rod Po vrtu, njivi, osulo plod. Šenica zlatna, jedri joj klas, Rujno se voće smeši na nas, Sunce sve gori, sažiže tle, Al' bistra voda rashladi sve! Jesen nam dođe – sazreo rod, Berimo voće – kupimo plod.

Svi težamo polje, Znamo još za mobu, Ne znamo za zlobu Svi smo krepke volje, Milo moje selo, Budi mi veselo! U nas vera tvrda, U nas pune čaše, Gostoljublje naše Vreme ne pohrda. Milo moje selo, Budi mi veselo!

U nas vera tvrda, U nas pune čaše, Gostoljublje naše Vreme ne pohrda. Milo moje selo, Budi mi veselo! Nema siromaka, A kad je za selo, Selo

Stanković, Borisav - TAŠANA

STANA (odsečno): Nema, i sada ste već pijani. SELjAK Pa i ludog Paraputu napojiste i naraniste, a nas, čivčije, nećete. STANA Posle kad večerate, tag će još da dobijete, a sag nema.

A ti, i bez nas opet nisi sama. Eto: sluge, momci, toliki svet. Da je druga na tvome mestu, bila bi srećna, ponosila bi se, a ti...

Da li treba još kakva molitva, još kakvi parastosi, podušja, za sve to treba dedu, kaluđera, da pitaš. Niko od nas ne sme u to da se meša. Jedino on to sme. Što njega ne pitaš, što njega ne zamoliš i pozoveš?

A, koji? TAŠANA (prekida ga): Dedo! MIRON (jarosno): Koji je? Koji je taj što, pored sviju nas, oca ti, matere, hadžije, koji svaki dan dolaze, obilaze te, nadgledaju te, ipak se usuđuje da tebe i kuću noću...

Služba se već odavno pustila, jer evo već i crkveni prosjaci idu po kućama. I kod nas već neki bio. TAŠANA (razdragano): Ako! Ako! I podajte svakome štogod. (Stani): Idi ti tamo. Ti to bolje znaš.

— Idemo, ja i hadži Rista, a ono odjednom iza jednog ćoška ispade pred nas Saroš... Sav usplahiren. Poče da muca i moli: »Dedo, pope«, veli, »ja sam se mnogo pazio sa pokojnikom, Tašaninim

MIRON A ne, ne. HADžI RISTA (Tašani): Da znaš, kćeri, koliko nas je deda zbog tebe rezilio i to još kako. (Mironu): Oh, dedo, i sad kada se setim onoga tvoga: da, kad sam ti ruku

MLADEN (s ulaza, sav srećan): Pa, čedo, Tašana (pokazuje na decu) mi smo već ogladneli! Gotov li je ručak za nas? DECA Nano, nano, dade nam baka cveće. TAŠANA (grli decu): O, o, gle moji domaćini već mi došli!

STANA (stavlja sofru ispred Tašane i Mirona): Nisam od njega mogla, snaške. Znaš ga kakav je, bojim se doći će i kod nas u kujnu, i tamo sve pregledati, sve poklopce sa lonaca poskidati — pa sam morala (pokazuje na jelo) ovo da sakrijem.

I ja, i deca, i moja kuća, svi ćemo biti srećni. Ne srećni što ćemo ti time vratiti ovo što si ti za nas učinio, nego srećni što ćeš nam ti dopustiti da ti štogod ugodimo.

I pokojnik se veseli, sevdališe. A ti, da bi nas razdragala, morala si u razna odela da se oblačiš, na krilu da mu ležiš...

BEGOVI (grleći se sa Sarošem): Gde si, bre, kako si, Saroše? Ubi nas dosada bez tebe. Nema veselja bez tebe. (Sedaju i izvaljuju se po minderlucima.) REŠID BEG I znaš kao da si pogodio.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

I NjENI POSLEDNjI GRCI 181 Kronika palanačkog groblja Rad ovaj posvećujem seni moga oca Danila Sekulića Nas dvoje, iako još mladi oboje — svako svojom mladošću — uočavali smo letopise malih naših gradića, sela i grobalja.

Tuže se između sebe, i tuži ih večito Jevrejin Štajn. Galama, dok se ona ne približi. Čim stane pred nas, sve ćuti, i svaka raspra je prosta. Omeri nas, i počne. „Vi, Štajne, ne zaboravite da u ovoj kući pustog ćara nema.

Galama, dok se ona ne približi. Čim stane pred nas, sve ćuti, i svaka raspra je prosta. Omeri nas, i počne. „Vi, Štajne, ne zaboravite da u ovoj kući pustog ćara nema. Nemojte da opet ispadne nula više!...

Oca moga je trebalo videti, i verovati da smo od soja, da smo s planine sišli. Nas dve, njegove kćeri, izneverismo obadve.

Je l' nas vidiš! Oca mog danas neguje tvoja salašarka i tvoja forinta; ja stigoh u zemlju u kojoj humka ni kamička nema...

rekla: — Ne dirajte čoveka, ključevi su u mene, daću sav novac iz kase i iz ormana, nakita nemamo jer ga niko od nas ne nosi. I pošla je vučena za ruke, prema sobi gde je držan novac.

Što je daleko, to je Božja briga, velim ja. Nas dve, matore žene, nećemo više biti žive kad dođe do onoga što je daleko.

Četvoro dece imam sad, ali, eto, nijedno od njih ništa ne košta. Paula tka za sve nas, i zaradi što pojede i obuče. A ona je sad već i svoj gosa.

Šta bi rekao Toša, da je živ?... Naposletku, sam je Nolu izabrao... Nit gospođa, nit dama. A niko od nas nije video tog oca s kojim se toliko hvalisala, nit joj kad dođe ko do njenog „naš kraj, naše planine...

— Taj mnogo zna kad srce zna lečiti, samo što mu ja ne verujem... Kod nas tamo, ljudi planinci kažu da srcu nema leka, ni u mladosti, ni u starosti... Neću više nikoga do doktor Mirka.

Na salašu, u mlinu, po dućanima, očekivali su gospa Nolu svaki dan. „Kontrola hoće da nas iznenadi.” Ali gospa Nola je odlagala izlazak još, jer je nastala tmura pozna jesen s neprestanim hladnim kišama i

Tu će sad da leži dok je vetar i sunce ne dignu, ili dok se ovo malo kaldrme pod njom ne ugnjili... A kod nas tamo, voda ima krila, leti niz planinu kao tica!... Aoh, kud mene sudbina zanese...

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

mox daturoѕ progenіem vіtіoѕіorem (Naši su ocevi gori od dedova bili, mi smo od nji, a naša deca jošt gora od nas).

»Dosta, g. spisatelj, dosta, fala vam na knjizi i aratos! Evo vam jošt forinte, samo nas ne terajte dalje da čitamo. Vi nas pošteno s ogrižajima poraniste. Sve krpež i ogrižaj.

»Dosta, g. spisatelj, dosta, fala vam na knjizi i aratos! Evo vam jošt forinte, samo nas ne terajte dalje da čitamo. Vi nas pošteno s ogrižajima poraniste. Sve krpež i ogrižaj.

da poeta ne može biti ako nema fantazije, i da fantasta ništa drugo ne znači nego ćušnut, ništa manje — — Zbilja, Roman nas čeka u Egiptu, ajdete brže, dok nije oladio, pak ćemo ga posle teže naći nego devojka od 200 poklada svoga suđenika.

No sad, g. Diogen, imate li volju jošt nas za naše aljine ismejavati? Vidite, naše zlato svetli i bez vašeg fenjera, a ja mislim da se i vi ne bi srdili kad bi vam

Može biti da će gdikom nepravo biti što smo Romanu u prisustviju nas sviju otpočivati dopustili; no kad pomisle koliko ljudi celog veka svoga prespavaju, kad pomisle koliko ji je na svetu

sam mal bratiji mojej spisatelj, želeći vreme, koje mi je na drugi udešaj duše, ili Stіmmung der Seele (tako se kod nas s nemačkog prevodi), opredeljeno, bez polze ne provesti, za dobro nađem moj po poslednjem žurnalu sočinjeni roman mojoj

Aga je imao jednu kćer, koja je godine udadbe u nešto većoj meri nego što se kod nas broji, navršila, jer 120 poklada vrlo dobro pamti.

Samu kod mladog momka — to bi moglo kod nas sumnju podići, ali agina kći bez najmanjeg prekora poluči što je želila, i puna sovesti o svom postojanom temperamentu u

— Tko [se] neće tronuti na ovakovu besedu? Gimnosofist je uvati za ruku i bez oklevanja potvrde ugovor, koje kod nas bračni kontrakt zovu, i koji se kod gimnosofista sasvim čudnovato pravi.

I ovaj je može biti običaj od Egipćana na nas prešao da retko koja svadba biva gdi se glave ne lupaju. Kao da su glave bundeve!

« Više magaraca: »Iha! ha!«) »Ali vi znate, braćo, da je naše žrebije ići — ne kud oćemo, nego kud nas teraju. Kad u mesec stignemo, moj principal otide mesečnom kralju na vizitu, a ja ostanem pred štalom, i eto ti sa svi

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

se pod nama uspravlja Sustižemo nebeskog konjanika I svoje zvezde verenice I letimo zajedno kroz plavet Odozdo nas prati Oproštajna pesma kosa VENCONOSAC SA KOSOVA POLjA Drži na dlanu svoju odsečenu glavu Svetlozarnu svoju zadužbinu I

me nema i nema vas Pojmite li Po duši ih po žiži slatkoj Po rogatom mesecu na čelu Po šarci u oku Ne bi li nas bilo Za cvetnim ključem postojanja Na dno mora pasje krvi Bez osvrtanja bezbudućni za mnom Možete li Na nož zemaljsko im

postojanja Na dno mora pasje krvi Bez osvrtanja bezbudućni za mnom Možete li Na nož zemaljsko im i nebesko Smrt je nas odavno sita Na nož kurjaci moji mezimci neprebola Glave vam se već sa koca keze Ionako vas nema i nema mene Hoćete

Brkiću Zamenilo si nam okati suncokret Slepim kamenom nelicem svojim I šta sad čudo Izjednačilo si nas sa sobom S prazninom u svom praznom zubu trovaču S kusom svojom večnošću Je li to sva tvoja tajna Zašto nam sad u

to Besposleni na vašaru sunca Kezimo ti se kezimo do neba Možeš li nam šta Rascvetavaju nam se lobanje od smeha Gledaj nas nagledaj se sebe Čikamo te čudo (1954—1971) POVRATAK U BEOGRAD POVRATAK U BEOGRAD Dovde do ovog vodenog krsta Tri

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

“ Nas trojica smo iz jedne duše krenuli u svet, još odmah po mome rođenju. Čim sam se prvi put u krilu majčinom nasmešio, iz

godine. Hvala g. profesoru i sa moje strane što je to pitanje rasvetlio, te nam je stvar sad već svima jasna i neće nas više dovoditi u zabunu. Kao uzgred pominjem ovde da je iste godine kad sam se ja rodio umro Vuk Karadžić.

Ali, hvala bogu, kod nas nema izgleda da će uskoro naići kakvo blagodarno pokolenje, što daje dovoljno garancije da se takva zbrka u mojoj

Razume se da smo najradije igrali ono što se oko nas dešavalo. Ako bi naišao kakav cirkus, odmah sutradan mi smo se prevrtali, krhali stolice, sekli konopce razapete za

“ i na toj osnovi prigrabiti svu vlast u svoje ruke. Svi, koliko god nas je bilo, hteli smo da budemo ministri — što uostalom nije samo dečja slabost — i onda, razume se, pošto nismo imali

Gusan, ćuran i plovan, koji bi recimo bili šefovi klubova, dobili bi od nas poverljivo obećanje da će im se, njima lično, poboljšati hrana, i eto ti većine, eto ti poverenja.

Sebi sam zadržao portfelj spoljnih poslova. Tada još niko od nas nije znao za onu lepu i tako korisnu ustanovu ministra bez portfelja.

Drumovi su doduše postojali, ali smo mi već uveliko pevali uz gusle: „Drumovi će poželet Turaka, jer neće imati ko da nas natera da ih opravljamo“.

kao mali i nejak, ne bi sudelovao aktivno u ekspediciji, već bi ostao gore, navrh plota, i čuvao stražu te da nas izvesti ako bi ko naišao.

se i pribirali snagu za ponovne napade; bili zarobljavani i ostajali po dve godine u ropstvu, u istome razredu, ali nas je ipak naša istrajna sedmogodišnja vojna dovela najzad do odlučne bitke, do mature.

Kako su se u nas režimi često menjali, te Bertold čas odlazio u ludnicu a čas izlazio, jednoga dana, kad mu je to dosadilo, prijavi se

Save bio više jedna pedagoška dekoracija a jedva pogdekad instrumenat za vaspitanje. Kad smo ušli u razred, učitelj nas je povrstao po veličini i tako uterao u klupe. Najmanji su zauzeli mesta u prednjim klupama, a sve veći i veći u zadnjim.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Jednoga dana javi nam se jedan pešak: – Pomlati nas njihova artiljerija i ostade nam žalba što ne možemo da se naplatimo njihovoj pešadiji.

Iako potamneo kao zemlja, potpukovnik Petar se šalio da bi ohrabrio nas mlađe. Sa ludačkim besom zakovitla šrapnel iznad naših glava i stotinama kuglica zaprašta oko nas.

Sa ludačkim besom zakovitla šrapnel iznad naših glava i stotinama kuglica zaprašta oko nas. Svi smo se prilepili za zemlju. Jedino je ostao potpukovnik Petar i grizao donju usnu. — Ah, strašno!

Jedna teška razorna granata rinu u blizini i uz gromoviti tresak izbaci zemlju, čiji komadi padoše i među nas. — Kako, kako? — zapita nekoga telefonista. — Poginuli?... Koliko ranjenih?

— u vojsci su nas naučili kojekakvim tričarijama, niko nam ne pokaza kako se pravi zavoj — ljuti se Luka. — G-r-r-u...

— G-r-r-u... g-r-r-ru — prolama se vazduh i jed no teško hrastovo stablo se povi, gotovo da nas poklopi. — Alo, alo, četvrta, javite komandiru da se na ivici šume opaža kretanje neprijateljske pešadije.

Ali niko ne uzmiče, dok se neprijatelj ne pojavi da nas pobije. Valjda smo zato ovde i postavljeni. A teško je, neshvatljivo mučno.

— Ostavite ga malo na miru, to je jaka kontu zija. A gde je udarilo? — zapita komandant vojnika. — Baš uz nas... — Otkud na njemu krv? — Jedan je poginuo, a ima i ranjenih... — A da nisi ti, bre, ranjen? — Nisam...

Iz pešačkih zaklona niko se ne pojavljuje. Gr-u! Gr-u! Gr-r-r-r-ru! Kovitlaju, prašte, riju granate oko nas. Ah, najteže je kad zaurla ona teška. Gr-r-ru! Očni se kapci grčevito zatvaraju. Gr-u!

Pred nama suknu plamen iz zemlje, zatutnja, mi se povismo po konjima. Skretosmo u jedan šljivik. Šrapnel nas sustiže, ciknu nad glavom jezivo. Jedan se slomata sa konja. Preskočismo neke ograde.

Potpukovnik Petar skide kapu, protrlja čelo, zatim prstima pritisnu oči, kao da se tek sa da osvesti. Pogleda nas i tužno progovori: — Gospodo, danas smo doživeli novo Kosovo polje...

Celoga dana grčilo se naše telo pod strašnim zamahom granata iz teških neprijateljskih haubica. Slučaj nas je i danas spasao. A sutra?... Potpukovnik Petar reče da izmestimo osmatračnicu malo udesno. Telefon zasvira. — Kako!

Petrović, Rastko - PESME

smo istih opojnih mirisa i bolova, O hoj, topografski radnici, - braćo moja, Još smo jaki, još smo mladi, država je za nas boja.

Lenjivi i topli o svakako da ne bismo bili radni, Lenjivi i topli na obalama čije bismo reke ležali, Koji bi nas narodi prijateljima zvali, O koji bi za nas bili žali?

bismo bili radni, Lenjivi i topli na obalama čije bismo reke ležali, Koji bi nas narodi prijateljima zvali, O koji bi za nas bili žali? Ta u daljine bismo odlazili, prostora gladni, Uvek ježni poljana, još gladni, još mladi, još jadni.

Čunovima da poverimo svoja srca umorni A već bi nas zora sokolila da orni Produžimo opet preko planina. Svih zemalja granice obojene, gle, krvavo.

Kad smo došli pred raj, zakucasmo na vratnice: Ljupki nas je bog dočekao isto tužan kao i mi. Kako smo se dugo cenjkali da nas pusti, Setih se da smo zaboravili prvo umreti.

Kako smo se dugo cenjkali da nas pusti, Setih se da smo zaboravili prvo umreti. Mali Steva je vrlo pošten a kažnjavaju ga jednako.

Pa iskradem li se noću u polja Zlatna gde sija mesec puni, Beskrajna nas će ljubav da zbuni. Tamo gde sija mesec puni, Izljubiću se sa zverovima svima, Za dobro upitaću se zdravlje, Postavljena

JUČE I DANAS Sirene se zakikotale piskavo izvan nas. Sirene. Ali ne sirene grčkih arhipelaga Na koje su kapali, pali Odisejevi poljupci Kao večernja kiša izmešana sa sokom

vidimo kako to izgleda kad noge lete, i glave; Sad ćemo spustiti našu dušu na konopčetu da izmerimo razmak između nas, neba i zemlje, Sad ćemo pokušati i da umremo. Tamo artiljerci pune svoje gigantske lule, Njihove su lule ogromni topovi.

Šest kraljeva špiritusa? Sve to brodi. Ko će poludeti prvi? Tup, tup! kopaju ugalj ispod nas; Klo, klo! to u Bečkereku piju kvas; Bum, bum! u Tambuktu nove krvi.

su tako meki, ljubavi moja velika, Bregovi su tako meki, i reka nije duboka; Ma kud da pođemo, budalo, bagro, ista nas smrt čeka, Ista nas baš smrt čeka, kraj mile seljanke, U vojsci i železničnoj stanici.

moja velika, Bregovi su tako meki, i reka nije duboka; Ma kud da pođemo, budalo, bagro, ista nas smrt čeka, Ista nas baš smrt čeka, kraj mile seljanke, U vojsci i železničnoj stanici.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Pogleda malo bolje i vide: to mravi pište i mole: — Spasi nas, Vedrane! Pomozi! Ne misleći da je i sam u opasnosti dečak se saže i uze ih u naručje, kad vide kako se s druge

Dečak kleče i spusti mrave na kraj livade. — Upadneš li u nevolju — zovi nas! — reče mravlji vođa, a dečak se osmehnu i da ih ne ožalosti obeća da će zvati.

Oj, kako je umoran bio 3račak! — Ko zna postoji li još uvek tvoj Cvet! — reče 3račak. — Zar ne vidiš da je svuda oko nas samo pesak? Oblak koji ih je nosio rastapao se od vreline, ali Kapljica nije odustajala. — Još malo, još maličko!

Letela je oslobođena straha, čak i težine svog sopstvenog tela, kad začu glasak: — Ne steži nas toliko! — Ko to govori? — žena pogleda oko sebe, ispod sebe, ali nigde nikoga nije bilo. »Mora da mi se pričinilo?

— Nacrtaj Mesečevu dolinu! Nacrtaj brod koji će nas odneti do nje... — reče dečak, a pod prstima Princeze poče da oživljava brod, da raste.

— Ako se ovako nastavi — zaključili su građani i gradski oci — đubre će narasti do krovova i zatrpati nas. Svi kao jedan, uzeli su metle i lopate u šake, ali đubre je i dalje raslo, rugajući se svim njihovim naporima.

— reče jedan od gradskih otaca. — A parkovi, a trgovi, a igrališta? — potdseti ga drugi. — E, to se nas ne tiče! — javi se nekoliko glasova. — Neka neko drugi o tome brine. — Pa, ne može se tako, ljudi!

Stanković, Borisav - KOŠTANA

) Ulazi Stana. VASKA (prilazi Stani i hoće da je povede): Hajde i ti, Stano, sa nama da pevaš i da igraš. Niko nas neće moći gledati. Sami, kod nas i u našoj bašti igraćemo. STANA (otimajući se): Neću, Vaska, neću!

Niko nas neće moći gledati. Sami, kod nas i u našoj bašti igraćemo. STANA (otimajući se): Neću, Vaska, neću! (Plačno): Sami smo kod kuće. Otac ljut, prek...

Nije hteo da ga silom, s pandurima, otrgne od nje, da ga sramoti, a s njime i sve nas, celu kuću. Koliko se puta otac noću dizao, išao s pandurima. A tamo, kažu, sada čovek ne sme ni da priđe.

Gledam. Svakog dana govorim onom njihovom kmetu i pretim mu. »Neće«, odgovara on. »Ona nas, Cigane, i ne gleda«. TOMA A, neće? ARSA Neće.

Šantić, Aleksa - PESME

Uza nj, tek malko na šiljtetu niže, Kô simvol sreće, naša majka bdije; Za skori Božić košulje nam šije, I katkad na nas blage oči diže. U To bi halka zakucala. — ''Petar!'' — Usklikne otac — ''On je zacijelo!

I stari susjed, visok kao brijeg, Tresući s ruha napanuli snijeg, Javio bi se s fenjerom u ruci. Svaki mu od nas u zagrljaj hita, Majka ga krotko susreta i gleda, A on se javlja, pa do oca sjeda, I brišuć čelo za zdravlje ga pita.

Mi mu ruku celuj, a on, kao jela Visok, izgrli nas, pa konjica bela Zakroči. I dokle rano sviće doba, Mi ga ispraćamo, i mahalom starom Pred njim sluga Jovan krače s

Ovoj zemlji gospod sreće dao nije, Pritiskô je jadom i čemerom dugim; Dok se sunce rađa narodima drugim, Nas studena zima razdire i bije. O, zar nije dosta nevolje i tuge, I surova puta što reže i bode?!

1906. MI ZNAMO SUDBU... Mi znamo sudbu i sve što nas čeka, No strah nam neće zalediti grudi! Volovi jaram trpe, a ne ljudi, — Bog je slobodu dao za čovjeka.

U polja naša Iskariot uđe, I njive naše postadoše tuđe, i na nas pade guba i rugoba... Ustaj i pođi! Jauci su česti...

Zemljaci moji, dokle ćete, dokle? ''Tamo daleko! Jer nas usud prokle I na nas pade tvrda tuča s neba...'' A zar vam nije zavičaja žao? ''Žao je, brate... Bog mu sreću dao..

Zemljaci moji, dokle ćete, dokle? ''Tamo daleko! Jer nas usud prokle I na nas pade tvrda tuča s neba...'' A zar vam nije zavičaja žao? ''Žao je, brate... Bog mu sreću dao... No hljeba nema...

Uza me, topla, ti se pribi jače, I meni bješe kô da nas u letu Anđeo jedan zlatnim krilom tače. 1911. JUTRO Plavi dim izbija s kamenih ostrva; Po jedrima pada zore

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Engidu — posle pobede nad ne beskim zverom — kaže Gilgamešu: „Prijatelju moj, pobedili smo nebeskog zvera, zar nas potomstvo neće slaviti?

u periodu stvaranja epike, glavni su faktori pevači stvaraoci, kakvi su kod Grka bili aedi, kod Francuza truveri, kod nas guslari slični Višnjiću, a u periodu održavanja već stvorene epike — kad je stvaranje već završeno — glavnu ulogu imaju

koji čuvaju nasleđe iz prošlosti, kao što su kod starih Grka činili rapsodi, kod Francuza žongleri, kod nas mnogi pevači iz poznijih vremena.

Pesme koje su do nas došle, Vukove i starije, kratkog i dugog stiha, o ranijim i poznijim vremenima, sve su dobile svoj konačni oblik i

Poznato je da su se pesme o Marku Kraljeviću pevale već u XVI veku. do nas su došle pesme iz kasnijeg vremena. Od njih određeniju istorijsku podlogu imaju samo dve-tri, ali i sve ostale — ma

krvnika Bećir-agu, mole ga oni koje je aga zlostavljao: „Bogom brate, Kraljeviću Marko, pušti nama agu Bećir-agu, da nas Turci ne bi pogazili, sirotinju našu cvijelili.“ Tad se Marko u sve misli snađe, pušti vraga, nek mu nije traga.

Najzad, kod nas, za vreme turske vladavine, ugledu crkve doprinosila je i činjenica da su se klasne razlike podudarale sa verskim: na

i moguće — izražava najplemenitiji heroizam: Volim s tobom časno poginuti neg' ljubiti na sramotu Turke Morava nas voda odranila, nek Morava voda i sarani. Pesma uči: nema krnje slobode; ona je ili potpuna ili ne postoji.

ostavio je Vuk Stefanović Karadžić u Srpskom rječniku: „Narod naš misli i pjeva“ — kaže Vuk između ostalog — „da su u nas hajduci postali od turske sile i nepravde.

Nije slučajno to što je na našem jeziku ispevana krilatica: „Pesma nas je održala, njojzi hvala“. U vekovima ropstva slobodan život bio je moguć samo u uskočkim i hajdučkim družinama i u

Takvi su, na primer, sledeći: „To izusti, a dušu ispusti“, „Bog mu dao u raju naselje, nama, braćo, zdravlje i veselje“, „Nas lagali, mi polagujemo“, „Odvede je u bijelu crkvu, pokrsti je i vjenča je za se“.

U Homera imaju stalne epitete veoma mnoga ljudska n geografska imena, a kod nas samo nekoliko takvih imena: Jug Bogdan (stari), Relja (krilatica), Alil (gojeni), Dunav (tihi), Kosovo (ravno), Biograd

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

nekim lakim tugama U svojim sitnim grudima U ZASEDI IZA PETNAESTE Nije rano da saznamo sami Šta je ono lepo što nas mami Što nas tajno čeka pored ceste U zasedi iza petnaeste Kad osetiš da ti srce lupa Kao neka vodenica glupa

tugama U svojim sitnim grudima U ZASEDI IZA PETNAESTE Nije rano da saznamo sami Šta je ono lepo što nas mami Što nas tajno čeka pored ceste U zasedi iza petnaeste Kad osetiš da ti srce lupa Kao neka vodenica glupa Šta je ne znaš

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Od njih ću ja najprije doznati ko je u školi dobio batine, šta učitelj sprema za nas bjegunce, šta se o nama priča. Samo je malo potegnem za jezik, a ona se rastoroče. — Je l' takva i tvoja Lunja?

— Da znaš, Jovanče, ona će nas prva pronaći, budi u to siguran. — Kako će nas naći, ako joj niko ne reče? — čudio se mali harambaša. — Kako?

— Da znaš, Jovanče, ona će nas prva pronaći, budi u to siguran. — Kako će nas naći, ako joj niko ne reče? — čudio se mali harambaša. — Kako? Šta ja znam kako. Ima ti ona za te stvari nos.

Samo se uputi kroz šumu i — njuc, njuc! —evo je usred Gaja, na Tepsiji. — I stane uz drvo, gleda nas! — dopuni ga Jovanče. — Bulji kao pečen brav, i ne trepće!

— I stane uz drvo, gleda nas! — dopuni ga Jovanče. — Bulji kao pečen brav, i ne trepće! — Pa neće nas valjda izdati, ako nas i pronađe — poče da ga tješi Jovanče. — E, to već ne znam — iskreno priznade Stric.

— dopuni ga Jovanče. — Bulji kao pečen brav, i ne trepće! — Pa neće nas valjda izdati, ako nas i pronađe — poče da ga tješi Jovanče. — E, to već ne znam — iskreno priznade Stric.

Nije tamo, znači, nikakav razbojnik, mrtvac ili nešto slično. To je neko od poznatih. — Ej, pokaži se, nemoj nas plašiti. Prsti na nogama opet obijesno poigraše.

— Ehe-he, jeste li se prepale? — Da znaš, tužićemo te učitelju da nas plašiš! — svadljivo viknu jedna djevojčica. — Ne idem ja više u školu pa da me učitelj izbije kao tebe danas — dočeka

— Pa tamo gdje se vi krijete. — Ee, pa ti ne možeš tamo! — otegnu Stric s drveta. — Kod nas dolaze samo oni koje je učilelj istukao. —A meni učitelj ne da da Žuju dovodim u školu — požali se mališan.

Sad se i Stric rastuži. — Ništa se ti ne boj, ne damo mi tebe. Ima nas ovdje... Ih! — Eh, ima vas, a tjerate jednog malog dječaka da ga vuci rastrgnu.

je čitavo vrijeme ćutao, odjednom se javi: — Naš je Nikolica najmanji meću nama, a ipak je učinio za naš logor više od nas sviju. Ostavio je tamo ono što najviše voli. — Bogami, baš jesam! — iskreno priznade mališan.

tamnim očima da Jovanče, već spreman da vikne, samo grgutnu kao mlad pjetlić i nastavi mnogo mekše: — A zašto da nas gledaš? Umjesto Lunje u razgovor se utače nakostriješeni Stric: — Došla je ona da nas špijunira, znam ja nju.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

PROTIV TURAKA 70 TURSKA LUNA 71 MOLITVA ZA SRPSKU ZEMLjU 72 POHVALA RATOBORCIMA 73 ZA SVOJ ROD I PRIJATELjE 74 SVAKO NAS ZLO I BOLEST NAHODI 75 PISMO NA LEDU 76 LUKAVI DANI 77 UKLETI 78 ZDRAVICA I 79 NOVOGODIŠNjA 3DRAVICA 1732.

MOLITVA ONOM, KO SE OGRĆE HALINOM SVETLOSTI On se odeva svetom ka mi s haljinom; da odene i nas! Neka nam da, ako n bludnim sinovom, na naš prst prsten i obuću nam na noge, ako i nismo podnosili prekodna tegobe i

KANO GROB OTVORIH MOJE GRLO Ti si nebesni hlebac, — živi nas! Rekao si: raširi ti usta, i napuniću ti ih! Ispuni me tvojim darom! Ispunio si mi usta moja.

POHOTA OČIJU Reči božija, pošto ti, reči, plot bi, Sačuvaj nas od pohote plotske, Sačuvaj nas kao zenicu oka Od pohote očiju.

POHOTA OČIJU Reči božija, pošto ti, reči, plot bi, Sačuvaj nas od pohote plotske, Sačuvaj nas kao zenicu oka Od pohote očiju. Reke, naučite se od mene Kako krotak jesam I smeran srdcem!

nemudri, nego kakono i premudri, i skupljajući vreme, zašto dni su lukavi, zašto ko tom sakrivaju u miru lovci adovi na nas, kano na ptice, mreže i sklepe. ROSA Ne znate li kako rana rosa od sunca izsiše? Tako i vaša mladost brzo gine.

I tetivo je na njemu nategnuo, te smrtne strele zapeo i gotove stoje. Teke isto ha! da ih pusti na nas i potuče nas mahom.

I tetivo je na njemu nategnuo, te smrtne strele zapeo i gotove stoje. Teke isto ha! da ih pusti na nas i potuče nas mahom.

Naš život, kano brzi konjik hitro ide da nas stera i skupi na kraj sveta, koncu nam žitka ovoga. NESKAZANI SE SUKOBE SNAHODI ...

I drugi pak: Iz dubine preispodnje zovem k tebi, gospodi! Gospodine, poslušaj mi glasa! ... Pak ovaj: Prosvetljaj na nas lice tvoje te nas obasjaj i bolje će nam biti! A taj: Kojino sediš na heruvimeh, ukaži nam se!

Gospodine, poslušaj mi glasa! ... Pak ovaj: Prosvetljaj na nas lice tvoje te nas obasjaj i bolje će nam biti! A taj: Kojino sediš na heruvimeh, ukaži nam se!

A taj: Kojino sediš na heruvimeh, ukaži nam se! i podigni tvoju silu te dođi da nas oslobodiš! Drugi opet: Skoro da bi nas prestigle tvoje kadre milosti gospodine, kojeno od veka su ti!

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Beše to kućica puna svega i svačega, a najviše topline (one topline koju ćete uzaman tražiti kod nas); kao i sve kuće u tim krajevima, beše ona pravo toplo, skrovito i mirno gnezdance! Kuća nije imala prozora s ulice.

Eh, reče, pusta, reče, vera što ni smiće i na nas i na vas, a keif mi, reče, da gu uznem, ete, za mojega Halila!...“ I istin’ zboreše žena!

— E, — uzdahnu Tasko —— toj si je, Jevdo, naš k’smet... Kad beomo deca, niki nas, ni tatko ni majka ni, ne pitâ: ’oćemo li eli nećemo; a sag, kad sami stadomo „tatko“ i „majka“, — sag nas pa ne

deca, niki nas, ni tatko ni majka ni, ne pitâ: ’oćemo li eli nećemo; a sag, kad sami stadomo „tatko“ i „majka“, — sag nas pa ne pituju naša deca!... Predi nâs naši stareji nas ne pitaše; a sag nas pa naša deca ne pituju!

Predi nâs naši stareji nas ne pitaše; a sag nas pa naša deca ne pituju! Toj ti je, Jevdo, što kaza’, otoičke, naš k’smet!...

Predi nâs naši stareji nas ne pitaše; a sag nas pa naša deca ne pituju! Toj ti je, Jevdo, što kaza’, otoičke, naš k’smet!...

— Plače? Zašto da plače? — Mori, — odmahnu rukom Vaska — ti ništo ne znaješ, bata-Mane! Taraf-taraf se napraji kod nas dom... Život si nema od njeknja!... — Što, more? — veli zaprepašćeno Mane i ostavi cigaru.

dabeter!... Pa što si berem ne povedeš sas teb’ i čorbadži-Jordana, te ga ne dovedeš pomeđu nas u hamam?... — Otada ga majka nije više vodila sa sobom, i tako je Manulać proglašen definitivno za muško.

— Ej, Doke, Doke, ti si ostade jošte pâ ona! — Što će si činim? K’smet! — veli Doka. — Damno te ne beše pri nas... — reče joj s neke visine Tašana. — Ama, imam si, ete, niku muku, — a ni sag vi ne bi došla! — E, što si imaš?

Ti li gu kaza i prati gu ovam pri nas, u dom mi?! Ubavo mi obele obraz! Hadži-Zamfirska Zona se faća u oro... iska da se orodi sas ludu Doku, Doku da vika:

— Neje... Neje iskačala ni u avliju! Treći dan veće... Mori, zašto me pituješ? — Pa kude je? Vikni gu! Okni gu pri nas. — Zone, mori! Ela ’vam-ke pri tetu ti! — razdera se tetka Taska. Zona se odazva na poziv i izađe iz sobe.

Šta će stranci reći na to? A naše budne policije niotkuda, da nas, vele, poštedi od svega toga!...“ Eto, tako kažu kad je o sirotinji reč.