Употреба речи нас у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Наше је село са Немцима измешано — а Немци су наши питоме нарави, блага разума... Пред нас су излазили с белим крпама, а пред Маџаре, као пред једноверну браћу, са литијама. Гостили су и нас и њих...

Пред нас су излазили с белим крпама, а пред Маџаре, као пред једноверну браћу, са литијама. Гостили су и нас и њих...

Ето, драги пријатељу, од свију наших вештина песништво је на највишем ступњу: па кажи ти мени колико нас има који бисмо умели и хтели правити разлику међу Бранком и М. Д. Рашићем?

Па ко зна, можда је њему милије било оно дете под земљом, неголи ми на земљи?... За њиме је плакао, а нас љубио... Тајна је то!... Астроном гледа у звезде. Је л’ му ко сахрањен у њима?... Ми гледамо у земљу...

Будите здрави, господине, и опомен’те се кадикада вашега сустрадалника; а нас?... Ах, господине, нас заборавите! Грехота је оних се сећати о којима бог бригу води, а сирочад су деца божја...

Будите здрави, господине, и опомен’те се кадикада вашега сустрадалника; а нас?... Ах, господине, нас заборавите! Грехота је оних се сећати о којима бог бригу води, а сирочад су деца божја... Марта Станојевића“.

Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!... Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари... Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...

пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају... Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...

Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!... Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем

зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...

Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако

— Ја, пријатељу, до Београда. — Далеко, — рече човек, — али шта ћеш, људи смо! Сваки од нас иде за својом срећом, нико не зна где га шта чека...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Орла за пријатеља имати није шала, то лепо звечи! Но οнајлепше чему нас ова басна учи, ово јест: да се силни не узда у силу своју, ибо „Еστίν Δίκης ορθαλμός, оς τа πάνθ΄ ορά”: „Ј е с т с у

Но испитајмо сами себе нисмо ли сами криви кад нас сродни и пријатељи не љубе. Ко је самом себи на свету пријатељ, никад неће верна пријатеља стећи.

Свећа је просвештен разум који нам показује истину, а мрачно сујеверије чини нас бојати се слабе кокоши и покојних у гробљу костију које нису кадре ником никада зла учинити.

Премудро нас учи П и т а г о р, у златни своји стихови, чеса се ваља бојати и чеса не: „Πρήσσε δε ταύθ ά σε μη βλάψει λόγισαι δε

Простосрдечно и бедно магаре увјештава нас да се с силним не дружимо. Чему нас лисица учи, то остављам нека свак погоди.

Простосрдечно и бедно магаре увјештава нас да се с силним не дружимо. Чему нас лисица учи, то остављам нека свак погоди.

Пак што би било? Ништа него скудост и недостатак. Чему нас дакле ова басна учи? „Мηδέν άγαν: Ништа преко мере”. Ухвати зеца, па онда трчи за јеленом.

Наравоученије Све овој подобне басне уче нас предострожности и чувању. Правда, није лепо да је човек без узрока и преко разлога нити подозритељан нити

достојни су не само преваре но и поруганија; прво: што неправедно, а друго: што будаласто желе и запевају. А наша нас бака учи да ако што у срдитости и страсти и речемо да ћемо учинити, кад се гњев и страст утоле, о том ни да не мислимо.

једна од старијих и искуснијих лисица, придосетивши се њејзином лукавству, одговори: „Док си ти реп свој имала, ниси нас на то совјетовала, а сада, гди си ти без репа остала, хотела би да и ми наше одрежемо, је ли? Видиш ти памети?

Како то? Ево овако, слушајмо само. Кад нас ко превари, жао нам је и тужимо се, а у исто време толико не желимо него да нас други варају, пак ко нам је вешт и ко

Ево овако, слушајмо само. Кад нас ко превари, жао нам је и тужимо се, а у исто време толико не желимо него да нас други варају, пак ко нам је вешт и ко нас лепо уме варати онако баш како ми желимо преварени бити, то је наш човек!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Промењен свет нас плашио, нов нових краљева ред, ал свак се брзо снашао: то беше исти свет. Ко пре педесет година, свако пронађе

Пророци престоле скућили, али ни ноћу не спавају: од оног што су нас бичем учили бичем нас одучавају! А небом опет лете свеци, кровови, руке, олтари, шестокрилни анђели и трокрилни

Пророци престоле скућили, али ни ноћу не спавају: од оног што су нас бичем учили бичем нас одучавају! А небом опет лете свеци, кровови, руке, олтари, шестокрилни анђели и трокрилни ормари!

Гледамо тај пламен високо изнад голети, гледамо тај пламен, - у њему још ничега нема! Ни онај ко нас води не зна хоће ли одозго да нам сине зора, или пожар у коме ћемо, град за градом, жито за житом, изгорети.

Поређају нас везане уза зид, пуцају у нас, - прска нам лобања, прска цеваница, подлактица, коска, отежасмо од олова у телу.

Поређају нас везане уза зид, пуцају у нас, - прска нам лобања, прска цеваница, подлактица, коска, отежасмо од олова у телу. Дође и вече. Уморили се стрелци.

Дође и вече. Уморили се стрелци. Одвезују нас, псују нам Бога и мајку. Са стрељања се враћамо кући ко с посла, и док се у кујни подгрева вечера жене нам крпе

Ујутру вешала, нова новцата, чврста, ужад јака, џелати обучени, - руку на срце, ничему замерке нема. Вешају нас брзо, вешто и лако.

Вешају нас брзо, вешто и лако. Висимо тако обешени до мрака, време је вечери, скидају нас, - ми живи, сви нас туку и псују; али ако.

Вешају нас брзо, вешто и лако. Висимо тако обешени до мрака, време је вечери, скидају нас, - ми живи, сви нас туку и псују; али ако.

Сутрадан зором довуку грања и дрва, наслажу ломачу, за њу нас голе вежу, принесу шибицу, потпале, и гори тако, гори недељу дана, цела варош од пепела посиви.

Кад све догори, ми изађемо из дима, краљица пада у несвест, а краљ трља очи и гледа нас запрепашћен: Сунце вам ваше, па ви опет живи!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

„Ми смо гонили Турке до Чачка — прича даље мој отац — наша је војска била из саме ваљевске нахије. Код Чачка Турци нас добро дочекају и убију нам 27 добри’ момака, но ми опет и Чачане и Ваљевце (Турке) растерамо и сав Чачак попалимо;

,А нуто г’, кнеже, Бог и душа, каке су му ноге танке, не има ни чарапа у чизмама, но голе ноге, а ми се уздамо да и нас ођене, а и он бос иде.’ Насмеја се Арса и каже: ,Тако носе сви крштени цареви, а не као ваши Турци!’ и проче.

— ,Господин Мијушко!’ — одговорим ја. — ,Који је то г. Мијушко?’ — Ја кажем да је он прешао и подигао нас у име царево, и да је сада и он овде.

— ја ћутећи тако мислио сам: ,Мој господин Мијушко, наопако ти било, ти си међер нас преварио те смо као тићи без перја врло рано излетили из гњизда на лапавицу.

да је то лажа нека; а ја сам мислио да је он најпре с царем вечерао, па онда међ нас прешао: тако је умео лепо лагати.” „Утом дође с оним официром и Мијушко.

Стаде вика Турака из Босне, са оне стране Дрине: ,Хај, браћо, удрите се, не дајте се! ето нас у помоћ к вама!’ Пак низа сва брда потрчаше Дрини. Ми куће попалисмо, робље и стоку отерасмо.

Она два стара (свештеника) исповедају старе људе, а нас тројица млада учимо децу како се ваља крстити, Богу се молити, и оца и мајку у руку љубити и почитовати, и проче, и

Све то ми поравнамо и помиримо, уверавајући добре о царству небесном, а страшећи зле муком вечном. Нас је било у селима која су бранковичкој цркви долазила пет попова, но нисмо делили, него наши нуријаши од нас пет кога

Нас је било у селима која су бранковичкој цркви долазила пет попова, но нисмо делили, него наши нуријаши од нас пет кога првог нађу, зову га, те чита молитву или крсти и проче; и сваки попа неће рећи: „Није то моја нурија, нећу да

Ми смо сви свештеници као браћа живили, а народ нас је као апостоле почетовао и слушао, тако да су и од околни̓ нурија долазили, и гледали и цркви милостиње као у

тако да су и од околни̓ нурија долазили, и гледали и цркви милостиње као у монастире давали, а свештеници други од нас обичаје примали. Сад опет да вам приповедам из житија мога оца.

Млого је пореза давати, не можемо, ето какви смо голи и боси, а ми смо злеудне најбоље газде у сиротињи, ко ће од нас онакви̓ дати по 100 по 160 гроша на главу” и проче. — Онда везир попусти мало од порезе.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Механа је у селу М.... грађена сасвим по плану, као што су већ обично у нас механе по селима и друмовима. Столице сламне, обојене зеленом бојом; у неких се већ слама одрла па виси доле.

Еле, искићено баш како ваља, као оно кад је што по плану. Механџија и момци — Цинцари, као што је и то већ обично у нас по свим механама. Осим сељака, ту су почесто свраћали на каву учитељ и два практиканта из среске куће.

— Ја, за каву. — И градите слатко, штрудлу, локумиће, гурабије... је л̓ те? — Јес̓, то ће капетан градити. У нас, хвала богу, то не граде. — А имате капетана? — Имамо — ја! — одговори Радан већ излазећи из стрпљења.

А не знају они, јадни, шта би било од нас! Ево, дошао би лепо Немац или Инглиз те нас све овако купио и одвео на море да лађе вучемо... Хоће републику, комуну?!.

А не знају они, јадни, шта би било од нас! Ево, дошао би лепо Немац или Инглиз те нас све овако купио и одвео на море да лађе вучемо... Хоће републику, комуну?!... Виргаз њима треба — виргаз!

Док му приђе кмет и за њим два општинара с главом шећера. — Господине — почеће кмет — није баш у реду да одеш од нас тако празне руке... — па му пружи главу шећера.

— И ми нисмо по пола људи... Гле ти њега! Ушушкао се ваздан тамо око тих сјајних пулија, па нас и заборавио!... — узеше га корети што шушка с капетаном. — Бог душмана заборавио, браћо!

— Лепа пара! — Ама и свирач је, нема га шале — прихвати поп. — Оно има још свирача овуда у нас, али од Среје бољега нема. — Да је мајстор у том послу, то знам, али нисам знао да му се толико плаћа.

— Ваљда ћу наћи где добра домаћина. — 'Оћеш, 'оћеш Срејо! — куражи га Бороје. — Ти си човек вредан — познат овде код нас. Свак ће те драге воље узети у кућу — Бога ми јес' — прихвати Голуб — ваљану човеку ласно је наћи и најма и рада.

— Дела читај! — рекоше сви и стадоше око нега да слушају. Видак се искашља мало, па поче: »Уговор између нас потписаних, и то с једне стране мене Сретена Стојића, тежака из Н.

— Видећемо... — одговори Среја, па се окрете да пође. — Море, љуцки ти кажем дај паре; богами ће бити од нас чуда. — А ја теби љуцки кажем да немам — одговори Среја осечно и пође. — Их! та станиде, само да те питам!

Још с вратница поче тек један: — Ама Милуне, шта ти ово учини од нас? — Шта, море? — упита Милун зачуђено. — Што ти нас закла? — Како, море? — упита опет Милун у чуду.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Кад се тај Србин замоли, најпакоснија Циганка не би се могла оглушити о молитву његову, а то ли добри бог, отац свију нас!... Лепо верујеш да му се молитва услишава.

Ја се смирити нећу док се трипут његовом главом не котурнем!... Тако ми оног небеског свештила што нас греје, и тако ми овог часног знамења!... И прекрсти се. Његове речи ледише срца...

— Сурепе, Станко, Илија, Јоване, Јовица!... Ви ћете са мном... А ви... Ногићу, ..... Води их на Дренову Греду и тамо нас чекај... Ако сутра до подне не будемо тамо, онда нам потражи стрв или јав! Збогом! — Збогом, харамбашо! — Збогом!

Ти, Јоване, до Илије... још овамо мало... Ти, Сурепе, ту, близу ћуприје... Јовица, ти ћеш овде, а ја ћу онде. Нас петорица смо са леве стране пута. Ти, Станко, ти ћеш сам бити с десне стране... онај грм... тако!...

Као да му веле ти погледи: ја ти верујем!... ти си поштен човек!... И бићу твоја, само твоја!... Само нас гроб може раставити, а више нико. Он це загледао, забленуо... душа му се стапала с њеном душом...

— Још само треба звати попа да их опоји! Сви се насмејаше. — Турци ће њих склонити — рече харамбаша. — А за нас ће боље бити да зараније шуму хватамо. И... док длан о длан — њих нестаде...

Привикаше са свију страна: — Да га примимо, харамбашо! — Нек бар Станко има пара да нас не буде „лијо” — рече Заврзан. — Бога ми је потешко Станку пара наћи, он пушком коље! — рече Суреп.

Хајдуци се засмејаше, а Заврзан рече: — Море, па ти и људе засмејаваш!... Је ли, Станко?... Ма, чиме нас тако омађија?... Откад ти дође међу нас, и Суреп се прођаволи!...

Је ли, Станко?... Ма, чиме нас тако омађија?... Откад ти дође међу нас, и Суреп се прођаволи!... Суреп само одмахну главом, као да би хтео рећи: Хајд̓, хајд̓!...

— А како се презиваш? — Селаковић. — По презимену бих рекао да ниси растао на једном месту... — А ко је од нас и одрастао на једном месту? — питаше Зека.

— Зађи овуд по селима па причај како је на Дреновој Греди даник хајдучки. — Добро. — Јоване!... Јовица!... — Ево нас, харамбашо! — Идите у Баново Поље.

— Не, соколе! Не смемо тамо. Па и шта би?... Дева је зверка. Он никад не истрчава. Он, колико чува нас, чува себе двапут више. Никад харамбаша није отишао њему, него он сам дође те јави, ако је што вредно јавити!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ПАДАЊЕ ЛИШЋА Корачаше нема, хладна, поред мене, Без сребрне сузе у мутноме оку; Крај нас беху мртве руже и врбене, Падало је вече на воду широку Старе једне реке.

Њен је корак био Кô корак самоће, нечујан и сетан. Бесмо тако тужни; нас тишташе тихо Исти јад без суза и бол истоветан.

Кô душа јесени, кад нам приђе тада, Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас, и хладне врте, и природу бôну. А кад стари клавир дирне руком лаком, Биће звуци црни: чиниће се сваком Као да

ЗВЕЗДЕ С острва Лопуда Високо у грању мирно горе звезде, И широка песма мора у тишини Чује се око нас; и ти гласи језде Кô да роса пада у сребрној тмини. У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже.

Јесмо ли као у исконске сате Налик на твоје обличје и данас? Ако ли нисмо, каква туга за нас, Ако ли јесмо, каква беда за те. Мој дух човеков откуд је и шта је?

Виноград мој у страни, И трешње већ у цвету. Одозгор у час рани Зазори целом свету! Туде се бију за нас Вечито Јуче и Данас.

те срео тамну, пуну сете — Браниш невидљивој сузи да потече; Кô сен безнадеждни, тако, јадно дете, Ти беше поред нас цело једно вече. Све беше одавна нестало међ нами, И љубав, и мржња.

ГАМА Не! та болна љубав коју срце наше Сад куне у своме очајању дугом, Беше можда мржња која нас враћаше Увек у загрљај кобни једно другом. Ми смо се љубили мржњом у то доба, Чежњивом и тамном мржњом. Вај!

Вај! што мучно Беше, када једном неста и та злоба Која нас држаше дотле неразлучно. Најзад, стисак руке безнадеждан, ледан!

И док љубав гори свим жељама њеним, И ноћ тече дуга, мирисава, собна, Крај нас, као сужањ, бди чудна и кобна Лепота, с очима вечно замишљеним.

небројене, На тој међи измеђ вечног и тренутка: Јер, ма смрт и била у дну нашег кутка — Свет је само оно које у нас стане.

Каква химна срца, та реч неречена! Та реч што не позна беспућа ни блудње! Кад тишина збори место нас, реч њена Има сву чистоту сна и болне жудње.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Била су само два кревета. Један празан, а на другом један човек. Он је седео лицем окренут нама и гледао је у нас. Ох, боже, какав је то поглед?!

Он је седео лицем окренут нама и гледао је у нас. Ох, боже, какав је то поглед?! Он гледа у нас; видело се да гледа у нас, али му поглед беше упрт за читав педаљ поврх нас.

Ох, боже, какав је то поглед?! Он гледа у нас; видело се да гледа у нас, али му поглед беше упрт за читав педаљ поврх нас. И што му се ми више приближавасмо, поглед се све више ближио тавану.

! Он гледа у нас; видело се да гледа у нас, али му поглед беше упрт за читав педаљ поврх нас. И што му се ми више приближавасмо, поглед се све више ближио тавану. А лице!

— А он? — рекох ја Јоца ми погледа у очи: — Број 17? Њему, брате, ми чинимо само оно што је у нас реч „утехе ради”. То јест, заваравамо га да не остане без оне једине животворне и божанске медицине, без наде!

Али није, забога, не познајем га! Чим изиђосмо из болнице, сретосмо нашег друга Мишу на фијакеру. Он стаде, потрпа и нас у кола и одвуче на Саву, где смо се поштено искупали. Купање оживи човека и опет га њиха и успављује.

Не знам колико су година били ортаци, али у то доба, пре двадесет година, појави се код нас ватра из магазе! Ја нећу да се упуштам у све у оно доба могућне комбинације „откуд ватра!

ме је слатко голицао; и залогаји од њега тако су одсудно брисали све моје интензивне утиске, као четка с кречом оне за нас пуне значаја речи и слике што смо их ми угљеном писали по зиду од школе.

његовог као стакло мртвог ока откачи атом леденог очајања и као лавина падаше све силније и огромније наниже: прегази нас двојицу и здроби девојку.

Сетих се кад сам јој главом лежао у крилу на клупи, у дражђанском Великом врту. Око нас шума и чисте стазе. Као да чујем Лабу, и детао негде кљуца, и у ушима ми зуји, и ја гледам горе и видим само небо и њу!

вијор силно цимнуо прозором, или би напео стару потклобучену тапету на зиду, па би одмах одлетео даље; и док се око нас слеже прашина, чује се како у даљини хуји и све се диже у облак. Ја сам с мамом седео после ручка и пушио. Ћутали смо.

причао о сребрењацима начелниковим, о либадету што је везао његовој покојној жени, о ватри која је сагорела и њега и нас, о некакој помади од које расте коса, и шта ти ја знам.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— А ми чекали и чекали — вели поп Спира, — нећете ли се ви кренути овако к нама. Па кад вас нема код нас, ето нас код вас; па сад било вам право не било! — Ију, господин-Спиро, шта вам то сада пада на памет!

— А ми чекали и чекали — вели поп Спира, — нећете ли се ви кренути овако к нама. Па кад вас нема код нас, ето нас код вас; па сад било вам право не било! — Ију, господин-Спиро, шта вам то сада пада на памет!

— вели поп Спира. — Ајд’мо, диж’те се, да идемо. — Ју, зар већ! — зауставља их госпоја Перса. — Па ви’те да нас ваш сат опомиње. Седамнаест сати; ако то није доцкан, онда никад неће ни бити. — Та ман’те га дођавола!

— Ех, »наравно«! Какво »наравно«!? А, таман посла! — Зашто, забога? — Па тако ето, не шикује се то вама, код нас толиких... — Не, не, кроз дан два само, па ћу одмах да се уселим у школу... а дотле ћу се стрпити већ.

— Па кад баш хитате, оно вас нећемо задржавати, а сутра? Сутра се, дакле, смем надати да ћете нас почаствовати посјетом — вели гђа Сида. — Ја ћу бити тако слободан... — Е, дабоме! Тек штогођ... — вели гђа Сида.

Није то ништа тако страшно! Има још, фала богу, недеља, па ето може и код нас доћи. — Ху! Немој ми бар ти пристајати на јед! — обрецну се гђа Перса.

»Видиш, бештије једне«, мисли у себи гђа Перса, »како се каприцирала, па баш ни једне речи! Ни да се бар пошали да нас позове после ручка!« Сва јој је мораста изгледала, али јој није дала приметити да се љути.

»Видићете само«, говорио је Палчика, »ја сам малерозан човек, преживиће та све нас, ожениће и Савицу и посашиваће и праунуцима гаћице а по тестаменту док је она жива, она све ужива и не сме се ништа ни

Е, баш, баш сте добро учинили што сте дошли — вели гђа Сида; — а ја сам баш мислила да пошљем по вас да дођете; или да нас чекате код вас. — Ето видите, а оно испало па ће да буде и једно и друго.

— Лако је сравњавати — вели Пера — кад је већ тако. — Питај, Јуло, господина какво смо ми цвеће, ја и ти. Како би нас назв’о? — А зашто да га ја баш питам? — вели Јула, збуњена и румена. — Питај га ти.

— Ћутим, Спиро, и једем се само у себи... нисам нека свађалица. Слушам па гутам. Слушам само шта говоре за нас... — А шта говоре? — запита озбиљно поп Спира и седе, а устао је био да иде поп-Ћиринима. — Шта говоре!

— Ама, Сидо, све ми се чини да ти... — Ето! Што га нема код нас; а код њих је био и пре и после подне! Дош’о је после подне још кад је Жужа ишла по вешплау, а изаш’о је кад су се

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Иди сад. Она пошла. Али се опет вратила. — А ако ли да се спремам? — Шта? — Па не ли дâр? Ете за тебе што ћеш да нас венчаш. Па за кума, старојка... бошчалуке, и друго што треба.

И за вас и за нас није то добро... И остали би Турци излазили и они би их молили, отварали им своје куће, звали да их нахране, угосте...

Стара мајка се одмах диже. Нас, децу, па н оца, пресели у другу собу а она оде у гостинску да је осветли. Слугу посла да иде и јави по комшилуку

сваког мртваца, увише у чисто, бело платно, онда га, ма да су се од старости једва оне држале — не дајући никоме од нас млађих ни да гледамо а камо ли што помогнемо им — саме оне унеше у собу.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Кад би му његов пријатељ, месни учитељ, против тога што приметио, реко би му Љуба: — Код нас је љубав и женидба трговачка; ми без новаца не можемо никуд.

— Опростите, код нас су ови проклети басамаци. Колико пута сам мога молила да их већ једанпут касира, па ми све обриче на пролеће, но нећу

— Та оставите засад то питање на страну; имамо још часа за то; сутра је берба, па ћете код нас остати. — Ја не могу сутра остати. И код нас је берба, морам кући. — Али сама Савка ме молила да останете!

— Ја не могу сутра остати. И код нас је берба, морам кући. — Али сама Савка ме молила да останете! — Не могу. — Дакле, ви никакву љубав не осећате.

— Изволите грожђа. — Хвала; могли бисмо се већ вратити, да се не задоцнимо; далеко је, може нас мрак ухватити. — Како изволевате. Љуба опет кочијаши. Настао је већ сумрак. Љуба јако тера.

— Тако смо и ми ради, — рече Љуба. Женске се на то уклоне. — Пре него што почнемо разговор, молио би’ да нас на квартир упутите, јер овде у селу нема гостионице за нас, — рече чика-Гавра. — Ви сте на добром месту.

— Пре него што почнемо разговор, молио би’ да нас на квартир упутите, јер овде у селу нема гостионице за нас, — рече чика-Гавра. — Ви сте на добром месту. Ви ћете ту остати и на вечери и на квартиру, а и ја ћу овде спавати.

Ја јој једно пишем, а она друго одговара. Ја иштем да изрази своје чувство, а она каже: чувство у бога! Та и нас свију чувство је онде, ал’ из њенога писма не види се да она мора моја жена бити . — Тако је.

Тако је цмокнуо, да се и сама мати заруменила. — Изволите сести. — Хвала. — Ви сте већ готово на нас заборавили били. — Знате, ја сам човек који се не намеће; где ме радо примају, тамо идем.

— Ах, композицион — то је сасвим друго, то је музикалише дихтунг — тако нас је клавирмајстер учио; а акомпањирен, то је кад један другоме у музици или певању — како се каже — помаже.

Ту уђе госпођа Гледићка. — Опростите што сте нас овако нашли. Ноћас смо имале доста посла, па легле да се мало одморимо. — То смо ми онда рђаво дошли. — Боже сачувај!

Изволите само сести. Мој Стева неће се дуго бавити, мало је ишетао, али сам га већ звати дала. Но, откуд за нас та срећа? — Молим, само да фиранге дигнем. — Е, сад да видимо!

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

И све ће ићи по старом. А нико нас ни о чему неће питати, као што нас ни до сад није питао. Само нека све дође брзо, што пре, јер живота више нема то је

И све ће ићи по старом. А нико нас ни о чему неће питати, као што нас ни до сад није питао. Само нека све дође брзо, што пре, јер живота више нема то је јасно, а и овај мозговни, седећи

Шта ће боље него да лежи у цркви? — Е није тако, Душо. Мајка сам. Мајчином је срцу лакше овако. Пренећу јунака код нас. Ми имамо нашу гробницу, и ту ћемо, кад Бог рекне, лежати скупа.

Тамо је велика варош и нико нас не зна. Венчаћемо се, не брини и опрости, тако је морало бити. А што свет говори, нека говори.

Јер, ето, зар су то велике победе у овом купеу овде пред мојим очима, и у оном до нас, и у целом возу овом што ме носи мојој вереници, и у свима влаковима што на све стране разносе ране и срамоту, и тифус

Али нека, ја ценим човека који зна да чува тајне свога пријатеља. А ви како, господине Јуришићу? — Па тако, гађају нас и гађамо; убијају нас и убијамо. Увек исто, ужасно исто. — Ви мислите: гађају само вас; гађају и нас у Београду.

А ви како, господине Јуришићу? — Па тако, гађају нас и гађамо; убијају нас и убијамо. Увек исто, ужасно исто. — Ви мислите: гађају само вас; гађају и нас у Београду.

Увек исто, ужасно исто. — Ви мислите: гађају само вас; гађају и нас у Београду. Ја сам сад тамо — Верујем да вас гађају, одговори Јуришић.

Лаж је онај Иван Ланде макар био Рус, лаж је од главе до пете. Али и да није, он би био награђен и без нас. Ко би ушао у све оно тајанство ствари, или ко не види и не осећа ону руку која све регулише она што нас милује тачно

Ко би ушао у све оно тајанство ствари, или ко не види и не осећа ону руку која све регулише она што нас милује тачно „према данима у које нас је мучила и према годинама у које мо гледа и невољу.

тајанство ствари, или ко не види и не осећа ону руку која све регулише она што нас милује тачно „према данима у које нас је мучила и према годинама у које мо гледа и невољу.

и ја и њена тетка, која је заиста паметна и присебна жена, и сви они из куће, те се он постепено умирио и уверио нас да више никад онако шта неће покушати.

Африка

смо на рибе које излећу из мирног, зеленог или азурног мора, а покоји брод, који је пролазио хоризонтом, био је за нас — догађај! Ноћу се за бродом вукла фосфорна река, свако вече, што смо били даље на југу, све светлија.

Велике светле кугле, као запаљене буктиње и као сунца, бежале су такође од нас. Узбудљиво је било гледати у тај млечни пут који се вукао за бродом. Остављасмо са стране невидљива Канарска острва.

Најзад, та далека линија на хоризонту обала је Западне француске Африке. Тамни галеби који нас надлетају први су весници од ње. До Дакара је још увек далеко.

“ Појављује се испред нас, пре уласка у пристаниште, диван гребен: пуст, неприступачан, обрастао ретким биљем. Вуије да су на њему нађене читаве

је широким огртачима, индиго и плавичастим, под прозирним огртачем од оног брокатног чипканог тила од којег се код нас праве завесе.

Покаткад је то као црно анђеоско крило које пређе испред обала. Један брод нас скоро додирује. Име му је Арханђел. Момци нас са брода ословљавају италијански. Разговарамо са њима.

Један брод нас скоро додирује. Име му је Арханђел. Момци нас са брода ословљавају италијански. Разговарамо са њима. Долазе из Ливерпула и иду за Буенос Ајрес.

Море, које је иначе толико прецизно по својим ивицама, меко је и густо као крем. Око нас народи и народи делфина, који се избацују из воде, кратки, скоро бели.

Шалупа није уопште осветљена, баца на нас облаке отровних гасова, и иде изгледа читаву вечност кроз потпун мрак. Чак и у ноћи се осећа чађ под руком, где год се

Гомила црнаца која вуче пус-пус, опкољава нас и намеће своје услуге. Пус-пус су колица на два точка која вуче по један урођеник.

Узвици ноћних птица и мајмуна имају чар нашег лавежа паса. Младић–црнац који нас води, бој, нуди нам своју господарицу која је „скоро белица, груди уздигнутих, кратке косе и нимало стара: свега

Хришћанин је. Узимамо пус–пус нас тројица три пус–пуса, и полазимо у тражњу најлепше црне Конакријке. Познато је колико је једном црнцу, код кога

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

отважио, и званије своје пренебрегао, лако би (да не кажем „извјесно“) до нужде и леба жељкати дошао, О чем нас не само наши, него и код сами Енглеза списатељи, као Бутлер, који је, при свем класицитету свога дивног сочиненија

комедија на нашем језику, таково дјело написати, које би читатеља или гледатеља (јер је време, мислим, да се и код нас театри заведу) на зевање не натерало, но паче часове брига и домашњи незгода пуне разгалило, а при том — ако уши

Ајде у кујна гледај твој ручак! МИШИЋ: О, ја молим нека остане госпоја код нас. Та с отим је пријатнији разговор што је веће друштво. ЈАЊА: (Проклето посла!) МИШИЋ: А гди је господична?

ЈУЦА Знате ли како ћете учинити да не платите? Да разгласимо једно јутро да су нас похарале пустаије; пак онда, кад се прочује по вароши, сваки ће вас жалити, и нико вам неће долазити да вас узнемирава.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Вели: „Мње за свагда пријатно седит на воздуху пролетном. Пролетњи ветар је тако умилан. А Сунце, нас људе, тако лепо грије; како нас лепо грије!

Пролетњи ветар је тако умилан. А Сунце, нас људе, тако лепо грије; како нас лепо грије! Њему се“, вели, „затвореници чине мало бледи, барусави, неочешљани, и ненамирисани. То не ваља.

Гарсули се био сместио и сео до Енгелсхофена, и рече: „Зар то није чудно да се данас, овде, опет, сретнемо нас двојица, где сам Вас први пут срео, пре тридесет и пет година. Мали је број био оних који су се вратили из Турске.

Видим, ено тамо, лево, гробља. А ето над нама, још увек, то Сунце које нас тако лепо грије. То Сунце које је моћније него и највећа бомба из топа. Како нас лепо грије.

То Сунце које је моћније него и највећа бомба из топа. Како нас лепо грије. Тамо, испод оног редута, ја сам Вас, као млад човек, први пут видео, у пратњи премилостивог цара Леополда.

И све то није имало никаква смисла, сем овог Сунца. Све прође а то Сунце сија. Како нас лепо грије. Нема ничег лепшег на свету од једног оваквог пролетњег дана.

„А зна да ми, Исаковичи, нигде нисмо били срећни. Ето шта смо дочекали. Све ће нас раселити. Имамо да бирамо, или да постанемо паписти, или москаљи! Боље да нисмо, каже Трифун, из Сервије ни излазили!

Нисмо ми јобађи, па да питамо смемо ли се селити. Сваки тражи боље царство. Нико неће са бољег на горе ићи. Не може нас Гарсули окивати, јер смо Росије жељни. А шта би сад хтео, дебели? Не ради Павле то, што ради, само по својој глави.

Тамо одоше толики. Боље да овде све распродамо, него да се срамотимо и да нас срамоте. А што кажеш за Павла, а откад је то срамота брата волети? И ја ћу, куд Павле каже.

Сад знамо што смо пуни рана! Возе га у ариште као арамију и ребелијаша, јер тражи наша права! За нас нема суда. Него ариште и два хусара! Убиће га, пази шта ти рекох, у аришту Осека!

Зар наши Хртковци нису митровачко властелинство? Зар сме Гарсули да га тера хусарима, без суда? Је л’ за нас нема закона? Чек, да то запитам профоза!

Деце ти! Ти да ми ћутиш! Знаш да си срдитко! Ако дигнеш руку на профоза, ни Павлу неће бити живота! Пусти ти нас жене, да питамо Павла, а ви седите, па гледајте из прикрајка!

Теодосије - ЖИТИЈА

услиши данас и нас грешне слуге своје што ти се моле. Дај нам, по твојој доброти, да добијемо још једно мушко чедо, које ће бити утеха

да се и ово лако презре, и крст узме на раме, и да се за њим усрдно иде, и све лако поднесе, на страдање његово за нас угледајући се.

А потражише и монаха који је био с њим и остале његове слуге; и ни њих не нашавши, говораху: — Какав нас је ужас снашао? — Камо се деде господин наш?

Зато, љубазни, ако ци икад примио какво добро од нас — сада је време да љубав покажеш. Ако се пожуриш те стигнеш и вратиш сина мојега, и тиме утешиш срце моје и матери

„И ако овим, мили мој, утешиш срце моје, многе почасти од нас даром и љубављу примићеш; ако ли ппезпеш нашу молбу, знај да ћемо ти место љубави бити противници.

се врати оцу својему, да не би како отац његов, због жалости за њим, љубав према нама променио у мржњу, па ћеш све нас и многе ожалостити.“ И тако отпусти војводу.

да моли милостињу, и милости њу као ништа презревши, и од оца сина уграбивши побегао, а оца и матер у самртни плач и нас у велики труд бацисте?

говорећи: — О, невоље од тебе, господару, шта ово учини нама, јер грчи си нам сад после наласка него кад пре тога од нас побеже! О, наласка горег од губљења! О, ризо, жељенога, жељнима запаљење! Како да те понесемо?

Које ли ћемо уздарје примити? Каквим ли светлим одеждама нас да обуку када су сами у жалосним и мрачним одеждама? О, пира ноћи ове, пуна весеља а уједно и преваре, макар се и

Како смо били безумни! Који нас сан грехова наших задржа, и тако уснусмо? Како га не везасмо узама, као што нам је и заповеђено, па бисмо се

Рашири се сам без нас, насити се, ти каменосрдни, немилостиви! А хоће ли те примити Господ? Ти што си преварио оца, преварио си и нас, а

А хоће ли те примити Господ? Ти што си преварио оца, преварио си и нас, а мислиш ли да ти се ваља Бога бојати? Ово и много друго од горчине срца њему изговоривши, молитву и благослов од

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Ипак је овај проблем изузетно тежак, понеки би рекли несавладив. Зар туђа душа није често за нас потпуна загонетка? Зар није човек за човека једна од тајни у коју се може најтеже продрети?

Ова пресељавања и премештања су као нека врста антропогеографских експеримената, који нас тачно могу обавестити о преиначавању психичких особина.

врло импулзивни који одмах и често без дужег размишљања раде: „зебу од многог мишљења“, и који кажу: „ко разгађа, у нас не погађа“, и погоде истину и најбољи пут.

Али то није наш циљ. За нас је довољно констатовати да се у народној маси развио разумнији дух. Сељак је успео да све више господари својим дивљим

И тако овим самовласним темпераментима није било тешко да се наметну. Надмоћност ових снажних личности изненађује нас и у периодима најскорије бугарске историје, чак и после ослобођења.

Маџаре, који се уз нас као браћа боре већ 800 година за уставност“. У току борбе за усвајање српско-хрватског језика за књижевни језик једни

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Још сам те мале гријехе оставио код куће да магарету које нас вози не буде превише тешко. Дуго су се тако возили низ ријеку све у разговору, док мачак не повика из џака: — Стој,

— Уф, уф, сад смо обрали бостан! — закука чича. — Ко ће нам сада казати који је од нас крчмар, а који чича Тришо, стари млинар?

“ ЈЕДАНАЕСТА ГЛАВА Ево за нас војводе! — Велика мишја скупштина — Ко ће на мачке стављати звона? — Потрага за Тошом — Читава коњица против једног

— Ура, тако је! — повикаше мишеви. — То је заиста мудар савјет. Да није јуначких ногу, нико од нас не би остао жив. Живио наш војвода! — Мишу пророче, а како ћемо чути да мачка долази па да на вријеме побјегнемо?

Над пољем облак путује мрк, бисерном кишом кваси ми брк. Кад облак прође, синуће зрачак... О, тише, тише, чуће нас мачак!

мачак предложи: — Склонимо се у ону високу папрат, а чича Брко мислиће да смо побјегли стазом, па ће пројурити крај нас. Тако се заиста и догоди.

— Е, куд ћемо сад нас двојица? — забрину се Шаров. — Останемо ли у планини, може нас појести вук. — Ми ћемо даље низ брдо, према ријеци.

— Е, куд ћемо сад нас двојица? — забрину се Шаров. — Останемо ли у планини, може нас појести вук. — Ми ћемо даље низ брдо, према ријеци.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

нисам марила месо Ни мене нису те крпе завеле Лудим за тобом овако нагом Не дај сунце да те милује Боље да се волимо нас две Само не овде само не на сунцу Овде се све види кошчице драга ИВ.

ПРЕД КРАЈ Куда ћемо сад Куда бисмо никуда Куда би две кости иначе Шта ћемо тамо Тамо нас већ одавно Тамо нас жељно чека Нико и жена му ништа Шта ћемо им ми Остарили су без кости су Бићемо им ко рођене

ПРЕД КРАЈ Куда ћемо сад Куда бисмо никуда Куда би две кости иначе Шта ћемо тамо Тамо нас већ одавно Тамо нас жељно чека Нико и жена му ништа Шта ћемо им ми Остарили су без кости су Бићемо им ко рођене ћерке ВИИ.

се више не зна Ни ко је где ни ко је ко Све је ружан сан прашине Чујеш ли ме Чујем и тебе и себе Кукуриче из нас кукурек (1956) ВРАТИ МИ МОЈЕ КРПИЦЕ Падни ми само на памет Мисли моје образ да ти изгребу Изиђи само преда ме Очи

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Ни пет пара се не даје за нас сироте аждаје. од акрепа нема ништа, Ни посла за чудовишта. Сва страшила испод неба остаће без коре хлеба.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

И АГЕНТ: Да, госпођо! РИНА: Не бих имала шта да вам објасним: код нас се ноћас десила крађа. И АГЕНТ: Можете ли ми рећи што ближе? ПАВЛЕ: Рећи ћу вам ја.

Имате ли млађе у кући? РИНА: Имамо девојку, али у њу не сумњам, то је једна честита старица већ толико година код нас. И АГЕНТ (домишља се): Можете ли ми рећи: јесу ли само извесна и нарочита писма украдена, или је...?

Код нас, међутим... АНТА: Не може држава никога натерати да буде мртав. СПАСОЈЕ: Па то значи, ја нисам сигуран да се једнога

Најзад одлучи): Нека уђе. АНА (оде). СПАСОЈЕ (једва се одважи): За мене не постоји. СВИ: Ни за нас. (Заузимају разнолике ставове.

Истрагом је утврђено да сте ви извршили самоубиство и, према томе, ви сте мртви; ви сте пред законом мртви и ви сте за нас мртви. Сахранили смо вас, и то свечано.

ПАВЛЕ: Да останем овде, међу вама! (Општи покрет негодовања.) НОВАКОВИЋ: То није међу нама него против нас! ПАВЛЕ: Ако ви тако хоћете. СПАСОЈЕ: То значи, господине... размислите, размислите још једанпут!

А од прекјуче једва сврати по који пут и то нешто збуњен, расејан, не уме ни да говори. СПАСОЈЕ: Па, кажем ти, све нас је притисла брига, зато нам и није до венчања сад. Ја хоћу да ми венчање моје јединице буде највеселији дан у животу...

ИИ АНТА, ПРЕЂАШЊИ АНТА: Добар дан! Добар дан, госпођице Вукице! ВУКИЦА: Добар дан! СПАСОЈЕ (Вукици): Остави нас за часак, имамо разговор поводом те наше бриге. ВУКИЦА: Молим! (Оде.

Удесите затим што треба – томе не треба да вас учим – и он ће бити проглашен за лудака. Верујте, код нас је лакше прогласити човека лудим но паметним. Доказ вам је, господине, што сам и ја био три месеца у лудници.

Имамо поверљиве разговоре, па бих те молио, кад наиђе, да нас оставиш саме. ВУКИЦА: Разуме се, ти знаш да ти ја никад не досађујем у таквим приликама.

СОФИЈА (улази): Молим! СПАСОЈЕ: Софија, ја очекујем посету једног господина. Кад он буде дошао, бринућете се да нас нико не узнемирава. Ма ко био, реците да нисам код куће. СОФИЈА: Разумем, господине! (Одлази и враћа се.

АНТА: Зашто мене? СПАСОЈЕ: За кривоклетство. АНТА: А што само мене, зар никог другог? СПАСОЈЕ: Тужио је и нас остале, али то није кривично.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- раширио сам руке, а он ме је погледао као што се гледа стеница, отприлике. Још смо ишли за Бароницом, а око нас је већ био један мали милион шмркаваца. Из кућа крај којих смо пролазили допирало је звецкање кашика.

Тек кад се Бароница попела на скелу, извадила је ноге којима је дотле млатарала по води и погледала нас. - Весна неће ништа рећи! - Знам - рекао сам. - Отац ће сазнати и без ње. Он има нарочит таленат за то!

- Више ништа није хтела да каже, али сам од Атамана, касније, сазнао да су се кладили у пољубац. Ако пређемо, она ће нас пољубити, ако не пређемо, мораћемо скочити у воду без обзира на то што је тек почетак маја.

Није нас пољубила, али зато нисмо скочили ни у воду. Стојећи на врховима прстију, онако као што понекад стоје балерине, она се

Нисам могао да га смислим, иако ниједна из разреда није била моја интересна сфера, нити било чија од нас, уосталом.

Са својим натапираним тиквицама и грудима шиљастим као сам враг, оне су нас увек гледале тако као да виде неког иза нас.

Са својим натапираним тиквицама и грудима шиљастим као сам враг, оне су нас увек гледале тако као да виде неког иза нас.

Неколико њих би нас понекад и погледале право у лице на школским игранкама, али то су биле обично оне које су играле као слонови или

Једно време био сам заљубљен у њу и свако од нас је то био, без нарочитог резултата, уосталом. Она је играла с нама, смејала се, на излетима чак и једрила, за време

с готовим рачунима и ми смо се хвалили једни другима за време одмора кад би у WЦ-у пушили по једну, али ниједан од нас није успео да је пољуби, нити је то покушао. Неда је остајала љупка и насмешена, али недостижна као Хималаји.

Иза ограде скеле клокотала је вода и за тренутак ми се причини као да путујемо. Изнад нас, у тамноплавом небу какво се виђа на сликама Ван Гога у последњој, већ лудачкој фази, летео је авион.

појурио интернационални воз и ми смо видели лица путника који су дремали заваљени на седиштима или равнодушно буљили у нас.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Има већ и друштва. — Дај, Саро, двапут каве. — Одмах. — Хајд’, Софро, седимо. Шта ћемо се картати? — Мало нас је, нек’ дође још когод. Чамча позове још два господара, пурђера, и сад питају се шта ће играти.

Новаца имамо доста; новце да узајмимо каковим изелицама, па да не плате, па да нас адвокати, прокатори и судови поје, то нећу; волем у шпекулацији изгубити, ’де сам и стекао, нег’ да ме поје.

Већ су ту. Клопкају на вратима. — „Херајн“. — На здравље ручак, Софро! Ето нас код тебе, — рече Кречар. — На здравље! Седите. Соко, иди мало оног бољег вина пошаљи, па и кафе.

у Пољској је вино скупо, па да понесемо једну петорку фина вина, не вина, него „ауспруха”, и то старог. Код нас можемо добар стари „ауспрух” добити, аков по сто форинти, а такови плаћају великаши у Пољској најмање пет стотина

Је л’ код тебе тако? — Јест. — Све ће нам то требати, јер Пољаци су гостољубиви људи, па има доста господе, позваће нас на ручак, па ја и Кречар у трајдроту бићемо као трговци, а тебе ћу претставити као шљахтеца, немеша, па кад те виде у

Па шта, зар нас толики бојали бисмо се ти’ изгладовани’ неколико лопова? Мој један кочијаш Сава ће сам на тројицу. Напољу ларма, већ

Да коштам. — Јово, донеси из кола чутуру — рекне Софра Кречару. — Јер моћно вино? — Та није рђаво, код нас рђаво вино не роди, а ни сам рђаво не пијем. Ту је већ и Кречар са чутуром и пружа је армицијашу.

— Ево новци, амо квиту натраг. Ми Пољаци живимо, а покрај нас и други. „Нех жију Венгри”! Господар Софра радостан извади квиту, прими новце и тури у буђелар. Одмах веселије лице.

— Да ти је просто! — Па онда кад свршимо, он ће нас звати на ручак, а ми ћемо му рећи да још један шљахтец путује с нами, па га не можемо сама оставити.

ако те шта питају за Бунипарту, немој га кудити, нити Русе хвалити, јер можемо зло проћи; Пољаци су бесни, држаће нас за шпијуне. Кад га је Чамча поучио како се има понашати, онда обученог мери да ли што још не фали. Све је у реду.

— Не бој се ништа, то ти је на дику служило. Сви су на тебе лепо гледали, а нас у „трајдроту” преко рамена. Донекле се тако разговарају, па онда легну.

Но јако сам се истрошио, јер је пут скуп, а и овде је велика скупоћа: једна зрела крушка, што код нас тек октобра зре, сребрн цванцик.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Да би се осигурала плодност у браку, код Руса се приликом свадбе младенци посипају хмељом и пшеницом. Код нас обично свекрва, која уводи младу у нов породични култ, даје јој сито са житом.

Свакако најприроднији начин избегавања погледа злих очију јесте скривање од њега. Зато се млада код нас покрива различитим покривачима („вео“, „авлимарима“, „округ“, „дувак“, „покривало“, „привјес“ итд.).

Код нас је од тих обичаја најпознатији узимање накончета на свадби. Наконче је, пише Вук, „мушко дијете што се по обичају да

² Обичаји и обреди за лак порођај врше се још на свадби. Код нас, у копаоничким селима, млада пред долазак сватова, када чује први сватовски глас, брзо истресе врећу са оделом и каже:

¹⁰ Код нас се сматра да трудница не сме да ломи дрво па да га онда остави несломљено, јер ће јој порођај бити тако тежак да може

⁷⁵ Сакупљени новац кум даје мајци дететовој и каже: „Од нас оволико, од Бога више!“ Тај новац је својина детета. За време даривања, све званице редом дижу дете увис да би добро

То се чини стога што се верује у спасоносну снагу земље која нас храни и која би требало да омогући детету да преживи.

то објашњава тиме што „метла стоји у вези са злим, хтоничним демонима“, а „један од најјаснијих доказа је што и код нас и код Германаца на метлу јашу вештице — метла је, дакле, њихов атрибут и евентуална њихова инкарнација“.

То значи, дакле, да је пут етнопсихолошког одгонетања смисла загонетки обрнут од уобичајеног процеса одгонетања. Нас овде занима ко је и какво је дете представљено у нашим народним загонеткама.

До сржи народне представе природе детета води нас већ наведена загонетка „Живо сам, ал’ не знам да сам; крштено сам, ал’ не знам да сам; ...

казује странцу колико има становника његово село или племе, он жене и не броји, него само мушке главе, па вели: „Има нас триста пушака.

Кажњавање је толико честа васпитна техника у нашем народу, да се код нас под „васпитањем“ обично подразумева — кажњавање.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

неба до земље по сто година, које смо понекад и умолили, према смрти коју бог земаљски за час тили, без оклевања, на нас баци.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Неки романи подсећају на наш сопствени живот. Многи јунаци веома личе на нас саме. Али, после читања, на врху језика ипак остане неизговорена најважнија од свих прича – наша сопствена!

Траже се пријатељи, макар дотрајали, сви они ишчезли, расељени, умрли, изгубљени, пожењени — траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави; траже се да врате љубав.

Траже се. ИИИ Тражи се онај улични часовник на бандери под којим смо чекали, под којим су нас чекали, онај сат што још откуцава у нашем памћењу. Он се тражи.

тетака и ујни, кумови се траже, шураци, шурњаје, девери, пашенози, пунци, таште и свекрве, суседи; послужитељи који су нас гледали како улазимо мали, мањи од макова зрна, а излазимо из школа велики, и не приметивши да стоје у капијама

војници који су нам у вагонима треће класе нудили печено пиле из масне хартије и вино из плетара, и оне старице што су нас даривале смоквама и стављале нам босиок на јастук да лепше сањамо, и оне газдарице из изнајмљених соба што су нас

су нас даривале смоквама и стављале нам босиок на јастук да лепше сањамо, и оне газдарице из изнајмљених соба што су нас звале на кафу у кухињу, а били смо им дужни; сви они што су нас пуштали да бесплатно уђемо на стадион и у биоскопе,

сањамо, и оне газдарице из изнајмљених соба што су нас звале на кафу у кухињу, а били смо им дужни; сви они што су нас пуштали да бесплатно уђемо на стадион и у биоскопе, сви они што су нам пунили џепове орасима, а торбе сланином и црним

цигарета и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви они што никада нису ништа тражили од нас, него само давали. Сви они се траже. В Тражи се један џемпер. Вуна му је острижена са херцеговачких оваца.

Многи од нас матурирали су само са том једном једином свеском, сваштаром, која је лако могла да стане у леви џеп капута.

Река је била плитка и у њој су живели пуноглавци. Савезници су нас преварили; искрцали су се негде на сасвим другом месту, и ту сам се први пут разочарао.

Али, сетио ме се, и то је било довољно од њега! Онда нас је једнога дана ослободио наш рођак, партизан. Био је опасан реденицима, носио је »бренгал«, десет бомби, два

На првомајској паради 1949. нас радио-аматере затварају у кутију монструозно великог радија на точковима. Гурамо је од пијаце Ђерам низ Булевар испред

Матавуљ, Симо - УСКОК

Други трговац додаде: — Вјере ми, сад виђу и вељу да би за нас трговце — а, бора ми, и за поморце и за занатлије и за сељаке! — најбоље било да остадоше Французи, иако су безбожни!

Он, ипак љут на Ивановића и на све што се десило, искали се на њима: — Све је отишло ђавољијем трагом откад нас не покрива бандијера светога Марка, а особито откад вас санкилоти отроваше својијем духом!

Сад је ухваћена вјера, али видиш да је танка, видиш да не сађе нико да за благе дане штогод набави, осим нас шаке сусједâ градских! — А ко би те поче? — пита Марко. — А ко, нâко ђаво сâм! — рече драго.

Кнез Драго њекако срдито поче набрајати: — А, да-ти, те је сваки жучан те изгубисмо Приморје, те нас цареви преварише! А и народ се острвио ове бескрајне рати! А припомогоше ове двије гладне године!

Јер пословица каже: „Сачувај нас, боже, ведра Божића, а облачна Ђурђева дана!“ То због љетине. Али се ни кнез ни његови браственици толико у срцу не

Поп Марко рече: — Снијег овога ће пута од мора! Ето га прије ноћи! Биће га изјутра у нас до кољена! Рако прихвати: — Дај боже!

Знâм да онизи наше вјере друкче говоре и да кукају за нама, али, ја мним, у срцу бојаху се и они нас, дивљијех гладника! Сви бјеху незадовољни тим одговором. Поп само одмахну главом.

Велика је ћесаровина и јака је, особито сад, кад је сломијен Наполијон! Веле: дуга је од нас ето па све до Русије, а у ширину јој стали Маџари и Пољаци и још њекакве вјере. Како се оно зову, Крцуне?

Какви зорни љуђи, какви лијепи Србљи! Бого мој, да су сви Србљи око једног господара, шта би нас било, и ко би нам што могао! — Ма ђе је та Лика? — пита Маркиша. — Ја мним ђе и Далмација! — објасни Перо Пуров.

Црну Гору, па и по Приморју, по Херцеговини, по Босни, по свој Србији и бог те пита докле, ђе гођ има Србаља, а има нас занаго за једну добру царевину, нâко што смо расути, као стадо без пастира, и што су под туђинима, ради гријехова

? — Е, видиш, у нас је одскоро! Нема њеколико година откад је наш владика набавио из свијета сјеме и растурио га по народу.

— Ваистину, ово што си прегазио од Котора довдје, доста ти је, па да замислиш и остало! А ово што си видио нас, доста ти је да судиш и за остале. — Онда је добро! — рече Јанко. — Далеко је од добра, синко!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Кад се муж, то јест, са женом свађа, онда вичу: Бог убио, то јест, оног, који нас је свезао, а пре су молили да их свежем. Сад ко је луђи, то јест?

МАТИ: Забога, и други људи немају; али се знаду помоћи; а ми, канда је пало неко проклетство на нас. Ко даје иљаду, он проноси: две; која има три, они вичу: пет; довијају се како могу; само смо се ми стисли па не смемо

МАТИ: Ја кажем, немамо пријатеља, па то! Другима се напредује; како тако, тек се скрпи, али код нас баш нико; канда смо се све камењем бацали на људе.

ОТАЦ: Е, шта ћеш. УГЛЕД 3. ДЕВОЈКА (ступи), ПРЕЂАШЊИ ДЕВОЈКА: Једно је момче овде, каже да неки страни људи желе нас посјетити. ОТАЦ: То ће бити онај. (Мане главом на матер и одлази.) ДЕВОЈКА: Какви су то страни људи?

На слуге човек не може да <се> ослони. ПРОВОДАЏИЈА: Богме без газде нема ништа. Тако је и код нас, то јест; кућа сама, свашта доста, па како се човек најмање, то јест, удали, ето ти штете.

МАТИ: Пропада, богме, господару! Ако се нигди не пази, то се пази код нас, и ја, и мој муж непрестано код млађи; а сирота девојка и не види нам се од посла. Чудим се како се не разболи.

ДЕВОЈКА: О, то ја мрзим! Не може, знате, човек ни да се окрене, особито кад је мало веће друштво. И код нас није тако велика, ал је опет прилична, и слабо се кад и напуни. УГЛЕД 7. ПРОВОДАЏИЈА, ОТАЦ И МАТИ ВРАЋАЈУ СЕ.

(Младожењи, ког девојка послужује.) Дед, младожења, овакве девојке нема у нас, то јест. (Младожења дарује девојку; она опет пољуби проводаџију у руку и одлази.

ОТАЦ: Е, фала Богу, у нас су новци увек готови! МАТИ: Ви сте наше дете, коме ћемо ако нећемо вама. Само нек је среће!

ДЕВОЈКА: Сад како му је, тако му је! КУМАЧА: Море, кад ће бити свадба? ДЕВОЈКА: Ђаво га знао. КУМАЧА: Ваљда нас нећеш ни у сватове звати. ДЕВОЈКА Е, нећу да! КУМАЧА: Море, па после да нам кажеш како се с мужем живи.

ДЕВОЈКА: Код мушки верујем да је чудо. Они се у сваку девојку заљубе, коју год виде. МЛАДОЖЕЊА: Зар нас држите за тако непостојане? ДЕВОЈКА: Већ то је општепознато. МЛАДОЖЕЊА: Видићете какав ћу спроћу вас бити.

ПРОВОДАЏИЈА: Верујем, каква девојка, то јест. МЛАДОЖЕЊА: Сваке ћете недеље код нас ручати. ПРОВОДАЏИЈА: И треба, то јест, да вас обилазим. (Девојки.) А како сте ми ви задовољни? (Она га пољуби у руку.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Покушаћу да изложим нека запажања која нас могу приближити одговору на ово питање. У расправама о дечјој књижевности, онима које су доступне нашем читаоцу,

Њена кратковека повест, код нас и у свету, сва је у робовању педагогији; на њеном почетку стоји тежња ка поучавању; па и данас, и ствараоци и тумачи,

Због њих, и само због њих, разговор о тзв. дечјој књижевности добија један могући смисао. Таква дела нас наводе на помисао да је дечја књижевност једна могућност књижевног израза, једна духовна пустоловина која се није

Треба разлучити естетску и друштвену димензију појаве, не допустити да нас ова друга одвећ засени. Дечја књижевност прибегава неким поступцима и навикама који отварају простор и дају маха

(Фéнелон, 1651—1715) Телемах у Француза, Доситејеве (Доситеј Обрадовић, 1742—1811) адаптације Езопових бајки код нас, Пушкинове (А. С.

К. Андерсен , 1805—1875) се надовезао на народну причу. Код нас се за родоначелника дечје књижевности узима Јован Јовановић Змај (1833—1904), веома плодан песник и уредник дечјих

Иако нас занима једино ово последње, принуђени смо да се бавимо и осталим, пратећим појавама, јер оне сачињавају главнину која

Кроче је ту био у праву, а с њим, у нас, Богдан Поповић (1863—1944), Јаша Продановић (1867—1948) и сви они критичари који су осетили да с дечјом књижевношћу

колико и било која друга форма књижевног изражавања, те могу, на неком заокрету развоја, показати грумен злата који ће нас изненадити, подарити нам часак миља, одјекнути до тада нечувеном нотом.

Коначно, Толстојево искуство, и, још више, писаца социјалистичког реализма, упућује нас на скептичан однос и према озбиљније заснованим васпитним програмима.

Зато се добри дечји листови, и успеле радијске, односно телевизијске емисије, и у свету и код нас, на прсте могу избројати.

Рђаве дечје публикације, каквих је у нас највише, заслуживале би ниподаштавање и кад не би систематски неговале лош укус.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ни за длаку нећемо бити бољи; јер простаци и млади људи, који се тако запајају, и не мисле да може бити и погрешака у нас, пак све, што им се предлаже, за чисту истину и добродетељ сматрају. Бацимо очи на најпознију повјесницу нашу.

У Европи има осамдесет милиона Славјана, и Европа мора бити славјанска. ЖУТИЛОВ: Шта се то нас тиче. ЛЕПРШИЋ: Шта се тиче?

Но ова лепа слава наша пала је као жертва бесомучне навале турске. ГАВРИЛОВИЋ: Због нас сами и наше неслоге. ЛЕПРШИЋ: Србин, који је рођен за слободу, не хте бити робом, зато одлучи прећи у Маџарску, на

Ко је томе узрок? Говорите, ко је томе узрок? ГАВРИЛОВИЋ: Ми не знамо. ЛЕПРШИЋ: Но дан и за нас свиће. Глас слободе, који се по Европи ори, одзива се и у прсима јуначког Србина.

ЛЕПРШИЋ: У Карловцима била је скупштина. Изабрали су патријарха и војводу. Што не вичете „живили“? ШЕРБУЛИЋ: Ако нас, међутим, овде окупе Маџари за протоколе? ЛЕПРШИЋ: Ха, ха, ха!

ЖУТИЛОВ: Оставите Сервијанце, бог зна кад ћеду доћи, а ови су сутра код нас. Друго: оће да се испитује и за протоколе; зато да се манемо народности. ЛЕПРШИЋ: Шта, тако подло?

ШЕРБУЛИЋ: Барјак нек се вије засада у Граници, гди су сви солдати. СМРДИЋ: А нас могу потући батинама. ЛЕПРШИЋ: Да се уверите како љубим слогу, ево пристајем на све; и за љубов вашу скидам и кокарду.

да се поставе кокарде српске, јер наша срца српски дишу, а споља метнућемо мрске кокарде маџарске, за знак како су нас гњавили! ШЕРБУЛИЋ: Живио господин Лепршић! Заиста паметан дечко! ЛЕПРШИЋ.

ШЕРБУЛИЋ: А ви, господине Гавриловићу? ГАВРИЛОВИЋ: Видићу. СМРДИЋ: Ви, најбогатији од нас свију, па ништа. ШЕРБУЛИЋ: Показује се да и с радосним срцем не дочекујете.

ШЕРБУЛИЋ: Шта Нађ? — Чекајте само док дођу Сервијанци. СМРДИЋ: Као бајаги, Маџари су бољи од нас! ЛЕПРШИЋ: Управо, што Србљи имају рђавога, то су примили од Маџара. ШЕРБУЛИЋ: Зацело.

НАНЧИКА: Ви имате право, али смо се тако навикли. ЗЕЛЕНИЋКА: Ах, дим туђег елемента давио нас је много година! Но даница је и нашој народности своје багрјаношарно лице помолила, само не треба ни ми да спавамо.

НАНЧИКА: Ми се не можемо тући. ЗЕЛЕНИЋКА: Тући? То нико од нас не захтева; премда жар родољубија може потпалити и њежне перси краснога пола. Примјера има доста у историји.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Али тек шездесетих година прошлога века код нас се истиче значај далматинске књижевности. Коста Руварац, који је тако био цењен и слушан у омладинским круговима, држи

1833. пише о њој Вук Караџић: »Пренумерација је код нас права прошња и велика досада, како списатељима тако и скупитељима; али како немамо још праве књижевне трговине, она је

певања, Вук Караџић је са разлогом осуђивао тај Мушицков »римски размјер«, »за који још остаје питање да ли се у нас може пјесмом назвати«. ДИДАКТИЧАР И ПАТРИОТ.

Он је за оба језика: Славенски, сербски језик — два су пута! К једној цели воде нас. Он разликује »внешње« и »внутрење« богатство језика.

Професори су се довијали да буду што досетљивији у тумачењу, и Милутиновић је код нас нашао својих коментара као Данте код Талијана.

комедија на нашем језику, таково дело напасати, које би читатеља или гледатеља (јер је време, мислим, да се и код нас театри заведу) на зевање не натерало, но паче часове му брига и домашњих незгода пуно разгалило, а при том — ако уши

Није обухватио онако широку галерију порока и слабости људских као Молијер (Стеријина је збирка типова мала), али је у нас створио комедију карактера и нарави, и држао је на доброј висини.

Још 1818. Новине сербске писале су: »Нас мрави подилазе кад јуначке наше песме слушамо, и коса нам расти, а очи се сузама пуне кад нам слепац српски (песме)

је 1847: »Но у данашња времена ријетко може ко постати књижевник, а да не изгуби много од своје народности, особито у нас Срба, — па и с ову и с ону страну Саве.

»Оваки се људи не могу поправити, него само младеж може избавити нас од ове срамоте и језик наш сачувати од пропасти...« Крајем четрдесетих година пристигао је тај очекивани нараштај.

књижевност обогатио једном поетичном и једром књигом, и, будући књижевно образован, доследније и потпуније но ико код нас развио је романтичарску доктрину и њено основно схватање о вези између народне и књижевне уметности.

ти гневни протести једног ускипелог доба, те песме које су у своје време више значиле но беседе и прогласи, данас нас остављају хладне, и њихов вулгаран оквир не изгледа нам достојан праве поезије.

Милићевић, Вук - Беспуће

— Горе него умрла. Да, она је умрла. Ње нема више ни за мене ни за тебе, она нас је оставила. И он крадом убриса сузе, не рече више ништа, нагло се диже и оде, као да се плаши даљих питања,

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Она је главни јемац, а ти си, прико, само једна гола формалност, да нас има три потписника. — Е, баш ти фала! — Фала, госпо’н-Пајо, а ми ћемо већ, што кажу, умети бити благодарни за то —

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

са стране брда мирисава, А овде се поток пошалио Па нам пута младим препречио, Преко њега скачемо лагани, И ево нас на другојзи страни, А одавде све још убавије: Како само долина се вије, Како гора подигла се густа, А по гори све

Тамбур, тамбур, ситна тамбурице, Удри, побро, у сићане жице, Данас има, а сутра нас нема, Ајд' у коло, ко ће ту да дрема?

међ вама једнога, Очи вам се грозни суза пуне, Оне веле: Арса нама труне, Ох без збогом и без опроштаја Он се од нас сирома утаја, Лоша срећа нама га отрже Па у црну земљицу га врже, И верноме не остави другу Ништа друго до на срцу

Глете, браћо, кроз прозора само, Како месец дивно сјаје амо, Амо сјаје, на нас погледује, Познаницим' својим се радује, Ајде' мо надвор, ох ајдемо тамо, Јоште једном да га с' нагледамо.

Ни се уби, ни ме што заболе, Том се чуди, ал' не мого дуго, Јер за часак виде чудо друго: Вика, јаук: „О пусти нас, пусти!

Синоћ јунак кâ и увек оде Да уходи Турке украј воде, Одмах затим Турци ударише, И зачас нас љуто нагрдише. Јао, брате, кад се сетим јада Што нас хвати онда изненада: Ни сад не знам како све бејаше Ма зачас

Јао, брате, кад се сетим јада Што нас хвати онда изненада: Ни сад не знам како све бејаше Ма зачас нас Турци опасаше, Баш из земље кâ да поникоше — Све

Јао, брате, кад се сетим јада Што нас хвати онда изненада: Ни сад не знам како све бејаше Ма зачас нас Турци опасаше, Баш из земље кâ да поникоше — Све бих рекô, издаде нас неко, Баш издаде, другаче никако, Ево главе

Ни сад не знам како све бејаше Ма зачас нас Турци опасаше, Баш из земље кâ да поникоше — Све бих рекô, издаде нас неко, Баш издаде, другаче никако, Ево главе ако није тако.

ко запита, Свако скочи, пред Турке похита, Сретосмо се, па се покрвисмо, Изгибосмо, љуто с' изранисмо, Без ране нас не оста једнога, Сваки братски бранио је свога, И сам Рајко у бој се нагнао, И он ране у руку допао — То су,

А Змајевић — ох махни му јаде, Бог нам таквих не дао никаде — Ма је чудно испод овог неба, Од свуда нас лоша срећа вреба, Зато брже лозовине амо, Да се њоме, браћо, оружамо, Да несрећу, како откуд муне, Дочекамо на те

се мути, Свак се боја последњег спомиње, Те понеки вако започиње: „Вала, кардаш, то бојак бејаше, Није шала, баш нас покрхаше, Баш кô да се сваки помамио, И чујте ме, а што бих вам крио: Ако буде кâ што неки слуте, И ђаури амо се

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

ЗИЈО, Знам да пишем писмо које не може стићи свом адресанту, али се тјешим тиме да Ће га прочитати бар онај који воли нас обојицу. Касна је ноћ и мени се не спава.

Опет си тада био поред мене, сасвим близу, и не знам ко је од нас двојице шапутао Лоркине ријечи пуне језе: „Црни су им коњи, црне потковице.

Боље ти је пиј ту моју ракију и ћути, не квари ми унучади. А унучад, нас троје, набили се у ћошак близу стараца и чекамо кад ће Сава започети са својим лоповским доживљајима.

Препирка о бојама баш нас нимало не интересује, лисица је лисица, па ма какве фарбе била. Због дједове тврдоглавости у погледу боја и ја сам,

и заборавило, све док ја једног дана не доперјах из школе поносито се шепурећи: — Дједе, ја знам гледати у сат, учили нас у школи. — Иди, бено, гдје ће дијете знати у сат. Хајде де да си бар војску одслужио, друго би било.

До дуго у ноћ сједили смо на млинском прагу и гледали у пун мјесец, нас двојица, велика и мала бена, а около су регатале жабе, па уз ту крекетаљку ниси знао јеси ли још на земљи или заједно

На мене ће, вјероватно, сви у кући и заборавити, моћи ћу да одмаглим преко потока у љескар. Кад је самарџија код нас у гостима, онда је мени много штошта дозвољено.

Дође тако једном на ред и мјесец. Пекла се код нас ракија од неких раних шљива па се послом зашло и у ноћ. Душу дало за мене!

Раде, брате мој ... — Ено га сад види. Ма немој ми ту кварити унука. — Е, Раде, Раде ...ако је за нас двојицу касно, није за овога дјечака.

— Нас два одосмо, а ти чувај казан, старо млинарско кљусе. Дјед је толико забезекнут да већ не умије ни да се покрене ни да

Ено је, бдије, зове и показује нам пут. — Хе-хе, ипак нас чека стара парипина раколи се Петрак. — Не отписују се тако лако оваке двије делије. — Ево их, враћају се будалаши!

— Не отписују се тако лако оваке двије делије. — Ево их, враћају се будалаши! — дочекао нас је дјед Раде, чак нам и у сусрет излазећи као да стижемо богзна одакле, можда чак из Америке.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Значи — договорено? Да ја сад идем. Чека ме стотину послова. За шес дана, ево нас овде. На кратко, колко да Хасанагиница дете погледа, пољуби, па ми идемо својим путем.

Наше је да стојимо пред вратима, и да сијамо колко можемо. Наше је да оставимо утисак, — не знам ја какав; кад нас је ага овако облачио, ваљда је знао шта хоће. АХМЕД (за себе): А што баш ја да саопштим? Ионако ми не би веровали.

ХАСАНАГИНИЦА: Знам свако дрво, сваку степеницу, сваки прозор... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Пушта нас да чекамо... Ако, ако, можемо ми и причекати...

Пожури! (Суљо утрчава у кућу) БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Јес ли ти присто да дођемо само зато да нас овако вређаш и лично омаловажаваш? Тако се нисмо договорили! ХАСАНАГА: Ја вређам?

Плаче, ђурђевак... Без твојих суза мајка сиротица, сузама твојим Стамбол цео да купи... Видиш ли шта су од нас учинили? Да се нагну над колевку, да се постиде... Мозак ће да им се замрси кад виде коме су судили...

ХАСАНАГИНИЦА: Да бар могу да плачем, да од мојих суза река нарасте, да нас та река одавде однесе... ХАСАНАГА: Не мораш да се трудиш! Нема суза ако је срце од камена!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

А беше лепа Тода! Не беше то бујно, крупно чељаде, као што су већином код нас, већ средње, нежно, мало и вито. Беше округла и светла лица са сниским, мало испупченим челом.

А ти? Беше сваког дана код нас. Твоја те мајка увек остављаше идући на рад да седиш код нас, не трчиш и вијеш се по улицама и чаршији!

А ти? Беше сваког дана код нас. Твоја те мајка увек остављаше идући на рад да седиш код нас, не трчиш и вијеш се по улицама и чаршији!

Нека окуси Стана, јер ме је дете целог дана слушало. И тако ми бесмо сви скупа, заједно. Колико пута ти код нас, играјући се, уморна, у нашој топлој соби, наслоњена на колена моје матере, заспиш. У том дође са рада твоја мати.

После, пошто затворимо кухињска врата, држећи се за руку, смејући се, излетимо напоље, у башту и поток, те да нас сунце греје, запљускује свежина и мирис зеленила...

За Божић, Ускрс по читаве дане остајала би ти код нас помажући матери. А твоја мати као и пре. Увече би дошла са наднице кући, а ујутру, рано, ишла на рад.

Подметало вам се неко улагивање и силом гурање код нас. Колико бих пута чуо где говоре о томе и то као са неким сажаљењем помешаним злурадошћу: — Ех, угнићу се.

Ја сам само то знао, да ти ниси за мене, да си много доле, ниско, ниско! И да је чак то доста од нас, што ти допуштамо да си код нас, те да нас служиш, да ми као рођену брату угађаш и да ме гледајући смешиш се благо и

И да је чак то доста од нас, што ти допуштамо да си код нас, те да нас служиш, да ми као рођену брату угађаш и да ме гледајући смешиш се благо и трудиш да погодиш сваку моју

И да је чак то доста од нас, што ти допуштамо да си код нас, те да нас служиш, да ми као рођену брату угађаш и да ме гледајући смешиш се благо и трудиш да погодиш сваку моју жељу,

То ме је убило! Као што рекох, по комшилуку почеше већ да зуцкају, причају о нама и да нас, иако бесмо још деца, износе зли језици. Да, били смо деца. Али не! Само си ти била дете а не и ја.

Опет смо се виђали и то сваки дан. Долазила си, служила нас и помагала нам, али више ми се не приближиваше онако смело и отворено. Избегавала си да останемо сами.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

По много хиљада година српска ће јуност нас помињати и наша ће памет последњим родовом мила и драга бити. Нека само окренемо један поглед на народе просвештене

Браћо, људи, познајмо једанпут нашу неправду! Како можемо ми изискавати од други(х) оно исто које кад други од нас изискавали, велика би нам се неправда чинила.

Што год хоћете да вам чине други људи, чините и ви то њима. А шта би ми ради да нам други чине? Да нас пуштају с миром живити у нашем закону, да нам не чине никаква зла, да нам опраштају наше слабости и погрешке, да нас

нас пуштају с миром живити у нашем закону, да нам не чине никаква зла, да нам опраштају наше слабости и погрешке, да нас љубе и поштују и да нам помогу у потреби нашој. То исто и ми смо дужни свима људма на свету.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

И саслуша л' нас тако Господ Бог, понестаће из раја јавора, потесаће га дуси на гусле, за тили часак српски биће рај!

Ал' де ће наћи молитва те та? У рају зар? Зацело тамо, да! И опет не: та дела твојих крас пренашô је и сваког тамо нас; за тебе мора боли бити стан, незамишљен још, неслућен, незнан.

Ти науч' нас том! Ал' ако мислиш, силних слава сит, да, лакоми на блага твога мит, изневеримо драго име Срб, у онај народ де се

Кад таке жице пуцају роду, је л' чудо што гласови странпутицом оду? је л' чудо што и нас, жичине друге, нескладне туге обузе склад, зовемо сенку, гонимо над? А кога зову, кога ли маме синови таме?

Зар оног ком је, жив док је дисô, кроз оба света летела мисô, пасала смело невиђен свет? зар томе мора нас тек да слуша обестељена, слободна душа? зар није њоме свак обузет?

„Ти ли си ћерко?” игуман загрми, „што код паше мисли нас да оцрни? Ти ли си несрећо, ти ли си куго? Ал' чекај само, нећеш ми дуго!” „Владимире!

таки без трага! Седлајте коње, седлајте сваки, идите паши, идите таки, поручите му да се не спрема, да код нас буле никакве нема!” Одоше оци кад су то чули, а Варнава оде сумртвој були.

САМСОН И ДЕЛИЛА И „ О ј, Самсоне, мајчин дане, Израиљев Дични бране, мрзи, синко, Филишћане — Филишћани мрзе нас! Ал' не љуби, мој голубе, филишћанске толке љубе, — јача љубав нег омраз!

— Народ бега: „Ој, Самсоне, мајчин дане, Израиљев дични бране, удри, синко, Филишћане, Филишћани туку нас! Ханаан је једно гробље, твоја мајка јадно робље!” тако далек збори глас.

Навек су са њом појаве нове, земних милина небески крој. Тако ми до не простире путе, Ѕанта Мариа делла Ѕалуте. у нас је све к'о у мужа и жене, само што није брига и рад, све су милине, ал' нежежене, страст нам се блажи у рајски

То разумемо само нас двоје, то је и рају приновак драг, то тек у заносу пророци слуте, Ѕанта Мариа делла Ѕалуте. А кад ми дође да прсне

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

искрено осећање, деценијама је била нрипремана и на крају учвршћена најауторитативнијим мишљењима, у свету и код нас.

Народна приповетка није за нас данас вредна првенствено због фолклорних елемената које носи у себи; па ни због археолошких остатака као сведочанстава

Отуда и наслов овој Антологији, на који нас уосталом обавезују и најважнији извори за њу (в. наведене изворе на крају књиге). 2.

језера у некој великој пустињи, кад браћа моја оба спаваху а ја чувах стражу, наједанпут аждаха пође из језера да нас прождере, а ја онда повадим нож и одсијечем јој главу: ако се не вјерујете, ево јој увета од главе!

браћо, спавали, а ја сам чувао стражу; кад би неко доба ноћи, заљуља се све језеро и изађе троглава аждаха и шћаше нас да прождере, онда ја повадим сабље и главе јој све три одсијечем; ако не вјерујете, ево шест увета од аждахе.

А он јој све по истини каже, и вели: — Бјежи, жено, да бјежимо! Но она му на то одговори: — Куд ћеш кад ће нас Баш-Челик стићи одмах па ће — вели — тебе погубити а мене вратити.

Ја се уздам у бога да он може ту аждају свладати, само иди сутра с њиме еда би нас опростио те напасти што толики свет помори.

А они се стану одговарати: — Ми толико година у тебе служимо, па нас никад ниси ничим сите нахранила, а он како дође, даде нам сваком по печена овна.

и сваки се у себе уздаше да ће задобити ђевојку, па рекоше између себе: — Знамо одиста да неће она ни једноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, а ко, тогај ће бог и срећа данас помоћи.

задобити ђевојку, па рекоше између себе: — Знамо одиста да неће она ни једноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, а ко, тогај ће бог и срећа данас помоћи. Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трем.

овамо један змајевски цар, па с нама често има рат, и сад скоро имамо рок да се ударимо; па кад се год побијемо, сву нас тројицу надбије, и што утече у ову јазбину оно остане.

устај, душо! Али ништа не помаже: он спава као мртав. Онда она рече слузи: — Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати, па нас више никад овде неће видети. И тако опет одлете.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Ви знате... ЈЕВРЕМ: Не бој се ништа, ја сам твој сојузник. Нас двоје јачи смо од њега. СОФИЈА: То би било созаклетије, а ви знате, који прави тајне договоре противу општега мира...

СОФИЈА: Гле, гле! СВЕТОЗАР: Па сам дошао и вас позвати. МАКСИМ: За нас није бал. СВЕТОЗАР: Зашто? МАКСИМ: Послова, не знамо гди нам је глава. СВЕТОЗАР: Бар за љубов Лепосавину.

МАКСИМ: Јеси ли ти полудила, море жено? СОФИЈА: Кажем ти, ти остани код куће, ако те мрзи; ићи ћемо нас две. ЛЕПОСАВА: Како ћу ићи, кад немам ни белу аљину? МАКСИМ: Ето, јесам ли казао! СОФИЈА: Пак?

Кажи, која је кућа од нашега реда, која није дала бал; па само нас да проносе људи? МАКСИМ: Али ја нећу, разумеш ли? СОФИЈА: Бадава, кад мора бити.

Узавреле као чавке. СВЕТОЗАР: Збиља, како сте задовољни с балом? СОФИЈА: Врло добро. И ми смо наумили код нас један држати. СВЕТОЗАР: То је лепо. МАКСИМ: Само што неће тако брзо бити. СВЕТОЗАР: Та и не ваља често.

МАНОЈЛО: Е, па то су гљиве. ИСАЈЛО: А откуд ти то знаш? МАНОЈЛО: Како не би знао, кад код нас у кући Немци сваки дан готово једу.

МАНОЈЛО: Да није то што и Немци зову дател? ДОКТОР: То не граничи ни на каку сумњу. МАНОЈЛО: Е, па код нас се каже урма. ИСАЈЛО: Урма? Урма? То сам и ја знао?

МАНОЈЛО: Шта је то: око сама себе? ДОКТОР: Око себе. Ваљда српски знаш. МАНОЈЛО: Код нас се говори: око саме себе, или: сама око себе, а не: око сама себе и освим. ПОЗОРИЈЕ 6.

ДОКТОР: Остаје још да о грађанском земљеописанију неколико речи рашчленим. Грађанско земљеописаније учи нас познавати све оно што смо у ишчислителном и јестестевном казали опширније.

МАНОЈЛО: Је ли то далеко, г. доктор? ДОКТОР: У Африки и Америки. МАНОЈЛО: То је нека чудна земља. Код нас се бојадишу жене, пак се једимо. А шта би било, кад би видили људе бојадисане?

ДОКТОР: У Бечу, да се вади со! ПУТНИК: А, ви мислите солокопње. Опростите, богами, код нас је сланик оно гди се со држи. ДОКТОР: Ја се чудим, што Бибешко трпи, да је изображење и трговина јошт у детињству.

ДОКТОР: То је фабрикатно место. ПУТНИК: Није ми познато. ШАЉИВАЦ: Видите, код нас чујете што нигди нема на свету. ДОКТОР: У Паризу сте били? ПУТНИК: Здржавао сам се три недеље.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

како је гдикоја лепа господична свој удивленија достојни језик против мене пружила, али — ружа остаје ружа, ако ће нас двадесет реди на дан убости.

„Зашто, дакле, толико против нас пишете?“ Овако ме, фрајлице, једна ваша другарица запитала, и оно што сам њојзи одговорио, мислим да је нужно свима

ТРИФИЋ: Каква си била, таква си и сад. СУЛТАНА: Их! (Стисне зубе.) Иди ми испред очију, или ће сад бити покор од нас! ТРИФИЋ: Опет почињеш. СУЛТАНА: Иди, молим те, иди да те не видим, харсузине!

Само се гдигод пофали зато, пак ћу ти ја показати каква је разлика између нас... Знаш ли зашто сам те звала? ПЕЛА: Ја не знам. СУЛТАНА: Да обучеш моје аљине, а мени дај твоје.

Незнам како је и с његовом Пелом ноћас провео. Сирота, кад је била синоћ код нас, ваљда је мало јаче повукла. Нађем је на Глишином кревету гди спава, те је одвучем кући да је не лупа Срета; али како

ПЕРСИДА: Јесте, милостиви господине, ваљда није добро спавала. СТЕВАН: Ваљда јој је жао било што нас је толико мучила. ТРИФИЋ: Моја децо, овом се није чудити.

Како би било кад би Срета и Пела сваке године по једну малу суму новаца од нас добили за свој ужитак? СРЕТА: Милостива госпођа! СУЛТАНА (Трифићу): Они су обоје добри.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Трезна халуцинација. На столу Лампа и мапа твога завичаја, Мапа нигдине цртана по мери Недоживљеног, што нас тако спаја у истинити савез, параболу: Исте смо крви. Поздрављам те, кћери. (23.

(9. ВИ 1989) АМОР ФАТІ Кажу ми, чујним шапатом, две липе иза куће: Ти си крив; ти си овде посадио нас обе у клизиште, на север, да штитимо ти темељ Рушевног дома — а много година је томе; Сада ти, поодрасле, чуваримо над

је томе; Сада ти, поодрасле, чуваримо над кровом и крваримо у јуну мирисом свога злата, Шуштимо када дажди ил кад нас ветар чешља, А ти си крив: због тебе ширимо корење овде у градску јаловину, у шут, у кршевину — Кажу ми шапатом липе,

(4—5. ИИИ 1992) РИМСКА ЕЛЕГИЈА Шта ли смо овде некад оставили у залог, Кад нас толико мами повратак? У даљини Јужно од срца мора да остао је део Основне извесности по којој равнамо се Кад сводимо

Фірензе, ропе на четвртом спрату: Тамо су хлеб и вино, постеља и светиљка, Све сама оруђа недовршеног нечег Што правда нас пред светом у овом убрзању, Кад увећани детаљ сведочи нам о слици Чију целину можеш да наслутиш у трену — Ако постоји

тај шапат; моја је намера Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи И кажем: ипак мирно почивајте; Није ово подне оно што нас спаја, Него једна повест која дуго траје, А вас усијава до црнога сјаја, Па подневно ово сунце црно бива Унутрашњем

надо, И при твоме светлу Сабирам рачуне — Године све краће, Даљине све ближе, А све скупље речи: Звездо, моли за нас. (5.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Седели бисмо тако на прамцу и махали свим чамцима, шикљама, скифовима и шлеповима што су пропловљавали покрај нас. Били смо права правцата екипа махача. Праве две излуделе махалије!

Били смо права правцата екипа махача. Праве две излуделе махалије! Неко би нас позвао на кувани кукуруз, неко други би опет на примусу скувао кофијановић.

“ — и више се никада није појавила на њему. Уместо тога, држала је говоре да сам испала шашава на маторог и да смо нас двоје депресивни манијаци који непрестано буље у воду.

), да нам је обала најразуђенија, да наше пчеле носе највише меда, да само код нас живи човјечја рибица у Постојанској јами и нигде више, да је Хајдук Вељко стално спавао са лепом девојком испод неког

сироти Талијанчићи пате, као не знам ко, што им Обала није разведена и због тога што код њих у мору нема риба, а код нас има. Ута-та-ута-та! А, у ствари, шта!

Због наше чувене фјаке нигде на свету риба нема мање шанси да буде уловљена него у Јадрану. Рибе код нас умиру природном смрћу од старости, окружене праунуцима и њиховим потомцима.

Рибе код нас умиру природном смрћу од старости, окружене праунуцима и њиховим потомцима. Код нас, у ствари, нико и не лови рибу — имају Ијуди преча посла; решавају руско-кинеске граничне проблеме.

Све под звучним насловом живот на брзака или нешто слично. Описала бих лепо све оно чему су нас учили у школи, а затим бих описала како сам се разочарала и остало.

Живота ми, мислила сам да је кец!“ Описала бих све њене мане и врлине, и то како нас је отхранила редом без мушке главе у кући „с ево ових десет прстију“, и како смо јој после рекли хвала, и како је јако

Живота ми, мислила сам да је кец!“ Описала бих све њене мане и врлине, и то како нас је отхранила редом без мушке главе у кући „с ево ових десет прстију“, и како смо јој после рекли хвала, и како је јако

причу о зецу: — Дакле, тај зец — почех — мазнуо је нешто више ружица него што може поднети, пресисао, како се то код нас каже — а код вас? — јер је грешком упао у буре с младим вином, па кад је кренуо кући у своје шупље дрво б. б.

Пошто нико од нас није имао лове, шверцовали смо се аутобусом, а када су нас избацили, тачно на средини савског моста, бацили смо

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

дрљаче преко прага, патоса; неко проспе љешнике; нешто црно, рогато, протурило бркљаче и пробило гркљане, па нас вјеша, грешнике, и низ ходник односи.

(Босиљкови цвàтићи потрусили шафољ су.) - Брже, брже, соколи пожурује отац нас - служба рано почиње! Морамо се прокрасти: да не чују ỳ школи да сте били ỳ цркви.

Дамјане свети, цјелбу прозрачи! Игуман Јефрем усрдно моли: „Помози, Јаки, убрани, склони! Радуј нас, Благи, и осоколи! Жераву сручи у слух сотони. Помози воћки, ливади, косу љескици, деру, коњу и волу.

(Зането радан дактило-трохеј расклапа разбој, празни колица уморних дана.) - Негде нас одвеј, пахуљо шумна, врати нам лица. Голи, и празни, крећемо кротко, основе друге Божија потко!

О, да смо воћњак обојен у креч мирноће беле, а не тмушом лет да питамо се: има ли нас пет! *** ГРОМ О СВЕТОМ САВИ Сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МАРКО: Барон Голић? Откуда је он? МИТА: Он је из Волхиније; и сад прави лустрајзе. МАРКО: Па шта ће он код нас? МИТА: Он жели свој ауфвартунг учинити. ЈЕЛИЦА: Нашу препоруку на господина барона, ми ћемо то за чест примити.

АЛЕКСА: Та то и јест, господине, што нас почитанија достојним твори, наипаче... МАРКО: Јест да су моју бабу звали „паче“, Но за то се ја нимало не стидим, нит

АЛЕКСА: То често бива. ЈЕЛИЦА: Сад сам се јошт добро сербизирала, јер овде код нас слабо има прилике да човек говори немецки. Но зато опет најмилији ми је унтерхалтунг у читању.

Како сте се унтерхалтовали у Месецу? АЛЕКСА: Не може боље бити. Баш се онда догодио хофбал. Нас као стране пусте унутра; ја измеђ мога друштва нешто отмјенији био, добио сам чест отворити с тамошњом царицом бал.

Него, сад лажи, ако мислиш штогод. МИТА: А шта ти ја знам, кад нас је већ видила. АЛЕКСА: Да је враг носи, и њено познанство! МИТА: Тако ти треба.

ЈЕЛИЦА: О, молим, нека иде доле код нас у кујну, може поштено ручати. АЛЕКСА: А зашто? Нек се мало напати. ЈЕЛИЦА: Зашто би се патио, кад може и без тога

(Јелици.) Господична, ја имам чест препоручити се. ЈЕЛИЦА: Діенерін! МАРКО: Само, немојте нас заборавити. АЛЕКСА: Ја сам на служби. (Јелици, полако.) Моје срце остаје код вас у залогу. ЈЕЛИЦА: Аx, Готт!

МАРКО: Бре, мани се Париза, већ како ти зна ово место, канда је одрастао код нас. Па онда, и ону девојку... Хм! Хм? Мени је зачудо.

О том су, каже, све француске и шпанске новине говориле. МАРКО: Чудо велико. Кад би хотео код нас остати, волио би него богзна шта. ЈЕЛИЦА: О, татице! Он ако и остане, неће из другог узрока него због мене.

“ МАРКО: А шта је било с галијама? МИТА: Пропале, наравна ствар. И наша једна, коју је господин купио да нас довезе и натраг одвезе, отишла је у дим. Имао је штете до једно по милиона талира. МАРКО: По милиона талира!

АЛЕКСА: Опростите, ја сам јој дао дукате, који по Шпанији и Америки оде. БАТИЋ: Само, код нас немају цене. Гледајте, господин Вујић, гледајте, је ли ово злато?

БАТИЋ: Барона; дакле и то је барон учинио? Ми нисмо знали да смо род, него он да нас научи!... Господар Марко, ја Јелици желим сваку срећу; нити ћу се срдити ако она за другога пође.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Одједном — гледај! Триста му мука! Ето ти пред нас рогатог вука! Репина дуга за њим вијуга...“ Распричан Мачак преде без краја и преко луле немарно пљуцка, очи му

Зачуђен Ћоса тужно је рекȏ „Богме сам залуд погачу чекȏ, опет ћу, јадан, остати гладан!“ „Уздај се у нас!“ — врапци ће нато, па на пут крену читаво јато.

Откуда само толики џин да дође ноћас у стари млин? Бјежати треба пред овом биједом, јер ће нас ждера појести редом.

— О, гле враже! — хватам дим, нећу више бити с њим.“ „Невоља нас иста здружи, хајде са мном, корак пружи.

Шта ћу, куд ћу, гледај муке, па побјегох у хајдуке.“ „Невоља нас иста здружи, хајде с нама, корак пружи.

Ни једноме не би мило! Повикаше сви у мах: „Ко си, казуј сад одмах, јер нас грдно хвата страх! трнци плазе, у пете нам срца слазе!

“ „Невоља нас иста здружи, хајде с нама корак пружи.“ Четир друга, среће лоше, у планини омркоше, Мамузар је,

а на мачка пијевац скочи, па дрекнуше сви у глас: „Драге газде, ево нас!

се такав лав, тужан, очупан сав: „Страшна је, каже, зима, кад стегне снагом свом, а још је гори Сима, бије нас — као гром!“ Мајмунче за њим рече: Африка, топли крај, гдје врело сунце пече нама је завичај!

“ Мајмунче за њим рече: Африка, топли крај, гдје врело сунце пече нама је завичај! Африка зове нас, нама је тамо спас, другови, сви у кас!“ Весело слонче труби: „Хајдмо у гнијездо старо! Бјежмо од људи грубих!

Видиш их зором раном, дању, у сутон тих: никог не лове оне, нит ико лови њих . . . А код нас мећава гуди, завија, чуда ствара, док мали Сима сања шуме Килиманџара.

А Жућа сврну на Тошу очи: „Чујеш ли шта нам каже?“ Прену се Тоша и снизи глас: „да није путник лагао нас?“ Ипак у души остаде искра, роди се чежња млада: ех, нека зиме, и нека таме, срце нам грије нада.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Прилазимо заједно старцу који љубазно устаје да нас поздрави. Он је врло црвен, преплануо, изборан и угојен, што одговара вину, ветровима, годинама и јелу с којима је у

— Воли женске радове; ваше девојке мора да су добре везиље? — О, она им поручује нарочито да би нас помогла. Како увек имају много гостију, употреби за поклоне.

Ја само проводим лето код ујака и ујне. — Ваша ујна је из Сарагосе? — Да, то је јединствена ујна. Откако код нас не иде сасвим добро, после смрти мога оца, она је сасвим усвојила моје две сестрице.

Ви сте видели у рату, ретко је да војник није осећао сажаљење према заробљенику. Сигурно је да сваки од нас воли своју отџбину више од иједне друге земље на свету. И са колико разлога!

Ево по овој истој води сам газио. Страшна помрчина је била око нас, сваки час сам клизао и посртао, иако сам ставио чарапе преко ципела. Жену сам оставио као луду у кући.

Да ме је убио не би ништа горе учинио. Паде ми на памет: — Али живот наш не зависи само од нас и наших породица. Сваки дан га може потпуно изменити. Синоћ су говорили да би могло доћи до рата. Чак деца у Ескалони..

— Ја налазим да је рат страховита ствар. Он је уништио целу генерацију пре нас, у целом свету. — Сигурно. И ја не желим рат; али, ако до њега дође, променићу свој живот. — Шта бисте тад чинили?

Најзад: — Добар дан, млади господине, прошло је већ много времена откако сте били код нас. — Скоро годину дана. Сећате ме се? — Како не! Провели сте ноћ на Острву. — Кажу ми да вам је Пипо био болестан.

Додиривао је све, и кад је стигао до прозора, отворио га широм. Талас дивног свежег ваздуха проби се до нас. Али млађи брат поскочи: — Тата, зашто отвараш прозор, кад може назепсти? — Али мало чистог ваздуха му треба.

Затим као да их није било до малопре, апсолутна тишина завлада око нас. — Ако ја сада изиђем више села у маслине и ако вас причекам пола сата, да л̓ ћете доћи? — Зашто бих дошла?

— Ноћас ништа од риболова, господине. — Добру ноћ, пријатељу. — О, добру ноћ! Остајете ли дуже код нас, господине? — Одлазим рано ујутру. — Пријатан пут онда, господине. — Хвала, стари пријатељу.

Док сам говорио с њим, видео сам га такође, истовремено, и како лети изнад нас над градићем, раширеног црног огртача. Нисам се бојао, осећао сам само задовољство што га видим таквог.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

ЗВОНЦЕ Већ се губи жарко лето, И пролећа вене крас — Јоште мало зиме ето, Да поздрави мразом нас. Вредне пчеле, миле тице, Остављају цветни луг, И лагане ластавице На далеки беже југ.

завеје први снег, Школа нама заклон нуди, Школа наша — наш је збег, Нека лете тице лепе, Куда љупко сунце сја, Нас просвете зраци крепе, Гониоци сваког зла.

Већ се губи жарко лето, И пролећа вене крас — Јоште мало зиме ето, Да поздрави мразом нас. Чуј! На школи разлеже се Нашег звона мили глас, К'о да вели: Скупљајте се, Мајка школа зове вас!

К'о шуштање мирног мора Кроз тишину бруји глас, То анђео поврх гора Тихо слази међу нас... Лаку ноћ, лаку ноћ! Док не сване зора плава, Док не гране бели дан, По пучини заборава Нек нас води слатки сан.

Лаку ноћ, лаку ноћ! Док не сване зора плава, Док не гране бели дан, По пучини заборава Нек нас води слатки сан. — Мир је. Тихо, к'о уздаси, Изумиру светли гласи... Лаку ноћ!

предзнак, да ће скоро доћи Растанка нашег нежељени час, К'о дим, к'о магла да ће радост проћи, И небо да ће раставити нас...

ВИИ НА НОВУ ГОДИНУ Лете дани и године, Вечитости то је ход — У свечаном руху своме, Походи нас нови год. Све што данас духом дише То молитве шаље сад; Са молитвом поздравља га Роб и госа, стар и млад.

Ал' кога ће небо чути, То зависи и од нас: Снажној вољи, ведрој руци, Изостати неће спас! Мила децо! За молитвом Нека иде труд и рад, Да у вама старост

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ИЛИ УЖА СРБИЈА 187 ТО СЛОВО 211 СРБИЈА ДО КРАЈА ВЕКА ВЕЛИКА СКИТИЈА СЛОВЕНИ ПОД ПАРНАСОМ Главари су нас на јужне довели стране од безверја пијане, од снаге зелене, да мрамору гриземо бедра, да батинама кваримо планине,

Дивље сред плавети играмо коло, с вечери голи спавамо крај премлаћених кипова. Кришом нас питају певачи; ко је то био на сахрани неба, ко сведочи да је вечност у ропцу?

Божански ће стас у ваздуху сванути и руке се спустити на наша рамена да нас признају за нове синове. И наша ће се голотиња у речи оденути ко бреза с пролећа у лишће.

Тако смо се и вратили у село руку празних и гладни. Ругали нам се кметови, љубе нас неверне напустиле и благо собом понеле, ни у манастир нас просјаке не примише да се под кров склонимо и прехранимо.

Ругали нам се кметови, љубе нас неверне напустиле и благо собом понеле, ни у манастир нас просјаке не примише да се под кров склонимо и прехранимо.

једино коњи су нас верно носили из мање у већу даљину и птице нам летеле над главама размичући облаке. НАХОД Нађосте ме где лежим у

Ти која си подигла поклопац на погребном сандуку света и пустила да нас мотре очи грозне, на овој нас окуци узми за руку и поведи у град за којим ходимо; нек су му темељи од крви ил

Ти која си подигла поклопац на погребном сандуку света и пустила да нас мотре очи грозне, на овој нас окуци узми за руку и поведи у град за којим ходимо; нек су му темељи од крви ил крљушти, од светлих костура ил

у град за којим ходимо; нек су му темељи од крви ил крљушти, од светлих костура ил обрнутог дисања, свеједно, води нас, отвори, уведи! БОГУМИЛСКА ПЕСМА Траже моју главу.

Зато нас у плоти задржи, молим те, и непријатеље наше одби и бистре изворе наше крви сачувај за још једно стварање света да

У корену је посечен празник и сунце као храст паде преко нас. Барјаке смо под водом разастрли и копља су падала по дну као свеће, у реци је гром још синуо и тада угледах своје

Зидине с именима нашим падоше, река их однела. Војске и путници преко нас пролазе, нико да к нама дође. Хеће више лепих градова бити на земљи нашој.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Бар док је боловао да позва кога од нас па да му рече реч-две. АГАТОН: Био сам баш пред смрт да га обиђем. Сео ја тако на столицу, а он, кад ме виде, чисто

ПРОКА: Па пустите жену нека плаче; род јој је покојник па је боли. САРКА: Па има нас ваљда још рода? ТРИФУН: А има жена можда и меко срце. ПРОКА: Па има, дабоме!

(још при појави Даничиној гурне лактом Виду, која седи крај ње, и шапће јој): Но, хвала богу, кад су се сетили и да нас послуже. АГАТОН (прекрсти се, служи се): Бог нека га прости!

Треба да знамо, јер ово је одиста срамота што доживесмо крај толиких нас, који смо род и фамилија, што кажу, па туђин да нас дочекује и да нас служи.

да знамо, јер ово је одиста срамота што доживесмо крај толиких нас, који смо род и фамилија, што кажу, па туђин да нас дочекује и да нас служи. АГАТОН: Шта ћеш, прија-Видо, таква је последња воља покојникова и не можемо мимо његову вољу.

ово је одиста срамота што доживесмо крај толиких нас, који смо род и фамилија, што кажу, па туђин да нас дочекује и да нас служи. АГАТОН: Шта ћеш, прија-Видо, таква је последња воља покојникова и не можемо мимо његову вољу.

И ето, то је све што знам. САРКА: А коме је она, бога ти, тетка? АГАТОН: Овој девојци што нас је сад служила. Њој је тетка, па је због тога сви тако зову. И покојни Мата је звао тетком.

ТАНАСИЈЕ: Море, има ту вреднијих ствари од будилника. ВИДА: Ја велим, пријатељ-Агатоне, да се когод од нас усели у кућу да сачува ово. САРКА: Па јест, ето могла бих ја. ВИДА: А што баш ти?

АГАТОН: Ама, то баш и мислим нешто. СИМКА: Нема шта да мислиш, него да пожуримо, ако нећеш да нас ко претече. АГАТОН: Готово! СИМКА: Ама, немој „готово”, него 'ајде, јер, бојим се, уселиће се Гина. АГАТОН: Хоће!

САРКА: Пригладнела сам па узела две земичке, ето ти. АГАТОН: Па што тутну земичке под капут кад нас виде? САРКА: Изгледа као да ти нешто сумњаш. Е, јеси чуо, Агатоне, томе се нисам надала од тебе. Нисам ваљда...

АГАТОН: Звонила си, Сарка; ето то је било, звонила си. СИМКА: И певала си. САРКА (крсти се). Нека је далеко од нас, ал' биће да су то неки духови. АГАТОН: Нису то духови, Сарка, него будилник. САРКА: Ју, какав будилник?

Тамо су Танасије и Вида, по цео дан седе у соби и израчунавају свакоме од нас степен сродства са покојником. Тамо су опет Прока са Гином.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Иако се не познајемо, опходимо се један према другоме као да смо стари пријатељи. Војска нас је изједначила, идемо истоме циљу, боримо се за исту ствар. — Друже, где ти је команда? — запита неко дебељка.

— Јака команда! — Највише сам мрзео куваре и посилне, славу им њину... — Без нас, бре, не можете. Ко ће вас хранити?

На вратима вагона појави се онај капетан. — Шта је ово? — капетан све одмери погледом и поче да нас пребројава. Затим се окрете онима који су стајали напољу: — Нека уђу још двадесет...

— Спартанци су све оне са физичким недостацима убијали, да би сачували расу. Добро, такав закон у нас не постоји. Али ево ти сад прилике да са тим шкартовима рашчистиш... Прво бих њих пустио у борбу.

Ето тако! Сад се луфтирај! И тако се сви разместисмо. Поред нас прохукта локомотива. Мало затим наиђе нова композиција и заустави се у станици.

Капетан виче, стража их враћа. О наше вагоне с треском лупи локомотива и одмах затим крете, да нас прикачи за нову композицију. — Вози... терај! — падали су повици. — Јесте ли нас жељни?

— Вози... терај! — падали су повици. — Јесте ли нас жељни? — запита дебељко оне из суседног воза. И опет трескање, лупарање вагона, и најзад се све утиша.

Однекуда наиђе и командир. Батеријски наредник му изиђе на рапорт. Погледао нас је командир строго. Затим је опоменуо Крсту возара да намести право шајкачу, Петра нишанџију да закопча дугме на

Дуго смо чекали док је стигао до нас. Командир је бледео, црвенео, знојио се, шкргутао зубима и бесно колутао очима на војнике који нису обратили пажњу на

— Батерија вољно!... Водници, напред! У галопу смо пришли и поздравили. Командир нас је гледао мрачно и строго. Онда срдито, кроз стиснуте зубе, савлађујући љутину, проговори. — Чули сте...

Све млади људи, у напону живота. И та ми се мисао непрестано врзма по глави. На пример, шта?... — Да нас врате кући... — Не... Мислим, како би то дивно било...

— Да нас врате кући... — Не... Мислим, како би то дивно било... а — хај, како би то лепо било, да нас сада у Ћуприји сачека две хиљаде девојака и жена и да падне команда: бирај коју хоћеш!

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Његов поглед као да говораше: »Ето ти... сама видиш да нас околности зближују«. Затим пружи руку учитељу и таман да проговори (беше већ развукао усне у ироничан осмех), а

— Ово ви је вамилијаз, а може ви и кувати. Он је господин-Драгољубу, што оде сад од нас, све готовио. Учитељ баци струку на столицу, посади се на њу уморно и стаде брисати знојаво лице.

— Сиротиња смо, господине... Нема се откуд. Дације су велике, подавише нас, продужи један одборник. Чудим се како ћемо и толико спечалити.

— То је ’нако... кад нас је водио у поље, а није нас нарочито учио. Љубица је мислила да почне са њима коју игру, да заметне шалу и смех,

— То је ’нако... кад нас је водио у поље, а није нас нарочито учио. Љубица је мислила да почне са њима коју игру, да заметне шалу и смех, желела је да се упозна са том

Шта ће ти контраве! ... настави кмет и засмеја се слатко. — Та није код нас школа од јуче, допуни га ћата; знамо ми шта школи треба, а шта је сувишно.

Но ништа, бар ћу са те стране бити мирна, јер и њих има свакојаких.« — Извините, молим вас, али знате: нас новаке све интересује, обрте му се она, гледајући у земљу. — Какве сте оцене добили до сад?

Ми ове године нисмо ни практиковали школски рад: наставник нам имао неке многе хонораре, па није ни имао кад да нас води у вежбаоницу. — То је рђаво, врло незгодно!... рече он мрштећи се.

Наша... школска... а то ти је кâ да речеш моја, господинова и госпођина. Нас смо троје ту... као... — Као једна породица, допуни га учитељ. — Тако, братићу, тако..

»најбоље ће бити, помисли она, да говорим са њим у повратку, сад кад пођемо. Знам да ће нас испратити далеко, а још ако му не пође жена, можемо говорити гласно, са Гојком заједно.

Одузели су нам и тај једини заклон: да нам је бар хлеб обезбеђен, кад радимо посао ваљано. Па ето, дали су нас на милост и немилост несавесним, бесним људима... да нам бешчасте породице, другове...

Пошљите вашег послужитеља нек донесе моје бисаге из суднице и примите нас у ваш стан да се мало заложимо и разговоримо. Госпођица, држим, неће отказати ? — Захваљујем...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

А облаци преко неба, Ој додо, ој додо ле! А ми брже, облак брже, Ој додо, ој додо де! Облаци нас претекоше, Ој додо, ој додо де! Жито, вино поросише, Ој додо, ој додо ле! 47.

“ 121. Срдо моја, не срди се на ме! Јер ако се ја расрдим на те, Сва нас Босна помирит’ не може, Ни сва Босна, ни Ерцеговина! 122. Ах, моја водо студена!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ДАРА: Јесте је чули шта каже? ТОМАНИЈА: Попела се на оно буре да нас пљује! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Немачки плаћеници! ЈЕЛИСАВЕТА: Катранџије!

ЈЕЛИСАВЕТА: Катранџије! ПРВА ГРАЂАНКА: Видиш ли ову црнину, црна ти душа? ДАРА: Зар треба курве у лице да нас вређају? ТОМАНИЈА: Скинућу ја тебе са тог бурета! (Граја и вика расту. Улеће Милун.) МИЛУН: Ко прави овде неред?

Ја сам Василије Шòпаловић, вођа трупе! МИЛУН (грађанима): Разлаз! ЈЕЛИСАВЕТА: Било је крајње време да нас неко узме у заштиту! МИЛУН: Покажите ми ваше аусвајсе!

Милун: Ја ћу да ти покажем какве имате везе! Напред! СОФИЈА: Куда нас водите? Милун: Није твоје да питаш! Напред, кад говорим! ЈЕЛИСАВЕТА: Василије, за име Бога, предузми нешто!

Које стварности? ВАСИЛИЈЕ: Ове! Ове овде! Ове у којој се налазиш! Ове у коју си нас довео својом глупошћу! Ове собе, овог стола, ове фуруне! Овога олајисанога патоса!

Али је зато имао челично здравље! ГИНА: Бог да му душу прости! СИМКА: А где сте играли пре него што сте дошли код нас? ЈЕЛИСАВЕТА: Играла сам у Београду, у „Мањежу”! Спремали смо Пижеове Срећне дане! То су заиста били срећни дани!

(Улази за Софијом у кућу) ГИНА: Нисам ни знала да је овде код нас тако дивно! Кад се гледа преко овог корита, не би се рекло! СИМКА: Други је то свет, моја Гино!

И не чита, него глуми да чита! ВАСИЛИЈЕ: Једном речју, он није сасвим читав! СОФИЈА: Уваљује нас у страшне неспоразуме! ВАСИЛИЈЕ (Филипу): Ово са тобом постаје неподношљиво!

ВАСИЛИЈЕ (Филипу): Ово са тобом постаје неподношљиво! Због тебе упадамо из једне невоље у другу! Због тебе нас хапсе, а сад због тебе треба да будемо избачени и на улицу! Уочи представе!

Ако већ није касно! ГИНА: Па ти немаш никаквих осећања! ДАРА: Емоције нас никуда неће одвести! (Улази Благоје) ТОМАНИЈА: Шта сад мислиш да радимо?

БЛАГОЈЕ: Иде горе уз реку! ДАРА: Знам, видела сам! Можда ће до нечега и да нас доведе! Имаш ли каквог оружја? БЛАГОЈЕ: Ништа сем ове бритве! ГИНА: И флаше у џепу! И ове георгине у реверу!

Ићи ћемо полако, с Дропцем се није шалити! Ко зна на шта можемо да налетимо! А ти, Гино, ти ћеш нас чекати овде! ГИНА: Командуј ти неком другом, а не мени! Моје је дете у питању!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Али: или нам живот нешто ново носи, а душа нам значи један степен више, небу, што високо, звездано, мирише, ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све, ђаво носи. 1919. ХИМНА Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв.

Наш Бог је крв. Расцветаше се гробља и планине, расуше ветри зоре по урвинама; ни мајке, ни дома, за нас нема, ни станка, ни деце. Оста нам једино крв. Ој. Она је наш страшан понос. ГРОТЕСКА Зидајте храм бео ко манастир.

Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир. НАША ЕЛЕГИЈА И боли нас. Грачанице више нема, шта би нам таковска гробља?

Нећемо ни победу ни сјај. Да нам понуде рај, све звезде са неба скину. Да нас загрле који нас море, и њина земља сва изгоре, и клекну пред нас у прашину.

Нећемо ни победу ни сјај. Да нам понуде рај, све звезде са неба скину. Да нас загрле који нас море, и њина земља сва изгоре, и клекну пред нас у прашину.

Да нам понуде рај, све звезде са неба скину. Да нас загрле који нас море, и њина земља сва изгоре, и клекну пред нас у прашину. да нам сви руке љубе, и кличу и круне мећу, и опет затрубе трубе, цвеће и част и срећу.

Заборавио си њине тешке, мрачне главе? Хај, погледај, и сад, шкоља кад се зажаре и тресну о нас грмљавине твојих таласа.

Деспотица светих нек нестане драж. Гладан и крвав је народ мој. А сјајна прошлост је лаж. А ко нас воли, нек воли камен голи. Нек пољуби мржњу и мртве. Ископане очи, вино што се точи, у славу убиства и жртве.

Не бацамо децу у звездан бескрај. За наша срца ништа није доста. За наша срца ништа не оста. Док један од нас на земљи дише: да ни један врт не замирише. Да живи гробље! Једино лепо, чисто и верно. Да живи камен и рушевине!

Као две сузе, кад напоредо кану, са набораног лица. На води су нас чекале лађе. Твоја оде прва. Моја је обилазила острва. Седео сам погуран и црн, пуст, као Месечева сенка.

Ви нисте криви знамо за оно што ће бити, несрећа је баш част. Дужност је лаж из прикрајка за нас што болно гледамо. Не чини ништа ако сте мајка од тог је лепша сласт.

руменом, где зора спи, дисаће јеле што дисасмо ми и стишаће звезде осмехом и снагом, што их је ветрова талас, однео са нас, однео са нас. ЕТЕРИЗАМ Другу Иви Андрићу Моја је бајка: да се у сну док се спава добра чине, и да ништа није јава.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Те мушице нису ни за шта друго него да нам натруне и покваре млеко, а нас, пастире, да узнемирују, да нас пецкају и пркосе нам. Тако је говорио старац. — Не греши, старче!

Те мушице нису ни за шта друго него да нам натруне и покваре млеко, а нас, пастире, да узнемирују, да нас пецкају и пркосе нам. Тако је говорио старац. — Не греши, старче!

— Не греши, старче! — говорила је мушица. — Не љути се што и нас има на свету!... 3нај да је све добро што је из Божјих руку изишло. Ти мислиш да је зло што је и нас Бог створио.

3нај да је све добро што је из Божјих руку изишло. Ти мислиш да је зло што је и нас Бог створио. То може казати само охол и горд човек и једна незналица као ти што си.

Ми смо, смем рећи, бивале и у Божјој служби. Бог је нас више пута употребио за своје божанске намере а на човеково добро... Шта? Не верујеш? Ево чуј!

Бог је нас више пута употребио за своје божанске намере а на човеково добро... Шта? Не верујеш? Ево чуј! — код нас мушица има предање, које прелази с колена на колено и чува се као свето у данашњим нашим нараштајима: „Давно, врло

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— Па нагледали сте се, ваљда, већ једном; пустите сад мало и нас да видимо. Ко год приђе мени, одмах журно ступа у разговор да га не би ко потискао.

Где би шеф и остали чиновници кланцали по буџацима. Овако је лакше за нас, и прегледније. Завади се двоје и, ако хоће да се туку, дођу ту.

— Па како вам се допада овде код нас, господине? — упита ме министар смешећи се хладно, преко срца. Ја се изразим најласкавије о земљи и народу, и додам:

— Па нашто сте онда доносили нове законе? — усудих се да упитам. — Код нас је такав обичај да се што чешће мењају закони и да их има што више. Ми смо у томе претекли цео свет.

Те новине нема нигде у свету, али нас је томе невоља научила због рђавих финансијских прилика у земљи, те смо тако хтели да жртвујемо ту приличну суму

— рече министар са убеђењем и неком стручњачком важношћу. У том пријатном и важном разговору прекиде нас момак, који уђе у министрову канцеларију и јави да једна чиновничка депутација жели пред господина министра.

— То је лепо кад се цене заслуге! — рекох. — Код нас је то јединствено! У томе нам нема равна. Ма ко био министар, па чак добар или рђав, увек се благодарна држава стара о

То је тако заведено ваљда по угледу на остале стране земље, али, у ствари, скупштина и посланици код нас раде само оно што хоће влада. — Па нашто онда скупштина?

Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и најпречим путем. — Да изаберемо, одмах да изаберемо!... — чу се са свију страна.

— Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо и нико никог не слуша. Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове?

Сви говоримо и нико никог не слуша. Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове?

— Остави, брате, те ситнице и лудорије да не губимо времена. Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Ево нас у њиви. Кола стадоше под велики брест. Чак са дна њиве чује се песма, смеј, говор, шала, а све то зачињава често пуцање

На првој раскрсници подели се друштво. Уз нас остаде мало, па се и ларма одмах смањи. Само девојке још певају, гласно, не осећају умор, а људи већ ређе отварају

Кад бесмо на »Бачком брду«, сасвим се смрачи. И ми се ућутали, поред нас крче пуна двоја кола; сити вочићи прегли па грабе да пре стигну. Таман ми хоћемо на осоје, а пред нас искрсну коњаник.

Таман ми хоћемо на осоје, а пред нас искрсну коњаник. —— Добро ви вече! —— Бог помог'о! — Како с', Цвејо? — Добро, како ти....

Павле отвори вратнице, те уђосмо у авлију, а тамо већ у велико комишају. Пред нас истрчаше снаје ча-Маркове, једна са лучем, друга прихвата коња а трећа, ваљад', ради параде.... — Добро вече!...

— Е добро, добро, али без јастука не дам. — Тако ви је то код нас адет. Наместише нам, тако, уз ватру, троношце са јастуцима.

Поустајасмо обојица и пређосмо на ту страну, откуда се непрестано разлегаше ларма. Опазише нас и ућуташе. Пред нама се виђаше огроман пласт, а на вр' њега стајаше упаљена свећа.

— 'Оћу, вала, не бери бриге; само ти седи тако да не мо'ш у нас гледати.... Знаш, моји су војници малко стидљиви. — Е добро, кад није друкче. Ево ја ћу овде, за вашим леђима.

Све око нас обавио јесењи мрак. Планина се утајала ка' гроб, љушне се тек понеки листић ил' гранчица, поћушнута лаким поветарцем,

Не чује се ни жубор поточка, што се под планином вијуга, не чује се ни стока око кућа, које су нас са свију страна опколиле, па у том мраку изгледају к'о црни пластови. Свуд тихо, само код нас кипи живот и рад....

Свуд тихо, само код нас кипи живот и рад.... Испречали се дугачки пурењаци, све један преко другог, те саставили велику рпу кукуруза.

« — Ама 'ајте да припевамо Анђу, кад она нас 'волико дира, вели Милица. — Давно сам ја, Мило, припевана и опевана. — Е, ал' ми нећемо за Гаја.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ (расејано): Јест, јест, чуо сам... али нека говори ко шта хоће, шта се то нас тиче! ПАВКА (крсти се): Ју, како да нас се не тиче, побогу, човече!

али нека говори ко шта хоће, шта се то нас тиче! ПАВКА (крсти се): Ју, како да нас се не тиче, побогу, човече! XИИ МАРИНА, ЈЕВРЕМ, ПАВКА МАРИНА (долази споља): Добар дан, добар дан, газда-Јевреме!

МАРИНА: И бар да је нека персона, та секретарица, па и да ми није криво, али... ПАВКА: Каквих ти нас нема! Да вам кажем само шта сам јуче чула, па да се крстите и левом и десном! ЈЕВРЕМ: А, јесте, јесте...

Ако је на општинском кантару – његов рођак, ако је писар у општини његов рођак. Па доста, брате, има нас још у овој Србији који имамо рођаке за службу и побаке на робији и куће за продају! Је л' тако? ЈЕВРЕМ: Тако је!

Дошао малочас твој слуга, вели: послала га Павка и зове нас да дођемо. Вели: важна ствар, тиче се детета! ЈЕВРЕМ: А јест, госпа Марина изашла с фарбом на среду.

Но, лепо би се ти провео кад би говорио истину! ЈЕВРЕМ: Па добро, ал' може човек да нас тужи за клевету. СЕКУЛИЋ: Може, не кажем да не може. Ал' зато ја имам у канцеларији фиоку што гута акта.

СРЕТА: Тамо, дабоме! Требало би и ти који пут да свратиш тамо, међу нас. ЈЕВРЕМ: Требало би, видим да би требало, али, право да ти кажем, немам кад. СРЕТА: Па шта радиш по цео дан код куће?

ЈЕВРЕМ (Павки): Иди кад ти кажем! ПАВКА: Дућан, Јевреме! СРЕТА: Тражите реч! ЈЕВРЕМ: Немој да тражиш реч, него да нас оставиш! Молим те, Павка, да нас оставиш! ПАВКА: Ама, дошао шегрт из дућана да јави...

ПАВКА: Дућан, Јевреме! СРЕТА: Тражите реч! ЈЕВРЕМ: Немој да тражиш реч, него да нас оставиш! Молим те, Павка, да нас оставиш! ПАВКА: Ама, дошао шегрт из дућана да јави... ЈЕВРЕМ: Нек јави теби, а мене остави на миру...

Али сам ја, знате, ову ствар сасвим искрено почела, па сам рада да се одржи та искреност између нас. ЈЕВРЕМ: Па то искреност, да се ја одречем кандидације?

Овај, седи молим те, па пиши. ДАНИЦА: Немам хартије. ЈЕВРЕМ: Па разуме се да нема, ко је од нас то мислио па да спреми хартије? (Вади из џепа пуно хартија, загледа једно писмо.) „Поп Спира...” (Чита.

) СРЕТА (упадне у гомилу, грди их и изгура једног). ЧЕТВРТИ ГРАЂАНИН: Дра... драги газда-Јевреме! Ми овде, ми што нас видиш и како се узме ствар. То смо ми. (Не уме даље, збунио се, очајно гледа у гомилу из које су га изгурали.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Журио се са овим (то јест са правом гласања), докле нас није Америка у том претекла. Писао је даље: о ђерзонкама кошницама, о обделавању конопље, о филоксери, о томе колико

душа; даље, о побољшању стања раденичког, повишењу наднице и смањивању радних часова, о могућности шећерне фабрике у нас и о оплемењивању коњске расе у Србији. Ех, о чему вам он све није писао и откуд му, ђавола, све то падне на памет!

Најпре изводи Народног учитеља свег раскупусаног од силног читања и прелиставања, а затим књиге: Како су нас васпитали, Шта да се ради?

, Путовање унакрст, Вероисповест сувременог природњака, Шта нас кошта господар и бог, Приповетка како је геја наранио два начелника, Пир бездушника, Народна права.

— Па јесте, господин, даскало, учитељу, тако се рачуна у село. Председник Милисав, и после нас трајица-четворица људи. — Ех, шта после — рече Срета, па искапи чашицу. — Што после?!

— А, бравос, господин-учитељу, за тај реч! Ели може да вечерамо у друство, у друство сас нас. Ташула, ’ајде јоште један бештек да туриш! Молим ве, господин-учитељ, за чес!

— Па извољевајте, ми смо, знаш, онако, и већ бог зна како, ради. Ту ће бити и капетан. — Капетан?! — Капетан и још нас неколико, та знаш, мило би нам било да и ти дођеш да проегленишемо мало! — вели му снебивљиво чича Милисав.

Оћеш ли ти то отрпети тек онако да им се то прође?! — Е, мој Максиме — рече Срета сетно, — па шта могу ја и ти, нас двојица?! »Сирак тужни без иђе икога! Једна сламка међу вихорове!« Толики свет, толики непријатељи!

— А шта да ти ту умотавам и кријем у кучине! Ето, па тебе да окметимо! Шта би валило?! — Хе, хе! — Добро и за нас, а бога ми добро и за тебе.

Али знате како је: Срби смо, а тиме је све речено. Знам да ће ми многи читаоци из свог искуства признати да код нас Срба што се тога јављања и представљања тиче, није боље ни по варошима а камоли по селима, где смо ми сада.

Има једно петнаест и више година како се ништа друго и не декламује него »Луда« па »Луда«, — а код нас све луђе иду ствари. Знам јој само почетак.

Било добро, било зло — ви нас морате чути. Чути или наш вапај или наш усклик. Болује ли један уд, болесан је цео организам, цело тело.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Свак се носи по свом хиру, укусу и хобију, А вода нас, све заједно, носи у недођију. ДОГАЂАЈ НА УЛИЦИ Одједном, тролејбус је подскочио Високо, лудо —

Ко нас, ко просо, у простору просу?” Понекад, кад ветар свој вечни припев загуди, Луда ми нада за трен испуни груди; Помис

„То није могућно!” Е, нек Извини се ко тврдњу моју оспори: Јер и код нас постоји Фенек — Не лисица, већ манастир у Фрушкој гори!

предвече, Полако, ногу пред ногу, Говеда силазе смерно На реку, да пију воду; Пут који води ка води Срећи би нас мого довести; Газови и појила су На главном правцу повести!

У миомирису Цветнога грмља Хиљаду пчела Исту реч мрмља. МИРИС ЗÓВЕ Куда нас зове Мирис зóве? — У нека јутра, Неке вртове: Сунце је пасло Мирне волове, Светлост буктала Уз долове; На гранчици

Из ове туге, Самоће ове, Тамо нас зове Мирис зóве. КАКО СЕ ЦРТА ПАШЊАК Да се пашњак нацрта, потребна је ливада И на њој травки шест милијарди

и куња, мутним се сјајем прелива дуња; тај сјај: све месечине у њ се слише, сјај, ал и мирис, јоште више, који нас, увек изнова, сећа да негде — ван земље — постоји срећа, и да смо, пре но што смо на земљу пали, све већ видели и

” За човека Она је што и завичај за одсељено јато. А шта нас то прелепо у природи чека? Магла, и киша, и, изнад свега, блато!

КАРАЂОРЂЕ ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА Шта би рекао Карађорђе Да одједном међу нас дође? Да л би нас у овим прњама, јао, Уопште, као потомке, препознао?

КАРАЂОРЂЕ ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА Шта би рекао Карађорђе Да одједном међу нас дође? Да л би нас у овим прњама, јао, Уопште, као потомке, препознао?

Тај ћув нас подсети, невесело, На детињство, на родно село. Хукне: њива се нарогуши, И блесну старе звезде у души.

О, каква би то срећа била Кад би човек, место руку, имао крила! Кад не би било маме и тате Да нас на сваком кораку прате!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Код нас, на Даљанима у Струги, на излазу Охридског језера у Дрим, хватало се за време мрачних, кишних и ветровитих јесенских

За целу Европу лов јегуља цени се на десет милиона килограма годишње. Као средњи, просечни годишњи лов код нас на Дриму, Охридском и Преспанском језеру рачуна се 50.000 килограма јегуље.

Није се, разуме се, на томе месту могло ништа нарочито видети, али је сваки од нас био узбуђен сазнањем да се у тај мах налазимо на позорници великог и фантастичног научног романа у дубинама испод нас,

нас био узбуђен сазнањем да се у тај мах налазимо на позорници великог и фантастичног научног романа у дубинама испод нас, дивећи се проницљивости и истрајности онога који је успео пронаћи то место и склопити роман природе у његовим чудним

Ми нисмо имали ићи правцем и путем исландских рибара. Пут преко океана водио нас је право ка Саргаском Мору и Бермудским Острвима и имали смо да што пре и иначе брзим својим бродом стигнемо на место

Брод нас је носио пуном паром из Пемпола скоро правом линијом у ту област, са незнатним одступањем да бисмо и овога пута прошли

Површина океана била је доста мирна, врло слабо узбуркана умереним ветром који нас је и сам гонио у правцу циља. Као и при ранијем путовању, то је у почетку била најобичнија прекоокеанска пловидба, без

по који трговачки или рибарски парни брод, ређе по који једрењак, поред којих смо пролазили посматрајући их, као и они нас, кашто са поздравом, чешће и без овога. Галебови су нас до извесног одстојања од обале стално пратили.

Галебови су нас до извесног одстојања од обале стално пратили. Игра делфина по површини воде са једне и друге стране брода давала је

Ројеви летећих риба само што у своме лету нису ударали о бокове брода. Али нас је највише заинтересовало то, што су се већ почели на површини мора указивати сплетови алга, који су наговештавали

Успут смо имали прилике посматрати оно што се у тој океанској области у то време може увек посматрати. Занимале су нас чудновате промене боје мора, према осветљењу и органским материјама суспендованим у води; ноћу благо осветљење морске

и брзи рибарски парни брод, са двадесет и пет момака посаде, који тек што се био вратио са Исландских ловишта, донео нас је после тродневног непрекидног путовања у близину највећега Азорског острва СанМигел.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Ћути, и пусти да сад жиле моје Забрекћу новим, заносним животом, Да заборавим да смо ту нас двоје Пред величанством природе; а потом, Кад прође све, и малаксало тело Поново падне у обичну чаму, И живот нов и

Ал̓ не волим те, не волим те, драга! И зато ћу ти увек рећи: ћути, Остави душу нек спокојно снива, Док крај нас лишће на дрвећу жути И тама пада врх заспалих њива.

Али бич фијукне. Збогом, надо пуста! Ти си, као и ја, од младости ране Осетио општу судбу што нас гази, И гладан и жедан проводио дане Све у истом кругу, све на истој стази.

Над нама ће небо трептати у сјају, Грлиће нас благо васељена нема, Лепршнуће крилом у оближњем гају Слепи миш, последњи што се на пут спрема, Па док из даљине грми

ОБИЧНО ПЕСМА Наша је љубав била кратког века, Тренутак један — тек годину дана, И растави нас нагло судба прека, Без уздисаја, без суза, без рана. У свађи је прошло пола дана, У помирењу мучном, пола ноћи.

Јер Бог је тако хтео да нас створи У доба кад се монотоно живи, Кад дани нису ни бољи ни гори, А људи млаки, једноставни, сиви...

ИИ Родисмо се, драга, под суморним небом, Мрачног зимског јутра, кад ветри застуде; Не дочека нико нас сољу ни хлебом, Ко туђини пасмо међу браћу људе.

Проживесмо, драга, испод мрачног неба Низ мемљивих ноћи и плеснивих дана; Мучила нас судба дуго, ко што треба, Задала нам често непреболних рана.

Тврдица је била васељена за нас, Одмерила тачно уживања наша; Нама биће увек сутра што и данас, Увек исто пиће, увек иста чаша. Свршиће се.

''Никад!...'' Стара Госпа рече: ''Нек Морава, Која нас је отхранила, и гроб буде''. И у српској души никада не спава Жеља да се лежи сред рођене груде.

Ниједном Грку ја не дам преда се! Ти љубавници с лажним ореолом, И што се увек лажним перјем красе, Мањи су од нас и срцем и болом. Сви Грци назад!

Данас нама кажу, деци овог века, Да смо недостојни историје наше, Да нас захватила западњачка река, И да нам се душе опасности плаше. Добра земљо моја, лажу!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

управо до мора, колико је наше Горе Црне, — све је облак притискâ једнако, свуд се чује јека и грмљава, свуд испод нас муње сијевају, а нас једне сȁмо сунце грије. И доста је добро примарило кâ је ово брдо вазда хладно.

је наше Горе Црне, — све је облак притискâ једнако, свуд се чује јека и грмљава, свуд испод нас муње сијевају, а нас једне сȁмо сунце грије. И доста је добро примарило кâ је ово брдо вазда хладно.

Кâ је она пјесна изведена, из главе је цијела народа. И имају разлог Црногорци на нас дићи проклету гомилу. Не смијемо ништа започети што би народ к витештву зажегло, што би свете кости

Што се хвалиш градом и господством — сви градови што су до нас турски, јесам ли их опсуо мраморјем, те нијесу за људе градови но тавнице за невољне сужње?

Кад сам годе много размишљавâ, вазда ми се посâ повуковâ. Ко разгађа, у нас не погађа. ВЛАДИКА ДАНИЛО ВИЂЕ ДА СУ СЕ ОКУПИЛИ СВИ, ПА И ОН ИЗИДЕ МЕЂУ ЊИХ.

ВЛАДИКА ДАНИЛО ВИЂЕ ДА СУ СЕ ОКУПИЛИ СВИ, ПА И ОН ИЗИДЕ МЕЂУ ЊИХ. ВУК МИЋУНОВИЋ Не држи нас овако, владико, но отршај оволико људства.

Свако гледа што ће чут од тебе, а ти си се нешто замрсио: нит' што збориш нити нас отршаш, у образ си као земља дошâ; сам се шеташ пољем без никога, нит' што једеш нити заспат можеш.

ХАЏИ-АЛИ МЕДОВИЋ, КАДИЈА Баш аферим, кнеже озринићки! Ја ћу почет, када други неће. Стотина се скупило главарах, нас Тураках и Црногорацах. Ја знам дивно што смо окупљени: да миримо крви међусобне.

Богу шућур, двјести су годинах откâ паћи вјеру прихватисмо, измећари дину постадосмо. Ћабо света, нема у нас хиле! Што ће слабо раскршће липово пред остротом витога челика?

— Није им вријеме. Кад али је оно стари Озро и бирани за њим Озринићи. (Није од њих ниједнога жива.) Пуче на нас сваке грдне јаде што у Чеву цркву не градимо Аранђелу, да ни свуд помага.

Свагда граја бјеше око мене када хоћах по граду изаћи, као у нас бијеле неђеље кад се крену момчад у машкаре. Да једнога би пријатеља, главом сина Зана рбичића, свога дома већ не ћах

У то ти је прошло по вијека! ВОЈВОДА БАТРИЋ Дану, Вуче из Љешева Ступа, узми гусле да нас разговориш; кад је добро, нека је и боље.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

После сврати у Дућанџик за басму. Знају већ они какву ће да пошљу, кад је за нас. Само брзо, јер после морамо да идемо. Сад знаш. — Знам, снашке!

И гушећи се поче да је моли: — Кажи, кажи... Није истина, није истина да заиста, истински, ти волиш све нас. И њу обузе нека врста лудила, луде раздражености, гледајући толику његову љубав.

— Зар смо знали, бре, Арсо? Али, знаш га ти. Откада се са свадбе врати, као да нас је хтео да превари, тако је био мек. Ником рђаву реч, ни „потамо се“.

он сам дубоко преко границе залази, почесмо за њим и ми, али чим он опази да га из далека чувамо и пратимо — у мало нас не поби. Отада нико није смео ни да мрдне за њим. И, сад... ето... тако!

— Леле, бато! Куку, бато! Ко ће, бато, да нас чува и да брани, бато? Од људи како би који дојурио с коњем, сишао, улазио би тамо код њега у собу и, запаливши му

А ја овамо могу без ичега. Ја и њена мати ништа, заборавили на нас!“ И тада се Софка сети да су можда одавно без пара, без игде ичега, и са језом дочекујући га поче себи да пребацује:

Софка чу како отац, видећи све то, а сада још и Софкино овако укопано стајање, у иронији одговара: — Ех, ех, зар сте нас толико жељни? — и то „нас“ наглашује једва угушујући јарост и горчину.

— и то „нас“ наглашује једва угушујући јарост и горчину. Да забашури, поче једнако чистити чакшире и ципеле, што их је тобож

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

И онда, кад звезда моје судбе зађе За малу хумку трошних земних жеља, Последњи, општи удес кад нас снађе И нестане наших патња и весеља, Нада мном ће, као чар усана медних, К’о лелујав, меки сјај висина сферних,

дозре, Велика, тужна мис’о, моје драго: Да треба да нам све буде свеједно, Да нам је овде још једино благо Кад за нас куда бедно срде једно.

БЕЗ МОТИВА О, ових дана, кад нас слабо слуша И Бог, и нада, и разум очајан; О, ових дана, кад се запенуша Дубином душе гнев скривен и тајан; Када

слабо слуша И Бог, и нада, и разум очајан; О, ових дана, кад се запенуша Дубином душе гнев скривен и тајан; Када нас опет, као у сну мучном, Загрли Беда велика и жива, А болно срце, у трзању жучном, Процвили страшном песмом без

Ни ветрића, да граном затресе! А већ сутра рећи ћемо: Тише! Ко то тресе врата и ћерчива И буди нас? — Чили магла сива, Плодни ветар пољанама брише.

далеко од њих Сад смо, а они жале мир наш тих. Они баш ништа нису знали шта Доведе ту нас. У цвећу смо ишли Славећи страсно осећања та Због којих лепо са ума смо сишли.

Јер ми смо давно, верна драга, — је ли? — Искидали конце што нас вежу За простор, време, тонове и боје, — Ланце живота што звече и стежу, – Јер ми смо, можда, сами тако хтели, Рад

И гледају нас зато што идемо У кошуљама белим парком овим, Где болнички се мирис шири јак; Не знају дражи са животом новим,

А сетно небо нека нада реси: Пре зоре треба стићи жељеној мети, Пре него новог дана дође варка И живот што ће себи нас узети. О, како жудно страст нас гони жарка Свршетку, крају. Па и бол ће проћи; Све, чак и љубав.

О, како жудно страст нас гони жарка Свршетку, крају. Па и бол ће проћи; Све, чак и љубав. Гладне страсти гоне, Гоне по мраку гробу што Же

Предани смо својој прошлости, к’о мајци, Јединој што за нас још утехе има У данашњој грубој, беспоштедној хајци Живота, у борби сред праха и дима.

у радост ни у беде; Верујем у нâг живот што звук напуклих ваза Даје, у чулност своју и нагон што нам слéде И што нас гоне, муче, док не испију снагу И оставе нас, најзад, уморне, мирне, бôне, Осетим и ја, каткад, чистоту срца благу,

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

А свијет је обезбожио, знаш, видите, напустисмо наше старе обичаје па и срећа остави нас“, то говорећи, значајно погледа своје другове, који сви бјеху ошишани, без власуље, у широким панталам француским.

Велике ли дерте на срцу носи!“ Приморци одоше својим путем. Ми ћемо за сердаром, у Катунску нахију, јер нас приповијетка наша тамо води.

Милица оста стојећи, држећи високо луч. „Ево нас, сердару, твојијех брата, да ти тугу из куће ишћерамо, јер, богами, нити нам је Божића ни весеља док је теби тако!

Тишина бијаше настала. „Не памтим да нас се мање окупило на овај год!“ рећи ће Саво Петровић. „Ваистину, жао ми је да сте се и ви измучили по овоме злу

је било да се скупите, јер имаћемо доста разговора; али, опет, ето божије вријеме; овакога покора мало који од нас памти!“ Владика је говорио наелак; свака му ријеч бијаше одмјерена и измјерена.

“ „Ми смо баш код њега и ноћили, нас тројица“, одврати Саво. Ђакон сад почео бјеше послуживати ракијом. Сваки редом поче причати гдје је кога ноћ затекла

“ запита Владика Његуше. „Ама шћах таман да ти га напоменем, Господару“, рече Станко Стјепов. „Јуче је шиљао да нас пита хоћемо ли к теби; па је и сâм долазио; углависмо да заједно кренемо; па ја не знам што би; ми пођосмо а немасмо

За њим још тројица. Онај први поглêдаше на све стране; видјело се да некога тражи. „Ево нас Његуши! Прилазите слободно!“ викну Оташ. „А јесте ли ту Озринићи?“ поврни онај први. „Што би те западосте?

Прилазите слободно!“ викну Оташ. „А јесте ли ту Озринићи?“ поврни онај први. „Што би те западосте? Немојте нас побити на вјеру!“ Смијући се, помијешаше се. Пошто се ижљубише посједаше. „А што вама шће да пуцате?

„Но сам ти грдан сан уснио, мој Перо, дома, прије но што кренусмо!“ „А шта брате да чујем!“ „Снијевах е нас четир Озринића идемо из дуге, а за нама носе носила. Ја иђах најпрви, без оружја, у црвеној кошуљи...

„А све због тебе, Марко! Да се ти претрпје, не ћаше нити један од њих умаћи нити један од нас погинути!“ рече Оташ Марку који се већ бјеше нешто освијестио. И тако осташе, ћутећи мраморком, погружени вељом тугом.

„Немојмо казивати да смо га видјели!“ рече он молећим погледом. „Немојмо!“ поврну она жалостиво. „Карали би нас као да смо ми криви; знаш, мама, кад год се наједи, увијек пријети да ће нас дати грофу Павлу!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

(Неверни Тома, Јудин пољубац, од Понтија до Пилата); из молитава (не дај боже, боже помози, боже ме сачувај, сачувај нас боже и анђели божји итд.); из дечјег говора (шарена лажа, прича о црвеном врапцу итд.

На овом месту нас у првом реду интересује народна игра, и то говорна, како код деце тако и код одраслих. Дечје игре свих врста — као

Говорне пак игре — тј. оне које се остварују само говором, и које нас на овом месту у првом реду и интересују, заснивају се на игри речи, на завођењу изговором, па било што се поједини

традиционалних тековина и онако како су њихови разнородни обрасци очувани у усменом народном предању допрли и до нас, дело су у првом реду живота и рада не само појединаца него и задружне и племенске организације.

Дао ти бог хиљаду паса, па сви ћутали, а ти сâм трчао око куће и лајао! Очувао нас, боже, кратке жлице и дубока лонца, дуге луке и мотике тупе; косе љенице и траве бјелице; барловачке травице и

— Траг по трагу иде а крв по жилама. — Уза суво дрво и сирово гори. — Учувао нас бог од млетачке галије и турског балије. — Хајдучка мајка црна клупка смотава. — Хвала народска од данас до сутра.

14 Питали зечеви свога харамбашу: — Хоћемо ли бјежати ђе људи нема? — Ма зашто? — Зато што нас свак кори да смо страшљивци. — Шутите, будале, јутрос испред мене поскакаше све жабе у воду!

! — Зло, ћерце! мудри се по једном могу преварити. 16 Питала лисицу шћер: — Има ли, мајко, ико на свијету од нас паметнији? — Јесу, ћерце, они те се нашим кожама зими огрћу.

— А што не давате? — Душу. 3 Питали су рају: — Који вам је до данас био најбољи паша? — Они те није међу нас ни долазио. 4 Питао силан Турчин рају кад је дошао на конак: — Долазе ли вам вукови у село?

— А кад је најбољи? — Кад умре. 6 Питао Турчин рају: — Је ли вам жао што Николу потурчисмо? — У нас, ага, кад окинемо псу уши, зовемо га „кудров“, а реп, зовемо га „кусов“, — пас био и бити ће.

Он дође и, после подужег разгледања, рећи ће: — Не могу знати какво је ово чудовиште, а шта би нас могло да затре знам.

Цар: — А ђе ти је мајка? Милош: — Ето је тамо доље у селу код куће. Цар: — Хајде, да нас водиш твојој кући. Милош: — Не могу од оваца. Цар: — Хајде, ми ћемо поћерати и овце.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

130. У једном суду и вино и ракија (па неће да се помијеша). 131. У мртвој кобили дроб говори. 132. У нас јарац чудан јарац, у њега су рози чудни рози: на једноме змај кује, а на другом вран граје; ни чује вран, кад змај

133. У нас коза јакача, јака сина родила и унука манита. 134. У наше бабе кожне очи. 135. У нашега бијелца девет покроваца, и

А домаћин му стане овако приповиједати: „Једном пођемо нас десетак су тридесет коња у Дубровник по со. Идући тако нађемо једну ђевојку код оваца, па нас запита куда ћемо, а ми

Идући тако нађемо једну ђевојку код оваца, па нас запита куда ћемо, а ми јој кажемо да идемо у Дубровник по со; а она рече: „„Шта да се мучите тако далеко?

У том се још на већу нашу несрећу смркне са свијем, и тако тумарајући овамо онамо, док један од нас срећом набаса на једну пећину и повиче: „„Овамоте браћо! Ево сухоте!

устај душо!” Али ништа не помаже: он спава као мртав. Онда она рече слузи: „Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати, па нас више никад овде не ће видети.” И тако опет одлете.

Онда она рече слузи: „Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати, па нас више никад овде не ће видети.” И тако опет одлете.

ми смо све три у змајевским рукама. Има њих три брата змаја, они су нас однели па нас држе сваки у своме двору.” Онда се узму за руке, па у змајев двор; у двору сестра брата лепо дочека и

ми смо све три у змајевским рукама. Има њих три брата змаја, они су нас однели па нас држе сваки у своме двору.” Онда се узму за руке, па у змајев двор; у двору сестра брата лепо дочека и угости, а кад

овамо један змајевски цар, па с нама често има рат, и сад скоро имамо рок да се ударимо; па кад се год побијемо, сву нас тројицу надбије, и што утече у ову јазбину оно остане.

Онда он рече домаћину: „За Бога, | брате, шта је то?” А домаћин му одговори: „Тако је, брате, увек код нас, да не можемо од тога звериња на миру ни ручати ни вечерати.

Ја се уздам у Бога да он може ту аждају свладати, само иди сутра с њиме, еда би нас опростио те напасти што толики свет помори.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

било на полуноћницама, на свакој служби када се служи крај, где се каже „Боже, буди милосрдан према нама и благослови нас“ — по дванаест метанија. А полуноћница се пева у цркви са „Блаженима“, и три катизме, и канон Богородици.

примили на небесима, распињући се живи, одричући се своје воље, кољући се ножем својевољним, ономе који се заклао нас ради оставивши све што је у свету, говорећи један другом: „Ко воли свет и што је у свету, непријатељем Божијим назива

И крв Исуса Христа, Сина његовог, очишћава нас од сваког греха.“ (И Јн. 1, 3-7) „По томе разумесмо љубав што оп душу своју за нас положи.

“ (И Јн. 1, 3-7) „По томе разумесмо љубав што оп душу своју за нас положи. И ми смо дужни за браћу душу полагати.“ (І Јн. 3, 16) „Ако заповести његове сачувамо, и угодно пред њим чинимо.

Ми волимо њега, јер он најпре заволи нас. Ако неко каже: волим Бога, а брата свога мрзи, лаж је. Јер ко не воли брата свога кога види, како може волети Бога

и, о преопевана Мати Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, нека буде ово делатно и стварно нама као и онима после нас до краја овога света, часним молитвама вашег угодника, нашег оца и ктитора Симеона.

“ А ви одговарате: „Бог нека те спасе, часни оче!“ И затим ви њему са умиљењем кажете: „Моли се и ти за нас, оче свети, да се избавимо од страсти и саблазни злога!

Нека примају мисли многих и неразумних — мисли које нас у данима и у часовима муте. Њих треба отпустити и не остављати им да стварају још тврђу смутњу.

“ (Јн. 19, 15) и „Крв његова на нас и на децу нашу!“ (Мт. 27, 25) Јер многим знојем и трудом обнови се ово запустело место и сврши се.

Тропар „Помилуј нас, Господе, помилуј“ до краја; Слава „Господе, Господе, погледај с небеса и види“, и „Сада“, Богородичан глас шести ишти

Блажени да сте у тој жалости и као ревнитељи! Јер добра је молитва, и веома добра: са Богом да беседимо она нас оспособљава, са земље на небо нас узносећи.

Јер добра је молитва, и веома добра: са Богом да беседимо она нас оспособљава, са земље на небо нас узносећи. Али боља и још виша је љубав, јер она је део врлине и од свега у телу савршеног најсавршеније као неки део

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ЦМИЉА: Мислиш да има људи на другим планетама? СТАВРА: Дај Боже да има! ЦМИЉА: Што дај Боже? СТАВРА: За нас би добро било ако има! ЦМИЉА: Не знам због чега добро!

Да направим туршију, пре зиме, да на врата прикуцам презиме! Снег напољу сипа кано вуна, код нас бојлер, зимница, фуруна! Док он гледа фрижидер са храном, трудна штрикам пред теве екраном!

ТАНАСКО: Можда је нека из Кола српских сестара. Можда је жена баш нека патриоткиња... МАНОЈЛО: Патриоти су нас и удесили! Више се чувај патриота, него шпијуна! ТАНАСКО: Неко долази, госкапетане, склонте се!

МАНОЈЛО: Како смо ишли на север, погледај секцију, чудо је увек било испред нас! А сад, захваљујући форсираном маршу, ми смо стигли пре него чудо... Овде ће морати да се покаже!

Видиш ли ову карту? А ову линију? А ову тачку на врху линије? Е, та тачка, то је то где сад стојиш! Ту нас је довело! Ту нам је сада положај! Треба чекати, и отворити четворе очи и уши!

СТАВРА: Лакше је бити паметан, него поштен! МИЛЕ: Није се могло маћи од девијација, вербализам је претио да нас угуши! Ааа! Саћемо ми то друкчије, енергичније, саће то да се промени из корена!

ВИЛОТИЈЕВИЋ: Ја не поричем да сам доживео несрећу... СТАВРА: Пусти несрећу, несрећа не дође зато да нас упропасти. Него ми кажи где су ти твоји војници. ВИЛОТИЈЕВИЋ: Ено их тамо, видим их ко сад вас!

СТАВРА: Мислиш да си ти, који видиш, луђи од нас који не видимо? ВИЛОТИЈЕВИЋ: Греота је да дрежде напољу, по вакој киши, свеједно ко су и шта су!

Пуцали смо колко смо могли, ал џаба, разбуцали нас као бундеву! Ноге су нам висиле по дрвећу, куљала црева из трбуха, главе располућене, Макензен продре пошто смо

МАНОЈЛО: Чекај да чујеш до краја, па онда види каква је заслуга! Дошо дивизијар, нашо нас здраве и читаве, викао саботери, дезертери, оставили сте четврту чету на цедилу, положај изгубљен, људи масакрирани!

МАНОЈЛО: Куд ћемо сад? ТАНАСКО: Идемо тамо одакле смо и дошли, у гробље. А ти, усрећитељу! Живе нас урнисо, а ни мртвима ниси нам дао мира! Због тебе и мртви морамо да чипчимо!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Не знам зашто, тек ми као да смо знали, те синоћ не одосмо на седење код Аритонових. Срећом, као да смо знали, те нас затече код куће, иначе ко зна... МАГДА Ако, ако.

И то с кафанским женама почео, па ће какву болест да навуче, па ће то у кућу да донесе и ево, и кућу, и нас, фамилију, да упропасти. АНЂА (очајна и погледом моли га, пориче). МИТА То је, ја!

Али, и кад ниси овде, колико те пута спомињем и хвалим Бога што си ти. Јер, да тебе нема, шта би од нас, од ове цркве и вере било?! ЈОВЧА Па, зар вас је ко дирао? ВЛАДИКА А, не. Ко сме?

ВАСКА А опет служиш? МЛАДЕН Па, не служим. ВАСКА Како: »не служиш?« Кад, од како си, ти си код нас, и колико већ година има, само си код мене, само мене служиш, двориш. МЛАДЕН А, па то. Јест, то.

(Пење се с пријатељима и варошким свирачима, иза Софије која им светли уза степенице; Софији): За нас горе гуменџу, и кафе, одмах! А деда -Трифунове чаше и зарфове стамболијске!

Тек ободе коња у ноћ; али не долази одмах овамо него обилази далеко, чак доле, до границе, ако га ко од нас, чивчија, чује или опази, да помисли како он долази оздо, из Арнаутлука, где се, како нам после прича, пушкарао с њима.

Но знам само да се овако више не може да издржи. Ја бар не могу. Откад се она несрећа деси и он овамо код нас дође, ето и ноћ и дан све је уједно. Ја више не могу да издржим.

Цео дан спремам, стрепим да ће сваки час да се врати, рупи, и да одмах, знате какав је, не почне да нас бије и грди. А оно, целог дана не дође. Све по планинама и пољима са коњем. Добро и тај коњ не падне већ једном.

И онда грди, виче, прети како ће да ме убије, расели, све ће да нас растера... Па ето, газдо, не знам шта више да радим, куд да се денем, ако ви не... ТОМА Не смемо, не смемо ни ми.

АРСА (нестрпљив, ослушкујући): Али, бато, да не рупи,... да пожуримо! ТОМА (Стојни, оштро): Чуј. Да нас сакријеш доле код себе.

С њим ћемо заједно. СТОЈНА (крши руке): Ох, аман! АРСА Бут! Ако нас издаш, ако он нешто примети, Ни ти ни Стојмен овде више! ТОМА Слушај. Кад дође, ти се чини невешта.

АРСА Не може се овако више, не може! СТОЈНА Не може, газда, ама... ТОМА Доста, а сад нас води и умири се, да он што не примети. Хајде, брзо, одмах! (Силазе лево.) Пауза.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Ваља се мало и усудити и почети мислити како ће људи на сто година после нас мислити, ако нисмо ради остати всегда у првој простоти и детињству.

Штета | да толики многочислени народ остаје без књига на свом језику у време у које наука близу нас сија како небесно сунце.

Време је живота нашега један минут, једно тренуће ока и једно ништа, а по смрти чека нас вечност. Само последњи родови суде право и без пристрастија о прошастима.

По смрти матере моје, два брата моја, старији Илија и млађи Лука, и ја, вратили смо се к нашем стрицу Грујици који нас је као родитељ примио. Он је имао у дому једну старицу сна[х]у с двема синовицама.

Наша сестра, од свију нас најмлађа, именем Јулијанка, остала [је] у Семартону у дому дедову, гди по неколико месеци преставила се.

Једним словом, купећи Турком новце, дошли смо у омразу свету и вилајету; свак се нас уклања као од курјака, јер како нас гди сретне, зна да ће ограјисати.

Једним словом, купећи Турком новце, дошли смо у омразу свету и вилајету; свак се нас уклања као од курјака, јер како нас гди сретне, зна да ће ограјисати.

Госпођа Калиновичка, сестра домаћинова, уздржавајући се од смеја, почне беседити: „Преосвештени господине, како нас ви описујете, ми смо жене на пакост свету и, имајући таке зле и пакосне очи, не би ли боље било д[а] се слепе рађамо?

целује владики десницу, говорећи: „Милостиви наш и свети госту, не частимо ми ваше преосвештенство толико колико нас ви частите с отачес|ком беседом!

Него, ако ти само није трудно, говори и наслађуј нас с твојом беседом. Камо срећа да сам из детињства и младости таке разговоре слушао, чини ми се да би[х] боље познавао

„Немојте сваком духу веровати, но искушавајте је ли од бога” — учи нас исти они који је из прсију спаситељеви[х] мудрост почерпао, Јо[в]ан Богослов. Како ћемо и[х], дакле, искушавати?

Христос нам заповеда да ми никога не проклињемо, но и непријатеље наше и оне који нас проклињу да благосливљамо. Бог праведни и милостиви создао је чловека свободна; дао му ум и разум да га у свако време

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— Валај смо баш бештије, кад се ни прид редовницима не можемо уздржати! А да шта лајемо кад нас они не чују? — додаде Кљако.

јер она увик наше жеље и нашу душу ислиђује, јер она оди и броди међу нама гришнима, баш кâ мудрост међу воловима, да нас проведри и просвитли, ружа наша, кâ свића кроза дим од тамјана!

— вели Чагљина. — Таа-ко!... — А твоје ће се исто бројати, кâ увик, дујо, али је добро да нас чујеш! — вели Кљако. — Таа-ко!... — А њему, шта ће бити од ричи? Зашто се јиди, ако му је душа мирна? — вели Рдало.

— заче меко Чагљина. — Јесам ли ја рекâ шта рђаво? А јесам ли и мислија шта рђаво? А он нас тира из куће на овај начин!

) кајаћеш се, ако га поведеш, јер ће те ово дите осрамотити и нас свију! — Таа-ко! А ја ћу с њим натраг, ако не буде за то. — Зло је и да пође! — рече Рора.

Ти одабра сина Кушмељева да учи књигу, па да с врименом буде редовник! Ти с нама вечерас не проговори три ричи, него нас задржа да видимо твој избор. Липо! Али ћеш чути истину, па чини како знаш.

— Браво Јерковићу. Деде јопета сâм: Крсте у-сли-ши нас! Крсте-по-милуј нас. Ки-и-и-ри-је елејсон! И тијем би се свршило предавање.

— Браво Јерковићу. Деде јопета сâм: Крсте у-сли-ши нас! Крсте-по-милуј нас. Ки-и-и-ри-је елејсон! И тијем би се свршило предавање. Срдар се није мијешао у то, он се бавио привредом.

— рече он фра-Тетки насамо. — Наши се људи више боје једнога мртвога неголи стотине живи. А боље по нас ако се приковођани припану, особито ове године, како је слабо родило!

Нијесу се ова двојица још ни састала, изађе Бујас. — Бештија! Кушмељ од Кушмеља! Ако не изађе, страх ме да нас не просочи! — шапну Лис. — То није кадар!... То није кадар! — вели Мачак. — Причекајмо га још мало.

(Показа му руком пут нове мађупнице, откуда се чула велика граја.) Нико то од фратара не слути, а слуге нас не смију одати, јер им није у интересу. Дакле, у памет се!...

Дакле, у памет се!... Не велим да би ти мога изневерити нас, али, ка бојим се да Срдар како не нањуши, па да те не искуша. Ти знаш какав је он... — Ајде, прођи се предикања!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Препун си змија, мајмуна. Док негде у дну тек тиња У сетном сну златна куна. НИТИ Једном нас ту, где нас има, Неће бити. Ми смо нити Које вежу нерођене са мртвима. Нема краја.

Препун си змија, мајмуна. Док негде у дну тек тиња У сетном сну златна куна. НИТИ Једном нас ту, где нас има, Неће бити. Ми смо нити Које вежу нерођене са мртвима. Нема краја.

Ми смо нити Које вежу нерођене са мртвима. Нема краја. Прислонимо на зрак ува: Кроз шупљине између нас ветар дува Што времена по два спаја.

Леже испод мрачне сене Мртви, а још нерођене Слути ваздух који крај нас засветлуца. Ми се кобно лелујамо И слушамо ветар само И нит по нит како пуца...

О знамо и још шта нас чека На путу кроз ово лето: Прах, неко заспало псето. И — можда: булка далека. О знамо ми, знамо, знамо, Ал ипак

Али стојимо дуго, а нико да каже — доста И уђе у воду. (Гледали смо је, у мантилу, са моста!) Покрај нас: грана с начетим лишћем некуд оде. Смишљамо да нам се враћа лето. Али: варка!

Стојимо опет на мосту, под касним сунцем, дуго: Испред нас, блеска сред града далеки кров од лима. Испод: одлази река, сама, удовички, боје дима.

Нема куће у ветру, зида, лупе врга. Где је велики дан и ми сред њега мали, Огромни торањ и сат који нас прати Док бежимо на Тису коју злати Иловача са сунцем где су вали? Куд склизну тај свет?

О зар је ноћ ова била она кап Што препуни чашу и већ прели руб. Нико нас сад неће преварити више У овом свету где се већ све зна: Ни љубав која на ружу мирише Ни предео маглен искрсо сред сна.

Јер ове смо ноћи доживели све Док рушило се лишће око нас на тле. Сад свањива јутро: испражњени свет. Живот ће одсад бити више предах.

ЕТО ШТА УЧИНИ СЈАЈ Док трепнусмо: ето шта учини сјај! Паде глава дану, скотрља се И ми посматрамо где се крај нас гасе Ствари и нестају као бачене у крај. Сад је више места, ал стајемо на чкаљ И чичак. Неке баре нам се прече.

Ми застадосмо (тек за пуки трен) Ал — ево где стојимо. Тама нас пресвлачи У другу ризу и ми постајемо сен. Док чекамо ко ће низ видик што се мрачи Отићи први од нас, нем, са душом

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

И исплатите ми мој део. — Појео си ти одавно свој део, брате Вукашине. Мало ли нас коштају твоје школе? Паде, Аћиме, твој углед у амбис. Растури ти се огњиште, разломи имање и затре лоза.

Она се трже и збуњено упита: — Он дошао да подели имање? — Да подели — хукну и седе на кревет. — А зар нас мало кошта његова школа? — кришом брише лице и због Ђорђа говори о новцу. — Грдне паре. Много кошта.

Имање у Прерову можеш да купиш за триста... За школовање сам ти дао више од пет стотина... Много, Вукашине. Једна нас мајка родила и сад овако. Ти знаш, на свету ближег од тебе немам. Ионако ће све твоје бити. Твоја ће деца...

Моје имање, а не твоје! Оно што је остало од муке Луке Дошљака.“ „Закон постоји, суд постоји, он ће нас разрачунати.“ „И суд, и закон, и правда, све сам то ја!“ „А шта ћеш да радиш ако је лепа Вукашинова фрајла?

Дуго ћуте и удишу густ, љут ваздух. — И зато нас прозваше Чађевићи. А твоји синови данас неће да бране општину. — Не уједај више! Зар не видиш да сам сâм?

Ужеглу маст и сланину стављала им у јело. На празнине радила. Морала сам. Кад је на Божић одлазио од нас, зажелела сам Вукашину да погине на путу. Зато што је бездушник, Христе, сине божји.

Све док нисам постао ово што јесам, мене су сељаци звали ’Дошљак’.“ „Још нас понеко зове Дошљаци“, прекинуо га Вукашин. „Само они најстарији. Они који знају и памте њега. И мене док сам био мали.

Причало се да им је често од свога брашна и погаче месио. Са мном је разговарао тек кад сам одрастао. И од нас се, деце своје, стидео.

— Неколико тренутака још подржа печат, па га врати у недра. — И кад преко нас мртвих прегазе! — викну Тола, а сељаци га погледаше, поћуташе, па се гласно сложише: — А ви се, браћо, не дајте!

А ми смо у шанцу шуматовачком са свих страна били опкољени, Турци су нас у теме зврцали, Черкези су арлаукали као да их деру, дозивали Алаха као што пијани дозивају курве што за другима јуре,

Черкези су арлаукали као да их деру, дозивали Алаха као што пијани дозивају курве што за другима јуре, трчали на нас скачући лако као млади курјаци, то је била војска, деца што су, уместо да мајку сисају, пила вино са Кавказа, луди што

Не видех нигде толико дивљих крушака као тада око Лепенице. Што смо даље ишли према Београду, свет се купио око нас као овце на солило. Ми смо одувек волели да дижемо буне.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— унесе јој се у лице лутка с очима њене сестре. — Татага не чује оно што не жели да чује! Она не чује одрасле. Али нас и децу и те како чује! — Ко сте ви? — девојчица рашири очи, а лутка се насмеја. — Ми? Зар не видиш?

— А за лепињу ти хвала! Појешће је Татага кад се пробуди, а ти никоме ништа не причај ако желиш још једном да нас видиш! На прстима, сва ошамућена, изађе девојчица из Татагине куће у блистав, бели, снежни дан.

од туге обрати се Сунцу које се баш рађало: — Пре него што постанеш златна ружа, господару неба, задржи се мало код нас и буди локвин цвет! Сунце се радознало загледа у Белу жабу, и осмехну: — Не могу, журим. А нема ни потребе!

То су наши лептири! Али група дечака из града, бројнија и моћнија, није се заустављала. — Баш нас брига! — смејали су се. — Ишчупаћемо им ножице и крила, шта нам можете!

Дечаци нису могли да дођу к себи од чуда, кад златни рече: — Послала нас је морска вила да будемо ваше даске за јахање на таласима. Не оклевајте! Збуњени, дечаци су неко време ћутали.

— Не окрећите се! — чу најстарији дечак нечији глас. — Окренете ли се, више нас никада нећете видети! Пењући се уз литицу, гледали су право испред себе, али најмлађи не издржа: — Гле, наше су

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Свикни на одмор под теретом уза! Истина једна и сама ће доћи! Зови се Љубав! и нас само пјевај, И нашу младост безбрижно и ти'о: У једном срцу цио свемир има, У једној сузи има живот цио!

са стране брда мирисава, А овде се поток пошалио, Па нам пута младим препречио; Преко њега скачемо лагани, И ево нас на другојзи страни. А одавде све још убавије Како само долина се вије! Како гора подигла се густа!

Тамбур, тамбур, ситна тамбурице Удри, побро, у сићане жице! Данас има, а сутра нас нема, Хајд' у коло, ко ће ту да дрема......

ил' љубави није Што се грли, то су само змије; Љубим ли те... или мене нема, Или тебе - нас обоје нема; Љубим ли те...

Зора ће нас разгонити брзо, Ал' ће остат' из цвећа, из била, Чиста душа око твоје душе, Чисто миље око твога миља“. Ј.

“ Ј. Јовановић 3мај XXВИИИ Болна лежи, а нас вара нада: Оздравиће, оздравиће млада! Наша нада - сен празнога сена! Поседасмо поред одра њена.

Ми смо мале, Ал' смо знале, Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети Као ти - Ћију ћи! Моје тице лепе, једини другари, У новоме стану познаници

Да злоба није?... Можда се краде, да нам попије И ову једну чашу радости? Ил' можда суза иде жалости, Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? Врата шкринуше... О душе! о мила сени! О мајко моја! о благо мени!

Рани нам треба брзога лека, Отвор'те извор сретнија века! Дижите школе, Деца вас моле! Јер брза река поред нас тече, А ми на брегу наше несреће; Ко има свести, отуд се клони; Окати виде, брег нам се рони.

“ „Шта си хтео? куд си пош'о?“ - „Тамо куд се стићи мора!“ „Зар је вера тако јака?“ - „Увек јача од злотвора!“ „Мало нас је кој' би смели!“ - „Ал' вас јака сила креће!“ „Зар ко може стићи цели?“ - „Ко посумња, никад неће!

- Никад! А. Шантић ЛXИВ ОБИЧНА ПЕСМА Наша је љубав била кратког века, Тренутак један - тек годину дана. И растави нас нагло судба прека, Без уздисаја, без суза, без рана. У свађи нам је прошло пола дана; У помирењу мучном пола ноћи.

Ј. Дучић ЛXВИ ИСКРЕНА ПЕСМА О склопи усне, не говори, ћути, Остави душу, нек' спокојно снева Док крај нас лишће на дрвећу жути, И ласте лете пут топлих крајева. О склопи усне, не мичи се, ћути!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Гле, идејо, искро бесамртна, досад су те струје и потоци океана овог заносиле, сад нас ево на извор чудесах, сад нас ево у царство свјетлости, на валове тихе бесконачне, запаљене огњем бесмртнијем,

Гле, идејо, искро бесамртна, досад су те струје и потоци океана овог заносиле, сад нас ево на извор чудесах, сад нас ево у царство свјетлости, на валове тихе бесконачне, запаљене огњем бесмртнијем, вјечним огњем свештене љубови;

вечер - хранитељ ми каже нове, дивне, бесмртне идеје у нашу се сферу свијетљају, и дан сваки неба свештенога нас честита новим наслађењем, нови гласи бесмртне музике наша китна поља потресају новом славом творца могућега!

Адаму је почест обећао посље нас два највишу на небо; војника је од обадва лика обећао сваког окрунити по над једним великијем миром.

“ „Ах, пресилни и преблаги оче! - архангела оба једногласно - чудо да нас у кристалне ступце те крајности двије не смрзоше код твојега трона пресв'јетлога - премогуће твоје божествено и

непријатељ дичи да је тобож мене сатворио и свијетле моје легионе, - тајни случај наш је отац био; навлаштито нас је сатворио да правило бићу сачинимо и гордости метнемо границу, да с гордијем влацем небеснијем дијелимо владу и

угна одметника неба у кипећу пламеном пучину, онда војнство побиједоносно, предвођено с два своје војводе, на нас силом непобједном удри, зајми и нас страшнијем крицима из небесног блаженог жилишта трагом нашег злога превласника,

пучину, онда војнство побиједоносно, предвођено с два своје војводе, на нас силом непобједном удри, зајми и нас страшнијем крицима из небесног блаженог жилишта трагом нашег злога превласника, злу побједу да с њим дијелимо.

Свето слово премилосна оца нас с границе вјечне погибије свемогућом вољом заустави. Вјерни небу тада легиони у окове тешке и плачевне све нас

Вјерни небу тада легиони у окове тешке и плачевне све нас листом оковаше јако, на шар мрачни необдјелан неки нас бацише, да ланце носимо, ђе блаженства спомен ишчезава, ђе

Вјерни небу тада легиони у окове тешке и плачевне све нас листом оковаше јако, на шар мрачни необдјелан неки нас бацише, да ланце носимо, ђе блаженства спомен ишчезава, ђе мрачношћу сфера узбуњена!

да оружја од обије војске смртоносним наостри ударом: "Већ хулења - кажу - Сатанина и његове нерасудне војске нас су вргла у очајаније.

Попа, Васко - КОРА

тестера Руке се твоје тужно У моје уливају Ваздух је непроходан 4 Шуште зелене рукавице На гранама дрвореда Вече нас под пазухом носи Путем који не оставља траг Киша пада на колена Пред прозорима одбеглим Дворишта излазе из капија И

догорела До ноката праскозорја Црне опеке Већ су поплочале Цео небески свод 7 Над мирним водама Зубате очи лете Око нас модре усне На гранама лепршају Крици ударају о плавет И падају на јастуке Куће нам се крију Иза уских леђа Шаке се

ти наги поглед Бол у њему да здробим 10 Како дугмадима овим Тучаним да гледамо Смеје нам се тама Косама нас бичује Како језиком овим Папирнатим да говоримо Речи нам га сувог Под непцима запале Како са телом овим Од живог

усијаном жицом Гнев нам порубљује мисли Накострешене маказе Око голоруких речи Отровна киша вечности Похлепно нас уједа 13 Руше се стубови који небо држе Клупа са нама полако У празно пропада Зар да довек чамимо У каменом

свих озвезданих руку на свету 22 Наш дан је зелена јабука На двоје пресечена Гледам те Ти ме не видиш Између нас је слепо сунце На степеницама Загрљај наш растргнут Зовеш ме Ја те не чујем Између нас је глухи ваздух По

те Ти ме не видиш Између нас је слепо сунце На степеницама Загрљај наш растргнут Зовеш ме Ја те не чујем Између нас је глухи ваздух По излозима Усне моје траже Твој осмех На раскрсници Пољубац наш прегажен Руку сам ти дао Ти је не

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„Разговори тих двају природњака били су, вероватно, доста занимљиви да би заслужили саопштење. Али би нас они сувише удаљили од самих абдерићана који су главни предмет ове историје.

Без библиотеке и без страних научних часописа, који у оно доба нису до нас стизали, озбиљан научни рад био је потпуно онемогућен. Зато се вратих своме започетом послу.

Са задовољством посматраше Грилус ту набавку. „Штета што недостижни сликар Зеуксипос није више овде код нас! Ово би био достојан предмет за његову мајсторску кичицу“.

клече пред номофилакса и проговори свечаним гласом: „Теби мудри и силни заштитниче закона и твојем заузимању за нас код бога мора, имамо да заблагодаримо за овај пребогати лов.

„Заиста чудан али даровит свет, далеко просвећенији но ми што смо“. „Шта кажеш? - Просвећенији од нас Македонаца!“ „Што јесте, јесте - крити се не може!

Он им шану у уши: „Чиме да објаснимо што се оволика почаст указује понајмлађем од нас свих, који није навршио ни своју тридесету годину?“ „Па знаш ваљда?

Неписмено, управо неукусно написана, без стила и песничког полета“. Он спусти глас и поче опет да шапуће: „Ево нас тројица, како овде на окупу седимо, можемо, мислим са правом, рећи да смо нешто урадили и створили.

Па зар да се са правом не упитамо: шта је урадио тај Аристархос да му се одају почасти до којих ни један од нас није дошао?“ Сва тројица оборише главу, ћутећи. „Ту мора да је нешто друго посреди!“, настави Зенодотос.

Али - на жалост! - то је горка судбина свих нас: научнички рад изискује дугогодишња искуства, дакле зреле, па каткад и позне године живота.

Ко од нас не би разумео колегу Аристарха и прогледао му кроз прсте што у свом младалачком полету није имао стрпљења да причека

Диогенес Лаертиус нас извештава да је Аристархос био ученик Стратона из Лампсака. Стратон је непосредно иза смрти Аристотеловог ученика и

Стићи ћемо лако до залива који лежи јужно од вароши, иза планинског гребена. Онде нас већ чека једна лађа. Она ће нас одвести право у Александрију“. „У Александрију!

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— Јер, заиста, један посланик треба да путује неузнемиравано, за разлику од нас осталих, зато што путује бесплатно.

— Не признајемо небиране посланике, нити привремени парламенат — прекиде га, у исто време, она прва прилика што нас је пронашла. — Овде смо сви једнаки и сваки има право само на једно место — додаде човек с новим торбама.

Међутим, мој друг, свакако постиђен и увређен, дуну у свећу тако јак о да је обори, али одмах затим она прилика што нас је пронашла кресну палидрвце па упали другу.

цигарету, после које смо сви кашљали, човек наслони главу на женино раме, намести угодно ноге између оне прилике што нас је пронашла и мене па се умири, док се жена јуначки напрезала да ревносно издржи огромну слоновску тежину тела свога

Студент који нас је пронашао, крезуб, великог забаченог чела, продирног погледа и подсмевачког изгледа, чије ми се дрско понашање, иако

Јер и код нас треба припремати духове и јер излаз из овог хаоса и кала не може се ни замислити без терористичке акције.

А ви? Кажите сами, Ви бисте нешто хтели, а то што хоћете то није из вас, из нас, непосредно. Реците само: зар ви нисте Руси без руске душе? Имате нешто од ње, можда, али није сва и није ваша.

Зато нема Корењева и Незнамова. И још их неће бити. А у новом поретку коме тежите, верујте, господарили би код нас опет одморни, то јест који нису страдали, јер они што страдају увек се уморе до власти, коју прихватају они вешти из

Срећом не мисле сви тако. Треба се, брајко, очајно напрегнути, треба размислити шта да се ради. Нека нас је у почетку шака људи. Доста. Боље ишта него ништа. Јер данас и нема праве опозиције. А зашто нема опозиције?

жена „дискусију“, јетко и журно прикупљајући ствари, док је муж отворених, влажних уста још несвесно гледао у нас. Па се после сви дигоше да пређу у крагујевачки воз којим су имали да наставе пут, сем крезубог студента.

Са гомилом књижурина под пазухом и једном отвореном у рукама, коју је испустио кад нас је спазио, он је ревносно очекивао долазак нашег воза, па га ипак није осетио.

Чинило нам се, поред свега, невероватно да ће се она појавити и хиљаде сметњи излазиле су нам пред очи. А да нас је неко тада пажљивије загледао морао би с чуђењем застати да посматра: како замишљено и брзо корачамо, одавајући

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Ми дјеца говорили смо да је у њима убијен живац. Међy осталим дјечјим играма, била је једна која нас је нарочито загријевала: на уговорени знак или ријеч, сви бисмо се разбјежали да се што прије дохватимо по једне

И своју рањавост, и своју злу срећу, и своје проклетство: и у томе лежи један дио нас. И то наш најприснији, најкрвавији дио. Како бисмо га дакле могли не вољети? На концу, сасвим схватљиво.

се тај осјећај заоштри, па задобије сасвим одређен и изразит вид односа према другоме, чудно сродан оном осјећају који нас обавезује да дамо погреба блиској особи.

Кратко речено, био је то један од оних људи о којима се код нас не каже „покојни“ , него „јадни”: „јадни Франо“ , „јадни наш Франо”. Такви људи није ред да имају дјеце.

да је, сасвим независно од својих гријеха, на пучини нагло оболио од заплета цријева — мал дел мисерере, како се код нас говорило — и умро, па су га лијепо зашили у кожнату врећу, као што је ред и обичај, — и предали га мору.

Касније, у вреви живота, као да потпуно заборавимо на пејзаж, потпуно изгубимо везу са стаблима, с природом око нас.

Занима нас само човјек, го жив човјек, с његовим срцем пуним стрепња и немира и страсти, с његовим вјечитим неспокојством и беспре

празнина тачно његових црта, лика и обичаја, и сједи на његовом мјесту за столом, као дух умореног Банка, и зури у нас... Доктор је приступио ближе к мени, свеједнако насмијан и расположен, са здравим лијепим зубима.

Одувијек ми је било драго то шимерично опалско прелијевање, и одувијек сам подлијегао његовој моћи да нас превезе у сфере иреалнога.

Или се и у другим странама кугле земаљске „догађајем” зове само оно што долази издалека, док се најближем, оном што нас непосредно окружује, не признаје достојанство „догађаја”? А можда се и код нас нешто догађа?

А можда се и код нас нешто догађа? Можда и код нас шарају некакви потреси, тону некакви трансатлантици, преплављују некакве ријеке, само

А можда се и код нас нешто догађа? Можда и код нас шарају некакви потреси, тону некакви трансатлантици, преплављују некакве ријеке, само што ми то не запажамо?

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

А крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикнуше сложно: — Господи, Господи, помилуј нас! Напред иђаше крст и са њим упоредо барјак, за њима меденица, па онда црквена и општинска икона упоредо, а после тога

Нису наши доктори скупи као ваши. Писар га прекиде: — Хајде, продужи посао. — Славе ти, Ђурица, немој да нас мучиш. Претурићемо ти сву кућу, док не нађемо...

И шта да радим сад? — Још нисам то дознао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа. Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. — Зар од оних што су са мном....

— Море, девојке, ако сад бане пред нас Ђурица! — рећи ће једна после дужега разговора. Станку подиђе нека топла језа, и осети како јој се мења лице, али се

Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се. Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде.

И јесте позадружна, јади је убили, таман да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас двојица. Вујо беше задовољан. Надао се каквој неприлици, а ово му је већ обична, добро позната појава.

— Вала, побро, па и нисам. А ти си ми се грдно намрчио! — Како нећу, јади га убили! Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се Пантовац и погледа га лукаво.

Наћи ћу у неколико села по две три поуздане куће, платићу људима добро, па ће нас чувати. — Е, мој соколе, није женско срце као твоје.

— Ја ти кажем само то, да без ње не могу живети, па сад... једном се мре. Ако хоћеш да нас чуваш, саветуј нас како год знаш најбоље.

— Ја ти кажем само то, да без ње не могу живети, па сад... једном се мре. Ако хоћеш да нас чуваш, саветуј нас како год знаш најбоље. Ја само знам да морам сад имати новаца што више, и наћи ћу их, па макар сву земљу преврнуо.

А у цркви стојимо овако нас двоје, и видим пред собом мајку и сестру како ме весело гледе и смеше се од радости, а око нас суседи, пријатељи,

А у цркви стојимо овако нас двоје, и видим пред собом мајку и сестру како ме весело гледе и смеше се од радости, а око нас суседи, пријатељи, кумови, па све весело и лепо... А гле сад...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

А откуд ти овамо дође! Петар му рече: — Бежим од помора, јер тамо код нас на западу страшно умире свет, и где помор пређе, ниједна жива душа не остане.

Она сједе, а бака шипком пуц по кожи, и обје одлетише. Није шала, брате, вјештица и њезина сила, налет је био од нас и наше куће! Она ти тако лети, док долетише код цара, те му бака претеслими кћер и узе бакшиш.

Устај, душо! Али ништа не помаже: он спава као мртав. Онда она рече слузи: — Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати, па нас више никад овде неће видети. И тако опет одлете.

Онда она рече слузи: — Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати, па нас више никад овде неће видети. И тако опет одлете.

Ја се уздам у бога да он може ту аждају свладати, само иди сутра с њиме, еда би нас опростио те напасти што толики свет помори.

— Тебе варају. Посади ти онамо виноград, па ћеш да береш грожђе лепше од свију нас. Сељак послуша село. Разоре ливаду, посади лозу, а после три године виноград стане толико да рађа да већ није имао

језера у некој великој пустињи, кад браћа моја оба спаваху а ја чувах стражу, наједанпут аждаха пође из језера да нас прождере, а ја онда повадим нож и одсијечем јој главу: ако се не вјерујете, ево јој увета од главе!

Кад би неко доба ноћи, заљуља се све језеро и изађе троглава аждаха и шћаше нас да прождере; онда ја повадим сабљу и главе јој све три одсијечем ако не вјерујете, ево шест увета од аждахе.

А он јој све по истини каже, и вели: — Бјежи, жено, да бјежимо! Но она му на то одговори: — Куда ћеш кад ће нас Баш—Челик стићи одмах, па ће — вели — тебе погубити, а мене вратити?

Кад дођеш у пећину, ти ћеш бити старјешина, а ја ћу бити први до тебе, а остали дивови нека нас оба слушају. Ти ћеш као старјешина имати свега до грла шта ти душа зажели, само заповиједај што ти треба, дивови ће те

Немој тако, јадан чоече, проклињати; ти не знаш шта си ухватио; ти си ухватио за се велику срећу, него закољи једну од нас три и прекини начетверо, па један комад дај жени да изије, други кучки, трећи кобили, а четврти усади више куће: ондар

Кад му синови приспију у нека доба година, један од њих два рече оцу: — Тата, видим да си ти чоек сиромах и да нас не можеш хранити, него ја ћу узети једнога коња, једнога пса, и једну сабљу, па одох по свијету: млад сам, зелен сам,

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

која се неумитно креће На моју љубав, на све жеље моје, На моје небо, моју башту крина — У тим часима нађу се нас двоје, И тад плачемо ја и виолина.

У хармонији светлости и таме, Лик душе трајно где се од нас крије, Где свести нема, већ идеје саме, Откуд бол слеће, да осећај свије У мени о њој, о лепоти, цвећу И о младости —

Осмехом душу и ране заклони. Запали чула. Нека срце тако Пређе у усне к'о ветар у звуке. Нек тренут овај и бол што нас гони Расклопи небо и утули пак'о: Пољубац, к'о смрт, не види јауке.

Уиђосмо у дворану журно. С наших лица још се небо сија. Нисмо знали за живот и звона. Дочека нас смех костура бурно, Ветар греха, мирис земље: и ја Дигох главу, лице покри она.

На том месту нас двоје би били Свет за себе, нераздвојан, вечан: Све док светлост не би оставили, Сваки дан би био за нас свечан.

том месту нас двоје би били Свет за себе, нераздвојан, вечан: Све док светлост не би оставили, Сваки дан би био за нас свечан.

Животом драга, док нас не саране, Грех и кајање руше нас и дижу, И мира нема, црне мисли стижу, Није к'о гробом. О, ал' ја ћу сада Будућност

Животом драга, док нас не саране, Грех и кајање руше нас и дижу, И мира нема, црне мисли стижу, Није к'о гробом. О, ал' ја ћу сада Будућност своју, јаву стару, бону, Заклонит

То ноћ у спокојству тишином мирише. А бол шири крила... Ти си дивна била. ТИШИНЕ ОРГИЈЕ Пијемо нас неколико пропалих луди И полусвет: Без свега, и без радости; мада нам груди Чезну за цвет.

Ни своје дане, што горе, к'о мртвом свеће, Ни своју коб. Пијемо с уста и чаша. Маштом лудила Стварамо зрак: Све нас је довела тајна што нас убила, Откала мрак.

Пијемо с уста и чаша. Маштом лудила Стварамо зрак: Све нас је довела тајна што нас убила, Откала мрак. Пијемо нас неколико пропалих људи И полусвет; И знамо, радост не може да се пробуди, Опао цвет.

Пијемо с уста и чаша. Маштом лудила Стварамо зрак: Све нас је довела тајна што нас убила, Откала мрак. Пијемо нас неколико пропалих људи И полусвет; И знамо, радост не може да се пробуди, Опао цвет.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Најстарији међу уваженом господом, богати грађанин, зауставио се да би дао сваком од нас сребрењак. Прилазећи мени, нагло се зауставио и рекао: “ Погледај ме у очи.

На излазу из шуме сјатило се хиљаду врана, дижући ужасну грају. Кроз неколико минута птице стадоше да нас гоне и убрзо нас опколише. Забава је трајала док изненада нисам добио ударац у потиљак од кога сам пао.

Кроз неколико минута птице стадоше да нас гоне и убрзо нас опколише. Забава је трајала док изненада нисам добио ударац у потиљак од кога сам пао. А онда су ме жестоко напале.

Не занима нас та ваша наизменична струја ” Систем лучне расвете усавршио сам 1886. године и он је прихваћен као систем јавног и

Сви морамо имати неки идеал који ће управљати нашим понашањем и који ће нас задовољити али није важно да ли је то вероисповест, уметност, наука или нешто друго, све док делује као нематеријална

Ми смо аутомати које потпуно контролишу силе средине, разбацавши нас унаоколо као пампуре од плуте по површини воде, аутомати који су погрешно схватили резултујућу силу спољњих импулса

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућност пун вечне славе”.

Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућност пун вечне славе”.

По питањима тачног тумачења старих учења, мој отац је увек био спреман да прихвати мајчино мишљење те се тако нас двојица измирисмо.

крадљивци стоке, који су се ноћу тамо крили, нису могли чути наше сигнале којима смо се дојављивали кроз земљу и нису нас могли открити.

У време таквих ноћи тешко је било уочити наше волове на испаши ни на неколико корака од нас, али смо их могли пратити но ходу, ако би наслонили ухо на земљу и ослушкивали.

такође да негде дубоко у ноћи, када чујемо слабачак звук црквених звона у румунском насељу, око четири миље источно од нас, преко кукуруза на наш пашњак дува поветарац који носи мирис слатког, младог кукуруза нашим гладним воловима,

Тада смо се претварали у очи и уши. Наше уши су биле тесно припијене уз земљу, а наше очи приковане за звезде изнад нас.

Они су били једини знаци о постојању света око нас и господарили су нашом свешћу док смо обавијени црним покровом ноћи и окриљени безбројним пламтећим звездама чували

Остали свет престајао би да за нас постоји; појављивао би се у нашој свести када је рана зора најављивала, како би се то нама дечацима чинило, божанску

стварању света, најпре света пријатељских звукова и светлосних порука, што је у нама изазивало осећање да нас и наше крдо чува нека божанска сила, а затим реалног, земаљског света, када би излазеће сунце раздвојило непријатељске

И данас верујем да су ови облици општења основне радње у васиони око нас, и још увек размишљам о њиховој природи. Моји учитељи у Панчеву помогли су ми да решим неку од загонетки ове врсте на

Приметио сам да је овај наш разговор привукао пажњу особа око нас, а нарочито двоје старијих путника, једну госпођу и господина. - Што се плашиш за своје торбе?

Ћипико, Иво - Приповетке

—Останимо! — неки ће од мушких. —Онда ћемо, брате, изгубити и сутрашњи дан... —Ради чега? Може нас когод освитком звати. —Знам ја шта је... Ако увече не нађеш радње и нема ништа! — Ко вели?

—Па ту? —Да куда ћемо, кад никога не познајемо? —Богме сте погодили! —А што ћу? Нудер, смилуј се, па нас пусти у кућу! —Хоћу баш! —Је ли млада? — огласи се неко изнутра што је разговор слушао, те се надвири да види ко је.

Кажи! —Која вајда казивати? Отуд нема помоћи. —Приповедај! — умешаше се и девојке. —Кад хоћете нека! Гради се у нас нова црква. И њега узело на радњу. Хоћеш видјети зла... Једне вечери донијели га кући пребијене ноге. Јад и невоља!

Жупан прикупљао је тежаке да с њима пође у поље. Цвета приђе к њему: —Узми и нас двоје! —Не треба! Има нас доста. —Нисмо, валај, на одмет. Деде, прими нас! —Што тражите? —Што и други. —Добро!

Жупан прикупљао је тежаке да с њима пође у поље. Цвета приђе к њему: —Узми и нас двоје! —Не треба! Има нас доста. —Нисмо, валај, на одмет. Деде, прими нас! —Што тражите? —Што и други. —Добро! Дођите обоје.

Цвета приђе к њему: —Узми и нас двоје! —Не треба! Има нас доста. —Нисмо, валај, на одмет. Деде, прими нас! —Што тражите? —Што и други. —Добро! Дођите обоје. За данас имате круха у торби.

—Убио си га! — понови стари, и, замишљен, рече с очитим увјерењем: Знај, и нас си убио! У тренутку свом тројицом завлада једна мисао.

—Ради како знаш, — одговори млађи. Али часком смисли се: — Знаш што? Прото добро нас познаје; да га замолимо да Митра с радње отјера, да друге не брка. —Тражиће разлога, — замишљен одговара старији.

И дуго су тако стајали, док млађи брат прозбори: —Затворили нас, — и дохвати Спасојеву руку, као да помоћи од њега тражи, и надода: — Срећа те смо заједно! —Нека су мене, убио сам!

је рекао господару када је у двориште дошао: — Довео сам ти ово момче; слушаће, — па надода забринут, — вјерујте, код нас је горе невоља! Момче је било босо. У издераној гуњини и црно— горској капи на глави.

Дјевојка се пак журно уклони с пута и зађе међу грмље. — Што се бојиш? — насмија се. — Има их те су бољи од нас... —А зборе да су усилни? —Јесу тсподари им... Видио сам једном те један и удари једнога невјешта...

— одговори он нехајно. — Ја се празан нећу враћати; у свијет ћу поћи...Видим ја што је: најгрђи је друг невоља, а код нас је има колико те воља... Гдје је корисније, ту је најбоље...

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Тако се исто сваки од нас налази у некоме културном кругу и из њега може да изађе само ако у неки други ступи. То је неминовност коју би било

у њој, док се у њу затварамо као у једину за коју знамо и хоћемо да знамо, ове су безбројне навике (конвенције) за нас просто невидљиве.

Треће име које бих овде поменуо јесте Едвард Хол, амерички антрополог, аутор и код нас врло познате књиге Неми језик. Он је разлучио, као што се зна, три сфере у култури: формалну, неформалну и техничку.

читања или усвајања истога уметничког текста, а посебно у различитим културним традицијама и системима, што нас овде треба особито да интересује.

Све ово помињем зато што нас готово сав развој књижевне науке у нашем веку наводи да о књижевности размишљамо у склопу целога модела културе, па

покушати да заснујем тако што ћу обратити пажњу на један, чини ми се, недовољно осветљен процес у модерној поезији код нас.

И на овој окуци књижевне еволуције пресреће нас шала и слика о метафоричкој стоноги. Већ је поменут Матић. Сви ми осећамо изузетну мелодијску снагу коју носе многи

у предговору изабраним делима Душана Матића у едицији Сто књига српске књижевности каже: у Матићевој поезији, језик нас доводи до сазнања не само својом изјавом, него и – да употребим модерну реч – читавом својом структуром“.

Да нас језик доведе до сазнања читавом својом структуром, то је изузетно крупан и изузетно тешко постижан циљ најзначајнијега

Не постоји ниједна друга књижевна творевина код нас у којој су тако успешно разбијене лажне позлате и предрасуде које се плету око овога мита, а при томе ништа није

слушкиње звезде Које је у живо сребро облаче („Косова песма“) Царица је овде сама трава, она која ће над сваким од нас једнога дана проклијати (зато је победа њена), а слушкиње су овде звезде које је ноћу у своје трепераво небеско светло

То значи да се знак још не издваја, већ се потпуно поистовећује са значењем. Исто су, рецимо, реч и оно на шта нас она упућује. Отуда се икона с насликаним свецем и сама доживљава као света.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ВИИ ЖИВКА, ЧЕДА, ДАРА ЧЕДА (улази са женом. Они су обучени за посете): Ето нас. Вратили смо се као што смо и отишли. ДАРА: Бамбадава смо ишли. ЖИВКА: Што, нисте никог нашли код куће?

ЖИВКА: Па, зете, мени не треба класа, теби треба. ЧЕДА: Знам ја то, али како можете да нас шаљете госпођи Петровићки, кад неће жена ни да нас прими? ДАРА: Није била код куће. ЧЕДА: Била је, шта није била!

ЧЕДА: Знам ја то, али како можете да нас шаљете госпођи Петровићки, кад неће жена ни да нас прими? ДАРА: Није била код куће. ЧЕДА: Била је, шта није била!

ПЕРА: Видео сам га! ЖИВКА: Отишао је баш у Двор? ПЕРА: Да! ЖИВКА: Хвала вам, господине, велика вам хвала што сте нас известили. ПЕРА: Ја сад идем на Теразије; шетаћу тамо под кестеновима, па ако још што опазим, ја ћу вам јавити.

А, шта мислите, треба ли ја да се обучем? ЖИВКА: Ама, шта ћеш ми ти? Удај се ти за твој рачун, ако ти треба, а нас остави на миру. ЧЕДА: Сасвим, право кажете, ја ћу се удати за свој рачун! (Шчепа шешир.) Ја ћу вас звати у сватове!

ЖИВКА: Ама, зар ти мислиш, бога ти, да ја целу нашу фамилију узмем на врат? ВАСА (вади једну цедуљу): Па и нема нас баш тако много. Ево, ја сам направио и списак, па нема нас више од деветнаест.

ВАСА (вади једну цедуљу): Па и нема нас баш тако много. Ево, ја сам направио и списак, па нема нас више од деветнаест. ЖИВКА: Каквих деветнаест, побогу, Васо, па то читава војска! Кога си, бога ти, све уписао?

ЖИВКА (Васи): Ето, кажем ја теби! ВАСА: Па јес'! Овамо окупили ме: „Ајде, ујка-Васо, води нас код Живке!” А зашто? Зато да обрукате и мене и себе.

КАЛЕНИЋ: Слушајте, стрина-Дацо, и ви, прија-Сојо. Као што видите, тетка Живка нас је лепо примила, као што је и ред да прими фамилију.

И ми ћемо сад да јој кажемо своје жеље и да је молимо да се заузме за нас. Ја сам уверен да ће се тетка Живка заузети. Ви сви знате како она има добро срце.

ЧЕДА: А како је она имала срца своју ћерку да премести чак у Ивањицу? ДАРА: Осрамотио си нас, осрамотио си целу кућу! ЧЕДА: Ја? Боже сачувај, осрамотила је она. ДАРА: Боже мој, боже мој!

„Најзад, није никакво чудо што се овакве ствари дешавају у Кини, али је право чудо што се то исто дешава и код нас и то у највишим круговима нашег друштва, у дому једнога нашега мандарина”. (Говори.) Е, ово, јест, ово му не ваља.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

] а сва се тресла, ваљда од свега овога што је око нас све силније и силније бивало. Тресла се она и сва мирисала, мирисала, тако мирисала!

Штавише, њих ликови нису толико вољно одабрали колико су им они просто отели маха. И ваљда из те за нас немерљиве, али за Станковићевог приповедача и мерљиве и знане разлике између онога што ликови пред блиским људима желе

укупном делу, и дабоме не зато што је њоме насловљена његова ваљда најзначајнија књига приповедака,10 него што нас управо њоме Станковић помоћу неколико карактеристичних поступака уводи у свој особит књижевни свет.

За увођење, дакле, служи темпорални поступак у компоновању. А не уводи нас нико други него дечак Миле. Окружен члановима своје породице, која је очигледно и Станковићева породица, он одлази у

Мотивациони поступак који при томе Станковић употребљава може се назвати поступком најближе асоцијације: да би нас вратио до давног предускршњег дана када је отац послао гласника као најаву јунакињине удаје, писац у приповедној

бира управо тренутак када тај исти отац усред ноћи одлази оставивши јунакињу саму; нешто касније, када је желео да нас врати у још даљу прошлост, све до јунакињиних предака, он опет - и то у назад једном већ помереној приповедној

до тренутка кад се она први пут, након очевога одласка, почиње присећати своје прошлости; помоћу тог присећања аутор нас ретроспективно премешта у давни предускршњи дан; приповедање затим тече у прошлости, али проспективно; при крају

ковима”25 Премда је Скерлићева критика у многим појединостима тачна, свеједно он при томе губи из вида управо оно што нас посебно занима - да убрзање приповедног времена има особиту композициону функцију.

Стога, у крајњој линији, и нема ничега противречног у чињеници да су за нас врлине оно што су за њих биле мане. Најзад, добија се утисак као да је Станковић, кад се по други пут вратио писању

А књижевни текстови - како нас је томе научила не само новија наука о књижевности него и сама модерна лингвистика - баш у том погледу заузимају

Значи да је требало рећи о њиховим прецима, а не само о њеним. Тако је заиста и било у ранијој верзији. Комад који нас занима налазио се у другој половини реченице и гласио је: „[. . .

Као што ми, истина, видимо своје лице у огледалу, али га видимо као да је одвојено од нас, помало чак и као туђе, при чему промена места леве и десне стране чини покрете наше руке, при дотицању лица, малчице

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Послушај нас, Иване Војиновићу, великога ти имена божјега!... — потресно завапио кнез и клекао покрај њега. — Ти ћеш се тобоже

— потресно завапио кнез и клекао покрај њега. — Ти ћеш се тобоже потурчити — прихватио је на ово прота — а нас двојица дајемо ти јемце Господа Бога и Светога Петра да ћемо тајну сачувати и рећи Србији кад дође како је у истини

Гријех на нас и нашу ђецу, Иво брате и сине!.. Целом снагом својом прућио се испред олтара Иван Војиновић, поклонио се свецима,

Причекај... Затвори врата... Разговорићемо... Дај ми да погледам своје дијете! — Куку мени, што нас овако ојади! — још једанпут хукну несретна жена, па спусти ожег и пресечена у снази приђе те затвори врата.

Стала проћу силној отоманској царевини а слабија је, чујеш ли, од мртвих Друштинаца изнад Митровице. Па нас лаже све неким ослобођењем. А камо га? Зар да чекамо до Бога и до вијека? Нијесам ја луд, жено!..

— Овога свијета не! — Хоћемо, хоћемо. Ради нас, јер се ја нећу никада потурчити, а ти ћеш вавијек остати ни то ни ово. Ради нашега ђетета...

— Ни за нас сад није срамота: ето и Шумадинци се враћају, а дошли смо до границе... ... Неће бацити пушке. Он има у недрима

Јер време бејаше страшно Младо–Турци беху одлучно наумили да нас излече од косовске бољке. Школе нам се затвараху, свештеници хапшаху, виђени људи убијаху у рукама власти, а арнаутски

Србија има доста људи, а ова јој земља ваља, а ми смо, викам, тапија за њу. Кад дође овамо, па никога од нас не нађе – ће гу врате натраг, зашто ће јој рекну: „Ето, нема овде нико твој — неје ово твоје“...

А за мојега сина нека је арам, ако отиде иједна народна пара!... Крштен је Мојсил, џанум!... Запањисмо се. За нас ово беше последњи потез, па да осетимо са истинским страхопоштовањем величину овога чуднога старца.

Није нас баш много коштало. Потресен, Милан Ракић никако не допусти да старац плати. Али пристаде да пођемо сви у крчму код Стој

Али пристаде да пођемо сви у крчму код Стојана Бојковића, где нас чича, Мојсил широке руке почасти. Беше пророчки надахнут и крепак.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ти погледај ћилим ови, Ким нас ноћу Бог покрива, Трудна тела душа чиста Да што слађи санак снива. Нагледај се те милине Па се диви вишњој

Падало је лишће жуто Са гранчица заљуљканих; Тихо, немо промицô је Ток времена поред нас. Деда с мајком поглéдаху На нас двоје, на румене, Поглéдасмо и ми горе На седину глава им.

Деда с мајком поглéдаху На нас двоје, на румене, Поглéдасмо и ми горе На седину глава им. Њине мисли враћале се У прошлости румен златну, Наше

Хај, наше се виле к нама ретко крећу, Ретко нас облећу, Јер су ретки дани који српске сине Овако једине. Зато, браћо мила, не кидајмо кола Што се данас хвата на

Зато, браћо мила, не кидајмо кола Што се данас хвата на гробу сокола. Засадимо овде слоге наше цвеће, И виле нас српске оставити неће: На потоку доле умиваће лице, На Бранкову гробу палиће кандилце, А то ће кандилце као звезда

Речима се не казује Како си нам мио био; Речима се не казује Како си нас уцвелио. Речима се не казују Јади, које носиш собом... Да л’ бар кажу сузе наше Над прераним твојим гробом?

Ја мнидијах: ти ћеш мени Оно крајње „С Богом“ рећи, Ал’ ти, бржи, брзо сврши, Остави нас худој срећи. Худој срећи?

ПОБРИ СТЕВИ КАЋАНСКОМ (Опет, после тридесет и толико година) Хе, давно је то било, кад ти певах млад; Оседело нас време и још нас кињи јад. Своме смо јаду вични, он је већ испеван, Ал’ ране српског рода тиште нас сваки дан.

КАЋАНСКОМ (Опет, после тридесет и толико година) Хе, давно је то било, кад ти певах млад; Оседело нас време и још нас кињи јад. Своме смо јаду вични, он је већ испеван, Ал’ ране српског рода тиште нас сваки дан.

Своме смо јаду вични, он је већ испеван, Ал’ ране српског рода тиште нас сваки дан. И кад се анђô среће насмеши на наш род Одмах и демон раздора у цвету гуши плод.

И то ме к теби вуче из мога злобола, — И ја бих чисто хтео соколит’ сокола. Јест’, има нека авет што на нас находи, Јер је од себе гурају свеснији народи, И та нам ноге пута и руке везује И Српству уши глуши да рâзбор не

„Хоћемо л’, децо, дочекати зору?“ — „Хоће л’ нас, мајко, страх ил’ глад уморит’?“ Под мутним небом невољници ћуте; Нико не виче: помагај нам, свете Ал’ срца ваљда

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ферфасер, шта су вам девојке и жене скривиле, те толико на њи атакирате? Тако сте нас у пређашњем вашем дјелу напали с Јелицом, а сад нам опет Фему представљате. Тко вас је поставио арендатором?

САРА: Хипш! хипш! Ово нема јошт ниједна код нас, шармант! Нек се зна која је госпоја од Мирич. ФЕМА: Кажите ми, молим вас, како ћемо ову моју девојчуру на ноблес

Ти ми на то одговориш да се бог и за нас стара, пак ме пољубиш трипут, одеш к вратма и напишеш кредом велико З, затим дођеш и пољубиш ме осам пути, пак опет

ФЕМА: Ху! Камо та срећа! Ја сам заиста несрећна мати. САРА: Не старајте се ништа, ово је филозоф. (Ружичићу.) Нас као старе персоне чека по један шољ кафе, ви се међутим унтерхалтујте. ФЕМА: Евицкен, ти остајеш овдендер.

ЈОВАН (врти главом): Да нешто устане покојни мајстор! ФЕМА: Опет ти? ЈОВАН: Ала би нас млавио. Све би се преко ћилима и Жутова преврћали. (Отиде). САРА: Шаљиво се момче види.

Како изгледа, да видим. ВАСИЛИЈЕ: Не знаш, она плаветна артија што сам ти је дао у мајстор Митровој кући, кад нас је твоја мати затекла. ЕВИЦА: А, то је код мене у бурмутици. Чекај, сад ћу ти донети. (Отиде.

ФЕМА: Ја не могу бити паорка као ви. МИТАР: У чему ти мислиш да си боља од нас? ФЕМА (покаже му сат): Ко још ово носи? То се зове ноблес, а не прати судове.

ФЕМА: Али тамо прости нису као овде? МИТАР: А, тамо су последње жене као код нас ти што си. ФЕМА: Либри прудер, ја сам већ истерала жељу са ноблесом.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас обасјава. Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута. Шта си птица или глас који лута под дивљим небом где те песма

УСНИХ ЈЕ ОД КАМЕНА Нека твоји бели лабуди кристална језера сањају, али не веруј мору које нас вреба и мами. Просторе где невидљива снага сања којој се сунцокрети клањају видиш ли окренута заборављеним данима у

Нек траје лепота сунца до последњег сна, горе према врховима који загубише нам траг. Ал лудо не веруј томе мору које нас вреба и мами.

сене пале Робе напорног брега и злих вести Доцкан је да посумњамо у оно што је у нашој свести Целога живота речи су нас крале.

вратима иза којих простор гњије Он је збуњени златник и двосмислени раст Мутне речи све дубље која чека на нас Да нам срж клијањем кроз кору пробије.

Ал вребају нас висине где ствари смисао губе, Где је суштина округла и облик себи сличан, и од целе јаве остале су тек речи. А боје?

Завршиће се путовање остаће тиха брда, Сива празнина ветар који блуди, Место које нема места у жељи ал нуди Зло да нас спасе и истину открива. То чему се молите је Жалосни Славуј. Љубав никада није завршена. Чега има људског у патњи?

То што реку из земље изгони нека нас лечи кад хлеб нам у камен претвори свет кад огледало бива њено мртво лице за птице крилатице изнад зле литице.

Не, неће се отровом то путовање завршити. Неки ће свемир поново да нас створи. Макар слепог лица и мрачног срца реч праву изговори. У камену спава мало сунце што ће нас осветлити.

Макар слепог лица и мрачног срца реч праву изговори. У камену спава мало сунце што ће нас осветлити. Чујеш ли звездани систем мога крвотока!

Чујеш ли звездани систем мога крвотока! Понављам: неки ће свемир поново да нас створи макар слепог лица и мрачног срца док сунце не проговори над претњом црног и отровног неког сока.

цвет Расте, и то је одбрана земље Намучено зрно мисли цвет Дан мисли сунце И то је одбрана земље Колико је земље иза нас Толико је снаге у нама И то је одбрана земље РЕQУИЕМ И Моја је крв мој пут до тебе прелудијум То је земља авај

Краков, Станислав - КРИЛА

Сламом увијени точкови топова потмуло тутње по камену. Омичу се и звече копите коња... — Остављају нас саме... топови одилазе... И у том тренутку се осећање не страха већ тупе туге разли по њима.

Неки артиљерац хтео би да храбри ове, који ноћас треба да их штите: — Не одступамо, мењамо положај; пронашли су нас данас. — Другом ти то, брајко... Лупају точкови и копите. Одилази батерија, и односи од сваког по комад поуздања.

Војници одвлаче укочено тело. — Само да нас не нападну док се не утврдимо, — говори мајор Душку, који чучи до њега.

Седео је забринут и тужан. Бркови су му падали рашчупано н из дебеле уснице, а он је шапутао: — Побили су нас, побили су нас... Извештаји о мртвим и несталим непрестано су долазили.

Бркови су му падали рашчупано н из дебеле уснице, а он је шапутао: — Побили су нас, побили су нас... Извештаји о мртвим и несталим непрестано су долазили.

Погледи се сретали и питали: — Да нису опет положај узели?... Сад ће нас напред... Али они ипак нису пошли напред.

Петровић, Растко - АФРИКА

смо на рибе које излећу из мирног, зеленог или азурног мора, а покоји брод, који је пролазио хоризонтом, био је за нас — догађај! Ноћу се за бродом вукла фосфорна река, свако вече, што смо били даље на југу, све светлија.

Велике светле кугле, као запаљене буктиње и као сунца, бежале су такође од нас. Узбудљиво је било гледати у тај млечни пут који се вукао за бродом. Остављасмо са стране невидљива Канарска острва.

Најзад, та далека линија на хоризонту обала је Западне француске Африке. Тамни галеби који нас надлетају први су весници од ње. До Дакара је још увек далеко.

“ Појављује се испред нас, пре уласка у пристаниште, диван гребен: пуст, неприступачан, обрастао ретким биљем. Вуије да су на њему нађене читаве

је широким огртачима, индиго и плавичастим, под прозирним огртачем од оног брокатног чипканог тила од којег се код нас праве завесе.

Покаткад је то као црно анђеоско крило које пређе испред обала. Један брод нас скоро додирује. Име му је Арханђел. Момци нас са брода ословљавају италијански. Разговарамо са њима.

Један брод нас скоро додирује. Име му је Арханђел. Момци нас са брода ословљавају италијански. Разговарамо са њима. Долазе из Ливерпула и иду за Буенос Ајрес.

Море, које је иначе толико прецизно по својим ивицама, меко је и густо као крем. Око нас народи и народи делфина, који се избацују из воде, кратки, скоро бели.

Шалупа није уопште осветљена, баца на нас облаке отровних гасова, и иде изгледа читаву вечност кроз потпун мрак. Чак и у ноћи се осећа чађ под руком, где год се

Гомила црнаца која вуче пус-пус, опкољава нас и намеће своје услуге. Пус-пус су колица на два точка која вуче по један урођеник.

Узвици ноћних птица и мајмуна имају чар нашег лавежа паса. Младић–црнац који нас води, бој, нуди нам своју господарицу која је „скоро белица, груди уздигнутих, кратке косе и нимало стара: свега

Хришћанин је. Узимамо пус–пус нас тројица три пус–пуса, и полазимо у тражњу најлепше црне Конакријке. Познато је колико је једном црнцу, код кога

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

У мојој торби биће са хлебом Ил’ сува меса или сланине; Па кад се, брале, мало прихватиш, Прозборићемо и нас двојица; Има времена. ИСАК: Али је време пуно бремена! Пуно несреће!...

СТАНА: Ваљда ћу доспет до Смедерева? ГЛАВАШ: Па онда? СТАНА: Са зором даље. А таман сутон друге вечери Дочекаће нас у Београду; Гледаће како старост посрће Пред силног паше моћним очима... ГЛАВАШ (за себе): С ћерком у граду?...

ГЛАВАШ: Не бој се сад! СТАНА: Јеси ли махнит?... Ил’ је беснило Што те о мéни, можда, сналази?... Везир нас чека, море, Сулејман! Па тешко теби, ако дочује Да си нам пута тренут једини У овој гори силом пречио!

Није слутила Да ће за љубав ослобођења Избављенога сина издати! ВУК: Несрећница!... А могли су нас Турци све као репу посећи! ИСАК: У целом граду лом се начини: „Ђаур! Ђаур!... У граду ђаур, бре!“...

РАДАК: Ту, богме, беше мука одиста! ИСАК: Те каква, Раде! ВУК: Док се луга не докопасмо!... А, вере ми, и ту нас гонише све до мокролушких баруштина... А после престаше... Тек око Горице угледасмо два-три Турчина...

Па још кад она шехитанбаба закрешта: „Хајдуци!...“ Е, мислио сам све ће нас паша посјећи. ДРУГИ ТУРЧИН: Наљутио се, а очи му као жива ватра сијевају.

ПРВИ ТУРЧИН: Бива, све је тако као што рекосте; ’ма никако ми у памет не иђе како да се, код нас оволикијех, оно несрећно робље провуче!... Ко их проведе? Ко ли им кључеве издаде?... Брука, вјере ми!

А, вјере ми, махнита је! ДРУГИ ТУРЧИН: Луда је, честити пашо, те од нас тражи јединца свог. СУЛЕЈМАН (види Стану): Дошла си зар?... А шта ћеш ту? (У себи.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Турци се дакле свете својој раји, што је уз нас пристала. Што смо ближе долазили Алексинцу, видели смо све више села где горе.

Дакле, Турци су већ продрли преко границе. Преко од нас на супротној (левој) страни Мораве виделе су се гомиле народа где беже друмом.

С наших предстража спрам Ниша јављају: »У турском логору спрам нас сву драгу ноћ чује се нека врева, комешање, све је у покрету; из даљине се чује рзање и бат коња, тутњава

Баш нас јадне коморџије посатираше јурећи. Гле какви су ми се коњи начинили, а били су као лопта угојени. Ноћас идем из Јованов

Док је Комаров писао и испратио овај извештај, опет нас достиже батаљон књагиње Наталије, прође и оде напред. Затим не прође ни десет минута, па се тек одједаред врло близу

Затим не прође ни десет минута, па се тек одједаред врло близу до нас просу јака пушчана ватра, и ми зачусмо где наши вичу: ура! ура! То пуца батаљон кнегиње Наталије — али на кога? Ура!

Били су поплашени и задувани. Сви потрчасмо пред њих. — Шта је? — Забога, господине, изгибосмо, Било нас је петоро у патроли, ишли смо до под Тешицу и нигде не наиђосмо на Турке; кад смо се отуда враћали друмом, наиђемо на

друмом, наиђемо на наше добровољце, батаљон кнегиње Наталије, они помисле да смо Турци, повичу ура и оборе ватру на нас.

груди и нехотице широко надимале да га што више увуку; честе су оживеле од птичијег поја и цвркута, по шумарцима више нас скакутале су и цвркутале тичице, стресајући на нас свежу росу с гранчица; сумрак се разбијао, у даљини су се све

честе су оживеле од птичијег поја и цвркута, по шумарцима више нас скакутале су и цвркутале тичице, стресајући на нас свежу росу с гранчица; сумрак се разбијао, у даљини су се све јасније и јасније паспознавали предмети.

Стајали смо окренути леђима бојном пољу; почеше да падају око нас куршуми. Комаров рече: — Окренимо се; ако будемо погођени да не буде у леђа; могло би нам се рећи да смо бежали.

Окренемо се. Сви смо били на коњима, Комаров је писао даље; ја станем разгледати околину. Наједанпут опазим јужно од нас на коси коју сам напред спомињао, осам симетрично растављених предмета.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

самоћи, У том санку ружичноме, Кад се мајка моја спусти — У том санку пуном миља, Те над нама руке дигне, Заједно нас благосиља — Од суза се море диже, Ми пловимо по таласу — Мила ружо, душе душо, Шта ти мислиш у том часу?

ил’ љубави није — Што се грли, то су саме змије; Љубим ли те... или ме и нема, Или тебе, — нас ни једно нема; Љубим ли те...

Виш, ја нисам никад плакô, Ја сам гутô сузе своје, — Горке сузе, бујна река, Потопиће нас обоје. Не дај мени своје руке, — Малена си, невина си... Мени дођу страшни часи, Дан ми смркне, свет с’ угаси.

тмини, Старих доба у мутном облаку, Давних лета пепељастом зраку — У давнини, тако ми се чини, Живели смо и нас двоје, Срце моје, срце твоје Једно друго волело је.

кроз векове дуге, У пепелу чувô жеравицу туге, Жеравицу бола, ово срце мало, Док се није самом Богу додијало, Па нас двоје диже, састави нас ближе, Да огрије хладни свет Пламом нашег жара, Да покаже каква је Љубав била стара.

чувô жеравицу туге, Жеравицу бола, ово срце мало, Док се није самом Богу додијало, Па нас двоје диже, састави нас ближе, Да огрије хладни свет Пламом нашег жара, Да покаже каква је Љубав била стара.

Ал’ ми цвеће тијо проговара: „Не чуди се, то је у сну само! Зора ће нас брзо са ње стрести, Ал’ ће остат’ испод цвећа, биља, Лепше цвеће, душа твоје душе, Чисто миље око твога миља.

„Чуј их, чуј их, злато моје!“ — „Чуј их, чуј их, драги мој!“ — Слушамо их, заноси нас Тај небеско-земски пој. Опојени, раздрагани Питамо се шапћућ’ ми: „Мили Боже, ко их боље Сад разуме, ја ил’ ти?

Драго моје, драго, Нема смрти лека, — Пољупци су врели, — Ал’ смрт ладна чека; Кад нас једном зграби, Па у ништа маши, Пољупци ће живет’ У Ђулићи наши.

Гаси се жагор, тишма, Ни птица не полета; — Још мало пак ће за нас Нестати цела света. Ни речи наше неће Светињу рушит’ тију; Чујемо само једно, — Како нам срца бију.

Пришô би јој, али не смем И не могу, — Та и ја се поиздаље Молим Богу. ЛXВІ Са истока поче плавит’, А нас двоје на прозору, Прохтело се нама тако Дочекати рујну зору.

ЛXX Ход’те, браћо, певидрузи Нашег старог сплета, Добио сам мила госта, С непозната света. Да нас вид’те, каконо се Српски радујемо, Од радости ни ја, ни он Зборит’ не умемо.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Јаковљевић СРПСКА ТРИЛОГИЈА КЊИГА ТРЕЋА Садржај КАПИЈА СЛОБОДЕ ОТВОРЕНА 2 СИВА СТЕНА 28 ЦРНА РЕКА 37 „МАЛАРИЈА НАС САКУПИЛА, МАЛАРИЈА РАЗЈУРИЛА“ 53 „ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ“ 74 НА ЛЕЂИМА ЈЕЖА 89 ПОДНАРЕДНИК ТАНАСИЈЕ 133 ПТИЧИЦЕ

Али стигло је наређење да се ми најхитније извучемо. Нама за леђима налазиле су се трупе које су имале да нас одмене. Нико од нас није знао разлог зашто нас тако журно повлаче. О Кајмакчаланској бици појма нисмо имали.

Нама за леђима налазиле су се трупе које су имале да нас одмене. Нико од нас није знао разлог зашто нас тако журно повлаче. О Кајмакчаланској бици појма нисмо имали.

Нама за леђима налазиле су се трупе које су имале да нас одмене. Нико од нас није знао разлог зашто нас тако журно повлаче. О Кајмакчаланској бици појма нисмо имали.

Сви ти људи, ступајући у добровољачки одред, знали су да су они унапред жртвовани. Док смо били у земљи звали су нас Четнички одред или комите. Овде на Солуну називају нас Добровољачки, или Вуков одред. Маршевали смо без предаха.

Док смо били у земљи звали су нас Четнички одред или комите. Овде на Солуну називају нас Добровољачки, или Вуков одред. Маршевали смо без предаха.

По томе смо закључили да је тамо ситуација опасна. А и где би могли да нас на друго место упуте. Ми смо били јединица која је запушавала све рупе.

Ми смо били јединица која је запушавала све рупе. У одступању заштитница, а у наступању претходница. Сматрали су нас за лако покретну групу, те су нас одувек бацали лево и десно. Задатак смо извршавали без роптања.

У одступању заштитница, а у наступању претходница. Сматрали су нас за лако покретну групу, те су нас одувек бацали лево и десно. Задатак смо извршавали без роптања. Јер ми смо били добровољци... Комите!

Јер ми смо били добровољци... Комите! А ова реч као да је била нераздвојно везана за појам неустрашив. Код нас реч „забушант“ није била позната. Ако се ко огреши о своју дужност, поступак је кратак. Тако си ти хтео!

— Господа су, а зорт велики, па им је потребно да чешће перу веш — намигује поручник Мишић и показује на нас, два артиљерца, који смо лежали на суседним креветима. — Са њима је био и један наредник. Погледао сам га летимично.

Али је нешто високо и напорно. — Хиљаду осам стотина метара — додаје капетан Радојчић. — За нас је било, чини ми се, Монт Еверест... Хималаји, враг би га знао. — Он се обрати Мишићу.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

истовремено, а бар у толико исто одсудном степену и опсегу, такође и завршни уметнички резултат свега онога што се код нас у поезији дешавало читаво једно столеће пре њега; као да би било могуће замислити Бранка који би у старо карловачко

У нашој књижевности никада није било толико зналаца страних језика као у ово доба: никада пентаглотија није у нас цветала тако раскошно као тада.

Није ни поуздано бележено: до нас допрли текстови тога песништва одвише су изобличени, отприлике као они панађурски музикантски шлагери шабачких

да ли ћемо икада, ако и не у потпуности а оно ма и у фрагментима, обновити слику о начину постанка те симбиозе у нас; читалац ће у одељку Напомене наћи само нешто врло оскудних података о карактеру, начину настајања па донекле и о

Теорбе, гитаре и мандолине Гетеове младости допрле су биле овде већ и до нас, и изразиле се у меломанији страсној и дуготрајној; чак је и Лукијан Мушицки, године 1817, уздахнуо, сасвим у духу

Логични продужетак тих музичких пасија у нас јесте у култу хорскога певања из омладинскога доба: оно ту више није интимно камерно музицирање, него средство

Максим Зориче, добар војниче, а пред коњици, добри војници, Зоринкић Мија, познан делија. Него нас стиже убав витеже Узбашић Јово, друштво његово за њим устопце; у Суботицу јунак Радисав и шерег му сав сву прате

Ко је крив, нек' трпи, ко дужан, нек' плати, Ко краде, нек бију, нек главом заплати. То накратко сама нас учи природа, Млада лета у тим губити јест шкода. Видите ли, једва от двадесет лета Може бити један [...

Богослов, јуриста у тим и оседи, Нема кад, сиромах, на нас да погледи. Ономе по небу дурма памет ходи, Овај у процесу цео живот проводи.

Кадетенштифт боље начините један, Откуд ће официр бар изићи вредан. Који ће, млад, и нас и децу хранити, Правице и царство кровију бранити, А није седети, пером умствовати, Него мужествено, славно војевати.

Само ми се добро држи за појасом снаши, Намигни приљ-Мати или брату Јаши, Или свирцу Паји, сину Павла Лири, Који на нас иза плота видиш како вири.

и р'јечи, Кад далеко свирјел буде, хоћу да јој јечи; Нећу да зна уречене ни часе ни дане, — Овако се мисли лове, воде нас незване. Кад усмотрим љубопитство, невешт ћу гди проћи Брзо, нек' јој серце куцне, да ли ћу још доћи.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

КАП. ЂУРАШКО: Па ти кô мислиш Ми смо браћа та? БОГДАН: Ми, — а да ко ће бит?... БОШКО: Ми смо, Ђурашко, ми! На нас је пало часно жребије Да пред олтаром оне светиње Којој се пуци света клањају Поотварамо вреле изворе, У којим

Заборавићу крви источник! Заборавићу млеко мајчино! Заборавићу бега Ивана! Заборавићу свезу природе Што нас кô браћу веже рођену... СТАНИША: Зар ниси већ?

ВЛ. ВАВИЛА: Век протиче, децо! — Век за веком Можда тужно уздишући плаче; Али вапај до нас не допире — Црна копрен вековечитости Раставља нас од тајних гробова, У којима сахрањени леже Век човека, прошлост

— Век за веком Можда тужно уздишући плаче; Али вапај до нас не допире — Црна копрен вековечитости Раставља нас од тајних гробова, У којима сахрањени леже Век човека, прошлост човечанства. Туже л’ веци силних Немањића?

ВЛ. ВАВИЛА: За савезнике... Јер када куцне свете слободе Тај тако жељно ишчекивани час,— Ко ће уз нас? Радошу, реци ко?

да се не би могô Кад би ми знао мудре разлоге У другом веку што сам прибрао Мерећ лукавство исте тазбине, Која нас за нос вуче варљиво... Ал’ ево иде кнез!...

ВУКСАН (за себе): Јест о нама, О цени нашој — Кô пошто би нас боље продао? Па опет хвала му!... Какви смо ми, Могао нас је и поклонити.

Па опет хвала му!... Какви смо ми, Могао нас је и поклонити. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Вас видет, браћо, Жеља ми беше, — Вас, дико српска, седи главари!

Вас ради, браћо, У Венецији ћерку запросих. ВУКСАН (за себе): Е, божа ми вјера, да брзо ли лагати научи!... Нас ради је испросио?... Лаже, здравља ми!

ради чиним; а овамо је, опет, узео Латинку, а бога ми, би она по нама и сиједе плетенице понијела, ил’ ако се баш за нас старао, бар да је десетину са собом довео.

Ах оче! Оче! Отвори очи, па нас погледај! На тужном пољу шта нам пропаде, А шта остаде?... ВЛ. ВАВИЛА: Остаде вера, Да у промисô свемогућега, Да

Ил’ мислиш не смем ни запитати: Шта се то ради?... Какви савези?... Куда нам децу мислиш шиљати? Зад нас још није доста пропало По висовима овим каменим, Већ и авети сиње пучине Зар нашом крвљу мислиш појити?

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Баш нико ни да се нашали с цијеном, а ево нас и ноћ у чаршији стиже! — трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима и лицу дрхташе нешто болно и очајно.

биљеге којих је много, премного на Змијању, и Реља осјети да су забасали па викну из све снаге: — Помагајте, помете нас мећава! Забасали смо... Забасали смо!...

Кад се мало, за часак један само, стиша бура, он опет викну: — Помагајте, забасали смо... забасали смо! Помете нас мећава...

Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо. Изнад нас се дигло неколико крошњастих смрчика, па суморно бацају преко нас дебеле, шиљасте сјенке.

Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо. Изнад нас се дигло неколико крошњастих смрчика, па суморно бацају преко нас дебеле, шиљасте сјенке.

Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на 'вој планини и испод ове планине. У нас је ријеткост питом и 'вамо покоран чојек. А има и доста, који, ако 'ш, овог суда много и не бендају...

Само поп и кнез нијесу га никако могли гледати. — 'Ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ће нас, иконе ми, свукуд бити! Неком неће ваљати!...

уморио од причања, па тромо ступа преда мном уским, утабаним путићем, који се као испребијана змијурина вијуга испред нас кроз засијане њиве. Тешко, густо, овлажено жито мрачасто се прелијева и повија.

Само негдје у пчелињаку брује потмуло и уједначено пчеле, и тек каткад по једна, по двије прозује покрај нас, па их нестане иза дрвених, укочених стаја, које нас као хладно, презриво, зачуђено погледају. — Да ли је код куће?

уједначено пчеле, и тек каткад по једна, по двије прозује покрај нас, па их нестане иза дрвених, укочених стаја, које нас као хладно, презриво, зачуђено погледају. — Да ли је код куће? — прошаптах.

Клисну у собу, скиде пушку с клина, пребаци је преко себе, а дугачак нож задјену за појас, па нас оштро, сијекући очима погледа и узнемирено, дрхћући прошапта: — Дјецо, црна је ноћ на земљу пала. Свак себи!

Та силесија прође испред нас, док би чојек ударио длан о длан. Голо, јадно, чемерно, бјежи, не осврће се... Један, сирома, ижеднио, лијепо му пјена

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Те вечери Воља роди се у мени. (1910) МРТВИ БОГОВИ Мудрости доста! О, пали смо ниско. У вечну ноћ нас наше воде зубље, А чини нам се сунце нам је блиско. Мремо без свести, тонемо све дубље.

Раскрстили смо са прошлошћу гњилом, У ноћ зала је погребосмо целу, Будућност својим љуљушка нас крилом. Сами у своме грцамо опелу, А чини нам се то је песма дана, Песма спасења и живота млада.

И сад без вере у магле јесење Дршћемо бледи и плачемо стравно: Срушеног храма дави нас камење. Пустош без искре светлости што плама Свуд око нас је, а нама се чини Истине зубља да гори у нама И да нас

Пустош без искре светлости што плама Свуд око нас је, а нама се чини Истине зубља да гори у нама И да нас води небеској висини.

Пустош без искре светлости што плама Свуд око нас је, а нама се чини Истине зубља да гори у нама И да нас води небеској висини. Зар је већ јесен човекових дана Посула иње по срцу, затрне Последњи спомен прошлих великана?

А светлост камо да из магле црне Води нас Богу? Бога, Бога камо? Истина ваша и наука нова Вечито гробље умова је само, А над њим сјакте Вавилонска слова.

Уморно је сунце стварања и нада, А дубока поноћ гробнице расклапа, Прошлих дана крај нас тече маскарада, Где Ум, трошни старац, Сумњом се поштапа. Сва та прошлост свој је одиграла танац: Вратити се неће.

Ми, синови њени, На путањи блатној непознат смо странац, Наш хор слаб је њине трубље да замени. Страх нас је од сунца, ноћ нас ужасава, А Молох зажарен целу вољу гута. Куда из тамнице са седморо брава?

Страх нас је од сунца, ноћ нас ужасава, А Молох зажарен целу вољу гута. Куда из тамнице са седморо брава? Куда, док нас Минос у ланце не спута?

Куда из тамнице са седморо брава? Куда, док нас Минос у ланце не спута? Изнад наших глава леден ветар брише; Залуд наша длета и напори дуги: Ни рушити ништа ми

Плачемо кад поноћ пред очи нам навре, Стид нас да без венца мремо у осами, И дижемо с муком горостасне лавре, Да бисмо их свесно сагорели сами.

Зашто нисте јесен дана стрли Бисер пићем из змијскога пакла Кап последњу срчући, док грли Врат вам она што нас с неба смакла?

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Рекох, нек се то сврши па онда нека проси. ЈЕРОТИЈЕ: Ама, каква кривица, по богу брате! Где си ти још видела код нас да је чиновника глава заболела због кривице? А после, паметан је то човек, зна тај шта ради.

Је л' тако? Него слушај ти мене, господине Вићо. Ово је велика и важна ствар, од нас зависи спас државе, те се морамо озбиљно узети у памет. Јесу ли сви чиновници овде на окупу? ВИЋА: Сви су, само је г.

Увиђате ли колико је ово важна ствар? На нама је да спасемо државу; у нас, у овоме часу, гледа и држава и династија! (Општа тишина.

Морам бити овде. Него, господине Жико, кад би ти могао некако да се раздремаш? Ово је тренутак кад држава тражи од нас да сви будемо будни. ЖИКА: Па ја бих могао... само...

Слушајте! ВИЋА (чита): „Да би ти било све јасно, морам ти изнети целу ситуацију овамо код нас...” КАПЕТАН (задовољан): Тако, брате, једва једанпут нешто револуционарно. Ситуација, дакле, а?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Тако, насупрот Одисеји, нема убијања просаца. Хајдучија која је и код нас и у прасловенском времену на Балкану, као и у многим земљама и историјским епохама, постојала као одметништво од

Класична српска народна лирика у облику у коме је до нас дошла превасходно је лирика села, пре свега израз различитих видова патријархалне културе, која је вековима опстајала

Прва два дела припадају супротним стилским тенденцијама. Ђачки растанак уводи нас у најужи завичајни круг песников, у озарени карловачки, фрушкогорски предео, у дане веселог ђаковања с разиграним

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

ено дворских врата, Примиће ме у двор, страна, непозната; Одмор ће ми дати, то ми само треба, А благослов на нас бог шаље са неба!... У Подгорицу 1857.

Ми смо мале, Ал’ смо знале Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети, Као ти — Ћију ћи! Моје тице лепе, једини другари, У новоме стану

Да злоба није?... Можда се краде да нам попије И ову једну чашу радости? Ил’, можда, суза иде жалости Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? . . . . . . . . . . . . . . Врата шкринуше... О, душе!

Тиран нас гази, срамоти жене, Усева наших отима плод. Пресуди, силна, да л’ живет може У таквом игу несрећни род?...

ми дође крадимице С оне стране Тисовице, Потказа ми турске звери: Да су ноћас у намери Нашој кули огањ дати, На нас мучки нападати... Кол’ко их је?... Побро не зна!...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

И дубље ли нас нема, дубље се отвори спасење. МИРОВАЊЕ ДРВЕЋА Све боли. Мили друзи, рад мене мирујете. Трепетом не озледи ме ни

Кочијашу друже, који ли пут нас ово домами сета У голет овде? Скитницама се назвасмо, друмска нас попала сета, Путка и Ждрала сатре нам пут, и

Кочијашу друже, који ли пут нас ово домами сета У голет овде? Скитницама се назвасмо, друмска нас попала сета, Путка и Ждрала сатре нам пут, и кола, кочијашу, Где проминемо клоне се и занеме.

Умине ли, у кам уминула, Ето нама на смену невоље, Неродице љуте гусенице: Где даждило, дажда нас обиђе, Где следило, по нама се сручи.

ЂУРЂЕВА ПЕСМА (І) Нећете ме? О, да је по вољи само грешних нас, ни себе самог, грађани, не бих ја! Знам од којих сам, и ко, и колико могу, и шта, усхтеднете ли ви, и Бог!

Угрина коварног помоћница обујмила нас рука: загрљај у Христу брата; загрљај, браћо, ал грлећи дави. МОЛИТВА И молимо те, и молимо, пропашћу спаси,

8 Заједно бејасмо, друг другу близу, ил’ телом или духом, но да ли горе раздвојише нас, да ли реке, давид да рече: „Горе Гелвујске, дажд на вас да не сиђе, ни роса, Саула јер не сачувасте, ни Јонатана?

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Па ако ми нећемо, као прве комшије, онда ко ће? — Добро, нане! А јесу узимали штогод од нас? — Јесу! Дала сам им.

— Хајде, газдо!... Турци испраћају буле, домазлук, па ће после да се врате и све нас исеку. Јер Срби већ све узели. Ево их у Пљачковици, Крстиловици. Сад ће овде покољ. Он се реши. — Идите ви, ја нећу.

Отвори уста, а већ осећа горчину у грлу. — Теби — поче он тврдо, суво — није добро код нас. Много радиш а мало имаш. А и то што имаш не смеш да трошиш, расипаш као што хоћеш. Ниси свој газда.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

СКГ — Српски књижевни гласник Софрић — Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба. По Ангелу де Губернатису. Скупио и саставио Нишевљанин (Павле Софрић). Београд 1912. ТРЂ, КНР; ННЖ — Тих. Р.

Е. Рохде, Пѕyцхе7-8, 1, 219, или као што су черкески досељеници код нас метали око мртваца некакву јако ароматичну траву коју су у џаковима донели из своје домовине, упор. ТРЂ, ННЖ, 8, 87).

Р. Ђорђевић, Остаци обожавања дрвета у нас, Караџић, 3, 1901, 147). Жртва је овде очевидно била намењена води (и данас се ту остављају кончићи од одела, иако в.

Случајеви оваквог унутрашњег синкретизма, спајања обичаја који су и хронолошки и садржајно различити, има код нас доста. — Глогу се може »предати« костобоља, и том приликом такође му се приноси жртва.

Име »сирота« одговара немачком схватању, и претпоставља (ако наша реч није позајмица?) да је и код нас постојао сличан етимолошки мит као и код Немаца (о коме в. Софрић, 80).

« Вук, Посл., 6318. В. и РЈА ѕ. в.). Да се ј. носи болесноме као понуда, то је апсолутно правило код нас; у приповеткама о неверној жени, мајка, или сестра, или жена претварају се да су болесне и као сасвим природну ствар

(ТРЂ, Остаци обожавања дрвета у нас, Караџић, 3, 1901, 146): вероватно је то жртва извору а не јавору. Један свети јавор налази се у рушевинама напуштеног

је јасно што су се у чланку који је написан на немачком под насловом Ахорн нашли заједно јавор и клен, који се код нас разликују (в. Вук, Рјечник, ѕ. У. јавор и клен, и Драгутин Симоновић, Ботанички речник имена биљака, Београд, 1959, ѕ.

уз Перунову (?) хипокористику: »Калопер Перо Лељо« (Вук, Пјесме, 1, 376). Као у немачком, тако и у нас, судећи по етимологији, к. стоји у вези са Богородицом.

Код нас, као жртва мртвима или демонима, ораси се остављају по гробовима, о Бадњем вечеру бацају се уз оџак и у углове собе (гд

У данашњој Индији, на дан свадбе, отац невестин, уз молитву, жртвује орахе прецима. Код нас, кад млада уђе у свој нови дом, младожењин брат просипа орахе (који бивају разграбљени као некад код Римљана).

‹Паулy-Wіѕѕоwа, 1, 385 ид; Роѕцхер, ЛМ, 1, 74; Маннхардт, WФК, ИИ, 279 ид>. На њих нас подсећа и обичај да се на Свету Варвару посеје мало п.

Ћипико, Иво - Пауци

—Води ме кући! —шапну дјевојка испод кабанице. —Нећу, ноћас би нас моји ометали; сјутра ћу те повести ... —Хоћеш? —Хоћу, Пречисте ми дјевице!

— Знам ја, част вама! ... Баш то је зло што је по закону! Свугдје веле: по закону. А закон нас, ево, гули добога ! ... И ето, не можеш закону побјећи.

А кад ме питаш, право ћу ти казати. Онога часа кад нас вјенча, зовну мене гори да ће ми дати госпину медаљицу на успомену...

Чисто код тебе осјећам некакову сласт у животу... Чудо божје, како је ово изненада надошло; потегла нас крв, е, није друкчије! ... Видиш, стид ме је рећи: јаче ме ум носи к теби него к жени...

—Веле да ће те тужити суду. —Није већ на суду као прије, не зарезује им се свака... и суд је сада за нас бољи од њих! — опази Раде с увјерењем. — Пиј, Машо, ракије! — сјети се и наздрави јој.

Пуче ми од неко доба пред очима; чини ми се, к'о мисле: — Ради, штеди, мучи се, али не за се, већ за нас... Право хришћани у цркви пјевају: „господи подај!” — слатко се томе насмија. Па погледа на сунце: —'Ајдемо, Машо!

даће ми, ставимо, ораница педесет кварата кукуруза; ето, то је, мислимо, чисто, као да нам је из неба пало, а ни бриге нас за наш труд. — Што велиш, Раде! — зачули се Илија какве наднице, какав труд? Гдје је то? Бог с тобом!

А прије, како—тако, некако се била на њ навадила... Али откада оно у планини сјаранисмо се нас двоје, не марим га на очи! Не знаш ти како је то тешко ! ... Чини ми се туђ ..... прљав... Ма'ни...

— Нађе се свега код људи: и добра и зла! Па било је и досада, ако и ријетко, тога код нас... А Војкан, удовчина, накресан, па... би што му драго! ..... Удовчина, среће ми! Ха, ха!

Војкан и, кад изађоше из суда, премишљајући о големим трошковима, вели Петру: —Опалило и тебе, баш јуначки; умирио нас закон! —Платићеш ти све ово! — смије се Петар смијехом што шамар носи, али издржа. Платићеш, Вељу ти!...

— јари га Војкан. — А могао си главне... већ враг не дам.. Боље дати адвокатима... Оперушаше нас до бога!... Порубај ме! — Не бој се, наћи ћу ја што да одведем! А нећу ти оставити луга на огњишту. ..

—Нека, болан, пусти.. .. платиће луди влахо... А да, што би они без нас? Пусти крају, биће њима још посла... —Ради како знаш, али мога не пуштам! — истрча се Илија. — Не пуштам ни паре!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Дакле, игуман је кришом од нас послао поруку епископу Евсавију да му пошаље неког вештог травара који би га спасао скоре смрти. Препао се стари.

Нико од нас ништа не зна о ранама. Ова је особито опасна, а чинило се, још само пре три дана, да се замирује. Прохор Чим сам

Молитве су му постале збркане. Ја мислим да је тада молио Свевишњег да што пре падне дубока ноћ и да нас остале ухвати тврд и дубок сан, да би могао кришом изаћи напоље да се ратосиља беде па да се опет врати и жестином

Ситним корацима, главе забачене уназад, изашао је Прохор, направио неколико корака и онда је чучнуо. Гледао нас је избезумљено док се ослобађао свога мучеништва.

Макарије Ово не слути на добро. Познајем Лауша и знам колико нас скупо може коштати то што Доротеј није отишао код њега.

Провео је неко време код нас у манастиру где смо га лечили од убоја како смо знали и умели. Кад се мало опоравио и одобровољио, испричао ми је како

Јевђеније је потом отишао од нас. Чуо сам од неких трговаца тканином да су га неко време виђали како се смуца по Расини, идући од једног до другог

Прошао је мимо мене и отишао уз степениште, према горњем дворишту а да се није ни осврнуо на нас двоје. Чинило се како не зна ни толико да сам овде ипак некаква домаћица, да сам жена господара ове куће.

Кирча Проговорио бих неколико речи о Јањи. Док је боравила међу нама, овде у Лаушевој кули, и док нас је подмиривала, не видесмо у својој простоти и халапљивости шта имадосмо.

Нигде је не нађоше. Попила ју је жедна земља, истопила је месечина, склониле је од нас виле небеске. Данима смо уз вино препричавали своје згоде.

Данима смо уз вино препричавали своје згоде. Сваки од нас је с њом имао незаборавни доживљај, неко у житном пољу у долини, неко на ситном моравском песку у данима илинских

Док је Јања била с нама и док је час с једним час с другим замицала на скровита места, нико од нас није осећао љубомору.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Све слави пролећа дан. И мрачни ките се лузи, И ветрић шумори немо и живот поздравља млад Подмлађен зове нас свет, са песмом кликнимо друзи: Да живи над! И ти, О мили анђеле мој!

1883. НА ВЕСЕЉУ (УСПОМЕНЕ) Већ бурни данак тоне, гле, Што нас је бригом сламô Све живо ћути, сања све, Топола трепти само.

Гле, мајска ружа око нас Чаробно, слатко мири; Над њоме тихи, сањив крас Пролетња нојца шири; Под њоме славуј, мили друг, у сутон пева тавни, И

Камо дечице?“ А ружице ћеретају С благим лахором, И потоци жуберкају Тајним жубором: „Место људи, што их змија Од нас одроди, Лепши свет ће да засија, Бољи народи.“ Моју душу туга узе С такве новости, Али моје беху сузе, Сузе радости.

предзнак, да ће скоро доћи Растанка нашег нежељени час, Кô дим, кô магла да ће радост проћи, И небо да ће раставити нас...

ТИЈАНИНОЈ] Живот је људски што и дим, Безбројне слике лете с њим За један дан, за један час, Па као и њих нестаје нас.

1886. ГОСПОЂИЦИ Н* Поклоник муза, ја и сада Звуцима лире здравим вас Из околине шумна града Што славом својом дичи нас. Коме сам граду као дете, Непознат јоште с правим злом, Прорицô дане славе свете У патриотском жару свом.

И сада се живо сећам на тихотно једно вече: Ти почиваш на мом крилу, а ниже нас Гангес тече. Као стражар тавне ноћи бледи месец тихо сјаје, А прохладни ветар душе са висова Хималаје.

звучно протегнут, јасан глас; То рибар рибара кличе по тавној дубокој ноћи, И њихов сурови усклик долеће чак до нас.

тебе у самоћи, Расплести твоју густу влас; Нити ће икад више моћи Чаробна сенка тавне ноћи У загрљају наћи нас... И све то зашто? Ја сам знао: Туга и радост - све је сан.

Да, ми смо већ стигли тамо. Око нас младост је бујна, Под нама руине стоје, одломци времена давни'; Над њима бокори шуште и ружа мирише рујна Већ много

1887. У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ СИМИ Ј. АВРАМОВИЋУ Кад протече младост што нас служи сада И покида живот све жице весеља, Кад нас борба смори и невоља свлада, И нестане давно многих пријатеља Кад

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Наш пут ће нас водити кроз васиону и векове, али и живот земаљски. Ето, такву, без утврђеног плана и система, више поверљиву него

- Куда? - До колевке астрономије. - Где стоји она? - Временски и просторно далеко од нас. Било је, у ствари, више таквих колевки; једна, можда најстарија, стајала је у Кини, друга, у Иидији, трећа, у

Уосталом, сунце ће ускоро заћи, и свежина вечери нас разгалити. Стојимо пред бескрајним, високим градским зидом саграђеним од ћерпича, сушених цигаља.

Нећу да се уплећем у ту распру историчара, јер за нас је довољна само још капија да у град уђемо. Ено је онде! То је славна иштарска капија - познајем је из Берлинског

Одморимо се и прикримо се овде да нас нико не види. На крају ове алеје лежи циљ нашега путовања, а њему се смемо приближити тек када нам издишући пламен на

Пред главном његовом капијом пуши се још велики камени жртвеник, опточен бакром. Сама капија води нас у предворје засађено палмама, где долазимо до подножја главнога здања.

О томе нас уверавају и наше очи. Дубоко под нашим ногама лежи Вавилон, завијен у прашину и, маглу од испарења Еуфрата, који се

На један километар од нас, горе уз обалу реке, поносно се уздиже, над замагљеном вароши, царска палата са својим висећим баштама, осветљеним

Ми се пењемо брзим кораком том завијеном рампом, и ево нас на врху куле. Но, шта је ово? Над платформом на коју смо задувани стигли, уздиже се нова кула.

Ми продужујемо наше пењање, а наша радозналост се очајно бори са умором, који нас савлађује. Од њега нам цело здање изгледа друкчије него што је у истини.

стотине хиљада таквих плочица по музејима света, а међу њима астрономска библиотека асирског краља Асурбанипала, која нас извештава о раду његових посматрача неба.

- прочитао. Ја видим, драга пријатељице, Ваш упитни поглед, чујем, поред све даљине која нас дели, шта више, и Ваше питање: „Реците ми али сасвим искрено - да ли се из звезда може судбина прочитати?“ - „Може!

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Тамо ћемо цвеће брати, Ти нас Боже погледај. Ми ћемо ти хвалу дати, Хајдмо, хајдмо док је мај, Хајдмо сви у гај!

Славуј ће нам попевати, Док не буде дану крај, Ми ћемо се наиграти, Весел' ће нас мили мај – Хајдмо сви у гај! МАТИ ПЕВА ЖАРКУ ЈОВАН СУБОТИЋ Устај мали Жарко, Дошла ти је куца, Да јој дадеш

Љути змаји и лавови У рукама са громови, Челик срце, бритка ђорда – Па шта ће ти турска чорда. Мало нас је ал' смо људи! Челик срце је у груди! Челик срце, боже свети, Тврђе него бајонети!

Лето је жарко понело род По врту, њиви, осуло плод. Шеница златна, једри јој клас, Рујно се воће смеши на нас, Сунце све гори, сажиже тле, Ал' бистра вода расхлади све! Јесен нам дође – сазрео род, Беримо воће – купимо плод.

Сви тежамо поље, Знамо још за мобу, Не знамо за злобу Сви смо крепке воље, Мило моје село, Буди ми весело! У нас вера тврда, У нас пуне чаше, Гостољубље наше Време не похрда. Мило моје село, Буди ми весело!

У нас вера тврда, У нас пуне чаше, Гостољубље наше Време не похрда. Мило моје село, Буди ми весело! Нема сиромака, А кад је за село, Село

Станковић, Борисав - ТАШАНА

СТАНА (одсечно): Нема, и сада сте већ пијани. СЕЉАК Па и лудог Парапуту напојисте и наранисте, а нас, чивчије, нећете. СТАНА После кад вечерате, таг ће још да добијете, а саг нема.

А ти, и без нас опет ниси сама. Ето: слуге, момци, толики свет. Да је друга на твоме месту, била би срећна, поносила би се, а ти...

Да ли треба још каква молитва, још какви парастоси, подушја, за све то треба деду, калуђера, да питаш. Нико од нас не сме у то да се меша. Једино он то сме. Што њега не питаш, што њега не замолиш и позовеш?

А, који? ТАШАНА (прекида га): Дедо! МИРОН (јаросно): Који је? Који је тај што, поред свију нас, оца ти, матере, хаџије, који сваки дан долазе, обилазе те, надгледају те, ипак се усуђује да тебе и кућу ноћу...

Служба се већ одавно пустила, јер ево већ и црквени просјаци иду по кућама. И код нас већ неки био. ТАШАНА (раздрагано): Ако! Ако! И подајте свакоме штогод. (Стани): Иди ти тамо. Ти то боље знаш.

— Идемо, ја и хаџи Риста, а оно одједном иза једног ћошка испаде пред нас Сарош... Сав усплахирен. Поче да муца и моли: »Дедо, попе«, вели, »ја сам се много пазио са покојником, Ташаниним

МИРОН А не, не. ХАЏИ РИСТА (Ташани): Да знаш, кћери, колико нас је деда због тебе резилио и то још како. (Мирону): Ох, дедо, и сад када се сетим онога твога: да, кад сам ти руку

МЛАДЕН (с улаза, сав срећан): Па, чедо, Ташана (показује на децу) ми смо већ огладнели! Готов ли је ручак за нас? ДЕЦА Нано, нано, даде нам бака цвеће. ТАШАНА (грли децу): О, о, гле моји домаћини већ ми дошли!

СТАНА (ставља софру испред Ташане и Мирона): Нисам од њега могла, снашке. Знаш га какав је, бојим се доћи ће и код нас у кујну, и тамо све прегледати, све поклопце са лонаца поскидати — па сам морала (показује на јело) ово да сакријем.

И ја, и деца, и моја кућа, сви ћемо бити срећни. Не срећни што ћемо ти тиме вратити ово што си ти за нас учинио, него срећни што ћеш нам ти допустити да ти штогод угодимо.

И покојник се весели, севдалише. А ти, да би нас раздрагала, морала си у разна одела да се облачиш, на крилу да му лежиш...

БЕГОВИ (грлећи се са Сарошем): Где си, бре, како си, Сароше? Уби нас досада без тебе. Нема весеља без тебе. (Седају и изваљују се по миндерлуцима.) РЕШИД БЕГ И знаш као да си погодио.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

И ЊЕНИ ПОСЛЕДЊИ ГРЦИ 181 Кроника паланачког гробља Рад овај посвећујем сени мога оца Данила Секулића Нас двоје, иако још млади обоје — свако својом младошћу — уочавали смо летописе малих наших градића, села и гробаља.

Туже се између себе, и тужи их вечито Јеврејин Штајн. Галама, док се она не приближи. Чим стане пред нас, све ћути, и свака распра је проста. Омери нас, и почне. „Ви, Штајне, не заборавите да у овој кући пустог ћара нема.

Галама, док се она не приближи. Чим стане пред нас, све ћути, и свака распра је проста. Омери нас, и почне. „Ви, Штајне, не заборавите да у овој кући пустог ћара нема. Немојте да опет испадне нула више!...

Оца мога је требало видети, и веровати да смо од соја, да смо с планине сишли. Нас две, његове кћери, изневерисмо обадве.

Је л' нас видиш! Оца мог данас негује твоја салашарка и твоја форинта; ја стигох у земљу у којој хумка ни камичка нема...

рекла: — Не дирајте човека, кључеви су у мене, даћу сав новац из касе и из ормана, накита немамо јер га нико од нас не носи. И пошла је вучена за руке, према соби где је држан новац.

Што је далеко, то је Божја брига, велим ја. Нас две, маторе жене, нећемо више бити живе кад дође до онога што је далеко.

Четворо деце имам сад, али, ето, ниједно од њих ништа не кошта. Паула тка за све нас, и заради што поједе и обуче. А она је сад већ и свој госа.

Шта би рекао Тоша, да је жив?... Напослетку, сам је Нолу изабрао... Нит госпођа, нит дама. А нико од нас није видео тог оца с којим се толико хвалисала, нит јој кад дође ко до њеног „наш крај, наше планине...

— Тај много зна кад срце зна лечити, само што му ја не верујем... Код нас тамо, људи планинци кажу да срцу нема лека, ни у младости, ни у старости... Нећу више никога до доктор Мирка.

На салашу, у млину, по дућанима, очекивали су госпа Нолу сваки дан. „Контрола хоће да нас изненади.” Али госпа Нола је одлагала излазак још, јер је настала тмура позна јесен с непрестаним хладним кишама и

Ту ће сад да лежи док је ветар и сунце не дигну, или док се ово мало калдрме под њом не угњили... А код нас тамо, вода има крила, лети низ планину као тица!... Аох, куд мене судбина занесе...

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

моx датуроѕ прогеніем вітіоѕіорем (Наши су оцеви гори од дедова били, ми смо од њи, а наша деца јошт гора од нас).

»Доста, г. списатељ, доста, фала вам на књизи и аратос! Ево вам јошт форинте, само нас не терајте даље да читамо. Ви нас поштено с огрижајима поранисте. Све крпеж и огрижај.

»Доста, г. списатељ, доста, фала вам на књизи и аратос! Ево вам јошт форинте, само нас не терајте даље да читамо. Ви нас поштено с огрижајима поранисте. Све крпеж и огрижај.

да поета не може бити ако нема фантазије, и да фантаста ништа друго не значи него ћушнут, ништа мање — — Збиља, Роман нас чека у Египту, ајдете брже, док није оладио, пак ћемо га после теже наћи него девојка од 200 поклада свога суђеника.

Но сад, г. Диоген, имате ли вољу јошт нас за наше аљине исмејавати? Видите, наше злато светли и без вашег фењера, а ја мислим да се и ви не би срдили кад би вам

Може бити да ће гдиком неправо бити што смо Роману у присуствију нас свију отпочивати допустили; но кад помисле колико људи целог века свога преспавају, кад помисле колико ји је на свету

сам мал братији мојеј списатељ, желећи време, које ми је на други удешај душе, или Стіммунг дер Сееле (тако се код нас с немачког преводи), опредељено, без ползе не провести, за добро нађем мој по последњем журналу сочињени роман мојој

Ага је имао једну кћер, која је године удадбе у нешто већој мери него што се код нас броји, навршила, јер 120 поклада врло добро памти.

Саму код младог момка — то би могло код нас сумњу подићи, али агина кћи без најмањег прекора получи што је желила, и пуна совести о свом постојаном темпераменту у

— Тко [се] неће тронути на овакову беседу? Гимнософист је увати за руку и без оклевања потврде уговор, које код нас брачни контракт зову, и који се код гимнософиста сасвим чудновато прави.

И овај је може бити обичај од Египћана на нас прешао да ретко која свадба бива гди се главе не лупају. Као да су главе бундеве!

« Више магараца: »Иха! ха!«) »Али ви знате, браћо, да је наше жребије ићи — не куд оћемо, него куд нас терају. Кад у месец стигнемо, мој принципал отиде месечном краљу на визиту, а ја останем пред шталом, и ето ти са сви

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

се под нама усправља Сустижемо небеског коњаника И своје звезде веренице И летимо заједно кроз плавет Одоздо нас прати Опроштајна песма коса ВЕНЦОНОСАЦ СА КОСОВА ПОЉА Држи на длану своју одсечену главу Светлозарну своју задужбину И

ме нема и нема вас Појмите ли По души их по жижи слаткој По рогатом месецу на челу По шарци у оку Не би ли нас било За цветним кључем постојања На дно мора пасје крви Без освртања безбудућни за мном Можете ли На нож земаљско им

постојања На дно мора пасје крви Без освртања безбудућни за мном Можете ли На нож земаљско им и небеско Смрт је нас одавно сита На нож курјаци моји мезимци непребола Главе вам се већ са коца кезе Ионако вас нема и нема мене Хоћете

Бркићу Заменило си нам окати сунцокрет Слепим каменом нелицем својим И шта сад чудо Изједначило си нас са собом С празнином у свом празном зубу тровачу С кусом својом вечношћу Је ли то сва твоја тајна Зашто нам сад у

то Беспослени на вашару сунца Кезимо ти се кезимо до неба Можеш ли нам шта Расцветавају нам се лобање од смеха Гледај нас нагледај се себе Чикамо те чудо (1954—1971) ПОВРАТАК У БЕОГРАД ПОВРАТАК У БЕОГРАД Довде до овог воденог крста Три

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

“ Нас тројица смо из једне душе кренули у свет, још одмах по моме рођењу. Чим сам се први пут у крилу мајчином насмешио, из

године. Хвала г. професору и са моје стране што је то питање расветлио, те нам је ствар сад већ свима јасна и неће нас више доводити у забуну. Као узгред помињем овде да је исте године кад сам се ја родио умро Вук Караџић.

Али, хвала богу, код нас нема изгледа да ће ускоро наићи какво благодарно поколење, што даје довољно гаранције да се таква збрка у мојој

Разуме се да смо најрадије играли оно што се око нас дешавало. Ако би наишао какав циркус, одмах сутрадан ми смо се превртали, крхали столице, секли конопце разапете за

“ и на тој основи приграбити сву власт у своје руке. Сви, колико год нас је било, хтели смо да будемо министри — што уосталом није само дечја слабост — и онда, разуме се, пошто нисмо имали

Гусан, ћуран и плован, који би рецимо били шефови клубова, добили би од нас поверљиво обећање да ће им се, њима лично, побољшати храна, и ето ти већине, ето ти поверења.

Себи сам задржао портфељ спољних послова. Тада још нико од нас није знао за ону лепу и тако корисну установу министра без портфеља.

Друмови су додуше постојали, али смо ми већ увелико певали уз гусле: „Друмови ће пожелет Турака, јер неће имати ко да нас натера да их оправљамо“.

као мали и нејак, не би суделовао активно у експедицији, већ би остао горе, наврх плота, и чувао стражу те да нас извести ако би ко наишао.

се и прибирали снагу за поновне нападе; били заробљавани и остајали по две године у ропству, у истоме разреду, али нас је ипак наша истрајна седмогодишња војна довела најзад до одлучне битке, до матуре.

Како су се у нас режими често мењали, те Бертолд час одлазио у лудницу а час излазио, једнога дана, кад му је то досадило, пријави се

Саве био више једна педагошка декорација а једва погдекад инструменат за васпитање. Кад смо ушли у разред, учитељ нас је поврстао по величини и тако утерао у клупе. Најмањи су заузели места у предњим клупама, а све већи и већи у задњим.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Једнога дана јави нам се један пешак: – Помлати нас њихова артиљерија и остаде нам жалба што не можемо да се наплатимо њиховој пешадији.

Иако потамнео као земља, потпуковник Петар се шалио да би охрабрио нас млађе. Са лудачким бесом заковитла шрапнел изнад наших глава и стотинама куглица запрашта око нас.

Са лудачким бесом заковитла шрапнел изнад наших глава и стотинама куглица запрашта око нас. Сви смо се прилепили за земљу. Једино је остао потпуковник Петар и гризао доњу усну. — Ах, страшно!

Једна тешка разорна граната рину у близини и уз громовити тресак избаци земљу, чији комади падоше и међу нас. — Како, како? — запита некога телефониста. — Погинули?... Колико рањених?

— у војсци су нас научили којекаквим тричаријама, нико нам не показа како се прави завој — љути се Лука. — Г-р-р-у...

— Г-р-р-у... г-р-р-ру — пролама се ваздух и јед но тешко храстово стабло се пови, готово да нас поклопи. — Ало, ало, четврта, јавите командиру да се на ивици шуме опажа кретање непријатељске пешадије.

Али нико не узмиче, док се непријатељ не појави да нас побије. Ваљда смо зато овде и постављени. А тешко је, несхватљиво мучно.

— Оставите га мало на миру, то је јака конту зија. А где је ударило? — запита командант војника. — Баш уз нас... — Откуд на њему крв? — Један је погинуо, а има и рањених... — А да ниси ти, бре, рањен? — Нисам...

Из пешачких заклона нико се не појављује. Гр-у! Гр-у! Гр-р-р-р-ру! Ковитлају, праште, рију гранате око нас. Ах, најтеже је кад заурла она тешка. Гр-р-ру! Очни се капци грчевито затварају. Гр-у!

Пред нама сукну пламен из земље, затутња, ми се повисмо по коњима. Скретосмо у један шљивик. Шрапнел нас сустиже, цикну над главом језиво. Један се сломата са коња. Прескочисмо неке ограде.

Потпуковник Петар скиде капу, протрља чело, затим прстима притисну очи, као да се тек са да освести. Погледа нас и тужно проговори: — Господо, данас смо доживели ново Косово поље...

Целога дана грчило се наше тело под страшним замахом граната из тешких непријатељских хаубица. Случај нас је и данас спасао. А сутра?... Потпуковник Петар рече да изместимо осматрачницу мало удесно. Телефон засвира. — Како!

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

смо истих опојних мириса и болова, О хој, топографски радници, - браћо моја, Још смо јаки, још смо млади, држава је за нас боја.

Лењиви и топли о свакако да не бисмо били радни, Лењиви и топли на обалама чије бисмо реке лежали, Који би нас народи пријатељима звали, О који би за нас били жали?

бисмо били радни, Лењиви и топли на обалама чије бисмо реке лежали, Који би нас народи пријатељима звали, О који би за нас били жали? Та у даљине бисмо одлазили, простора гладни, Увек јежни пољана, још гладни, још млади, још јадни.

Чуновима да поверимо своја срца уморни А већ би нас зора соколила да орни Продужимо опет преко планина. Свих земаља границе обојене, гле, крваво.

Кад смо дошли пред рај, закуцасмо на вратнице: Љупки нас је бог дочекао исто тужан као и ми. Како смо се дуго цењкали да нас пусти, Сетих се да смо заборавили прво умрети.

Како смо се дуго цењкали да нас пусти, Сетих се да смо заборавили прво умрети. Мали Стева је врло поштен а кажњавају га једнако.

Па искрадем ли се ноћу у поља Златна где сија месец пуни, Бескрајна нас ће љубав да збуни. Тамо где сија месец пуни, Изљубићу се са зверовима свима, За добро упитаћу се здравље, Постављена

ЈУЧЕ И ДАНАС Сирене се закикотале пискаво изван нас. Сирене. Али не сирене грчких архипелага На које су капали, пали Одисејеви пољупци Као вечерња киша измешана са соком

видимо како то изгледа кад ноге лете, и главе; Сад ћемо спустити нашу душу на конопчету да измеримо размак између нас, неба и земље, Сад ћемо покушати и да умремо. Тамо артиљерци пуне своје гигантске луле, Њихове су луле огромни топови.

Шест краљева шпиритуса? Све то броди. Ко ће полудети први? Туп, туп! копају угаљ испод нас; Кло, кло! то у Бечкереку пију квас; Бум, бум! у Тамбукту нове крви.

су тако меки, љубави моја велика, Брегови су тако меки, и река није дубока; Ма куд да пођемо, будало, багро, иста нас смрт чека, Иста нас баш смрт чека, крај миле сељанке, У војсци и железничној станици.

моја велика, Брегови су тако меки, и река није дубока; Ма куд да пођемо, будало, багро, иста нас смрт чека, Иста нас баш смрт чека, крај миле сељанке, У војсци и железничној станици.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Погледа мало боље и виде: то мрави пиште и моле: — Спаси нас, Ведране! Помози! Не мислећи да је и сам у опасности дечак се саже и узе их у наручје, кад виде како се с друге

Дечак клече и спусти мраве на крај ливаде. — Упаднеш ли у невољу — зови нас! — рече мрављи вођа, а дечак се осмехну и да их не ожалости обећа да ће звати.

Ој, како је уморан био 3рачак! — Ко зна постоји ли још увек твој Цвет! — рече 3рачак. — Зар не видиш да је свуда око нас само песак? Облак који их је носио растапао се од врелине, али Капљица није одустајала. — Још мало, још маличко!

Летела је ослобођена страха, чак и тежине свог сопственог тела, кад зачу гласак: — Не стежи нас толико! — Ко то говори? — жена погледа око себе, испод себе, али нигде никога није било. »Мора да ми се причинило?

— Нацртај Месечеву долину! Нацртај брод који ће нас однети до ње... — рече дечак, а под прстима Принцезе поче да оживљава брод, да расте.

— Ако се овако настави — закључили су грађани и градски оци — ђубре ће нарасти до кровова и затрпати нас. Сви као један, узели су метле и лопате у шаке, али ђубре је и даље расло, ругајући се свим њиховим напорима.

— рече један од градских отаца. — А паркови, а тргови, а игралишта? — потдсети га други. — Е, то се нас не тиче! — јави се неколико гласова. — Нека неко други о томе брине. — Па, не може се тако, људи!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

) Улази Стана. ВАСКА (прилази Стани и хоће да је поведе): Хајде и ти, Стано, са нама да певаш и да играш. Нико нас неће моћи гледати. Сами, код нас и у нашој башти играћемо. СТАНА (отимајући се): Нећу, Васка, нећу!

Нико нас неће моћи гледати. Сами, код нас и у нашој башти играћемо. СТАНА (отимајући се): Нећу, Васка, нећу! (Плачно): Сами смо код куће. Отац љут, прек...

Није хтео да га силом, с пандурима, отргне од ње, да га срамоти, а с њиме и све нас, целу кућу. Колико се пута отац ноћу дизао, ишао с пандурима. А тамо, кажу, сада човек не сме ни да приђе.

Гледам. Сваког дана говорим оном њиховом кмету и претим му. »Неће«, одговара он. »Она нас, Цигане, и не гледа«. ТОМА А, неће? АРСА Неће.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже, Кô символ среће, наша мајка бдије; За скори Божић кошуље нам шије, И каткад на нас благе очи диже. У То би халка закуцала. — ''Петар!'' — Ускликне отац — ''Он је зацијело!

И стари сусјед, висок као бријег, Тресући с руха напанули снијег, Јавио би се с фењером у руци. Сваки му од нас у загрљај хита, Мајка га кротко сусрета и гледа, А он се јавља, па до оца сједа, И бришућ чело за здравље га пита.

Ми му руку целуј, а он, као јела Висок, изгрли нас, па коњица бела Закрочи. И докле рано свиће доба, Ми га испраћамо, и махалом старом Пред њим слуга Јован краче с

Овој земљи господ среће дао није, Притискô је јадом и чемером дугим; Док се сунце рађа народима другим, Нас студена зима раздире и бије. О, зар није доста невоље и туге, И сурова пута што реже и боде?!

1906. МИ ЗНАМО СУДБУ... Ми знамо судбу и све што нас чека, Но страх нам неће заледити груди! Волови јарам трпе, а не људи, — Бог је слободу дао за човјека.

У поља наша Искариот уђе, И њиве наше постадоше туђе, и на нас паде губа и ругоба... Устај и пођи! Јауци су чести...

Земљаци моји, докле ћете, докле? ''Тамо далеко! Јер нас усуд прокле И на нас паде тврда туча с неба...'' А зар вам није завичаја жао? ''Жао је, брате... Бог му срећу дао..

Земљаци моји, докле ћете, докле? ''Тамо далеко! Јер нас усуд прокле И на нас паде тврда туча с неба...'' А зар вам није завичаја жао? ''Жао је, брате... Бог му срећу дао... Но хљеба нема...

Уза ме, топла, ти се приби јаче, И мени бјеше кô да нас у лету Анђео један златним крилом таче. 1911. ЈУТРО Плави дим избија с камених острва; По једрима пада зоре

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Енгиду — после победе над не беским звером — каже Гилгамешу: „Пријатељу мој, победили смо небеског звера, зар нас потомство неће славити?

у периоду стварања епике, главни су фактори певачи ствараоци, какви су код Грка били аеди, код Француза трувери, код нас гуслари слични Вишњићу, а у периоду одржавања већ створене епике — кад је стварање већ завршено — главну улогу имају

који чувају наслеђе из прошлости, као што су код старих Грка чинили рапсоди, код Француза жонглери, код нас многи певачи из познијих времена.

Песме које су до нас дошле, Вукове и старије, кратког и дугог стиха, о ранијим и познијим временима, све су добиле свој коначни облик и

Познато је да су се песме о Марку Краљевићу певале већ у XВИ веку. до нас су дошле песме из каснијег времена. Од њих одређенију историјску подлогу имају само две-три, али и све остале — ма

крвника Бећир-агу, моле га они које је ага злостављао: „Богом брате, Краљевићу Марко, пушти нама агу Бећир-агу, да нас Турци не би погазили, сиротињу нашу цвијелили.“ Тад се Марко у све мисли снађе, пушти врага, нек му није трага.

Најзад, код нас, за време турске владавине, угледу цркве доприносила је и чињеница да су се класне разлике подударале са верским: на

и могуће — изражава најплеменитији хероизам: Волим с тобом часно погинути нег' љубити на срамоту Турке Морава нас вода одранила, нек Морава вода и сарани. Песма учи: нема крње слободе; она је или потпуна или не постоји.

оставио је Вук Стефановић Караџић у Српском рјечнику: „Народ наш мисли и пјева“ — каже Вук између осталог — „да су у нас хајдуци постали од турске силе и неправде.

Није случајно то што је на нашем језику испевана крилатица: „Песма нас је одржала, њојзи хвала“. У вековима ропства слободан живот био је могућ само у ускочким и хајдучким дружинама и у

Такви су, на пример, следећи: „То изусти, а душу испусти“, „Бог му дао у рају насеље, нама, браћо, здравље и весеље“, „Нас лагали, ми полагујемо“, „Одведе је у бијелу цркву, покрсти је и вјенча је за се“.

У Хомера имају сталне епитете веома многа људска н географска имена, а код нас само неколико таквих имена: Југ Богдан (стари), Реља (крилатица), Алил (гојени), Дунав (тихи), Косово (равно), Биоград

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

неким лаким тугама У својим ситним грудима У ЗАСЕДИ ИЗА ПЕТНАЕСТЕ Није рано да сазнамо сами Шта је оно лепо што нас мами Што нас тајно чека поред цесте У заседи иза петнаесте Кад осетиш да ти срце лупа Као нека воденица глупа

тугама У својим ситним грудима У ЗАСЕДИ ИЗА ПЕТНАЕСТЕ Није рано да сазнамо сами Шта је оно лепо што нас мами Што нас тајно чека поред цесте У заседи иза петнаесте Кад осетиш да ти срце лупа Као нека воденица глупа Шта је не знаш

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Од њих ћу ја најприје дознати ко је у школи добио батине, шта учитељ спрема за нас бјегунце, шта се о нама прича. Само је мало потегнем за језик, а она се растороче. — Је л' таква и твоја Луња?

— Да знаш, Јованче, она ће нас прва пронаћи, буди у то сигуран. — Како ће нас наћи, ако јој нико не рече? — чудио се мали харамбаша. — Како?

— Да знаш, Јованче, она ће нас прва пронаћи, буди у то сигуран. — Како ће нас наћи, ако јој нико не рече? — чудио се мали харамбаша. — Како? Шта ја знам како. Има ти она за те ствари нос.

Само се упути кроз шуму и — њуц, њуц! —ево је усред Гаја, на Тепсији. — И стане уз дрво, гледа нас! — допуни га Јованче. — Буљи као печен брав, и не трепће!

— И стане уз дрво, гледа нас! — допуни га Јованче. — Буљи као печен брав, и не трепће! — Па неће нас ваљда издати, ако нас и пронађе — поче да га тјеши Јованче. — Е, то већ не знам — искрено признаде Стриц.

— допуни га Јованче. — Буљи као печен брав, и не трепће! — Па неће нас ваљда издати, ако нас и пронађе — поче да га тјеши Јованче. — Е, то већ не знам — искрено признаде Стриц.

Није тамо, значи, никакав разбојник, мртвац или нешто слично. То је неко од познатих. — Еј, покажи се, немој нас плашити. Прсти на ногама опет обијесно поиграше.

— Ехе-хе, јесте ли се препале? — Да знаш, тужићемо те учитељу да нас плашиш! — свадљиво викну једна дјевојчица. — Не идем ја више у школу па да ме учитељ избије као тебе данас — дочека

— Па тамо гдје се ви кријете. — Ее, па ти не можеш тамо! — отегну Стриц с дрвета. — Код нас долазе само они које је училељ истукао. —А мени учитељ не да да Жују доводим у школу — пожали се малишан.

Сад се и Стриц растужи. — Ништа се ти не бој, не дамо ми тебе. Има нас овдје... Их! — Ех, има вас, а тјерате једног малог дјечака да га вуци растргну.

је читаво вријеме ћутао, одједном се јави: — Наш је Николица најмањи мећу нама, а ипак је учинио за наш логор више од нас свију. Оставио је тамо оно што највише воли. — Богами, баш јесам! — искрено признаде малишан.

тамним очима да Јованче, већ спреман да викне, само гргутну као млад пјетлић и настави много мекше: — А зашто да нас гледаш? Умјесто Луње у разговор се утаче накостријешени Стриц: — Дошла је она да нас шпијунира, знам ја њу.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ПРОТИВ ТУРАКА 70 ТУРСКА ЛУНА 71 МОЛИТВА ЗА СРПСКУ ЗЕМЉУ 72 ПОХВАЛА РАТОБОРЦИМА 73 ЗА СВОЈ РОД И ПРИЈАТЕЉЕ 74 СВАКО НАС ЗЛО И БОЛЕСТ НАХОДИ 75 ПИСМО НА ЛЕДУ 76 ЛУКАВИ ДАНИ 77 УКЛЕТИ 78 ЗДРАВИЦА И 79 НОВОГОДИШЊА 3ДРАВИЦА 1732.

МОЛИТВА ОНОМ, КО СЕ ОГРЋЕ ХАЛИНОМ СВЕТЛОСТИ Он се одева светом ка ми с хаљином; да одене и нас! Нека нам да, ако н блудним синовом, на наш прст прстен и обућу нам на ноге, ако и нисмо подносили прекодна тегобе и

КАНО ГРОБ ОТВОРИХ МОЈЕ ГРЛО Ти си небесни хлебац, — живи нас! Рекао си: рашири ти уста, и напунићу ти их! Испуни ме твојим даром! Испунио си ми уста моја.

ПОХОТА ОЧИЈУ Речи божија, пошто ти, речи, плот би, Сачувај нас од похоте плотске, Сачувај нас као зеницу ока Од похоте очију.

ПОХОТА ОЧИЈУ Речи божија, пошто ти, речи, плот би, Сачувај нас од похоте плотске, Сачувај нас као зеницу ока Од похоте очију. Реке, научите се од мене Како кротак јесам И смеран срдцем!

немудри, него каконо и премудри, и скупљајући време, зашто дни су лукави, зашто ко том сакривају у миру ловци адови на нас, кано на птице, мреже и склепе. РОСА Не знате ли како рана роса од сунца изсише? Тако и ваша младост брзо гине.

И тетиво је на њему натегнуо, те смртне стреле запео и готове стоје. Теке исто ха! да их пусти на нас и потуче нас махом.

И тетиво је на њему натегнуо, те смртне стреле запео и готове стоје. Теке исто ха! да их пусти на нас и потуче нас махом.

Наш живот, кано брзи коњик хитро иде да нас стера и скупи на крај света, концу нам житка овога. НЕСКАЗАНИ СЕ СУКОБЕ СНАХОДИ ...

И други пак: Из дубине преисподње зовем к теби, господи! Господине, послушај ми гласа! ... Пак овај: Просветљај на нас лице твоје те нас обасјај и боље ће нам бити! А тај: Којино седиш на херувимех, укажи нам се!

Господине, послушај ми гласа! ... Пак овај: Просветљај на нас лице твоје те нас обасјај и боље ће нам бити! А тај: Којино седиш на херувимех, укажи нам се!

А тај: Којино седиш на херувимех, укажи нам се! и подигни твоју силу те дођи да нас ослободиш! Други опет: Скоро да би нас престигле твоје кадре милости господине, којено од века су ти!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Беше то кућица пуна свега и свачега, а највише топлине (оне топлине коју ћете узаман тражити код нас); као и све куће у тим крајевима, беше она право топло, скровито и мирно гнезданце! Кућа није имала прозора с улице.

Ех, рече, пуста, рече, вера што ни смиће и на нас и на вас, а кеиф ми, рече, да гу узнем, ете, за мојега Халила!...“ И истин’ збореше жена!

— Е, — уздахну Таско —— тој си је, Јевдо, наш к’смет... Кад беомо деца, ники нас, ни татко ни мајка ни, не питâ: ’оћемо ли ели нећемо; а саг, кад сами стадомо „татко“ и „мајка“, — саг нас па не

деца, ники нас, ни татко ни мајка ни, не питâ: ’оћемо ли ели нећемо; а саг, кад сами стадомо „татко“ и „мајка“, — саг нас па не питују наша деца!... Преди нâс наши стареји нас не питаше; а саг нас па наша деца не питују!

Преди нâс наши стареји нас не питаше; а саг нас па наша деца не питују! Тој ти је, Јевдо, што каза’, отоичке, наш к’смет!...

Преди нâс наши стареји нас не питаше; а саг нас па наша деца не питују! Тој ти је, Јевдо, што каза’, отоичке, наш к’смет!...

— Плаче? Зашто да плаче? — Мори, — одмахну руком Васка — ти ништо не знајеш, бата-Мане! Тараф-тараф се напраји код нас дом... Живот си нема од њекња!... — Што, море? — вели запрепашћено Мане и остави цигару.

дабетер!... Па што си берем не поведеш сас теб’ и чорбаџи-Јордана, те га не доведеш помеђу нас у хамам?... — Отада га мајка није више водила са собом, и тако је Манулаћ проглашен дефинитивно за мушко.

— Еј, Доке, Доке, ти си остаде јоште пâ она! — Што ће си чиним? К’смет! — вели Дока. — Дамно те не беше при нас... — рече јој с неке висине Ташана. — Ама, имам си, ете, нику муку, — а ни саг ви не би дошла! — Е, што си имаш?

Ти ли гу каза и прати гу овам при нас, у дом ми?! Убаво ми обеле образ! Хаџи-Замфирска Зона се фаћа у оро... иска да се ороди сас луду Доку, Доку да вика:

— Неје... Неје искачала ни у авлију! Трећи дан веће... Мори, зашто ме питујеш? — Па куде је? Викни гу! Окни гу при нас. — Зоне, мори! Ела ’вам-ке при тету ти! — раздера се тетка Таска. Зона се одазва на позив и изађе из собе.

Шта ће странци рећи на то? А наше будне полиције ниоткуда, да нас, веле, поштеди од свега тога!...“ Ето, тако кажу кад је о сиротињи реч.