Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Leđima naslonjen na srušenu kuću, u kojoj rastu kopriva i trava, i oko koje se više ni limaru, ni zidaru, ne vredi truditi, sedim
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Namesti ga ovde, pored mene... — reče harambaša. Posadiše Aleksu na kladu... I on, naslonjen na harambašu, pogleda ona tri nesrećnika... — Sad mi ispričajte sve kako je bilo. Dede ti, Ilija!
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
” pa opet spava. Na jedan stub od zvonare stajao je naslonjen Pavao Đerić i kao soko gleda u pomrčinu. U taj par iz školske avlije iziđoše jedna kola, pa gotovo trkom pođoše
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
A kratko vreme potom front je bio miran i blesav. Naslonjen leđima na zid seoske kačare do voćnjaka, bled i zadihan, još obamro od one lomnjave i sklonjen tu da se zaštiti od retkih
Afrika
Od svega na sebi on ima još samo pojas od crnih vrpci, kroz koji je prometnut mač. On je jednom dignutom rukom naslonjen na kolibu, i dok prilazimo, ljubazno nam se smeši, ali, ne menja svoj stav.
Sve kao da je to prvi put da se ovako sastaju. Naslonjen na nečiju kolibu, sedeći na klupici, zaspim. Bude me prvi udari u bubanj.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Stigli su bili i gori, pre njega. Nestrpljiv, očekujući Božičeva kola, Isakovič je bio stao u kapiju Trandafilovu, naslonjen na svoju sablju, sa svojom abom prebačenom preko ramena, nalevo, pa je mrmljao samom sebi nešto, ljutito.
Volkov ga je začuđeno posmatrao. Grof Kajzerling je stajao, opet, naslonjen na svoje ognjište mramorno, u kom je bilo izukrštano nekoliko cepanica, pripremljenih za vatru.
Kad je Pavle izišao, vide Petra, kako stoji, naslonjen, kod njegovih konja, o drvo, kao iznemogao. Bio je barusav, bled, utanjio, kao da se celu noć u groznici tresao.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Na toj strani kuće, šuma je bila na nekoliko koraka. Iznemogao i ogladneo, sav mokar od znoja, naslonjen o hladni zid, tako da je osećao da mu ta hladnoća prolazi kroz kosti, Aranđel Isakovič tad opet začu korake.
pred šumom, pred jednim žbunom, primetio je žene koje su uplašeno čučale po strani, očekujući da on svoj posao svrši. Naslonjen o stub, na koji beše dignuta nadstrešnica, nad grobom, Ananija je zebao i znojio se, ostavljen tako sam sebi, u noći,
Zagledan svojim podnadulim očima u dug red seoskih kuća i zavejanog drveća, naslonjen leđima o točak svojih kola, Isakovič nije bio miran, kao neki medved u svom zimskom snu, nego je, pod prividnim mirom
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
« Ali, ne. Ćutala je. — Kakav je fazan? — upita žena. — Sjajan! — odgovori. Sada je stajao naslonjen uz stub pokraj kolica sa kolačima. Posmatrali su se u odsjaju tamnog stakla, da ne bi privukli nečiju pažnju.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Na podu groba behu poređani ostaci strinini: glava, ruke, rebra... A više njih, naslonjen na budak, sav umrljan zemljom, natuštena čela, razbarušene, zemljom posute kose i golih, crnih, kosmatih grudi, stajaše
već ogolela drveća, česmu, drum, vinograde i onu ledinu s koje se čak i ovde čuo zvon ovaca, video čoban gde nogom naslonjen o kolac nečijeg groba, ogrnut iscepanim vojničkim šinjelom, svira u duduk. A svirka mu oštra, monotona.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Sedeći na jednom niskom zidu, sa čije visine počinje strmo maslinjak, naslonjen na ivicu kuće, dišem široko prvu predsvitnu hladovinu.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Vojnici su netremice gledali narednika, kao da čekaju razrešenje ili neko pravdanje za onako teške reči. A narednik, naslonjen na sablju, produžio je: — Saznali ste da nam je Austrija bez povoda objavila rat.
— odgovori Petar nišandžija. — Ni koske da im niste ostavili! — doviknu stari i, već nemoćan, zastade naslonjen na štap. Skrenusmo i mi u onu oranicu. Začudo, topove nismo ravnali.
Kroz dim i prašinu video se nečiji leš bez glave, sa raširenim rukama... Uza zid zemlje sedeo je naslonjen tempirač, mrtvačkog lica, oči mu užasno razrogačene, usta otvorena, kao da vapije, ali šišti, i grčevito savijenim
Umro je onomad. Juče su ga sahranili... Zanemeo i zbunjen, stajao sam oborene glave, naslonjen na ogradu. Teško mi je bilo što više nemam oca, žao mi je majke, plakao bih, ali su tu oko mene ljudi.
Iako u tuzi, u njenim očima video sam i zračak sreće. Zadovoljno je poslovala po kući. Bila je baš izišla. Naslonjen na prozor pušio sam i mislio. — Šta si se zamislio? — zapita me sestra. — Žao mi je majke. Ona ostaje sada sama.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Obešenjakluk pobeđuje, a sirotinja prosi. Tuku one koji imaju medalje, i kad su podoficiri, i ja gledam kako, naslonjen na zid stanice, jedan narednik, koji se tek vratio, stoji kraj svoje žene i dece i plače. Ne nalazi prenoćište.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Zar nije on sâm, eto ovde, među ovim sumornim zidovima, toliko puta sedeo naslonjen na ovaj prašljivi sto i mislio: da li će se naći koja dobra, valjana duša, koja bi se rešila da se sjedini s njim, da
Tako se kod nas napravi uzbuna. Pred mehanom, kao što rekoh, sedi učitelj i čita glasno, a do njega, malo ulevo, naslonjen na zid mehanski, sedi gospodin Burmaz, oborene glave, ćuti i sluša, samo pokatkad povuče iz trešnjeva čibuka, zadimi i
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
iz ručnoga kufera ogledalce, nešto manje od pedlja u dužinu, češalj i kontrafu Pelagićevu, onu gde je namalan onako naslonjen na svoju radeničku ruku sa pogledom punim bola u očima, a pred njim namalane neke bukagije kako omotavaju zavijutak
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Zeleni kaput, rujna brčina, Kukuruščina iz Vrčina Naslonjen na šašku kao na štulu Potajno puši svoju lulu. (Omiriši ga: svetla svilica Nozdrvu će da ti zagolica).
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Sede, da ga svetlost od fenjera u lice zapljuskuje, te da se, onako naslonjen ramenom i laktom o pervaz doksata, vidi ceo, da se vidi i ona njegova uzdignuta ruka sa zapaljenom cigarom među prstima,
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Dok se zemlja hladi — svet nejasan biva. Nebo mi u glavu već zvezdu zariva Sa šiljbokom jedne misli kao glečer. Naslonjen na divlji miris (valjda plasta) Slutim neki dodir što mi vreba rame Nevidljivim krilom mekim ko u lasta.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Dok ga dovuku do kuće, smrznuće se. Njegov leš koso leži u tami, naslonjen na nju i pokriven njome. U bradi se zgrudvala krv. Grudi su iscepane.
A on ne može svuda da stigne. On juri vetar i muči konje. Sve će ovo ostati pusto i tuđe. Naslonjen na vrbu, stajao je na obali Morave.
Morao je, nije imao s kim drugim, po jabučaru se jurile dve kreje, on je stajao u snegu do kolena, naslonjen na jabukovo stablo. Jeste, ne kaje se što je nagovorio Tolu da priča o Vukašinu i Aćimu po selu. — Beži!
Aćim vide Đorđa: leđima naslonjen na zid, sedi pod prozorom Simkine sobe, jalovo kuče, s glavom navaljenom na kolena. Čuo je, prođe Aćimu, u jednoj suzi
Aćim sedi opruženih nogu, naslonjen na zid pored samih vrata, cigara gori u busenu njegove glave, krckanje traje, žiška se miče i podseća na gorenje suve
Iz moje kuće napolje!“ ote mu se i u košulji strča niza stepenice. Noć letnja, topla, izlazio je mesec. Naslonjen uza zid, u dugoj beloj košulji, stajao je Nikola, a iz svoje sobe, probuđen Đorđevom vikom, pojavio se Aćim, u košulji i
— Ne čitam đubre. Ne mogu da gledam ni tvoj mundir. Kapetan se smeška, naslonjen na vrata. Aćim žmuri i sedi naslonjen na zid. Ako sam pomilovan? bije po njemu nešto što samo liči na stid.
— Ne čitam đubre. Ne mogu da gledam ni tvoj mundir. Kapetan se smeška, naslonjen na vrata. Aćim žmuri i sedi naslonjen na zid. Ako sam pomilovan? bije po njemu nešto što samo liči na stid. Kapetan bez reči iziđe.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Stajao sam na trećem spratu naslonjen na ogradu i gledao dole u dubinu betonski pod kad je ona izašla. I odjednom dođe mi da je uverim koliko je volim pa
Za to vreme ja sam kradomice pogledao da se uverim: spava li čovek naslonjen na ženino rame ili se pretvara. Žena je; to sam primetio, nekoliko puta otvorila usta kao da je htela nešto da kaže.
Tada je pored njega uvek mala, mila sestra Pound da ga povrati iz grča. I naslonjen na njeno rame i dokle ga ona miluje svojom punačkom, golom rukom, on dolazi k sebi, zahvaljuje joj i ponova jeca strašne
i više pa me vukao sebi, i nekom osobitom i čudnom mrtvačkom draži upijao me tako, da sam se ja, ležeći sa strane i naslonjen srcem na njega, osećao kao na samim prsima njenim, odakle sam gledao u ono samrtno bledilo njenog neiskazano plemenitog
Ja sam bio naslonjen na drvo a cveće mi kolena milovalo. Tice su lepetale krilima, mazile se glavicama, ljubakale otvorenim kljunićima i
A do nas, u velikoj sobi, ječi otac, moj otac, moj rođeni otac. On i ne sanja šta se ovamo zbiva, bolestan je i naslonjen na gomili belih jastuka, u najvećim je mukama i star, prestar, namučen, jadan, kašlje, kašlje, kašlje.
Najedanput, naslonjen na onu gvozdenu ogradu terase i onako zamišljen, trgoh se a dah mi zastade, pa se tako nekako izgubljeno zanesoh kao da
Među palim vojnicima, leđima naslonjen na točak topa i krvlju i zemljom po licu umrljan, više je sedeo nego ležao jedan ranjen, krupan i riđ bugarski vojnik,
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Propovijeda večeras o mukama paklenim. Paron Zorzi, naslonjen na kameni stup do stare krstionice, sluša. — Da znaš kakve paklene muke čekaju te, okorjeli grješniče, ne bi nikada
Na mahove, putem zastaje i sobom govori, i razgovara sa zvukom telegrafskih žica, i, naslonjen na telegrafski stup, kao u magli, dugo o nečem razmišlja. Tek u noći stiže kući.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Pesnički program Miloša Crnjanskog, međutim, ma koliko nam izgledao samoniklim, u isti je mah i primetno naslonjen na nemački književni ekspresionizam.
Krakov, Stanislav - KRILA
— Ne gledaj. ne gledaj ovamo... Ivon je otvorila dolap, n brzo smicala odelo sa sebe. Naslonjen na drvenu rešetku prozora Duško je gledao kroz lišće nagnute grane, kako se dva bosonoga dečka čupaju za kose.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Od svega na sebi on ima još samo pojas od crnih vrpci, kroz koji je prometnut mač. On je jednom dignutom rukom naslonjen na kolibu, i dok prilazimo, ljubazno nam se smeši, ali, ne menja svoj stav.
Sve kao da je to prvi put da se ovako sastaju. Naslonjen na nečiju kolibu, sedeći na klupici, zaspim. Bude me prvi udari u bubanj.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Za vreme prvog juriša iznenadila me je hladnoća i prisebnost moja dva komšije, na koje sam bio naslonjen. Kad su Turci najžešće naletali i skakali šancu, kao čopor tigrova, ja čuh gde jedan od mojih komšija reče svome
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Čekao sam nekih četvrt sata. Telefonista mi javi da će baterija otpočeti sada. Stajao sam naslonjen uz vertikalni usek i gledao kroz čeličnu ploču izbušenu sitnim rupicama.
Dragan je bio hladan i pribran. Stajao je naslonjen na zid, ruku zavučenih u džepove čakšira, kao da je ovde bila reč o nekoj sportskoj utakmici. — Sada dolazi ono glavno.
Ja nisam ni obraćao pažnju šta on govori, već sam stajao naslonjen uz prozor. Njih dvojica dohvatili su me pod ruke i priveli do vrata. Tada mi senu misao...
Jakšić, Đura - JELISAVETA
“ povlače se sa razbojišta. Puške i bojna vika ućute. Katunović ostaje sâm.) PETA POJAVA Katunović, naslonjen na kamen, sâm, a malo posle Radoš Orlović. KATUNOVIĆ: Što me ne ubiše, što ne proliše Iz grudi mojih svaku kapljicu?
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Ja sam sedeo u samom uglu, naslonjen leđima na zid i pokušavao da stiskom zuba zaustavim drhtavicu koja me je naglo spopala.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Al' šta ste stali? S vina tog Vrte se do i luzi Na tirs naslonjen drema bog, Kraj njega moji druzi; I svud se širi pokoj blag, Dubrava mirno spava; Ne trepti čisto lahor drag, I nigde
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Udisao sam ga punim grudima i okrepio se njime. Naslonjen na ogradu šetališta, dugo sam posmatrao mirni tok Save i Dunava, i počeo da sa pouzdanjem razmišljam o problemu
Vaše kratko zadocnjenje, koje mi je izgledalo mnogo duže, biće nam ipak dobro došlo. Jer dok sam na Vas ovde, naslonjen na zidanu ogradu mosta, izgledao i posmatrao prolaznike, opazih iznenada jednog Bokelja sina Boke Kotorske.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Aleksandar je prvo molio, onda tukao, najzad malaksao i on. Gledao sam ga kako naslonjen na drvo, u stojećem stavu, spava. A noć odmiče i strah me hvata da nas ovako otvoreno ne zatekne zora.
Šantić, Aleksa - PESME
I tvoje slatko govoriti ime Nebu i suncu i gorama plavim! 1903. ČEŽNjA Gdje ste?... Ja budan na prozoru stojim Naslonjen čelom na staklo... Sve spava... Noć sjajna, kô da po oknima mojim Polako šušti vaša kosa plava...
Ja, naslonjen na zid, prekrštenih ruka, Gledam kako doli, o hridinu šuplju, Neretva se lomi, a s visokih kuka Naga djeca skaču i s