Upotreba reči naš u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Starci, žene, deca — iz takoga se društva sastojao naš tabor, koji se i na najmanji šum, kao jato divljih tica, dizao da prne. Jedno veče se izdaleka čula rika topova.

„Kuda li će?“ reče tetka za sebe. „Sigurno zbog toga nesrećnoga komesara?... Bože moj, bože moj! Šta li neće ovaj naš jadni narod prepatiti!...

“ reče prota mećući petrahilj na vrat. A ustvari nije tako bilo. Naš kikindski prota je toliko bogat da bi mogao na ovako oskudnoj godini i pedeset porodica ishraniti pa i da ne oseti...

„Kuda ćeš?“ pitam ga ja, a on mi zbunjeno odgovara: „Znaš, Grlice, prodali smo jednom Čivutinu naš vinograd, pa idem tamo da uzmem nešto malo hrane, a, ako može biti, i novaca.

di... di...“ i tako zahrka naš siromah kulturtreger. To tako izgleda u pročelju, a u začelju — e, tu je sasvim drugi svet: pet-šest penzionera,

— Bog dobro, gospodine! I on, sasvim umiljato osmejkujući se, sede do nas; smešio se, a jednako je pogledao na naš švajcarski sir... — Hm! Hm!... Znate... Nećete mi verovati...

On je!... — Pa da nije i ova depeša od njega?... — prekide mi reč g. penzionar i već htede zgrabiti naš švajcarski sir, ali moj drugar beše hitriji, ukol’ko beše i gladniji, te sa sirom pa u usta.

— No već poznaješ ga, — uveravaše kmeta prijatelj iz Rekovca, — u Srbiji nema dva čoveka kao što je naš kapetan! Sa Nikolom Belićem dođoše neki gosti iz Knića: lepi, visoki ljudi, čisto obučeni, sa crvenim jelecima, a za

Obradović, Dositej - BASNE

No niko nije tako pokazao dostojinstvo basne kako Hristos, Spasitelj naš, upodobljavajući nju carstviju nebesnomu, ibo pričta nije ništa drugo nego (aλληγorιa*1) inoznačaštaja i inoskazajema

Ako ga upitaš zašto, a on kaže pravo: „Volim se napiti rakije za ono što bih dao za brijanje”. A naš Erdeljan veli: „O las jaka kolja, k num fače nimik”. Ovo prolazi jer ima neki razlog.

nego da nas drugi varaju, pak ko nam je vešt i ko nas lepo ume varati onako baš kako mi želimo prevareni biti, to je naš čovek! Koji ume živiti i ophoditi se s ljudma, nek ište samo: daćemo mu i košulju s leđa.

” — „Muči, braše”, odgovori mu drugi pas — „ne govori samo u vetar! Ja tome nimalo nisam kriv, nego naš gospodar, koji me nije naučio truditi se, nego s tuđim trudom hraniti se.

Ovakovim Spasitelj naš veli: „Gore vam smeju|štim sja!” Bezlobni smej znak je veselja. A ko je dostojniji vsegda veselim biti od blagonaravna

A s druge strane, one seljane naš Horacij ublažava koji su trudoljubivi i pametni, kojih su čiste kućice u kojima živu i sudovi iz kojih se hrane.

Sve što nije pametno, ono je ludo; sve što nije od boga, ono je od vraga. Hristos, Spasitelj naš, nije mrzio ni na Judeje, ni na Samarjane, ni na Hananeje, ni na Rimljane; i kad se moli, ne moli se samo za apostole,

„Jelika hoščete da tvorjat vam čelovjeci, tvorite i vi im podobnaja”, uči nas naš nebesni učitelj. Ja ne smećem s uma kako nam je tegotno i dosadno kad nam ko često to, pak opet to kaže.

Sad već svaki poznaje i vidi da: ko god na ovi prekrasni božji svet i na ovi naš (ako će i malovremenan biti) ži|vot viče i darove božje ogovara i bez razloga pohuždava, ili je manit te fantazira,

Ali se naš siromah zec ovde tako sramoti da je dostojan ne samo smeja i poruganija, nego i krajnjega sožaljenija. Ne zato što je

Ovde možemo očevidno poznati kako se i mi ljudi, baš kao i ovi naš zec, često i ljuto varamo sravnjivajući i spriupodobljavajući sebe onima i u onakovim veštma od kojih smo mi vrlo daleko.

„Iže ne sobirajet so mnoju, rastočajet”, veli naš Spasitelj. (Ko sa mnom ne sabira i ne dobiva, onaj troši, sireč: gubi i ono što ima.) A šta se s Hristom sabira? Novci?

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Iz tog gornjeg vetra, kroz ovaj donji, kroz košavu koja prokišnjava, ledene kapi kaplju u naš mrak! Zakopan u svoj brlog, u zemunicu, u svoju zemunicu na desetom spratu, s devet hladnih vetrova produvan,

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

To je bilo uz naš božićnji post (1787. godine). U isto vreme bili su spremili Nemci dve pune lađe vojnika, da udare na donji grad i da uđu

To je bilo na naš Čisti ponedeljnik 1788. godine [28. februara]. „Mi smo gonili Turke do Čačka — priča dalje moj otac — naša je vojska

i pete godine možeš do dna čašu popiti, i opet svi će nurijaši sećati se tvoji̓ prvi̓ godina i svi će govoriti: naš popa ništa ne pije.

To je isto i otac moj vidno i gdekoji naš komšija, koji su nam mlogo pomagali, kad smo red uvodili dokazujući narodu.

Krdžlije počnu iz pušaka i topova tući, i baš na naš Veliki Četvrtak [5. aprila 1800. godine] zapale šabačke kule, a Bega i Ćurt-oglija, prokopavši kameni grad do Save,

Očima jedan drugoga pitali su: gde je naš stari Hadži-Musta-paša, ne možemo da ga poznamo, ovo nije on no Grk Metodije mučitelj (govori se da Metodije nije Grk

To je naš odgovor, čestiti pašo, ako ga samo ti okabuliš.̓ — Onda vezir: ,Peki, peki, ̓oćete li vi tako svi knezovi?

Zatim pljesne dlan o dlan i vikne: ,Jazidži đel!̓ (da mu dođe pisar), i ponudi nas da sednemo. Pomozi, Bože, povrati se naš paša! Kafa se donese i razgovor se povede koliko će koja nahija dati vojske.

Vezir dade vojsci rakije i vina na naš Božić, i naša vojska, igrajući i pevajući, zapali one kolebe od trske pored kasarne, i iz te vatre pukne jedna puška i

Zato jedanput kod naše crkve u Brankovini načine skupštinu, dozovu moga oca i kažu mu: „̓Oćemo da opet budeš naš knez.

A Turci svi viču: „Vala nije od nas niko u Vračar izišao, vala bila, nije naš niko!” Đipa Katić između sedeći̓ Turaka i Nemaca, rekao bi se pomami, vatra mu iz usta seva.

sednemo i odemo; pređemo u Ostružnicu, i tu se dogovorimo da ide Crni Đorđe i Janko Katić da kupe vojsku, a ja u ovaj naš kraj, tako, kako ćemo 9. maja, baš na Sv. Nikolaja, svi doći na Topčider.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Nego da se mi okanimo te đavolske roge! Bolje će biti da vidimo šta radi naš gazda Raka. Prošlo je već dva-tri dana kako je osecana ona potra.

A okolina obično tada šane među sobom: »Nuto, nuto! kako se naš učo pući!...« Neki đavolani behu razglasili da je bio negde šuster; ali ko zna? Možda su samo izneli.

Ti samo gledaj sehira dok dođemo u Vučevicu. Tu ćemo učiniti sevte, pa elbet budu batli Vučevčani... I tako naš lepi kapetan pusti se u dug razgovor sa svojim vernim Đukom.

Hoće republiku, komunu?!... Virgaz njima treba — virgaz! I tako dok se čast spremi, naš se lepi kapetan sit narazgovara otprilike ovakvih razgovora.

Čitavu nedelju dana začamao je naš lepi kapetan, putujući po srezu »po zvaničnoj dužnosti« svojoj. Kad se već vratio i bio nadomak Vladimircima, gde je

I doista, desiše se veoma batli ljudi, ti Vučevčani!... Šta je puta naš kapetan obilazio srez po zvaničnoj dužnosti!...

Ja se malo začudim, bogme. »Otkud sad to«, mislim sam, »kad naš kapetan ne uzima ni od kog mita?« A on vide gde se ja čudim, pa mi kaza kako je on tu glavu nabavio, kaza mi sve: kako

Robijaš uze neku dugačku flašu piva, pa pođe. Smotri ga naš dugajlija, pa se zagleda u nj kao da ga poznaje; zagleda se još bolje, pa ga zovnu: — Jes' ti, Radane?!

— dreknu ćir Trpko, podboči se rukom i čisto sav se nakostreši od iznenađenja. — Odneo neko sve vrlike s naš čajir... — Ne može biti! — opet uzviknu ćir Trpko i sav uzdrhta. Vitomir i Tiosav zgledaše se kradom.

Živadin razgleda ostale već ispunjene tice, i sam veli: »Bože, kakav ti je ovaj naš učitelj! Raduje se kao dete što sam mu doneo ovu tičurinu!...

— Ama ko li to naredi da se baš u naš potes ukopa? — upita Manojlo. — Naredi kapetan — eto ko! — odgovori Jovan gotovo ljutito.

I evo ovde sam najtanji (tu Marjan pokaza prstom svoj zamašan vrat), ako vije samo uprkos naredio da se to dete u naš potes zakopa! — Jes', gospodin-popo duše mi! — prihvati sad Đoša, metnuv ruku na prsi i unese se popu u oči.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Zatim počeše hajduci prilaziti i ljubiti se. Kad se svi izljubiše, harambaša svečanim glasom uzviknu: — Stanko!... Naš si! Ona mrka lica hajdučka najedanput oživeše.

Oho!... ovaj aga parajli!... Gledaj oružje... sama srma! — To je Stankovo! — reče harambaša. — Neka mu to bude naš poklon za ovaj prvi megdan!... — Pravo je! — reče Surep. — Zaslužio je! — rekoše Jovan i Jovica.

Zar nije? — Jeste. — Jeste, jeste! A to je sve Kruška!... Onaj Kruška što ga grde naš pop i kmet — ludi što su omatorili pa izlapili!... Nego, Ivo, brate, njih ne smemo slušati. Oni će nas odvući u propast!

Gde li si sad, pope, da čuješ kako pametan čovek razgovara!... A nije kao ti!... „On je Turčin, a Turčin je naš dušmanin...” Eto, vidiš, ovo je prost čovek, ali zna!... A moram se s njim oprijateljiti, pa da bi ne znam šta bilo!...

Zato se ispreči pred harambašu, pogleda ga mrko, pa reče: — Ja ti to ne vermam! — Onda nisi naš drug! — reče oštro harambaša. — I nisam. I zato ću mu sad suditi! — reče pa poteže pištolj.

— Razgovore naš! Sto si mi puta brigu rasterao!... — reče Laktović i zagrli ga. — Ostavi se toga, Klempo!... Nego, da biramo

On se diže na noge, skide kapu, pa se stade moliti bogu: — Gospode, Tvorče naš, — šaputao je — da li sam pravo radio?... Ti, Gospode, uputi mene da vršim pravdu tvoju!... i opet pogleda nada se.

On poljubi šaru, pa viknu: — Braćo!... Srce mi moje kaže da je bog s nama! Junački, braćo moja, junački da očuvamo naš podmladak, te da se ne ugasi ime Srbinovo!

više u vatru — ali kako i vi I ja možemo voleti onoga ko nam ruši u prah i pepeo svu tekovinu i čereči oštrim nožem naš podmladak!... Da nam bog srca i pameti dao nije, to bi sve moglo biti!... Ama ovako... neka oprosti Gospod!...

— I drukčije ne može ni biti!... Jer, onda, kako bi nazvali ovaj naš ustanak? Mi se digosmo: ili da izginemo ili da dušom dahnemo; digosmo se da ubijamo i pobijemo onako isto kao što oni

Svetlo, veliko, pusti ono svoje sjajne zrake, te obasja poljanu rosom orošenu... — Čupiću! — reče Stanko. — Ti si naš vojvoda. I ja, kao tvoj mlađi, molim te: pusti me do kuće!... Zaželeo sam se svoga krova, svojih ukućana!...

Svaka muška ruka danas mora pušku prigrliti... Nije lako, braćo moja, s carem careva ratovati!... Naš je dušman opkolio sa sviju strana.

Dučić, Jovan - PESME

Na kom se mostu ikad mogu sresti Svemoć i nemoć, prolazno i večno! Vodi li put naš k tebi, da li vodi? Kraj i početak — je li to sve jedno?

Drug i neprijatelj, izdaja i vera, Naš deo i kontrast; simvol svega bola, I simvol svih sreća; zabluda i mera Svih ponora srca i nereda spola.

Naši će im vetri pepeo razneti, Spraćemo sa stene pogane im stope: Zaboli smo koplje na velikoj meti, Sad je put naš nalik na sunčane snope.

Jer je otadžbina samo ono kuda Naš znoj padne gde je krv očeva pala; I plod blagosloven rađa samo gruda Gde su mač zahrđan deca iskopala.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Te noći ja sam s majkom proveo u krevetu sedeći, i ovo je ukratko moje sećanje i — naš razgovor. Pre dvadeset godina bio je moj otac trgovac na glasu, i radio je ortački s Ćorđem Radojlovićem.

— U bolnici. — Znam! Ali može li mu se otići... Štogod odneti?... ponudâ?... — Može... Ja ću kazati... Pa naš Joca! Video sam još kako se „plavi od istoka”.

koliko srca, duše, plemenitosti, ponosa, strasti, svega velikog u onoj što tako s osećanjem oživljava i za nebo vezuje naš organ sluha. Ja se čudim da joj još tog večera nisam pao pred noge, da joj nisam kazao... Ali šta je, šta je to sve?

Zatvore se u veliku sobu, upale po nekoliko sveća, zveči dukat, puši se duvan, klizi karta, a naš momak Stojan ne prestaje peći im kave (a sutradan pokazuje po nekoliko dukata što je nadobijao napojnice).

Prema ovome je ništa ono kad mi je stric umro. Nekoliko puta ulazio je naš otac u našu sobu. Bio je sav znojav. Razdrljio džemadan, raspučio košulju pa mu se vide guste crne dlake na grudima.

— Velim: da bog poživi tebe i onu našu dečicu! Nije nas hranila ni kuća ni livada, nego ti, hranitelju naš! Nećemo mi biti nijedno gladni dok si ti međ' nama!

Sutradan po pijanstvu Arsenovu dođe Blagoje Radojci sasvim ozbiljna lica: — Strina! Ovaj naš Arsen, prosti me, zamilovao onu Burmazovićevu vižlju! — Arsen?... To onaj što smo ga letos zamomčili? — Taj!

Ikonija se vrati u sobu. — Još nešto! — reče pop. — Smrtan je čovjek, a neznan mu je čas smrti. Naš je grijeh ako umre pored nas živijeh nekrštena duša. Ja želim da krstimo dijete prije nego ga dam iz kuće.

Upravo se ni živ nije čuo. Mi smo bili njime zadovoljni; kakav je, takav je — naš je! Ne bih ga ja ovdje ni pominjao da i on nije imao udjela u Marijinu othranjivanju. Videćete kako!

Neću vam pričati šta se tu sprema, ni onu trku i urnebes od popova. Dosta da znate da je naš pop bio najstariji u cijelom okrugu, te da mu je po tome spadala neka osobita počast i zadatak pri pozdravljanju novoga

Za popom, u drugim kolima, vozio se kum Ninko i Gluvić, za njima još mnogi narod. Vele, kad je naš popa došao u varoš da su lupala zvona i pucale prangije, jer konjanik, što je stojao na raskršću, kad ugleda popa u

Bilo kako mu drago, vladika dođe, i naš pop osokoli tuna. Vladika odmah činio ručak. Bilo je puno svijeta, a naš pop, vele, sjedio u začelju. Ko će s nama!

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Došavši, pokloni se gostu, i ovaj njoj. — Moja supruga... g. Petar Petrović, naš nov učitelj, — predstavi ih pop Spira. — Milo mi je! — veli gđa Sida. I doista bilo joj je milo!

— šali se pop Spira. — Nego vi ’ajde onako po hrišćanski, čisto vino, onako po srpski nategnite, k’o naš Kraljević Marko! Koštajte ga samo! G.

Al’ videćete samo da će Baćuška zaokupiti!... Biće, drž’ ne daj! — Bome, ako se umeša onaj naš sjeverni stric, biće povuci potegni; svi su izgledi za to. I ja isto tako šacujem — potvrđuje pop Spira.

Tako se, eto, jedan naš Banaćanin u dalekom svetu pročuo, a Iđošanima obećano jedno zvono od onoga topa. Tako se eto razgovaralo o svačemu

— Pa... eto... vrućina mi... — Šta je to tamo napolju? — Ta onaj njihov mačak doš’o tu pod naš pendžer, pa sve larma! Tako je brezobrazan... — Kakvi su oni — veli gđa Sida zevajući — taki im je i mačak.

— Dobro došli! — Bolje vas naš’o — reče pop Ćira, skidajući se s kola. Ja sam se malo poduže zadrž’o na putu. He, al’ šta mu znaš; te ’ajd’ ovo,

— I-ju! Ko bi to rek’o! — Te još kako! — Ta ne govor’te! — Da šta vi mislite! Izvuk’o bo’me naš gospodin Ćira k’o Talijan kod Kustoce! — I-ju! Gospoja Gabriela, ta šta vi to meni govorite?! A od koga, naopako!

— Ta kako da ne osetim! Ta drugo je vaš pavorski, a drugo naš beamterski nos! A zašto nas i plaćadu neg’ da ga svud zabodemo! Aj, je l’ dobro divanim!!

vas pa vas... niko vas od moji’ drukčije i ne zove nego »naš gospodin-parok«... — Pa, kol’ko dakle tražiš? — Pa rek’o sam: šesnajst srebra. — Osam... Petre.

« Aj, je l’ dobro divanim? što rek’o naš Nića bokter. Što jest, jest! Pravo su rekli naši stari: »Teško svome bez svoga!

Ta gde ste ga samo našli?« — Ali, molim vas, vaše preosveštenstvo, usliši te me! Ta nisam ga ni tražio, niti sam ga naš’o! — izvinjavam se ja, a sve se oko mene okreće k’o u kakvoj polki. Do-do-došlo mi, u zemlju da propadnem. — Uf, uf, uf!

Dobro si radio! — Al’ da vi’š šta je dalje radio! Da vi’š amišaga njegova! Pa nije mu dosta bilo da je naš’o kakav tako od slovesnog stvorenja zub, — pa da mu se i poveruje; nego k’o veli, sad je lepa prilika da se i ja

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— O, slatki gospodar-Ljubo, dobro došli! Otvarajte kapiju! — viče ushićena gospođa Jelka. Dakle, naš Ljuba je bio u tim kolima, pa sišavši pozdravi: — Dobar dan, jeste l’ radi gostima?

Mi nemamo dece. Nemojte misliti da vi uzimate kakvo siroče koje nikog nema. Ona je naše dete, mi se samo za naš rod trudimo, pa opet ćemo se, čim se može, pomagati. — To je već što drugo. Molim vas, dakle, vi nemate dece?

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Biće nam mnogo lakše kad smo zajedno, skinućemo i dušeke dole. — Hvala vam; i naš je tvrd, od betona je. Ona grupa oko mršave maske, koju je privukla najnovija novinarska senzacija, bila je najveća.

Jest, cela je to celcata, istina i sav je ovaj naš čovek ovde dole u tome. Hiljadu puta lakše je njemu poginuti nego regulisati jednu običnu, malu menicu od nekoliko

Posle se počeša po kosi, pribra i reče: — Gle, ovo naš vodnik! Komandant zovnu komandira pete baterije. — Vaš Hristić? Zacelo? Vidite tačno!

Nataša, ja sam mozak svoj isušio. — Čim si otišao, mili, nedelju dana posle tvog odlaska, izgledalo mi je da je naš poslednji susret bio nekad davno... kao, kao u nekom od mojih prethodnih života. Da li me pojmiš?

Jest, kao da i ti ne postojiš. A kad sam večerima kroz onaj naš venecijanski prozor gledala u prostrana polja što se gube u beskrajnoj daljini i tamo, na horizontu, sastavljaju s nebom,

oni... danas... te crne tičurine reakcije, pljačkaši, izelice, grabljivci... milioni gladnoga naroda radnika... naš znoj... rame uz rame, složno... sutra na Božić u Domu... čas je kucnuo...

Afrika

Svi koji se umešaju u naš razgovor smatraju da bi uistinu bilo ispod svake mogućnosti jesti za istim stolom sa crnima.

ja nisam posmatrao kao suprotnost crnima; razlika u boji može vam izgledati tako obična da je više i ne primećujete. Naš način života, silom okolnosti, nije se niti razlikovao od načina crnačkog života.

Prelazimo skelom reku Bandamu. S druge strane reke grupa žena i ljudi neobično divljeg izgleda izbegava da susretne naš pogled.

Odvodi nas u kolibu, na drugom kraju dvorišta, gde ći biti naš stan i gde nam momci odmah rasklapaju postelje, stolove, stolice, komarnike.

Oboje stari, ekstatični, divni i detinjasti. To je jedan smešan par prvih ljudi u ovom crnom raju. Naš dolazak za njih je neverovatan događaj, koji im pruža prilike za redak i skupoceni provod; prvo šetnja, uvek istim

Ne smejući se, ne osvrćući glave prate pogledom svaki naš pokret. Dugi, stasiti. Devojke divnih grudi kao iz kamena, s neobično pupčastim bradavicama.

Tako odlazimo u puste kolibe koje su određene za putnike, crne ili retko bele, koje zadesi naš udes. Dok sluge razapinju postelje i komarnike, rasklapaju stolove i stolice, mebliraju pokretnom civilizacijom, za

“ za čas se više nije čula iza nas; već samo pokatkad koji naš korak pod zvezdama. Ujutru, dok se još polivam hladnom vodom, suviše hladnom u ova hladna jutra, N.

neprestano grdi što mu svojim leđima greje nogu. Mej ne bi ni pokušavao da na račun naš postavi bolje svog oca; on je pitom, tih, ljubazan, i nimalo nema onu nasrtljivu oholost crnca koji je uspeo da se

On je isto tako neprestano mogao motriti i da nas koji naš nosač ne ostavi. Ne treba u tome, kao Bril i drugi, videti čak i neki naročiti talenat primitivnih; belac bi životom

Imati ovde svoju kuću i nazvati je Novi Turmirel. Naš dom u Normandiji zove se Turmirel. Novi Turmirel; tako su nekada iseljenici zasnivali Novi Jork, Novi Orlean, Novu

Kampman je sastavljen od nekoliko sasvim praznih okruglih crnačkih koliba. Naš upad u njih baca paniku u narode slepih miševa, ptica i reptilija, koji su se tu nastanili. Prostraniju kolibu biramo N.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Znate li zašto sam kod vas došao? JANjA: Kad čuim. MIŠIĆ: Poznato vam je da želimo naš varoški špital raširiti. JANjA: Čuo sam. I to je lepo od naše magistrat.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Kao brod, koji talasi bacaju po moru, na pučini, naš nacion luta. Zašto? Kome smo krivi? Šta je naše zlo? Eto i njega, Rakosavleviča, samo zato što ga je primio u kuću,

Đurđe je imao običaj da kaže, u familiji, kad ne bi bilo Pavla: „Naš je Paja išao, kao udovac, kao smrznut, ali pravim putem, do Budima.

Nego, prema njegovom mišljenju, carstva su sva jednaka – zemlja kao zemlja, jedna kao druga. Ni naš nacion, koji Pavle toliko veliča, ne zaslužuje suze čoveka.

Treba se truditi oko toga da se naš nacion prosveti. Samo će prosvečanost moći naš nacion usrećiti. Isakovič, kaže, ne uviđa da je naše zlo u tome da smo

Treba se truditi oko toga da se naš nacion prosveti. Samo će prosvečanost moći naš nacion usrećiti. Isakovič, kaže, ne uviđa da je naše zlo u tome da smo svi prosti.

Tu priču o užasima pakla, kaže, izmislili su papežnici! Nema toga u našem svetom i slatkom pravoslavlju! Gospod naš, Isus Hristos, otkupio je, za nas, sve grehe, i grešnike na ovom svetu, kao sin Božiji, svojom smrću, na krstu.

Pavle onda poče da sipa, sve češće, u Vanijevu čašu. Treba piti, kaže, da sve naše brige zaboravimo. Um je naš za morem, a smert naša, možda, za vratom. Pop se onda zagleda nekud u daljinu i prestade da pije.

Treba u Austriji raditi na polzu serbskog naroda – kaže mitropolit – a ceo naš život dat nam je samo za rad na opštu polzu serbskog naroda.

Nije ni on, Božič, iako je omatorio, bolji. Pre dvadeset godina, i pre četrdeset, naš je nacion bio ogrezao u krvi. To su bila vremena junačka. Sad su vremena tanaca, mineta, špineta, parfema, lepeza.

Tako ga je mati učila. Ni pred kim nije glavu saginjao. To su mu, čak i Mitropolija i opštenarodni sekretar naš, Nenadovič, priznali. Ali, eto, sve je to ta ćerka izmenila. Udaje ćerku, poslednju svoju radost u životu.

Pavle je bio zanemeo, a čuo je još, kako Božič kaže da je naš spas u Marije Terezije tronu. I Vengri tako misle. Pavlovi joldaši, gologuzi, slegli su se u Vijenu, u Engelbirtu, pa

U svakom, i najbednijem, čoveku, postoji ta žudnja, za jednom sretnom, čistom, ljubavlju. Ali, kao što je i naš život samo dim i prah, i ta prva, čista, ljubav, ostaje, u detinjstvu. A zatim svi mi tražimo. Ženu. Onu pravu. Vanrednu.

Teodosije - ŽITIJA

Jer ne oskudeva u nebeskim pohvalama, božastvenim i anđelskim ujedno, koje um naš, strastan i nečist, ne može ni izgovoriti.

— Kamo se dede gospodin naš? I u nedoumici zbog brige ostaviše lov, pa se brzo vratiše k njegovu ocu samodršcu, i obavestiše ga o nestanku sina

I odmah mu poslaše mnogobrojno zlato na potrebu carskome sinu, govoreći: — Da se svačim udovolji sin naš i da ni u kakvome dobru ne oskudeva! A ovo poslaše i da razda onima koji žive prepodobno i koji dolaze k njemu.

Molili su ga da se moli za njih: „Dom naš je u tvojim rukama, duše naše i mi svi smo“, kažu, „u tvojoj volji.“ Jer njegove dobrodetelji i roditelje zadivljuju, i

svoje prepodobno lice mnogim suzama, govoraše: — Ovaj je mladić, deco, Božji učenik, a obrazom monaštva je jedan naš brat, a sin je blagočastivoga cara srpskog.

A i vi ste bili prema meni dobropokorni i vernošću dobroposlušni. Ja to svedočim. I svi u Gospodu snabdesmo život naš, i našu zemlju nerasutu od protivničkih napadaja sačuvasmo.

A žurio ga je i prepodobni Simeon, govoreći: — Ako me udostoji Bog da vidim kako se manastir zove naš, biću srećan ako kraj života u njemu završim.

Posle ovoga malo poživevši prepodobni otac naš Simeon u manastiru svome koji se zove Hilandar, dostigavši meru savršenstva koju žele svi koji Boga ljube, Simeon

pomoć pozdravljaše, sudivši da je bolja smrt za Boga nego li život, poučavajući se apostolskim rečima: „Ukoliko spoljašnji naš čovek propada“, i „kada sam nemoćan, tada mi još više raste snaga u Bogu“.

I mi ćemo slično proroku reći: ,Ovaj dan koji stvori Gospod, obradovaćemo se i uzveselićemo se u nj̓. Jer evo, otac naš koji je pre malo vremena bio s nama, i koji je duhom otišao ka Gospodu, opet je danas duhovno došao k nama i molitvama

Jer zato te je i poslao Bog, kao što ja mislim, da ti ispuniš ono što nije ranije dovršio prepodobni naš otac. A ja sluga tvoj u svakom dobru ka Gospodu, što hoćeš i što kažeš, biću blagoposlušan gospodinu mojemu.

iz dubine duše zovući, bezdnu milosti prizivaše, govoreći: „Vladiko svedržitelju, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, Sine i Slove Boga živoga, koji se iskoni sa Ocem i Duhom sabespočetan, jednosuštan i večan, bestelesan, nevidljiv,

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ali to nije naš cilj. Za nas je dovoljno konstatovati da se u narodnoj masi razvio razumniji duh. Seljak je uspeo da sve više gospodari

Zato nije čudno, što se ovde, više no igde u Hrvatskoj, čuje onaj naš zvučni dinarski jezik, bogat rečima i frazama, i što se naiđe na pričala i rođene pripovedače.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Ehe, onda i ja obećavam da više neću krasti tvoju slaninu, ali zato idem ponovo piti. — Ura! Imaš pravo, brate naš! — povikaše ona dva magarca iznad vrata krčme.

— Vidi, pa ti bi mogao da budeš naš vojvoda! — dosjeti se nešto miš domaćin. — Sasvim si bijel, prorok si, a još imaš za prijatelja jednog mačka.

— povikaše miševi. — To je zaista mudar savjet. Da nije junačkih nogu, niko od nas ne bi ostao živ. Živio naš vojvoda! — Mišu proroče, a kako ćemo čuti da mačka dolazi pa da na vrijeme pobjegnemo? — upita jedan mladi miš.

Miš prorok okrenu prema staroj krušci da se nađe s mačkom Tošom, ali tamo nađe samo psa Šarova. — Gdje je naš prijatelj mačak Tošo? — začudi se Miš prorok.

Brašnov i Slaninko samo se zgledaše. — Siroti naš vojvoda! Možda će ga unutra napasti čitava konjica. DVANAESTA GLAVA Sastanak u kući — Sloboda i slanina — Velika gozba

Skitnica od iznenađenja zinu i pusti miša, a naš ti domaćin strugnu u prvu rupu i viknu: — Baj-baj, mačoru, do viđenja! Želim ti drugi put bolju sreću!

Evo, slušaj što kaže naš Oglas i proglas! Krčmar stade glasno da sriče onaj čuveni Oglas i proglas, a kad ga je završio, mačak Tošo radosno

Nušić, Branislav - POKOJNIK

Nikakav oblačak; hoću da mi je sve vedro. NOVAKOVIĆ: U srećnom braku uvek je vedro. RINA: No, a zar naš brak nije srećan! Imaš li da mi prebaciš što? NOVAKOVIĆ (brani se odlučno): Ali ne!

SPASOJE: Ko bi još tako što verovao i ko je, molim vas, takvu glupost mogao izmisliti? RINA: Meni je naš rođak, gospodin Anta, doneo vest. SPASOJE: Ti? ANTA: Ja. SPASOJE: Šta ti piješ ovako izjutra?

je po dva i tri puta dnevno dolazio; pilio mi u oči kao mače; govorio mi ljubavne reči i opisivao mi najlepšim bojama naš budući bračni život. A od prekjuče jedva svrati po koji put i to nešto zbunjen, rasejan, ne ume ni da govori.

SPASOJE: Moramo se boriti, i to na život ili smrt. Mi ne smemo birati sredstva, jer ovde je u pitanju naš opstanak. Morate biti na sve gotovi, razumete li, na sve! NOVAKOVIĆ: Kako vi zamišljate to „na sve”.

) Čuli ste izveštaj agentov. A sad, pokojniku neka bog da rajsko naselje, a mi nastavljamo naš redovan život! XXIII VUKICA, AGNIJA, PREĐAŠNjI VUKICA (ocu): Jesam li se mnogo zadržala?

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

sa zapadne strane Rašidine kuće, a moj da ulovim nekog od klinaca, ako zviždanje ne pomogne i pošaljem ga da joj javi naš dolazak. Sve je to bio lep plan, ali savršeno nepotreban: na putu za rampu sreli smo Rašidu.

Sada je ovaj rekao da sam kukavica, a Rašida me je posmatrala kao sto sedmo morsko čudo. Taj naš ludi plan o ostrvima Južnoga mora! A šta ako od toga ne bude ništa?

Sada mislim da je to bio naj trenutak koji je odlučio, iako nisam siguran u to. Naš plan o putovanju bio je sve bliži, ali i nejasniji u isto vreme.

Ja ću uzeti Gretu, pola hleba i džem, a onda će čitav dan biti naš. Videh Tisu zelenosmeđu, obale načinjene od peska, mulja i vrbaka; videh Baronicu kako čuči na zapadnoj strani skele;

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

— Taj mali široki, taj mora da je svog veka pojeo sto merova graha, a pedeset centi zejtina. — Taj će naš biti — Taj će moj biti! Tako se razgovaraju, pa sve ulaze, izlaze, mere, računaju svoje i neprijateljske sile.

Posle ručka mlađi odu u paradnu sobu, i najpre se razgovaraju. — Jel’te Herr von Kirić, naš bal je lepši od vašeg? — upita frajla Lujza i nasmeši se, a gospođa Matilda grohotom se smeje. — Zašto?

— Čamča me natentao, tebe radi, da te malo razveselimo. Ta znaš da smo se u životu dosta napatili. Znaš za naš krakovski put? Pa zar žalost do groba da traje? Pravo ima Čamča kad kaže da život ne traje hiljadu godina.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

⁴¹) Nedelju naš narod zamišlja kao žensko biće (Sveta nedelja). Žene naročito poštuju i praznuju mladu nedelju (prva nedelja posle

Mada bi po svom hrišćanskim pravilima trebalo dete odmah po rođenju krstiti, naš narod, osim ako ga neka već pomenuta nevolja ne natera, ne žuri mnogo s ovim obredom.

Ovakvu decu naš narod naziva povratnjacima i za njih se veruje (u Crnoj Gori, Hercegovini, Bosni i širom Srbije) da, kad odrastu, imaju

U ovu svrhu posebno se koristi kamenje specijalnog oblika, u vidu strelice. Tom staklastom kamenju, koje naš narod naziva strelicama od groma, pripisuje se snažna magijska moć.

Tabui („ne valja se“) u vezi sa rastom deteta. Ne valja preskakati dete jer neće više rasti, veruje naš narod. U Grblju, recimo, kažu: „Kada dijete leži a nehotice kakvo djete ili čovek pređe preko njega, treba opet da se

metlom udaramo dete, mi time na njega prenosimo „demonsku snagu koja je u njoj i koja bi detetu škodila“, zaključuje ovaj naš vrsni etnolog.¹⁹ Dete se, zbog istog, po njega kobnog ishoda, ne sme udarati ni loparom, motovilom i vratilom.

⁵ Ovaj običaj naroda iz okoline Kopaonika, Levča i Temnića otkrio je i opisao naš čuveni etnolog na sledeći način: Kada momak stasa za ženidbu, to jest kada mu se „zagarave nausnice“ i kada „oseti da

Sudeći po smislu narodnih poslovica, naš narod je sklon, ne zanemarujući značaj sredinskih, osobito porodičnih uticaja, da ipak pretežniji, odlučniji uticaj

Osim toga, relativno siromaštvo te podgrupe poslovica svedoči nam i o tome da naš narod ne veruje mnogo u to da individua samo vlastitim trudom oblikuje sopstvenu sudbinu.

jer između onoga što je dato (zagonetka) i onoga što je zadato (rešenje) postoji ili veliki jaz ili krupna prepreka. Naš narod najviše zagoneta uz mesojeđe, za vreme bele nedelje, tj.

Iz onoga čime se naš narod kune može se sa pouzdanošću razotkriti sistem najvažnijih vrednosti koje se bezuslovno poštuju u našoj

5327) — Tako mi se trag ne istražio! (Vuk, br. 5341) — Tako ne ostanuo bez jedinka! (Vuk, br. 5406) Pošto se naš narod zaklinje u ono što mu je najmilije i najsvetije, po broju i raznovrsnosti zaklinjanja u decu očito je koliko narod

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Neki romani podsećaju na naš sopstveni život. Mnogi junaci veoma liče na nas same. Ali, posle čitanja, na vrhu jezika ipak ostane neizgovorena

Ali, setio me se, i to je bilo dovoljno od njega! Onda nas je jednoga dana oslobodio naš rođak, partizan. Bio je opasan redenicima, nosio je »brengal«, deset bombi, dva revolvera, dvogled, foto-aparat, kožnu

Zaboravio sam da vam kažem — jedna stara gospođa bila je komunista, druga — reakcija. I kada je naš solidno naoružani, samohodni rođak kazao: »Zdravo, drugarice!

Na kutiji sedi naš instruktor sa slušalicama na ušima i govori u mikrofon »JU-2Ob-KMTŠ zove Australiju! Slušam...«, a sa strane piše

Naravno, čeznuli smo za nekim potpuno drugim, nedostižnim devojkama koje nas nisu htele — Vera je ublažavala naš ljubavni jad, a da se niko nikada nije zapitao pati li možda zbog toga što se ne zaljubljujemo u nju.

Hteli smo da svratimo u »Balkan« i da proslavimo Verin odlazak, ali naš restoran je već bio zatvoren. Lunjali smo neko vreme ulicama prateći jedni druge, u stvari, bilo nas je strah da

I tako, gore na galeriji, sasvim u tami ispod avetinjskog gipsanog svoda, zazviždah naš signal lažnom sviraču sa lažnim instrumentom pod prstima.

dokazujući da je Sarajevo jedini grad na svetu, i da je zatočeništvo na koje nas je april osudio, u stvari, samo naš slobodni izbor, ali prve noći svog boravka u Sarajevu Andrea jednim potezom izbrisa naše slatke zablude.

Šta da radim? Iziđem pred kuću na ulicu zaraslu u travu, kad tamo pored mog klisa stoji naš komšija Rale, ozbiljan čovek. sudija okružnog suda. Došao i on svojima u goste iz Beograda. – Šta to radiš? — pita.

Njegovo društvo ne veruje mnogo onima što lete (sem ako nisu piloti ili priznati umetnici). Niko i ne sanja da je naš sredovečni muškarac duboko ispod sivog poslovnog oklopa sve vreme krio jednog dečaka — sanjalicu, i da ga taj dečak sve

muškaraca, koji potpuno nepotrebno pridržavaju leđa svojih mladih prijateljica, da bi nešto kasnije napali koleno. Naš heroj je bio izvanredno vešt vodič kroz jelovnik i kartu vina.

Nikada nikoga. Samo slike. Na stanici ga već poznaju. Pije sa milicijom pivo. Sačekuje zemljake. Zovu ga »naš čovek u Beogradu«. Razvodi ih po gradu. Svršava im poslove. Predaje pakete mašinovođi. Nabavlja lekove.

Matavulj, Simo - USKOK

Seljak ozdo odgovori: — Vaistinu, šjor, vi ste zaboravili da je danas naš Badnji dan, da se, otkad je Kotora, a u mirno vrijeme, na jutrošnje jutro grad ranije otvarao da bi narod mogao na

Dalmaciju od Like dijeli planina Velebit. Pa onda je Hrvatska, pa onda je ravni Srijem, đe je naš gospodar hodio da ga zavladiče. Tu je blizu Sava i Dunaj, iza kojih je Šumadija!

— A jesi li princip? — Ne, grof sam. — E, pa dobro ni došâ, ko si da si. Ko nam na vjeru dolazi, oni čas naš je! Koga nevolja prićera u ove litice, s njim, vaistinu, dijelimo koru hljeba i čuvamo mu glavu koliko i svoju!

? — E, vidiš, u nas je odskoro! Nema njekoliko godina otkad je naš vladika nabavio iz svijeta sjeme i rasturio ga po narodu.

— Jest to rekao — potvrdi mati. — A naš stari đavo zbilja se zaljubio u njega. Čuste li đe ga nudi da ostane s nama. Budi bog s nama.

— Ima — potvrdi Drago. — U našim krajevima dugo žive ljudi, koji imaju vijeka, kojima ne bi suđeno da poginu. Ovaj naš striko Mrgud, stari barjaktar, zanago najstariji u Crnoj Gori, imao je gdje zaglaviti i pedeset puta!

Knez ga ublaži: — To je istina, strikane. Ti si čuven nadaleko, ali ne vidiš li, bolan, da je ovaj naš uskok još dijete? Daj, Milice, bardak starcu da nazdravi. Pop zapita Ćora: — A ti, Stijepo, jesi li bivao đe i Mrgud?

I to učini, te brzo uzesmo i taj šanac, jer naš grlati pop viknu: „Ha, crn nam obraz, pogibe Joko Dragov!“ A naš brkati barjaktar u taj se mah stvori posred njih.

I to učini, te brzo uzesmo i taj šanac, jer naš grlati pop viknu: „Ha, crn nam obraz, pogibe Joko Dragov!“ A naš brkati barjaktar u taj se mah stvori posred njih. Francuzići, što ih ostade, pobjegoše naviše kao koze, u treći šanac.

Je li tako? — Istina je! — viknuše svi. — Zato bih ja rekao da ga primimo u naše brastvo, ako hoće! Da posad bude naš brat!

Stari barjaktar, poljubivši se s njim, viknu: — Viđi đavola, đetinjeg, viđi ga samo u naškim haljinama! Jest soko, ovaj naš novi brat! — Zgodan, vaistinu! — prihvati Rako.

kući i gledaju svoju dužnost, a da se za nas ne brinu, jer smo mi ginuli za svoju vjeru četiri stotine godina, a naš vladika da je za nas dobar, kao što bjehu i pređašnji od njegove kuće: Sava, Vasilije i Danilo!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

) PROVODADžIJA: E prijatelju, vi znate sadašnji običaj. Istina, kao što sam, to jest, i kazao, naš mladoženja ima kuću, vinograde, vodenice (mladoženji), dve ili tri? - uverićete se, to jest, svašta dosta.

DEVOJKA: Za mene nisu ništa ni kazale. MLADOŽENjA: Da se ostavimo šale, no da se na naš razgovor povratimo. Gospodična, vi ćete viditi kako vas ja rado imam. DEVOJKA: To mi je vrlo drago.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Dečji svet je svet bez Boga. To je zapazio i najbolji savremeni dečji pesnik naš, Radović: „Deca žive slobodno, bez boga, bez svrhe i cilja, slično kao starci.

Čim se pomene naš junak — čak i u nekim lovačkim priručnicima! — visina glasa se menja, govor prelazi u tepanje i šaputanje.

Bojim se ja, zečić, traga zverinjeg, traga zverinjega, vučjeg ždrela nesitog. Naš najveći dečji pesnik, Jovan Jovanović Zmaj (1833—1904) bio je, razume se, veliki prijatelj i ljubitelj zečeva.

Prvom čitaocu najsrećnije se obraća prvi naš dečji pesnik. U Zmajevu se pesmu ulazi naporedo sa opismenjavanjem: slova, reči i stihovi čine neponovljivo jedinstvo.

U tim pričama on se potvrdio kao naš najveći pesnik detinjstva — pesnik kod koga je detinjstvo sve: i tematska opsesija, i najviša vrednost života, i

Kao „pravi unuk čestitog Deda Rade” Ćopić je, više nego ijedan naš pisac, osetio značaj dečjeg doživljavanja sveta, i, kad god mu pođe za rukom da prizove ukus i boju tih lirskih

(Priča o dobroj kuji) Nema te situacije seljačkog života, tog posla, tog trenutka svakidašnjice, o kojima naš pesnik ne bi znao da kaže proživljenu, tačnu reč.

U žestokim, dečjim sudarima sa pojavama i stvarima naše je otkrovenje života, naš kratki i trajni susret s njim. Ćopić te utiske ne ugrađuje u neku jaču konstrukciju traganja za izgubljenim vremenom; on

DETE U LUKIĆEVOJ POEZIJI Dragan Lukić (1928) je jedini naš dečji pesnik koji nikad nije ni pokušavao da piše za odrasle; ovaj nivo pesničkog izraza on, dakle, nije doživeo kao

S detetom se on otvoreno poistovećuje, prati ga na svakom koraku, voli i zastupa, i ume, bolje nego ijedan naš savremeni dečji pisac, da iskaže njegove želje, strepnje, radosti.

u artiljeriji i on dobro zna šta su to topovi zato ga svi u susedstvu zovu artiljerac i od naše kuće beže lopovi. Naš je deda jahao topovske cevi i rušio šatore turskim pašama, ali pošto je sad artiljerac u rezervi, puca samo pivskim

Radović je prvi naš pesnik koji je umeo da se prilagodi uslovima stvaranja za radio i televiziju. On nije prezao od ovih tehničkih

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ŠERBULIĆ: Zacelo. GAVRILOVIĆ: Pa zašto ste nji onako falili, a naš narod kudili? ŠERBULIĆ: To je drugo, još nisu prešli Servijanci.

ŠERBULIĆ: To je drugo, još nisu prešli Servijanci. GAVRILOVIĆ: Više je Nađ uvažavao naš narod nego vi kao Srblji. LEPRŠIĆ: Dabogme, zašto se boji. A zašt’ ne spominje naše privilegije?

6. GAVRILOVIĆ, PREĐAŠNjI ŽUTILOV: Dobro kad ste došli, gospodine Gavriloviću, vama je dobro poznato kad je naš odbor ustrojen... GAVRILOVIĆ: Ostavite se sad toga, imamo drugu nevolju. Sentomaš je pao. SVI (uplašeno): Šta?

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

da to proslavljeno delo, tu »vsjem dobro izvjestnuju knjigu«, prevede, radi »prosvješčenija ljudej«, »na sobstveni naš maternji jezik«.

Za života, i dugo posle smrti, Rajić je bio precenjivan. Dositej Obradović pisao je o njemu: »Naš Rajić, predrago i prečasno ime«; za Pavla Solarića on je »načalni pisatelj naš«; za Gligorija Trlajića on je

Dositej Obradović pisao je o njemu: »Naš Rajić, predrago i prečasno ime«; za Pavla Solarića on je »načalni pisatelj naš«; za Gligorija Trlajića on je »božestveni Raič«; Atanasije Stojković ga naziva »velikim našim i jedinstvenim Raičem« i

knjigama prosvećivati ljude: »Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu s kolikim mu drago troškom dati da se na naš jezik prevede i naštampa, nego dvanaest zvonara sazidati i u sve nji velika zvona poizvešati...

usvajao savršen, književno već razvijen i filozofskim terminima snabdeven »čisti, bogati i prekrasni slavjanski jezik naš«.

u mađarskom društvu, on je mađarski znao kao srpski, imao izvestan mađarski patriotizam, mađarski jezik nazivao »naš narodni jezik«, Mađare nazivao »naš narod«, i živo učestvovao u mađarskom književnom pokretu.

znao kao srpski, imao izvestan mađarski patriotizam, mađarski jezik nazivao »naš narodni jezik«, Mađare nazivao »naš narod«, i živo učestvovao u mađarskom književnom pokretu.

do 1850. god. »Sterija je odista jedan, možda nesvesni, naš poslednik Molijerov. Nije obuhvatio onako široku galeriju poroka i slabosti ljudskih kao Molijer (Sterijina je zbirka

Bilo je malo ljudi koji su imali tako široko slovensko osećanje kao što je to bio slučaj sa Janom Kolarom. Pod rečju »naš narod« on je obuhvatio sva slovenska plemena bez razlike.

Ljubomir, veli on, pokazuje »magareću pamet« kada se žali na ono što čini »svetinju«. »...Naš Ljubomir valjada je čuo gdje Dositej i Reljković (i jošt gdjekoji) viču na običaje narodne, a nije znao rasuditi, da su

»Ovaki se ljudi ne mogu popraviti, nego samo mladež može izbaviti nas od ove sramote i jezik naš sačuvati od propasti...« Krajem četrdesetih godina pristigao je taj očekivani naraštaj. 1847.

On slavi srpski jezik, i misli da pravilni, krepki, skladni srpski jezik treba da postane opšti jezik Slovena. »Naš je jezik silniji od talijanskoga i latinskoga, a nije siromašniji ni od grčkoga.

Sremac, Stevan - PROZA

Oca nismo spomenuli, jer ga, jadnik, nije imao. Davno ga je izgubio. I tu je naš Jovan bio malerozan; došao je na svet dve godine posle očeve smrti, i na taj način daje se razumeti zašto je jedna

Ali: »Čovek nalaže, a bog raspolaže«, i naš majkin »medicionar« zape, pa ni maći. I mesto da medicinu uči deset godina (kao što to većina dobrih Srba i čine) — on

su pretpostavljeni opazili, doduše, naskoro da je »sir niže«, ali je i »slovo iže« tu bilo; za njega se vešto postarao naš Jova. I olako mu se prošlo! Bio je samo iznenađen jednoga dana.

A Jovi je to lako išlo, jer je bolje vladao srpskim jezikom nego Švaba Kristijan, a naš, opet, maternji jezik pun je takvih finesa da još malo pa nećemo jedan drugome smeti ni boga nazvati!

Tek će mu naš Jova reći: »’Ajde, kaži, Švabo: Raskiseliše li ti se opanci?« A Švaba se muči da izgovori, zašišti kao ono raketla kad

Od sviju poslova, i kancelarijskih i kućevnih, i naš Jova je najvećma voleo taj posao. Užasnu je galamu digao u mâli, tako da je cela mâla, po čitavu nedelju dana ranije,

Šta je dalje s njim bilo, doznaće čitatelj ako bude dobar i strpljiv pa pročita do kraja ovu priču. S ponosom je prolazio naš Jova pored komšija, koji, kako se njemu činjaše, pucahu od zavisti, jer su već juče znali da ima pečenicu, a sada videli

— nastavlja Jova tumarajući i tražeći nešto po sobi. — Gospodin Čeda, naš ministar, piše tako neke istorije; more, ja da mu sednem pa ispričam, pa da spiše moja razna žitija i čudestvija, pa

A moja Kaja ume da šporuje, majstor je u tome! Lane sam ti, pobratime, naš’o šest napoleona u slamnjači. Pomisli samo, a mi sve u bankama akontiramo. — »A otkuda to?« — pitam je ja.

E, tako je nekako i naš polaženik izgledao. — Evo, priko i pobratime — hrabri ga Jova, — samo forme radi, da se ispuni ta njihova formalnost!

Ovde mi moja biografska savesnost nalaže da budem objektivan, pa bilo kome milo ili ne. Naš Maksim je bio čovek dobar, meka srca. Kazne je izricao vrlo suvremene.

(Deca sednu.) — Tako! Deca skrstila ruke, pa gledaju u Maksima. On nastavi: — Sad ću da vam pričam o, — kako naš narod lepo kaže — »hranitelju« jednom, koga vi svi poznajete, jer malo koji od vas da ga nema u kući.

Radičević, Branko - PESME

Al' i zima ode ljuta, Smeju s' doli i planine, A naš putnik jošte luta Tamo, amo po tuđine. „Oj stazice, kad ćeš vitka Da se doma meni vineš, Oj sunašce moga žitka,

Oj Pocerče, oj Milošu, Naš sokole, slavo mila, Al' na slavu Turkom lošu, Jer im slomi pusta krila, Sruši Drini u dubinu Onu strašnu orlušinu:

Oj sokole dalmatinče, Divna mora divni sinče! Oj ti krasni Dubrovčane, Naš i danas beli dane, Ta sa pesme iz starine Pune slave i miline! Oj Slavonče tanani! Banaćane lagani!

danas mesec poranio, Pa već zađe — već je pola noći — Jošte malo i zora će doći — I eto je, veće se pomoli — A naš junak da l' je spazi, što li? Da l' još luta, da l' sanak boravi? Zora sjaje — ma gde on se bavi?

Još on spava, za zoru ne haje, Bela zora za njega ne sjaje, Zora sjaje, divan sviće danak, Al' naš Gojko grdan sniva sanak.

“ To izusti, ode dvoru moma, Osta samac, Gojko naš siroma, Osta čudan, u misli se dao: „Zašto“, veli, „pre to nesam znao?

HAJDUKOV GROB Znaš li ono na polju Kosovu Kad zamagli pa se zakrvavi, Vuk izdade, a Obilić pade, I pogibe naš čestiti Lazo — Tad je Srbin pod Turčina pao, Ma se vazda jadan otimao.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — I zorica nebo kiti, A naš putnik dalje iti, Veseo je, pevat stade, Što učini, i ne znade: Ne zna da je momu, jao, Sinoć u grob otpevao.

Al' samo jedno nijedna ne prašta: Što tu ga nema, te pita: zarašta? Naš junak amo došao je davno, Baš mesec dana sad će biti ravno, Il' mesec ravno, ili više malo, — No što je meni do

No šta se ono tu podalje kreće? Još glasi neki na blizu se čuju, Pa sve se bliže amo približuju. Naš Stojan zato ne aje isprva, Njemu se čini e trepeću drva; No kad se žubor poprimače bliže, On glavu brže na 'nu

sve đavolu ode, Ni crvu tako ne ima slobode, A kamo l' čojku, ta Bog ga prokleo, Kad čovek čojka u verige speo. Naš Stojan grdnu preturio muku, I zlato uze zlotvoru iz ruku, Još njemu dušu iz nedara trže, A grešno telo na zemljicu

njina krvca mlada Da spomen dade svetu za svakada, Za pravdu kako valjade umreti, Da đavo kleti Bogu se ne sveti. Naš Stojan tu je međ prvima prvi, Već zlotvora on mlogo stade krvi, Ma još je čitav, još se ne umara, Još britkom

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Miholjdanski, slavski, gosti još se nisu ni razišli, još se po kući povlače ostaci pečenja i naš Žutija blaženo leškari kraj gomile kostiju, a starina Petrak već se mota oko razvaljena samara i zapitkuje djeda: —

kao neko malo svetilište do koga valja, ovda-onda, otpješačiti da se iz njegovih darežljivih ruku primi brašno za „hljeb naš nasušni dažd nam dnes“.

), starac bi se sjetio svoga mlina i raznježeno mi napomenuo: — Sad ćemo nas dvojica da spavamo, a naš će mlinčić da melje, melje, čitavu bogovetnu noć. Išli smo zajedno i u pravi mlin, i tamo noćivali.

onu snašu, drvaricu, zatekli u šumi s Ćopića najmenikom, te oko mlina se motaju mlade žene, i to baš nedjeljom, kad je naš red i kad Jovo mlinari.

— A kod koga si sad? — Ni kod koga, tražim gazdu. — Bogami, baš nama treba najmenik — živnu djed — Ovaj naš odlazi za koji dan. Em si jaka momčina, em si Rade, moj imenjak, baš dobro.

Zatvore se u starčevu sobu da im ukućani ne bi smetali i smijali se, i otud se ubrzo začuje potuljeno žuborenje: — Oče naš, iže jesi na nebesi ... Stric Nidžo poprijeko gleda u raspukla vrata, kao da tamo zuje stršljenovi.

prihvatio djeda u njegovoj rođenoj kući, pridošlica pođe da provjerava šta se to slučilo sa stricem Nidžom: — A naš Nidžekanja opet nagrajisao zbog politike, a?

Za njima se ispili kalajdžija Mulić, garav i veseo, a ubrzo poslije njega, kao da ide u potjeru, dopraši, još veseliji, naš seoski pjesnik Buro. Na ovako lijepu vremenu ni njega nije držalo mjesto, pa dunuo od kuće da traži društva i razgovora.

oreolom oko glave), a evo ti jednog rumenog predvečerja brata Save, djedovog rođaka, pa će ti, odmah s druma, pravo na naš arman (gumno) gdje su leventovali bradonja i samardžija.

Posljednje godine prvog svjetskog rata otjeran je u vojnu komoru naš dorat, jedan od najstarijih konja u čitavom kraju. To je već bio jasan znak da je država pala na najniže grane.

Da i njemu nađe neki posao i pravo mjesto u kući, djed je svake nedjelje, kad je naš dan za meljavu, opremao svog dorata i tovario ga vrećama sa žitom.

Preči je njemu dorat nego mi svi. Malo-pomalo, pa naš slijepi konj postade poznat čak i u široj okolini, dalje od sela.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Al Ahmedu to ništa ne vredi, stisnuo se čovek, ko da štedi! Čujete li, gospe i velmože, naš Ahmed bi hteo, al ne može! „Odo ja kući!” — pljunu Šemsa stručno — „a ti, jado, radi svojeručno!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

JEVANĐELjA 2 PRVA SUZA 3 UVELA RUŽA 11 STARI DANI 34 ĐURĐEV-DAN 35 U NOĆI 40 STANOJA 48 U VINOGRADIMA 54 NUŠKA 61 NAŠ BOŽIĆ 65 STARI DANI 73 ONI 82 POKOJNIKOVA ŽENA 98 IZ STAROG JEVANĐELjA I STARI DANI IZ STAROG JEVANĐELjA PRVA

Ko njega nije poznavao? Zapitajte ma koga za njega, i svaki će vam odgovoriti: „A, to je naš Dimitrija!“ A taj njihov Dimitrija beše za čudo, k’o niko razvijen.

I mati se tome činila nevešta, jer je bila uverena o nemogućnosti ma kakve veze, a opet nije htela da prekida ovaj naš život. Jedno, što vas je sažaljevala, a drugo, što si je ti služila i dvorila kao rođena kći.

Tek pred večer ako dođem u naš vinograd. Još izdaleka, na ulazu, vidim gde se Marko konjar raskrečio, šubara mu štrči na glavi, on kolenima pritisnuo

Tresla se ona i sva mirisala, mirisala, tako mirisala! NAŠ BOŽIĆ More, kakav san? Nedelja evo ima kako se ne spava.

Svetlost bleda, a iz dubine, s pevnica, naizmence polazi i diže se gore pesma: „Roždestvo tvoje, Hriste, Bože naš!“ Pa jedva ako se izgubi u jeci zvona i prangija što jednako napolju gruvaju, te se smrznuta i gola zemlja potresa.

Majka skoči. Suza joj se skotrlja. Na našoj kapiji uđe zanoseći se, sa zavaljenom šubarom, naš č’a Jovan, ortak i pobratim pokojnog oca, a za njim, tiskajući se, svirači.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Blago nama, mi ćemo bit’ majke I rađati CESARU junake. Za sav rod naš mi ćemo g’ moliti, Sa suzami NjEMU govoriti. Svetla kruno, JOSIFE VELIKI, Prostri milost TVOJU na rod srpski.

najmanje jednu godinu: i mislim s pomoću boga, i kojeg dobrog Srbina, dati na štampu, s graždanskimi slovami, na naš prosti srpski jezik, jednu knjigu koja će se zvato «Saveš zdravago razuma», na polzu mojega roda, da mi nije zaludu

iz kojih premudri(h) knjiga francuski(h) nemecki(h) i talijanski(h), najlepše misli kao cveće izbirati nameravam i naš opšti jezik izdati.

Neće ni naš stari propasti, zašto učeni ljudi u narodu vsegda će ga znati i s pomoću staroga novi će se od dan do dan u bolje sostaja

Moja će knjiga biti za svakoga koji razumeva naš jezik i ko s čistim i pravim srcem želi um svoj prosvetiti i narave poboljšati Neću nimalo gledati ko je koga zakona i

A to što želim, nikako bolje ne mogu učiniti nego prevodeći na naš jezik zlatne i prekrasne misli učeni(h) ljudi: i takovim sposobom i roditelje u nji(h)ovom blagom namereniju

Kostić, Laza - PESME

I Tu će naći naše reči te, naš pozdrav tu će biti saslušan, a pridvornike tvoje večite umolićemo da ti zbore za nj: Odnesi pozdrav gospodaru

ti, rugobe ježe odabran, glosterski kneže, danas odigran, vladaru svom prinesi pozdrave; — jer čudan svetac Vilija je naš u raju svom i paklen trpi vraž!

ona će pomoliti se, znam, onom što suncu krug pokazuje, što zvezdicama svet opasuje, da milostiv blagoslovi naš hram.

Il' tajne te što pokriva tvoj hum razumjet neće nikada naš um? da l' za to prah svoj pope na taj kom da s njega gledaš dušom žalosnom gdje pleme tvoje spava mrtvim snom?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Pri tome, pripovetku smo unosili u celini, bez ikakvih izmena i popravaka, ako je zadovoljavala naš kriterijum, ili je odbacivali ako ma po čemu nije mogla izdržati to merilo.

Ali najmlađi veli: — Ja je dam, ako je vi ne date; zar ne znate šta je naš otac kazao? — pa sestru uhvati za ruku i dajući je reče: — Neka ti je sretna i čestita!

Srednji veli: — Ja ne dam sestre naše. Ali najmlađi veli: — Ja je dam; zar ne znate više što je otac naš rekao? — pa uzme sestru za ruku i dajući je reče: — Na, neka vam je sretna i čestita! I ona sila s đevojkom otide.

On odgovori: — Vaš do vijeka ostajem i za vas ću moj život dati. — He, — vele — kad ti misliš naš drug da budeš, hoćeš li ti ljude jesti, i s nama u četu ići?

Eda je bog dao da ste našli vodu? A stariji sinovi odmah prihvate: — Hvala bogu, našli smo. Eto brat naš najmlađi neka daje najpre svoju vodu pa ćemo onda mi svoju.

Kad detetu bude godina dana, ono počne govoriti materi svojoj: — Mati, gde je naš otac? Ona mu odgovori: — Sinko, hoćemo ga tražiti.

Jednom se oni dogovore i Grbu opanjkaju pred kraljem i rekoše: — Gospodaru, kaže naš brat Grbo da bi mogao dovesti zlatna konja od kralja đavolskoga. — Dobro, — reče kralj.

Pošto dođoše pred kralja rekošu mu: — Gospodaru, kaže naš brat Grbo da bi mog'o donijeti od zlata struku kralja đavolskog.

Pošto dođoše pred kralja rekoše mu: — Gospodaru, kaže naš brat Grbo da bi mog'o dovesti živa kralja đavolskog. — Dobro, ja ću za to doznati je li istina, — reče kralj.

Pošto tamo dođe, odmah ga upita kako smije njegovu šumu sjeći. Grbo odgovori: — Uhvatio naš kralj nekakva Grbu pa hoće da ga izgori svega, a nema drva koliko mu treba, pa me posl'o u tebe da nasiječem.

Tada će da reče onaj seljanin: — A be, domaćine, kakav je onaj čovek što tamo pojede onoliko mleka? — Pa to je naš tatko! — Bre brate, pa on mnogo jede, a opet je gladan! — To je ala, zar ti ne vidiš?

A na vatri je gorelo veliko hrašće. Naš ti Marko pograbi svakom rukom po jedan hrastov ugarak (a svaki je bio teži od njega), na ih podstakne na vatru.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Da se povratimo na naš razgovor. Nije nimalo čudo što u Engleskoj ljudi od gladi umiru, kad se uzme da je zemljedjelie prenebregnuto.

ŠALjIVAC: Koji toliko većma čauško ime zaslužuje, koliko više g doktoru trudi se biti ravan. DOKTOR: Naš književni čauš nije kadar dobrom i veštom čaušu ni sluga biti, jer čauši su ne samo oštroumne šale zamećali i svoje

LjUBA (okrene se): A šta ti tu radiš? VUČKO: Čitam. LjUBA: Šta si uzeo taj čibuk? VUČKO: Pa čibuk je naš. LjUBA: Nije li te psovao i juče za to. Pa još prostro ćilim nasred sobe. VUČKO: Ja čistim.

LjUBAl: Hi, hi, hi! STANIJA: Ama što se smeješ? NEŠA: Mani je, majka! To je Velimir, naš sin. On se dao izmolovati. STANIJA (gledi u portre): Lep dečko. — A gde vam je ikona? LjUBA: Ikone nemamo.

Oćeš li i ti doći? PIJADA: Vidicu, ako ne odemo u Topcider. Ko ce biti od muski? LjUBA: Biće naš Velimir, gospodin Milan, i mlogi od pisarskog reda. PIJADA: E doci cu, kad je tako lepo drustvo.

Ah, bože moj, bože moj! STANIJA (Ljubi): Pa ko beše to momče? LjUBA: Kažem ti, naš Velimir. STANIJA: Zar nešto ne može? (Ustane.) Velimire, majki, što ti je? VELIMIR: Nije mi ništa.

* Je l’ da je lepo, majke? STANIJA: Tako u naš vilajet pevaju kurjaci, kad dojdu mesojeđe. LjUBA: Tebi sve nije pravo.

SELjAK: Baš kao što je moj. Stani, nijedna vero! MARKO: Šta ćeš ti s njime, čiča? On je naš drug. SELjAK: I moga magarca brat! Nijedne vere! MARKO: Magarac je naš. Ti nemaš s njim ništa.

MARKO: Šta ćeš ti s njime, čiča? On je naš drug. SELjAK: I moga magarca brat! Nijedne vere! MARKO: Magarac je naš. Ti nemaš s njim ništa. SELjAK: Sad ću ja vama dati! MILOŠ: Ti otoič nisi hoteo magarca za tvoga priznati, je l’?

(Digne budžu.) Imate tri dukata, to vam je dosta. Magare mi ostavite. SVI: Magarac je naš, magarac je naš! SELjAK: Sad ću ja vama dati! (Pojuri i.) SVI: (begajući): Tri dukata, tri dukata! (Pobegnu.

(Digne budžu.) Imate tri dukata, to vam je dosta. Magare mi ostavite. SVI: Magarac je naš, magarac je naš! SELjAK: Sad ću ja vama dati! (Pojuri i.) SVI: (begajući): Tri dukata, tri dukata! (Pobegnu.) SELjAK: Tri dukata?!

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Ajde, poljubite se jedanput. SRETA: Ja to ne tražim, milostiva gospođo, ali to je poznato da je naš gospodin vrlo dobar i milostiv. SULTANA: A ja? Valjda sam ti oči iskopala?

SRETA: Tako, sad ustani. Vidiš kako je zlo kad je čovek pakostan. Da tako radi naš gospodin, ne bi ona njegova aspida onako praskala i lupala. Nego on cili-mili oko nje.

Lalić, Ivan V. - PISMO

Proleće, Pіazza Navona zadrhtala kao brod, U zaokretu prema proverenoj zvezdi. Naš brod. Drži li pravac? A onaj vrt na Aventinu, Da li je isti, ma da pinije prstenuju Dekade, god po god?

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Bez veze. Jednostavno, osećam da iz mene teče nešto kao neka poplava, a i ova vinčuga... Oh, oprostite — naš porodični izraz za vino! Baš se osećam nekako luckasto.

Eto vidite, sedim s vama i svi pomalo kao odvajaju ikilić-ždrakić za naš sto. Mogu vam reći da to i nije tako neprijatno, premda se malčice ukopavam sama pred sobom! Mislim, šta će mi sve to?

Posle svih maltretiranja, na izlazu nas sačekuje naš rođeni matori, ljut kao ris što smo ćerke, a ne sinovi, pomalo nacvrcan od zezanja na svoj račun: kao, nije švaler, kao,

možete da me pratite), ukoliko mi Beograđanke imamo nekog stila, i štatijaznam, onda valjda negde mora da postoji i naš vlastiti stil u odevanju, neki sistem, oću da kažem, neki fazon kome se svet neće smejati, koji neće ličiti na svečani

Ogovarali bližnje. Držali se za ruke. Grebali se o slušanje ploča. Zamišljali da je kamin samo naš i da živimo tako negde na kraju sveta, recimo u Košutnjaku, i da nas je baš briga za ostalo čovečanstvo!

Bogami! Ali dole, na tramvajskoj stanici u Košutnjaku, pod električnim osvetlenjem, naš nakit izdahnu. Otkrismo na sebi neke ružne, trapave i pospane bube, pa ih pobacasmo u travu.

uspeo da smesti svoj špricerski stomak ispod stola, kupio kilo belog i nalio prvu čašu, kad, kao slučajno, pogleda za naš sto i ugleda Snežanu kako lepo vijuga oko staklarije. Čaša mu ostade u visini usta, a on odjedanput preblede.

Oni stvarno i naiđoše! Oči im ispale od muke na onom usponu, kao fildžani za kofijanović a naš tip svež ko rosa, svež, mislim, kao moj matori u ponoć kad mu dođe njegovo vreme.

Koske? — pita ga carinik. Plastične ili keramičke? —Molim? — zgranu se naš povratnik. On, naime, kaže Sule, uopšte nije znao da je u međuvremenu Jugoslavija postala najvažniji uvoznik

I u avionu sam ga zaboravljala dok smo leteli kroz oblake u naš rodni smog. Ali, čim točkovi dodirnuše pistu beogradskog aerodroma, duboko odahnuh i počeh intenzivno da mislim na

Jer, bilo je vremena, učili smo to u školi, Čarli, kada je naš, to jest moj narod, Čarli, imao takve narodne pesme da su ih prepisivali čak i stari Gete — koji je baš tada dobio

A kao glavni adut protiv starih Šveđana im je u tome što Šveđani nikog ne zovu kući, ne može, kao, nijedan naš čovek, sve i da se ubije, da ufura u švedsku gajbu! — A zašto i da vas primaju? — mislim se ja.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Slapovit smeh se izvije u krik, a Bosfor-staklom hurija se roj razleti lebdiv. - Čiji li smo lik? Sa božur-oka naš se kolor - joj! stropošta, surva, te se žutne gaz niz smaragd-more.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

teče i staroj kuli prilazi veče noseći sivi veo, kraj male peći, vrele i budne, starac je priče pričao čudne, a naš je mačak preo. Pričo je starim potmulim basom o dobroj ribi sa ljudskim glasom.

“ Viknu Jova njima trima: „Braćo, vatru tabanima, bježmo brzo u naš kraj, u kolibi ima zmaj!“ Nezahvalne gose tako prošle zlo i naopako.

“ Odjednom Žuća pokaza zube, pogleda mačku mrko: „Drži se, Tošo, loše si prošȏ, ugovor naš je crkȏ!“ Samo što reče izbeči oči pogrbi leđa, na mačka skoči.

Kažite samo: na koji sprat?“ „Na kome spratu? Teško je reći, boli ga čitav — drugi i treći.“ Čudom se čudi naš doktor Jan: „Kakav bolesnik?! Jel trospratan?!“ „Doktore, jeste, to nije varka, zovemo, znate, iz zoo-parka.

“ Što beše dalje, za puta teška, ne priča pilot, samo se smeška, i naš se deda zbunjeno češka. VAŠAR U STRMOGLAVCU Žuri se mlado, staro, svi će u istom pravcu, vašar se danas drži u

Ovde je glavni čarobnjak slavni, prijatelj đavola, vila, (još malo — dobiće krila!) svakakvih čuda pekar, naš Joca, nadrilekar.

Sloboda barjak odavna vije, a naš se dečak vratio nije. Večeras, evo, njegovoj kući dođoše znanci, krijući tugu, zajedno s majkom, sa dedom starim

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Hoćete li da vam iznesemo sad jedan sto, da sednete? — Voleo bih da vidim ostrvo pre večere. — Naš dečko vam može pokazati ostrvo. Malo šta ima da se vidi. Zamak ima veliku zbirku oružja. — Hvala, ići ću sam.

Uspećeš. — Kako ste vi prvo uspeli? — Ja sam uvek verovao da je naš rad velika stvar za narod i onda sam samo video da u pokrajini Saragose omladina nije organizovana.

ja sam tražio i da me prime. — O, ujak je oduvek bio za obnovu. — Ja bih toliko volela da naš Miguele uspe. Možete li ga vi pomoći? — Ja ću učiniti što god mogu.

Naročito me je otac uništio. Da me je ubio ne bi ništa gore učinio. Pade mi na pamet: — Ali život naš ne zavisi samo od nas i naših porodica. Svaki dan ga može potpuno izmeniti. Sinoć su govorili da bi moglo doći do rata.

Imao sam utisak da ga poznajem davno. — Ja sam njin najbolji prijatelj. — Jest, to je naš najbolji drug. On se ove godine vratio iz marine i ne razdvajamo se nikada kao da smo braća.

— To kažem i ja. Najzad, zašto meni svi to kažete kao da ga ja hranim! Doviđenja, Armando. — Doviđenja, naš stari. — Vidite li ovoga? Bio je bogat nekada. Imao je tri kuće u selu i neke četiri barke. Sad ima samo jednu.

— Zaista? Koliko vi sve znate! — Kaliko se može! Hoćeš li doći posle? — Možda. Evo jedan naš prijatelj ide da vidi Pipa. Zdravo, prijatelji! — Otidi, Pablo, napred, da kažeš da dolazimo.

— Pozdravite gospodina. Čekali smo da vas vidi. — Kako se zoveš, plavojka? — Ivona. — To joj je ovaj naš drug Pablo nadenuo takvo ime. On je bio kum. Neki koji su bili u mornarici, krštavaju tako devojčice.

Izgleda da se ni inače, nikad i ni kod koga, stvari ne podele kako treba. Kakva nesreća naš život, ako ga gledamo s jedne strane. Žalim vas uistinu... Pomilovao sam je po kosi.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Kada stegnu zimske studi, I zaveje prvi sneg, Škola nama zaklon nudi, Škola naša — naš je zbeg, Neka lete tice lepe, Kuda ljupko sunce sja, Nas prosvete zraci krepe, Gonioci svakog zla.

Ali će k'o rajski feniks, sijnuti sloboda mila, I ja ću stojati vedar, gde sada pogružen stojim, I naš će or'o beli široko razviti krila Nad urvinama tvojim.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Mišljah da tajnu grada znam te grčki prozborih na trgu, no građani povikahu: nije to gospodar naš, i zatvoriše se u kule.

njihovu se dušu moliju i tela da im ne skvrne veštice Druzi da budu slobodni od besa Strava Ubijen je gospodar naš ide glas i jed plaču senke suze vinogradi ubijen je između obale i zamka pao je preko svog čardaka nose ga mrtvog na

je od šupljikavog metala tako i sija i kaže vrlo jasno da je čuo naša htenja i zna snagu naše volje žao mu je što se naš glas kukavno izvija sad hoće da i njega svi čuju dosta je slušao naše kukumavke izgoreše mu nokti od silnih sveća

znaku pljačke i lova i provoda sa ženskim Srbljem nose skakavce oko vrata kao nakit i nude pomoć uz malo naše krvi naš čovek im udara šamar preko šlema rešen da pogine za državu-kurvu i da nezavisan dočeka uništenje turisti mu lome

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

To bi bio vrlo neprijatan događaj: izbacivanje cele ožalošćene porodice. Ko zna kako bi se to tumačilo, naš svet je sentimentalan. DANICA: Ne, ne, nikako policijom; ako bi imali kakv drugi način?

A meni je dosta jedna reč, više mi i ne treba. Što kažu, reci: „Oče naš” pa mi je to dosta da te oteram na robiju. Na osnovu jedne jedine reči ja izvedem zaključak.

TANASIJE: Kako spremni? AGATON: Pa tako, da se sporazumemo. Mogli bi ovaj naš skup da pretvorimo u konferenciju. TRIFUN: I, dabome, ti da predsedavaš konferenciji? AGATON: Ne moram ja, zašto ja?

Nemamo šta da razgovaramo s advokatom. Uostalom, od danas, kad nam preda imanje, on prestaje biti naš advokat. DANICA: Pa ipak, on se tako lepo ponašao prema nama, toliko se pokazao prijatelj da ja ne želim ništa da

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Na izlazu zastadosmo. — E, sine da se rastanemo. Ali... hoću da ti nešto kažem. Naš rastanak možda će biti duži. Ti ćeš doći... ne sumnjam... ali ja sam star... osećam... — donja mu usna zadrhta.

Onda mi priča kako je određen da sa vojnicima donese slamu za prostirku i da se ja ne brinem, on će urediti naš šator. Pri izlasku iz kasarnskog kruga usporih hod, da bi me stražar uočio.

Onda se naredi da vojnici skinu kape. Iz daljine se začu drhtav glas: — Blagosloven Bog naš vsegda ninje i prisno...

— Znaš... kratka im cev — kritikuje jedan. — Naš je zatvarač bolji... — Pazi kako je telo zatvarača zarđalo. Ne bio ti ja kaplar...

Zamolih Aleksandra da odemo na breg i vidimo. Približili smo se tako komandantima, među kojima je bio i naš komandir. Kad nas vide, priđe nam i onda nas povede iza jednog šipraga da nam pokaže gde su Austrijanci.

Planine su bile neme... Ponegde se samo vidi naš pešak kako izbija na čistinu, i kreće se slobodno kao da korača po svojoj njivi...

ovim velikim danima, na ovom svetom mestu, na domaku pogleda i sluha neprijateljevog, uzviknimo složno, jednoglasno, da naš glas odjekne preko brda i dolina bosanskih, da živi naš Vrhovni komandant! — Živeo, živeo, živeo!

i sluha neprijateljevog, uzviknimo složno, jednoglasno, da naš glas odjekne preko brda i dolina bosanskih, da živi naš Vrhovni komandant! — Živeo, živeo, živeo!

Komandanti su gledali kroz cev. — Nemoguće! — reče kratko naš komandant. — Najmanja daljina je iznad visine čoveka — branio nas je on. U našim očima bio je veliki kao bog.

I taman je uzdigli, kad ono tresnu granata u gredu i sve pobi... Naš komandant se obrati pešadijskom oficiru: — Dakle, nesrećan slučaj... Nesmotrenost pešaka.

A ako neprijatelj navali... Oko pet časova naiđe naš komandir i naredi da se baterija spremi za pokret. Iako su sa sumnjom pratili ceo današnji rad, vojnici poslušno

Iz daljine, jurila je ka obali ona naša baterija, ostavljajući za sobom oblak prašine. A malo zatim ugledasmo i naš streljački stroj kako živo odstupa. I za nepuno pola časa svi se sručiše na obalu, odakle su jutros pošli.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

kao... — Kao jedna porodica, dopuni ga učitelj. — Tako, bratiću, tako.. hvala je Gospodu Bogu, koji je blagoslovio naš sastanak... — E, zar već!?... uzviknu Velja. Svi prsnuše u smeh i poskakaše sa stolica.

E, druže dragi, ne jedu se lubenice, dok se kopač dobro ne oznoji... Nego izvolite meni, u naš dom... Ljubica i Gojko izjaviše želju da slušaju dalje rad, pa po svršetku posla da pređu u stan.

— Tako... jest, jest, vidim ja: niste dobar pjevčik. A čuste li kako klikće naš gospodin Akso?... Jest, ali on je bogoslov. — Ta ono nije baš zbog toga, gospodin-svešteniče, nije zbog toga što...

— Nema. Velja dobio... — Čula sam sve, prekide ga ona. Kakav je to Vlajko Pecić, što dolazi na Veljino mesto ? — Naš Drug... Onako je nekako... čudan. U svemu je oštar i odsečan.

— Ho, brate... Ovaj mi švrća veli: oženio se naš Gojko i priča vazdan tamo... Daj, velju, da vidim našu »mlâdu« kako izgleda kao muž, govori Vlajko, zdraveći se sa

Velja još gorko prekori Aksu što se primio časništva. — Šta ću, znate!... Sramota je da naš čovek i drug luta po selima i traži časnike, a drugovi su mu tu pred očima... Ono do duše priznajem...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

71. Puče puška, eto konjanika, Puče druga, eto i drugoga, Puče treća, eto i vojvode. Naš vojvoda, kamo ti svatovi? — Ostali su na moru vozeći. — Naš vojvoda, ko vozar bijaše?

Naš vojvoda, kamo ti svatovi? — Ostali su na moru vozeći. — Naš vojvoda, ko vozar bijaše? — Vozar beše gospođa devojka; Sve svatove na vencu preveze, Mladoženju na struk’ ruzmarina.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

VASILIJE: Ja mislim da je dovoljan naš renome! JELISAVETA: Toga sam se i plašila! MAJCEN: Znači, ni dozvolu nemate?

VASILIJE: Zato što je Šiler nemački pisac! Koga bi nam drugog dozvolili da igramo? I zato što naša publika, naš narod — sa svojim hajdučkim, ustaničkim i slobodarskim tradicijama, ovako nepokoran, nepotkupljiv, ponosan, buntovan, —

Blagoje je zbunjen i postiđen.) SOFIJA (Vasiliju): Je li to taj naš narod, o kome pričaš? JELISAVETA (Blagoju): Da l se i sada osećaš kao soba? BLAGOJE: Ko šta?

Ionako ne igramo ruske komade. VASILIJE (glumi): „Ja volim život uopšte, ali naš život, palanački, ruski, malograđanski — mrzim i prezirem iz dubine duše”... Igrao sam Astrova u Ujka Vanji.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

1919. HIMNA Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara. Naš Bog je krv. Zavejaše gore mećave snega, Nestaše šume, brda i stene. Ni majke, ni doma ne imadosmo, selismo našu krv.

Ni majke, ni doma ne imadosmo, selismo našu krv. Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara. Naš Bog je krv. Rascvetaše se groblja i planine, rasuše vetri zore po urvinama; ni majke, ni doma, za nas nema, ni stanka,

Osta nam jedino krv. Oj. Ona je naš strašan ponos. GROTESKA Zidajte hram beo ko manastir. Nek šeće u njemu Mesec sam i plače noć i mir.

Gračanice više nema, šta bi nam takovska groblja? Marko se gadi buđenja i zore, grobovi ćute, ne zbore, u nebo diže naš prezriv osmeh roblja. Nećemo ni pobedu ni sjaj. Da nam ponude raj, sve zvezde sa neba skinu.

Nek se oni vrte kao šaren vrt, ko će nam zabranit da volimo smrt. Ulice su nam deca i druzi, neće naš stid u čedu da puzi. Nije za život tvoj pogled ohol, nego za slast i san i bol.

Nije za život tvoj pogled ohol, nego za slast i san i bol. Ne daj da naše duše padnu i nastave ljubav našu jadnu, naš gorak nesrećan zagrljaj, nek bude svemu u tebi i meni grob i kraj. POD KRKOM Ležim pod jarbolom belim.

MOLITVA Oče naš senko sveta seda pogurena na drvenoj ragi. Sa loncem razbijenim na glavi i očima punim vetrenjača plavih.

Sa loncem razbijenim na glavi i očima punim vetrenjača plavih. Oče naš sin je tvoj bedniji od bilja, strasniji nego cvet, nestalniji nego vetar zore, sumorniji nego more, i sam, sasvim sam.

Oče naš sin tvoj je bolji nego anđeli ali nikom pomoći ne može. Ljubi krpe kao zlatnu krunu, a u osmehu krije toliku zabunu kolik

Ljubi krpe kao zlatnu krunu, a u osmehu krije toliku zabunu koliko je nema u proleću i majci. Oče naš ali sin tvoj nema više moći, da se u štalama na putu u noći ičem od smrti nada. ODA VEŠALIMA Što ste crna kao krst?

Da se svetu nasmejemo. Da odemo u noć, kao da smo krivi. Lako, kao tica, koja kratko živi. Naš viti korak ne vezuje brak, ni nevini zanos zagrljaja prvih.

Ruke nam ne drhte, od stara prstenja, nego od žudi, straha i sažaljenja! Ah, nije taj strah samo naš uzdah, kad vidimo šumu, kako lako cveta. Nego je to plah, isprekidan dah, kojim bi nekud dalje, sa ovog sveta.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Vi ste star, iskusan čovek, a dužnost vam je laka: propagacija naše narodne ideje u krajevima gde živi naš narod pod tuđinskom upravom...

— Pa ste opet stradali? — Ne, povukao sam se s političkog pola. Doduše, u početku sam pomagao naš politički list novcem, ali nisam išao na glasanje, niti se jače isticao u politici. Od mene je dosta i to.

— Svečanost. Zar niste znali? — Nisam. — Pa o tome se piše po novinama već tri dana. Naš veliki državnik i diplomata koji ima velikih i ogromnih zasluga za otadžbinu, a i presudni uticaj na spoljnu i unutrašnju

zahvaljuje premilostivom Tvorcu, koji milošću svojom otkloni veliku bedu od našeg naroda i dade ozdravljenja tebi, vrli naš državniče, da nam dugo poživiš na sreću naroda i ponos zemlje! — završi govornik, a hiljadama grla uzviknu: — Živeo!

A šta mu to treba? — Treba mu, jer tek tako ima pravo da se kandiduje za poslanika na jedno upražnjeno mesto, a on je naš čovek i pomagaće svojski postojeće političko stanje. Zaprepašćen od čuda, nisam umeo ni reči progovoriti.

Duboko sažaljevamo što je naš narod u tim krajevima snašla takva beda i nesreća; 2. Najoštrije osuđujemo divlje postupke Anuta uzvikujući: Dole s

Jedan deo iz uporedne filologije b. Istorija nauke o jeziku 7. Razvijanje nauke o jeziku uopšte II Naš jezik i zakoni njegova razvijanja 1. Stara postojbina (istorija) 2. Srodni jezici z.

— Izglasaćemo! — Onda biste morali osuditi rad prošle vlade, pa i vaš. To znači osuditi svoj rad! — Koji naš rad? — Rad vaš sa prošlom vladom? — Osudićemo prošlu vladu!

— Molim, gospodine, ovaj pevao! Opet šamar. — Molim, gospodine, ovaj igrao lopte! — da stoji! Ne samo što je naš stari, dobri učitelj bio tako pažljiv te je bodrim okom motrio da se predupredi svaki nesrećan slučaj koji bi se mogao

Ko zna da l' će ikada doći vreme da se ostvare naše žele i privede u delo ovaj naš idealni politički program: Čl.1. Niko ne radi ništa. Čl.2. Svaki punoletan Srbin ima početnu platu od 5000 dinara.

da bi se raspoznavao svaki naš građanin od ostalih, kmet je juče izdao naredbu da svi ovdašnji građani idu pred opštinski sud, gde će svakom udariti

— upitam mehandžiju zbunjeno. — Pa ovaj što uđe u mehanu, to je viši pandur, a ovo je jedan od najuglednijih građana, naš veliki bogataš i patriota — prošaputa mehadžija. — Pa što dopušta da ga jaše?

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Ili ćeš da gleneš na crveni drenak, što ti se gotovo uz same uši oteg'o, ili na morastu tamnjaniku što miriše ka' naš Andreja crkvenjak, ili na crnu kameničarku, ili na žutu smederevku, što je slađa od same medovine i lepša od

Sivonja ga gleda i mrda levim uvom, a time mu kazuje, da se potpuno slaže sa njim, baš k'o naš kmet sa kapetanom... Kola prolaze, a za njima i goveda jure u potes.

— E da, Bog s tobom, ja koga ćemo.... — Dobro doš'o!... viknu mi ča-Marko iza leđa. — O, ča-Marko.... bolje naš'o, bolje vas naš'o, zbunih se ja. — Ja mišlja' ti nećeš doći. — Kako da ne dođem, kad sam ti sam kazao da mi se javneš.

— Dobro doš'o!... viknu mi ča-Marko iza leđa. — O, ča-Marko.... bolje naš'o, bolje vas naš'o, zbunih se ja. — Ja mišlja' ti nećeš doći. — Kako da ne dođem, kad sam ti sam kazao da mi se javneš.

moj, k'o što znate, sijaset svakojaka živinčeta: tu ti je, brate moj, silestvo pravi' varošana, tu ti je i poneki naš ćivtica, pa, bogme, i pravi trgovac iz A.

— Jok, more, 'nako, nema tu izvoljevanja, sam si mi prič'o, nego ćuti ti sad, da ja pričam. Elem, naš ti se Žiko ljuto opizmio na njega. Kle ga kud god pođe i 'nako, da viš', ukle ga.

Išćeraše ti našeg ćopu Ivu, zbog one mlade, pa, ka' da nije ništa ni bio. Skače naš Žiko od radosti, pa veli: »Da mi ga je, 'nako, sad viđeti, vol'o bi, n'o što sam živ«. — »A šta bi mu ti radio?

Na zlo njegovo, u istoj četi bio je i Ljubiša, te se sva slava svršila »vrontom«, a da nije ovoga svedoka, — ode ti naš Đokić na ručak kod generala...

Sunce odskočilo, pa greje blago i toplo i rastapa oštru jutarnju svežinu, a naš se lanac ljulja i kreće, penje i spušta i sve grabi unapred.

— Ama đe je naš kaplar, naša junačina? — viknu Radonja, podmigujući na onu stranu, gde se beše Đokić zavukao. — More ćuti; dosta mu je

Dosta je da vam kažem, da se u tom dopisu najcrnje napada naš gospodin kapetan, a da biste pojmili svu težinu i značaj toga greha, moram vam progovoriti nekoliko reči o našem

I sve tako redom, pa — dobro i nama i gospodinu kapetanu. Ovaj sadašnji naš kapetan, gospodin Mićo Burmaz, kapetanovao je kod nas još pre dvadeset godina; posle ga premestiše još na dva-tri

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

DANICA: Da. Malopre je bio jedan koji se, siromah, žali da ga gonite kao vuka! IVKOVIĆ: He, šta ćete! Takav je naš posao. Ali, neće vas više uznemiravati. (Vadi iz džepa jednu tablicu na kojoj piše: Advokat.

a?” JEVREM (zadovoljno): He, he... formalna agitacija! SEKULIN: Pa, brate, to ti je naš posao! Svaki majstor treba da je pečen u svome poslu.

Stranac te, na primer, pita: ko je onaj čovek što čuči na krovu? — A ti mu kažeš: to je naš narodni poslanik! Može li to da bude?

Mi želimo da ti ideš u skupštinu od narodne strane i da radiš takve stvari koje će za naš narod biti korisne. A mi svi što nas ovde vidiš, kao što reče brat predgovornik, mi ćemo uvek za tebe da glasamo i da

Evo čitaj. (Čita mu sam.) „Nevaljalstvo opozicione štampe prevršilo je meru. Podla je izmišljotina da je naš kandidat gazda Jevrem Prokić govorio protivu vlade.

U Tenkinoj kafani potukli su se i razbili jednom glavu, ali taj nije ni naš ni njihov, nije čak ni ovdašnji. Aksentiju Matiću polupali prozore.

PAVKA: Neka zatvore! Kad su zatvorili dućan, neka zatvore i kapije. SPIRINICA: A ko će pobediti, Jevreme, ti ili naš zet? JEVREM: Koji naš zet? PAVKA: Pa naš zet. Šta se buniš? DANICA: Moj zaručnik.

Kad su zatvorili dućan, neka zatvore i kapije. SPIRINICA: A ko će pobediti, Jevreme, ti ili naš zet? JEVREM: Koji naš zet? PAVKA: Pa naš zet. Šta se buniš? DANICA: Moj zaručnik.

SPIRINICA: A ko će pobediti, Jevreme, ti ili naš zet? JEVREM: Koji naš zet? PAVKA: Pa naš zet. Šta se buniš? DANICA: Moj zaručnik.

Šta se buniš? DANICA: Moj zaručnik. JEVREM (plane): Jesi li čula: on niti je više tvoj zaručnik, niti je naš zaručnik, niti je uopšte zaručnik.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

A što se imena sela tiče, nećete za sada u prvi mah, čitatelji, čuti to ime sela još i stoga što se naš Sreta ni u jednom selu nije dugo skrasio.

Neću da budem dželat ove jadne dečice. Savest mi ne dopušta to! A naš Sreta beše svojski i istinski odan svome poslu. Pedagog-fanatik, čovek novoga pravca, progresista.

Međutim, seljaci nisu verovali ni ćir-Đorđu ni grčkim istorijama, jer take brkove mogao je samo naš Kraljević Marko da ima i već niko više na svetu. — »Ama je l’ mu Marko ime?« — »Jeste!« veli ćir Đorđe.

— »Ama je l’ mu Marko ime?« — »Jeste!« veli ćir Đorđe. »E, pa šta ti tu nama onda pričaš?! Pa to je naš Kraljević Marko!« — vele seljaci.

koju malu jadnicu, pa se i ne opipa po trbuhu da vidi bar koliko je deblja, nego zine pa pliva dalje; — e, tako, vidiš i naš ćir Đorđe samo obzine (a onaj mu sam uleti) i proguta ponekog jadnika, pa produži put dalje, i gleda ko mu je zatim na

— Ama, razberi se, učitelju! To je kapetan... onaj naš kapetan! — A, pa tako mi reci! Dakle, jedan od stubova tiranije, jedna pijavica, jedan parazit, jedan čir na narodnom

— reče ćir Đorđe i izvadi tabakeru, zapali cigaru i baci se zadovoljan u misli i računanja neka. I tako mu naš Sreta pusti muvu pa ćir-Đorđu nikako ne izbija kmetstvo iz glave.

Teče veselje, što rek’o naš pesnik, k’o bujna reka. A po starodrevnom srpskom običaju, nije izostao ni guslar; gusle su, rekao je Sreta, Srbinu

Oni se još jednako tamo prepiru. Bože, bože, kad ti sad naš ćata istrča iza kelneraja, sav razbarušen, sa raširenim rukama, pa stade nasred kafane i poče da deklamuje »Ludu«.

Bilo dobro, bilo zlo — vi nas morate čuti. Čuti ili naš vapaj ili naš usklik. Boluje li jedan ud, bolesan je ceo organizam, celo telo.

Bilo dobro, bilo zlo — vi nas morate čuti. Čuti ili naš vapaj ili naš usklik. Boluje li jedan ud, bolesan je ceo organizam, celo telo.

inaet, — poče Mića, — jedan zulumćar da ga pod nebom i ovom božijom kapom nije bilo grđega, baš ka’ ono, ako znaš onaj naš Rudnički bik vođen što je, kažu, bio pred Karađorđevu krajinu. E, ista vorma. — Ih! — osu se izraz gnušanja u gomili.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

” „Naš general je malo skrenuo, ili je pao s kruške ...” A Grigorenko im odgovori kao iz puške: „Sloboda je da pevam, kad

Trepće kao snaša, Ni da se ponaša Ne zna... „Prosti, Amico, Nisam na to naviko!” „Ništa”, kaže naš Ciga Iz Svrljiga, il Ljiga. „Još od pada Bastilje Ne podnosim nasilje.” Radojica žmirka: „Neka nova svirka?

Za sve je znao protivutuk, Svakom je istinu gurao pod nos. Ponosim se što sam mu čukununuk, Mada neobičan naš je odnos: Nikad me za obraz ne uštinu, Samo ga slutim, kroz magluštinu.

Kao što se sirće razlikuje od rujnog vinca, Hadži-Todor je odvajao Krapinjanina od Krapinca: Krapinac je naš žalostivi predak, Dok je Krapinjanin načinio napredak U pisanju knjiga, u slikanju, u gradnji kuća Probijajući se kroz

Pevušio je: „Ja sam svoj bostan obro, I više ne jurim za svetskom slavom... Lepo je živeo Avdo, naš pobro, Hranio se ribom, mlekom i travom, I bilo mu je dobro, kako je dobro Onima koji nemaju nikog nad glavom.

Ona je ko sunce što sja iz tame... Gledaj, ovako izgleda poseta Ne jedne, nego tri stare dame! Osveta duhovni naš je užitak! (Pregoresmo radost i sreću tela!) Prodaćemo te, i čist dobitak Pošteno podeliti, na tri dela!

misliti na bekstvo od kuće, utoliko pre što sam se za vreme onog prvog boravka, godine 1950, u Beogradu, zaljubio u naš glavni grad.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

»Gledajte sad ovu gorostasnu ajkulu koja nam se približuje i koja izgleda da ide upravo na naš prozor, gibajući lagano svoje glomazno valjkasto telo za koje bi se u ratu moglo pomisliti da je kakav torped.

Obratite pažnju, jer ćete videti što nikad niste videli. Velika riba dodiruje njuškom naš prozor. Ali... evo je gde besno nasrće na staklo na kome se ogleda kao na ogledalu i po svoj prilici misli da je to

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

BOGDAN ĐURAŠKOVIĆ Vrijeme je da se okupimo, vrijeme je da što uglavimo. Naš se posâ svuda proćukao. Kad opaze braća nekršćena, neće oni kâ mi rastezati.

Ja sam čuo od jednoga đeda, u Boku su jedni dohodili iz Talije, ili otkud drugo, na naš pazar isti izlazili, pa viknuli cijelu narodu: „Pogledajte onoga kokota!

ti priča sve kako je bilo, no nemaše kada ostaviti: razuraju grada Obodnika i sve turske kule i džamiju, da naš pazar ne smrdi nekršću. PREKLANjA SE ULAK, CELIVA OPET VLADIKU U RUKU, MEĆE MU KNjIGU NA SKUT, I ODLAZI.

Pandurović, Sima - PESME

daleko od njih Sad smo, a oni žale mir naš tih. Oni baš ništa nisu znali šta Dovede tu nas. U cveću smo išli Slaveći strasno osećanja ta Zbog kojih lepo sa

Iz prošlih dana ljubav i znak njen – Spojenost srca — ostala nam još; Naš život ovde svetao je tren, Srdačan, krotak.

Ali očaj naš će Velike bune biti plodno polje, A ovaj trulež nepovratno pašće. O, kad bi doš’o taj dan kom se nada Naraštaj

Ali prva zora i kraj svega glasi! Naš polet brzo, opuštenih krila, Još dok bledi mesec mrku ponoć krasi, Pada i gine gde je nada bila, Kraj lampe što se

Sumor i tuga, i nemirni maj Dolaze, valjda, za naš davni jad... Je li to večna veza, stari kraj Svih trošnih nada što klijaju sad?

UDES I oko se naše teško suzom vlaži U iskrenom bolu, i sreći i tuzi; Naš je bedni život zamršen splet laži Gde se tajno ropće, pretvara i puzi.

naših, i vedrih i tužnih, Kraj ognjišta svoga, mi utešno znamo Da u svetu jedan prijatelj postoji Nepromenljiv: dom naš, i u njemu svoji. JOŠ MALO...

dobre veze, dragi druže, Sa svetom što više ne postoji sad; A mirisi duše što oko nas kruže Za trenutnu radost, za naš stalni jad.

SONET Šta je to? Urlik pobesnelih rulja? — Ne. Studen vetar bespoštedno duva; Oči pune suza; zemlja nam je suva; Naš se svet snova iz temelja ljulja. A orgije besne dželata i hulja. Ko kapije naše i svetinje čuva?

SUMRAČNE TEŽNjE Da mi je da vidim zrak mistične sreće O kojoj sneva mladost i naš jad, Kad dušu očaj gorki prelije, I dođu dani bede teže, veće!

Ćutiš? — Reci ko nam krade Ceo svet naš nemilice I od njega vazda stvara Ovu bedu, ove trice? Ćutiš? — Reci ko obara Naše blago, naše nade?

Laž što nam tajno bedna srca suši, Laž koja k’o mora na naš život pade Bacajući senke, k’o velike klade, Pred noge nam; koja umara i guši, O!

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Svaki bi za tebe život dao; svaki je naredan da na tvoj mig krene jali stane, kao što i dolikuje, vaistinu, jer si ti naš starješina!“ „Fala ti Radoje, fala ti brate!“ reče serdar tronut do suza, „znam ja da je tako. Fala vi, braćo!

„Ta to je soldat!“ rekoše u glas ona četvorica, pošto se Jan primače i pozdravi. „E pa soldat, uskok, naš brat Crnogorac posad, uskok Janko!“ reče serdar i povjedi im, kako ga je srio i doveo. Dadoše mu da pije.

da mi date nekoliko žutaca, e vi se plješnjave, ne ostali vam pusti!“ Tako je naš đakon umio raspoložiti ljude, da vesela lica pristupe Gospodaru.

Cijelo pleme diči se s dobrijem junakom, jali sa lijepom i mudrom odivom; onda obično naglašuju ono „naš“ ili „naša“. „Ma neka što je zgodna, no je pametna i valjana kao muška glava! Baš šteta što nije čovjek!“ reći će neki.

Poginuo je mlad na Čevu...“ „Bješe, valaj, soko sivi!“ potvrdiše ona trojica, stariji. „Pejo naš“, nastavi momče, „nije imao boljega prijatelja. Bjehu vrsnici.

Bjehu vrsnici. Ko ti zna kolika su puta zajedno u bojevima bili i četovali. Jednom ga je Pejo naš ranjena iznio iz Rudina; nosio ga je, ja mnim, na dva puškometa dokle ga je iznio, a bješe sila ljudska, kažu, ništa

Neće ni oni biti bez duše, govorasmo mi. Ali se prevarismo. Tu nedavno do’dio je neki stric Kićunov. Pejo naš kajil, a mi: a ja! Serdaru je do obraza više no do Stanine sreće. Bogami i mi marimo za obraz, ali, ali...

„Pri tebi zaboravio bi on i na večeru!“ doda onaj stari. „Čuješ, Stane! Ovaj naš vidar sve o tebi nešto zbori!“ „A šta, striko?“ „Bogme, udovac je, pa... već znaš. Zagledao se u te.

Nazvah mu: pomaga Bog, a on meni grdno: A što ne čuvaš ovce, nikogoviću, no ih pusti u naš kraj? Mislio si valjda: e Bajice su mrtvice; mi i naša stoka možemo harati po njihovu!

“ reče starac iskrenim naglasom. „Bog s vama!“ povrnu đakon živo, „što bi mi bez tebe, naš predobri, sveti Vladiko!...

Ako preboli, biće naš, naš kao da mu je od Kosova temelj ovdje. Ako mu bi suđeno da ovako umre, nije mu ni tada krivo, jer red je mrijeti, a

Ako preboli, biće naš, naš kao da mu je od Kosova temelj ovdje. Ako mu bi suđeno da ovako umre, nije mu ni tada krivo, jer red je mrijeti, a ljepše

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

). Poređenja za boje naš je narod uzeo iz svoje neposredne okoline, i to putem asocijacije. Ona mogu biti statička, kao: beo kao ovca, mleko,

Ono što su za druge narode aforizmi, gnome, sentencije, maksime, proverbi, — to su za naš narod poslovice. Osnovna namena poslovica je poučno izricanje životnih istina i pravila.

Bajanjem se naš čovek naročito branio od bolesti. Njima je štitio kako sebe i svoj porod, tako i domaće životinje i obdelavane useve.

Najčešće su zasnovane na igri reči ili na prenesenom značenju. U njima je naš narod ostvario svoju težnju da razgovara u slikama i simbolima svoje fantazije, i to samo u naročito vreme U Primorju,

Počeci narodnih zagonetaka često svedoče o tome koliko naš narod voli igru reči; on, po sličnosti na pojedine izraze ili po sazvučju reči, izvodi nova bespojmovna govorna

Najčešće su one koje su u vezi sa životom i okolinom u kojoj se kreće naš narod. Zagonetke su nekada imale i drugu namenu: u davnoj prošlosti upotrebljavale su se i kao kultičke i religiozne

i oni koji se samo javljaju u izvođačkoj interpretaciji pojedinaca ili najviše dvojice improvizatora — svedoče: da je naš narod, i onda kada nije imao posebno organizovano pozorište kao ustanovu, znao za svoje sezonskeverske (obredne i

doprli i do nas, delo su u prvom redu života i rada ne samo pojedinaca nego i zadružne i plemenske organizacije. Naš čovek, pastir i ratar, upućen na prirodu, teške poslove i borbu za svoj opstanak, živeo je od vajkada u neobično

posekao slugu Stevana, svog blagajnika zato što je sestra ovoga ukrala ključeve od riznice i iz nje pokrala blago. Naš gazda istuk’o gazdaricu! — govore guske među sobom, a gusan, kao da se ljuti što o tome razgovaraju, šiče: Ps! Psss!

— govore guske među sobom, a gusan, kao da se ljuti što o tome razgovaraju, šiče: Ps! Psss! Naš kulaš! Naš kulaš! Naš kulaš! — grakće gavran u letu.

— govore guske među sobom, a gusan, kao da se ljuti što o tome razgovaraju, šiče: Ps! Psss! Naš kulaš! Naš kulaš! Naš kulaš! — grakće gavran u letu.

— govore guske među sobom, a gusan, kao da se ljuti što o tome razgovaraju, šiče: Ps! Psss! Naš kulaš! Naš kulaš! Naš kulaš! — grakće gavran u letu. Otići ću — čak, čak, čak, i doći ću — sad, sad, sad, dok popijem — kavu, kavu, kavu!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

29. Drven trbu, kožna leđa, dlakama govori. 30. Duži iver od klade. 31. Đe naš crvenko leži, onđe nikad trava ne niče. 32. Žuto mače pred Bogom plače. 33.

73. o klinu visi, o zlu misli. 74. Naprijed vile, u srijedi bure, ostrag slinac. 75. Naš mrkonja u košaru uđe, a rogovi mu ne mogoše. 76. Ni bradvom bradvito, ni svrdlom svrdlito, a sve rupa Do rupe. 77.

Onda domaćin za mačka napuni putniku galiju punu srebra i zlata. Po tom naš putnik pođe s galijom kući. Kad dođe kući svojoj, dođe mu stari | sluga njegov da ga pita šta mu je doneo za onaj

” A on mu u strahu odgovori: „Putnik iz daleke zemlje, i vaš drug.” Na to mu starac odgovori: „Ako si naš, treba da se pobratimiš sa mnom, ako želiš srećan da budeš.” On na to pristane i pobratimi se sa starcem.

A to sve slušala njegova kći, pa plačući kaže bratu svome, koji je bio mlađi od nje: „Moj brate! naš otac hoće sutra da nas odvede u planinu, pa da nas onamo ostavi. Nego znaš šta ćemo raditi?

” Pa ih propusti. Kad iziđu gore pred kralja, onda oni bogati čoek progovori: „Pomozi Bog, naš svijetli kralju!” A kralj mu pomoć prihvati: „Bog vam dobro dao, đeco!

“ Ali najmlađi veli: „Ja je dam, ako je vi ne date; zar ne znate što je naš otac kazao?“ pa sestru uvati za ruku i dajući je reče: „Neka ti je sretna i čestita!

“ Srednji veli: „Ja ne dam sestre naše.“ Ali najmlađi veli: „Ja je dam; zar ne znate više što je otac naš rekao?“ pa uzme sestru za ruku i dajući je reče: „Na, neka vam je sretna i čestita!“ I ona sila s đevojkom otide.

“ On odgovori: „Vaš dovijeka ostajem i za vas | ću moj život dati.“ „He“ vele „kad ti misliš naš drug da budeš, hoćeš li ti ljude jesti, i s nama u četu ići?

Eda je Bog dao da ste našli vodu?“ A stariji sinovi odmah prihvate: „Hvala Bogu! našli smo. Eto brat naš najmlađi neka daje najpre svoju vodu pa ćemo onda mi svoju.

Kad detetu bude godina dana, ono počne govoriti materi svojoj: „Mati, gde je naš otac?“ Ona mu odgovori: „Sinko, hoćemo ga tražiti.

“ odgovori gost, „samo kad je zolja dobra, a čuo sam da je gladnu čovjeku namjerna najbolja.“ Po što naš tvrdica to čuje, pođe u kuvarnicu, i tek što uljeze, zveknu se šakom po glavi, pak uzevši soli baci u pinjatu govoreći:

Sveti Sava - SABRANA DELA

(Mt. 7, 14) Jer put je kratak, braćo moja ljubljena, kojim tečemo. Dim je život naš, para, zemlja i prah. Za malo se javlja, a brzo prolazi. Mali je trud života našeg, a veliko i beskonačno dobro nagrada.

I što se nalazi u toj ćeliji, bilo vino, bilo voće da ne uzima naš manastir ništa od toga, niti iguman drugima da daje, nego naprotiv, da se tu daje iz našeg manastira spomena radi,

“ (Jak. 1, 27) „Da razumete da je vera bez dela mrtva. Ne opravda li se Avraam, otac naš, delima prinevši Isaaka, sina svog, na žrtvenik? Vidiš li da vera pomože delima njegovim i kroz dela ispuni se vera?

13) SLOVO 2 O nasleđivanju svetog ovog manastira prepodobnim ocem našim Simeonom i Savom smernim Blagoslovi, oče! Naš sveti manastir ovaj, treba da znate, da ovo mesto, koje se ne može uporediti ni sa jednim na zemlji, beše opustelo od

A kada je k nama došao triblaženi nastavnik, otac naš Simeon monah, zbog vrline to jest ljubavi, koju toplo iskaše od svih, i želeći da primi naš monaški lik.

triblaženi nastavnik, otac naš Simeon monah, zbog vrline to jest ljubavi, koju toplo iskaše od svih, i želeći da primi naš monaški lik.

oca Simeona monaha Godine 6708 (1200), meseca februara trinaestog dana, u večno preseli se blaženstvo otac naš Simeon, zavetom ostavivši manastir ovaj ia meni.

Ako hoćete da postavite igumana, jer ovaj naš sveti manastir Presvete Gospođe Nastavnice naše Bogorodice počastvovan bi od blagovernih careva da je u rangu

4, 8) starajući se da ispunite koliko je moguće. Jer reče Gospod naš Isus Hristos: „Ovako zapovedam vama da volite jedan drugoga, kao što i ja vas zavoleh“; (Jn.

Ako od njih neko krade nešto, makar i malo, osudiće ga Gospod naš Isus Hristos i Prečista njegova mater, opšta Nastavnica, od koje su i ključeve primili, obećavši da će joj pošteno i

Ako su to neki od slavnih, ili od nekih znanih nama, i koji poznaju naš život, da se postrizavaju unutar propisanog vremena, uz vašu molitvu neka se i on primi.

Ako hoćete da postavite igumana, ovako ukazujemo. Pošto naš sveti ovaj manastir Presvete Vladičice naše Gospođe Bogorodice Dobročiniteljke počastvovan bi od blagovernog i

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Sve nam zavisi od onog što će ovde da se dogodi! Nije u pitanju samo vojnička čast, il nepravedna presuda, nego naš ljudski, moralni, i tako dalje, identitet! A video si čime se to dokazuje! Zato pazi! Smena straže svaka dva sata!

PROSJAK: A vama dvojci? MANOJLO: Sa nama ti je ispalo još gore! Austrijska ofanziva, klanica, na naš sektor tuče jedanes cevi, od toga četiri velikog kalibra!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

za poznati svoje nedostatke i za ispravljati se, mnogo bi manje pogrešavali, i sledovateljno mnogo bi mirniji i veseliji naš opštedružeski život bio.

Za čast i goštenje činim ljude nevesele!” Onda gospoža doma ustane, celuje vladiki desnicu, govoreći: „Milostivi naš i sveti gostu, ne častimo mi vaše preosveštenstvo toliko koliko nas vi častite s otačes|kom besedom!

jerbo samo na ovi način možemo s drugim ljudma i sami sa sobom u miru, u ljubavi i u zado-voljnosti prebivati i život naš tiho i slatko provoditi. No da dođem opet k meni.

” Za pokazati sve veličestvo ove božestvene i božje knjige, naš sladčajši spasitelj Isus uči nas i savetuje da pogledamo ne na svu nju, no na najmanju časticu nje, za poznati iz najmanje

[H]oćemo li se, braćo, zaboga, jedanput osvestiti? To je stvar taka, da jedva je čovek na ispovedi kaže; a naš prolog, kao da se s nečim ponosi, kaže nasred crkve šta je njegov starac učinio. Kakav mu je to starac, sram ga bio!

da ja nisam prvi koji je postio sedam celi[h] dana; ima koji su postili i četrdeset, kako Mojsej, Ilija i sam spasitelj naš.

Ova sva čitanja tu su mi polzu prinela, da sam [se na] naš stari slavenski jezik privikao; a s druge strane, bila su mi štetna kao svima onima koji najmanjega razumenija logike

Ja ti za mene kažem, stidim se i sramim moje sedena obrazu brade. Naš sav život prolazi u staranju i u govorenju za kazane rakijske, za kace, burad i obruče; naša je sva nauka u tome da

Kad, eto ti odnekuda jedne velike đačine, koji baš sprama mene sedne; poposluša nekoliko naš razgovor, pak onda okrene reč k meni, govoreći: „Po tvom izgovoru čini mi se da si ti šizmatik.

to izrekne, kad ti svi skoče na njega, gore žene nego ljudi, (zašto su svi prestali bili od igre i muzike i slušali naš dišput), nitko i ništo naričući ga.

” „A zar ste vi unijati?” — rečem mu ja uplašen. „Jesmo,” odgovori, „i da to nismo, mi ne samo ne bi[smo] kolegijum naš ovde imali, no ne bi nam dali ni prebivati.

je radost moja bila kad nađem u latinskom jeziku veliko podobije s vlaškim, koji je meni iz detinjstva u Banatu kako i naš serpski poznat bio! Tu mi se sva zima ne učini duža nego jedan dan.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Bija je kod krune na ručku i razgovara se s njom... Kada Francezi zabraniše naš s(veti), red, on osta sam u manastiru za 8 godina a redovnici se razbižahu po župah...

Pošto bi se Kušmelj isplakao, uzela bi ona Škemba preda se, pa mu počne ovako tepati: — Evo, ko će biti naš redovnik, naš biskup, naša kruna!... Je li da oces, moj kopicane (koprcane)?

Pošto bi se Kušmelj isplakao, uzela bi ona Škemba preda se, pa mu počne ovako tepati: — Evo, ko će biti naš redovnik, naš biskup, naša kruna!... Je li da oces, moj kopicane (koprcane)?

A potom i potom, naš dragi i blagosloveni, slavni, virni i mirni, kâ što si nosija, posija, prosija, raznosija, dolika do vode, gorika do

Dakle: alvundandara, živija naš dični vra-Brne! — Živija! — uzviknuše Jerkovići. — Ko će napiti kâ on! — veli Rkalina, mašući glavom. — Niko kâ on!

Čagalj upro kažiputom u svoje čelo pa kuca u nj. Osinjača reče djeci: — Ajte’ poljubite ruku stricu i recite: Vala naš lipi dujo. Čmanjak, Krivica i Galica učiniše tako a mati diže Škemba, te i on ćuki strika. — Taa-ko! Ajte lezite!

Kud li će se lipše!... Pa dobro!... Kâ pametan čovik!... dobri naš vra-Brne!... Onda Čagljina stupi na svoje pređašnje mjesto, pa će medeno: — A šta je tribalo da se do ovoga dolazi?

Tek nakon njekoliko zalogaja progovori Osinjača: — Bože moj, šta radi sad naš Ivica? davi li se i on purom kao mi! Je li kisnulo danas moje zlato? Je li se obikâ u manastirini?

ju drugom rukom; sveti Lovre, mršav, visok, mlad čovjek, drži roštilj na kome su ga krvnici pekli; sveti Jeronim („naš zemjak“), sijede brade do pojasa, grbasta nosa i krupnijeh očiju, koje je izbuljio gledajući ljudsku lubanju, te se

Kad smo ono najprije... znam da je bilo one zime kad je Stipan došâ... — Vridni naš Stipan! — reče Bujas i uzdahnu... — Onaj Srdarina! Onaj Srdarina!... — Ostavi sad jadikovanje! — nastavi Lis.

— viknu Bakonja. — Nisam ja strašljiv! Nisam ja okle si ti, di su ljudi kâ koze!... Jest, kâ koze, jer bi jedan naš tirâ vas pedeset... U mal’ što ne dođe do ruku.

— Daklenka si se ipak pobrinuja za ručak, vridni naš Grgo — veli Blitvar. — Evalaj ti ga! — A šta će se, duovnici!

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Prenem se — i vidim gde sam — pa se stidim. Krenimo, pesmo, naš put: od zla — gorem! O moglo je biti drukčije: sred vlati Šuštiš žitnim klasom, zrela, sunca puna I ja motrim tvoj

Ćosić, Dobrica - KORENI

„Kad si na zboru, pusti reč da se vala po glavama, a ti je slušaj i gledaj. Ti pričaš kao da šamaraš lude. Naš narod voli tešku i sporu reč.

Ti Francuzi, sigurno nemaju... — Imaju. Oni su katolici, a i katolici slave Božić. — Sigurno nije kao naš. — Nije. — Pa kakav im to Božić može biti, kad, kažu, nemaju božićnjara!

Jurnu po sobi. Mala mu je. Ne, sve je ovo selačka idila i prošlost. Naš život treba da bude nešto sasvim drugo. Moj život nije Aćimov život. Treba odavde zasvagda otići. Sve ostaviti.

Noseći drhtavicu i škripu snega od brzih koraka, uđe u mrak očeve sobe. Aćim ga zaustavi kod vrata. — Svršen je naš večerašnji razgovor. — Ja sam se ovde rodio. Ja sam ovde... — mrak uzdahnu. — Ja ću opet doći.

I tebi će biti lakše da s nesrećom razgovaraš u četiri oka“. Nije razumela, pa je pitala: „A šta Đorđe radi?“ „Naš je gazda u Beogradu. Spanđao se s nekom sobaricom i živi u kafani.

Đorđe sedi nem, opuštene glave, zbunjen. Možda je moje? Čim on ovako... — Naš krov ogranulo je sunce — Aćim zastade.

„Tu ti je pred kućom. Opet će on biti više tvoj nego moj. Kad umrem, naslediće celo moje imanje. 3naš li ti koliko vredi moja imovina?“ Đorđe grebe mrtvu koru sa stabla jabuke. — Šta bih ja sada radio da sam pristao?

Svi su ti muškarčići takvi“, rekla je mirno i ubedljivo. „Znam. Ali ovaj naš baš ga preterao. Ne volim tu džigljastu decu.“ „E, sad ti još i to smeta. Neka je zdravo i živo, a za to...

Bogami, nije zloban naš seljački svet. Čim čuju da sam stigao u selo, a ja sam bio čuven u svim nahijama, nagrnu i pričaju gde ima blaga.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— Gle, pa naš dečak raste! — uskliknu, a dečak od sreće zaneme: kraba ga, znači, nije prevarila... Ubrzo postade najviši dečak u

Nije imao hrabrosti da pita, jer se plašio da i ovoga puta ne iščeznu. — Hvala ti što nisi dao da se poseče naš grad! — reče Taško Oraško svečano. — OD sada ćemo ti svake noći dolaziti... »A šta ako me prevare?

Svi su zadivljeno gledali u nevestu. Samo je nevesta gledala kroz prozor kao da nekog čeka. — Sad naš princ ima princezu! — reče carica srećno, ali princ se ni ovoga puta ne osmehnu. — Šta da radimo? — zabrinu se car.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Oj sokole Dalmatinče, Divna mora divni sinče! Oj ti krasni Dubrovčane, Naš i danas beli dane, Ta sa pesme iz starine, Pune slave i miline! Oj Slavonče tanani! Banaćane lagani!

M. Kujundžić Aberdar XXVI NA GROBU HAFISOVOM Nakuc'o se čaša, napev'o pesama, Napio se raja sa mednih usana, Gde je naš'o slasti, tu joj nije praš'to Sad gori l' mu duša - barem znade zašto! J.

Dižite škole, Deca vas mole! Il' neka zine to naše groblje; A narod naš će ostati roblje, Slepo će poći u taj svet beli, I molit' mrve da mu udeli, A kad se našeg nemara seti, Samo će znati

No kasno, kad se mjesec javi, I prelije srmom vrh modrijeh krša; Tamo gdje u grmu proljeće leprša, I gdje slatko spava naš jorgovan plavi, Dođi, čekaću te!

I svuda Prosuće se miris plavih jorgovana; I pahulje sn'ježne padaće sa grana U naš bistri potok što baštom krivuda.

snevao san; - i prekor iz sna ga trže, Kroz burni celi grad što tajni zborahu glasi, I on je čuo sam: „Nesrećni Tibulo naš, bogovi neka ga štite! On ljubi hladni kam“. V. Ilić LX KORINTSKA HETERA Krilata Božice moja!

Ali će, k'o rajski feniks, sinuti sloboda mila; I ja ću stajati vedar gde sada pogružen stojim, I naš će or'o beli široko razviti krila Nad urvinama tvojim. V.

Daleko od njih Sad smo, a oni žele mir naš tih. Oni baš ništa nisu znali šta Dovede tu nas. - U cveću smo išli, Slaveći strasno osećanja ta, Zbog kojih lêpo sa

Iz prošlih dana, ljubav, i znak njen - Spojenost srcâ - ostala nam još. Naš život ovde svetao je tren, Srdačan, krotak.

Plinula je širom krv i ljubav žarka, Izvidaše rane od Vidova dana: Naš je danas Prilep Kraljevića Marka, I malena Banjska Strahinjića Bana!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Bog ubio tu besputnu silu koja tvoje popire zakone, koja puni mrakom i užasom naš orizont i našu sudbinu! U noć, strašnom burom razječanu, sinu meni zraka pred očima i glas začuh kano glas angela:

Nad naše se legione vise šest hiljadah kolah svijetlijeh; veliki je naš stan zauzeo na sladosnoj vodi besmrtija četiridest hiljadah mostovah, jer žitelji neba prostranoga mogu lećet ka

Mi vječitu sreću uživamo; Satana je, naš drug blistatelni, na svojemu ostao prestolu, među svoje velike polkove njihan horom besmrtne ljubavi.

Što se gordi neprijatelj diči da je tobož mene satvorio i svijetle moje legione, - tajni slučaj naš je otac bio; navlaštito nas je satvorio da pravilo biću sačinimo i gordosti metnemo granicu, da s gordijem vlacem

Visio se u svaki šar prestol, kako što je naš prestol vrhovni, na prestol je u svakoje nebo vladac bio jedan okrunjeni.

mračnijeh digoše njedarah, i sa silom svojom strahovitom sa svake ih strane stijesniše i u trenuć oka laganoga šar naš zemni tamni napraviše.

Popa, Vasko - KORA

udaljenoj pustinji u meni Gde još niko nije zakoračio Ruke tvoje sanjaju u mojima San svih ozvezdanih ruku na svetu 22 Naš dan je zelena jabuka Na dvoje presečena Gledam te Ti me ne vidiš Između nas je slepo sunce Na stepenicama Zagrljaj

dan je zelena jabuka Na dvoje presečena Gledam te Ti me ne vidiš Između nas je slepo sunce Na stepenicama Zagrljaj naš rastrgnut Zoveš me Ja te ne čujem Između nas je gluhi vazduh Po izlozima Usne moje traže Tvoj osmeh Na

me Ja te ne čujem Između nas je gluhi vazduh Po izlozima Usne moje traže Tvoj osmeh Na raskrsnici Poljubac naš pregažen Ruku sam ti dao Ti je ne osećaš Praznina te je zagrlila Po trgovima Suza tvoja traži Moje oči Uveče se dan

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

„Neka taj zid bude toliko debeo koliko je moje stopalo dugo! - Šta mislite, koliko bi naš oprobani pešak Piteas morao da hoda da sa jednog kraja tog zida stigne do drugoga?

Da li je on ceo broj ili razlomak?“ „Pa sigurno ceo broj, jer je naš treći broj paran“. „E, a sada pazi dobro! Ovaj treći broj, udvostručen i dignut na kvadrat, daje njegov četverostruki

“ „Pa sigurno paran, jer je on udvostručeni ceo broj“. „E, pa zato mora i naš manji broj biti paran, jer kao što si, Satire, maločas rekao, neparan broj pomnožen samim sobom daje uvek neparan broj“.

“, upita ga Pitagora. „Tako je“, reče Satiros tihim glasom. „A ti si maločas založio svoju glavu da je naš manji broj neparan!“ Satiros obori ćuteći glavu, a učenici udariše u glasan smeh.

Uveren u to, naš nomofilaks se koristio, s vremena na vreme, tom dobroćudnosti bogova. Ribarska mreža bi naposletku izvučena, a velika

“ zvučalo je bez prekida, pune dve tenorske oktave. Ti zvuci dolazili su iz gornjeg dela Demokritovog vrta. „To je naš smešljivi filozof!

Hipokrates ga slušaše bez predaha, prekidajući ga samo po gdekoji put da zatraži kakvo obaveštenje. „A šta je naš um, šta je naša duša“, zapita odjednom lekar. „I oni su sastavljeni iz atoma“.

Vajar ga je istesao u kamenu kako u teatralnoj pozi čita i tumači svoj „Diakosmos“. Kada je naš duboko ostareli filozof taj spomenik sagledao, iskrivio se od smeha.

Odmah zatim naš mladić krenu iz pristaništa i pođe žurnim korakom ka meti svoga puta. Dan beše vruć, ali je plaha noćna kiša osvežila

Oni ne udostojiše velelepno zdanije nijednim dogledom - nisu ga, u živom razgovoru, verovatno, ni primetili. Naš mladić pođe, ustručavajući se još uvek, polagano za njima.

pogleda ga, u svojoj nadzemaljskoj lepoti, oporom devičanstvu, čistoti i nepristupačnosti, dostojanstvenim pogledom. Naš mladić, neugledna rasta, nejakih ruku, tankih nogu, sitnih očiju, iscrpen i premoren, pade pred boginjom na kolena i

„Da li su to bili smrtni ljudi koji ovo stvoriše i životom nadahnuše?“, upita se naš mladić, a onda pogleda na onaj deo hrama koji se video ispod toga zabata.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

našeg kupea, pa se povuče, da malo docnije sa još dve prilike, jednom muškom a drugom ženskom ošišane kose, prodre u naš kupe. — Mi se tamo ugušismo, izvinite. I paketi pokuljaše.

Bila je brižna, oslabila, dražesno smerna, i retka, dirljiva mirnoća i dobrota ozaravala je njeno blago lice. A susret naš bio je ozbiljan i vrlo tužan. Stradanja behu ostavila traga na svima nama.

U godinama u kojima smo mi bili, uostalom, nikad i nije drukčije, nikad se i ne misli na onaj život što čeka. Naš je ideal bio da se spojimo radi zajedničkog života.

Jednom reči, mi smo bili jedno osećanje, jedna duša, jedna misao. Život naš imao je da bude večita pesma i mi neprekidno pijani od sreće.

povratio iz zaprepašćenosti jedan gospodin u ostacima oficirske uniforme primače mi se: — To je Mikober, — reče on — naš Mikober, naša simpatija. Sam se krstio. Vrag bi ga znao otkud mu to ime. Kažu iz nekog engleskog romana.

A ti si drugo i ja sam drugo, i onaj tamo advokat, na primer. Da iznesu ceo naš muzej pred nas, mi se ne bismo zaplakali. Jer kod nas je razum.

Boga ti ljubim, dođem ja tako kući ljut, a ona samo trepće. Treperi kao list, što rekao Bura Jakšić, naš najveći pesnik, a bio je učitelj. Kažem ti, nema to kod mene. Pa moraš, bre, ženu tako: ako ne držiš, ode bestraga.

A ja sumnjam da bi ceo naš narod mogao liferovati posadu za ciglo jedan sumaren; svaki bi se od nas otresao ovakve dužnosti, pa evo kažite!

Englez je hladan, tj. hladnokrvan, ponosit, skroman i prilično priglup. On misli vrlosporo. Naš minut, njegov dan; naš dan, njegov mesec. Časti mi, mnogo im treba da nas upoznaju.

Englez je hladan, tj. hladnokrvan, ponosit, skroman i prilično priglup. On misli vrlosporo. Naš minut, njegov dan; naš dan, njegov mesec. Časti mi, mnogo im treba da nas upoznaju.

Kad prolazi pored nas, obara oči, ne može da izdrži naš pogled. — On je naš saveznik i nije lepo... — O njemu kao savezniku mogla bi se napisati knjiga, koju bi trebalo

Kad prolazi pored nas, obara oči, ne može da izdrži naš pogled. — On je naš saveznik i nije lepo... — O njemu kao savezniku mogla bi se napisati knjiga, koju bi trebalo završiti ovim rečima:

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

A naš osjećaj sustopce prati prelijetanje misli kao što odraz u vodi prati prelijetanje ptice nad ogledalom jezera; i osjećaj t

I svoju ranjavost, i svoju zlu sreću, i svoje prokletstvo: i u tome leži jedan dio nas. I to naš najprisniji, najkrvaviji dio. Kako bismo ga dakle mogli ne voljeti? Na koncu, sasvim shvatljivo.

rečeno, bio je to jedan od onih ljudi o kojima se kod nas ne kaže „pokojni“ , nego „jadni”: „jadni Frano“ , „jadni naš Frano”. Takvi ljudi nije red da imaju djece.

Taj njegov jednonoćni boravak u našem mjestu ostao je i za samo mjesto i za naš dom nezaboravan, svijetao događaj. A za njega, vjerovatno, samo uspomena na jednu beskrajno tužnu večer i noć provedenu

Ovaj naš život, i ritam ovog našeg kruga, pa i život i ritam svakog drugog kruga, ma koliko življeg i zbivanjem bogatijeg od ovog

U tim razmjerima, iščezavalo je i gubilo se stvarno i svakidašnje. Cio naš stvarni prostor, s našim malim mjestancem šćućurenim podno golog masiva, i s čitavom zemaljskom kuglom, i čitav ljudski

A to znači: do tačke neuspjeha. U tom smislu, moglo bi se reći da tek neuspjeh zaokružuje, osmišljava naš život, da tek neuspjeh kruniše naše djelo.

Smrt iskupljuje svaki život. Živjeti se može i neozbiljno, i neodgovorno. Čitav naš život može da bude puka jedna fikcija, jedna strasna igra u zagrljaju bunila, jedna usijana iluzija prosanjana na rubu

A s ponekim umiru čitave galaksije. Jer, za smrt treba fantazije. Stvaralačke fantazije. I smrt je naš stvaralački akt. Naš najviši stvaralački akt. Stoga, za onog ko nema fantazije, nema ni smrti.

Jer, za smrt treba fantazije. Stvaralačke fantazije. I smrt je naš stvaralački akt. Naš najviši stvaralački akt. Stoga, za onog ko nema fantazije, nema ni smrti.

Do te mjere, da ponekad uzdrma i naš fizis, ugrozi i samu našu egzistenciju. I zar i ti „vanjski“ , „objektivni” fakti u suštini ne ostvaruju svoju važnost

Zaostao čovjek koji cijepa drva u našem dvorištu nije ni izdaleka onako zanimljiv, onako podoban da pobudi naš altruizam, kao onaj iz Gobi pustinje ili iz Polinezije. Nemo propheta in patria.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

To vi meni recite... A ja, u koliko mogu da mislim, rekao bih, da će tome biti uzrok naš krajnji nemar prema veri i crkvi, rekao bih... — Pardon! — viknu apotekar.

— I ja to sad mislim. Ti bi trebalo da se ljutiš, ali odsad ćemo drukčije... Samo da prođe ova dugačka zima!... — U naš Klenovik, je li?...

— viknu Đurica. — Imaš li ti pasoš?... Znaš... ja te ništ’ drugo ne pitam, to nije naš običaj. Ali, ako si zaslužio porotu, ne čekaj policiju... Pasoš ti možemo nabaviti.. — Imam pasoš, ali kud da idem ?..

Vuju se razvedri lice, primače se postelji, pa sede. — Nego ostavi to — nastavi Đurica — pa da gledamo naš posao... Kako je sad ovde? — Gde si bio cele zime ? — zapita ga Vujo, čineći se da ne ču njegovo pitanje.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Tada će da reče onaj seljanin: — A be, domaćine, kakav je onaj čovek što tamo pojede onoliko mleko? — Pa to je naš tatko. — Bre brate, pa on mnogo jede, a opet je gladan! — To je ala, zar ti ne vidiš?

Ja da sam na vašem mestu, ja bih ga utepao. — E, mi to ne smemo od boga, on je naš tatko. Ali da nešto zna onaj seljak što mu je upropastio vinograd, pa da ga pričeka pod onom kruškom što je na sredini

Ali najmlađi veli: — Ja je dam, ako je vi ne date; zar ne znate što je naš otac kazao? — pa sestru uhvati za ruku i dajući je reče: — Neka ti je sretna i čestita!

Srednji veli: — Ja ne dam sestre naše. Ali najmlađi veli: — Ja je dam; zar ne znate više što je otac naš rekao? — pa uzme sestru za ruku i dajući je reče: — Na, neka vam je sretna i čestita! I ona sila s đevojkom otide.

On odgovori: — Vaš dovijeka ostajem i za vas ću moj život dati. — He, — vele — kad ti misliš naš drug da budeš, hoćeš li ti ljude jesti, i s nama u četu ići?

A na vatri je gorelo veliko hrašće. Naš ti Marko pograbi svakom rukom po jedan hrastov ugarak (a svaki je bio teži od njega), pa ih podstakne na vatru.

Ali sad da ti kažemo našu nevolju, u kojoj, kao naš ortak, moraćeš nam od danas pomagati. Dakle, čuj ti nas. Ovdje u ovoj šumi ima ti neko čudo od starca.

Tu vidi i starca sa onom bukvom o bradi, pa oko djevojaka sve poskakuje s noge na nogu. Kad naš Marko vidje starca, priskoči k njemu, zgrabi ga za glavu, pa mu izguli svu bradu, koja ostade ucijepljena u bukvi.

Evo ti djevojaka, pa biraj koje god hoćeš. Naš Marko sad izabere tri najljepše djevojke, i uzme blaga, srebra i zlata, što je mogao ponijeti, pa se uputi onoj jami

Sad se naš Marko umiješa među tičiće, i oni ga pokriju svojijem krilima tako da se nije moglo poznati da je on tu. Tek što su ga

svoje tičiće žive, zaradova se toliko da je svojim čudnovatim glasom zakrečala tako da su sve gore odjekivale, a naš Marko uvukao dušu u se, pa ni mrdnuti od golemoga straha.

I dok ja sve to potrošim, ti ćeš biti gore. Naš Marko lati se sad posla, i bome spremi sve onako kao što mu je orletica rekla, pa ode k njoj i reče joj, ako ostaje pri

Petković, Vladislav Dis - PESME

G. Hodi. Ostavi sve što je za nama. Neka naš susret pokrije minute, Velike misli po kojima ćute, Gde život ide k'o jesen granama. Ponoć i sunce odjek su menama.

Ja danas imam jedno trulo vreme. S prestola tajni i snova i zvuka Ja sam se naš'o posred niskih strasti; Pod nebom crnim od ropca i muka Ja sam se naš'o u zemlji propasti S prestola tajni i snova i

S prestola tajni i snova i zvuka Ja sam se naš'o posred niskih strasti; Pod nebom crnim od ropca i muka Ja sam se naš'o u zemlji propasti S prestola tajni i snova i zvuka, Ja sam došao bez bola i žudi Tu, gde za nebo niko nema vida, Tu,

znana, Tvoje lepo telo — baštu belih krina, I sve: tvoje nebo plavih jorgovana, Tvoje suze što su plač mojih godina I naš prvi susret jednog topolog dana.

I tada kao sa vulkana lava, Sipaću misli što naš razum prže — Trešće se večnost i pučina plava, I svi atomi koji svetlost drže.

1912. TAJNA Taj osećaj straha, što u meni raste, Kako me je naš'o baš u ove dane, Kad krovovi trošni dočekuju laste I kad zumbul gleda gde listaju grane.

Strah smo zadavali dušmaninu svom. Imali smo dušu i krv rase zdrave. A sad? Ko smo sada? I gde je naš dom? Eno, po klancima jedan narod ceo Radi sliku pakla — koža je i kost.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Nisam ga dugo video i radovao sam se da sa njim malo porazgovaram u svojoj kancelariji. Naš razgovor je normalno skrenuo na moju turbinu, a ja sam postao prilično vatren.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Početkom osamnaestog veka naš narod je pod vrhovnim zapovedništvom princa Evgenija Savojskog pomogao da se Turci proteraju preko Dunava.

Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”.

Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”.

Ta linija je delila pašnjak od kukuruznih polja i bila je naš ”brisani prostor”. Moto Francuza na Verdenu je bio: “Ovuda ne smeju proći”.

u noći, kada čujemo slabačak zvuk crkvenih zvona u rumunskom naselju, oko četiri milje istočno od nas, preko kukuruza na naš pašnjak duva povetarac koji nosi miris slatkog, mladog kukuruza našim gladnim volovima, pozivajući ih na bogatu gozbu.

Primetio sam da je ovaj naš razgovor privukao pažnju osoba oko nas, a naročito dvoje starijih putnika, jednu gospođu i gospodina.

Pomislio sam da je to signal za opšti napad, ali niko me nije napadao i niko se nije mešao u naš obračun. Ponašali su se kao nepristrasni gledaoci, kojima je bilo stalo da vide boljeg kao pobednika.

Nikad mi nije izbledeo onaj utisak koji je on učinio na mene onog dana kada je naš iseljenički brod ušao u njujorški zaliv, onog vedrog i sunčanog dana u martu, kada sam prvi put prošao kroz Kasl Garden,

klasike, naučnik i član starateljskog odbora Kolumbija koledža, nije verovao, kao neki drugi, da će atletika pretvoriti naš Koledž u gladijatorsku školu. Sport, uglavnom rvanje i boks, nije ni najmanje uticao na moj uspeh na Koledžu.

Ništa se nije dogodilo a da nije u našoj mašti dobilo slično tumačenje. Talasi kroz koje je plovio naš brod prelivali su se u divnoj fluorescentskoj svetlosti, a mi smo to tumačili kao da prolazimo kroz dugu ulicu

Beograd nisam video od detinjstva. Kada mu se naš brod primakao, pred nama se ukazala visoka tvrđava koja se nad Dunavom uzdizala kao Gibraltar nad morem.

U mom srcu razbuktao se ponovo plamen srpskog nacionalizma. Rano idućeg dana naš brod je stigao u Karlovce. Tamo smo sreli mnoga pevačka društva i delegacije iz Vojvodine, Srbije, Bosne, Hercegovine

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Iza odulje vožnje naš čamac pristade na žalo Vele uvale. Dodijalo mi sjedeti na jednom mjestu, pa jedva dočekah da stavim nogu na školj.

Oni stari naš kip, vidija si ga, a? Glava mu je prignuta ka da se uvik moli bogu za nas: pravi starovirski svetac, čudotvorac, brani

Vi, naš pastir, pa.... — i umukne, krene glavom na stranu, a bez brkova obrijano mu lice uobliči se u prkošljivi djetinji izražaj

—Svetac stare vire, — pomogne mu Bukalo. —Naš čovek, rodio se na čkolju ka i mi... —I bija od težačke ruke. —To je sve istina, — potvrdi dum Andre.

staroga sveca, — odgovori žena, i ujedljivo nastavi: — Ča ćete vi stari, mladići se vesele novomu svecu ča je mlad ka i naš pobožni dum Andrija, ča vam je danas lipo opravija!... — Muči, ženo, to su naši muški posli!

— Znaj! — Oganj pakleni tako je žestok da ovaj naš nije nego njegov osjen!... Čuješ li, opaki griješniče: samo njegov osjen!

Čuješ li, opaki griješniče: samo njegov osjen! Ali hoću da se bolje izrazim: kao što se vodom gasi onaj naš obični oganj, tako njime mogao bi se gasiti onaj strašni pakleni, što je tebi pravedni bog namijenio!

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Kao malu i laku ilustraciju navešću, namerno, krajnje očiglednu i banalnu pojedinost iz jezičke oblasti: pošto naš maternji jezik ima glagole vabiti i vikati (koji se i na osnovu stilskih obeležja oponiraju sa glagolom zvati), mi ta

i tumačenju razlika, ma koliko da su nam inače, i to s pravom, susedstvo i bliskost krajnje dragocene i drage. Naš je, prema tome, deo dužnosti i u tome da sa krajnjom opreznošću ispitujemo svaku kulturnu pojedinost s obzirom na mesto

Ali nijedan trop ovde nije plod čiste pesnikove volje i svaki od njih saodređuju slike koje naš jezik i naša kultura pamte.

Jer ovde, više no u drugim oblastima, naš sud ne zavisi samo od prirode pojava koje opisujemo nego i od stanovišta koje zauzimamo dok opisujemo.

donela književna avangarda da bi odmah bilo jasno kako početni udeo u osudi Nastasijevićeve retrogradnosti zapravo ima naš nadrealizam.

Pošto je predmet mog izlaganja srpska književnost i kultura, napomenućy da je početkom veka naš izvrsni matematičar Mihailo Petrović tada novu teoriju modelovanja zasnovao na odnosu skupova, od kojih jedan služi kao

da se zanemaruje sasvim očigledna činjenica da je Karadžić, uzevši za osnovicu novoštokavske hercegovačke govore, naš književni jezik praktično vezao za periferiju4, a ne za središte srpske kulture.

Zato je naš književni jezik mogao da dobije funkcionalne stilove kao što su naučni, žurnalistički i slično – za koje znaju svi

Sada se već mogu nazreti bar neki, i to čisto jezički, razlozi zbog kojih je naš roman bio žanr koji primetno kasni.

godine). I najzad se ovde može navesti, što je i bio naš pravi cilj, teološko tumačenje velikog znaka koji se na nebu pokazao u prvom stihu dvanaeste glave Apokalipse, tumačenje

I pošto smo dali teološko tumačenje velikog znaka na nebu, polako se zatvara i naš krug traganja za poreklom slika koje su nas prvi put magičnom snagom privukle u narodnoj pesmi „Anđa kapidžija“.

Treba, prema tome, otkriti one osobine Andrićeve novele koje, tako reći, programiraju, usmeravaju naš način čitanja, mada mi uopšte ne moramo biti toga svesni.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA: Ama, kakav Nikaragua, ubio te bog! ČEDA: Pa taj naš zet. ŽIVKA: A, za njega pitaš. Ime mu je Rista Todorović. ČEDA: Dakle, Rista? E, to je lepo, to je odista lepo.

Bio je bistro dete i imao je onako nečeg gospodskog na sebi. I sećam se baš, uvek sam govorio: „Ovaj će naš Jova daleko da dotera!” Ali on, eto, ode na robiju. – Pa onda polagali smo velike nade i na Hristinu tetka-Dacinu.

ŽIVKA: Nesrećniče jedan, znaš li ti da je to engleski otac? To nije naš otac pa da ga opsuje ko stigne, nego je to engleski otac! Ju, ju, ju, gospode bože, šta ću s njim!

I uopšte, recite mu da je to naš narodni običaj da psujemo oca jedno drugom. Pa dabome! 'Ajde, molim vas, pa otidite odmah a dođite zatim da mi javite

DARA: To nije istina! ŽIVKA: Kaži, Rako, gde je naš zet Čeda? RAKA: Nek mi da dinar, pa da joj kažem. ŽIVKA: Napolje, alo nesita! Zar ti je malo?

PERA: I ja sam raspitivao, pa ne može. VASA: Palo mi je na pamet, ako može nekako, što kaže onaj naš novi rođak, da se dozna preko ženske linije. ŽIVKA: Kako misliš?

(Vasi.) Je li kod kuće tetka Živka? ČEDA: A gospodin je...? VASA: Naš rođak. KALENIĆ: Najbliži rođak po ženskoj liniji. ČEDA: Tako, to mi je milo. Ja sam zet tetka-Živkin.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

A sve to, i u tolikoj meri, prvi put se pojavljuje u jednom srpskom romanu. Naš moderan roman dvadesetog veka počinje, ne samo vremenski nego i suštinski, Stankovićevom Nečistom krvi.

zamišljeni prostor, ispresecan gustom mrežom granica, zapravo korespondira s činjenicom da je Stanković, kao retko koji naš pisac, uobličio jedan tip ili model stare varoške kulture, zatvorene koliko i stroge, sa jasno gradiranom lestvicom

Ponašanje sintakse u stihu najlakše se prati u starim primerima kad je metar bio stabilan. Biramo naš najviše proučavani stih, čiji je metar jednostavan i naširoko poznat: epski narodni deseterac.

ne zapaža kod Jovana Dučića, ni kod ostalih srpskih pesnika koji su krajem XIX i početkom HH veka ritmički usavršili naš vezani stih, ali je zanimljivo da je osim kod Crnjanskog nalazimo i kod Momčila Nastasijevića.

Obavljena posmatranja - mada su daleko od iscrpnih, a nisu navedeni primeri ni za sve postupke kojima se naš pisac služi - omogućavaju da se sklopi nešto celovitija slika o prirodi rečenice kojom su Seobe napisane.

jednog isečka/komada posmatranog prizora ima posebno preimućstvo: time se usmerava i usredsređuje junakov, pa s njime i naš čitalački pogled, tako da vidimo i ono preko čega inače rasejano oko obično preleće.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

okrenuše ponovo niz Vardar, inače ćutljivi Demiš okrenu se Spasi šaljivo: — Ama na ovuj muku nije baš rđavo kad se neko naš poturči, a što veliš? — Skrši vrat, protestantu ni jedan!

Nije devojku, no da prosti Bog i obraz — pravu hatkinju. Dopao joj se naš Banjštanin i nagnala oca da ih privenča i da mu prepiše sve svoje imanje.

Kad druge večeri po svadbi zateko naš Banjskalija svoju ženu ispred kuće sa srpom na ramenu a nameštenu kao o Bajramu. Šta ćeš to, hanuma?

„Šta su ti ove žene?“ — upitali ga — „Supruge“. – „Obe?“ — „Obadve“, — „E, to naš zakon ne dozvoljava!“ — „Pa ja sam musliman, vera mi daje“. — „Jok, ne daje više, u zdravlje Gazi-Paše“.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Svome smo jadu vični, on je već ispevan, Al’ rane srpskog roda tište nas svaki dan. I kad se anđô sreće nasmeši na naš rod Odmah i demon razdora u cvetu guši plod.

Moj Stevane, naš sokole, Sećam ti se mladih struja: Soko j’ postô od goluba, Od goluba i slavuja. A sad soko u grob pade, A naša

Da li?... možda... jeste... Na vilinski krili Amo hrli... tu je Naš pokojnik mili. Pa kad protrh oči U trenutku seva, Videh: zagrlio Branko Deskaševa.

Ovo „sutra“ promakolo je već, Drugo sutra, „sutra do viđenja“ Suđeno je za sastanak naš: Na istini, bezbrenostitelne, Kud neslozi nije pristup dat, Gde pred licem Boga, svim’ jednoga, Duše gaje

Tvoje „sutra“ tu će s’ da navrši. A šta čeka ovaj smeten bes? Ja osećam rane razderane, Kad ni tebe nema zador naš. — — — — — — — — — — — Slava tebi i imenu tvome! Tvoja dela večan su ti kras.

(Je l’ ko nogu uganuo, To je njegov špas). U novom smo lȅtu, jeste — No je l’ skok to naš, Il’ tek ćilim ispod nogu Trgô kalendraš.

Šetaj, šetaj, gazi blato, Abukazem’, brale naš, Gazi blato obilato, ti ga dobro gazit’ znaš! Neka ti se čizma kalja, ne gledamo na nju mi, — Mi gledamo svetlo čelo,

Više puta biva štošta da mu s’ gratulira, A naš Abu-, a naš Abu- taki s’ apsentira. To je tako češće bilo od stara zemana, Pak se evo potvrdilo i današnjeg dana:

Više puta biva štošta da mu s’ gratulira, A naš Abu-, a naš Abu- taki s’ apsentira. To je tako češće bilo od stara zemana, Pak se evo potvrdilo i današnjeg dana: Navršilo s’

Ali neka, kad ga hvala u brk tako vređa, Mi ćemo mu koju reći, ’nako iza leđa. Tvoje „Šetnje“, Abu-brale, naš „Starmali“ krase, Kâ što krasi stô božićnji reš-pečeno prase.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

(Evici.) Šta si stala, te ga ne turaš iz sobe. EVICA: Ali, slatka majko, ovo je naš Vasa. FEMA: Naš Vasa, paorska trago! Oćeš da se ljubiš s njime? (Vasiliju.) Napolje se vuci!

(Evici.) Šta si stala, te ga ne turaš iz sobe. EVICA: Ali, slatka majko, ovo je naš Vasa. FEMA: Naš Vasa, paorska trago! Oćeš da se ljubiš s njime? (Vasiliju.) Napolje se vuci! VASILIJE: Zaboga, majstorice, imate li duše?

Pa znate l’, majstorice, onaj naš beli mačak... FEMA: Ju! Mačak! Ne govori mi više takve reči, oću da padnem u nesvest.

RUŽIČIĆ: Kažem za gospoju Mirič kako izgleda, kanda dvadeset prvo dete doji. SARA: Ha, ha, ha, naš mladoženja oće svoju suprugu s komplimentom ala boner da probira!

JOVAN: O pani, i ja znam peknje spivat. (Peva.) Naš pan gazda, Dobri gazda Dobro vino ma, A mi z’ jeho laski, Pime z tojto flaški Naš pan gazda, dobri gazda, Dobro vino

(Peva.) Naš pan gazda, Dobri gazda Dobro vino ma, A mi z’ jeho laski, Pime z tojto flaški Naš pan gazda, dobri gazda, Dobro vino ma, Kad ho ma, neg ho da, Šak mu to pan bog požena.

Miljković, Branko - PESME

sebe ne upozna BOL I SUNCE I Sunce koje podgrevaš u novom Svetu stare laži o seljenju praha Naša je nada očajna i plaha Naš pakao poče pesmom labudovom.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Svi koji se umešaju u naš razgovor smatraju da bi uistinu bilo ispod svake mogućnosti jesti za istim stolom sa crnima.

ja nisam posmatrao kao suprotnost crnima; razlika u boji može vam izgledati tako obična da je više i ne primećujete. Naš način života, silom okolnosti, nije se niti razlikovao od načina crnačkog života.

Prelazimo skelom reku Bandamu. S druge strane reke grupa žena i ljudi neobično divljeg izgleda izbegava da susretne naš pogled.

Odvodi nas u kolibu, na drugom kraju dvorišta, gde ći biti naš stan i gde nam momci odmah rasklapaju postelje, stolove, stolice, komarnike.

Oboje stari, ekstatični, divni i detinjasti. To je jedan smešan par prvih ljudi u ovom crnom raju. Naš dolazak za njih je neverovatan događaj, koji im pruža prilike za redak i skupoceni provod; prvo šetnja, uvek istim

Ne smejući se, ne osvrćući glave prate pogledom svaki naš pokret. Dugi, stasiti. Devojke divnih grudi kao iz kamena, s neobično pupčastim bradavicama.

Tako odlazimo u puste kolibe koje su određene za putnike, crne ili retko bele, koje zadesi naš udes. Dok sluge razapinju postelje i komarnike, rasklapaju stolove i stolice, mebliraju pokretnom civilizacijom, za

“ za čas se više nije čula iza nas; već samo pokatkad koji naš korak pod zvezdama. Ujutru, dok se još polivam hladnom vodom, suviše hladnom u ova hladna jutra, N.

neprestano grdi što mu svojim leđima greje nogu. Mej ne bi ni pokušavao da na račun naš postavi bolje svog oca; on je pitom, tih, ljubazan, i nimalo nema onu nasrtljivu oholost crnca koji je uspeo da se

On je isto tako neprestano mogao motriti i da nas koji naš nosač ne ostavi. Ne treba u tome, kao Bril i drugi, videti čak i neki naročiti talenat primitivnih; belac bi životom

Imati ovde svoju kuću i nazvati je Novi Turmirel. Naš dom u Normandiji zove se Turmirel. Novi Turmirel; tako su nekada iseljenici zasnivali Novi Jork, Novi Orlean, Novu

Kampman je sastavljen od nekoliko sasvim praznih okruglih crnačkih koliba. Naš upad u njih baca paniku u narode slepih miševa, ptica i reptilija, koji su se tu nastanili. Prostraniju kolibu biramo N.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Sad o miru ne treba da bude ni reči, jer naš položaj nikad nije bio povoljniji no što je sad. U svakom slučaju pričekajte na moje pismo. — Černjajev.

To su po svoj prilici i Černjajevljeve nade. Eto kako izgleda sad naš položaj, o kome đeneral veli, da »nikad nije bio povoljniji«. Ono istina naše stanje nije baš očajno, ali nije ni svetlo.

Otac prota prvo je posmatrao ceo prizor, pa onda reče: »Propast tvoja od tebe, Sione! Propala generacija! Iskvario se naš svet, gospodine, omekšao, prolukavio se, prošeretio se, beži, neće da se bije! E!

Pristajete li? — He, he, he, šta vama pada na um! Našto je to? ne vredi, znate; mogao bi čovek poginuti, a to nije naš poziv. — Dosta, ne smete, dakle! Pa što mi onda govorite o strašljivoj, iskvarenoj generaciji!

Čerkezi se brzo pribraše u gomilu i poleteše na naše; naš lanac pucaše donekle, pa onda brzo stuče i pusti preda se formirane zatvorene kare Čerkezi su bili dosta blizu i naše

Ne potraja dugo, a začu se nekoliko pušaka. — Ako opet nije kakva zabuna, onda je naš lanac naišao na Turske predstraže, reče jedan ruski oficir.

kosu, i što to ne bi bilo po njih dobro, kad s one kose mogu vladati dolinom i prostom demonstracijom osujetiti svaki naš pokret na Tešicu, koji bi mi preduzeli iz doline.

Mi smo se povukli, a Turci su se zadovoljili što su odbili naš napadaj i nisu nas gonili ni napadali. Sve je to bilo do 9 časova u jutru.

Napred su bili Čerkezi sa svojim belim zastavama. Barjaktari su jednako pokazivali zastavama naš šanac i izlećući napred i mašući zastavama, pozivali su ostalu vojsku da za njima trči.

Halakanje i drugi bojni uzvici turski već su potresali vazduh a ova grdna masa neprijatelja valjala se na naš mali šančić kao neuzdržljiva bujica. Trenutak je bio krajnje opasan i vanredno strašan.

Alah! Alah! i čekao sam svaki čas da se Turci sjure u naš šanac, da se borci dočepaju za guše i da svi koliko nas je u šancu izginemo u ovom strašnom pokolju.

Zlo, da su naši vojnici samo za trenut izgubili prisustvo duha; samo za trenut i neprijatelj bi skakao u naš šanac. No stara srpska sreća pomože, naša posada ostade hladna i mirna.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

HIH Ja ti moram i to reći, Neka i to znaš, — Srpkinja si, treba da me Srpski pogledaš. Naš je život bokor drvo I slavujev stan, Pod drvetom provedosmo Mnogi krasni dan.

Kad ti nećeš da se smeješ, Evo s’ smeši krin, Smeši ti se iz kolevke Naš prvenac sin. Ima l’ slađe što na svetu Od osmeha tog! Primakni se, ljubo moja, Baš do srca mog!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

— Sasvim! — Sad nastavite. — Ceo naš odred bio je uvučen u borbu na drugoj strani. Ali stiglo je naređenje da se mi najhitnije izvučemo.

Bilo je tu bivših komita, koji su za vreme turskog režima štitili naš živalj ognjem i mačem od krvožednih turskih janičara i Arnauta. Imalo je dosta graničara.

Ako se ko ogreši o svoju dužnost, postupak je kratak. Tako si ti hteo! Takav je, uostalom, bio naš nepisani zakon. To se znalo i išlo se toga dana do umiranja. Predveče počeli smo se penjati uz neku planinu.

Komandant je bio otišao pre nas, i kako stigosmo, on naredi da naš treći bataljon iziđe još dalje napred. Ja sam bio u prvom bataljonu, te nama naredi da ostanemo kao rezerva.

Na ovom mestu smo prenoćili i ostali i sutradan, četrnaestog septembra. Za to vreme naš komandant puka obilazio je položaj da se upozna sa stanjem. Sa njim je bio moj komandir čete.

Aja. Zaboravio sam još reći da je petnaestog septembra posle podne stigao i naš treći bataljon, odnosno drugi po redu. Ovaj su bataljon zadržali u rezervi. Kapetan Radojčić ga prekide.

„Napred, napred!“... „Ura! Ura!“... „Jaoj, braćo!“ „Ne ostavljajte me!“... Na užas naš, vidik pred nama poče da se gubi. Od vrha Kajmakčalana spuštala se kao avet gusta magla.

Psihološki razumljivo. Ti crni oblaci podsećali su na ogromnu, mračnu avet, iz koje su kla ubistveni plamen. Naš komandant, pukovnik Jovan, trči na tu stranu i viče na sav glas: „Napred!... Napred!... Ubiću svakoga ko odstupi!

Naleteli smo na unezverenu gomilu Bugara. Oni se rasprštaše. Potrčali smo za njima. Sećam se, ah, grozno, jedan naš stiže Bugarina i zari mu bajonet u leđa. Ovaj se neverovatnom snagom izvi, i izbaci našem vojniku pušku iz ruke.

Onako, sa zabodenom puškom u leđima okrete se dva puta oko sebe i tresnu na zemlju. Naš vojnik mu pritrča, odupre se nogom o leđa i jedva izvuče bajonet.

Našim zajedničkim radom, vrh je osvojen. Da pređemo sa objašnjenjem sada na onaj naš krst. Od toga krstastoga masiva mi smo zauzeli onu bližu vertikalnu prečagu i vrh, na kojem se ukrštaju vertikalna i

Bugari su se razbegli na levu i desnu stranu horizontalne prečage. Čim smo izišli na vrh, naređeno je da se naš odred okrene na levu stranu, prema Sivoj Steni. Tada baš raspali neka bugarska haubica.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Taj naš čudni slavenoserbski jezik, svojim strukturalnim postankom i studenom konvencionalnošću, najviše podseća na one veštačk

Jednom rečju: poezija i muzika su išli tešnje združeni dok se knjiga manje čitala. Naš XVIII vek, posebice građansko pesništvo u njemu, a preko njega i dobar deo čitane naše predbrankovske poezije, još su

doktrinarska i bez respekta prema poeziji; bez respekta prema životu, davnom k bivšem, a prolaznom kao što je i ovaj naš današnji. Nisam, dalje, hteo praviti ni isključivu antologiju lirike.

U njima, naš čovek se prvi put stao obazirati po svemiru i ljudskom nemiru. Iako spomenik prohujalog života, one, „zlatnije od

) Slušao sam, o Srpkinje — vami bolje misli! —, Zlorječivu, koja nam se zlo u rod naš čisli. Kazaću vam — otrovnici da se ime znade —, Zove vam se — — — ne, nek' česti stiha mog nemade.

Iz Zemuna sir, A flaše se rede Baš k’o da je pir; Tu se skače, more, Čardaš, kotiljon, I urla do zore: — Živio naš bonton!

a pesma ima u naslovu ukratko zbijenu svoju pouku: Neporočnost Žizin vsjudu bezbjedna. Stefan Lazić, taj naš najfanatičniji horacijevac, preveo ju je, po svome običaju, do nečitljivosti verno: Živeć bez mane i čist od

Hudožestveno složena pesma ova, koju je po poznatoj narodnoj ariji vešto u četiri glasa stavio iskusni naš Srbin i jedini uprav u ovom krugu delajući glasoslagatelj (Tonsetzer) Gospod. N. S.

” Ako je ovo odista pisao Pačić, samouvereniji i zanosniji pledoaje svojoj lirici teško da je dao ikoji naš pesnik. TIBUL SREĆNIJI (str. 144). Preštampano iz Pačićeve zbirke, str. 76—7. TUŽBA (str. 146).

žertvuje na oltaru Domovine ljubav staru, Gdi s’ uživa uma plod; Već i divjak vervi tamo, Zar peslednji da je samo Naš ilirski mili rod?

koi bi ju prosto i razgovetno tako sastavio, da je i prevoda u druge jezike dostojna; ja mislim da bi se tog posla naš Stojačković poželjenim uspehom poduvatiti mogao. NEMARNOM ČOVEKU (str. 215). Preštampano iz Serpskog narodnog lista, č.

Za umiliti i rastopiti srca naša, izmislio je propovjednik naš jedno za svačije oko vrlo prijatno predstavlenije, koje je u najvećoj tajnosti do onog časa čuvano bilo.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

RADOŠ: Ranu? A ko je ranjen, dijete, ko? BOGDAN: Naš jedan drug — Pa ako ranu umeš poznati, Evo je, starče, pa je pogledaj.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

sat li, podrug li, stajô je trup usprav, a glava se otkotrlja, pa govori: — „Kaurine, veli, pri'vatio si Bosnu, ama, naš car ima još zemalja... Čok jaša padiša!“ Meni bi nešto žao.

Ali njegova laž, njegove, 'oću reći, bešjede, nijesu nikom na šteti. — Kakav je da je, naš je! Drag nam je. S onu stranu crkve čuše se promukli glasovi, odjeknuše potmulo kroz crkvu, razliše se i tihano,

— Za tobom i u goru i u vodu, delijo i vojvodo naš! — ode gorom i planinom iz pet stotina grla. Pokojni Partenija na brzu ruku očata vojinstvenu molitvu i osveti

iziđe iz mraka, poljubi ga u ruku, i pruži mu čašu hladne rakije: — Ovo sam ja cijelu veče za tebe 'ladio, delijo naš i branitelju ove naše svete ćabe! Primi ovu čašu, nazdravi mi, oprosti mi i blagoslovi me!

“ „Čekaj, ženo, nauči me, slušaću te. U koji ti misliš sud da bi trebalo ili?“ „Najprije 'ajde dolje u 'naj naš, mali seljački sud, budalo jedna budalasta! Kako bi tražio suda preko suda?

Kako bi tražio suda preko suda? Znaš li ti, bolan, da bi se zamjerio carskoj gospodi? Najprije, velim ti, 'ajde u naš mali, seljački sud, pa ako ga tuj ne osude, onda, istom onda 'ajde na okrugli sud.

“ — stade vrištati kô bijesna i čupati kose. „Slušaj, Bog te ubio, kako ćeš odati carskoj gospodi čest. Kad uđeš u naš mali, seljački sud, vikni: Dobar dan, glavati gospodini! A kad uđeš u veliki, okrugli sud, duboko se pokloni...

Čija je ovo štrampa, dijete? Pisarčić: To je car. David: Zar ovo vaš car? Pisarčić: I naš i vaš. David: Nije, brate, bogme naš. Je li ovo tvoj škrljak? Pisarčić: Jest. David: Pa kako će biti moj?

Pisarčić: To je car. David: Zar ovo vaš car? Pisarčić: I naš i vaš. David: Nije, brate, bogme naš. Je li ovo tvoj škrljak? Pisarčić: Jest. David: Pa kako će biti moj?

Je li ovo tvoj škrljak? Pisarčić: Jest. David: Pa kako će biti moj? E, moje dijete, da je ovo naš car, ja bi' od radosti zaplakô. Naši carevi, štono vele, biše i preminuše.

Pisarčić: Dobar je vami i naš car. David (u sebi): Iz Like si, dijete, ali ne navede na tanak led!... Ne velim ništa, gospodine. Dobar je.

gorak ukus; ogorčenje, jad čivit — modra boja čovan — čohan, od čohe — meke i čvrste vunene tkanine Čok jaša padiš — Naš car ima još zemalja džamija — muslimanska bogomolja džube — „muška i ženska duga gornja haljina bez rukava (ili s kratkim

Bojić, Milutin - PESME

Mi, sinovi njeni, Na putanji blatnoj nepoznat smo stranac, Naš hor slab je njine trublje da zameni. Strah nas je od sunca, noć nas užasava, A Moloh zažaren celu volju guta.

(1916) SEJAČI Kô lutalice koje kletve prate, S dalekog juga, sa sudbinom Jova, Evo nas k tebi, naš ledeni brate! Oholi, mada bez roda i krova, Čekamo smeli svoja groblja nova.

Kô lutalice, koje patnje prate. S čežnjivog juga, sa sudbinom Jova, Evo nas k tebi, naš ledeni brate! Oholi, mada bez roda i krova. Spremni smo groblja da sejemo nova.

To je hram tajanstva i grobnica tužna Za ogromnog mrca, kô naš um beskrajna, Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna, Mračna kao savest hladna i očajna.

Pojmićeš, no dockan, šta ostaje trajno. (1917) XXXV Guslari, gde ste? Steg naš je razvijen I krv je pala i groblje je sveže, Sinovi hrabri liticama leže A narod ceo u crno zavijen.

Guslari, gde ste? Vrag naš je razbijen, No još nam guja plete muklo mreže I brige naše mlade glave sneže, Poslednji gutljaj bola je ispijen.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Idem ovaj čas na telegraf, poneo sam šifre pa ću tamo napisati. Moram lično, jer ovaj naš novi telegrafista, kad je trezan, kuca kao singerova mašina, a kad provede noć sa gospodinom Žikom, pa vidim šifrovanu

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

i Mlečane, tako da u njemu imamo tri sveta, tri civilizacije, evropski zapad, islamski istok i između njih uklešten, naš svet. Spev je isto tako otvoren prema prirodi i kosmosu.

Važio je kao primer bizarnog, ekscentričnog romantičara kojeg malo ko uzima ozbiljno. Ali taj pesnički fantasta bio je naš najobrazovaniji pisac tog doba, znalac klasičnih i modernih jezika, prevodilac Šekspira, pisac estetičkih i

Nušić je mađioničar smeha, najpopularniji naš pozorišni pisac, koji je prodro i na strane scene i u mnogim zemljama stekao zahvalnu publiku. KNjIŽEVNOST 20.

Nastasijević, Momčilo - PESME

Večni Bog, Večni Bog Štiti nam Izrailj. IGRA PRED KOVČEGOM Jehova! Jehova! Jehova, dođi nam! Dođi nam, večni naš, Ti si nam jutra zrak, Ti nam podnevni sjaj. Dođi nam, večni naš. Večni naš, Izrailj!

Jehova! Jehova, dođi nam! Dođi nam, večni naš, Ti si nam jutra zrak, Ti nam podnevni sjaj. Dođi nam, večni naš. Večni naš, Izrailj! (Ratnici:) Napali me narodi svi, U ime Jehove nosim im slom.

Jehova, dođi nam! Dođi nam, večni naš, Ti si nam jutra zrak, Ti nam podnevni sjaj. Dođi nam, večni naš. Večni naš, Izrailj! (Ratnici:) Napali me narodi svi, U ime Jehove nosim im slom.

Hod ne posrnu tvoj: gredi, ne boj se. Bog čuva tvoj hod, odozgo bdi, Stražar on večno budan, Večni naš Bog ne spi. ІX Nežnom ljubavlju voleću te, Bože. Ti, čija ruka znala me odbranit.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

a ovako, to se ne bi primetilo, i kad bi ko slučajno spazio Mladenove radnike na toj njivi, ovaj bi odgovarao: »Pa naš Mladen ove godine uzeo i raboti«.

— Znaš Aribegovu vodenicu, čivluk? Ona se trže i čisto uplašeno upita: — Znam, pa? — Naš je! Ona posrnu. Papuča joj odlete s nogu.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Beograd 1912. TRĐ, KNR; NNŽ — Tih. R. Đorđević, Kroz naše Rumune, Beograd, 1906; Naš narodni život, 1—10, Beograd, 1930—1934.

pa onda jedi saramsaka — bijeloga luka — što možeš više«, BV, 16, 1901, 280); zna se, međutim, da metilj kod stoke naš narod, inače, smatra neizlečivim (»metilju je lijek nož pod grlo«, GNČ, 32, 1913, 344; »kad su Nijemci uhvatili đavola

Otuda je razumljivo da ovim imenom naš narod može označavati različite biljke. — V. Mitsko bilje. V. se baje preko kravljih leđa, da bi krava imala mleka (SEZ,

Prilikom strižbe v. grančicama potopljenim u vodu poškropi se svaka ovca (SEZ, 7, 319). Isto tako praktikuje naš narod i magično opasivanje vrbom, i to naročito čine žene; ono se vrši, obično pre sunca i u vezi sa ritualnim kupanjem,

133). D. je imao širok značaj i u starinskom kultu. Njime se naš narod i danas u vrlo svečanoj formi, in aller Form, našte srce, pričešćuje, isto onako kao i naforom, o Božiću (ŽSS,

V. Prilipača. IMELA Mіѕtel (vіѕcum album). Imela, mela, lepak, tičji lim (Šulek). Naš narod veruje da pod onom leskom na kojoj se nađe i.

Kalem, kalam (reč arapska, v. Lokotѕch, № 1023, primljena od Turaka), navrt. Kalemljenje voćaka smatra naš narod »kao pobožan i čaroban posao« (BV, 10, 1895, 90). Kalem se prima samo »čistom« čoveku (ŽSS, 96).

Prirodno je što su za njega vezana mnoga verovanja. Mnoga verovana vezana su za sejanje. Naš narod veruje da na mestu gde su bile konoplje ne treba sejati k.

Žena koja pojede crva iz l. drveta ili pupa, začeće (ŽSS, 188). O postanku l. priča naš narod kako je besposlena baba molila Boga da joj da »jal̓ ušicu, jal̓ bušicu, ja oraščić, ja lešničić«, da bi se

O svadbi u Gackom nevesta baca l. u kolo, a momci i devojke grabe se ko će ga uhvatiti (BV, 16, 1901, 154). Naš narod poziva svatove l., ili jabukom, ili ruzmarinom (nar. posl., Stoj.

PISKAVAC Teufelѕabbіѕѕ (ѕuccіѕa pratenѕіѕ). Piskavac, piskavica, »vražji griz« (Šulek). Naš narod veruje u apotropajsku moć p. On je u stanju da čuva od zlih očiju, I od zaraza (GZM, 4, 159).

, 276), kada se na nepoznatog zločinca javno i svečano baca anatema (ib., 308). Kađenje t. naš narod smatra i kao žrtvu.

Ćipiko, Ivo - Pauci

—Petnaest stotina talijera . —Biće...ali i vrijedi... —Vrijedi, po našu seljačku..... Mi ne računamo naš trud što u zemlju uložimo, opazi Rade.

stavimo, oranica pedeset kvarata kukuruza; eto, to je, mislimo, čisto, kao da nam je iz neba palo, a ni brige nas za naš trud. — Što veliš, Rade! — začuli se Ilija kakve nadnice, kakav trud? Gdje je to? Bog s tobom!

Gdje je to? Bog s tobom! Neka je zemlji blagosloven i trud, i napor, i znoj naš!... Ne budali, nema seljaku nad njom boljega hranitelja. Rade ućuta.

Taj hrast, braćo jednoga naroda dvaju plemena, nije niko drugi nego naš svečar, uzor—sveštenik i domoljub, pop Vrane, a bršljan i zakržljali hrastići, njegovi su dušmani...

Ali drugi prihvatiše njegove rječi kao jednu misao. —Tako je! — potvrdi debeli fra Jere. Nije više naš narod ono što je negda bio, a bilo je to drukčije i dok sam ja po župama nastavo.

Nije više naš narod ono što je negda bio, a bilo je to drukčije i dok sam ja po župama nastavo. Bio je tada naš narod, što no riječ, golubinje ćudi i djevičanske prirode.

Gazda Jovo opazi da naš narod nije baš rđav, nije izobražen, nema škola, još je divlji, — treba ga prosvijetliti!...

—Dobro je! — upada u riječ gazda Jovo. —Poznato nam je — proslijedi starac — kako se naš narod borio proti nekrstu, vjeran vjeri svojih otaca...

Sjetimo se da smo i mi iz naroda i zakunimo se da ćemo ga samo dobru učiti! Je li tako? Neka bog poživi dakle naš narod obiju Vjera i obiju plemena!.... Živio narod! „Živio!

Hoće naš pop!... — reče Marko, Mašin čovjek. —Uživa svoje pravo! — javiše se neki od komšija i razilaze se svojim kućama.

—upita mati zabrinuta, dok je Marko iz kuće izišao. — Zlo, majko, nije već ono naš gospodar, već najgrđi dušmanin!... — Nemoj tako, sinko!

Tako kamatnici neće moć gulit' na svaki način naš bajni puk. — To nije na dnevnome redu! — živo prekide načelnik. — Ne smeta, važno je.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Ovaj nema više od dvadeset i pet godina. Makarije Počeo sam pre dva dana da pijem napitke koje mi spravlja naš novi brat Dorotej. Osećam se već malo bolje. Bol u utrobi mi je uminuo.

Prohor Leči dodirom! Ta prostodušna svetina koja neprekidno ovuda mulja, zaista misli da je naš novi brat čudotvorac. Dolaze slepci sa prosutim očima, mole ga da im vrati vid.

Prohor Izgleda da je naš lepi brat zauzdao još jednu bolest, zadobio najvažniju pobedu i utvrdio za sva vremena svoj dobar glas u ovom kraju.

Rekao sam mu da je Lauš mnogo učinio za naš manastir i da smo dužni da mu budemo zahvalni zbog toga. Poklanjao nam je hranu u nerodnim godinama i drva za vreme

Ponekad bih posumnjao u to da je naš vlastelin baš zbilja uman i razborit, kad je dopustio da se uplete u nešto tako providno i budalasto.

Pio je neposredno pred naš ulazak. Tek mi sad postaje pojmljiva ona nesamerljiva provalija između ovo dvoje nesrećnih supružnika.

da stvarno znaš sve, bez izuzetka sve šta će se dogoditi, pa mi čak i ovo pitanje u glavu stavljaš, zašto si ovaj naš kukavni život učinio tako nesnošljivim, zašto se igraš sa nama kao sa piljcima, kao obesno dete koje čupa leptirima

Jakos pričao o tome, a i on je bio tada uzbuđen, zbrkan i rasut, a da i ne govorim o tome da je očajno loše govorio naš jezik. Izgleda da je glavni majstor Stikrios zamerio Jakosu što je Judu naslikao suviše odvratnim.

Starešina naš, naš iguman, koga smo se iz ne znam kojih razloga svi odreda pribojavali, ostajao je živ, doduše i sam vezan za

Starešina naš, naš iguman, koga smo se iz ne znam kojih razloga svi odreda pribojavali, ostajao je živ, doduše i sam vezan za postelju,

Takvo tumačenje doduše bilo je pogodno za sve nas jer je zabašurivalo mnoga tamna mesta, čuvajući naš bodri, krepki duh od zaludnih pitanja koja su u nama množila sumnje i nova pitanja. I tako do unedogled.

Ostali leže. Poslao sam Nikanora u manastir da skupi merophe i pripremi manastirski konak i crkvu za naš povratak. Najkasnije za nedelju dana vratićemo se dole. Pričaju o nekom razbojničkom napadu.

Ilić, Vojislav J. - PESME

snevao san - i prekor iz sna ga trže, Kroz burni, celi grad, što tajni zborahu glasi, i on je čuo sam: Nesrećni Tibulo naš, bogovi neka ga štite! On ljubi hladni kam. 1883.

I ti, O mili anđele moj! pozvana božanskim zvukom, Pripremi čarobne dvore, kad sunca izumre moć, Nad ružičasti naš svet da Ljeljo uzvije rukom, Spokojni, plavi veo i tihu sanjivu noć I grli, ljubi, i stidljivim krasom Zavaraj, dušo,

Zalud ih čovek natrag zove, Spokojno one zrakom plove; Ni molbe naše ni naš jad Ne čuju one više tad; I samo tužna uspomena Ostaje dalje za vremena. 1886.

Alu će, kô rajski feniks, sinuti sloboda mila, I ja ću stojati vedar gde sada pogružen stojim, I naš će orao beli široko razviti krila Nad urvinama tvojim. 1889.

Ah, to je, zbilja, život loš, Jer orkan često duva, I to me samo teši još, Naš Mentor što je čuva. On muzu pazi kao kćer I njojzi daću sprema; Taj čovek ima dobar smer, Šteta što mozga nema!

januara 1887. g. Ali slabo bogami da ću kazati gde sam. TELEGRAMI Akademiji nauka Pariz Genije ljudskoga roda, Naš Bogdan Popović mladi, Javite, je li već stigô I šta međ vama radi?

Laskao je podlo u pesmama rodu, I kô besno pseto mrzio je vodu. 7. Eto tu je Nestor, naš građanin slavni. Imućan i viđen činovnik državni.

I anđeo njegov tako popadija odsad biće, Ješće s popom poskurice i rađaće popovčiće. A naš bedni stihotvorac? Još će dalje šomu piti, Napadaće ljubav javno, a tajnu će ljubav kriti.

„Kad je prodan neba dika, Za trideset srebrnika Naš pobožni, svetli car, Dvaesdevet vredi bar!“ Car se na to u smej dao: „No, to vidiš nisam znao!

Srećni muževi koji niste znali Šta su „sezone“ i modni žurnali! 3. Da, stiglo vreme sasvim novih briga, I naš se ukus izmenio mnogo; Sad nema strašno ukorenih knjiga, Kojim bi vola „poraziti“ mogô.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Putujući i posmatrajući, nećemo izgubiti sami sebe u beskonačnosti, ni naše lične želje, radosti i tuge prenebregnuti. Naš put će nas voditi kroz vasionu i vekove, ali i život zemaljski.

Kadgod se uzdignem i do samih zvezda nekretnica. Dospem li, na primer, do Alcione, glavne zvezde Plejada, koje naš narod naziva Vlašićima, ja onako sa visine gledam na našu bednu Zemlju kroz duhovni dogled koji savlađuje sve daljine.

Evo jednog od njih! On nosi naslov „Naš planetski sistem“. Skoro stotina ispisanih strana, i gomilica pribeležaka i skica.

Noć se spustila, ali se na horizontu rumeni pun mesec, a aleja palmi pokazuje nam naš put. Kraj toga drvoreda presečen je, kao testerom, ogromnim zdanjem.

Oni su ih smatrali za božanstva i svakom od njih posvetili po jedan dan da bi to beskonačno ponavljali. Tim su stvorili naš besprekidni niz sedmica, nedelja.

Sve je, dakle, udešeno da ne može biti bolje za naš put. Valja samo oči zatvoriti i otisnuti se iz sadašnjosti. Ja ih sklapam, i slušam već ritmičko udaranje bezbrojnih

A to zato što se za njihov dnevni red brine od sveg srca naš dragi kolega, slavni matematičar i prvi ribar u celoj našoj zemlji.

Naša pravoslavna crkva dragovoljno je prihvatila taj naš izbor, a naša vlada se saglasila da izaslanika crkve prizna i za svog vlastitog.

Promena dana i noći još je jače upadljiva nego promena godišnjih doba, i ona reguliše ceo naš život; jedino kod polarnih naroda stoji stvar drukčije.

On ima prirodan i zvonak smeh, a voli šalu, kao i ja. Zato je naš ručak protekao veselije nego za stolovima ostalih saputnika. Sa kolikim je razumevanjem saslušao moje, najnovije jade.

No već je vreme da dovršim ovo pismo, naš voz ulazi u stanicu Plovdiva, i vreme je večeri. Zato moram da se oprostim sa Kleopatrom i Aleksandrincima, sa kojima

Na njoj ljubazan doček činovništva našeg ovdašnjeg poslanstva. Auto nas vodi u naš hotel u Peri, označen zvezdicom u Bedekeru. On je zaista prvoklasan, osobito što se tiče cena. Više posluge no gostiju.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

„Kud je ot'šla ta crnojka?“ Naš mališa čas pa pita; „Lasta, oče, nije dobra; Otišla je da se skita.“ Ne skita se ona, čedo; Kad nastanu topli dani,

Let, let, tičice male! Let, let, let! Otputujte čilom srećom A dođite još sa većom Opet u naš svet, Let, let, let! TEŽAKOVA PESMA U PROLEĆE JOVAN GRČIĆ MILENKO Zeleni se mio breg, Sve na njemu živo; Dosta ga je

Popović: Bosilje (knjiga za decu) Stevan V. Popović: Badnjak (knjiga za decu) Jovan Miodragović: Zagorkinja ili život naš u šumi i bez šuma (poučna proza) 1881. Pokrenut list Srpče u Beogradu 1882. Stevan V. Popović: Mali svet Stevan V.

Stanković, Borisav - TAŠANA

Svet, on, taj svet, za drugo ništa i ne zna, već samo zna i pamti ono što je nekad bilo: kako je deda, kaluđer, bio naš komšija, pa s tobom odrastao, posle te tražio, prosio, pa kako te tatko ne dade za njega a on, tobož zbog toga, otide u

Znaš, Stanko, sinko... (Trza se.) Oh, ja sam opet zaboravila, opet te zovem kao nekad, kao kad si bio dete, naš komšija... MIRON Ako, ako, ne ljutim se. Čak mi je milo. Nego posle? KATA Pa ne znam, sinko.

MIRON (kadi. Zatim »Blagosloven Bog naš«... i čita nečujno. Potom uzima bosiljak i škropi vodom po sobi, oko sebe, a najviše po Tašaninoj glavi).

Za mene nema Srbin i Turčin, naše i vaše... (Odsečno): A ako me vera odvaja, vera me neće odvojiti! DžAFER BEG Ti si naš. JUSUF BEG (Sarošu, da bi ga razveselio): Saroše, ni ja nesam Anadolac.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Zašto grobovi nisu ponosni znaci? zašto naš svet brzo propada i istrebljuje se? zašto školovani i daroviti degenerišu ili izumiru u drugoj ili trećoj generaciji?

Pojmovi o onom tajanstvenom Sandžaku stadoše se brkati s trenutnim okolnostima. Ristana, to je naš svet, mučenik. Gazda Spasa, plav i debeo kao bundeva, učini se majstor Kosti mrki Turčin, i kriv za nešto.

Kao da je i ona bila u Sandžaku na blatu. Seki dolaze drugarice, ocu njenom ljudi na razgovor. „Bogami će ovaj naš Kosta umreti kao pravi pravcati muškarac. Ko bi to mislio!” — govore „drugovi i prijatelji”.

o svom ocu, ruke mu gospodske, od malih koštica, a kretao ih pri govoru nekako meko, na tursku, vala baš kao onaj naš Zarif-beg, što lepo jednog dana umre od gospodstva...

— Otac naš je bio sevdalija: lepo uzdisao, lepo pevao, lepo ćutao i kroz suzu gledao. Julica nema oko Boška Perčinovića, ali ima

Samo je gospodin Joksim, za drugim stolom, peckao: — Predvodi velike bogataše, i predvodi sirotinju. Jedino je naš Toša mogao to da sastavi, da bude i koza i kupus. — Dupli pretsednik imao je vazdan posla.

Jȁ... Ništa nećemo kupovati, Todore; a ako umednemo sačuvati, nećemo biti siroti mi, ni iko naš, pa ni Julica. Veruj meni, koja sam ti iz tegotinje došla, nije siromah onaj koji nema, nego onaj koji je imao pa

evo ću sad da vam ispričam kako me je jutros na salašu, baš dok ste vi bili na groblju, vijao bik, onaj krupni naš Švajcarac, možda ste ga kad videli, beo kao sir s jedne strane, a riđ, skoro crven, s druge.

Jedna starija horistkinja katoličke crkve, koja se župnikom mnogo oduševljavala, kazala je jednom: „Naš gospodin župnik, kad progovori u mraku, kao da se svetlo užeglo.

Nit gospođa, nit dama. A niko od nas nije video tog oca s kojim se toliko hvalisala, nit joj kad dođe ko do njenog „naš kraj, naše planine...” Sirota gospa Nola. Malo se doista zamorila od tog života bez ličnih ambicija i zadovoljstava.

— Opet me upropastio onaj Grk naš. — Grk je odličan profesor, kažu, i ti imaš da učiš koliko od naredi. — Nije učenje, Nano, znate i vi dobro da nije;

Dobro, dobro, izvini... A imaš kanda i rukavice; otkud ti to? Moraš ti uvek da izmisliš nešto mimo naš svet. Naposletku, dobro, lepo ti stoje u tom džepčiću rukavice.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

pusti; — tek što jestestvo zatrubi i radosnim ptičice glasom ratar na svoju njivu, pastir s ovcama na livadu poiti — naš mladi Roman, koji je petnajstu godinu već navršio bio, osedlavši konja, kojega njuška dim izdavaše i kopito varnice

sebe izobraze, ili, bolje, izbezobraze, i kojima po džepu tuđi dukati zvekeću, sasvim drugi metod u ovoj struki imadu. Naš Šandor (to je ime putniku koga je kum Aleksom krstio), kako dođe u selo, metne svilen prusluk na sebe, ugladi kosu,

— »Oćeš li dopustiti da te donde otpratim?« Roksanda ništa ne odgovori, i naš učtivi putnik uzme je pod ruku i pođe dalje.

svo vospitanije u tom polažu da su im sinovi slobodni, to će reći bezobrazni, sasvim drugi način imadu, koji je i naš putnik, kao momak iz visoke kuće, vrlo dobro ispekao.

— — — Slučaj je hoteo da se preko jedne male šumice prođe, koje naš blagoobraženija željni putnik na svoju korist upotrebi.

oće, ili kako ume, ili kako dostiže (to nije svejedno), a ja idem dalje stari rukopis prevrtati, koji pridodaje da se naš mladi putnik s Roksandom venčao (opet malo izgriženo), da se prekrasno detence rodilo (opet izgriženo), najposle da je

koje je sam u soldačiji primio, jednim slovom, o svemu što je vojniku znati nužno, opstojatelno mu ponjatije da. Naš Roman sad tek nađe element svoga života. »Ovamo, deco,« — rekne on svojim sodrušcima — »sad će se igrati!

O prostijima, koji svoju decu na poso gone, ovde nije reč. Ovom dakle pohvalnom primeru naš sveštenik sledujući, naumi svoje pitomče s opredelenijem upoznati, i je l’ mogao bolje nameru u dejstvo privesti nego

Ovo je ideal koji je naš Roman sebi dostići izobrazio, i ja ne znam je l’ bolje izabrao nego Don Kišot i Novi Amadis.

Vidiće se međutim dalje da je naš Roman, gde gođ je nužno bilo, novaca imao; premda ja nisam nikada dukat u mojoj ruci vidio. — »Kako to?

— Proča čuda što aljine prave naći ćete kod našeg Rabenera. O novom komplimentiranja načinu koji je isti prijatelj naš iznašao, na primer: ja želim vašem izrezanom fraku dobro jutro; ja se preporučujem u milost vašeg izvezenog prusluka;

Znam da bi gospoje drugojače izvestije o njiovim aljinama i o tjehže djejstviju dale, no budući da naš ciniker samo jedno japundže preko tela ima, zato mislim da bi protiv dobrog tona bilo njega u društvo naše uvoditi.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

pero iz levog krila Da mi pesma bude primljena BOJ NA KOSOVU POLjU Jašemo pevajući poljem U susret oklopljenim zmajevima Naš prelepi vučji pastir S procvetalim štapom u ruci Na belcu nebom leti Pobesnelo žedno oružje Sâmo se nasred polja

moji mezimci neprebola Glave vam se već sa koca keze Ionako vas nema i nema mene Hoćete li RUŽA NAD ČEGROM Je li ovo naš svet ili nije Kraguj nam plameni s lica pada Vepar divni srce napušta Noktima se hvatamo za poslednji dah Za šta da

crna preostala krvi Ujedi stravu za srce Ujedi i oblak i kamen i vreme I otvori crnu ružu u vazduhu Je li ovo naš svet ili nije ZAPEVKA Vodama vas raspletenim nisu dali Humkama vas gologlavim odbili U krvi vam kosti mijem U očne vas

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

U to doba, kada sam prohodao, najvažniji je događaj bio: postupaonica. To je onaj lepi naš običaj da se detetu kad prohoda lomi pogača nad glavom.

da bi primamile i svaku drugu vladu, — David Mešulam iznese jedan slučaj međunarodnoga značaja, pri kome je jedan naš podanik teško stradao, radi čega moramo, ugleda našega radi, pribaviti satisfakciju.

Slučaj, koji nam je Mešulam izneo a koji je uostalom i svima nama bio poznat, bio je ovaj: naš plovan provukao se jednoga dana ispod plota i otišao u susedno dvorište u trenutku kad susedni plovan nije bio među

U kakvoj je nameri naš plovan otišao među tuđe plovke, vladi nije bilo poznato, ali je na njega tamo krvnički nasrnuo plovan domaćin i tamošnji

pas prvo nasrnuo, napusti pola očupanu gusku, dohvati jednu kamenicu i primi na sebe otvorenu borbu sa psom, braneći naš bok. Da je na takvoj situaciji ostalo, mi bi iskoristili pobedu do kraja, ali je došlo još jedno iznenađenje.

Tako se još jednom potvrdila ona istorijska istina da često mali uzroci nose velike posledice. Razume se, naš se poraz nije samo na ovome završio. Posledice velikih svetskih sudara osećaju se tek posle rata.

“ Gosti su, razume se, kao što je i red, utešili sa nekoliko reči ojađene roditelje. Tako, na primer, naš komšija, inače bakalin, rekao je: „Malo je nestašan, ali to ne mari.

Ali, ruku na srce, nije se naš katiheta zadržavao samo na biblijskim pričama; ulazio je on i u suštinu Hristove nauke i upravo zbog te suštine mal'

Kad god pišem nekom starijem po činu od sebe, ja metnem znak divljenja. Ali naš sekretar ide tako daleko da stavlja znak divljenja čak i kraj fraze: „Ti si magarac!

U ta osnovna znanja spada i to da je Zemlja okrugla, u što je naš profesor na sve moguće načine pokušao da nas ubedi. deca su bliža bogu, pa tim samim bliža i religiji.

A valja znati da je naš profesor geografije imao dosta tešku ruku i da se vrlo rado njome služio. Dok bi govorio o zemaljskim stvarima, o

“ I kako taj zadatak nije umeo tada da reši, nikad ni docnije u životu nije uspeo rešiti ga. A jedan naš veliki tragičar, koji je dogurao bio do viših razreda gimnazije te okusio i višu matematiku, eno ga još i dandanas

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Okretoh se. — Gde ćete, pobogu, ljudi?... Evo ih Nemci na raskrsnici sela — govorio je jedan naš seljak, starac. — Gde, gde? — upita zaprepašćeno komandir. — Prođoše malopre. Jedan eskadron.

Komandant divizije Terzić očajan je i poziva artiljerijske oficire. — Gospodo — govorio je on — naš položaj vrlo je težak i kritičan. To i sami vidite.

Izbeglice iz severnih krajeva, koje već danima odstupaju zajedno sa nama, ostaju zanemele, jer vide da je naš slom potpun. Njima je najteže. Kuća im je propala, dalje nemaju kud, a ovde nikoga ne poznaju.

Dok smo bili još u Ćupriji, naiđu jednoga dana meštani u naš bivak i dovedu jednoga mangupa konja. Vele, sigurno je iz našega puka.

smo pred zoru stigli na vrh stiže naređenje da se vratimo hitno nazad, jer su Bugari probili na drugom mestu, i sad je naš položaj u pitanju. Mogu nam još zaći iza leđa.

Ali naši su hrabriji i mnogo inteligentniji... Bilo je to baš pred veče... Naleti rulja Bugara na jedan naš istaknuti položaj, upade u rovove i naši naglo strčaše sa brega. Misliš da su se rasprštali... Bože sačuvaj!...

Gledam sa osmatračnice kako jedna bugarska haubička baterija u bežanju nalete na naš streljački stroj. Skoliše je sa svih strana naši pešaci. Uhvatiše je. Ali, šta vredi!

— Jeste li, gospodo, svi tu? — prelete očima preko nas. — Dakle, istorijska odluka je donesena... Naš pravac daljeg ods... — brzo se popravi — kretanja je ka moru... Ali pred nama su, kao što vidite, neprohodne planine...

— prekide ćutanje kapetan Staniša, kao da se nada ne bi li se ovo strašno rešenje izmenilo. — Dobićete... Gospodo, naš narod veli: „Dogovor kuću gradi.“ Ali mi je razgrađujemo i nije nam ni potreban dogovor...

— Bre, Grujo, ličiš mi na pevca kome su isekli rep. — Vala, gospodin poručnik, umalo da izgorim noćas. Zaspao naš požarni i poduhvati nas vatra. Ja dobro prođoh.

Vojnici se razmestili po šupama, a mi odabrasmo neke crnogorske kuće. Rekoše nam da ovde ima i crnogorske vojske. Naš komandant puka, uvek taktičan i uljudan, smatrao je da kao najstariji oficir srpske vojske treba da učini posetu

Uživaj samo. — On se spusti prekrštenih nogu, vukući i našega komandanta. A naš komandant obukao lakovane čizme sa visokim sarama, pa mu još i sablja smeta.

Petrović, Rastko - PESME

bi za njim dolazio ma jedan gori; Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao Strah ništavila krajnjeg Kad me mori. Naš sin, naš brat, naš unuk Nikad neprežaljeni, Jovan, Umre u cvetu svoje mladosti Na dvadeset i prve godine rođendan.

Naš sin, naš brat, naš unuk Nikad neprežaljeni, Jovan, Umre u cvetu svoje mladosti Na dvadeset i prve godine rođendan.

Naš sin, naš brat, naš unuk Nikad neprežaljeni, Jovan, Umre u cvetu svoje mladosti Na dvadeset i prve godine rođendan.

ucveljena majka isplakaće do slepila zeni; O jadni sine, Zar si široku svoju sobu za tako uski promenio stan! Naš sin Jovan Bio najbolji đak; Od svih drugova ljubljen I mio, Kao krin među devojke nosio muškosti znak.

Naša religioznost, naša obraćanja bogu, naš fanatizam, je svakako danas između nas i nečeg još u čije smo bivstvo tako često neizvesni.

Drvo te je moje odnjihalo na svojim granama. Sunce Ja sam vatra, vatra, oganj! Sunce, Sunce, vatreni doticaj naš iznad rođenja. Sunce Kako je smešan i napet. da li iko vidi to čudovište! Sunce, Sunce, ti ćeš umreti takođe.

Popnem li se na planinski vrh rođenja, da sagledam daljine Ili ruku neku nestvarnu kad se pojavi i uzbere Naš san, koga je reka trebalo tek da polazi, Međ odblescima čuda misao se tek s bolom razbere.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

VASKA E, kakve puške! Samo neka im ona, Koštana, zapeva, pa ne samo puške, već će i glave pobacati. A naročito on, naš brat, krasan naš brat! STANA (braneći ga): Pa nije, Vaska, samo on kod nje. Svi su tamo. VASKA Jest, svi.

Samo neka im ona, Koštana, zapeva, pa ne samo puške, već će i glave pobacati. A naročito on, naš brat, krasan naš brat! STANA (braneći ga): Pa nije, Vaska, samo on kod nje. Svi su tamo. VASKA Jest, svi. A što on da je?

Šantić, Aleksa - PESME

36 NAŠ STARI DOME 37 GOSPOĐICI 38 JESEN 39 BADNjA VEČE 40 VODENICA 41 NA PO PUTA 43 JEDNA SUZA 44 POZNI ČASOVI 46 EJ KONjICU 48

No kasno, kad se mjesec javi I prelije srmom vrh modrijeh krša, Tamo gdje u grmu proljeće leprša I gdje slatko spava naš jorgovan plavi, Dođi, čekaću te!

I svuda Prosuće se miris plavih jorgovana; I pahulje snježne padaće sa grana U naš bistri potok što baštom krivuda.

Kiseljak, 11. jula 1903. NAŠ STARI DOME Naš stari dome, kako si oronô! Kapije tvoje niko ne otvara, Po njima mirno crv dube i šara — Grize, kô

Kiseljak, 11. jula 1903. NAŠ STARI DOME Naš stari dome, kako si oronô! Kapije tvoje niko ne otvara, Po njima mirno crv dube i šara — Grize, kô čežnja jedno srce

Teško nama!... Eno, tuđin se veseli I sva blaga naša otima i hara... I Bog mu pomaže i njime se stara, A naš crni seljak crna hljeba želi. Na ubogom polju svoga zavičaja On ne pjeva pjesmu veselja i žetve...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Mitološkom odnosu prema prirodi ništa nije smetalo. U tome pogledu naš čovek s kraja XVIII i s početka XIX veka malo se razlikovao od svojih vrlo dalekih predaka.

To se lepo vidi i iz jedne stare meksikanske pesme: „Šta je naš zemaljski život? Zar ima mrtvaca među nama? Ne, oni žive daleko na nebu, tamo gde su uteha i naslada.

Kod Konstantina Filozofa odluku o „našem“ porazu doneo je „naš“ bog u skladu sa hrišćanskim učenjem da se za stradanja na zemlji dobijaju nagrade na nebu.

Ali naš narodni pevač bio je, izgleda, u mnogo većoj meri paganin nego hrišćanin. Upravo, za njega se može reći ono što je Kocju

On je bio prvi naš čovek kome su Turci učinili nepravdu i koji je osetio gorčinu izdaje. Ali nije klonuo. Pre boja, ostavljen od

dao da živi nekoliko vekova, od Dušanovog do hajdučkog vremena, da druguje sa svima junacima i da im bude starešina. Naš narod je vekovima bio sužanj, naša zemlja je vekovima bila nepregledno krvavo razbojište, pod sabljom i kopitom.

našoj narodnoj poeziji, pa i u poeziji nekih drugih balkanskih naroda koji su vekovima živeli u sličnim prilikama kao naš narod. Uzeta u celini, ova ličnost predstavlja nešto potpuno novo u svetskom pesništvu.

Zanimljivu belešku o hajducima ostavio je Vuk Stefanović Karadžić u Srpskom rječniku: „Narod naš misli i pjeva“ — kaže Vuk između ostalog — „da su u nas hajduci postali od turske sile i nepravde.

Ali, ako je za poređenje umeo da pronađe raznolike forme, i vrlo originalne pored stereotipnih, naš narodni pesnik — i to je njegov najkrupniji nedostatak — mnoge i mnoge situacije izražava uvek na isti način, istim

No po metodu opisivanja naš narodni pesnik, uglavnom, ne razlikuje se od Homera. Svi naši opisi, bili ošpta mesta ili ne, mogu se — kao i Homerovi

Tako isto, mada u manjoj meri, postupa i naš narodni pesnik. Homer, na primer, slika (u Ilijadi) Parisovu opremu prikazujući njegovo opremanje.

Homer, na primer, slika (u Ilijadi) Parisovu opremu prikazujući njegovo opremanje. Na isti način naš narodni pesnik prikazuje Grujičino odelo i oružje (u pesmi Novak i Radivoje prodaju Grujicu): Uranila

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Ma šta ti to gunđaš? — upita ga Jovanče, njegov drug iz klupe. — Ništa. Naš se učitelj zove „gospodin Paprika“Javi dalje.

Oho, evo ga! Evo još dvojica! Iha, brzo hvataj, u njedra trpaj! Naš bjegunac, zadihan i crven, već je bio na ivici Prokina gaja.

Mačka na polumračnom tavanu seoske kuće, uz opasno zuzukanje osa, koje su mališanu smetale i pokvarile mu majstoriju. Naš preduzimljivi Stric sad se ponovo postavio u zasjedu da sačeka ove dvije delije koje su čamile u školskom zatvoru, „u

Stric je dokon jahao na grani stare bukve, a Jovanče i Mačak su vodili ozbiljan razgovor. — Kako ti se dopada naš logor? — ispitivao je Jovanče. — Dobro je sakriven u hladovini... — A šta ćemo kad udari kiša?

Tu je još dugo čučao u žabokrečini, krstio se i gunđao: — Oče naš, iže jesi, ono je bio sam đavo! Kako li je samo naoružan, sve zvoni!

Stric se prosto zavali od smijeha: — Aha-ha-ha, čuješ li, Sivče, kako naš junak struže! Još nekoliko puta zapitao je Sivca šta misli o Mačkovoj hrabrosti, ali kako se magarcu očito nije

radio je dugo godina u Americi kao rudar, farmerski radnik i kauboj (čuvar stoke) a kad se otuda vratio, miješao je u naš jezik mnogo engleskih riječi, ženu Maru zvao je „Meri“, oca Đurđa „Đan“, a sina Nikolu „Nik“.

— Dječaci! — poče Jovanče. — Mi se moramo zakleti da nećemo nikom kazati gdje se nalazi naš logor, da jedan drugog nećemo izdati i da ćemo jedan drugog svuda braniti i pomagati.

Vanjka Široki koji je čitavo vrijeme ćutao, odjednom se javi: — Naš je Nikolica najmanji meću nama, a ipak je učinio za naš logor više od nas sviju. Ostavio je tamo ono što najviše voli.

Široki koji je čitavo vrijeme ćutao, odjednom se javi: — Naš je Nikolica najmanji meću nama, a ipak je učinio za naš logor više od nas sviju. Ostavio je tamo ono što najviše voli. — Bogami, baš jesam! — iskreno priznade mališan.

učitelj iznenadio je Boku baš kad je ovaj pred čitavim četvrtim razredom glasno recitovao svoju najnoviju „pjesmicu“: „Naš učitelj baš je slika, nos mu crven ko paprika!“ — Sad će se tebi crveniti nešto drugo!

— Pa ti si se otimao da prvi uđeš, ti si otkrio pećinu, lampa je tvoja. — A ti si naš komandant — prekide ga Mačak. — Ti treba svuda da si prvi.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Neka nam da, ako n bludnim sinovom, na naš prst prsten i obuću nam na noge, ako i nismo podnosili prekodna tegobe i od sunca peče!

BRZI KONjANIK A naši zli i dobri danci ujedno ka i senka skoro promiču i prolaze nam. Naš život, kano brzi konjik hitro ide da nas stera i skupi na kraj sveta, koncu nam žitka ovoga.

I ostali naš ovaj privremeni požitak svetopodobno i bogougodno bi dokonali, i pravovernu našu vojištansku gospodu, — junačne nad

I što naš gospodin jošte čini na vodi? Posvećuje sve vode, a i zli, ličući mu na krv. PESMA LjUBAVI I STRAHA Za koga je strah, —

Blaga vnosit vsa v dom naš sa soboju, Đavol musit ustupiti sa zloboju. Tešite se s togo že Hristos va veki Carstvovati budet v nebe s čeloveki...

Ušla si na veselje tvoga gospodina, ama i naše si veselje, ti sama u našoj griži. Kade si nam za potrebu na zemlji, ti, naš grad velikoga cara, mesto tvrdo koje će nas od svakoga zla zakloniti, i skoro trčiš nam u pomoć ka jelen.

Ta što je to, o dragi gospodine naš vladiko? Ti si samo jedan prav i istinit i prav je tvoj sud, te svakome po sebi izdaješ poslove svoje i u tome po

Mnogi i od sinovstva im odreku se i svega očina im dobra odrinu ih. Ama naš od Boga nam dat sudija, naša svest ne čini s nama tako, niti nas nikad ostalja ne svetujući i karajući; ako jedanput,

znate li vi to, nisam li ja vama mnogo vikao i govorio, podajte vi mira detetu i ništa mu zla ne činite, brat je on naš, od jednoga otca smo svi mi! I eto, sad je prispelo ono dobi te njegova se krv izsikuje iz naših ruku!

bedenu moleći suzno se moljaše govoreći: »Smilostivi se na nas grešnih rabeh tvojih, vladiko gospode Isuse Hriste, Bože naš! Ustani, i pomozi nam da se raziđu vrazi naši i iščeznu ka dim, te istiju kano vosak ispred sile vatrene.

Ali od njih pohuljeni Hristos, Bog naš kojino svuda vidi gde se što čini, izaradi namoljenja mu za hristjane da ne izginu presvete device Marije blažene mu

Tuđu štetu mnimo nego li naš koji dobitak, da je bolji. O NEPOTREBNOM KINjENjU TELA Ako li se ko hvali, jer ne jede mesa ni vina i rakije pije, što

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Sve ovo moralo se ispričati da vide čitaoci pred kakvim je ambisom vrlo lako mogao biti i naš junak Mane kujundžija. Po rešenju familijarnog veća, Jevda uze preda se jednoga dana sina Manču.

E, kako to?... Niki me ič ne pituje, a belkim sam majka!... — E, — uzdahnu Tasko —— toj si je, Jevdo, naš k’smet...

Predi nâs naši stareji nas ne pitaše; a sag nas pa naša deca ne pituju! Toj ti je, Jevdo, što kaza’, otoičke, naš k’smet!... — Ama, bata-Tasko, neje mi men’ muka ni stra’ za toj! Neje, dve mi oči!

“ — Eh, eh, adžamija, pa ludo... — Vide li, Jevdo, što ni s napraji odi naš varoš?! — Leleee! — huče Jevda. — A tatko mu Petrakija turi ga u novine i reče: „Od danaske mi veće Mitanče neje

(Dade si jednu nogu na prvoga muža Ciganina, pa se udade za Miču.) Poznaše se lasno. Seća se sve ubavo za naš varoš!... „Bre, zar takoj napraji, Miče?“ Zbore mu naši. — „Što će prajim!“ reče. „K’smet!

Ali, iako je hadži Zamfir imao stroge i, tako reći, nesuvremene poglede na školu i pismenost u odnosu na naš ženski svet, ipak, baš u isto to vreme, nije nalazio da je to tako strašno ako njegova mezimica, njegovo čupe Zone,

— Leleee! Što se napraji odi naš varoš i odi devojčiki u sadašnji zeman! Tugooo! Nema više devojčiki!... Beše!... Beše!... Sag tatko i majka — ništo!

Kod Mane kujundžije se, naravno, najduže zadržaše. Na njega i drvlje i kamenje!... — Ako si ne begendišeš u naš varoš, ete, nikoga, što ti, demek, niko neje sproti teb’, — lasno za toj!...

— Lasno, mori, za toj! — umeša se tetka Doka, i na veliko zaprepašćenje njihovo dodade: — Čorbadžijske kuće mnogo su, i naš Mane — jedan si je pomeđu momci i trgovci i čaršilije!... — Ama neje to!... — ljutnu se Jevda.

Red li je? — nastavlja tetka Taska. — I Zona, i Kalina, i druga inka!... Pa biva li, majke?!... A ubavo si reče naš, ete, Božin dungerin: „Dve lubenici, reče, pod edna miška — ne se nosat!

eli kad me pituju, eli kad si ćuti i promine, te sal gleda na men’, a duša gu se smeje što gu je, ete, kef zaradi naš rezilak i sramotu!... Gospod gi sudija, — kune Tašana. — E što gi je milo da l’žu i zbore kad ništo neje bilo!

nije ni do redakcije i ekspedicije, ni do ajnlegerke, nego do urednika, jer je — pisalo je u listu — direktor i glavni naš urednik svu noć lumpovao, i sad, pijan kao zemlja, spava, i ne zna ništa ni za sebe, a kamoli za list“.