Jakšić, Đura - PROZA
Ni crkvu nisu poštedeli: neka i ona svetli sinovima pravoslavne vere!... Naša je gomila videla plamen; osećala je da je to mrtvačka sveća na grobu srpskih vitezova!...
Sigurno je mislio: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo — a šta dobismo!... Braća naša i deca naša u krv zaplivaše da iz nje izvade potomstvu svome najdragoceniju biser-školjku — pa...
Sigurno je mislio: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo — a šta dobismo!... Braća naša i deca naša u krv zaplivaše da iz nje izvade potomstvu svome najdragoceniju biser-školjku — pa...
Ah, gospodine, ovakvim jadnicama ta je reč nepoznata, naše prazne grudi ne osećaju melem njene sadržine, a duša naša, suzama pokajanja izobilno topljena, zaboravila je na nade blagu utehu — smrt je sve što nam u časovima gorkog očajanja
Prokletnici!“ Naša mala, siromašna kućica beše na kraju sela. Tuda su često prolazili Madžari. Moj otac ih nije mogao gledati, obrnuo je
„Zar skitnicama i beskućnicima da izdamo našu hranu“, rekoše, „a naša deca da gladuju!... Dajte nam novaca, i mi ćemo otvoriti gvozdena vrata naših žitnica“. „U sirotinje nema novaca!
“ „Nema ni hrane!...“ odgovarahu nemilostivi bogataši. Poskapaćemo od gladi!“ Oni slegoše ramenima i ćutahu... Naša je kuća poslednja u brežanskom kraju.
čiča-Markom u okovima leži; tamo, opet, na onome kraju što je Galatima okrenut, pod onim suvim bagrenjem, onde je naša ostavljena kućica koju su Madžari tri puta palili, u kojoj sam ljubila i plakala...
domaćini, a ja bejah njihov gost iz daleka, primljen i ugošćen, a po tim mrkim planinama šetao sam se baš kao naša gospoda po parkovima, s tom samo razlikom što mene u mojim mislima nikad ne uznemiravaše muzika ili cerekanje
Da li sa išaranih duvarova ili zbog šarenih gostiju? Znam toliko da u Srbiji malo koja palanka naša nema „šarene kavane“, a svaka kavana ima i šarenih gostiju... Eno, pa ih gledajte!
Baš pre, kad ono beše svadba vrajla-Jucina, pripoveda mi naša gospoja protinica da je u tas bacio dva nebušena cvancika, a kad mu je uoči Sv. Nikole g.
1871. BELA KUĆICA Davno je to bilo, al’ tek ima još ljudi koji se sećaju kako je naša mala Srbija u ono vreme izgledala. Putovi kako je bogu volja!
Obradović, Dositej - BASNE
Eto kako su postala sva prividjenija i strašilišta, letući zmajevi, vile i aždaje. jednu noć na mesečini, naša stara sluškinja Ugrinka uplaši se od svoje seni; jao njoj kukavici, vikne, pak beži koliko igda noge mogu.
dostojni su ne samo prevare no i poruganija; prvo: što nepravedno, a drugo: što budalasto žele i zapevaju. A naša nas baka uči da ako što u srditosti i strasti i rečemo da ćemo učiniti, kad se gnjev i strast utole, o tom ni da ne
odnekud; lepi su, neka ih pridodam ovde: Čto libo djejem, zlo ili blago; Mnogocjeno li ili zjelo drago, Vsja djela naša, dobra i lukava, Vsjem budut javna, ne molčit bo slava.
da od vražde među komšijama i od pametozlobija za prve obide nikakvo se dobro ne rađa, nego zlo i nesreća i njihova i naša; a od blaženo|ga mira, slatke ljubovi i soglasija, opšte komšijsko blaženstvo i blagopolučije proizlazi: zato sve
A kad pozove, onda — il' nam se hoće ili neće — moramo putovati. Naša je sva dužnost starati se da kad nas pozovu, da smo gotovi poći s čistim od zlobe srcem i sovjestiju.
zašto poznati koga još ne poznajemo, to nam je vesma polezno, znajući kako ćemo se unapredak s njim vladati, Zato naša poslovica veli: „Ko me brzo prevari, hvala mu.
” Umerena ljubov pohvale i razumna želja slave i lepa imena božestveni su darovi, prirodno usađeni u srca naša, koja kad se razumno upravljaju k svakoj blagorodnoj, svojstvenoj i opštepoleznoj dobrodjetelji nas vozbuždavaju,
Radost i skorb dve su sestre, veli naša basna. Sad da vidimo koja je od njih pametnija. U radosti i blagodenstviju čovek zaboravlja sebe i boga.
Ovo nam lepo kaže naša stara poslovica: „Niti budi ovca među kurjaci, niti kurjak među ovcama.” Kako celo opštestvo, tako i svak ponasamo,
Naravoučenije Telo naše dužni smo hraniti na takovi umereni način da je zdravo i krepko. Duša je naša u takovom sojuzu s telom da kad je ono zdravo i trezveno, i ona je takova, i sposobnije svoja djejstvija črez um
mi uprav dobro želiš, meni i mom porodu, kako sama svedočiš, a ti odstupi i udalji se od nas koliko dalje možeš, zašto naša je narav taka da koliko znamo kurjake dalje od nas, toliko su nam prijatniji; a kako pomislimo da su gdi blizu nas,
Za takove učene lepo priličestvuje ona naša poslovica: „Gdi su kola mudrosti, tu su dvoja ludosti”, i baš je tako u onome koji je tobož učen a lukav i zao.
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Pisana je ista čaša i vašima, i našima: u mrtvom svetu, krv će naša preživeti u vàšima! ŠLEMOVI 1. Ozbiljni Englezi, s licem u kaljuzi, s nosem kraj cveta čiji miris nesta!
TOBDžIJA SVOME KONjU NA KOME SE VRAĆA IZ RATA Da kolika je, svetica naša, zemlja! Izađe sunce iza Gojkove kovačnice, obasja lipu pred crkvom, orah pred osnovnom školom, ambar, opštinu,
On nas uči prosu i pepelu, on nas uči rogom, on nam put pokazuje kokošijom nogom! Na tom putu naše slovo bledi, naša nit se tanji, selimo se u krtice i mrave!
Zar mi u Boga verujemo manje nego kuvarica u pijačnu vagu? Zar je naša nada u Gospoda manja od nade ribara u crva? Koliko vredi naša tvrda vera? Litar ulja? Kilo soli? Tovar drva?
Zar je naša nada u Gospoda manja od nade ribara u crva? Koliko vredi naša tvrda vera? Litar ulja? Kilo soli? Tovar drva? Da li će nam ova druga vera trajati duže nego ona prva?
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
) „Ode naša vojska sa visa na Valjevo ali ni u polovine nije bilo oružja (jer su bili Turci pređe sve pokupili što se nije moglo po
godine [28. februara]. „Mi smo gonili Turke do Čačka — priča dalje moj otac — naša je vojska bila iz same valjevske nahije.
Sad naša tri kneza dođu u knežine, ali jošte uz put idući poruče svaki u svoju knežinu, opredele dan u koji će doći od svakoga
” I tako se svrši i poreza razreže, i posle knezovi kupe i veziru odnose. (Najvećma su na glasu bili u ono 12 godina naša tri kneza valjevska, i knez Ranko [Lazarević] šabački iz Svileuve; knez Nikola iz rudničke, knez Petar iz ćuprijske;
Vezir dade vojsci rakije i vina na naš Božić, i naša vojska, igrajući i pevajući, zapali one kolebe od trske pored kasarne, i iz te vatre pukne jedna puška i ubije nekoga
) Ja sam svuda po gradu išao s buljubašama moga oca; išao sam s ocem i veziru. Naša vojska gotovo sasvim je u gradu vladala i sav grad bio je gotovo kao opljačkan: ni na topu, ni na pendžerima nigde ni
To sve vidi paša, ali nema kud. Ta je naša vojska od pre našeg božićnjega posta s mojim ocem u Beogradu stajala, i grad čuvala, do naši̓ uskršnji̓ posta, dok se
” — Ja mu kažem, da se nije samo naša familija s Turcima zavadila no skoro polovina naroda, i da su na Savi ćuprije, opet se ne bi lako moglo preći, „nego
Turci padnu na konak u Svileuvu, u pokojnog kneza Ranka iliti popa Luke Lazarevića, i po selu pritisnu ̓arati. Naša im vojska preseče put od Valjeva, i pođe na Turke; a oni naprave od avlija meterize i stane se, a sela donosila su im
preseče put od Valjeva, i pođe na Turke; a oni naprave od avlija meterize i stane se, a sela donosila su im ̓ranu; a naša vojska bila je u planini Gomilici; i tako svaki dan puškaraju se.
No kad razumem da su Turci Šapčani, Zvorničani i Srbi Jadrani od Beljina u Svileuvi, udarim na Gomilicu gde je naša vojska.
No Kedić i Milivoj s druge strane Valjeva kad vide vatre ispod Valjeva i plamenje, oni pomisle da je naša vojska udarila i sa dnu Valjeva počela paliti, pa jedan iz Vrane u srpsku varoš, a drugi na Brđane u turske kuće slete
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Kad beše nasred vode, dok dete poče da se cereka; ne smeje se kao ostala deca, nego nekako sasvim izvraćeno: »Naša glava! ha, ha! Naša glava! ha, ha, ha!
ha, ha! Naša glava! ha, ha, ha!« Osvrte se Radan, a ono izvadilo iz torbe glavu šećera, pa odlomi ozgo jedan okrajak i zagrize.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Kako?... kako?... Zar nema nevaljalih ljudi?... Zar nisu mogli podmetnuti onde pare? — Tek, tek, teško nama!... Naša je kuća prokleta!... Na nju pljuju i bolji i gori!... Čak Sima... Sima beži od moje kuće!... Teško mi je...
Da bar hoće da razgovara! Pa kad bih mu ja kazao: kako je to čovek kome odistine leži na srcu naše dobro i naša ljubav — on bi video da je tako. Ali šta ćeš mu, kad neće ni da te čuje čim Turčina spomeneš!...
Stanko nabra veđe. — A što? — upita. — Kuća će nam u plamen buknuti. — Ivanova, a ne naša! — ciknu Stanko, a oči mu sevnuše. — Šta sam znao! — sleže ramenima Aleksa. — Tek mislim, bolje je skloniti ih!...
On će udariti ovuda drumom, jer mu je namera prodreti do Beograda... Vojske ima mnogo, ali to nije ništa!... Naša vojska nije onako velika, nema ni onoliko oružja, ali ima više srca!...
— upita Stanko. — Rekosmo! — odgovoriše ovi. — Onda, Krstivoje, brate, neka ti je u amanet naša stara majka i ova nejač!... Ja u kući ostati ne mogu! Naoblačilo se nebo nad jadnom Srbijom.
Dučić, Jovan - PESME
PESMA 169 NAŠA SRCA 171 MOJA LjUBAV 172 OČI 174 ČEDNOST 176 NOMADI 178 VELIKA NOĆ 180 ZA ZVEZDAMA 181 STVARANjE 183 MIRNA PESMA 185 TREN
Mrak bolesne noći zasipaše prahom Platane po vrtu, jezero prozirno; Naša srca behu ispunjena strahom Tuda, gde sve tako umiraše mirno.
sazda sunca i plod oranice, Bio si samo Slutnja, bolna i stravična: Jer svaka Istina duha znade za granice, Jedino naša Slutnja stoji bezgranična.
tamnoj sreći I reč jednu novu ako bude dao — Ko će znati da sam nekad iščezao Jer tu reč čudesnu ne umedoh reći! NAŠA SRCA Ko zatvara vaše oči nebrojene, Srca, srca, srca?
I dok je sve mračna bezuvetnost stegla, Ima jedno mesto gde je prsla uza: To je gorki prostor u koji je legla Ta naša samotna i iskonska suza.
III Ti si luka gde se saviju sva jedra, Put kud bespovratno pređe noga naša, I sedam vlašića jednog jutra vedra, Poslednja molitva i poslednja čaša.
KNjIGA TREĆA: CARSKI SONETI Prijatelju dr Vojislavu D. Marinkoviću CARSKI SONETI CARICA Ti si lepa naša carica u kruni, S deset dubrovačkih paževa; i greje S tebe sjaj dragulja što doneše puni U Kotor brodovi s Kipra i
VARDAR I usta prorokâ i mišca junakâ, Napiše se snagom tvoje svete kapi. Sad kroz naša srca idu krupni slapi Tvojih svetlih struja i ognjenih zraka.
Kao tvoje ždrelo što ne zna da skrene, I međe su srca nemenljive, preke: Naša duša ima boju naše stene, I naša krv teče kud i naše reke.
Kao tvoje ždrelo što ne zna da skrene, I međe su srca nemenljive, preke: Naša duša ima boju naše stene, I naša krv teče kud i naše reke.
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dade naša duša. 2. OSTRVO PAPAGAJA Ostrvo bez ljudi, u predelu mora kuda brodovi nikad nisu prošli.
Beše tada slavna a sad si i sveta, Pevaj sva krvava kroz njive i luge. Naša zvezda slave sad i dalje cveta: Pre svačiji sužnji neg ičije sluge.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Zar ti, zaboga, nije žao da ja pod starost čekam od drugoga koru hleba, i da ova naša dečica služe tuđinu?... — Pa onda poče jecati. — A šta si ti uzela mene zaklinjati decom i plakati nada mnom živim?
A naša mati sedi s nama u drugoj sobi; oči joj crvene, lice bledo, ruke suhe, i čas pô ponavlja: „Bože, ti nama budi prijatelj!
Slomljen brod potone, i ništa se više ne vidi. I samo još što san iz polomljene parčadi stvara nejasne slike. II Naša škola bila je u jednoj prostoj daščari.
Od neko doba naša se prepiska vrze samo oko Ane. Ja to činim, valjda, stoga da ti ne bi pomislio: „A, sad se ućutao, sad ništa o njoj ne
Kô bajagi slike, a izgledaju kô da ih je naša kuharica brkljom pravila. Ja se protivih i držah krepko otvorenu knjigu koju ona pokušavaše da zatvori.
Pitao sam ih, kao u šali, šta bi oni radili kad bih se ja oženio njome, šta bi rekla naša mati na sve to, itd., itd. Pismo je bilo napisano pola u šali pola u istini, ili, bolje reći, tako da sam se ja u svako
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
I jedan i drugi pop iz ovog mesta gde se naša priča razvija, mogao je začudo i za pripovest mnogo krofni pojesti. Već čisto čovek da ne veruje!
Pa tako je to bilo i leti i zimi. Eto baš u petak, kad i otpočinje upravo ova naša pripovetka, čim se spustilo veče i večerali, dig’o se pop Spira i pregrnuo popadijinu zimsku veliku maramu, kojom se
— Ta ono znate, to bi značilo iskušavati boga kad bih odmah tražio to. Treba se upražnjavati u strpljenju, to je naša prva dužnost, velim ja! — dodade g. Pera. — Ta, no, no!
— Baš krasan, fajn mlad čovek! — veli gđa Sida. — Kako samo lepo govori, k’o iz knjige. Badava, naša Bogoslovija može se pofaliti što tako vaspitana mladež izlazi iz nje. Fini mladić k’o iz štifa, k’o iz štifta!
sretnije matere što im ćerke nisu tako pasionirane za nauku i za čitanje, pa kažem u sebi: »Bože, kako je, eto, ova naša gospoja Sida srećna mati!
— Eto, sad ja na kraj srca!... Ta jesi vid’o samo kako su saletile onog jadnog momka, pa ne može naša Juca do reči da dođe... — Pa... neka! Šta to fali! Može se sutra, preksutra sita narazgovarati.
Ako je za razgovor, to kod vas nikad nije izgubljeno. — No, i ti si mi neki krasan otac! Ta i kud će se ova naša meriti s onom njenom!! Tako i na balu, tako svud, svud... Uvek ova naša ode u zapećak. Ta znam je samo na balu!
Ta i kud će se ova naša meriti s onom njenom!! Tako i na balu, tako svud, svud... Uvek ova naša ode u zapećak. Ta znam je samo na balu! Ono ima, ima igranja... al’ ono njeno... već, već...
Sem toga, videće šta je bilo i u jednoj i u drugoj kući posle onog događaja. »Svako čudo za tri dana«, veli naša poslovica; pa tako je bilo i sa ovim događajem.
Kad je bila blizu Feudvara, Susrela je tri mlada drotara: »Di sa pošla, Madžareva Julo? Di da ideš, naša biti moraš!«... Jedan skida zlatne belenzuke, Drugi skida dukate sa vrata, Treći veli: »Poljubi me, Julo!«...
Ta otac je tek! — Ćiro! To je već štogođ drugo! Drugo je naša Melanija, — a drugo ona njihova landpomerance!... Mladić lepo vaspitan, izobražen, pa traži spram sebe i svoga
— smeje se putnik — ne zamer’te mi, al’ vi lepo govorite srpski; a ja sam već sasvim mislio: naučila, bome, naša gospoja Jula tamo nemački, pa se odrodila, pa srpski ni beknuti.
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
Ne pamtim ko beše, samo znam da ga mrtvog našli negde u jendeku, u kipti, i poneli ga. Pa, pošto je naša kuća bila prva od ulice a onako visoka, okrečena odudarala od gustog mraka i kiše, to ga doneli k nama.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
— Ne znam ništa o tome. Popa zove popadiju. — Znaš li ti što o tome kako je naša Jelka udadbu Savkinu ugovorila? — Ne znam ništa. — E, pa dobro, gospodar-Čekmedžijiću.
— Ah, Beč, — to se ne zove putešestvije. Putešestvije je kad se ide nah Pariz, nah London, kao što je naša madam guvernant pravila — to je! — A jeste l’ bili kadgod u Beogradu? — Nisam. — A u Šapcu?
— Uzmite za iskrenost što ću vas sad pitati. Kako vam se dopada naša Marta? — Prilično. — Tako isto i ona o vama kaže. — Milo mi je! — Čula sam da biste je radi uzeti.
— Razumete miraz? — Pogodili ste. — Naša Marta ima hiljadu šajna, i to odma’ gotovi’. — To je malo; jako sam se istrošio.
— Taj neće na štetu biti, štaviše, učen čovek, može od njega svašta biti. — Pa, vidite, još štogod da vam kažem. Naša Marta je tako vaspitana da može celu kuću sama voditi, i pokraj toga, što se njenog razgovora tiče, može među
— A venčanje? — Ja mislim, može biti do četiri nedelje, — reče čika-Gavra. — Ja držim da je to vrlo rano, jer premda naša Marta ima već dosta spremljeno, al’ sam rada da još pripravimo. Zato neka bude šeste nedelje.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Sluti, ona, na primer, da je od svega ovoga što se radi u ovom grozničavom krtičnjaku dole, jedino dobro ono što je ona naša velika sestrušina Rusija, svršila. Tako mi Boga jedinoga samo je ono dobro, a sve ovo drugo je ništa.
I opet ja ne mogu a da ne slutim: kako je jedino dobro ono što je ona naša velika sestrušina uradila, jer jedino tamo nevidim onog starog crvljivog nameštaja i soba mi se njena čini čudom
Afrika
Odjednom smo sasvim u mraku. Jedino se još belasaju naša odela. Vraćamo se između bengaloa kroz gustinu tropskog rasadnika koji se, ne znamo na kojoj liniji, pretvara u
To isto sunce što je na našim širinama dobri i mili drug, pod čijom se toplotom prijateljstva rascvetava naša krv, ovde je za belca najveći dušmanin, jedini neprijatelj koji ga prati u stopu i s kim se ne može izmiriti.
dok se spremamo da ležemo, svi crnci dolaze na naša vrata i ljubopitljivo nas gledaju To je prvo veče da imam da noćnim sa N–om.
Predeo je bio beskrajan, a naša kola na njemu: mala pokvarena igračka. Šofer je radio na rasklopljenoj mašini a svi naši crnci bili su oko njega.
Put od Bamaka do Badumbea je velike lepote. Velika žuta trava savane, zlatna kao naša zrela žita, ali toliko viša i krupnija, njiše se između džinovskih grčevitih stabala fromažea koji će se uskoro krvavo
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
se (premda su gdikoji baš ovim povodom to isto napominjali), no iz toga najviše uzroka ovo navodim da se vidi kakve je naša literatura sreće, gdi sirječ spisatelji sve sile uma svoga na privatna djela obraćaju, a k sočineniju djela jednog,
MIŠIĆ: To je baš šteta! Ovi su konji prvi bili u varoši. Ali kako se to baš tako dogodilo? JUCA: Znate kako naša poslovica kaže. „Skup dvaput plaća.
BIVŠI, PETAR JANjA: Eto moja verna Petra. — Sinko Pero, da sučiš rukava i deriš Miško i Galin, da si pomognimo u naša nevolja. Jesi razumio? PETAR: A? JANjA: Prokletu uvu tvoju! (Mišiću.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Sad znamo što smo puni rana! Voze ga u arište kao aramiju i rebelijaša, jer traži naša prava! Za nas nema suda. Nego arište i dva husara! Ubiće ga, pazi šta ti rekoh, u arištu Oseka!
Ja ću moliti moga starca, Stritceskoga, da tera sve to do visokografskaje ekselencije grafa Gajsruka. Čuće se i naša!
Ana, viseći na ruci Pavlu, veselo se sad smejala: „Čim od tebe stigne poruk, Pavle, eto nas do Beča, da tražimo naša prava!
– Ne damo ljude da oru i kopaju, za Herrschafte! Mi smo privilegovani nacion! Krv naša je rasuta širom Evrope. Ovo je naša zemlja, na sablji dobivena – mit dem Säbel!
– Ne damo ljude da oru i kopaju, za Herrschafte! Mi smo privilegovani nacion! Krv naša je rasuta širom Evrope. Ovo je naša zemlja, na sablji dobivena – mit dem Säbel!
Začuđen stvarnošću, koja biva sasvim drukčija, nego što je naša volja želi da bude. Stvarnošću, koja je sasvim neočekivana, a ipak posledica naših, sasvim drukčijih, namera.
To je velika sramota, i Vijene i Srba. Velika naša nevolja. Ni prva, ni poslednja. Šalje im se neka milostinja, tek da ne pomru od gladi. Pisalo se i Plackomandi, pa ništa.
Treba piti, kaže, da sve naše brige zaboravimo. Um je naš za morem, a smert naša, možda, za vratom. Pop se onda zagleda nekud u daljinu i prestade da pije.
Da mu to ni naša huda siromaš nikad neće zaboraviti. Klanjam mu se i došao sam da svedočim kako sam otišao do Beča kao i drugi i dobio
Ni pesma naša neće se tamo čuti, kroz koju godinu. Rosijski ambasador u Beču, kaže, čini Austriji veliku uslugu, kad nas preseljava u
Ni jedna naša fesara, majku im, nije dotle stigla! Božič nije ni sanjao, šta se njegovoj ženi sprema. A Božička je, o onom što se
Pri tome je svima njima dala i kuće podići. Kakvih naša nacija nikad nije imala! Brat je lagao, bratu. Nije bilo onda čudo da je, te jeseni, navala Srba, kroz Karpate, bila
Teodosije - ŽITIJA
čuđahu se čudesu čudnome koje Bog učini s njim, i svi ga grljahu govoreći: „Mreža se pocepa i mi se izbavismo, pomoć je naša u imenu Gospodnjem.
Jer kada ste vi otišli od nas zemlja se naša bezakonjima najšim oskvrni, i ubijena postade krvlju, i u plen inoplemenicima padosmo, i neprijatelji naši ismejaše nas,
A ponekad bivamo kažnjeni za naša sagrešenja, što se ne kajemo za zlo i ne obraćamo Bogu. „Jer mnoge su rane“, reče, „grešniku, a onoga koji se uzda u
I često roditelji njegovi povodom toga bejahu neraspoloženi zbog njega, i govorahu mu: „Bruko porodice i sramoto, naša, zašto sa društvom radovati se ne izađeš, nego svagda ćutiš i bezglasan kao da si u žalosti za kime hodiš?
Teško meni, slatka moja svetlosti, kako te se liših? Gde si se svio? Gde si sad kada si mene ostavio? Mati me je naša tebi ostavila, a ti si me nemilostivo u pustinji samu ostavio i begom odbegao jesi.
Tebi se među ljudima mesto ne nađe, pa si u naša prebivališta došao da nas proteraš, i naše stene i peštere sebi u deo nepravedno nasledio jesi.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
“ Naša je „da ginemo i krv prolivamo, da junački amanet čuvamo, divno ime i svetu slobodu“. Kao što je napred rečeno, ova dub
Srbi starci, koji bejahu živeli u slobodnoj Bosni, govorili su omladini: „Naša je vlastela bila ovakva kao i ova gospoda, a propala je u Kosovskom boju“, i nastavili su pričati o podvizima Miloša
godine, i stari ljudi govore danas o vremenu kada su svi bili vezani jednom verom („naša edna vera, risjani ljudi“). Izuzevši u kosovsko-metohijskoj oblasti i dalje do Prilepa ovi ljudi nisu imali u narodnim
Njihovo ponašanje i držanje su bili puni dostojanstva. Kod seljaka su uživali vrlo veliki ugled i oni su ih zvali „naša moćna gospoda, zveličajna i zmožna“.
Nušić, Branislav - POKOJNIK
Kad smo se posle jedanaest vratili, prošli smo kroz ovu sobu – ovde je odmah naša soba za spavanje – i, koliko sam ja video, sve je bilo u redu.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Izvukli smo se iz vrbaka noseći čitave naramke u naručju, ali naša odela bilo je žalosno pogledati. O cipelama da ne pričam.
Fabrika mog očuha bila je malo po strani i njen je dimnjak nadmašivao sve kuće, pa čak i tornjeve crkava. Naša gimnazija, sagrađena u nekoj mešavini gotike i baroka, sa čitavim čudom kulica na krovu, izgledala je kao kartonska
Ne, to nije dolazilo u obzir! Stanika, takođe! Naša zgrada nije imala zvono. Zato su ga imale druge i sve je to ličilo na primenjen čas psihologije.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
— To sam baš ljubopitan videti. — A banda ta ista, naša banda. Čamču zovu gosti, ištu karte. Sad već Šamika sve zna. Popije, plati i udali se. — Doći ću, — izlazeći reče.
Međutim će se o tome i sa ocem dogovarati. Sastane se sa ocem. — Otac, Lujza će opet biti naša, i da ne menjam veru. — Kako? — Poručila mi je da će doći u Budim.
— Mogu vas od matere zaprositi? — Možete. — Ako bude protivna? — Dužnost je zapitati je, drugo je naša stvar. Ugovor je gotov. — Vidite, Juco, i ja sam nesrećan. Prvo u porodici, kao što je svetu poznato.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Sladost jest i naša Rusija. Bogu tvorcu molim sja da uzrju put svoj i Rusiji pojdu. Ime Rusije! R – jer je Roždestvo.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
do 15. godine, što ukazuje na povećan značaj koji pridaje naša patrijarhalna kultura upravo ovim važnim, kriznim fazama u razvoju.
Na primer: „Tako mi dece!“; „Porod ne odgajila!“ itd. U jednoj od pripovedaka Vuka Vrčevića kaže se da je „naša starinska kletva vazda najteža bila: ’Tako mi se ne utrlo tri sjemena: ljudsko, skotsko i zemaljsko!
Osim primarno umetničke literarne funkcije, naša narodna književnost ima i izrazitu etičku, vaspitnu funkciju. Tihomir R.
), kao i sposobnostima apstraktnog mišljenja i zaključivanja.⁵⁶ Naša usmena književnost, počev od najmanjih govornih tvorevina (izraza, izreka, zdravica, poslovica, pa do priča i epskih
Dakle, slobodno se može reći da je naša usmena književnost, s obzirom na njenu visoku estetsku i etičku vrednost, bitan činilac ne samo govornog razvoja deteta,
⁵⁴ Đorđević, T. R., „Srpski folklor“, u NNŽ, tom 4, Prosveta, Beograd 1984, s. 19. ⁵⁵ Vinaver, S., „Jakob Grim i naša narodna poezija“, Jugoslovenski rasvit, 3—4, 1934—1936, s. 82.
136. ⁶⁰ Maretić, T., Naša narodna epika, Nolit, Beograd 1966. ⁶¹ Đurić, V., „Srpskohrvatska narodna epika“, Antologija narodnih junačkih
S., „Igra i njena uloga u psihičkom razvitku deteta, Predškolsko dete, 1, Beograd 1971. Vinaver, S., „Jakob Grim i naša narodna poezija“, Jugoslovenski rasvit, 3—4, Beograd 1934—1936. Volf, B. L.
Maretić, T., „O narodnim imenima i prezimenima u Hrvata i Srba“, Rad JAZU, 81—82, Zagreb 1886. Maretić, T., Naša narodna epika, Nolit, Beograd 1966.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
risa u kavezu koji kao čovek tamnicu lomi, za svako gonjeno zvere, za zverinja srca životu odana, za sva njihova i sva naša zverstva i dobra bogodana, pomilovanja! ZA BOGOVE Tražim pomilovanje za bogove, za glas rđavi što ih bije.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Ali, posle čitanja, na vrhu jezika ipak ostane neizgovorena najvažnija od svih priča – naša sopstvena! Tada sedamo za sto i počinjemo da pišemo, posle bezbroj tomova sabranih dela slavnih mrtvaca, pišemo kao da
popo, napolje, Da vidimo kako je, Kako vojska maršira, Podigla se prašina, Kako vojska stupa, Podigla se lupa; Kako naša snaša Ljubi kočijaša, Kočijaš se ponosi, Neđe kapu da nosi, Ja mu kupim šubaru, On sa njome u baru, Ja mu kupim fes, On
kada Princip puca govoreći sa papučice automobila: »Došao si Bosnu pohoditi, srpski ne znaš dobro govoriti, Evo Tebe naša gramatika, iz mojega avutomatika!« Ali stari V-ići pomreše, a mlađi se raziđoše po svetu.
sve dalje i dalje, i mi za njim: omlitaveli bivši igrači klisa, a za nama naša deca; mole da i njima damo da se igraju te čudne igre, a mi im vičemo: »Beži kući!« — i sve dalje i dalje gazimo strnjiku.
—Tvoja mala? —Moja. —Kako je samo slatka! Suzi, dođi da vidiš Makijevu ćerku — pravo luče! »Naša simpatična Suzi odigrat će vam orijentalni ples sa velovima!
Hajde, budi čovek i priznaj zašto si ostavio piće? – Mogao bi da napišem esej o tome! Ali, evo ukratko: naša pića su oččččajna! – Opa! — reče žena, — Gospodin sad više voli frrrrrrancuska vina! Borrrrrrrdo! Muškat! Sovinjon!
Matavulj, Simo - USKOK
zadugo pušahu ćutke, pa knez započe: — Šta misliš, Janko, ima li đegođ na svijetu zemlje i naroda kao što je ova naša? — Ja to ne znam, kneže, jer ne poznajem vašu zemlju.
— reče on i skide kalpak. Mrgud nastavi: — Ti lijepo znaš, sinovče, da je tvoja radost i naša radost, da je tvoja žalost i naša, da, kao što nam se ne bi dosadilo uz tebe se veseliti, tako nam nije dojadilo ni uz
Mrgud nastavi: — Ti lijepo znaš, sinovče, da je tvoja radost i naša radost, da je tvoja žalost i naša, da, kao što nam se ne bi dosadilo uz tebe se veseliti, tako nam nije dojadilo ni uz tebe tugovati, a ipak se, evo,
Zarobismo polkovnika, trinaest oficira i tri stotine devedeset vojnika. Sahranismo naša tri glavara i dvadeset vojnika, a oni šest oficira i sto pedeset soldata. Nađosmo četrnaest topova hrane i džebane.
Sve redom počeše pristupati i ljubiti kneza u ruku. Pop preuze: — Dokle smo se mi bili s Francuzom, naša su se braća u Šumadiji otimala od Turaka i ne mogosmo im pomoći.
Ja imam unuka, a on dva sinčića, pa ako bog htjedne i naša će natraga biti glavarska; a ako bog bude sudio da se nas dvojica istražimo, istraga će biti dobra, jer ima riječ
“ I preporučujem ti da ne braniš ženskima da ti ruku ljube. Ti si sada jedna puška naša, pa nije lijepo da im ne dopuštaš da te stimavaju!
— A poslije toga ipak vladika ostade vjeran Rusiji? — Ostade, razumije se! — reče Krcun. — Obraz ne dâ drukčije, naša je vjera! — A reci mi, molim te, šta je upravo guvernadur, kakva je to vlast?
Popadija započe: — Kako ti se, Janko, sviđa ova naša Milica? — Kao krasna djevojka — odgovori on. Gojača zagrlivši Milicu, koja porumenje, nastavi: — Neka što je od soja
— Ko zna sve što može biti još! Ti si čuo da je ova naša cura vjerena? — Čuo sam — odgovori Janko. — I šta još? Milica pobježe. — I što si još čuo? — nastavi Gojača.
Udajmo Milicu u Primorje ili gdje drugo, svejedno, naša bila tuđa se nazvala, a mi ostajemo inokosni, da se savijamo oko onoga crvića. Ama...
— Ne pominji to, Drago! Ona je moja golubica, naša sreća i dika! Gdje li se, jadnica, skrila, da je potražim! — Potraži je — reče knez spremajući se da legne.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
dečjeg pisca koje mu škola, društvo, loši pedagozi, neobrazovani roditelji i trgovci, udruženim snagama, nameću. Naša opsesija razumljivošću i razumevanjem preterana je.
Naše iskustvo, naša svest pripisuju svetu i poročnost i nevinost. Dečji pesnik je veštak u produžavanju smišljene ravnodušnosti za sve što
neposredniju vezu sa izvorištima nadahnuća, prvobitni poriv za igru sa stvarima, rečima i njihovim lelujavim odnosima. Naša kulturna svest ne poštuje samosvrhovitost tih poriva, ona ih već po navici komentariše, upoređuje, podvodi, tumači.
Zmaj je pesnik preko koga nam dolaze prvi ritmovi, prva sazvučja našeg jezika. Naša osnovna prozodijska mera, osmerački trohej, u njegovim dečjim pesmama potvrdila se svom svojom pretežnošću i nadmoćju.
i ritmu na volju, da budu ono što im najlakše polazi za rukom: pokazalo se da je to trohej, neprekoračiva sudbina naša. Zmaj je, dakle, jednolik i banalan tačno u onoj meri u kojoj je prirodan, neizveštačen.
Kretnje životinja su elementarne; smisao koji tim kretnjama pripisuje čovek podveden je pod naša, složenija iskustva: mogući su, znači, različiti humoristički efekti i plodni nesporazumi.
Stvarnost je ili fantastična, ili nema nikakvog smisla; sklonost ka fantastičnom je naša vitalna potreba: u svetu onakvom kakav „zaista jeste” ne bi se, jednostavno, moglo živeti.
čašici čitava jedna godina, radna, marljivo urađena i sklonjena pod krov, u suvo, miriše iz nje pregrijano leto i naša oznojena zrela jesen, trud i sloga naše čeljadi.
kući nikad se više neće ponoviti, niti će im se neko drugo zadovoljstvo po snazi približiti: Sjutra je Miholjdan, naša slava, biće pečenja, gostiju, larme i čitav će se svijet pretvoriti u zaljuljan dečji san.
Primenljivost Nijednom se od ovih osobina naša moderna poezija ne može podičiti, a primenljivost se, bez dvoumljenja, smatra neoprostivim grehom.
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
Vi znate šta su Srblji bili u staro doba. Od dušana drktale su stene samog Carigrada. No ova lepa slava naša pala je kao žertva besomučne navale turske. GAVRILOVIĆ: Zbog nas sami i naše nesloge.
Kad se svi bude, Srbin spavati ne sme. Skupština je određena za prvi maj; tu će se ponoviti naša stara prava, izbraće se vojvoda i patrijarh, i ustanoviće se vojvodina srpska! ŠERBULIĆ: Oho!
GAVRILOVIĆ: Samo da možemo. LEPRŠIĆ: He, he! A šta kažu graničari i braća naša Hrvati? Razneće i u vozduhu. Pak jošt dok otpadnu od nji Slovaci, dok se sojuzimo s Česima, Moravcima, Poljacima!
LEPRŠIĆ: Ovo su kokarde madžarske, a naša je želja imati srpske. NANČIKA: Dobro. Kakva je boja srpska? ŠERBULIĆ: Šta, Srpkinja, pa ne zna ni kakva je boja
GAVRILOVIĆ: Skender je turski. LEPRŠIĆ: Ništa zato, i fes je turski, al je opet naša narodna nošnja. 5. ZELENIĆKA, PREĐAŠNjI ŠERBULIĆ: A, evo gospođe Zelenićke, i ona će znati što kazati.
Zato ćemo ovako učiniti: ispod aljine da se postave kokarde srpske, jer naša srca srpski dišu, a spolja metnućemo mrske kokarde madžarske, za znak kako su nas gnjavili!
Međutim, mi umemo i predostorožne biti, da niko ne primjeti, kud se naša namjera kloni, a za bolji uspjeh pozvaćemo u naše društvo pogdikog od oficira, koji su mlađi, jer ovi manje prave
LEPRŠIĆ: Samo, molim, razmislite u kakvom otnošeniju. Do srca nam leži kokarda narodna, jer naša srca dišu duhom narodnosti; a spolja vidi se kokarda madžarska, da se zna da jošt nije zatrt neprijatelj i da treba tući
LEPRŠIĆ: Jesam li ja kazao da moraju propasti. ZELENIĆKA: O, hvala bogu kad smo dočekali da i naša vlada bude! LEPRŠIĆ: Odma da se odbor uredi. ŽUTILOV: To se razumeva. Mi potrebujemo narodne vlasti.
Nego da podelimo kasu, pa da bežimo u Srbiju. GAVRILOVIĆ: Zaboga: kako će se kasa deliti kad nije naša! ŽUTILOV: Ja znam, vi bi voleli da padne Madžarima u ruke. 10. ZELENIĆKA, PREĐAŠNjI ZELENIĆKA: Gdi je taj odbor?
Teško tebi, narode: ti stradaš, a oni se raduju; ti propadaš, a oni se bogate! — No, sudbina je naša od Kosova da prošlost oplakujemo.
GAVRILOVIĆ: Nije li griota da naša braća umiru od gladi? ŠERBULIĆ: Ee, što im drago, ja im pomoći ne mogu. GAVRILOVIĆ: Ljudi ostali bez kuća, bez marve,
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Umro je u Kovilju 11. decembra 1801. godine. Mitropolit Stratimirović objavio je narodu njegovu smrt: »Cerkov svjataja naša izgubi v njem učenago i zasluženago svjaščenika, obščestvo dobrodjetelnago čelovjeka...« BOGOSLOVSKI RAD.
Kao pisac i kao čovek, Dositej Obradović je jedna od najlepših i najrazvijenijih ličnosti koje je cela naša rasa i do danas dala. II. NjEGOVE IDEJE INTELEKTUALNI UTICAJI.
»Otkako su se državni pitomci stali vraćati s nauka, uticaj austrijskih Srba u našem javnom životu sve je više opadao; naša intelektualna zavisnost od Austrije bivala je sve slabija, i mi smo počeli dolaziti u neposredni dodir sa Zapadnom
« On je sa njime osnivao ono što je nazivao »naša partija«. Kada je u jedan mah posumnjao i poljuljao se u svojim uverenjima, Kopitar ga je u tim teškim časovima podržavao.
Ali sa druge strane, ono što je Vuk Karadžić nazivao »naša partija«, njegovi prijatelji i sledbenici, dočekali su mladoga pesnika raširenih ruku i sa oduševljenim pohvalama, koje
uskog filološkog gledišta, dočekao sa preteranim oduševljenjem: »Ja mislim da ovo djelo pripada među najljepša, koja ima naša književnost u toj struci.
U Mostaru su izišle dve sveske njegova Maloga pozorišta, u kojima su četiri komada u jednom činu: Pod starost i Naša deca (1903) i Greh za greh i Pod oblacima (1905).
Sremac, Stevan - PROZA
društva, iako ni jedne saksije s cvećem nema u kući, dobio je pedeset komada, i Jova je kao čovek kome književnost naša (a naročito poljoprivredna, koja je još u povoju) leži na srcu, ponudio se sam da ih rasturi.
— reče Maksim i okrete leđa. Nije ga ni prekorevao, ali je okrenuo leđa i izišao napolje. Ali kako je naša zemlja uređena i u njoj vladaju zakoni, to je predsednik učinio svoje.
Reci samo slobodno! Znam ja, ti si inače dobar đak, pa ćeš pogoditi. — To je, molim, gospodine, naša strina Ranđija! E, tu se učitelj malo nađe u zabuni. — Ta ono znaš, Tiosave, i to može da bude.
se osu po školi, umalo i učitelja ne zavede, te učitelj morade sad brzo, kao dobar pedagog, narediti da zapevaju: »Lepa naša domovino«, te tako, jednom veštom pedagoškom dosetkom, spase i sebe i đake i naravstvenost u školi. E, pa šta ćete!
Evo, vidite ovoga brata — građanina, odnosno čiku. On je jedan iz one najšire podloge na kojoj ova naša društvena zgrada, piramida, stoji... A što ga gledaš tako čudnovato, ti gospodičiću!
IZ SRPSKOG ŽIVOTA »Simpatije prema Burima velike su u Germaniji zato što su za Bure oduševljene naše žene i naša deca.
Radičević, Branko - PESME
Čudo, sele, divno čudo, Ala bi se mlađan grudô !“ Kolo, kolo, naša dika, Puška puca: cika, cika! Pa sve tako pucaj, beri, Pevaj, igraj do večeri, A kad sunce veće seda, Besna
„O junače, ćuti, ne govori, Gledni samo preko onoj gori, Krasna li je, ko joj se ne divi! Tamo, tamo naša majka živi, Mi bi preko, al' evo ne smemo, Bože mili, pa da ne plačemo!
Hej moj sine, kakav ti bejaše, Kakve l' Turkom jade udaraše, Ta ne bejah ni ja kukavica, Al' on beše naša perjanica.
U Beču, 18 (6) dek. 1847. PETRU PETROVIĆU NjEGOŠU, VLADICI CRNOGORSKOM Oj vladiko, Crnoj Gori glavo, Naša diko, naša velja slavo!
U Beču, 18 (6) dek. 1847. PETRU PETROVIĆU NjEGOŠU, VLADICI CRNOGORSKOM Oj vladiko, Crnoj Gori glavo, Naša diko, naša velja slavo!
A sunašce tonu u zapada: Dođe doba da se ide doma; Zovu cure svoju drugaricu: „Ustaj, drugo, ustaj, naša tugo! — Ma što joj je te se ne odzivlje?
(DE SU NAŠI DIVNI CARI?) De su naši divni cari? — U grobu. De su krali gospodari? — U grobu. De je naša gospoština, Ona pusta carevina? — U grobu.
47. Još on pita zlato svoje, I tu malko stade šala, Da mu kaže, koliko je Dragi dosad već imala. Naša dekla tu uzdanu, I suza joj jedna kanu. 48.
2. „Kakvi Srbi, gle i sada! Kakvi“ — ne znam što zboriše — „Iliri smo od nekada, Krasni sinci, te suviše; Naša majka jeste i l a, A to mislim već je sila.“ 3.
Ma što čini naša seka? 142. Bože mili, što da čini? U izbi se šćućurila, Drkće, strepi, stra je kini, Pa — No već je, braćo, sila.
“ Viknu jedna junačina. Posedaše za stolove; „Naša braća jošte love, Njima sreća, mi veselo, Al' i vredi tako delo!
Na sto bokal meće moma, A junaci na njeg' oma. Al' za curom s' vođa maša, Ma umače dekla naša. — „Laka nojca!“ divna reče Pa iz izbe već uteče.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Jedne godine i naša kuća dobi sat. Bilo je to ovako: Imao ti je djed jednog pobratima i prijatelja, nekog Petraka, samardžiju po zanimanju.
bi tako istom jednog dana izronio iz prozirne poplave mlakog miholjskog ljeta i to se odmah znalo: sjutra je Miholjdan, naša slava, biće pečenja, gostiju, larme i čitav će se svijet pretvoriti u zaljuljan dječji san.
Nit sam ga vidio ni čuo za njega. Ta ne dolazi džabe Petrak baš našoj kući. Ja sam tu, ja ... — Delija naša — dodaje Petrak kao da je konačno našao onu pravu, završnu riječ za čitavo moje opčarano mjesečarsko tkanje, od koga mi
A tek naša jutarnja vraćanja sa mlinarenja! Svako od njih bilo je svečano pobjedničko nastupanje kroz polja, uveličano našom natovarenom
Eto ti njemu najboljeg lijeka. Sljedeće noći zbio se u kući važan događaj, oždrijebila se naša kobila. Dobila malu kobilicu. Velika je to stvar bila i za odrasle, a za nas djecu — mani ga!
— Ih-ih, vidi je samo! Aki-begova kobila, Vasiljevića Alat, pa odmah za njima naša Marijana, treća. Stric Nidžo se na to samo nezadovoljno roguši, vino-vincato plašljivo konjče, i bronda sebi u njedra: —
— A ona, moj Rade, naša Draginja, udade se — za koga? — za žandara. — Za žandara? — odjeknu iz djeda kao iz prazne kace. — Da, da, za žacmana.
I naša kuća uvijek je imala poneku znamenitost. Tek bi jedne nestalo, a već preko noći bi je zamijenila neka druga. Najstarija
Vidi ti njega! POSLjEDNjI KALAJDžIJA Stari kalajdžija Mulić, živahan spečen Ciganin, obilazio je preko pedeset godina naša sela i kalajisao bakarno suđe.
Nema šta, nepoznati kum imao je mašte. Krenuo, tako, Mulić s Uraganom kroz naša sela, u otkup. Jezdi kljuse, sve se od puste sile zavaljuje, a gazda se natuštio, valjda se uz put sjeća zlatnih bakarnih
od onoga što se radi u sobi. — I ti, Pane, baš ništa ne priznaješ od svega ovoga što te tereti ova naša, ovdje prisutna ženska i drugarica, Trivuna Dekić? — učeno pita Rade.
— Ovo je municija za mene, orasi. — Aha, tu smo! — graknu čiča zlurado. — Pljačkaš, je li? Budemo li tako počeli, ode naša borba dođavola. Propašćemo dok okom trepneš.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Evo mama, tata, svi oni čuvaće te i paziti kao ja... Ne boj se ti... — Ići će, Dimitrijo, ići će naša Toda, ali i ti mi se ne boj — reče mu blago Todina mati. — ’Će ide? — promuca on.
skoro zidana, prizemna i mestimice okrečena, skrivaše se u dnu bašte i od nje se viđaše samo krov sa novim crepovima. Naša kuća beše stara, široka, suva, glomazna i zaudaraše na čađ. Sa ulice bila je ograđena visokim zidom.
Ali ne! Samo si ti bila dete a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno. Ali i tome dođe kraj. Sećaš li se toga trenutka? Tek što sunce da zađe.
— Eh, ne znam što me čeka, a sve znam što prođe! Ne gledaj ti mene, čedo. Nana je tvoja stara. Naša je kuća bila prva. Mi smo bili znani, poštovani i svuda priznati... Sad? — Bog tako reče — posrnusmo malo. Hvala mu.
Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU
da što je god Srbalja, od Adrijatičeskoga mora do reke Dunava, svi će ga pohvaliti Slatka je uteha nadati se da ćedu naša imena živiti i mila našemu rodu biti za dobro koje smo mu učinili do oni(h) sami(h) dalekih(h) vremena kad se naše
Po mnogo hiljada godina srpska će junost nas pominjati i naša će pamet poslednjim rodovom mila i draga biti. Neka samo okrenemo jedan pogled na narode prosveštene cele Evrope; u
Kostić, Laza - PESME
Tako zbore vilske oči, a u mene svirka toči, svirka lepa meni tepa: »Skoči dole, skoči, skoči! »Da te nose naša krila »gde je vrelo svakog milja.
Nemojte me pitat' sade, da vam pričam stare jade, stare jade, nove nade, što ih naša zvezda znade; već pođite do javora, pobratima onog bora, što ga stuži i cacyši neiskazom veljih muka Kosovkina bela
Slavan to beše srpski lepirak i srpskog vrta zanošljiv mirak, slava se naša daleko čula, čula je za nju istočnica bula, čula je za nju, pa se dokrade, pod jaglukom joj lepirak pade zanesen slavom
meka, dozvoli oče, oče dopusti, hrišćanska milost da je u dvor pusti: bula je, kaže, pobegla od paše, al' krv je naša, dete je naše; i onomad jednu odbismo žrtvu: sutra je u snegu nađosmo mrtvu!
A naša deca pesme su moje, tih sastanaka večiti trag; to se ne piše, to se ne poje, samo što dušom probije zrak. To razumemo s
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Priđemo li s te strane našoj narodnoj priči, naša ljubav za nju naići će na ne mala iznenađenja. Ovo, naše vreme, kao nijedno ranije, u stanju je da uspostavi prisan
iz ljudske reči izvuku svi zvučni i emotivni efekti, uvidećemo tad koliko nam je ova narodna proza bliska i koliko je naša.
u peć pa bljune iz sebe silnu vodu i žar pogasi, pa onda stane pevati: — U careva zeta sad će da bude četiri žene: naša je opklada! naša je pobjeda!
iz sebe silnu vodu i žar pogasi, pa onda stane pevati: — U careva zeta sad će da bude četiri žene: naša je opklada! naša je pobjeda!
— A šćer tvoja od koga se naučila? — upita car, a siromah odgovori: — Bog je nju umudrio i naša jadna siromaština. Tada mu car dade trideset jaja i reče mu: — Ponesi ovo tvojoj šćeri i reci joj neka mi iz tijeh
Hajde, Mujo, alah rahmetile ženi, čini šućur bogu kad ti je kobila živa a ženu ti je lahko nabaviti; znaš što no ima naša stara riječ: — u sretna žene mru, a u nesretna kobile.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
(Uzme kapu, smešeći se.) Snao, neprijatelj reterira; čuvaj dobro pozicije, pobeda je naša. Zbogom, Makso, i želim ti bolju pamet, (Odlazi.) MAKSIM: Lepo si počela.
Samo, molim vas da me ne dodirnete njime po glavi, te će preći njegova sila u mene. PUTNIK: Ja mislim da je dužnost naša čoveku pomoći. ŠALjIVAC: Jeste, no znate li šta?
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
Pokazaće njojzi Sreta od čega se ukrutila, ne brini se ti. PERSIDA: Da je naša gospođa pala tom Sreti u šake, znam da bi se odavno ukročala. STEVAN: Vidiš kako ne znaš šta govoriš!
Oćeš da govorljivac nauči ćutati, podaj mu zlu ženu, pak će biti kao mušica. PERSIDA: Da te nešto čuje naša gospođa. STEVAN: O, ja bi joj pripovedio kako takove žene i od asne mogu biti. Na primer.
TRIFIĆ (gorko): Verujem. STEVAN: Jeste, milostivi gospodine. Začudo kako se naša gospoja izmenila. Meni kaže dragi Stevo. PERSIDA: Meni kaže Perso dušo. TRIFIĆ: Je l’ to istina što vi govorite?
Moje je pleme blagorodno, a nije iz đubreta postalo kao tvoje. SRETA (meri je): Na moju dušu, isto naša gospođa; tako i ona sikće. Pelo, gledaj da se namažu čizme.
SULTANA: Ja sam ti sto puti kazala da nisam tvoja žena. SRETA: Ja znam da si ti naša gospođa, zašto je đavo ušo u tebe kao i u nju. Nego kaži ti meni oćeš li sa mnom na bal?
POZORJE 4. PERSIDA, PREĐAŠNjI TRIFIĆ: Devojko, gledaj dobro ovu ženu. PERSIDA: (Ista naša gospođa). TRIFIĆ: Sad kaži: gdi ti je gospođa? PERSIDA: Izvela se na karuca. SULTANA: Nisam se ja izvela.
Lalić, Ivan V. - PISMO
tvoje bilo kuca; I tek u zoru kapke takne san mi, Kad tvoj se tanji od blizine sunca: Već godinama u sinkopi snimo, A naša ljubav stari kao vino.
dva znaka; Najbliži svetu onda kad smo sami, Kad duša sveta šapuće iz mraka, Učimo mudrost druženja s tišinom — I ljubav naša stari kao vino. (25—27.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
gospodo, drugovi i drugarice, dragi gosti, imam naročito zadovoljstvo da večeras otvorim izložbu dela naše drage Anči. Naša mlada umetnica uvrštena je već u najvažnije stručne publikacije.
Počinje selidba. Dofurava i nosač Alija na triciklu, pa naša familija tovari svoje prnje. Komšiluk se provodi kao lud; svi su na prozorima — prvi red balkona, a da im se ne nažulje
Onaj veteran usput izgrdi i mog matorog, tvrdeći da je „ovo što se danas piše najobičnije đubre“, a da je još uvek naša najbolja knjiga „Srpska trilogija“ pokojnog Stevana Jakovljevića.
onim ključevima od podruma, a ja bih, kao, zapitala Mišelina (tako da kelneri čuju) da li se seća gde smo parkirali naša kola. Nije bio zaboravan kao drugi. Parkirali smo ih u Fordovom izlogu na kraju Vasine ulice.
Ima nečeg u njemu. Mislim, ne bih imao ništa protiv toga da naša Ana i on ... — Nisam još završila! — reče maman. — Tip o kome govorim već je oženjen! — Pa nek se razvede!
Kazala je da se zove Barbara i da je naša. Kazala je da je udata za Engleza i da stvari za sada stoje dobro. Tako je kazala.
Bilo je nekako strašno dirljivo to što je Barbara kazala da je naša, da je udata i da je dobro što nije sama — što je to kazala nama, koje je videla prvi i poslednji put u životu.
Mislim, ako znamo gde izvire naša mineralna voda „Knjaz Miloš“, onda i tonik-voter mora negde izvirati i ulivati se negde, hoću da kažem!
U tri sata započinje izvođenje! Posle raznih peripetija, o kojima bolje da i ne govorim, naša prastara „spačekijana“ tandrče prema prirodi od koje načisto dobijam ospice.
U jednoj ruci drži kofe za vodu, u drugoj kožu od sintetičkog jelena. — Naša su kola apsolutno najprljavija u dvorištu! — zaključuje. Nedelja — maksimalan dan!
epidemiju ludila, dođe vreme da nam se na glavu sruči nova elementarna nesreća — mamine gošće, bivše maturantkinje! Naša lična drama emituje se, inače, uvek sredom, koju nazivam „najdužim danom godine!
Čitava kuća se trese kao luda. Veštice zinu od čuda, jer naravno ne znaju u čemu je štos! Šta je bilo, naša stara mašina za pranje veša želi da se ubaci u društvo! Dosadilo joj da čami u kupatilu, šta li?
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
- Kyća naša mala u zvuku traje, mada raspadnuta; a miris njen mi, crnilom od zala, došumiv krepak, zlati se i brčka od jutra
Još kotrlj čujem, mučenice žuta, a zdela naša negde trune, hlapi, dok jesen kaplje. - Beskućnica zjapi i gorko peče ona prljut ljuta niz koju burić dao se u Drinu...
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
“ MARKO: A šta je bilo s galijama? MITA: Propale, naravna stvar. I naša jedna, koju je gospodin kupio da nas doveze i natrag odveze, otišla je u dim. Imao je štete do jedno po miliona talira.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
priprema pušku, fišeke vadi, a onda Pijetlu pridiku drži: „Kad u lov odem, rođeni pobro, oboja vrata zabravi naša, i još ti kažem: čuvaj se dobro od starog lisca, od Mudrijaša.
I ja, i mačak, i kum sa bradom čarobno voće gledasmo kradom. Jabuka zlatna naša bi bila kad bismo samo imali krila.
“ A Toša veli: „Drugaru Žućo, prihvaćam predlog tvoj, u ovom kraju svi neka znaju, saveznik ti si moj. Neka naša ljubav raste i cveta, večito ista, bezbrojna leta!
Dajemo, kažu, ugljeno brdo za naše mališane! Tankova evo. Čelične kule! Majstora veštih rad. Armijo naša poklon ti šalje kolektiv, složan, mlad!
Pošao sam srca razigrana, vodi cesta preko naših sela, gaj do gaja, zeleni brežuljci, naša škola, osamljena, bijela, dok je gledam, putnik usporio, nešto mi se brzo umorio.
I danas me uvijek boli duša, kad se gdjegod javi kreketuša. FERIJE Drž-ponesi, uvis kapu baci, sad su naša sva svjetska prostranstva, gotova je još jedna godina, dobili smo školska svjedočanstva.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Kada stegnu zimske studi, I zaveje prvi sneg, Škola nama zaklon nudi, Škola naša — naš je zbeg, Neka lete tice lepe, Kuda ljupko sunce sja, Nas prosvete zraci krepe, Gonioci svakog zla.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Božanski će stas u vazduhu svanuti i ruke se spustiti na naša ramena da nas priznaju za nove sinove. I naša će se golotinja u reči odenuti ko breza s proleća u lišće.
Božanski će stas u vazduhu svanuti i ruke se spustiti na naša ramena da nas priznaju za nove sinove. I naša će se golotinja u reči odenuti ko breza s proleća u lišće.
KNEŽEVA VEČERA Ribe su velike na trpezi, po krljuštima polja i proplanci i jezera u crvenim očima, — zar tako naša zemlja izgleda pitaju junaci na poslednjoj gozbi kad ribe ostaju netaknute i govor se njihov više ne govori.
I deca će naša u dugim pesmama pričati o početku ovog plemena poštujuć begunce i bogove koji pređoše reku. GLAS POD KAMENOM
Ili je naša poseta upućivala crkve u nebesa: mi smo na uvo šaptali kamenu da na zemlji nema više šta da čini. U prolazu smo odapinjal
poput vodenog stuba koji na vetru govori kao da je od šupljikavog metala tako i sija i kaže vrlo jasno da je čuo naša htenja i zna snagu naše volje žao mu je što se naš glas kukavno izvija sad hoće da i njega svi čuju dosta je slušao
*** Prestaju naša nemanja govori zbor činovnika prestaju naši dugovi međunarodnoj banci o radosti! prestaju naše izdaje obustavljaju
? To je pitanje čudno naša se administracija nije bavila sudbinom ptičjih zadužbina. *** U ovom času kad je plemenu potrebno višnje znanje
O svetla jezo jasno da ne beše nijednog zla koje nas ispunilo nije a više niko ne očekuje naša dela sad nam ozari lica praštaj i daj malo svoje svirke! 1972-3. TO SLOVO 1.
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
MIĆA: Dabome!... POJAVA VI GINA, PREĐAŠNjI SIMKA (pri pojavi Gininoj): Baš ovaj čas kažem prijatelj-Mići: ova naša prija-Gina zavukla se u sobu pa po ceo dan plače. GINA: Šta ću, ko će ožaliti pokojnika ako neću ja?
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
158 BILO JE TO DVADESETOGA NOVEMBRA 167 RELEJ 177 „NAZDAR... NAZDAR“ 184 NAŠA ZEMLjA JE SLOBODNA 189 POD KRSTOM 193 POZADINA SLAVI NAŠE USPEHE 194 SMRT, ŽIVOT...
Naiđe kapetan Jovan, te ga zapitasmo za situaciju. — Naša je divizija rezerva armije. A to je nešto najgore za nas.
Htedoh zapitati da li je ono tamo naša ili njihova baterija. Ali, videći ravnodušna lica, nisam se usuđivao, da mi se ne bi smejali.
— Kako, kako! Mi se zagledasmo kao da se čudimo ovoj tišini što je svuda oko nas vladala... A, sem toga, naša pešadija ležala je po okolnim njivama i livadama. — Zašto su nas izbacili ovoliko napred?
— Okretoh se i videh kako vojnici četvrte baterije izvlače topove na vrh brega. Priđe nam komandir i reče da je naša baterija određena da ih prati i da ćemo uskoro poći za pešadijom.
I svitnu. — Hiljadu pet stotina. Naša pešadija, podstaknuta artiljerijskom vatrom, otvori još žešću paljbu. Pucnji od pušaka i mitraljeza sliše se u jedinstven,
Njegovo pričanje prekide ponovo neko krkljanje na onoj obali... Iz daljine, jurila je ka obali ona naša baterija, ostavljajući za sobom oblak prašine. A malo zatim ugledasmo i naš streljački stroj kako živo odstupa.
Komanda se ne čuje. Nije ni potrebna. Svi znamo da su na onoj obali naša braća, pa ko bi bio toliko bezuman da u njih gađa. Već zbog morala samo...
Jezivu tišinu prekida udaljena topovska paljba. Komandir nam tek tada objasni cilj našega puta. Jedna naša divizija prešla je reku Savu na drugome mestu i prodrla u Srem. Oni su sada u visini Čevrntije.
A kad se vratio pozvao je nas, dva vodnika, i narednika baterije. — Naređuje komandant da naša baterija da dva osmatrača, koji moraju da se popnu na crkveni toranj. I to sad odmah.
— Gospodine naredniče, javlja komandir da osmatrate: gađa naša baterija. Pri strahovitome tresku mi i nehotice zavukosmo glavu u ramena.
Na desnoj strani od nas krkljalo je od puščane vatre. Iz one šume neprestano dopire klokotanje mitraljeza. Neka naša baterija, a i austrijska, zasipaju, čini nam se, isti prostor u šumi. Izgubili smo pojam o vremenu.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Ovo mi je treće mesto, nego otkud ti ovde, kad si bio u Podrinju ? Kad se pre oženi i čak steče kozu! — Znaš... naša posla ! I meni je ovo treće mesto.
A kad sam se oženio? — Usput, brate, brodeći s Drine na Timok, ugrabih jedno devojče... Naša učiteljska posla! Sve radimo uzgred: i ženimo se, i saranjujemo decu, i kućimo, i raskućavamo, i umiremo, sve onako
— Je l’ ti ovo komšijska čaša ? obrte se gost Gojku, koji se još lupaše dlanovima po kolenu od silna smeha. — Naša, bratiću, odgovori Stojan za svoga gospodina. Naša... školska... a to ti je kâ da rečeš moja, gospodinova i gospođina.
— Naša, bratiću, odgovori Stojan za svoga gospodina. Naša... školska... a to ti je kâ da rečeš moja, gospodinova i gospođina. Nas smo troje tu... kao...
»Kako to, misli ona, gledajući na Gojkovu decu : bar od njega sam življa i okretnija, a gle kako su naša deca!... Zar on sa onom njegovom pipavom mirnoćom može da stvori ovakav život... gle kako se živo i veselo razgovaraju !
— Ha, metodika... prekide je učitelj. E bogme ovamo ćete morati mnogo što šta protiv metodike, jer i naša vrhovna uprava radi većinom protiv metodike, pa moramo i mi.
Stojan mu sa praga od stana mahnu rukom. — Vide li, bratiću ? Oni se nešto podževeljaše... More, ova naša hej... para vredi. — Otkud ti znaš ? upita, začuđen, Gojko. — Ija, znaš, stojao nodekana, na džamu, pa ti posle dođe..
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
47. Molimo se višnjem Bogu, Oj dodo, oj dodo le! Da udari rosna kiša, Oj dodo, oj dodo le! Da porosi naša polja, Oj dodo, oj dodo le! I šenicu ozimicu, Oj dodo, oj dodo Le! I dva pera kukuruza, Oj dodo, oj dodo le! 48.
I šenicu ozimicu, Oj dodo, oj dodo Le! I dva pera kukuruza, Oj dodo, oj dodo le! 48. Naša doda Boga moli, Oj dodo, oj dodo le! Da udari rosna kiša, Oj dodo, oj dodo le!
52. Ao kono, nama drugarice! Drugarice, naša nevernice! Ne l’ se sinoć nama zaklinjaše, Da ne staneš kod tuđina, kono, Da ne ljubiš tuđu ruku, kono, Da ne mećeš
Čija l’ seja među njima biti?“ Bratac seji tijo odgovara: “Sejo moja, budi mi vesela! Naši će i dvori dočekati, Naša majka darom darivati, A ja ću i vinom napojiti, Ti ćeš, sejo, među njima biti.“ 56.
— Izveo bi je, al’ mi je žao. — Žao, ne žao, izvesti ćeš je, Izvesti ćeš je, i nama dati, I nama dati, i naša biti. 63.
“ 67. Mlad mladoženja, ružo rumena! Predadosmo ti struk ruzmarina; Ako uvene struk ruzmarina, Tvoja sramota, naša greota; Često zalivaj struk ruzmarina, Da ne uvene struk ruzmarina. 68.
“ 83. Pored rasla ruža i viojla, Poviša je ruža od viojle, Naša snaša ljepša od đevera, Pa se đever s’ snahom razgovara: “Snaho moja, od zlata jabuko!
91. Usadih lozu sred vinograda, Navedoh vodu sa tri hladenca, Da mi je loza vazda zelena, Naša nevjesta vazda vesela. I oko i čelo Sve ti, sestro, veselo! 92.
Još te, bane, s jadom molim, Ah! za naša svaka dobra! Kada, bane, tamo dođeš, Ti ne nemoj bandunati. Još te molim s jadovima, Ah! za naša velja dobra!
za naša svaka dobra! Kada, bane, tamo dođeš, Ti ne nemoj bandunati. Još te molim s jadovima, Ah! za naša velja dobra! Nemoj nam ih zagovorit’; Nego ćeš ih k nama spravit’.
Đevojke joj tiho govoriše: “Oj Milice, naša drugarice, Il’ si luda, il’ odviše mudra, Te sve gledaš u zelenu travu, A ne gledaš s nama u oblake, Đe se munje
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
FILIP: U ulozi starog grofa, nesrećnog oca Francovog i Karlovog, pojavljuje se, ovoga puta izuzetno u muškoj ulozi, naša tragetkinja, Jelisaveta Protić! (Jelisaveta se pokloni.
SOFIJA: Lažna imena! JELISAVETA: Ovaj vaš podnarednik je pomešao naša lična imena sa imenima dramskih likova koje tumačimo! MAJCEN: Možeš li da pokušaš da objasniš?
VASILIJE: Zato što je Šiler nemački pisac! Koga bi nam drugog dozvolili da igramo? I zato što naša publika, naš narod — sa svojim hajdučkim, ustaničkim i slobodarskim tradicijama, ovako nepokoran, nepotkupljiv,
VASILIJE: Eto, rešili smo bar jedan problem! Ali naša je situacija toliko loša, da je ni to ne menja mnogo nabolje! Znaš li gde je Filip? JELISAVETA: Otkud znam!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
rs. 2010. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Miloš Crnjanski LIRIKA ITAKE Sadržaj PROLOG 8 HIMNA 10 GROTESKA 11 NAŠA ELEGIJA 13 JADRANU 15 SRP NA NEBU 16 SPOMEN
„SUMATRE“ 235 PISMA IZ PARIZA 241 KOMENTAR UZ „POSLANICU“ 275 UZ POEMU „STRAŽILOVO“ 278 KRF POSLE RATA 283 NAŠA NEBESA 286 PESME 289 SUDBA 290 U POČETKU BEŠE SJAJ 291 POBEDI 293 KUGA 294 PESMA 296 ROBOVIMA 297 NIKOLI I 299 NOVO
Zidajte hram beo ko manastir. Nek šeće u njemu Mesec sam i plače noć i mir. NAŠA ELEGIJA I boli nas. Gračanice više nema, šta bi nam takovska groblja?
Haj, pogledaj, i sad, školja kad se zažare i tresnu o nas grmljavine tvojih talasa. Čuj, kako se ori pesma naša tvrda glasa, neklekla nikad, nesretna, al bijesno vesela, sa krvave obale jednoga naroda cijela.
Tebe o rode jer veseo mreš, a smrt je samo čast, gusle ne daju da za život zreš, za služinsku počast. Naša je sudba urlikom mreti oholo strašno po gorju.
Ne treba nam žena kad cveta, ni kad vene. Ne bacamo decu u zvezdan beskraj. Za naša srca ništa nije dosta. Za naša srca ništa ne osta. Dok jedan od nas na zemlji diše: da ni jedan vrt ne zamiriše.
Ne treba nam žena kad cveta, ni kad vene. Ne bacamo decu u zvezdan beskraj. Za naša srca ništa nije dosta. Za naša srca ništa ne osta. Dok jedan od nas na zemlji diše: da ni jedan vrt ne zamiriše. Da živi groblje!
1818. Za studentesu, Idu Lotringer JUGOSLAVIJI Nijedna čaša što se pije, nijedna trobojka što se vije, naša nije. Zdravo da si mi Zagorče crni, lukavi, zloslutni, tvrdoglavi, ja te volim.
Zdravo, svi, redom, gustih obrva, mutna oka, tužnih pesama, strašna braća. Ista je naša psovka prva, nož i devojka nasred sela i stid domaća. Zdravo, naše obesne žene!
U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde! Uzeše nam čast, ali svetli slast, nebesna, kao ponos, na našem licu! Naša je strast gurnula u propast: laži, zakone, novac, i porodicu.
U tome je bila njihova tajanstvena sudbina. Naša rodoljubiva poezija posle prvog svetskog rata bila je još, sva, u znaku pompezne, parnasovske poezije: Dučića, Rakića,
sa dvorom vladike, od mramora, i mala škola mog srpskog učitelja Berića, kod koga sam učio četiri osnovna razreda. Naša crkva bila je čuvena po ikonostasu Danila. Porta je bila bašta, sa pljuskom jasmina, i lipa.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
On mi mnogo pričaše o svojoj postojbini, o junacima i velikim karakterima kojima kipti naša zemlja, o velikom rodoljublju i o krvavim ratovima za slobodu, o vrlinama i poštenju, o velikom požrtvovanju za spas zemlje,
— upitam onoga kmeta (bar ja ga tako zovem), što je nabavio kola, a i on sa mnom seo unutra. — To je naša Policija. Kad iziđem iz kola, vidim dvojicu gde se tuku pred samim vratima Policije.
— rekoh. — To su zakoni, upravo reći, klasični. Ni jedna zemlja, verujte, ne troši na podizanje privrede koliko naša zemlja. — Tako i treba, — rekoh — to je i najvažnija osnova za napredak svake zemlje.
sa velikim personalom činovnika, i nad svima su pokrajinski ekonomi, ima ih dvadeset, na koliko je pokrajina podeljena naša zemlja.
— No, to je lepo pitanje! Gde ti živiš, zar te nije sramota da pitaš za jednu stvar koju i stoka može znati? Naša zemlja strada, i mi svi žurimo da joj priteknemo u pomoć kao njeni valjani sinovi, a ti se iščuđavaš, i ne znaš za tako
— Što to? — The, što?... Naša večita nesloga! Ali ipak svaki zbor će doneti jednodušnu odluku, patriotsku. Uostalom, i bole je što više, a glavno je
Druga stvar, gospodine moj dragi, koja je takođe važna, to je što naša današnja vlada nema pristalica u narodu, te nam vojska poglavito treba za naše unutrašnje političke stvari.
Vaše, kako mi izgleda po svemu, mišljenje o ovim stvarima nije originalno; tako, na žalost, misle i naši oficiri i naša vojska; ali mi, članovi današnjeg kabineta, gledamo na stvar mnogo dublje, trezvenije!
O. 4. Đ. D. 18, 5. knj. III. Vidi primer: ,Na junaku rana sedamnaest'). Prema ovome nalazimo da reč ,dozvoliti' nije naša i da je treba kao štetnu po našu naciju izbaciti.
— Dopire li Stradija do mora? — Zasad ne. — Pa našto onda taj zakon? Poslanik se nasmeja i dodade: — Naša se zemlja, gospodine, graničila nekad sa dva mora, a naši su narodni ideali da Stradija bude ono što je nekad bila.
Zamislite, samo, kakva se meni budalaština uvrtela u glavu. U mnogome mi cela ova naša „mila nam i napaćena zemlja” liči na moju pokojnu strinu.
smo dobra i poslušna deca i, doduše, iz godine u godinu svaka je generacija sve više i više obećavala da će uskoro naša zemlja dobiti tako isto dobre i poslušne građane, ali ko zna da l' će doći to blaženo vreme da se naše težnje, upravo
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— Ama đe je naš kaplar, naša junačina? — viknu Radonja, podmigujući na onu stranu, gde se beše Đokić zavukao. — More ćuti; dosta mu je muke i
Nema sunca, nema života, — propast!.... ZVANIČNA ISPRAVKA Sela naša palančica zinu od čuda. Svet se uzbrujao kao pčele u uljaniku, pa to sve trči Tapurovoj mehani, da se svako uveri i da
Odjednom nastadoše nekakve promene, i jedno jutro puče glas: »Dolazi nam za kapetana stari Burmaz!« Da je naša Grabovica obrnula tok uz čaršiju, i to nas ne bi tako začudilo kao ovaj glas, jer smo držali da je gospodin Burmaz
Danas je, moj gospodine, cela naša zemljina kugla u drugom stanju. No da počnemo od nas samih, od one vaše stare devetnaestovekovne metode: od poznatog k
I, hvala Bogu, sad ide sve kao po loju. Bez sumnje je, zbog toga, naša književnost i umetnost znatno koraknula napred? Opaža se, valj’da, napredak u celoj zemlji?
— Pomozi, sveta Vladičice, naša zastupnico i čuvarico, pomozite svi božji ugodnici, veliki i mali! — uzviknu čiča Pera i trže srpom prvu rukovet.
U istoj palanci A..... o kojoj govori priča naša, beše jedan bogat trgovac Petrović, koji je raspolagao grdnim imanjem.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
MLADEN: Prvo i prvo, dolazio je juče posle podne Pera klisar, doneo neku cedulju, pa onda... (seća se) dolazila je i naša gospođica Danica... JEVREM: To ostavi... nego drugi, tuđini. MLADEN: Pa onda... dolazio je pop Vidoje.
JEVREM: Baš umeš ti to, Sreto. A jesi li mu dobro kazao? SRETA: Kome, Jovici? Slušaj samo: „Naša nacija preboleva jednu tešku bolest, kojoj je jedini izlaz preporod!
SVI: Tako je! Tako je! JEVREM (pao u vatru i sad sve slabije čita): Naša je zemlja, braćo, zadužena i razrivena, zakoni su osramoćeni i proigrani, a narod je ogolio i obosio... SVI: Tako je!
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Postade od glave do pete (na kojima nosaše nanule) prava naša ženska. Ni po čemu je ne možeš poznati, samo kad govori, kad rekne nešto, moraš se nasmejati, jer ne govori naški;
Ona je imala uticaja na nj, iako još nisu bili venčani, nego su, kao što ono jedna stara naša pesma veli: »živeli supružeski al’ nevjenčano.
! Čisto vas gledam kako se ipak ne sećate šta znače one njegove poslednje reči. A to i jeste žalosno što naša srpska publika ništa ne zapamti što čita. E, dakle slušajte!
Šta hoćeš ti upravo od nas?! — Ja mislim da na nama kao učiteljima narodnim najviše priliči, upravo to je naša dužnost, da dajemo agiju za sve što je plemenito i napredno.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
pod kućni patos, A kaluđer čak na Atos, Paličnjak se prikrije Pomoću mimikrije: On grančicu oponaša, Oj živote, tugo naša! Dokle ćemo, s mišlju mišjom, Živeti u tebi krišom?
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
»Sad je već potonuli brod ostao iza nas, ali moram opet komandovati da se naša kugla malo uzdigne, jer nailazimo na uzvišicu na dnu mora.
Rakić, Milan - PESME
SETNA PESMA Došlo je vreme kad nam kosa sedi, I naša čula postepeno grube. Stojimo tako skrušeni i bledi Dok našu starost objavljuju trube.
SONETI I Surovo će vreme naša dela strti, Pisalo ih pero, il̓ puške i mači. Lagano, a stalno, njih mrvi i tlači Strahoviti žrvanj neizbežne smrti.
OBIČNO PESMA Naša je ljubav bila kratkog veka, Trenutak jedan — tek godinu dana, I rastavi nas naglo sudba preka, Bez uzdisaja, bez suza,
Tvrdica je bila vaseljena za nas, Odmerila tačno uživanja naša; Nama biće uvek sutra što i danas, Uvek isto piće, uvek ista čaša. Svršiće se.
Vekovi su prošli i zaborav pada, A još ovaj narod kao nekad grca, I meni se čini da su naša srca U grudima tvojim kucala još tada, I u mučne čase narodnoga sloma, Kad svetlosti nema na vidiku celom, Ja se
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
SERDAR JANKO ĐURAŠKOVIĆ Čudne puške, valja mušku glavu! Svaka naša šest putah odjekne, a džeferdar Tomanović-Vuka devet putah jednako se čuje. SERDAR RADONjA Vidite li čudo, Crnogorci!
I naše su utirali suze vješti zvuci divnijeh gusalah. Proste naše žertve svekolike kad je naša tvrda postojbina sile turske nesita grobnica.
Učio si knjigu u Carigrad, na nekakvu ćabu pritvrdio. Ali ti se jošt hoće pameti — poteža je ova naša škola. MUČI OPETA SVAK I GLEDA PREDA SE.
Mi živimo kao dosad bratski, pa ljubovi više ne trebuje. KNEZ JANKO Bismo, Turci, ali se ne može! Smiješna je ova naša ljubav.
Blago tebi zadovijek, starče, čudno li ćeš nešto doživjeti! KNEZ ROGAN Koje drže da je naša strana, al' od krsta ali je od stuba? KNEZ JANKO Mi smo vazda od krsta držali.
SVAT CRNOGORAC Đe si, Marko, nagnuta delijo? Iako si turska pridvorica, al' si opet naša perjanica. Pojaš', Marko, tvojega Šarina, od oružja ništa ne uzimaj do tvojega teška šestoperca; njim Aliju zgodi među
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
mogu ni da se prinesu ovoj vodi njihovoj, iz njihovog bunara, te odahnjujući, govorila bi: — Oh, oh, što je slatka ova naša voda! E, baš je nigde nema!
— zanoseći se poče Mita — Magdo, Magdice! (Prvi put što je tako oslovi, zbog čega Magdi noge poklecnuše od radosti.) Naša Sofka hoće da nam ide! Eto, hvala milostivom Bogu, dočekasmo i to.
Pandurović, Sima - PESME
U ROPSTVU 143 S PROLEĆA 146 UDES 148 SUDBINA 149 NESTANAK 152 ZNAK 154 SRCE 156 PROMENA 158 ZA STARIM KATULOM 160 NAŠA PESMA 162 ZA PRIJATELjE 164 TREPERENjA 166 KRAJ OGNjIŠTA 168 JOŠ MALO...
Hladno, sipi... Blato. Vlaga. Bare... Vidiš kako bašte kobno žute. Naše nade nepovratno stare; Naša srca mogu još da ćute.
Tamo Gde plavi oblak bledi mesec vlaži? O, to je tajna, ta istina ljudi, Istina bića, zbog koje ne stoji Misao naša što za njome bludi, Kojoj je nose, jer ona postoji, Mirisni vetri, ćudljivi i ludi.
Vršiće pos’o raspadanja crv... A naša srca, suze, mozak, o! Hraniće, kažu, k’o i naša krv, Nov život nečeg drugog, znam ja to!
Vršiće pos’o raspadanja crv... A naša srca, suze, mozak, o! Hraniće, kažu, k’o i naša krv, Nov život nečeg drugog, znam ja to!
Tako prošlost naša, što nam je sve dala, U kraljevskoj pompi prolazi, i na nas Baca svoju svetlost, k’o nekad, i danas; Tako prošlost
I sunca davno željenoga sjaj Još samo teške senke svuda stvâra Predmeta dragih u vedri čas taj, Kad radost naša srca ne otvara. Sumor i tuga, i nemirni maj Dolaze, valjda, za naš davni jad...
Dok se pâle Tada Zvezde male Svih sećanja, i sreće, i jada. Nek kroz vâle Mraka što se gusne Naša srca, naše težnje usne.
i bez nemira — Sve je to beda, moja premila; Društvo je teška, mučna dosada, Koju je hladna sudba spremila Za naša srca, roblje svemira.
Jer to nam treba, da bi život bio Ako ne razumljiv, a ono bar mio, Da bi se — i kratak — izdržati mog’o. NAŠA PESMA Kad oblaci sumnje nečujno prelete Tvojim umnim čelom, ili uzdah pirne Sa usana lednih — senka tamne sete
A naša dva sina, dva čestita krila Poleta i nada u buri i lomu Nisu dali maha porazu ni slomu, I bili su ponos našem skromn
Možda opravdanje naše vere, draga, I razlog što naša ispaštanja ište, Možda mrtvih snova iskupljena blaga I utehe krajne tiho pristanište.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ Primorci odoše svojim putem. Mi ćemo za serdarom, u Katunsku nahiju, jer nas pripovijetka naša tamo vodi. On je uz Praćište išao pred onom četvoricom, pa pošto se podobro pope, pod jednijem sivijem kukom, gdje je
“ reče onaj što bješe najprvi ušao, okošt čovjek, sredovječan, crnijeh velikijeh brka. „Ti lijepo znaš što si ti nama, naša perjanica i naša dika, a što smo mi tebi, tvoja krv! Bog dragi zna, a i ti, jesu li tvoji jadi i naši jadi!
„Ti lijepo znaš što si ti nama, naša perjanica i naša dika, a što smo mi tebi, tvoja krv! Bog dragi zna, a i ti, jesu li tvoji jadi i naši jadi! Ama nećemo tako!
Evo je minula godina i u njoj Božić jedan, pa evo dođe i drugi, minu i Đurđevdan, naša lijepa slava, a gusle ne zaguđeše niti se orô poigra nigdje u plamenu, kao da je iz svake kuće po mrtvac!
Cijelo pleme diči se s dobrijem junakom, jali sa lijepom i mudrom odivom; onda obično naglašuju ono „naš“ ili „naša“. „Ma neka što je zgodna, no je pametna i valjana kao muška glava! Baš šteta što nije čovjek!“ reći će neki.
Mislio si valjda: e Bajice su mrtvice; mi i naša stoka možemo harati po njihovu! Sad smo vjeru uhvatili, a to je Bajicama dobar izgovor da se po ušima pokriju, da tijem
„Evo ih, majko, puna kuća!“ reče Milica. „Puna, a da kako!“ „Neka ih! Dobro došli. Naša je kuća vazda puna bivala ovoga dana, pa će i posada, ako Bog da!“ „Kamo ste vi!“ graknu serdar, ulazeći pred njima.
— Zlo nije, fala da je Bogu, ali jest hitno. — Stake naša, baš ona meni će: pa ajde, malo, po volji joj! — Iziđosmo u avliju. Ona šće da sjede, kao po tenanu da se pričamo.
Mi smo bliže grobu no domu, kao što poprijed rekoh. Da rečemo udajmo đevojku u Primorje, ili đe mu drago, svejedno, naša bila, tuđa se nazvala. Od nje nam već nikakve vajde. A i bez toga, ti znaš kako mi se s njom rastati.
Janko u kući, kuća vesela i kao svijetla. Dobar, milosan za nas, veseo, znaven. Naša Stake neće se odvajati od nas. Bog će im dati poroda, promisli: naše unučadi, koji će skakutati oko nas.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Što je odžino, nek’ je pod glavom. — Svaka baka pod svoj kotao puše. — Bašta je prvi ambar. — Ako je i koliba, naša je. — Svak’ je od svoga mala gospodar. — Teško onom ko u svojoj kući služi tuđa gospodara. — Tuđa kora zube lomi.
2 Pitali cigansko dijete: — Kaži nam, dijete, čija je kuća danas najoglašenija u selu? — Bogme, naša, jer je onomadne izgorjela. 3 Pitalo Ciganče majku: — Koji je dan najdulji u godini?
— Što ćemo dalje? Da nam bog da zdravlje! U domaćinovo zdravlje, a i u naša leđa! 2 (PRI SEČENjU SLAVSKOG KOLAČA) Zdrav onaj junak koji će ’ljebac izlomiti, sovru ponoviti i braću razgovoriti!
Za zdravlje oba naša stara svata, da bog da vazda bili stari svatovi, vrsni banovi, bracki cvjetovi a zemaljski kmetovi!
2 Evo naša snaša donijela kumu košulju, kakva je tanka, kroz prsten bi prošla, da je prsten gužva i oračica pa da je dva tuku, a
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
da ga dovede preda nju, dvoranin se začudi kad ga nađe u sobi gde sedi živ i zdrav, pa mu onda reče: „Hajde, zove te naša carica.
otide i najmlađi brat, sestra kad ga ugleda, vrlo se obraduje, pa mu reče: „Samo, brate, nemoj da učiniš kao što su naša braća učinila.” On nije znao šta su oni učinili, a ni sestra mu nije htela više ništa kazati do samo to.
„A šćer tvoja od koga se naučila?” upita car, a siromah odgovori: „Bog je nju umudrio i naša jadna siromaština:” Tada mu car dade trideset jaja i reče mu: „Ponesi ovo tvojoj šćeri i reci joj neka mi iz tijeh
dvor vidite, kucnite ovijem štapom u vrata, te će vi se vrata sama otvoriti, pa zavičite: Ah, đe si žalosna majko naša? đe si? izađi i dođi da nas izgrliš a mi tebe; već je vrijeme.
u peć pa bljune iz sebe silnu vodu i žar pogasi, pa onda stane pevati: „U careva zeta sad će da bude četiri žene: naša je opklada! naša je pobjeda!
iz sebe silnu vodu i žar pogasi, pa onda stane pevati: „U careva zeta sad će da bude četiri žene: naša je opklada! naša je pobjeda!
Sveti Sava - SABRANA DELA
“ (Jak. 2, 20-24) „Jer ovo što čuh ispričah vam da i vi zajednicu imate, a zajednica naša je sa Ocem i Sinom njegovim Isusom Hristom. I evo pišem vam da radost vaša bude ispunjena.
Iguman svagda, ne retko, u bolnicu neka dolazi i svesrdno posećuje bratiju i svakome donosi potrebno. A bratija naša bolesna, da se, uzdajući se u ovo, ne raspuste tražeći suvišno nešto što nikada nisu ni čuli, ni videli ni okusili,
Jer provedoh u manastiru dok ne sabrah vaše u Gospodu ljubljeno stado, pošto je mojoj nemoći ne malo pomogla Vladičica naša Gospođa Bogorodica i Nastavnica. „Mir vam“ govoreći, kao i Hristos svojim učenicima. (Lk.
Toga dana zapovedam da dajete na vratima koliko god možete, i naša ruka će vam u tome pomagati. O ovome je dovoljno reći, a spomenućemo i o drugim stvarima.
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
Pred kim da vas opravdam? MANOJLO: Znači, zato se meni sekcije ne slažu? Pedeset godina? A naša sramota, a naša vojnička čast?... TANASKO: Posle pedeset godina, goskapetane, to ti se više ne razlikuje!
Pred kim da vas opravdam? MANOJLO: Znači, zato se meni sekcije ne slažu? Pedeset godina? A naša sramota, a naša vojnička čast?... TANASKO: Posle pedeset godina, goskapetane, to ti se više ne razlikuje!
Stanković, Borisav - JOVČA
I kada znaš, bar ti ćuti. I idi tamo, dole, ako sad ovi, familija i rodbina naša, dolaze, zadržavaj, ne daj da se ovamo penju, larmaju. SAUGA (odlazi levo).
TOMA Slušaj. Kad dođe, ti se čini nevešta. Radi sve kao uvek. Pa kad on klone već i Ciganke iziđu, naša briga. ARSA Ne može se ovako više, ne može! STOJNA Ne može, gazda, ama...
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Vreme mladosti, u kom krv naša vri i misli neprestano lete, ne dopušta nam dosta postojanstva da se sami sa sobom zabavljamo i da od sebe daleko ne
Što ćemo sad? Ništa, na put, na put! Jedno nam ostaje želiti, sireč da naša deca i unuci bolji i pametniji budu.| Moja krv, koja, blagodarenije bogu, počinje utoljavati se i umirivati, ne vara me
Vospitanije mladosti [jeste] stvar najnužnija i najpoleznija človeku na svetu, budući da od nje zavisi sva naša dobrota iliti zloća, sledovatelno, i sva sreća iliti nesreća, koliko telesna toliko i duševna, za koje roditelji (o,
Znajući nesumnjeno da sva naša govorenja i dela, a navlastito ona koja se na štampu izdaju i poslednjim rodovom predaju, večna sledovanja imadu, neću
On je imao u domu jednu staricu sna[h]u s dvema sinovicama. Ova naša strina, imenom Bosiljka, bila nam je namesto matere kako god dvema kćerma svojima, Sinđi i Solomiji.
Ova naša strina, imenom Bosiljka, bila nam je namesto matere kako god dvema kćerma svojima, Sinđi i Solomiji. Naša sestra, od sviju nas najmlađa, imenem Julijanka, ostala [je] u Semartonu u domu dedovu, gdi po nekoliko meseci
gospođe domaćice misli, uzdam se da i pročim gostima neće neugodno biti da s besedama jedan drugog polzujemo; a to je naša arhijerejska najveća dužnost, na svakom mestu i u svako vreme polzu braće naše i mlađi[h] naši[h] iskati.
Ljubezni srpski narode, nemoj ti meni za zlo primiti što ja neka naša zloupotrebljenija obličavam; vreme je već, za živoga boga, vreme da počnemo slobodnije i razumnije misliti!
Naš sav život prolazi u staranju i u govorenju za kazane rakijske, za kace, burad i obruče; naša je sva nauka u tome da poznamo koliko je kom vinu i šljivovici godinâ.
Znaš da sve za tim stoji. Kad bratija naša poznadu jedanput čistotu našega namerenija i našu vernu k njima ljubov, dobrovoljno naša predstavljenija i sovete primaju;
Kad bratija naša poznadu jedanput čistotu našega namerenija i našu vernu k njima ljubov, dobrovoljno naša predstavljenija i sovete primaju; i, što je više, ako u čemu kao ljudi i pogrešimo, rado nam praštaju.
Izvinite, ljubimi moj, dolgotu pisma, no s onim, koga srce naše ljubi i duša naša počituje, ni usmeni ni pismeni razgovor nikada nije dugačak; vsegda je kratak. U Šklovu, 1788. II LjUBIMI MOJ!
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Kušmelj isplakao, uzela bi ona Škemba preda se, pa mu počne ovako tepati: — Evo, ko će biti naš redovnik, naš biskup, naša kruna!... Je li da oces, moj kopicane (koprcane)?
Duso materina, sice materino, diko naša!... — Pa onda: cmok! cmok! cmok! ižljubi ga i ljuljuškaj dokle ne zaspi. — Bog će sve na dobro upraviti!
Priteklo mi je pet barila od lanjskoga, a cina mu je bila pala prid trganje, te ti ga ja smišaj s novim; a novoga sam naša trinaest barila, te ti ja sve uspi u onu bačvu; a ona bačva bere malo više od 18 barila, te ti ja... — A je li čemu?
dušu isliđuje, jer ona odi i brodi među nama grišnima, baš kâ mudrost među volovima, da nas provedri i prosvitli, ruža naša, kâ svića kroza dim od tamjana!
i svako blagoslovljenje; jer duša ne umi di su dvi, jer na kraju visi pokajanje i moljenje; a svra je velika, da ti, ružo naša, budeš došâ kâ vist blagovist od dive Marije, od Isusa slatkoga, od Jozefa pravednoga!
Dones rakiju, dite!... Posjedaše na klupe. — Nema ti što rišćanin! — veli Bakonja u sebi... — Jevo ovdinak tri naša, pa nisu ni nanesi prima ovima!... Pa kako ti se drži rkać, kako oolo gleda, kâ da je mali car!...
— Dundak zapjeva poskočki: „Tijo, lako, kmetice, Tijo, lako, Jelice, Srdareva dušice, Naša jedra kmetice...“ — Muč! — viknu mlinar. — Zašta „muč“? Koga da se bojim? — Bukara! — šapnu njeki.
Vidite, ja nikada ne kažem „rkać“, nego lipo rišćanin, jer, najposlinak, dvi su zdile, a jedan je bog, a oni su naša braća! — To nije bratski od tebeka — poče Boban medeno (baš kao da ga Bukar slušaše).
Sad najviše privaća Žmirko Rorin, Kenjo je otišâ nigdi u svit; kažu da služi u nikoj krčmi. Ona naša ne govori ni sa Bakricom, ni sa Žlandrom... Kuda ćeš ti? — Iđem da provodim konja fra-Jakovljeva. Zbogom ćaćo!
A, Isuse, uvik li mi neprilike činite, uvikarce... — Diko naša — poče Kušmelj — kad je bog da, dâ si take glave! Bogu vala, milostivom bogu i Divici, a mi mislili... a mi čuli...
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
I ptica neka ina: Zašto, zašto zakriči (Ne tek u pustoj priči, Nego tu, sa visina)? I zašto u dan vedar Dok ćute naša borja Trepne tek jedan kedar? I u bonaci mora Val neki o mramorja Pljusne, kad dođe ora?
Umesto da sred morskog bleska Promiču naša tela oba Ja u limenku s malo peska Pobadam sveću vrh tvog groba. Umesto da sa tobom plivam I ronim, prskam tvoje
Ćosić, Dobrica - KORENI
božji, ne bude sve i svašta u ovoj Srbijici što se, po pričanju zlopamtila, tri puta praznila i novim narodom punila. Naša su groblja mlada.
“ Kad Aćim tako kaže, kako onda možeš.. misli Tola. ... „Da branimo opštinu, braćo! Slobodu da branimo! Naša ustavna prava, ovu kuću da branimo!“ Lupao je pesnicom o zakatančena vrata i reza je zvečala.
— Čiča-Aćime, oče, ti si mi isto što i otac, gazda, da nije tebe, ja bih krao, ti si moja i naša vrhovna vlast... Otkako postoji, moja kuća sluša tvoju kuću. Moj deda slušao Vasilija, otac mi i njega i tebe.
Seljaci je opkoljavaju, galame da ne bi ćutali, suludo veseli viču da je kasa hiljadu puta veća od pečata. — To je naša vlast. A vlast je kasa. Vlast je državna teža od planine. Na što nagazi — to nestaje.
Tebi je put slobodan, idi čuvaj granicu i ne mešaj se u narodne poslove! — Aćim pokaza štapom na put. — To je naša kuća! — Čađević nogom udari o zaleđen sneg. Aćim ga pogleda iznenađen, obradovan. — A ko si ti?
Prvo kupio plavo jorganče, pa mu se nije dopalo, pa onda čak iz Pešte crveno naručio. — Ćuti. Kamo sreće da se naša gazdarica svake godine po dvaput porađa. — Je li istina da je na kantaru promenio ono šuplje đule? — Nego šta!
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Sva se mračila od žalosti, ali šarani nisu znali kako da joj pomognu. — Umreće od tuge naša reka! — zabrinu se najmlađi šaran i pođe najvećem brkatom somu da ga pita za savet šta da se radi.
Posrtali su preko pustinja, provlačili se kroz prašumu, upadali u sneg do pojasa. — Gde li je naša lepa Ferfelina? — uzdahnu car Ferfelin, šmrknu carica, a prinčeve uhvati groznica.
Više ih ništa nije radovalo: ni skokovi u vodu ni ulovljeni rakovi. — Šta je to s naša tri dečaka? — zabrinuli su se roditeli. — Ko ih je uvredio? Ko rastužio?
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Pitanja naša šum nejasni sreta, I žudnom duhu odgovora nije; Gdje je početak? Gdje li čudna meta? U neprovidnim maglama se krije.
Čudo, sele, divno čudo, Ala bih se mlađan grud'o!“... Kolo, kolo, naša dika, Puška puca, cika, cika, Pa sve tako, pucaj, beri, Pevaj, igraj, do večeri.
“ J. Jovanović 3maj XXVIII Bolna leži, a nas vara nada: Ozdraviće, ozdraviće mlada! Naša nada - sen praznoga sena! Posedasmo pored odra njena. Mi i senu verujemo slepo. - Ona moli: - „Pričaj mi što lepo!
Moja draga, kad će naši svati! - Nikad! Moja suzo, kada ćeš mi stati? - Nikad! A. Šantić LXIV OBIČNA PESMA Naša je ljubav bila kratkog veka, Trenutak jedan - tek godinu dana.
I ne znaš da nije Ni sad ispijena ta čemerna čaša, I svirepi otrov jedne ironije; I da će nas večno strašna prošlost naša U nemirne noći da trgne i seti, Kao zveket lanca starog robijaša.
Ja čujem: naša srca biju tiše, Tvoj stisak ruke nije onaj pravi; Hladan, bez duše, bez vatre i krvi, K'o da mi zbori: nema ljeta više!
Uza nj' tek malko na šiljtetu niže, K'o simbol sreće, naša majka bdije; Za skori Božić košulje nam šije, I katkad na nas blage oči diže. U to bi halka zakucala. - „Petar!
„Prigrli ova jata blagodatna!... I kada jednom dođe smrti doba, Naša će suza na kam tvoga groba Kanuti toplo k'o kap sunca zlatna...“ I akord zvoni...
Vekovi su prošli, i zaborav pada; A još narod ovaj, kao nekad, grca; I meni se čini da su naša srca U grudima tvojim kucala još tada.
M. Rakić CXVIII BOKA Naša mila Boko, nevjesto Jadrana, Pokrivena nebom k'o od plave svile, Ljepša si od tvoje primorkinje vile, I svjetlija si od
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša. J. Dučić CXXXI GOLGOTA Mračno je nebo. Mesec krvavi U ponoćnome tinja oblaku.
Pa ipak, Rode, mi smo tu - i na sve spremni Volja nam naša raste s brojem nevolja tvojih! I takvi, mi smo jači neg' nebo i šar zemni! Veruj u snagu, Rode, dobrih sinova svojih!
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
za kom vječno trči; on joj ne zna mjere ni granice: što se više k vrhu slave penje, to je viši sreće neprijatelj. Naša zemlja, mati milionah, sina jednog ne mož' vjenčat srećom: samovlacem kad postane njenim, tad nazdravi čašom
zato znake različite dava, različita tjelodviženija, umna čuvstva da objelodani; no svi naši slabi izgovori i sva naša slaba čuvstvovanja, spram onoga što bi šćeli kazat, nijemo su spletno narječije i klapnjanje duše pogrebene.
“ „Ah, božestvo tvorcem naznačeno! zar toliko mogućega tvorca naša mračna zanimava sudba da atomu jednom mislećemu da božestvo takvoga kačestva, da g' u polja vodi mirodržna?
Sudba naša otrova je čaša; vječne sudbe sveti su zakoni, c'jela bića njima su pokorna. Vidi čovjek svoje zatočenje, pomalo se
u našu se sferu svijetljaju, i dan svaki neba sveštenoga nas čestita novim naslađenjem, novi glasi besmrtne muzike naša kitna polja potresaju novom slavom tvorca mogućega!
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Sve što bismo o tome imali da kažemo je da su naša dva svetska građanina provela celo veče i dobar deo noći u razgovoru, da im je to vreme izgledalo suviše kratko i da
i svoje savremenike, a možda nije bio ni dovoljno upućen u prostranu Demokritovu nauku da bi je isložio u svome delu. Naša znanja o Demokritovom učenju su, zaista, dosta nepotpuna, a to je bilo još u većoj meri pre 170 godina, kada je Viland
„I naša zemlja ima taj najsavršeniji oblik. Ona lebdi u središtu nebeske sfere. Između nje i te sfere obrću se, povlačeni od ove,
Iz toga izvedoše Tales i Anaksimander zaključak da naša Zemlja lebdi u središtu te nebeske sfere. „Koliko su ta učenja ovih mudraca bila različita od onoga što sam od svojih
Činilo mi se da se uzdižem u neki drugi viši svet i ne mogoh da se sit naslušam reči ovih dvaju Milećana. „Naša Zemlja, koja lebdi u središtu vasione, mora da ima oblik bubnja“, govorio je Anaksimander.
„Pogledajte ovamo!“, reče Pitagora i ostalim učenicima. „Trougao što ga naša vrpca ograničava pravougaon je. Duži te vrpce od tri odnosno četiri jedinice su njegove katete, a duž od pet jedinica
odabrana, dakle veća od ove naše - i pomoću triju kolaca koji se zabiju u zemlju tako da uže bude zategnuto kao ova naša vrpca, Egipćani polažu ivice osnova svojih građevina upravno jednu na drugu.
Onda mu još reče: „Pre no što sunce zađe, biće naša večera pripremljena kao što treba i kao što samo može biti. U to doba poslaću ova dva moja roba sa jednom nosiljkom i sa
Posmatrao sam, pravio opite i ispitivao sastav sveta i tkivo materije. Beše to dug i težak posao, jer naša opažanja nam kazuju kako nam sve to, po našim čulima i našem ograničenom shvatanju, izgleda, a ne kako je to u stvari.
opažanja nam kazuju kako nam sve to, po našim čulima i našem ograničenom shvatanju, izgleda, a ne kako je to u stvari. Naša opažanja su samo relativna, a istinu prave stvarnosti možemo tražiti samo svojim razumom.
„A šta je naš um, šta je naša duša“, zapita odjednom lekar. „I oni su sastavljeni iz atoma“. Hipokrates ga pogleda začuđeno, ali Demokritos ostade
„A naša slobodna volja?“ „I ona se pokorava zakonima prirode, koja sačinjava jednu jedinstvenu celinu“. Na kapiji se ču tiho ku
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
U trenutku, međutim, kad su zategnutost nerava i naša uznemirenost bili na vrhuncu, drski student obrati se razjarenom čoveku jednim vrlo pomirljivim tonom: — Nemojte se
da bi stvorili što bolje uslove za život nama; njihovi su se očevi borili i stradali da bi njihova deca bila srećnija, naša deca činiće to isto da bi obezbedila lepšu budućnost naraštajima koji dolaze.
Ostavljajući ih, verovao sam da je sa njima svršeno, da naša ognjišta više ne postoje i da su naši dragi izgoreli u zemaljskom paklu.
zaprepašćenosti jedan gospodin u ostacima oficirske uniforme primače mi se: — To je Mikober, — reče on — naš Mikober, naša simpatija. Sam se krstio. Vrag bi ga znao otkud mu to ime. Kažu iz nekog engleskog romana.
je bila, prostrana i neprohodna, te da bar od vas, kad vas neka komisija slučajno nanese tamo gde je on, sazna prava naša osećanja i da ovamo ne dolazi jer nema gde. Može po celom svetu tražiti svoju sreću, ja sam svoju našao.
Međutim kad sam se osvestio i pogledao, u mom zagrljaju nalazila se glavom miss Tebe, sestra naša Engleskinja, velika dobrotvorka, čiju košulju (da spomenemo samo pristojno parče rublja) i sam nosim na svojim viteškim
Zasad oni nas žale kao što sažaljevaju crvenokošce ili ma koga ko je potišten i nesrećan. Šta ih se tiče naša izuzetna sudbina! Njima je dosta da znaju da patimo i hoće da nam ublaže sudbinu. — A Grk? A Grk?
Tako si noćas obećao. A mi ćemo učiniti sve da ti olakšamo, da te spasemo, to je naša stvar. — Sve — bolno je prostenjao Svilar pa je klonuo i oči mu se sklopile.
U besanim noćima, prolazila je često naša prošlost kraj nas, i ja se dobro sećam da je najveći deo našeg vremena protekao u razmišljanju o njoj i o onome čime je
te se prosto ne zna koja je nošnja lepša od druge, a Jaćim smesta pomisli: „Evo, veli, i ovo su ti ovde sve naši, čista naša krv, ali od nas podaleko žive i stanuju, te im treba pokazati i dokazati da smo mi ovde u Beogradu ljudi, iako smo
naiđu Šumadinci, samo kad pozna Srbijance, on se umerava, pa mu se ono uzdržano uzbuđenje jasno na licu raspoznajte: „Naša fajta“, primećuje on više za sebe, „znamo se mi, naši smo mi, ne brinem ja za njih, čelik je to živi“; da ponova
brinem ja za njih, čelik je to živi“; da ponova zajaukne Splitu, Kotoru ili Dubrovniku: „More naše, sunce naše, brigo naša, slavo naša! Za tebe sam Albaniju savladao.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
II Naša je kuća bila na obali, kamena dvokatnica s balkonom i s gvozdenim kukama u koje se o svetkovinama uticao barjak — prava
u svakoj sumnji i pred svakim izborom, u stvari svagda riješio za onu alternativu koja se pojavljivala u svjetlosti. Naša misao neprestano prelijeće po nepoznatim vidovima života i svijeta kao što utančani prsti slijepca prelaze preko
Lica spavajućih ne lažu: tek na njima vidimo pravu bijedu njihovih sopstvenika. Na javi, naša su lica zategnuta bilo kakvim svjesnim htijenjem ili nesvjesnim stremljenjem, oživljena bilo kakvim ciljem, namjerom,
Jer prostor i vrijeme puki su žičani skeleti, kavezi u kojima su zarobljena naša bivanja i naša doživljavanja — krhki kavezi koji se udarcem dlana sklapaju u bezdimenzionalnost. — Smiješno!
Jer prostor i vrijeme puki su žičani skeleti, kavezi u kojima su zarobljena naša bivanja i naša doživljavanja — krhki kavezi koji se udarcem dlana sklapaju u bezdimenzionalnost. — Smiješno!
One žive u dobrim susjedskim odnosima. I naizmjenice se javljaju, oglasuju se iz dubine — naša vječita popudbina i naši stalni saputnici, od početka do kraja. Njihov naizmjenični dvopjev jeste predivo našeg života.
Njen obraz je ono što ljudskim djelima daje preplanulu boju zrelosti. Svi naši napori, sva naša djela samo su vidovi borbe protiv smrti, samo ludi pokušaji obmane, očajna nastojanja da se ona zavara, zaniječe,
fakti u suštini ne ostvaruju svoju važnost i svoju značajnost po nas tek time što se pretoče u naše misli i naša čuvstvovanja, u naše unutrašnje glasove, u odjeke naših tamnih unutrašnjih spilja i pećina, u naše strahove i naša nadanja,
misli i naša čuvstvovanja, u naše unutrašnje glasove, u odjeke naših tamnih unutrašnjih spilja i pećina, u naše strahove i naša nadanja, u naše boli i naše radosti!
Sve je u tome, samo u tome. Eto, naša sreća, katkad i sama naša egzistencija, počivaju na tako krhkoj, tako nesuštastvenoj grančici.
Sve je u tome, samo u tome. Eto, naša sreća, katkad i sama naša egzistencija, počivaju na tako krhkoj, tako nesuštastvenoj grančici.
Ćaskao bih s njim. Ako uopće ima poezije, tad je poezija ono na što naša misao i naša senzibilnost naiđu lutajući pustopašicom.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Poslao sam ga da te nađe, pa da idete na posao. Prođe nam večeras dobra stotina dukata, koja je mogla biti naša. Sad Đurica, kao krivac, obori oči, a Radovan se osmehnu veštoj laži Vujovoj. — Ko je to prošao?
Pantovac upade u razgovor: — Pa šta ćeš, more, ne zna čovek kud će pre. Nije vas malo. Samo u ova četiri naša sela imamo trideset takih ljudi ,a još dvadeset u drugim srezovima... He, dušu li mu, nije to lako nadavati.
A-a-a-... ono!,.. Zar takav kraj dočekasmo? I naša se ljubav jednom svrši, ode, nestade je... Ama zar sam zato ja trpela toliku sramotu, ponižene, mučila se kao nijedna
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
iz sebe silnu vodu i žar pogasi, pa onda stane pevati: — U careva zeta, sad će da bude četiri žene: nama je opklada, naša je pobjeda!
Sestra, kad ga ugleda, vrlo se obraduje, pa mu reče: — Samo, brate, nemoj da učiniš kao što su naša braća učinila. On nije znao šta su oni učinili, a ni sestra mu nije htela više ništa kazati do samo to.
— A šćer tvoja od koga se naučila? — upita car, a siromah odgovori: — Bog je nju umudrio i naša jadna siromaština. Tada mu car dade trideset jaja i reče mu: — Ponesi ovo tvojoj šćeri i reci joj neka mi iz tijeh
Petković, Vladislav Dis - PESME
Sad ne razmišljam. I pored saznanja Da ljubav naša umrla je za nas, Mene ne boli ovaj život danas, Ni staro nebo, ni oblak sanjanja.
vreme, Kako Vardar danas kroz Srbiju teče, Kako nad Ohridom pada srpsko veče, Kako nam pogledi preko mora streme, Kako naša usta sad od sreće neme.
Sad od Kumanova, Markova Prilepa, I od Gračanice do Bitolja ravna Ukinuta ruka crna i svirepa, Oživela naša carevina davna.
Pod sramotom živi naše pokolenje. Pomrčina pritisnula naše dane, Ne vidi se jadna naša zemlja huda; Al' kad požar poduhvati na sve strane, Kuda ćemo od svetlosti i od suda! Pomrčina pritisnula naše dane.
Tvoje gladne oči, moja divna zoro, Hrani ljubav majke: “Neka žive deca.” Ulaziš u sobu. Suze te već guše. A dva naša cveta iz četiri rata U tvome su krilu, obraze ti suše: “Mama zašto plačeš? Je l' pisao tata?
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
Naše telo je skup usklađenih mehanizama, pokreti koje činimo su brojni i složeni a spoljašnji utisci na naša čula su u tolikoj meri delikatni i nedokučivi da je običnom čoveku teško da ih razume.
u istinitost ove teorije, koju sam ja postepeno formulisao i koja može da se predstavi u nekoliko sledećih reči. Naša tela su slične građe i izložena su istim spoljašnjim uticajima.
Rezultat toga su slične reakcije i usklađenost opštih aktivnosti na kojima se zasnivaju sva naša društvena i ostala pravila i zakoni.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Pazilo se i na kretanje Večernjače i Zornjače. Venera je bila naša bela zvezda, a Mars crvena. Veliki Medved, Severnjača i Mlečni Put su nam služili kao kompas.
Prvog maja iste godine naša škola proslavljala je Majski dan. Srpska školska omladina, koja je obožavala Miletića i njegov nacionalizam, pripremila
Saznanje o našim tradicijama i naša duboka vera u njih, stvarala je u nama osećanje nadmoćnosti nad onim ljudima koji su lutali unaokolo bez tradicije i bez
Pokoleban takvim mojim shvatanjima i mojom odbranom američke demokratije, on reče da će se naša uloga promeniti; od učitelja on će postati moj učenik.
Jednog dana pojavila su se dva kita koja su izbacivala vodu u vis, a naša bujna mašta protumačila je da oni predstavljaju dva ratna broda koje šalje prijateljski nastrojen podmorski gospodar da
za drugim, ređali su se prijatni doživljaji, a ćud okeana bila nam je izvanredno naklonjena, baš kao što nam je prorekla naša plavokosa ”proročica .
dečak, i dodao je: - mora da ste se mnogo promenili, jer mi sada izgledate kao pravi Amerikanac; a mi smo ovde kao i naša draga Austrija, kao i svi stari ljudi, ne menjamo se i samo postajemo stariji i istrošeniji.
Srpski horovi nisu ništa manje vredniji. Nijedna muzika nema takav uticaj na naša srca kao zvuk ljudskog glasa. Svaki pevač u toj velikoj povorci u Karlovcima osećao je da daje svoj udeo u poslednjem
Kako je divna snaga suza i kako jasne postaju naše vizije kada potok suza razbistri naša osećanja! Materinska ljubav i ljubav prema majci su najlepše poruke božanstva ljudima na zemlji.
Ija sam jedva dočekao da se atmosfera malo raskravi pa sam iskoristio priliku i dodao: ”Naša najvažnija uloga sastoji se u mo na jedno: što pre u Idvor.
dečak, i dodao je: - mora da ste se mnogo promenili, jer mi sada izgledate kao pravi Amerikanac; a mi smo ovde kao i naša draga Austrija, kao i svi stari ljudi, ne menjamo se i samo postajemo stariji i istrošeniji.
Srpski horovi nisu ništa manje vredniji. Nijedna muzika nema takav uticaj na naša srca kao zvuk ljudskog glasa. Svaki pevač u toj velikoj povorci u Karlovcima osećao je da daje svoj udeo u poslednjem
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
—Isuse moj, milosrđe! — ponovi jezivo i skrušeno. Propovjednik nastavi: —Sveta naša mati Crkva milostiva je: ona je kao kvočka što, kada oluja nasluti, pod svoja meka krila sakuplja svoje piliće da od
A znaš, Ilija, — okrete se k njemu, — nije bilo boga mi onoliko koliko drugi divane. Nenavidni, bolan, težačka naša pizma! Kao vele: Ilija star, a žena mu mlada, pa da ih zavadimo... 'Ajde, sreće ti! Šala, brate, sve šala! ..
Mog'o bi' svu u hlebu i vinu potrošiti... Prevario sam se!... Eto, k'o mišljah: gradi se naša, 'rišćažka crkva, biće na upravi naši ljudi...
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
Različit odnos prema budućnosti kod oba sagovornika možemo uporediti sa nekom od onih stotinu noga koje naša metaforička stonoga automatski pokreće, a pravo iznenađenje i otkriće nastupa onda kad se suočimo sa drugim i
Stoga i kod Hola i kod nekih drugih autora nalazimo dobro geslo: okrenimo se tuđim kulturama da bismo videli šta je naša sopstvena!
Ali nijedan trop ovde nije plod čiste pesnikove volje i svaki od njih saodređuju slike koje naš jezik i naša kultura pamte.
Stara naša književnost, najvrsnije naše sakralno neimarstvo, nebrojene freske i ikone, dakle znatan deo najkrupnije naše slikarske
njenih pripadnika, dakle iznutra, ili sa stanovišta pripadnika neke druge, bliže ili dalje kulture, dakle spolja. Naša, srpska kultura, pripada balkanskoj, odnosno balkanska se kultura pojavljuje i kao srpska.
Sada je dovoljno reći da je naša dosetka u suštini književni tekst, i mi ćemo se već suočiti sa jednim od najozbiljnijih pitanja iz nauke o književnosti.
proučeni, a izgleda pomalo paradoksalno da njihov značaj danas bolje sagledavamo, posle dubokih promena koje je donela naša književna avangarda iz 20ih godina.
Vojislav Ilić se nalazi na samoj granici kada je romantizam – a u prozi realizam – smenila naša moderna. Njegova poezija kod nas zauzima književnoistorijsko mesto pravog parnasovstva, iza čega je sledio
Oni se probijaju kad naprsne i konačno se razlomi naša uobičajena, razložna i razumljiva slika sveta. I najzad, da navedemo barem jedan primer iz proze.
druga devojka, Anđa] je uspela da glavu poveže suncem, da se opaše mesecom i da se nakiti zvezdama.“17 Naime, naša pesma ima šest stihova i šest simetrično razmeštenih motiva: u svakom stihu po jedan motiv i u dva dela pesme po tri
Dučić im se pridružuje naročito svojom kasnom lirikom. I mi ga s njima s pravom možemo sameravati. Dugo je naša kritika samo deo po deo zahvatala iz Dučićeve poezije, da bi je tek u poslednje vreme mogla da sagleda u celini.
njegove poetike, Crnjanski kao potvrdu navodi Miličićeve stihove iz Knjige radosti: „A, Zemlja, neka je srećna, sirota naša sestra, Zemlja.“ Docnije, u komentaru uz pesmu „Poslanica iz Pariza“, opisuje Miličića kako 1921.
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
RISTA (snebivajući se): Pa da... ČEDA: A dopada ti se naša Dara, a? RISTA: Pa znate kako je. ČEDA: Znam, de! RISTA: I ona mi se dopada, a potrebno mi je i zbog moga položaja
VASA: Jest, pročitao je on to. KALENIĆ: Ja sam, dakle, sastavio jedan odgovor, jer, dozvolite, naša je dužnost, kao članova porodice, da odbranimo tetka-Živku od tako gadnih kleveta. ČEDA: Razume se!
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
„Od Radičevića do današnjih dana naša lirika pokazuje, veli on, „izvanredno pravilan, upravo tipičan razvoj jedne originalne lirske ‘cvasti'.
Tako je, postepeno, menjana i naša rečenica, što je podatak koji sam po sebi već nešto znači. Elem, u drugoj verziji romana ona je izdvojena u
tešnju sintagmatsku vezu; takođe postoji vidljiva težnja da deveti slog stiha, ako je već pod naglaskom, ima jedan od naša dva duga naglaska (kvantitativna klauzula).
Stih Miloša Crnjanskog baš takva naša očekivanja izneverava. Štaviše, u trenutku kada odbacuje tradicionalni, metrički vezan stih, Crnjanski uvećava broj i
da prizor deluje kao da je skinut sa slikarskog platna; kao da je već viđen, recimo, na nekom Brojgelovom pejzažu. Naša asocijacija verovatno nije slučajna, i verovatno dolazi otuda što je Crnjanski bio kadar da i u ovolicnome komadiću
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Grigorije Božović KOSOVSKE PRIČE Sadržaj SULj-KAPETAN 2 NEOBIČAN MUČENIK 8 NAŠA ZAGONETKA 13 LjUTA PRAVOSLAVKA 18 DVE ŽENE 24 OKLOPNIK BEZ STRAHA I MANE 28 KAD SE CARSTVA MIJENjAJU...
— Jesam, čestiti oče! — Jesi li Srbin, pitam, Ivane Vojinoviću? — Jesam, čestita molitvo naša! — Još jednom, Ivane Vojinoviću, pravo i zdravo, tako ti sve u napredak prošlo: jesi li Srbin?
“ pa pozvao sejmene i odmah otišao uz planinu. Ni danas se ne zna šta je s njime dalje bilo... NAŠA ZAGONETKA Glasiti prvak iz Orahovca, kraj Prizrena, Hamza Vukašinović, bejaše po svršenoj berbi priredio gozbu
Umreš i pogrebu te kao raba božija, a ne kao stoku... Ne boj se, jaka je vjera naša, silno je vjerovanje sirotinje raje, moćan je Gospod — doći će oslobođenje, viđećeš što je Srbija!...
Bio je nekad divan planinski plavušan, kakve daje samo ona naša veriga gorska od Novoga Brda do Suhoga Rudišta, samo izvori Binč–Morave i klasičnoga Laba našega.
Onda se obema šakama osloni O svoju sohu, huknu i odgovori: — Što mi grešiš dušu, gospodine? Ne li je ovo naša sveta mitropolija?... Iako sam star i umoran, opet će stojim. Zakon je najstariji.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
A sad soko u grob pade, A naša se krila lome, — Kosovska je pustolina Sad u srcu mome. Hej, ka’no što crna nojca Uzdiše za belim danom, Pet
Ali ima druga žica Što bejade naša samo, Žica puče, pŷk jauče: Mi se, pobro, rastavljamo! — Ako ima nadzvezdija, Gde večita zora sviti, Naše duše,
Dok mi mača izoštrimo Protiv opštih âlâ, Naša mala, bliža ala Nas je progutala. Oj, Milošu, Star-Novače, Imate l’ unuka?...
— Jer ovakve glase danas Samo san dariva. Oživela, vaskrsnula Srpska sloga lepa Omladina... nada naša... Ona se ne cepa. Oživelo mladih snaga Bratsko drugovanje; U starijim poštuje se Što je za štovanje.
Što ti ne smem reći Na svesvemu hvala, Tim se naša stara bratnost Nije poderala. Ti si mene volô Što laskanja nemam (Sad najmanje kad se i ja „Na istinu“ spremam).
Usudi se starac reći svojoj Anušci: „Klanjam ti se, svetla kruno, naša carice: Sad si jednom i ti srećna, sad već imaš sve!“ Al’ carica prodera se: „Gle ugursuza! I on smede amo doći.
To je savet što ga daje Naša mudra baka. Ko posluša neće jesti Ni jaja ni kokošaka. * * * Mnogi savet koji čuješ Ovim istim duhom diše:
Jedan pije kad se seti, drugi kad se zaboravi. Na poslove druge vrste teže s’ kreće naša noga, — Al’ za piće uvek biće i titula i razloga. ĐAVOLSKA BALADA „Što ću, Bože, što ću, Žena mi se karta!
Mnogi se skocô od umna posta, Al’ tebe ima, pa mu je dosta. Škola je naša škola obvezna, Al’ ipak mnogi čitati ne zna, Iz druge knjige baš ni zapeti, Al’ ti i take učiš pameti.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
Nebesna harmonija iz Ružičićevi usti preliva se. SARA (Femi na uvo): Malo sveta ima naša frajlica. FEMA: Ne mogu da govorim od jeda. Jeste li vidli kakav mi komplament daje?
Miljković, Branko - PESME
bez smisla poklon za gosta Što svojom dosadom se zabavlja Svi smo mi bolesni od zdravlja Od sunca kome je najbliža Naša rana nedostižna II O hladna vatro koja izgaraš Svud oko mene a dan ne stvaraš Ne znaju kuće gde odoše ljudi Nit pozna
sebe ne upozna Sjaj koji sebe ne upozna BOL I SUNCE I Sunce koje podgrevaš u novom Svetu stare laži o seljenju praha Naša je nada očajna i plaha Naš pakao poče pesmom labudovom.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Odjednom smo sasvim u mraku. Jedino se još belasaju naša odela. Vraćamo se između bengaloa kroz gustinu tropskog rasadnika koji se, ne znamo na kojoj liniji, pretvara u
To isto sunce što je na našim širinama dobri i mili drug, pod čijom se toplotom prijateljstva rascvetava naša krv, ovde je za belca najveći dušmanin, jedini neprijatelj koji ga prati u stopu i s kim se ne može izmiriti.
dok se spremamo da ležemo, svi crnci dolaze na naša vrata i ljubopitljivo nas gledaju To je prvo veče da imam da noćnim sa N–om.
Predeo je bio beskrajan, a naša kola na njemu: mala pokvarena igračka. Šofer je radio na rasklopljenoj mašini a svi naši crnci bili su oko njega.
Put od Bamaka do Badumbea je velike lepote. Velika žuta trava savane, zlatna kao naša zrela žita, ali toliko viša i krupnija, njiše se između džinovskih grčevitih stabala fromažea koji će se uskoro krvavo
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
DRUGI TURČIN: Tako mi brade Prorokove, ovako nijesam doživio!... Baš kao ona kara-boja kojom naša hanuma progrušane vitice bojadiše. TREĆI TURČIN: Pa onaj vjetar! Čovjek bi rekao da se debeli bedemi na gradu urvaju..
“ E, mislio sam sve će nas paša posjeći. DRUGI TURČIN: Naljutio se, a oči mu kao živa vatra sijevaju. Sreća naša te se, prikliješteno u tomrucima, nađe još pođešto đaurskoga roblja, te da njine glave ne isječe, listom bi naše padale,
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
odmah zauzeli neke naše prednje položaje; zatim su produžili napadaje vrlo energično i uporno; Supovac je naskoro pao i naša se vojska povukla Tešici, gde se borila do 7 časova u veče.
svoju silu, jer ih je s desnoga krila stešnjavala Morava, a s levoga jastrebački visovi, i to je jako pomoglo, te im je naša vojska na uskom prolazu mogla dati otpor.
Spočetka nisam mogao da se razaznam u borbi i tačno da uhvatim kuda se pruža naša, a kuda turska linija. Dim, pucnjava, bojni urnebes, blizina boraca i prvi teški utisci — sve je to smetalo da ce čovek
lancu, ili gledala da obiđe levo ili desno neprijateljsko krilo i time da dovede neprijatelja u unakrsnu vatru. Naša artiljerija imala je dominirajuće položaje i bila je čas tursku artiljeriju, čas kolone, koje su se kao potpora sklonile
No u tome jedna naša kolona, (otprilike jedan bataljon), potpomognuta jednom polubaterijom, ispade iz jedne šumice pred ovu konjicu, razvi
povukoše i pustiše preda ce streljački lanac, koji otvori vatru na turski streljački lanac i zaustavi ga u napredovanju. Naša polubaterija, što je bila uz ovo odeljenje vojske, jednako je bila tursku konjicu i prinudi je da svrne levo u jedan
Ako se Turci neprestano budu primicali, oni će se naskoro pomešati s našima i preći u juriš s bajonetima, a da li će naša mlada vojska izdržati ove napore?! — tu Černjajev klimnu brižno glavom i poče hodati tamo amo krupnim koracima.
Turski su rogovi odjekivali: tra ti.. tra ti.. tra ti..., našto je naša truba odgovarala punim, razvučenim glasom: ta.. ti.., a uz to se jednako mešao grohot pušaka: trrr!
bi se pre mogli spustiti s kose na drum, no što bi mi dospeli da se povučemo drumom od Tešice Žitkovcu, i tako bi sva naša vojska što se bori kod Tešice bila odsečena i uništena. Ja obratim pažnju Komarova na te simetrično rastavljene predmete.
Turke nismo iznenadili, oni su nas dočekali spremni s puškom u ruci, svaki na svom mestu. Naša prevremena pucnjava, gde smo po neznanju pucali na našu patrolu, opomenula je Turke da budu na oprezu.
Dotle će se povući naša četiri bataljona što ce bore pod Tešicom; evo ja im sad odmah šaljem naredbu za povlačenje. Kad se sva naša vojska povuče
Kad se sva naša vojska povuče od Tešice, onda se i vi polako povlačite Žitkovcu, dok ne dođete u zgodan položaj pred selo.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Da li se i tebi isto tako seća, Kako j’ naša ljubav rasla sve to veća, A sa njome tuga, sećaš li se, je li? — Jer se nikad nismo zagrliti smeli, Već smo čežnju tu,
LXVІ Sa istoka poče plavit’, A nas dvoje na prozoru, Prohtelo se nama tako Dočekati rujnu zoru. Ćutala su naša usta, Samo j’ misô k misli tekla, — Tek u neke ona šapnu: „Ja bi tebi nešto rekla.
II Bolna leži, a nas vara nada: Ozdraviće, ozdraviće mlada! Naša nada, — sen praznoga sena — Posedasmo pored odra njena. Mi i senu verujemo slepo. — Ona moli: „Pričaj mi što lepo!
Svakom časku milja Neka kletva preti; Svaka radost naša Ljuto nam se sveti. Oh, blaženi dani, Kad se zanosimo, Zmije, kletve i aveti Jošte ne vidimo!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
“ Odvezao sam bombu i otkopčao revolver. Zi-u! Zi-u! — zvižde kuršumi. To se još i moglo podneti. Ali jedna naša baterija ispred koje smo stajali, iskida nam nerve. Trupkamo u mestu. Nestrpljivi smo.
Srećom te toga dana nisu leteli njihovi aeroplani. A tukla je i naša. Čini mi se još žešće i jače, te se Bugari malo primiriše. Po ručku sam legao iza jednog kamena i zaspao.
Nismo ni slutili da će taj isti Kajmakčalan doći na kraju i nama glave. Kad sutradan stiže naređenje da se naša dva bataljona, prvi i treći, izvuku iz borbe i prikupe kod Brodske reke. Pitao sam se: zašto?... zbog čega?
Ne znam. — Sigurno je u mraku naletela na njih neka naša grupa vojnika, pa su oni izmakli — dodaje Svetislav. — Moguće. Ali topovi su bili demontirani, a posluga pobijena.
Između naših i njihovih rovova ležali su mrtvi vojnici. Artiljerija je odmah otpočela. I njihova i naša. Bio sam izložen mnogo puta artiljerijskoj vatri, ali nikad nisam imao mučnije osećanje nego tada.
Srećom, njihova artiljerija nije pogađala. Sigurno im je osmatrač bio daleko. Ali naša?... Pomlati ih kao marvu. Kad udari u zaklon, ono pusto kamenje rasprsne se na sve strane, pa doleće čak i do naših
— viču vojnici. — Lezi, lezi! — čuli se glasovi. Grrr-u — grmi rovovac. — Nema naređenja. — Pobiće nas naša artiljerija... Kroz rov se razleže žagor. Ljudi su pripravni na skok. Iz bugarskih rovova izlete nečija ruka.
Ja l’ reče!... Masa polete, i kao da me ponese. „Ura! Ura! Ura!“ Vojnici se skoliše oko mene. — Je li ovo naša zemlja? — Jeste! Oni padoše na kolena. Neki su se. krstili. Drugi ljubili zemlju. Kuršumi su fijukali.
Stigli smo na začelje bataljona. Rekli su nam da je naša četa na čelu. Ali to je ratni bataljon, a vojnici idu jedan za drugim.
Tu su, na pedeset metara od nas. Strepimo samo da ne izvrše juriš. Sva je naša sreća u tome što njihov komandant nije u prvom streljačkom stroju, te nema ko da im naredi.
Uspostavljen je streljački stroj. Kada je svanulo, otpočela je artiljerija. Gađala je i naša. Od njih smo pretrpeli veliki strah. Jedva su uvideli gde je tačno naša linija.
Gađala je i naša. Od njih smo pretrpeli veliki strah. Jedva su uvideli gde je tačno naša linija. Ali onaj bugarski mitraljez nije nam dao oka otvoriti. Ako ostanemo u ovom položaju, izginućemo svi.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
i u pravim porođajnim mukama, uz vrlo nagla i nemirna smenjivanja najraznovrsnijih a oštro različitih uticaja stvarala naša starija poezija.
“ Ova gorka misao pristaje uz mnoga naša književna razmišljanja; nije neprikladna ni ovde, danas. Baš srećni književni prolom Branka Radičevića u godini 1847,
Ovoj Antologiji međutim zadatak je mnogo uži i skromniji. Čak i kada je očevidno da je naša poezija još dugo posle godine 1847, upornom i poetski neplodnom tiranijom najviše mehaničkog tipa deseterca i svim
Ova Antologija želi da, u prvome redu, sređeno prikupi sve one najuzornije tekstove koje je naša književna tradicija još mogla ponuditi Brankovoj književnoj orijentaciji, i prvenstveno kao umetničku nasladu i radost,
ćudljivog, a uza sve još i kao nekako stidljivog podražavanja narodnoj pesmi, — koliko u važnoj okolnosti da se sva naša poezija toga vremena — sa izuzetnim slučajem sasvim izuzetnoga Njegoša — začela, razvijala i živela u kulturnoj sferi
Danas, kadikad, i kod najboljih naših pisaca, usami se takva starinska reč, drevna, već davno prisna, potpuno naša. (Tačno onako kao i naši turcizmi, preostali iz jedne sasvim drukčije kulture.
dvanaest pesama u ovoj Antologiji teško bi se odrekla i književnost bogatija i na višem stepenu razvoja no što je bila naša u godinama 1816—25, kada su te pesme uglavnom — čak i onda kada su ovakve kakve su, čvornaste i nakazne...
— — — — — — — — Neka Srpstvo bude slavno Ma se hvala od vas krila, — Ta naša je gordost bila Samo roda glas uzneti. J. St. Popović, 1854.
Svi se meni rugaju i hulu svi kažu: „Eto naša robinja!“ — a breme nalažu. Serpske moje granice i zemlje ridajut čto hrabri mi vitezi tud ne projezžajut.
Sad sluškinja naša bist, dala s nam pod petu. I svi moji proroci slavu vozljubili, s čadmi moji u ropstvu mene ostavili; dobro opšče
Vostani, Serbije! Davno si zaspala, U mraku ležala; Sada se probudi I Serblje vozbudi! Spomeni se, mati naša, tvoje perve slave, Tvojih vraždebnika ti posrami glave!
Vostani, Serbije! Davno si zaspala, U mraku ležala; Sada se probudi I Serblje vozbudi! Vostani, Serbije! Mati naša mila! I postani opet što si prije bila! Serpska tebi vopiju iskrena čada, Koja hrabro vojuju za tebe sada.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
(Vujo perjanik ulazi.) VUJO: Dobro ti jutro, gospođo! Ždrav’ osvanula!... A nu, ždravlja ti, kako ti se dopada ova naša zemlja?... Prostićeš, kamen... jer pravo reć u ovome čudu od stijenja slabo se zemlje nahodi. JELISAVETA: Dost’...
To je nasilja ona teška pot Što s tužnog čela roblja žalosnog Trostrukim bičem goni besni skot... Naše je to, naša svojina!... — A šta s Mehmedom, pašom skadarskim, Šta s njime učini?...
(Baca joj pred noge donesene darove.) Evo! I uzmi, naša nesrećo! Ej, brate, nikad nisam mislio Da ćeju nam se i sokolovi U mučnom lovu modrih visina Zavišću gadnom srca
KATUNOVIĆ: Hoćemo, gospodaru! PRVI SERDAR: Hoćemo, kruno naša! DRUGI SERDAR: Pogonićemo skota tog. TREĆI SERDAR: Krvnika večitog!
A Bosna plače — plače Srbija, A Hercegovina, ta sestra naša, Čekajuć žrtve braće slobodne Sa svakim danom više žrtvuje: Slobodu, narod, crkvu, svetinju.
— Gle, šapće opet knezu na uvo; Eno se smeši... Eh, propao si! Upropastio te osmeh jedini, Vojvodo naša — stari Radošu!... (Glasno.) Oprosti, kneže, izdajniku tom!
O, kneže, kneže, nikada! Jer u toj krvi besne pučine Potonje snage rikom samrtnom Utonu, Đurđe, naša galija — Žalosni dvori sina Ivova...
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Nasul'te se 'vođe pred ljud'ma, pa se poljub'te kô braća... kô pravi Srbovi. Nema u ovoj zemlji práve. Naša je práva na Kosovu zakopana...
Bože, lijepog zdravlja, naša je noć i božja. Mićan natoči. Simeun uze čašu, malo nagnu, otpljucnu, pa će: — Braćo moja, što koja godina, sve
Dok odjednom udariše talambasi, ciknu turska borija, i pucanj prestade. Naša mrtva straža povika s Tominog Mosta: „Čuj te i počujte! Okrenuše Turci na Viluse!
Kurvo kučko, Parto kaluđere! — Poznado' mu grlo. — Eto ga, na moju dušu! — povika neko. — Ama, kakva je to naša mrtva stroža? Oni javiše da Turci okrenuše na Viluse, a vidi sad!
gođ, kaže, dođe do gustog, bilo kod ljudi, bilo na sudu đe bilo, veli, da bilo, ti samo podvikni 'nako od srca: Živila naša premilostiva Zemljana Vlada! Nemaj brige, sve će na dobro okrenuti.“ Poče me žena jednom tući.
“ Poče me žena jednom tući. U'vati me za grlo, da me udavi. Sjeti' se ja osvjeta: Živila naša premilostiva Zemljana Vlada! Ostavi ženo, Bog te ubio. Živila naša premilostiva Zemljana Vlada!
Sjeti' se ja osvjeta: Živila naša premilostiva Zemljana Vlada! Ostavi ženo, Bog te ubio. Živila naša premilostiva Zemljana Vlada! Ostavi ženo, 'Ristos te ubio.
Živila naša premilostiva Zemljana Vlada! Ostavi ženo, 'Ristos te ubio. Živila, prodera' se iz svega grla, naša premilostiva Zemljana Vlada u Sarajevu! Ona sva poblijedi, ruke joj obamriješe, i ja se spaso'.
Nije vam vjerovati, gazde ste. Ja sam Srb, a taki Srb, Bože sačuvaj i zakloni!“ On se ražljuti, pa podvrisnu: „To je naša, gazdinska prava što tražimo od 3emljane Vlade! I ko taki Srbin nije nije ni Srbin, već Švabo, Šokac, špijun, izdajnik!
Nećete li po redu i zakonu, ima u ovoj zemlji i Okružni Sud, ima naša premilostiva Zemljana Vlada, a ovaj isti David, s ovom istom svojom blentavom glavom, i s ovim istim lopovom, mogô bi
(Penje se na stolicu, nadnosi ruku nad oči i dugo, dugo gleda.) O, zar ćorava* naša Zemljana Vlada, gôd joj njezin! (pade sa stolice). Zato nami, grdna rano, sve ćoravo i ide u ovoj zemlji!
! David (diže se): Ništa, glavati gospodine!... E, ljudi moji, da sam juče umro, ne bi' znao da je naša premilostiva Zemljana Vlada ćorava! Sudac: To je taj seljak što tuži jazavca.
Bojić, Milutin - PESME
(1911) POLjUBAC Mi smo deca sreće i života zrela, Naša čudna ljubav do niskosti naga, Mrzi legendarnih noći čeda svela: Za nju mladost Bog je, a strast joj je snaga. ...
Mi smo deca sreće i života zrela, Naša čudna ljubav do niskosti naga, Mrzi legendarnih noći čeda svela; Za nju mladost Bog je, a strast joj je snaga.
Kuda, dok nas Minos u lance ne sputa? Iznad naših glava leden vetar briše; Zalud naša dleta i napori dugi: Ni rušiti ništa mi nemamo više, i hramove već su porušili drugi.
Pustinja je naša strašnija od one Kojom išao je narod izabrani. Pojeni smo krvlju vrišteće Gorgone, No sumnjom nam nisu zatrovani dani.
jedan zorom kao truba budi, Bolom jednim svaka nalita je čaša, Bolom jednim krišom plaču naše grudi: Gde su deca naša? ...
Mrtvace tamo ostavismo žive. I kô Ahasfer, koga Gospod ukle, Tražimo ravni do u beskraj pukle. I Vaseljena njiva naša posta Za seme časti — koje suncu siže. Gospode, kazne zar ne beše dosta?
A pod gustim hladom nerandžina granja Mladi ljiljan peva bogočasne psalme. Samo naša duša u tu večer strasti Mrka je i hladna kô nedra dubina, Vrh nas zaman loza prosula je cvasti: Nedirnut je gitar i
Mladenci smo, što su došli na venčanje! I nevesta naša, Slava Pobednika, Sa vencima rajskim svežim i opojnim Čeka dragog svoga krvavoga lika, Čeka ga sa stegom i trubama
Otadžbina naša sa patnje je znana, Lutajući mi je nosimo u sebi; Ona je u krvi naših večnih rana, I, kušam te, sudbo, takvu je
smole S vriskom fauna i nimfi, što gole U susret jure, kroz vijor što reže, I krše stabla i kidaju mreže, Naša su srca što se večno vole Skrhala strele, što su se zabole, Stopila hude smetove što sneže I uzdrhtala i žedna i
(1917) XL SVEŠTENICI Naša plaha mladost ne oseća bezdnu, Za nju put je greha belasanje magle, Ka životu bola naša srca nagle I za strašću tuge
(1917) XL SVEŠTENICI Naša plaha mladost ne oseća bezdnu, Za nju put je greha belasanje magle, Ka životu bola naša srca nagle I za strašću tuge jedra prsa čeznu.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
ANĐA: Da ko će? Ne možete se hraniti prominclama, niti se oblačiti u fačle. MARICA: To je naša briga, a vaša je da razmislite što pre, da ne bude posle dockan kad već pukne bruka.
VIĆA: Jeste li sami? JEROTIJE: Sam. Ne možeš u celoj kući da nađeš mesta gde možeš poverljivo da razgovaraš. Ona naša kancelarija prava jurija; tek zineš, a neko upadne! Ovde opet, možemo! (Seda.
VIĆA: Pa tvoja, dabome da je tvoja! Ali sad, kad smo te ulovili, sad je naša. Piši ti samo, gospodine Milisave, kako sam ti kazao.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
I naša romantika, kao i drugde u Evropi, bila je prevashodno lirska. Kratka lirska pesma, po sadržini ispovedna, rodoljubiva il
Nastasijević, Momčilo - PESME
4 Blažen u tebi da zanemim. I od nema mene stena da prozbori gori, gora cveću. I radost naša tebi, darodavče, rumenilom da okadi prostore. TUGA 1 Zasvetle dani, device mru biljke tihano milo.
Ljubav je tvoja prevazilazila i ljubav žena. O Jonatane, Kako su najhrabriji, tamo, popadali? Zašto je naša slava morala da podlegne?
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
njegovu snishodljivost, kao dajući im milost, opštenje, zdravljenje, odgovarala bi hvaleći Jovanku: — A sluša, sluša, naša Jovanka! Svekrva joj ne može da se nahvali. Vidim svekra joj kao da se podmladio.
Evo ih u Pljačkovici, Krstilovici. Sad će ovde pokolj. On se reši. — Idite vi, ja neću. Zar, kad dođu naša braća, pusto da nađu? Da nema ko da ih dočeka... vino, rakiju... da ih ugosti?... I oni odoše, on osta. Zaista ne ode.
A momku, tamo u kući, pokazujući na zapaljene grede, daske po krovu, veli: — Gori, gori! Ne gledaj!... Braća naša!... IX Jedne večeri dođe ranije kući nego obično. Pravo ode u sobu. Sede.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
RJA. BREKINjA Elѕbeerbaum (ѕorbuѕ tormіnalіѕ). Brekinja, breka, brekulja (Šulek). O postanku b. kaže jedna naša narodna pesma ovo. Devojka je pasla jelene, pa je preterala stado preko neke vode, a sama nije mogla preći.
Ime »sirota« odgovara nemačkom shvatanju, i pretpostavlja (ako naša reč nije pozajmica?) da je i kod nas postojao sličan etimološki mit kao i kod Nemaca (o kome v. Sofrić, 80).
U vezi s tim može se razumeti jedna naša religijska zabrana. Ne valja se, kaže se, da se dečje pelene meću na trnje, »jer će se deca srditi« (ZNŽOJS, 7, 386): u
Ćipiko, Ivo - Pauci
Ako ima duga, ima i zemlje, a ona je naša hraniteljica! .. . Vadićemo pare iz blaga i iz zemlje ... Sadićemo više duvana ..... ugojićemo dvoje—troje krmadi...
kad vidi svoje vlastite sinove koje je svojom krvlju odgojila i — izdržava ih, gde je izdaju i od nje se odmeću; ima naša otadžbina i čelik—domoljuba i pobornika, kojih trebalo bi da se danas iz zahvalnosti sjetim; ali to ovoga časa ispuštam
djeca jednoga naroda dvaju plemena i, u slavu naše krasne domovine, ispijmo naše čaše naiskap i zapjevajmo „Lipa naša domovino!” Prvi fratri, a pred njima fra Joso, digoše se.
— Što si pobudalila ..... Kakova djeca? Šališ li se? Pa što bi ti djeca? — Neka ih, naša su... a vi i onako nemate drugoga poroda... — A kud su djeca? —Znam ja komu su data na selo. Gazda ućuta.
Bijahu i to Dalmatinci. Dok posrkaše kavu, razgovarahu onako preko volje. — Oprkti, Ivo, — reče mu Piero. — Naša je navika da svako po podne učinimo jednu partiju na karte. Možeš i ti doći! Pođoše svi u drugu sobu.
Prolazi se. Bravo! Ovih dana pohodilo nas je jedno talijansko društvo... Jedna ženska... ne loša za naša mjesta... —Ola, Piero, dođi simo! — povika debeli trgovac. — Opet me zovu, a znadu da ne mogu u ničem popustiti.
I dosta mi je u tuzi misa 'na naša lipa mista i u svoj tuzi nikako da ih zaboravim, ni da ih se odrečem. Mučim se kako ću čakod zaštedit', pa da mi se
kaje se i povratija bi se, da jema s čim; i opet bi bija zadovoljan radit' svoja zapušćena polja i vinograde, ča rodu naša zdrava i kripna vina. Sada vam pišem jednu novu. Sestra Marija zaručila se i šalje vam od toga glas.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Janju nismo zatekli. Oterala ju je gospodarica naša Jelena. Kula je bila prazna, mi utučeni, ojađeni, svadljivi i gorki.
Pustoš je ostavila za sobom ova prokleta i blagoslovena voda, Morava — mučiteljka i hraniteljka naša. Bogdan Imao sam vrlo mučan razgovor sa Jelenom.
Zar ta piša stvarno namerava da me sutra grebena?! Ovo je nastupilo neko poslednje vreme! Dadara Gospa naša, lepojka naša, ne gubi vreme.
Zar ta piša stvarno namerava da me sutra grebena?! Ovo je nastupilo neko poslednje vreme! Dadara Gospa naša, lepojka naša, ne gubi vreme. Prošlo je pet dana od Lauševog odlaska sa Kule, a ona se evo pobrinula da pokaže ko je ovde gospodar.
Doduše, njemu je osobito prijatno. Njemu hranu donosi lično gospodarica Vratimlja, Jelena, naša dobra hraniteljka. Ne, ja se ovim što sam sada rekao nikako ne pridružujem zlobnim glasinama koje inače svakodnevno
Bogdan Najzad sam dočekao da vidim kako se naša gospa peče na tihoj vatri. Na žalost, bio sam tu samo posmatrač i nije mi se dala prilika da malo prodžaram i priturim
Jer kad već verujemo u zaštitu Tvorca, čemu onda služi ta naša nervoza i zašto se mi tako panično prihvatamo alata i oružja.
Matija Ova noć je naša, moja i Ankina. Dok u srednjem dvorištu trešti pijanka, ja i ona smo najzad sami, na našem starom mestu u senu, onde
Jer, nikakva ljudska kazna ne dotiče čoveka bez savesti. Mi i naša pravda nemoćni smo pred njim sve dok ne proradi u njemu osećanje krivice.
Mi ga inače samo možemo češkati i golicati našim smešnim packama. Pa on ne očajava, uzgakala je naša bratija. Zabavlja se. Ništa mu ne mogu. To je čovek. Sve je postavljeno na glavu.
Još će ispasti na kraju da taj bezobraznik postane junak samo zato što ga ne može slomiti naš prezir i naša osuda. I tako ispada da on uopšte i nije kriv, dakle nije izdao, nego je samo nedužna žrtva nečije pakosti i zavisti.
Telo mu se nape kao struna na luku. „Otišao je onim beslovesnim zverovima koji su nagrnuli u Vratimlje da pogase naša ognjišta i da nas zatru.
Ilić, Vojislav J. - PESME
I tajna sila, sveta moć, Rasiplje svete žŷdi, I nebom trepti tiha noć, Carica burnih ljudi. Veselo, druzi! Naša ćud Veselje nama gradi.
16. A čak poznije, kad je Omer-paša Robio Bosnu i plemiće njene, S njime se združi krvopija naša, I s njime ode i odvede žene I Jelku, valjda... Gde je? Da l' je živa?
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Ja vrlo rado prihvatam taj Vaš predlog, iako sa zebnjom da Vas naša prepiska, od koje očekujete toliko zadovoljstva, ne razočara.
Još pre sto godina, kada su naša znanja o svetu bila samo maleni deo današnjih trebalo je bogodanim veštacima Humboltu i Aragou po četiri debele sveske
Neka uobrazilja pokreće naša krila, a buktinja, nauke neka nam svetli kroz tamu. Ja je već držim, upaljenu, u ruci da bih, čim stignete ovamo,
stajala je u Kini, druga, u Iidiji, treća, u Americi, četvrta, na Evropskom severu, ali ona kolevka iz koje je naša današnja astronomska nauka uzrasla, stajala je u staroj Mesopotamiji.
Nisam se prevario, - novo penjanje pokazuje da se nad drugom kulom nalazi treća. Mi produžujemo naše penjanje, a naša radoznalost se očajno bori sa umorom, koji nas savlađuje. Od njega nam celo zdanje izgleda drukčije nego što je u istini.
Vavilonci i ostali stari narodi poznavali su pet takvih lutalica: Merkur, Veneru, Mars, Jupiter i Saturn. Da je i naša Zemlja član njihove porodice, to nisu ni slutili, još manje su mogli da objasne mehanizam njihovog kretanja.
Mi danas znamo da se sve te planete kreću oko Sunca, oko koga i naša Zemlja optrčava, pa iz toga stvarnoga njihovog kretanja sleduje ono prividno koje nam se na nebu ocrtava.
Iz Mesopotamije raširio se i odomaćio po celom svetu i pojam sedmice. Naša sedmica postala je na ovaj način. Vavilonci su poznavali, kao što iz napred rečenog sleduje, svega sedam pokretnih
“ - „I to je vrlo jednostavno. Sve što je teško stremi ka težištu sveta, i naša Zemlja morala bi onamo da pada kad se ne bi onde već nalazila.
Isti utisak za vreme cele vožnje! Od zaobljene površine mora vidi se uvek samo njegova neposredna okolina. Zato naša Zemlja i nije bog zna kako velika!
se odmah pošalje jedna lađa na Aiginu da dovede Demostena iz izgnanstva; on će nam odavde reći šta da činimo i šta nam naša čast zapoveda.“ Mi se mešamo među svetinu. Šta se to, za ime Boga, dogodilo?
Uđimo i mi unutra, i poklonimo se do zemlje. Naša poseta svršila se brzo i uspešno. Sedi naučnik, matematičar, fizičar i inženjer, upoznao je u meni čoveka koji njegova
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
A uz nju će doleteti Mnogo, mnogo živih ptica, Pa će opet oživeti Naša lipa i baštica. SRPSTVO MITA POPOVIĆ (ČIKA MITA) Šta je Srpstvo?
Sabljom ćemo zapisati Sabljom ćemo zarezati Dela naša i megdane Baš za nebo, Vidovdane. ČETIRI GODIŠNjA VREMENA STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA) Svuda se beli – pao je sneg!
Milo moje selo, Budi mi veselo! Nema siromaka, A kad je za selo, Selo skoči celo, Sloga naša jaka. Milo moje selo, Budi mi veselo! Sa sviju krajeva Čuje se pevanka Grla krupna,tanka; Neće zlo ko peva.
Stanković, Borisav - TAŠANA
TAŠANA (zastiđeno): A, to su naša ženska posla. Znaš, mi žene, i kad umremo, hoćemo da smo lepe. Ali to je drugo. (Kao uvređena na Mironovu sestru zbog
Tamo ti bilo milije, nego li kod nas, i u našoj veri. SAROŠ Nema tu naša i vaša... Anadolac nesam. Ovde sam se ja rodio i odrastao.
Ulazi Stana. HADžI RISTA (se podboči pred njom): A ti, kučko selska, ti beše provodadžisala da se opogani ova naša sveta kuća? STANA (prkosno): Ako sam seljačka, nisam pogana, niti sam štogod opoganila! (Donosi posluženje svima.
Odvedoše Saroša u Kumanovo. HADžI RISTA Bre, bre! Sada će naša sramota po Kumanovu, Skoplju, Velesu. Nećemo smeti ni po trgovinu, ni po svojim rodovima i familijama ići.
A i šta će vama ono ovde? Mi ćemo ga u našu baštu presaditi. (Sluškinji): A da znaš kako je naša bašta lepa! A kako li će još lepša da bude kad i ova druga kuća bude sasvim gotova.
Molim te (pokazuje na kapiju) ne zatvaraj noću kapiju, ako se noću zadocnim, pa naša (pokazuje na kapidžik) bude zatvorena, da mogu ovde da uđem i kroz kapidžik odem kući, da me i ne opaze naši. (Odlazi.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Isti kroj odela doduše, ali sve crno i fino, i naša dobrotvorka u minut tačno na službu, stoji u svom stolu visoka i prava i crna, kao neki vladika.
Gospodin Joksim je odmah dao tumačenje: — Ova naša gospa Nola, kao škotski duš: vrelo-hladno, vrelo-hladno, i sebi i drugima, pa ne da mirno oka otvoriti...
Zvona zvone, nose poslednjeg g o s p o d i n a Vlaovića. Dužan i ružan. Sve prodao. Jedna njegova njiva, znaš čija je? naša. Dokle? Zvona zvone. Nose Nolu Lazarićku. Vječnaja pamjat, ali njive njene znaš čije su sada?
I da to pojača, podmetnula je gospodin Joksimu ove reči: „Drugi svet se u prvom braku venčava s lepim i mladim, a naša Julica u trećem... šta ćete, uvek je imala neki ekstra ukus i prohteve.” Gospa Nola se uzdržala pred pop-Tominicom.
„Ja sam se vozio na Tisi, i išli smo polako, kao da nismo išli ni mi ni voda. Naša lađa je bila vrlo ružna, i vukli smo deregliju punu kukuruza, i Paja Šeširlija, u deregliji, jednako je pevao...
Osam je osam, gospodo! Pavle je učio sam, zatvoren u kuću, i sasvim se retko viđao s drugovima. Trojka naša pomalo ramlje — nasmeja se jednog dana Branko, kome je bilo žao što se Pavle tako odelio.
Čika Jova, naravno, za jevrejstvo nema odgovornosti. On je naša krv, naš adet, naša glava i srce. — Branko se zasmeja — glava i srce — smućkani, kao kod svih nas Srba.
Čika Jova, naravno, za jevrejstvo nema odgovornosti. On je naša krv, naš adet, naša glava i srce. — Branko se zasmeja — glava i srce — smućkani, kao kod svih nas Srba.
Strahoviti su to napori, i užasna vera u sebe, i, ja ne znam šta još i još! ... E, vidiš, i naša frau Roza je u toj drami jedan od dobrih glumaca. Njena uloga, to je Pavle, Pavle Jevrejin.
Ta tri mladića naša, tri poeta. Prosto ne znam kako naše gospođice odolevaju. Ja da sam gospođica — hvala Bogu što nisam —ja bih često i
— Nije mogućno, gospođo, da vama nije milo što će naša varošica imati sad studenta i u Parizu, i studenta koji nas sigurno neće osramotiti.
Gospodin Joksim je naša elita, i po obrazovanju i po udobnom i nezavisnom životu — uostalom, po cenu da ostane mator momak i bez dece — ali
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
peіor avіѕ, tulіt noѕ nequioreѕ, mox daturoѕ progenіem vіtіoѕіorem (Naši su ocevi gori od dedova bili, mi smo od nji, a naša deca jošt gora od nas).
takovog u tom predelu nije bilo, jer su baš onda svi na koje je podozrenije da lažu palo proterani bili, i tako naša Roksanda morala je bez pohvale po sokaci svoju lepotu nositi.
Pri tom ne propusti svoju prediku obrnuti da je dužnost naša braniti bližnjega kad je u nevolji, i najposle parentaciju s apostrofiranjem svrši da bi se potrudili ovog nezvanog gosta
— No ajdmo povesti. S rečenom dobrodetelju, dakle, zaključi naša lepotica našeg iroja od bede izbaviti. Ona ne metne ni pokrivalo na sebe, tvrdo uverena da je svi poznaju, otide
Da naša irojkinja nije u pređašnjem raspoloženiju bila kad je u tamnici sela, i pomoću svoje kose i malo sunca svetlenja Romana do
No naša lepotica ne zadržavajući ga dugo u nedoumjeniju, ovako, iskašljavši se najpre, započne perorirati: »Neznani junače, tvo
Ali je naša moma dobro ispekla ono što Vla kaže: čej ja mun nuj minčun (samo što je u ruci, to je izvesno). Ona zakte da se Roman
Napolju su već konji pripravni bili, i naša mlada nevesta obodri Romana da se ništa ne boji, sednu na konje (ona je onako jašila kao naše dame u sadašnje vreme) i
Počem se nekoliko udale, javi naša amazonkinja svome suđeniku da su opasnost izbegli i da slobodno otpočivati mogu. Ona kako legne, taki bez brige zaspi,
Vi vidite kakvo je naše odelo, pokazujući na najvispreniji dar neba, ali utoliko je bogatija naša revnost i ljubov k dobrodetelji i istini.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
To je doba kada čovek nije ni muško a nije ni žensko, te mu je naša gramatika velikodušno obezbedila pribežište u naročitome, srednjem rodu, što su propustile učiniti gramatike mnogo
snagu za ponovne napade; bili zarobljavani i ostajali po dve godine u ropstvu, u istome razredu, ali nas je ipak naša istrajna sedmogodišnja vojna dovela najzad do odlučne bitke, do mature.
O ljubavi sam ja imao prve osnovne pojmove već za ranoga detinjstva. Tada smo ja, naša služavka i jedan praktikant iz načelstva svako predveče razgovarali iza kapije o ljubavnim stvarima.
— Joco, — rekla bi naša služavka praktikantu — dođi posle večere, kad polegaju moji, ostaviću ti šniclu od večere. — Oh, dušo moja, —
Nušić je juče umro“. Drugoga dana već bi se mogla doneti ovakva beleška: „Sve više i više se potvrđuje naša jučerašnja vest da je g. Nušić umro“. Pa tek trećega dana reći: „Kao što iz vrlo pouzdanih izvora saznajemo, g.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
KOSOVO POLjE Prestala je najzad kiša, ali su granate najtežih kalibara sve žešće rile po rovovima i okolo topova. Naša je artiljerija tukla bez prestanka njihovu pešadiju i držala je još uvek na izvesnom odstojanju.
— Nosite ga brzo! — naredi potpukovnik Petar. Gr-r-r-u! — trese se zemlja. Sada još žešće, još strašnije. Lica naša su potamnela, a pogled neodređeno bludi, kao posle neke teške bolesti.
— Hitno odstupamo. Sa susednog sektora pešadija odstupila. — On se najednom zamisli. — Uh... tamo je naša baterija! Da li su je izvestili pešaci? Jaši smesta i izvesti komandira da odstupi — obrati se komandant meni.
Mi vam odajemo hvalu, a i buduća pokolenja biće vam zahvalna za sve žrtve... Junaci... Ne klonite duhom... Naša je zemlja preživljavala i teže časove, pa je milošću božjom i hrabrošću svojih sinova izlazila nanovo na vidik, svetla i
On pogleda unezvereno okolo sebe, i ljutito mahnu glavom. Počela je dejstvo i naša artiljerija. Borba je uzimala sve većeg maha.
Aeroplani su neprestano šestarili nad nama. U jednome momentu je naša artiljerija uspela da ih otera, ali malo posle vratiše se nanovo, tražeći baš tu bateriju koja ih je gađala.
JANKOVA KLISURA Nije više bila u pitanju nikakva naša odlučna ofanziva, već samo da se na neki način spase ovo malo vojske što je ostalo.
Zahtevam da klisura bude slobodna za prolaz sutra izjutra do četiri časa... Zapovest je odlučna. Odgovornost naša velika. A klisura zagušena od iznurene stoke, od polomljenih i pretovarenih kola.
Kao da je u ljudima zastao dah, pa im je, u samrtnoj agoniji, svejedno da li će naša artiljerija moći da prođe, ili će je zarobiti. Pred klisurom zastajemo da stvorimo plan.
I da bi naša tragedija bila potpuna, mi čekamo da nas razlupaju, da bismo uverili Evropu kako smo mi nevini... I to u vremenu kada
A kad sevne, gotovo obnevidimo, neki vozari zastaju, te na njih najašu oni pozadnji. Naša kontrola je bila isključena. Ljudi su bili prepušteni sami sebi... Neka nas sreća posluži, hvala Bogu!
— U istoriji sveta ovakav slučaj ne postoji. — Proterani su Jevreji... — To nije isti slučaj. Naša zemlja postoji i dalje, naše porodice su ostale u zemlji, ali je oružana sila i sve ono što izvršuje zakon van te zemlje.
Petrović, Rastko - PESME
A na kartama da su slike ljubovca naših, o jada; I naših očeva i prijatelja, da l' znamo Il' samo nam se čini - i srca naša ranjava I krstovi i listovi? Daleko otiče reka Sava, Njeni talasi udaraju ispod prozora.
Kupalo, prekrasni nestaško proleće. Sa zvekom ratnom i smehom u naša srca sleće. Čuj, dragi, s Kosmaja trube ječe! Kupalo, prekrasni deran proleće.
da je ostvarena još jedna, možda veća, svest sa mnogo jačom pretenzijom na slobodnu volju: i da od nje možda zavisi naša.
je ostvarena još jedna, možda veća, svest sa mnogo jačom pretenzijom na slobodnu volju: i da od nje možda zavisi naša. Naša religioznost, naša obraćanja bogu, naš fanatizam, je svakako danas između nas i nečeg još u čije smo bivstvo tako često
Naša religioznost, naša obraćanja bogu, naš fanatizam, je svakako danas između nas i nečeg još u čije smo bivstvo tako često neizvesni.
Neiskustvo oka bi ga pri tom potpuno paralisalo. Život duhovni dakle neizdvojim od života našeg fiziološkog, i naša večnost valjda zaviseći time od našeg života sadašnjeg: ti i ne znaš sa koliko opasnosti nosiš svoje večno bivanje u
I ljubav naša čak ih skrije Od nas. Ni topot više nije Dokaz da behu noćne ure, Minuše mračno kob-delije. Jarki pastiri naše paše, I
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Neka jahanje na talasima ostane naša tajna! Riba ućuta. Između njih dvoje nije bilo previše reči. Po zamasima Srebrenkinih peraja Marijan je pogađao kamo
— Šta je to? — omače se Starcu s usana, a Srebrno devojče se nasmeja i reče: — Naša buduća kuća. Tu ćeš mi biti ženik! Luda mala! Kakav mladoženja?
— Princeza se poverljivo naže ka dečaku. — To je sada naša tajna! — Naša tajna? — reče dečak zabrinuto, pomislivši: možda je ona čula za nekog drugog dečaka?
— Princeza se poverljivo naže ka dečaku. — To je sada naša tajna! — Naša tajna? — reče dečak zabrinuto, pomislivši: možda je ona čula za nekog drugog dečaka?
Šantić, Aleksa - PESME
Uza nj, tek malko na šiljtetu niže, Kô simvol sreće, naša majka bdije; Za skori Božić košulje nam šije, I katkad na nas blage oči diže. U To bi halka zakucala. — ''Petar!
Prigrli ova jata blagodatna! I kada jednom dođe smrti doba, Naša će suza na kam tvoga groba Kanuti toplo ko kap sunca zlatna''... I akord zvoni...
Ponoć je, je li? Svrh vrata bije Časovnik stari. Napolju vije Vetar, i sipa U okna naša Pahulje bele. Zaklopi zbornik Pa sedni bliže uz odar moj.
Ja čujem: naša srca biju tiše, Tvoj stisak ruke nije onaj prvi; Hladan, bez duše, bez vatre i krvi, Kô da mi zbori: nema ljeta više!
Teško nama!... Eno, tuđin se veseli I sva blaga naša otima i hara... I Bog mu pomaže i njime se stara, A naš crni seljak crna hljeba želi.
Samo šum žalosni robinje Neretve Hladan vjetar nosi preko pusta kraja. 1905. BOKA Naša mila Boko, nevjesto Jadrana, Pokrivena nebom kô od plave svile, Ljepša si od tvoje primorkinje vile I svjetlija si od
Volovi jaram trpe, a ne ljudi, — Bog je slobodu dao za čovjeka. Snaga je naša planinska rijeka, Nju neće nigde ustaviti niko! Narod je ovi umirati svikô — u svojoj smrti da nađe lijeka.
U polja naša Iskariot uđe, I njive naše postadoše tuđe, i na nas pade guba i rugoba... Ustaj i pođi! Jauci su česti...
Na koncu u dečjoj radosti i sjaju Mi se ''sakrivače'' igrasmo po gaju; I skrivanja naša tako vešta biše Da se nigda, draga, ne nađemo više.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Ali između druge i treće etape postoji vrlo veliki vremenski razmak. Naša epska poezija, koja je krajnju tačku svoga razvitka dostigla u ciklusima, nalazi se na granici između druge i treće
Tada je naša zemlja bila daleko od automatskih razboja, železnica, lokomotiva, električnih telegrafa, munjovoda, štamparske tezge i
Razume se, naša narodna epika ne predstavlja takvu celinu kakvu predstavljaju, recimo, Ilijada, Odiseja, Pesma o Rolandu.
Pri svemu tome činjenica da je nekad postojala domaća država imala je ogroman uticaj. Ogromnim, najvećim delom naša narodna epika u stvari je jedan beskrajni revolucionarni poklič za borbu protiv nasilja, protiv ropstva, protiv
Naš narod je vekovima bio sužanj, naša zemlja je vekovima bila nepregledno krvavo razbojište, pod sabljom i kopitom. Naši predi su vekovima razmišljali o tome
S tim moralom raja je išla iz pobede u pobedu. Naša zemlja postala je za Turke nenasita grobnica. Gospođa Turkinja u strašnom snu gledala je pod svojim grlom ustaničku ruku
Naravno, i ovakva naša poređenja veoma se razlikuju od Homerovih. Maretić je duhovito primetio da bi uobičajenu u našim pesmama komparaciju:
Ali ipak zato ne treba potcenjivati sva naša poređenja. U njihovoj kratkoći i jednostavnosti ima — katkad — posebnih čari i snage.
Kada Miloš sitnu knjigu primi, knjigu gleda, a suze proljeva. Pita njega trideset čobana: „O Milošu, naša poglavice, i dosad su knjige dolazile, al' se nisu sa suzam' učile! Otkud knjiga, ako boga znadeš!
“ Veli njemu leđanska kraljica: „Slugo naša, Balačko vojvoda, tu ne ima nijednog junaka, osim jednog crna Bugarina, i to mlado, još golobradasto“.
se upitaše zdravlje; a kad viđe stari Jug Bogdane obranjena zeta i čelenku, prosu suze niz gospodsko lice: „Vesela ti naša carevina! Međer ima u cara Turaka, međer ima silnijeh junaka, koji zeta obraniše moga, koga danas u daleko nema“.
Izišle su seje Radulove, iznijele zlaćeno prstenje: „Odjaš’ konja, mila snaho naša! Na čast tebe zlaćeno prstenje, te ti nosi dokle si nam mlada“.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Dosad mi je pojeo dva i po šešira, rukav od košulje, bukvar i moj najbolji crtež na kome je bila naša kuća, drvo, bunar, čovjek i moj potpis. — Vidiš, moja Žuja ne jede crteže — pohvali je Nikolica.
— Ih, dosad nijesam ni znao kako je lijepa ova naša šuma — ote se i nehotice Jovančetu. — Čini mi se da sam tek sad progledao.
sve šta joj se toga jutra dogodilo u školi, Jovanče ozbiljno reče: — Lazare, sad joj možemo vjerovati, i ona je naša. — Hajde, de! — složi se Mačak. — A šta ćemo u logoru kazati ostalima kad nas vide da ovako utroje dolazimo?
— I ja sam tako u školu bježao dok je tamo bila naša učiteljica Lana! — dočeka Stric kao iz puške. — Ćuti ti, zarobljeniče! — povika knez Valjuško.
Je li kad naša škola vidjela ovo čudo od učitelja, kažite? — Bogami, pravo kažeš — dočeka djed Aleksa. — Meni je svaki učitelj dosad
— Sad će nam naša Lana opet doći — reče Lazar Mačak. — Moj otac odlazi sutra kolima po nju. — E, zbog toga se već valjalo radovati.
— Bogami jesmo! — živnu Jovanče. — Čak i naša mirna Lunja. — Eh, opet žensko! — zlovoljno smrsi Stric. — Baš mi je ono za neki boj.
— Ode naša škola, naša draga školica! — promuca rastuženo poljar Lijan roneći krupne suze. — Gdje li će se sad okupljati dječaci
— Ode naša škola, naša draga školica! — promuca rastuženo poljar Lijan roneći krupne suze. — Gdje li će se sad okupljati dječaci Lipova?
Sjedila je pored Jovančeta, tiha, srećna i zanesena, kao da su sami na svijetu. — Gle kako je danas krasna ova naša obavještajka! — prošaputa Đoko Potrk, uvijek osjetljiv na svaku ljepotu. — Ih, baš mi je nekakva — kiselo smrsi Stric.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Bez tebe, kano bez tekuće vode, naša je duša kano suha zemlja; ništa na njoj ne raste krome jedno trnje. Ti, ušavši u mene, trnje svojim božastavnim ognjem u
Lepo seme u njoj zasej. Tako i naša ova zemlja izdaće ovoj porod. SRCE ZARASLO TRNjEM Ta se tobože nadah i čekah moj vinograd da iznese grožđe, a međer, po
Do vremena potom pak Sav prosut i niušto obrnut. SMRT Da ne prevari smrt I uljeze kroz ta vratca naša, Štono se čuvstva osećnja nariču! I podrugat će se Našem grohotnome se smejanju!
« I hoće da nas potope te vode. Nego s tvojim predstateljstvom presveta devo, taj će potok preći naša duša. Ovih krvavih vremena, svagdar punih vojske i boja i svakoga nemira, i ne teku tako vode potočne, kokono što
I ova nam tri naša sveta kralja: Simeona prvoga, Vladisava i Stefana Dečanskoga s Urošem Poslednjim kano ocem dece dobre i sinovom svojim
Tako i kade se dokosne naša krvoprolitna zemlja tvome omoforu, taki će na njoj prestati svako krvoprolivanje. Otrti ćeš i obrisati kaše krvave suze s
Iz potaje trčanjem približava se k nami naša smrt. I vreme ovoga našega života trčeći prolazi i nikakva stanka ni oporišta nejma u sebi.
Kade te zovemo na vodi, to taki plavaš nam slobodu na lađi. Kade pak iz lađe našega tela duša naša izađe i leti gore k tebi, ka ptica vazduhom, — a ti hitro, s mirnom pomoću, s masličnom grančicom, dolećeš k nami u
Niti nigde na svetu ima među ljudma takva birova oštroumna, trezna, nezaboravna, kako što je u nami naša usumnjivana svest, te udilj bode i straši sudeći nam za svaku našu nevaljalu skonu.
Mnogi i od sinovstva im odreku se i svega očina im dobra odrinu ih. Ama naš od Boga nam dat sudija, naša svest ne čini s nama tako, niti nas nikad ostalja ne svetujući i karajući; ako jedanput, dva, tri li put, ako bilo i do
Nego teke jedna nam je isto to naša hrana stojeći nam i čameći na zemlji pokraj putova i živući po ovih jama haramijskih u grobu, baveći nam se gde s kojom
Takvu eto prečista deva naša vladičica Bogorodica nejači jakost i nelagodnih snagu što dariva. Te još sunce visoko bijaše kad iz grada u poteru
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Ukratko reći, ta se pesma najradije pevala u ono doba kad i ova naša pripovetka počinje. Bila je čisto fatalna sa svoje prilepčivosti; i ko je samo jedared čuo, nije mogao više da je
ni tatko ni majka ni, ne pitâ: ’oćemo li eli nećemo; a sag, kad sami stadomo „tatko“ i „majka“, — sag nas pa ne pituju naša deca!... Predi nâs naši stareji nas ne pitaše; a sag nas pa naša deca ne pituju!
Predi nâs naši stareji nas ne pitaše; a sag nas pa naša deca ne pituju! Toj ti je, Jevdo, što kaza’, otoičke, naš k’smet!...
Ali sada, u ono vreme kad se razvija ova naša pripovetka i kad je Zona u šesnaestoj svojoj godini, Zona je drukčija: nije više ono džigljasto čupe što blene po
— Ako, sine, ako... — veli mu majka gledajući ga milo. — Toj si je njegovo petalsko znanje... — A naša „Trša“, ete, i „Kundaka“ opuštile žalio glavu... — Tugô, — smeje mu se majka — ostaše si udovice i sirotice...
Ta što da čine!... Ili drugi put, opet tako, uleti sav zaduvan s po jednim jajetom u svakoj ruci. — Nane, naša „Titinka“ i „Pirga“ snesoše jajca u Todorčine, a ja gi uzedo’ i doneso’!
— Ama jok! Za prošenje ič ne beše razgovor. Kako da gu prosim?! Koji su oni, a koji pa mi! Čorbadžijska kuća — a naša kuća!... Pamet si beri, Doke!... — Iha! Lasno za toj! Ja ću ti izrabotim; ti sal sedi si, pa žmij!... — Hehe!
Žive na sablazan svetu, a najviše na sablazan onim čestitim i mirnim susedima. Čudimo se“, vele, „kako naša vredna policija, koja je tako revnosna i brza kad koga treba kazniti za nepočupanu zubaču pred kućom, i za đubre u
— Saraf i banker... — E, saraf! Kako može saraf dever da bidne?! Neću sarafina! — Ama de, nije Čifut... naša si je vera!... Em, mlad, ubav, bogat... sarafče i banćerče... u naš varoš nem’ ga, ete, jošte jedan potakav!...