Upotreba reči njegovoj u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

To je čudno!... Aleksina je kuća daleko od naše, na drugom kraju Kikinde, a ja čujem kako vrata na njegovoj avliji škripe!...

U njegovoj kući je bilijar, kupatilo; tamo natrag čitav park; za njegovom sovrom se pije šampanjer, malaga i tokaj; na njegovoj gospo

U njegovoj kući je bilijar, kupatilo; tamo natrag čitav park; za njegovom sovrom se pije šampanjer, malaga i tokaj; na njegovoj gospođi je svila i brilijant; njegovi su svakidašnji gosti velika madžarska, nemačka i srpska gospoda...

Noć beše tamna, nigde ništa nisi mogao videti; oko kuće zasađen gust šljivar, u njegovoj senci ništa se ne miče, sve je nemo...

Treći dan po smrti Bogdanovoj dođoše kmetovi sa jednim pisarom iz Rekovca i popisaše sve što je po smrti njegovoj preostalo.

— Ne smej se, učo, — veli kmet Radovan, — a, evo, juče sam zbog nekakvoga kuluka šiljao birova njegovoj kući, pa čudo: veli da u gvozdenim loncima kuva ručak!... — He, he!

— Zar on?... — To beše sve što je uča od čuda i prepasti umeo progovoriti. — Sutra ujutru otići ćemo njegovoj kući... A za dalje ja ću se brinuti. — Hoću!... — A sad lakunoć!...

Obradović, Dositej - BASNE

Da jošt ima kakav glas, ne bi nad njom ptice na svetu bilo!” Vranu to | nije milo bilo da ga lisica pri tolikoj njegovoj lepoti za mutava drži, otvori kljun pak stane gakati.

On dobro zna da njegova izrjadstva i prevoshoditelstva takova su i tolika da jedna malena slabost njegovoj slavi i hrabrosti, koje su svetu dobro poznate, ni najmanjega uštrba neće naneti.

sanja; njegovi su posli tako zamršeni da ko ga se dobro ne zna čuvati, na koju se god stranu okrene, naći će se u njegovoj mreži.

ne možemo dospeti razve opštestvo u kojemu živimo kako sebe i, gdi nadleži, više nego sebe počitujući, ljubeći i o njegovoj opštej polzi trudeći se.

da mudruje i da zna ono šta umstvuje, ovako da misli: sreća je to kad čoveku njegova pretprijatija na dobro i po njegovoj želji izlaze; i da su samo oni uprav srećni koji bogo|ljubno, trudoljubno i pametno živu.

Gdi su god seljani pod pravednim i blagoureždenim upravljenijem, ko je god od njih raden i pametan, u njegovoj kući i avliji žene i devojke pevaju, i njihove pjesne izlaze im iz sred srca; a bogate familije, kad ih iz daleka

Večne sramote i pokora šta to učinismo? Daj, sazidajmo mu hram, vozdvignimo mu altare! Koljimo sto junaca na žertvu njegovoj pravednoj duši! Sve to već kasno i u nevreme.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

ovako: ako je 100 hiljada, to moj otac nosi 50 hiljada, to jeste pola na njegovu od Valjeva do Save knežinu, jerbo je u njegovoj knežini žitorodnija zemlja i žitorodna; sad onu polu deli Grbović i Birčanin na pole 50.

000, pa opet skine Grbović sa Birčanina deseti groš te ponese na svoju knežinu, jerbo je opet u njegovoj knežini bolja zemlja nego u birčanskoj.

Na to svi pristanu i blagodare, obreknu se da će oni i unapredak u njegovoj službi biti. Mi kažemo, da to nije u njegovoj samo službi biti, no to je služba celoga naroda našega, „jerbo je Đorđe

Na to svi pristanu i blagodare, obreknu se da će oni i unapredak u njegovoj službi biti. Mi kažemo, da to nije u njegovoj samo službi biti, no to je služba celoga naroda našega, „jerbo je Đorđe sviju nas vrhovni vožd, a vi njega čuvate kao

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— A što nećeš? Stanoje nije baš tako rđav gazda. — Može biti; ali ja ne mogu. Kad mi preseda svaki zalogaj u njegovoj kući, onda mu džaba i ta služba i sve. — Ono i jest Stanoje malo inajet i osorljiv čovek — reče Vidak.

Sreja već pozelenio od muke. Svatovi se počeli podsmevati njegovoj svirci; svaki čas tek podvikne ko: — 'Ajd, Srejo, strugnide malo u tu tvoju drombulju!

Svu je sobu okitio svakojakim ticama. Seljaci se često iskupe, pa se čude toj njegovoj majstoriji. Posle, kad su ga već svikli, čim ubiju ili uhvate kaku ticu, pošlju je ili donesu učitelju Grujici.

Dalje, videše da učitelj nije ismevao činodejstva popova, osem što se smejao njegovoj molitvi od grada, a tome su se smejali svi po selu.

Simica je bio veoma naivan, ali je ipak uviđao šta vredi njegovo kljuse i taljige u njegovoj okolini, pa nije ni mario što mu se podsmevaju, nego je sasvim ponosito govorio o svojim taljigama i mrkovu i zvao ih

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

— upita Lazar preko srca. I Stanko mu se ispovedi. Iznese mu dušu i srce kao na dlanu. Još ga zamoli da on pomene njegovoj snasi, Mari, ne bi li ona materi kazala!... — Stid me, jarane!... Stid, boga mi.

Sasvim ravnodušno je zavlačio prst u rupe koje mu je kuršum na njegovoj kapi načinio... Jedino što je osećao beše da ga glava zanosi... Momčad se ljutila.

On se sećao svega; sećao se kako ga je Lazar izbegavao; sećao se kako je uzviknuo: „Jelice!... Sad igraj!...” I u njegovoj se duši nešto zakuva... Nešto čudno, ali strašno... Nešto što on, do danas, nikad ne oseti... 5.

Lazar se smeška na Jelicu; njegov mu je otac prosi ona polazi... Prilaze oltaru... On riknu kao ranjena zver... U njegovoj duši buknu nješto... To beše gnev... On je rastao naglo kao kvasac, i... ispuni ga svega... I duša, i srce, i...

Svega, zar svega da se odreče?... Živi plamen goreo je u duši njegovoj... Srce ga je bolelo za tim mirnim i tihim životom... Znoj mu oblio čelo...

Nisu lenštine, kao onaj što na moj dom pljuje!... Hajdete, braćo!... I svi se krenuše kući njegovoj... 9. STRAŠNA ZAKLETVA Ljudi gledahu Aleksu onako rastužena, pa im se sažali... I samom Ivanu beše vrlo teško.

Osećao je da se mora s njom sastati. On joj mora kazati da je laž sve ono što se danas selom pronelo o njemu i kući njegovoj... I još mnogo trebalo je da joj kaže... Pa se krenu Sevića kući.

Prođe nekoliko trenutaka u ćutanju... Oboma beše vrlo teško. Dok će reći ona, pokazavši na šaru u ruci njegovoj: – I to?... – Ja, eto. — I to ti on učini? – On. — Znala sam.

Stanko se zadubio u misli. Njemu kao da poče malo-pomalo svitati. On se poče dosećati i verovati da u njegovoj stvari ima mnogo masla Kruškinog i Marinkovog.

I premišljao je šta da mu kaže i kako da ga savetuje... Kakve li se žele ne rađahu u njegovoj duši!... Jedva je opazio Ivana kad je ovaj u han ušao. Po pozdravu zasedoše oko vatre. Kruška reče te doneše rakije.

A, bogami, žao mi ga je kao rođenog brata!... Šta sam ja soli i hleba s njim pojeo!... i to više u njegovoj kući nego u svojoj... I tako je išla reč čas o jednom čas o drugom.

Svako čeljade znalo je i radilo svoj posao, a on je bio gospodar. Mislio je da je u njegovoj kući svaka njegova reč svetinja — pa je tako i bilo. Jednom reči: pravi domaćin svoga vremena.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Jedno poslepodne ja sam, kao i obično, šetao s njime. On me odvede u bolnicu gde ja obično sedim na njegovoj „kancelariji“ dok on ne obiđe i ne vidi ima li šta novo.

Posle je pričao o srebrenjacima načelnikovim, o libadetu što je vezao njegovoj pokojnoj ženi, o vatri koja je sagorela i njega i nas, o nekakoj pomadi od koje raste kosa, i šta ti ja znam.

!... da otkud ti nećeš da učiniš njemu sve što čovek može učiniti, pa daješ — čisto me sramota da kažem — pa daješ srce njegovoj ćerci? Devojci krasnoj, poštenoj, čestitoj, dobroj kućanici; ali devojci — razberi se, molim te!

Kad ašov izvisi gomilu zemlje više popadije, mahnu pop rukom na nas, i mi odosmo njegovoj kući, a on osta sam na grobu. Sjedili smo može biti jedno po sahata.

Onda je uze na ruku i ponese je popu da je poljubi, pa s Gluvićem ode njegovoj kući. Pozdraviše se i ostali seljaci s popom, pa odoše, a on osta sam kao suho drvo, i na srce mu pade tuga.

Tako i on ostavi učitelja sebi sama i njegovoj glavi. Od to doba učitelj posta još veća ćutalica i još osamljeniji. Jedno veče pisao je nekom svome drugu: „...

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

učitelj zapevao, svi su se ljudi pretvorili u uvo, a devojke u oko, pa ga slušali i gledali i uživali u pojanju i personi njegovoj. Kao i na večernju juče, tako i danas, mnogi su mu pohvalili glas.

se smeši brk očekujući vruću, posoljenu i mašću debelo premazanu lepinju, i pečenu slaninu i kožuricu s vatre (što svi u njegovoj familiji rado jedu), i gledeći s leđa jedru i okruglu svoju Savku kako živo mesi i kako se sva trese!

kaljavim sokakom i gacajući po blatu, svratio je, kao vlast, da vidi šta je i kako je u kući gazda-Pere Tocilova (jer o njegovoj kući i jeste reč u ovoj glavi). — Ta gle Niće! — viknuće svi veselo, jer ča-Niću je svak voleo.

Ko zna u kom će sokaku ča-Nića osvanuti i fruštukovati! Pa neka mu se nađe u njegovoj beamterskoj torbi. Aj, šta veliš, — zalarmao Nića smejući se, — je l’ dobro divanim?!

Sve se zabrinulo. Pop Spira ga gleda rasejano. Jula plače kad ga vidi, a gđa Sida skida gromove čim ga pogleda u onoj njegovoj vazdašnjoj pozituri. »Sav mi je zelen, — govorila bi gđa Sida kad bi god prošla kraj prozora.

! Posle kratkog vremena dođe Arkadija, i bio je zadovoljan kad je čuo da je sve dobro ispalo, blagodareći njegovoj dosetci; a još je zadovoljniji bio kad je dobio šal, botuše i stivu lulu; a najzadovoljniji je bio kad je čuo iz usta

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Ali ipak Vejka se nije nadala da će Taja toliko nju, Vejku, da omrzne i otera je, da joj ne dâ da spava u njegovoj sobi. Jednog dana prosili su...

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ljuba je sve to uvideo, pa gleda da se kakogod oženi. U njegovoj varošici nije bilo mogućno, jer što je bolje, nisu hteli dati za njega, loše opet on nije hteo.

Ljuba svoj posao započne. Salvet preda se, pa tranžiraj. Vrlo mu za rukom ide. Svi se čude njegovoj hitrosti; a i sam sebi se čudi, jer ovo je tek treći zec kog u životu svom tranžira.

Ljuba blene u skupocene stvari; tek tako opazi i klavir. Onda počne se misliti gde će toliko pokućstvo u njegovoj sobi stati, jer u velikoj kući, gde mu je gvožđarnica, osim dućana ima samo dve sobe: jedna gleda u dućan, a druga je

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Kuća — bila je njegova jedina, bolna i rajska misao. I jedna bezumna radost zavrisnu u samoj njegovoj krvi od te pomisli.

, njegova po rodoca, sva u ludoj brizi i crnim mislima o njegovoj rani, izbezumljeno pojuri ka vagonima. A ona živost i metež na peronu, uzbuđeni i dirljivi uzvici, ona jurnjava, jeziva

mučilo gaje te najcrnje noći y njegovom životu, grizlo ga, grebalo kao mačjim noktima, pa je zmijski gmizalo duboko u njegovoj duši kao u nekoj paklenoj senci te se sav osećao jadan i ukaljan, sav od smrdljivih crvi i nekog pacovskog gada.

i jasnošću, jednim tako doslednim izlaganjem što bi isključivalo svaku sumnju, smesta odbacio mogućnost svake pomisli o njegovoj stvarnoj krivičnoj odgovornosti, pa je tražio da gnušanje pred tom optužbom izrazi na način koji bi ostavio utisak da

I sa užasom, tog istog trenutka, uhvati on jedan zavodnički osmejak upućen njegovoj ženi. On grčevito stuknu korak nazad i preneražen, užasnut kao da se ruši nebo zastade ukočeno, mrtvački.

I ta kuća, bez muške glave, dobila je u njemu sve. Duboko u noć govorilo se samo o njemu, o njegovoj duši, očima, karakteru, glasu i stasu, duboko u noć jednom su samo molbom uznemiravale dobrog Boga obe žene na

da je i uginuo, stade ponovo da se miče probuđen prekomernom osetljivošću i složenim i ukrštenim mislima u savesti njegovoj: Već idućeg večera ležao je on i mislio: ,,Ne može biti da je sve ono jedna prosta izmišljotina i verovatno je da žene

u opšte, vrline negativnog porekla, — misli Jurišić —, ali jedno je sigurno: da bi ovi ovde isto uradili kad bi bili u njegovoj koži i ako bi istinski voleli onu ženu. A on je nju istinski voleo.

Afrika

Bio je apsolutno u svim krajevima sveta. U stvari je to krasan mladić, manje lukav no što sam zamišlja. U njegovoj priči kako je verenici, koja ga je na samrti pitala la li će je zaboraviti, obećao da neće nikada (razgovor koji

Kod velikih takođe, ono što čini crnog tako dragog onima koji ga prvi put sretnu u njegovoj zemlji, a kad ne glumi Evropejca, to je ta jasnost i jednostavnost njegovoga lika, osvetljenog očima, koje daju telu

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Hteli su da se iz Austrije odsele, u Rusiju. Grad Temišvar, iako se zvao grad na Tamišu, nije bio na Tamišu, nego na njegovoj pritoci, Begeju, upravo na barama Begeja. Begej je bio pušten u gradske rovove i bio je pun kreketa žaba, noću.

Bila je potpuno zaboravljena. A sad se, eto, javlja, u njegovoj misli. Ona je bila mrtva već više od godinu dana, umrla na porođaju, kao i njeno dete, što je trebala, u sedmom mesecu,

Stritceski dugo nije dao kćer za šizmatika, i jedva su ga umolili, ali je svoju siromašnu rođaku, koja je odrasla u njegovoj kući, dao odmah, čim su šizmatici u puk husara dovedeni.

Pavle je pričao da mu onda reče da hoće se pokoriti, kao što smo i dužni, carskoj zapovesti, i njegovoj prostoj reči. Čemu da ga vezuje, na spavanju? I da hoće, kuda bi mogao bežati? Da se davi u vrtlozima Begeja?

On se smejao Isakoviču, koji se kao sen, uplašen, brižan, kretao po njegovoj kući i nije izlazio, ni u baštu. Isakovič je verovao, kao što deca veruju, da bi sve moglo da se promeni, na dobro,

Bio je željan da ga svi ostave na miru, njegovoj nesreći i jadu, da se usami i da ode, kao što usamljeni konjanici nestaju, u sumračju.

Šmerc je Božiču, i njegovoj ženi, ustupio svoju odaju, a gospožici sobu na drugom spratu. Kapetan je bio smešten u prizemlju.

A svemu je tome kriva ona luda Rakička, u Vukovaru, rođaka njegove žene, koja je prosta, ali bogata, pa će sve njegovoj ćeri ostaviti. Ona je tražila da se Tekla vaspita, kao što se vaspitavaju gospožice Monastirli.

A kraj sve beline grudi i punačkih obraza i nogu, imala je, očigledno, slabe ruke devojčica. U njegovoj familiji nije bilo toga. Niti su sobarice pripremale postelje oficirima. Niti su dotrčavale na zvonca.

Njega, kaže, sutra, čeka strašan dan. Kapetan onda, klanjajući se njegovoj ćeri, otrča za domaćinom i htede da mu tutne u ruku dva‑tri talera.

Oni, već godinu dana, znaju Božiča, pa su rado ugostili i Božičevog rođaka. Ako kapetan želi da napravi poklon njegovoj ćeri, može to učiniti iz Beča. Sve su žene šašave, sve vole poklone iz velikog sveta.

Uzalud je Božič, još jednom, pokušao da ga nagovori da odsedne u njegovoj kući. Isakovič je tražio da ga ostavi u Švehatu. Njegovi su puti nedohodi.

Teodosije - ŽITIJA

A starac se divljaše vreloj ljubavi njegovoj pre ma Bogy i Ognju božastvenom koji je tako rasplamteo dušu njegovu, slušaše njegove reči pune celomudrenosti i umiljenja,

Kada je ovo čuo od starca, volji se njegovoj brzo pokori i reče: — Blagodarim te, Gospode, jer si uverio srce moje preko stranca ovoga!

čineći, bio je kao neki nemi lostiv i gnevan neprijatelj cvojemu telu, da su s e iguman i svi divili takvoj revnosti njegovoj i dobroj promeni, da je onaj koji je odrastao dobro i od onih koji su dobro živeli i u svakoj sreći tako brzo zavoleo

kada ovi čuše ovo od starca, od suza njegovih užasavahu se, i na mladića često pogledajući čuđahu se velikoj smernosti njegovoj s tolike visine Boga radi, a posmatrahu i hudost vlasene rize i bose noge njegove po oštrom kamenu, i veoma se divljahu.

I kada je sin kao ocu hteo da posluži njegovoj starosti, stiđaše se otac i odricaše se, tolika je bila smernost njegova prema sinu.

svakoga od njih po imenu celova i blagoslovi, i sve veselo nagovaraše da se za njega mole, predajući ih Bogu i prečistoj njegovoj Bogomateri, a uz njihovu pomoć i sinu svome bogomudrom Savi.

i razvedri mu se lice, i veselo gledaše ka prečistoj ikoni Hristovoj i prečistoj njegovoj Materi. Izgledalo je kao da poje sa nekima drugima, a nije niko mogao razumeti.

Zatim ga zadrža očev dolazak, služenje njegovoj starosti i poučavanje na podvige po mogućnostima, a uz to putovanja k caru i brige za podizanje manastira.

Slava i čast i klanjanje blagodati njegovoj, što je i mene grešnoga udostojio svetim svojim anđelima da te vidim među njima!

A opet svi se divljahu velikoj ljubavi samodršca Stefana i njegovoj prevelikoj smernosti, jer ne šteđaše carske bagrenice (što ja to pričam o malolepnom!

narodu istočio vodu, na veće proslavljenje i počast prepodobnoga, štaviše na udivljenje i utehu blagopokornim ljudima, deci njegovoj i narodu njegovu, novom Izrailju, učini svojom silom da i ova od suhoga kreča mirom izvire, jer su neiskazani i

radnike zidare i vešte mramornike beše doveo iz grčke zemlje, i sam s njima prebivajući učaše ih da ukrase crkvu po volji njegovoj, tako da se i do danas vaistinu vidi crkva ukrašena u svemu; jednoga dana izišavši — nađe čoveka raslabljena rukama i

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ova postojanost i apsolutna vera u nacionalni ideal glavni je fakat u njegovoj istoriji. Sebe smatra kao Bogom izabranog za izvršenje nacionalnog zadatka.

Posle pada Bosne i Srbije pod Turke, prošlo je 1530. god. jedno nemačko izaslanstvo kroz Bosnu idući za Carigrad i u njegovoj je pratnji bio jedan obrazovani Slovenac, Benedikt Kuripešić.

Među množinom Južnih Slovena promatrač bi lako mogao poznati čoveka centralnog tipa, teže po njegovoj spoljašnjosti ali vrlo brzo po arhaičnim crtama njegova jezika i po njegovu mentalitetu.

prožet i preinačen uticajima stare balkanske civilizacije, tim više što su Aromuni, glavni nosioci ove civilizacije, u njegovoj oblasti bili vrlo mnogobrojni. Osim toga su se znatne mase ovih Aromuna pretopile u Slovene.

Godine 1810. je ustanovljena u Novom Sadu zauzimanjem trgovca Save Vukovića i zahvaljujući njegovoj pomoći druga srpska gimnazija. Godine 1812. je u Sent-Andreji otvorena prva srpska učiteljska škola, koja je 1816 god.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Bilo je mnogo štošta u njegovoj knjizi, ali to su već bile gluposti. A i šta nisu gluposti po tim knjigama? „Aco pozajmi sto kinti, vraćam sutra!

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Vragolan taj moler, namalao ga da desni prst pruža na gospođu Soku, koja je do njega, pa onda u celoj njegovoj dužini, sa dugačkim trupom, kratkim, debelim, krivim nogama.

se sa svetom, i učio ga da ne bude nevaljao: njega su, veli, zlo odgojili; pa onda svuče čizme i zamoli da ih ženi njegovoj predadu, da ne idu u štetu; i dao je opomenuti da decu od zla odvraća, da uzmu svi primer od njihovog oca; i, očitav

Bogzna kad ću još do njega doći. Dok su pili, Čamča iziđe napolje, dâ i latovu armicijaškom jesti i piti u njegovoj sobi, i obdari ga. On će se već za to sa društvom poreveniti.

Gospodar Sofra je čuo kako se jako kartao Pera u njegovoj otsutnosti. Kao i svaki čovek, i Sofra ima neprijatelja, i načuo da baš ti zavidljivi govore: Sofra teče, ali ima koji

Misli se šta da čini. Ode Čamči na savetovanje. Baš kad je otišao, u njegovoj otsutnosti je Pera čekmedže obio. Dođe u kavanu kod Čamče, pismo u džepu nosi.

Opet viču: „Bravo, vivat Kirić!” Posle opet zasedne Šamika sa Svirakom, pa mu pripoveda o njegovoj staroj ljubavi. Sad, veli, dolazi mu to kao san, skoro ni sam ne veruje da je to istina bila.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

pojavi na vratima, obučen, pa mu sluge privedoše konja, nastade takvo đipanje, kuknjava i dreka, na utrini, pritrčavanje njegovoj ruci, lelekanje i jaukanje žena, da on od besa zaurla na njih.

koju beše započeo, krčenje šuma, na ostrvu, gde su panjevi ostajali u zemlji, ogromni kao stene, sve to nije išlo ni po njegovoj želji, ni po njegovoj volji.

krčenje šuma, na ostrvu, gde su panjevi ostajali u zemlji, ogromni kao stene, sve to nije išlo ni po njegovoj želji, ni po njegovoj volji.

Kretahu se po njegovoj želji i njegovim zamislima i uskoro mu se činilo da i kiše na njih padaju, i proleća oko njih nastaju, kad on hoće i kako

Zatim je sve češće prolazila ispred njega i osvrtala se za svojim suknjama, našavši uvek nešto, u njegovoj sobi, da sa njih brižljivo skida, pahuljicu, neku trunku, nešto drugima nevidljivo.

Isakovič nije osetio da bi tako rado osluškivao neki šapat, kroz to zvezdano nebo, koji bi mu šaputao o neprolaznoj njegovoj određenosti da predvodi svoj puk, koji mu se sad učini draži od svega na svetu i bolji od svih drugih pukova i nikada

Isakovič je bio poslao oba kaluđera iz Vuičevih pukova, da ih opoje. U njegovoj kolibi proticala je voda. On je zaspao i to veče drhćući od zime pod kolima, u potpunoj tišini prokislog logora, u kom

Inače mu savetuje da ide episkopu Nenadoviču, koga i onako poznaje, pa da s njim razgovara o toj njegovoj važnoj stvari, o kojoj hoće da govori.

Zna on, uostalom, rekao je još, da je neko pričao koješta o tome što njegova snaha živi u njegovoj kući, u Zemunu. Istina je međutim to da je njegov brat na vojni, i da je neko morao primiti nejaku dečicu, a istina je

Zato ga je bolelo, sad, da ona umire u njegovoj kući. Što je u početku mislio da se sa njom samo nauživa, tajno, skriveno, pa da je posle prepusti bratu, to mu se sad

Veliki, plavi pogled njen, vanredan i pri izdisanju, koji je svetleo nad njom i koji nije gubio svoj modar sjaj u njegovoj duši.

koji prvi pogibe, na vojni, već davno nije ležao bačen u reku što ga je bila zanela pod vrbe, koje su bile iste kao u njegovoj zemlji.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

(kolač) (Đorđević, D. M., 1958, s. 528) BLAGOSLOVI U ZDRAVICAMA NA SLAVI — Našem bratu domaćinu i njegovoj braći i deci, rodu i porodu daj Bože lijepo i dugovečno zdravlje! (napijanje za zdravlje domaćinovo) (Vuk, ŽOSN, 1987, s.

U mnogim našim krajevima supruga je gotovo potpuno i u svemu potčinjena ne samo mužu, već još i više njegovoj majci, tj. svojoj svekrvi.

)¹⁶ koja su uslovljena teorijskim opredeljenjem i filozofskom antropologijom koja leži u njegovoj osnovi, s jedne, i istorijskim, kulturnim i socijalnim miljeom u kojem je teorija ponikla, s druge strane.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

– Izgleda kao da dolaze zbog njega.– promuca prestravljeni Bel Ami. – Kako? – Mislim da se radi o njegovoj kući! Sve više ptica doleće ulicom podeljenom senkom na sečivo noža i njegov žleb.

Njih starac hrani zrnima kukuruza. Vazduh počinje da ključa od ptičijeg lepeta. – Radi seo njegovoj kući...—prošapće Bel Ami,a zatim, pošto ga od grmljavine jata Pufko ne čuje, on vikne: – O njoj se radi! O kući!

Posle sam išao sa svojim domaćinom njegovoj kući. Bila je to siromašna kolonistička kuća sa zemljanim podom, ali smo ipak jeli jagnje od godinu dana.

Iz štale će izaći neudata sestra i kazaće: »Vidi me kakva sam, što nisi javijo?« i kazaće još njegovoj ženi: »Oprosti, ne mogu da ti dam ruku, polagala sam kravama, joj, vidi me kakva sam!

Lokal u devetnaest i pedeset dva! Nikada niko zanimljiv nije silazio na njegovoj stanici, a toliko je čekao da siđe. Samo umorni železničari i po neka žena sa praznim korpama.

« Pili su u njegovoj pompeznoj vili, koju je narod zvao Abortana, jer je bila podignuta uglavnom od pobačaja. Odlazio je i kod advokata,

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Ozbiljan i izvoran dečji pisac, budući da istinski poštuje dete i njegovu slobodu, a ne gaji iluzije o njegovoj anđeoskoj čistoti i samoupućenosti na Lepo, odbiće da se prilagođava njegovim mogućnostima poimanja, o kojima, uostalom,

I doista, upravo u deci Zmaj je našao sredinu koja je u potpunosti odgovarala njegovoj naglašenoj sklonosti ka poučavanju, i ekstrovertovanoj prirodi njegovog dara.

svoga roda u budućnosti, on je u detetu gledao nosioca te, bolje sutrašnjice, zalogu nastavljanja i obnavljanja, pa u njegovoj ljubavi uvek ima i zagledanosti u dubinu vremena.

III Pesnik detinjstva, Ćopić je i pesnik sela: detinjstvo i zavičaj u njegovoj su priči čvrsto povezani. Detinjstvo je pesnik, a zavičaj, to jest selo, građa koja se poetski preobličava i osmišljava.

Napisao je mnogo, koristeći se i onim mogućnostima dečje pesme koje njegovoj prirodi ne leže. Najjači je, ili bar najzanimljiviji, onamo gde iz njega progovara istinsko dete, zaljubljeno u ulice,

U njegovom delu nema nijednog stiha koji bi deklarativno slavio detinjstvo. U njegovoj ljubavi su se združile nostalgija i ironija.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Odmah pošto je dobio pravo, Kurcbek je otpočeo rad 1771. U njegovoj štampariji su štampani dosta mnogobrojni školski udžbenici kao i izvestan broj crkvenih knjiga.

Tada se u njegovoj glavi rodio plan o vaspostavljanju srpske države, kojoj bi on bio vladar, a austrijski car zaštitnik. Još za neko vreme

Što mu izgleda nezgodno, on naprosto izostavlja; kada mu se ukaže potreba, on izmišlja. Ali u njegovoj istoriji ima i izvesnih modernijih istorijskih shvatanja: on se dokumentuje, služi se stranim istorijama, mađarskim,

ode u Smirnu, kod čuvenog grčkog učitelja Jeroteja Dendrina.31 U njegovoj bogoslovskoj »grečeskoj velikoj školi« proveo je tri godine i naučio dobro grčki. Vraćajući se 1768.

Ali on visoko misli o prirodnim sposobnostima i urođenim vrlinama srpskoga naroda, o njegovoj kulturnoj usavršljivosti. »S gorućim i punim ljubavi srcem« govori on o »slavnoj slaveno-srbskoj naciji« i veruje da

Ali on nije onoliko kozmopolit kao što je to obično u tradiciji klasičarske poezije. U njegovoj poeziji ima vrlo mnogo jakog srpskog patriotizma, i to je ono čime je on najviše uticao na savremenike.

uveravao ga je da »život odâ zavisi od jezika«, i predskazivao da će njegovo »slavjanstvovanje« mnogo naškoditi njegovoj poeziji, tuđoj i nerazumljivoj narodu. OPŠTI POGLED.

On je imponovao svojim velikim književnim obrazovanjem, svojim žarkim rodoljubljem koje se podjednako ogledalo u njegovoj poeziji i u njegovom javnom radu.

februara 1856. POČETAK KNjIŽEVNOG RADA. — Još kao đak srednje škole u Vršcu Jovan St. Popović počeo je pisati. U njegovoj porodici bilo je izvesne književne tradicije, ded mu po materi, živopisac Nikola Nešković, pisao je stihove.

On je o pozorištu mislio isto onako kao ona ličnost u jednoj njegovoj komediji koja veli da je »teatr škola gde se ljudi uče«.

veštinu da obiđe pitanja koja su bila nezgodna za njega i da se sav baci na pitanje gde je pravo očevidno bilo na njegovoj strani. Naročito je pokazivao bezobzirnost i nasrtljivost koja je zastrašivala. Oko 1826.

i kada je vodio svoje poslednje polemike i naučna nadmoćnost nad školovanijim protivnicima bila je nesumnjivo na njegovoj strani. Karadžić je bio čovek velike radne snage i vrednoće, i ogledao se na više raznih polja.

Milićević, Vuk - Bespuće

svojim štapom na nešto, sklanjao se i trčao nespretno, ljuljajući se i zavaljujući se s desna na lijevo kad je pucalo u njegovoj blizini, vraćao se sav zaduvan na staro mjesto, potičući rad sve življe svojim oštrim, reskim glasom, ne dajući ljudima

I htjede da mu skine ruku sa sebe. Jedna mračna sjenka preleti preko lica Gavri Đakoviću; nešto zatitra u njegovoj duši, želja i molba da ne skrnavi jedno novo osjećanje u svome začetku; javljala se ona sa sjajnim i blagim očima, i u

i uznojen, gdje maše štapom, a niže, u gaju, on vidje Irenu, sa šeširom pored nje, sa pogledom uprtim u daljinu prema njegovoj kući.

I ujutru, kad prelomiše vedrinu sunčanog dana zvona s manastira, tome zvuku odazva se negdje duboko u njegovoj duši jedan odjek iz mladosti, koji ga sjeti majke, braće i djetinjstva, toga bezazlenog i dobrog doba, koje ga preplavi

Sremac, Stevan - PROZA

Javno mnjenje bilo je, istina, na njegovoj strani, ali je to bila slaba vojda za uvređen ponos i srce njegovo, kad su ti isti profesori i dalje ostali na svojim

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— Gle, on još mene i kori — gunđa djed i prelazi na svoju muku. Priča brat-Savi o svome Nidži i njegovoj pjesmi. — Marijana, Marijana? — preslišava se Sava.

Pošto je tako gostoljubivo prihvatio djeda u njegovoj rođenoj kući, pridošlica pođe da provjerava šta se to slučilo sa stricem Nidžom: — A naš Nidžekanja opet nagrajisao zbog

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Čak joj nije bilo krivo što je i prema njoj bio ozbiljan, hladan; još manje da je u toj njegovoj hladnoći gledala kako je on prestao da je voli, jer on je o svojoj ljubavi prema njoj dao dokaza.

(Sigurno pokojnika, što mu u njegovoj kući i njegovoj ženi govori za drugog muža.) No svakad bi joj Anica tu njenu bojazan, strepnju, mučenje da joj javi za

(Sigurno pokojnika, što mu u njegovoj kući i njegovoj ženi govori za drugog muža.) No svakad bi joj Anica tu njenu bojazan, strepnju, mučenje da joj javi za prosidbu,

Kostić, Laza - PESME

nek jedan paši odjezdi, neka mu nosi ponizne vesti da se grešnica nije mogla spasti, da j' u našem domu, u njegovoj vlasti! Žurite brzo na najboljem konju, paša nek dođe, kad hoće, po nju!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Ali pri tom treba imati na umu ono što je Vuka vodilo u celokupnoj njegovoj delatnosti; naime, njegovu zavetnu misao o nužnosti pobede narodnog jezika u pisanoj srpskoj književnosti.

iza narodnih pesama“ — kaže on na samom početku svog eseja o proznoj narodnoj književnosti, štampanog kao predgovor njegovoj Antologiji narodnih pripovedaka (Beograd 1951, izdanje SKZ).

preko mjere zlu ženu, koja je mrzjela sina svojega osobito sad što je s reda đevojku vjenčao, i stane svojoj snasi a njegovoj ženi o glavi raditi.

da se s carem Suncem razgovori, da ga pita zašto nisu zimi dani tako dugi kano leti, i zašto su ladni, te mu ljudi u njegovoj carevini ne mogu jednako da rade, nego dangube.

uze sviralu da oproba; srce mu stane od radosti igrati, i on opazi daleko jednu vevericu kako igra i sama prema svirci njegovoj. Išao je tako po svijetu a vrijeme je prolazilo, dok se najpošlje ne pogodi kod jednoga bogata čovjeka da mu ovce čuva.

Da znate, u njegovoj kavi ima sedam kazana dukata. Ti su dukati bili nekoga cara. Da zna onaj berber pa da podigne samo jednu ploču, dukati

svoju kućicu i oženi se, i jedan dan sedeći sa ženom pred kućom opazi poizdaleka pobratima gde se uputio upravo k njegovoj kući, pa poviče ženi: — Ženo, eto moga pobratima! Dužan sam mu dva novca.

114. DVIJE LjENŠTINE: Zabeležio Vuk Vrčević. Objavljena u prvoj njegovoj knjizi narodnih pripovedaka, 1868. 115. GLUVI VUK: Objavio Dragomir Đ.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

da se razmeće i o sebi govori s udivlenijem, da se u svašta meša i oće da zna i ono što ne zna, mnogi bi se čudili njegovoj mudrosti, pak bi ga oglasili za učena čoveka; ali on, siroma, ćuti, kloni se i svoje senke, i, što radi, sa strahom

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

I još sam mu kazala da bi bilo jako dobro da su mu Marksova sabrana dela u njegovoj biblioteci — malo manja (jer vidim da ih je kupio na metar), a plate koje daje kućnoj pomoćnici i meni kao šetaču

Kada sam prestala da arlaučem, kristalni luster u njegovoj ordinaciji još uvek se tresao kao šlogiran. — Šta vam je? — viknu. — Molim?

Majke mi! Trebalo je lepo da mu kažem da ni mrtva neću da izigravam zamorče u njegovoj smrdljivoj seksualnoj laboratoriji.

Posle, dok smo sedeli u njegovoj sobici pod samim krovnim gredama, priznao mi je da je u stvari savršeno srećan, jer živi u skladu sa svojim principima.

Kao, eto za šta se troši pivčuga u tako otmenom lokalu. Kao, da pokažu momku Dunđerskom šta oni misle o njegovoj pivčugi, tek toliko! I znaš li šta je učinio momak Dunđerski? — priča mi Sule sa Ade.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

MITA: A kako si ga dobio? ALEKSA: Zar ne znaš? Alat pravi zanat. Odem njegovoj kući, tu nađem jednu babu i zaištem prsten, da mogu i ja takav načiniti.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Sloboda barjak odavna vije, a naš se dečak vratio nije. Večeras, evo, njegovoj kući dođoše znanci, krijući tugu, zajedno s majkom, sa dedom starim počeli priče o svome drugu.

Čak i baka mog pajdaša Janka načini se moćna čarotanka. Pričao sam o svom kumu Đuri i njegovoj čarobnoj svirajci, duneš u nju, sve se preobrazi, izgubiš se u prastaroj bajci.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Doviđenja, doviđenja. Iako nisam još ništa primetio na jezeru — jedva dve-tri barke, koje se skoro i ne miču na njegovoj površini — vraćam se obali. Poštanska lađica mora da je u zadocnjenju.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

— Iguman se diže. Na ulasku samom Stajalo je momče, uvijeno tamom. U njegovoj ruci što je gore diže, S upaljena luča rujni plamen liže.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

se popne na presto, mislio je, jedina vredna stvar jeste da se Bogu postane zet i da čitava zemlja pod njim bude u njegovoj spavaćoj sobi. Tek onda se može biti dobar a da se sebi ne naškodi.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

(Seti se.) Ju, pa on bi mogao i moj budilnik da skloni. GINA: A u kojoj je sobi taj budilnik? SARKA: Baš u njegovoj. GINA: E, onda da znaš, taj budilnik je već u njegovom koferu. SARKA: Šta kažeš? GINA: To što ti kažem!

Budite samo strpljivi! VIDA: Pa 'ajde da čujemo dalje. AGATON: Ovome Proki i njegovoj Gini da se da ona pokojnikova njiva u Malom Mokrom Lugu i deset hiljada dinara u gotovom. PROKA (skoči): Oho!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Vojnici se provlače da vide, ne bi li ga poznali. Do pre pola časa bio je živ, a sada svi gazimo po njegovoj krvi, kao da je to obična bara. Odnekud se čulo zapomaganje.

Povremeno zasija sunčev odblesak sa zlatnoga krsta u njegovoj ruci... Već su blizu, i golim okom se vide. Razaznajemo meštane u kolima i nekoliko vojnika bez oružja...

Naiđe i Tanasije, telefonista baterije. Obradovao sam se njegovoj pojavi isto onako kao kada čovek u stranom i nepoznatom svetu vidi svoga zemljaka.

A ja ću da popišem stvari u zemunici. Na improvizovanom drvenom stolu u zemunici njegovoj nalazio se otvoren blok, na kome je pisalo: „Komandiru četvrte čete.

Iz zemunice ga zapahnu memla i miris fiksovanih čizama, što u svesti njegovoj izazva predstavu nakrivljenih furažnih kola, čija ruda štrči visoko, kao nabrekla žila na čelu narednikovom.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Još iz daleka, po celoj njegovoj figuri, poznaćete da je to nešto neobično, a kad vam se približi, izgledaće vam njegova neobičnost veoma čudnovata.

Gospodin Pera s naročitim zadovoljstvom i čak nekom važnošću udari glasom na reči »iz gimnazije«... U njegovoj kondujiti stajaše da je svršio osnovnu školu; i on sam vazda se iskazivao protiv škole i školovanih ljudi, ali tek beše

Ona se začudi njegovoj pojavi, a on pruži ruke radosno. — Hvala Bogu, kad te nađoh! Hajde!... — Kuda ćemo ? pita ona, stežući njegove ledene

Ako se i vratio, biće u kancelariji. A ti treba vešto da se prikradeš i predaš ovo pismo njegovoj gospođi, razumeš? Ne smeš joj kazati od koga je...

kroz koju prodire svetlost, nu osim nje ima i jedno okno, isečeno u brvnu, a ni brvna ne behu dobro šljubljena, te u njegovoj tamnici beše dovoljno svetlosti. Ne može još da se pribere od straha.

A ona ga gleda... gleda i čudi se toj iznenadnoj živosti njegovoj, tim čudnim pričama... — Pazite samo, nastavlja on, gledajući je živo, sevajući vatrenim očima i govoreći brzo,

Vlajko, inače veliki ženskaroš, i ako to niko ne bi verovao sudeći po njegovoj ozbiljnosti, pristane uz kmetovske šale, pa se po ceo dan vođahu razgovori o ljubavnim aferama i noćnim šetnjama.

Gojko mi jadni jednako pred očima. Sedim tako po ceo dan i mislim, a on uza me... I sve premišljam o njegovoj dobroti, o onoj iskrenoj, neizmernoj ljubavi, koju sam ja pogazila, pa me Bog zato kaznio i sad drugi gazi moju ljubav...

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Pri svom povratku iz Pariza, godine 1921. u leto, stanovao sam kod Miličića na Hvaru, u njegovoj ribarskoj kući, u Lučišću. Sa nama je bio i Petar Dobrović.

Svatovcu punom materinih suza, devojačke kose, ruzmarina i rose. Jednu čašu mladosti njegovoj. Zid je bio beo kao ovaj čaršav, poprskan krvlju, kao ovaj vinom.

U slavu banaćanskog smeha kojim je to odbio. Njegovoj poslednjoj želji da mu dadu slavsku ikonicu da je celiva, poslednji put. U slavu onog dana kad su ga odveli.

U slavu pogurenih i kužnih koji su igrali, i stražara koji su ih tukli batinama. Ovu čašu poruci njegovoj. Bosiljku koji mu je nađen oko vrata. Plaču gorkom i jecanju koje se čulo cele noći, za njim.

Lično sam Benešića video tek pri mom odlasku u Italiju, u njegovoj kancelariji, na Griču. Kad sam ušao kod njega, u ratnoj opremi austrijskog oficira, za trenutak ućutao je.

Inače, Cvijanović je bio lep tip našeg starog knjigoljupca i ja sam, u njegovoj kući, među njegovom decom, kao neki Čika Jova, odsedao.

Stari gospodin bio je strašno ljut što sam jednu svoju pesmu u Lirici Itake posvetio njegovoj ćerki. Veli, to je skandalozna pesma. U njoj su kentauri, gole žene, i slično. A sve to posvećeno njegovoj kćeri.

Veli, to je skandalozna pesma. U njoj su kentauri, gole žene, i slično. A sve to posvećeno njegovoj kćeri. Izlupaće me, kaže, kišobranom, čim me, na otvaranju izložbe, vidi.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

NOĆ U PUSTINjI „Tada Irod... razgnevi se vrlo i posla te pobiše svu decu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dve godine i niže...“ Mat. II., 16.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

S tom nedovršenom rečenicom izdahnu moj dobri otac. Nije prošlo ni mesec dana po smrti njegovoj, a ja se s torbom o ramenu i štapom u ruci krenem u beli svet da tražim svoju slavnu domovinu.

U njegovoj kancelariji se osećaše miris izmirne i tamjana kao god u kakvom hramu, a na stolu njegovom vazda pobožnih, starih i već

U tome nam nema ravna. Ma ko bio ministar, pa čak dobar ili rđav, uvek se blagodarna država stara o njegovoj porodici. Ja nemam dece, ali će država poslati moju svastiku da uči slikarstvo. — Gospođica svastika ima dara?

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Ponegde blješti virić na mesečini i preliva se beličastim sjajem, dok ne naiđe na njega neki gust oblak te ogleda, na njegovoj glatkoj površini, svoje turobno lice, pa ide dalje, a virić opet bljesne i zatreperi svojim hladnim ogledalom...

— E sigurno će to biti!« I on se beše tom mišlju tako osvojio, da druge pretpostavke i ne imađahu mesta u njegovoj glavi. U tom uđoše devojke. Pera skoči i pođe na susret jednoj, koja se uputila k njemu. To je ona. — Šta si uradio?

ministar je i to želeo, ali, na žalost, samo ustrojstvo naše prirode stalo je na put tako veličanstvenoj nameri njegovoj. — Hm... razumem...

Pa ipak, u toj njegovoj večitoj ozbiljnosti nisi mogao nikad opaziti stroga i suha izraza: u celu licu mu viđaše se neko nežno učešće i blago

Čiča Pera slučajno baci oko u stranu i pogled mu se zaustavi na njegovoj drenovači, koja stajaše naslonjena uz krušku. Spasoje pogleda za njegovim očima, pa kad vide šta on gleda, vrisnu: —

I Spasoje beše dočepao motku i pošao napred. I taman on poče da izdiže ruke, a palica fijuknu kroz vazduh i pršte na njegovoj glavi. Spasoje se prostre na zemlju kao pokošen, zadrhta jednom nogom i beše mrtav.

mogla je zadržati majka ...« Ali on pojmi da njegova Draga ne bi smela učiniti ono, što je protivno njegovoj volji. I njegova sopstvena pogreška još više pade mu na dušu, i on potrča još brže. — Stoj! — viknu neko pred njim.

Samo me pop Jovica, onog dana kad mu predam izgovorenu besedu, pozove na čašu komovice, ali čak njegovoj kući. Gde su obe palilule, pomislim se i uviđam jasno da nema smisla ići...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: Koju nju? PAVKA: Pa tvoju ćerku. Da čuješ samo kako razgovara sa mnom i ide mi uz nos, kao da je u njegovoj partiji. JEVREM: E, pa, Pavka, ti si je upisala u tu partiju; nisam ja, pa sad trpi što te snađe!

) IVKOVIĆ (trgne se s prozora i živo se objašnjava sa onima u njegovoj sobi). JEVREM (pokušava sam da nastavi: „...vaše težnje da u narodnome predstavništvu...

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Uteha mu je u njemu samom, u njegovoj svesti i savesti. Pred njegovim očima lebde oni gore spomenuti velikani, i on se ne boji ganjanja i premeštanja, ne boji

« Pa, ipak, pored sve nežnosti i pažnje koju je ćir Đorđe poklanjao njegovoj Gizeli ili Đuzeli, ipak nije hitao da uredi jedanput odnose, iako ju je često zaticao gde je sva suzna i tuži se da je

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

” Stara netrpeljivost, nešto neprimetnija Između Montegija i Kapuletija, Oživela bi s udvostručenim silama U njegovoj žučnoj kesici i njenim nežnim žilama!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Šmit je imao sreću da su ga u njegovoj zemlji odmah dobro i pametno razumeli i da mu je učinjeno sve što je za svoj posao tražio.

okeana, u kojima će se jegulja naći pri kraju svoga dugog svadbenog putovanja, vratimo se romanu jegulje, i to onoj njegovoj fazi koja nastaje od trenutka kad je jegulja u svome žurnom putovanju zaronila u morske dubine i prispela na mesta koja

Neka je navedeno i to da su još pre Šmitovih istraživanja američki biolozi znali da se u Sargaskom moru i njegovoj neposrednoj blizini nalaze dve vrste jeguljinih larvi, leptocefala, ali nije im bilo poznato odakle te larve proizlaze.

nestalo u dubini okeana, jegulja, čiji je beskrajno dugi niz generacija već bio navikao da se mresti i rasplođava u njegovoj blizini, produžila je i dalje, po instinktu i atavizmu, da radi toga dolazi na ista mesta kao i pre kataklizma, u

Najveće, najlepše i najnaseljenije ostrvo je San-Migel sa glavnom varoši Ponta-Delgada, na njegovoj južnoj obali. Ostrvo je pokriveno velikim, gustim šumama, sa jezerima vulkanskog porekla.

plodišta jegulja Napred su izloženi načini na koje se računalo da će moći rasvetliti misteriju romana jegulje u njegovoj završnoj fazi, neposrednim posmatranjem na licu mesta, na samome plodištu jegulja, u blizini Sargaskog Mora.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Tada bi zajedno večeravali, zajedno sedeli gore, u njegovoj sobi. I Sofka ne pamti slađe večere od tih. I sutra nastali bi tako isti srećniji dani.

svakad, u svakom njegovom fišeku, nalazila po nekoliko rđavih groševa) dade bakšiš dečku, isporučujući pozdrav Tonetu i njegovoj domaćici. Dečko ode. Kapija se za njim zatvori.

I od tog silnog udarca uvek u ruci njegovoj ostane njena šamija i pramenovi kose. Ali ona iz inata ni da jaukne. Izuva mu čizme.

Pandurović, Sima - PESME

stig’o Kroz more od vojske pod šator Sultana, I u krvav osvit svog poslednjeg dana Čeličnu ruku na dušmana dig’o, U njegovoj krvi ljagu s časti sprao; I ostavio da ga tad raznesu Mačevi i koplja varvarskih tisuća.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

“ Palo je čudnijeh i smiješnijeh riječi o kontu Pjeru i družini njegovoj. Svak najrađe ismijava i previre svoje vlašte mane kad ih pri drugome nađe.

S Milunom je živjela ni punu godinu, a tri mjeseca po njegovoj pogibiji, obradova stare i sestru bezbratnicu, muškijem čedom, jedinom uzdanicom gotovo istražene kuće.

To je dobroj duši njegovoj brige zadavalo i za ubuduće. No se nešto predomisli pa započe s lakšega kraja: „Da, da, izmučili ste se!

Rekosmo da je bio iz Crmničke nahije, od plemena Iličkovića. Vidanje, u kući njegovoj, predavalo se sa oca na sina, kroz mnogo naraštaja.

pa ću ti reći i to: čudim se, bogami, onome čovjeku, kome je namijenjena, kako se strpiti može. Ja, da sam u njegovoj koži...“ „Ne bi mogao čekati, je li?“ prekide ga jedan. „A da si u njegovoj koži, a pri toj pameti, ne bi ni čekao!

Ja, da sam u njegovoj koži...“ „Ne bi mogao čekati, je li?“ prekide ga jedan. „A da si u njegovoj koži, a pri toj pameti, ne bi ni čekao!“ „No što?“ „Okan’o je se, valaj?“ Medik izvadi čibuk iz usta a zinu od čuda.

Pošto se site nagledaše, sjedoše opet. Razumije se da ih je to povelo da govore o njegovoj sestri. Nađoše da mu mnogo sliči.

Sutra neka staroga nestane, kako će me gledati brastvenici...“ Te i slične crne misli gomilahu se u njegovoj glavi, odmah s početka, jer bješe take naravi da prelazi s krajnosti u drugu.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Onaj je uprti na krkače dragovoljno (jer već njemu i njegovoj kući neće ništa učiniti) i odnese je bez ikakve muke (jer nije teška namalo) kud mu kaže.

SVETOG NAUMA I SVETOG KLIMENTA Pripoveda se da su sveti Naum i sveti Kliment došli na Ohridsko jezero, da na njegovoj obali, jedan prema drugom, sagrade svoje manastire.

U njega su pune ruke te dava i uzima, i sve u njegovoj volji stoji, pa mu se valja moliti neka vlada i upravlja kako ga je volja.

Daj, Bože, našemu banu domaćinu hajer i berićet u njegovoj kući, u njegovoj muci, u tvrdu volu, i brzu konju, u punoj ćasi i veseloj sreći, ćasa mu napredovala, a sreća mu se

Daj, Bože, našemu banu domaćinu hajer i berićet u njegovoj kući, u njegovoj muci, u tvrdu volu, i brzu konju, u punoj ćasi i veseloj sreći, ćasa mu napredovala, a sreća mu se vazda veselila.

PAUN I KOLO (Igrači i igračice uhvate se u šuplje kolo, a jedno od njih — koje se zove „paun“ — postavi se u njegovoj sredini.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

samo da povratiš ove jadne duše kakve su i bile.” U to car reče da u njegovoj volji to ne stoji, nego u njegove šćere „a tvoje” reče „žene”.

nego odskoči s doline te njegovoj istoj šćeri na skut, a ona videći zlatni i lijepi prsten, uzme ga te stavi na prvi prst od desne ruke, i pružajući

” Ona mu stane pripovedati da ona o njemu i njegovoj kući ništa nije znala, već da je maćija oterala, i sve redom iskaže kako je bilo.

svoju kućicu i oženi se, i jedan dan sedeći sa ženom pred kućom opazi poizdaleka pobratima gde se uputio upravo k njegovoj kući, pa poviče ženi: „Ženo! eto moga pobratima! Dužan sam mu dva novca.

I tako za tili čas vojska neprijateljska prsne i razbegne se kud koje. Odmah dođe glas caru pod šator da je u njegovoj vojsci bio junak koji je neprijatelja pobio i da neprijatelj ište mir.

preko mjere zlu ženu, koja je mrzjela sina svojega osobito sad što je s reda đevojku vjenčao, i stane svojoj snasi a njegovoj ženi o glavi raditi.

Sveti Sava - SABRANA DELA

Ako kažem da zajednicu sa njim imamo, a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istinu. Ako li u svetlosti njegovoj hodimo i zapovesti njegove čuvamo, da je i sam svetlost, zajednicu imamo sa njim.

Pošto smo već dovoljno s Bogom ovo rekli o duši njegovoj, lepo je da kažemo i o onom što je najbolje za telo njegovo, i o hrani uzakonimo i o drugom životu u sastavu manastira,

i od Boga biće nagrada, za očišćenje njegovih pregrešenja a usto, istinu da kažemo, poklon prinosi Bogu i Prečistoj njegovoj materi i Nastavnici. Jer drugo je odricanje i prinošenje, a drugo dar i davanje milostinje i poklon.

Tako, pak, Presveta Vladičica Gospođa Bogorodica Dobročiniteljka da uzvrati njemu ovde vladavini njegovoj, i u drugom dolasku Hristovom. Ovde, dakle, da nema oblasti niko, ni episkop, ni drugi ko.

pravima, manastiru, ikonama, i sasudima časnim, i knjigama, i rizama i zavesama, i što je pisano u zlatopečatnoj povelji njegovoj, a još je i u crkvi napisano na zidu, i sa kletvom i sa obavezom da niko ne izmeni njegova predanja, kao što slušate i u

O vladavini njegovoj i državi ne ispisasmo po redu, što slušasmo i videsmo, da se ne umnože reči. Jer sâm Bog zna, a ni od ljudi nije

A vladaru sinu svom, koji je ostao u bogodanoj njegovoj oblasti, o svemu zapoveđenom, i o ovom našem manastiru, zapovedi brinuti se, i pokrenuti na dali napredak njegov.

Evo, već prispe vreme rastanka našeg. Evo me već otpušta Vladika s mirom, po reči njegovoj, da ispupi se rečeno: ,Zemlja si i u zemlju ćeš poći'. (Post.

“ A on, pogledavši me, reče mi: „Hvalite ga i na silama njegovim, hvalite ga i po premnogoj vladavini njegovoj!“ (Ps. 150, 2) I ovo rekavši, odmah, prebožastveni duh svoj ispustivši, usnu u Gospodu.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

” Čini mi se da bi se svi parosi čakovački u ono doba više njegovoj smrti obradovali bili, nego da im je koji najbogatiji obrknez umro; tako im je bio dodijao i haka došao.

promisal što me je spodobila ovo blagopolučno života mojega vreme dočekati, da pokažem večnu moju blagodarnost pameti njegovoj. Ime i vospominanije njegovo biće mi, dok sam god živ, drago i ljubezno. Nazivao se je Teodor Milutinović.

dozvoli mi, nego, kao da smo se ot složenija mira poznavali i ljubili, moli me jošte da dođem uzeti i kvartir baš pri njegovoj sobi u školskim domovom pri cerkvi Svetoga Joana Krestitelja, da smo vsegda zajedno i, kad god vreme uzima, da mi i

već me je dosad više od deset redi uplašilo, pak posle prestane i bude lepo, zato ga se već ne bojim niti verujem ni njegovoj dobroti ni zloći. Pri lepom vremenu čekam ružno, a posle ovoga čekam opet lepo.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Pošto je ovoga vijeka sveti čin bio u grani Brzokusa, a Kušmelj bio starješina u bratstvu, mi ćemo o njemu, i njegovoj porodici progovoriti napose, u ovoj drugoj glavi.

— Jesam li ja rekâ šta rđavo? A jesam li i mislija šta rđavo? A on nas tira iz kuće na ovaj način! Mi jesmo u njegovoj kući, ali smo se radi tebeka skupili, i ja imam tebika da rečem ništo u ime sviju, jer imamo dogovor. — Taa-ko!

A ja ne bi nikad sam na tu misâ došâ, nikad!... Dakle, smilujte se bože i sveti Vrane, menika grišniku! Da je u njegovoj vlasti bilo, po svoj prilici ne bi se on toga časa smilovao svojim drugovima, ni slugama (osim Bukara), nego bi ih sve

Govor je najpre tekao o poharama. Sudija ispriča kako su oplijenjene četiri latinske crkve te zime u njegovoj oblasti. Govorio je o četi Radekinoj, koja zimuje po Kotarima i po Primorju, a ljeti se stanuje po bosanskim planinama

Ona je već udata: dabome, u njegovoj parohiji. Pa onda se sleknu i zamisli svoju parohijsku kuću. Tu je konjušar i kuvar, ali ima više vrata.

Na njegovu blijedom licu treperaše svaka žilica, njegovi snažni i gipki udovi bijahu tako pokorni njegovoj volji, da to strica neugodno dirnu, te, ne znajući, zašto sjeti se svojih predaka: fra-Jerice, o kome se pjesme

I po njegovoj šali s Mašom vidjelo se da su stari znanci. Najzad se njih trojica krenuše u grad. Trebalo bi čitava knjiga da se opiše

Bakonja stade sasvijem potanko, uprav dosadno potanko, ispitivati onoga prvoga o njegovoj bolesti, pa onda zasu savjetima o liječenju, koje je opet toliko trajalo; tako isto postupaše i sa pitanjem o parnici, a

Knez je svuda lijepo priman bio, te se svak čuđaše njegovoj neobičnoj snazi, kad bi kao iz šale dizao badnjeve sa kljukom.

Ćosić, Dobrica - KORENI

od žalosti, a u dubini grudi zakrvari i zacvile nešto malo, goluždravo i živo, jer se smeje Tola, nadničar, što je u njegovoj kući odrastao, njegovim hlebom decu hrani, njegove su pare, njegova je rakija, pa su veseli, a radovali bi se da mu

Pamti, tada kad je ostao sam u njegovoj sobi, onaj strah je zatisnuo prozore, krckale su grede, nešto je tupo lupilo u prozor i odbilo se, mislio je na Luku

Ne, ne misli on onako kako je večeras govorio. Zar nije lepo u ovoj sobi, njegovoj sobi, u kući, u selu na Badnje veče? Koliko se on nekada radovao ovoj večeri i sutrašnjem danu!

Obojica su muški, kurjačići, nikad ih ne može prežaliti. Đorđeva zavist urekla mu je ženu i prizvala smrt njegovoj kući. Danas mu nije platio nadnice, bez hleba, božićnjara i drva ga ostavio. Pomrznuće se deca. Ovi mali će skapati.

Da kaže „levi“, nikako ne može. ...Svanuće ga je zateklo u odelu na minderluku u njegovoj sobi. Među prstima mu je bila ugašena cigara, a pored nogu gomilica zgaženih opušaka. On oseti njihov hladan zadah.

nebu zenicu pa da nikom ne kaže ko je zvonio na ratno stanje, bole ga ruke, muti mu se u glavi, tutnji, zvono je u njegovoj glavi, velikoj kao nebo, a strah vuče konopac plašeći se tišine, neko ga ščepa za ruke otimajući mu konopac, tučana

ležaj brzo se uvuče stud, jeziva kao odran čovek, i on vide Mijata kako se, dugačak i mršav kao ker, proteže u njegovoj postelji. Do u kasno jutro ležao je Đorđe zgrčen i zatvorenih očiju. Stideo se dana. I morao da pomisli: ima pravo otac.

Stideo se dana. I morao da pomisli: ima pravo otac. Pravedno je da Vukašinu i njegovoj deci ostane imanje. ...Čađava izmaglica sutona još više je pojačavala pustoš snežnih pola, a vrzine i retko drveće

Kuća mu je postala zverinjak. Milunka je zmija. Izbaciće je napolje. Odmah. Još dok ne svane. Sunce daje ne zatekne u njegovoj kući. Klonulost, jača od žele, sprečavala ga da ustane i najuri taštu iz kuće. A ta zmija sada spava. Mirno.

Osluškuje disanje sela, miriše ga, vidi u magli odžake u granju. Ide vojska. U njegovoj kući nema dede da se plaše. Nek bude satrta prokleta i jalova jazbina Vasilijeva!

Eh, bole sam mislio o njegovoj pameti nego što ona zaslužuje. Ustali su. Vukašin ga polivao vodom iz testije. Poslednji put.

Prošle nedelje bila je Vukašinova svadba. Na njoj, svi odreda njegovi, Aćimovi, neprijatelji. Igrali su i veselili se njegovoj sramoti i propasti. Sad igram ja. Aćim povede polako, gospodstveno, sa štapom preko ruke.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Sa svakom od njih, utkana u cvet ili oblak, dolazila je do nje poruka o njegovoj ljubavi i tuzi. Zlatoprsta ih je nežno i s beskrajnom pažnjom prenosila na svilu.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Sva cpeća da je bilo, tada i kasnije, engleske i druge gospode koja je drukčije mislila pa je istina o njegovoj smrti, malko okrnjena, postala i istorijska. Sada, i to je bez značaja.

krivice: umesto da izgladi jedan nesporazum izazvao je, evo, i drugi; umesto da ga izbavi, Protu je morao da ostavi u njegovoj nevolji u koju ga je on nagnao; on sam je morao da se skriva da ga Srbi, sumnjičavi, ne ubiju iz potaje.

Gleda u prah nestalih doba što se ponekad uskomeša u njegovoj ulici koja, uporedna sa Dositejevom, od Vasine vodi prema Dušanovoj, Dunavu i nebu nad banatskim ravnicama.

— Pa daj, Jovane, daj odmah! Sve treba, a škole ponajpre! Ali kada je Dobrača, nešto kasnije, sasvim ohrabren što su njegovoj želji podjednako naklonjeni i ovaj trenutak i taj Vožd, uzgred dodao kako, možda, i ne bi bilo sasvim rđavo ako bi škola

U početku raspoložen da naklonost velike slovenske zemlje prema njegovoj maloj zemlji prima oduševljeno, Dositej je, sa vremenom postao nešto umereniji u oduševljenju a u kući ruskog izaslanika

Imao je utisak da je varao samog sebe jer je sve vreme odbijao da shvati da će to Zdanje ostati svedočanstvo o njegovoj moći. Kad su skele skinute, moć je postala očigledna.

Uzaman što se o njegovoj vrednoći i sposobnosti pričaju bajke kad on ni jedno ni drugo ne koristi kako valja. On može više, samo kako?

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

U domu razvrata gnusnog on sanja obale puste, Gde stoje spomeni večni za rane njegovoj duši; On čuje potmuli ropot Jegejskog sinjega mora, I vidi galeba jato što nad njim se kliktanjem kruži.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Zvek njegova almaznoga luka, silnu huku njezina poleta nemam čemu nigđe upodobit do njegovoj premogućoj sili. I krilata pogodi strijela na sredinu vojske bogohulne, tu se s gnjevom ognjenijem razbi: hiljade se

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Sagledati taj početak, videti Pitagoru pred sobom, čuti iz njegovih usta izveštaj o njegovoj mladosti, boravku u Egiptu i o njegovoj nauci, to je bio program tog mog putovanja.

taj početak, videti Pitagoru pred sobom, čuti iz njegovih usta izveštaj o njegovoj mladosti, boravku u Egiptu i o njegovoj nauci, to je bio program tog mog putovanja.

Poznavao sam sve što se zna o Aristarhovoj nauci, no o njegovoj ličnosti doznao vrlo malo. Zato sam ga predočio kao predavača svoje nauke u tom, meni dobro poznatom krugu naučnika.

„Smešljivi filozof!“, razvika se on. „Budala - ništa drugo! Nisam li ti, Hipokrate već govorio da u njegovoj glavi nije sve u redu?

Kada stigoše do dvadesete, već se smrklo. Vazduh beše potpuno miran, more bez talasa; na njegovoj glatkoj površini ogledalo se zvezdano nebo. „Pogledaj ovu divnu mirnoću mora!“, reče Demokritos.

Beše lep letnji dan kada se Aristoteles opet pope na Akropolu da joj učini svoju oproštajnu posetu. U njegovoj duši probudiše se davnašnje uspomene, i on prožive još jedanput sva ona osećanja koja ga pre četrdeset i četiri godine

I najedanput sinu u njegovoj glavi silna misao: Ne obilazi Sunce oko Zemlje, već Zemlja oko Sunca. On ispita pomno to svoje heliocentrično

Stobejon, zatim Sekstus i još jedan anonimni sholijast Aristotela govore o sistemu Aristarhovom i o njegovoj školi, a za Haldejca Seleuka kažu, šta više, da je ne samo uvideo da je Aristarhov sistem tačan, već da je to i

Da bi se takva hartija mogla proizvoditi i u njegovoj otadžbini, zatraži on iz Aleksandrije seme papirosove biljke i zaseja ga južno od Sirakuze uz rečicu Kiane, gde i dan

Nalažah se bez prestanka u njegovoj blizini i upoznah ga izbliza. On je pun dostojanstva, a opet poverljiv prema svojim prijateljima koje stiče na svakom

Dok mi tako Gerardo pričaše svoju istoriju, ne odvajah očiju od njega. Sada se obazreh po njegovoj sobi. Presvođena ukrštenim svodovima koji se spuštahu skoro do patosa, osvetljena jednim jedinim prozorom sa šarenim

To beše latinski prevod „Almagesta“ Ptolemajevog. Na njegovoj naslovnoj strani stajala je pribeleška da je Gerardo iz Kremone prevodilac tog dela i da je taj svoj prevod dovršio

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Dočekao me je pred veče na stanici, sa svojom malom sestrom, pa smo otišli njegovoj kući, gde je vladala ona predsvadbena svečana tišina. Sve je bilo čisto, pobožno, očekujuće.

Sve živo okretalo se za njim posmatrajući ga i uživajući u njegovoj stasitoj pojavi vojničkog držanja. Ljudi nas pozdravljahu duboko skidajući šešire, dok su se slatke žene smešile i, milo

najhrabrijih među narodima što se bore: hrabar da umre, hrabar da se odbrani, hrabar da se ne osramoti, hrabar da se o njegovoj hrabrosti govori, hrabar da zaštiti da bi se time hvalio.

A kad je opet nešto svanulo u svesti njegovoj, ćelija nije bila sasvim mračna i svitanje jutra gonilo je negde užasne noćne vizije.

Uobrazio sam još da se u takvom slučaju i mnogo više poštovanja ima za toga čoveka, jer se i o njegovoj dubini i o njegovoj širini, kao i o njegovoj snazi, nagađa beskrajno više nego što je to u stvari, a preziranje njegovo za

Uobrazio sam još da se u takvom slučaju i mnogo više poštovanja ima za toga čoveka, jer se i o njegovoj dubini i o njegovoj širini, kao i o njegovoj snazi, nagađa beskrajno više nego što je to u stvari, a preziranje njegovo za ljude, koje nije

se u takvom slučaju i mnogo više poštovanja ima za toga čoveka, jer se i o njegovoj dubini i o njegovoj širini, kao i o njegovoj snazi, nagađa beskrajno više nego što je to u stvari, a preziranje njegovo za ljude, koje nije hteo udostojiti otkrivanjem

grbavog dečka, čistača obuće dole negde oko železničke stanice, ja sam, ubeđen da je već sve i sva dockan, ipak pošao njegovoj kući.

Začudo mi je uvek, da, idući njegovoj kući, nisam nimalo osećao od onog nemira i uzbuđenja koje obično obuzima ljude u mojoj koži.

Na figuri njegovoj, dosta omalenoj, košulja se plavila, a široke radničke pantalone bile su isprskane svima bojama kao paleta; lice mu

Po neobičnoj zabuni njegovoj moglo se tvrditi da je to bila jedna od prvih, neočekivana prilika, sudbonosni susret. Ona je ispunila vodom svoj

A kad samome sebi Jaćim postavi pitanje o tome: po čemu je on to najednom postao veliki čovek, u njegovoj svesti ponova sve potamni, pa se na toj tami odjedanput zablistaše samo ova slova: treći oktobar.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

uvijek slijepo; ono ima silno istančan opip, osjeća i najmanji dah vjetra, i najlaganiji srh zraka koji prostruji po njegovoj naoko gruboj i bešćutnoj kori ili prošara među njegovim granjem; ono sluti u dalekoj noći i najmanji šum vjetra koji još

Oduvijek mi je bilo drago to šimerično opalsko prelijevanje, i oduvijek sam podlijegao njegovoj moći da nas preveze u sfere irealnoga.

Zamišljao sam kao da je njen prilazak najavljen potmulim udarom gonga negdje u njegovoj nutrini; i čisto sam naprezao sluh ne bih li se i ja okoristio kojim izgubljenim titrajem.

U njegovoj podsvijesti već sve kipi od još neiščahurene ali grdno hipertrofirane svijesti, jedva čekajući da provali napolje, tako

Ali o muzici smo malo razgovarali. Ako smo i često govorili o mom učitelju i o njegovoj učiteljici, to je bilo više u vezi s onom drugom, „nestručnom” stranom njihovih ličnosti, o njegovom trzanju ramenom i

Znali bismo se dogovoriti, pa bismo s kakvom izmišljenom izlikom trknuli da otkažemo lekciju, mom učitelju violine i njegovoj učiteljici klavira. Sačekali bismo se na uglu gradskog perivoja i zaputili se u lutanja.

ušima slatka, smolasto udvorna intonacija njegovog glasa, koja se naročito ispoljavala kad je govorio s djedom: u svakoj njegovoj riječi bila je prisutna težnja da ugodi i stalna unutrašnja samoopomena da ima posla s naglim čovjekom.

jedno drugom u riječ i jedno drugo nadglasavali, zasipali ga bokorima svog čavrljavog, razigranog optimizma, i u njegovoj lelujavoj glavi, koja se još pomalo zanosila, puna rekonvalescentske prorijetke praznine i omaglice, stvarali onaj

Ionako je sve ovo privremeno! Svesrdno sam pružao moj životni promašaj kao hranu njegovoj povrijeđenosti ne bih li je unekoliko umilostivio. Ali, izgleda, nije mnogo pomagalo.

Već neko vrijeme nalazio se ovdje, u mjestu i oko njega, u inspekciji fortifikacionih radova koji se izvode po njegovoj ličnoj zamisli.

Nadodao je nekoliko toplih riječi. Poslije dubokih društvenih promjena u njegovoj zemlji, napustio je sa svojom trupom domovinu i otisnuo se u svijet.

Na njegovoj tromoj, razdebljaloj figuri sve je govorilo: „Na koncu, svjedno! dobro je i ovako!” Bio je zadrigao, pletoričan, teško

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Zato je izbegavaše svuda, a ona, s toga, i ne sanjaše šta se zbiva u duši njegovoj. Stanka ga je znala po razgovorima drugih devojaka i gledala je na njega kao na Đuricu Dražovića, čiji je otac umro pod

U onim pukotinama, kroz koje mu danas dopirahu zraci, beše tamno kao i u njegovoj apsani. »Smrklo se, mora biti« — reče u sebi i stade da sluša prolazi li narod ulicom.

šibljaka, držao je nasigurno da će izvršiti bar jedno ubistvo ; ali ga iznenadi i ublaži ova popustljivost i pokornost njegovoj volji.

i hranu, pa ih, tako opremljene, isprati do obližnje šume, dajući još neka obaveštenja Radovanu i Đurici o gazda Đorđu i njegovoj kući. Sutradan kad izgreja sunce, društvo se već odmaralo u potoku, ispod Đorđeve kuće.

slobodno sa svojim seljanima, viđaju ga i po drugim mestima, i svi ga gledaju obično, kao da i nema ničega neobičnog u njegovoj pojavi. A Stanka mu zadavaše najveću brigu.

Ali je najgore što je ona, po njegovoj naredbi, morala tako proći kroz celo selo, i nikom nije smela dopustiti da je odreši, dok ne stigne svojoj kući.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Davno se reklo: u žene duga kosa a kratka pamet, te ti i ona povjerova babi, pa izleće brže-bolje k njemu u odaju. Po njegovoj nesreći on bijaše zaspao, te mu ona ponajlak snimi prsten s prsta, a svoj mu namače na prst, pa sa njegovijem prstenom

Misli se šta će, dok se nešto prisjeti pa stade prebirati džepove i po njegovoj cpeći nađe jednudvije kresavice, pa ukresa i prinese prsten, a Arapi odmah: — Zapovijedaj gospodaru!

To se dopalo caru gdje mu tako kaza, pa reče: — Znaš li šta? Ima do mene još jedan car, u njegovoj bašti veliko je voće; nasred toga voća jabuka je drvo, i na njemu zlatna jabuka na vrhu.

Vidim da si sakat junak, idi ti trećem caru, u njegovoj štali ima zlatan konj; dovedi mi toga zlatnog konja, i ja ću ti dati zlatnu jabuku. On jedva to dočeka i ode.

Bijah u jednog hodže sluga; on ode na ćabu, mene ostavi u njegovoj kući i rekne mi: „Sinko, imadeš svega u kući; nećeš ničim oskudan biti; svaku odaju otvaraj, a ovu jednu nemoj nipošto

A bile su u toga birta tri kćeri, pa kako su imale navadu gole spavati, svuku se i tu noć pa legnu, a na njegovoj kočiji bile su tri zlatne jabuke, pa od njih udari svjetlost u okna.

KO JE ČOVJEKU NAJVEĆI DUŠMANIN Bio je tako jedan car, pa izdao zapovjed da u njegovoj državi ne smije niko preživljeti pedeset godina: ko ne bi do te godine umro, toga da ubiju.

Bošnjo se poče čuditi i pravdati kako je najbolje znao, ali sve uzalud, jer po njegovoj nesreći dijete dedino naličaše dosta na njega, te ga kadija osudi da plati ženi u ime nafake djetinje i njezino sto i

svoju kućicu i oženi se, i jedan dan, sedeći sa ženom pred kućom, opazi poizdaleka pobratima gde se uputio upravo k njegovoj kući, pa poviče ženi: — Ženo, eto moga pobratima! Dužan sam mu dva novca.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Osnovni argument državnog sekretara se zasniva na interferenciji. Prema njegovoj izjavi, koju je dao za ”New Uork Herald” 29.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Sećam se da je svaki od njih sa najvećom hvalom pričao o Garibaldiju, vođi italijanskog naroda u njegovoj borbi za oslobođenje. Zvali su ga ”italijanskim Karađorđem”.

Svaki dečko imao je bricu, nož sa dugom drvenom drškom. Taj nož bi se zabadao duboko u zemlju, zatim bi se udaranjem po njegovoj dršci proizvodio zvuk, a dečaci su, ležeći na zemlji.

Svaki novajlija je kod nas morao da prođe kroz strogi ispit i o njemu se nije sudilo po njegovoj veštini u nekom zanatu, po novcu koji ima, niti po njegovom odevanju već po njegovim ličnim osobinama, ugledu njegove

U to uđe i kardinal Gibons, a predsednik me predstavi njegovoj eminenciji. A on, sećajući se našeg ranijeg susreta u Baltimoru, reče: ”Poznajem ja profesora Pupina i velika mi je

Idućeg dana, u vedrom raspoloženju, krenuli smo rano njegovoj kući. Kristijan mi je tada predložio da obojimo i obložimo tapetama nekoliko soba.

Kada sam ga posmatrao u njegovoj maloj radionici nameštaja u Hobokenu, iskreno sam verovao da je on sposoban za svaki posao.

se činilo da ga je bunilo ono, kako je on to mislio, moje klanjanje lažnim bogovima i on se trudio da učini sve što je u njegovoj moći da me odvrati od tog “Mnogoboštva”.

nadajući se da tu sretnemo jednog veoma poznatog čoveka koga sam ovde ranije nekoliko puta sretao i prepoznao ga prema njegovoj fotografiji koja je bila izložena u jednom izlogu.

Zamoli me da iduće nedelje dođem da ručam sa njegovom porodicom. Prihvatih poziv i u njegovoj kući upoznah njegovu dobru suprugu, sina i kćer, koji su se rodili u ovoj zemlji i izgledali kao Sloveni, ali sa

Mladog Lukanića to je toliko oduševljavalo da je i sam hteo poći na Kolumbiju da nije bio toliko potreban svome ocu u njegovoj radnji. Učinio je sve što je bio u stanju da me odvrati od Nasao Hola i moju pažnju skrene na Kolumbiju.

Mladom Lukaniću i njegovoj sestri bila je poznata Bičerova slava. Iako su bili dobri katolici, oni su pristali da idu sa mnom kada sam išao da

sa Meriemom, idolom svih studenata Kolumbija koledža, uključujući tu i mene, koji smo podlegli njegovom neodoljivom šarmu, njegovoj izrazitoj ličnosti i njegovoj dubokoj, a u isto vreme, klasičnoj učenosti.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Spasoje je zadovoljan što je iznio živu glavu: osjeća se živ; a mlađi, kad ga gleda, divi se njegovoj snazi i junaštvu; žesti se, i još mlad, misli: „Pored svoje žive glave, što je lepše od osvete?!

A sunce joj polako u susret dolazi i zahvata svojim uvijek toplim zrakama. Lice prosinje, kupa se u njegovoj svjetlosti, osjeti toplotu i ispred zasjenutih očiju, kroz zatresene trepavice, bljesnu joj sijaset šarenih boja.

da zabašuri tok svojih misli, Marko postrance pogleda u njenu prikladnu glavu, misli: kako bi lijepo bilo da privoli njegovoj volji!

Utrobu toga staroga kaštela Ivo Polić kao dete nije nikada mogao da upoznade. U njegovoj mašti bio je to jedan veliki prostran grad pun tajnih glasova i oblika; stoga on je, pre nego bi pala noć, žurio u nj.

Tako mu dopade ruku knjiga „Pavao i Virginija . Čitajući po drugi put ovu knjigu, u njegovoj mašti otvori se drugi svet, — svet koji se odvajaše od ovoga u kome sada žive, svet prostora, sunca i ljubavi!

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

nisu (samo) Beograđani (po rođenju), nego potiču iz svih srpskih krajeva i prihvataju ga i uzimaju učešća u njegovoj izgradnji kao jedinstvenog sredstva oficijelnog opštenja u kulturi.

“11 Dis je, prema tome, posredstvom sintakse raščinjavao „geometriju misli“: otuda u njegovoj poeziji toliko mraka, noći, snova, slutnji, podsvesnog i iracionalnog.

do pred sam njegov kraj, tako se postupno slaže jedan, reklo bi se, čisto istorijski opis, koji možemo ocenjivati prema njegovoj verodostojnosti i, s druge strane, prema autorovoj zanatskoj, izražajnoj veštini.

Zato iza svih priča koje u njegovoj prozi nalazimo, možemo doslutiti drevni mit o borbi između svetlosti i tame, dobra i zla.

Načinićemo korak nazad, vratićemo se Disu i njegovoj „Tamnici“, kojoj se ne može poreći da je vanredna pesma premda sadrži najoštrije, jer je duboko, narušavanje

Ne da bi ga odobrio, nego da mu posluži kao podloga za unošenje nešto drugačijeg iskustva, što nas približava njegovoj sopstvenoj poetici.

jedva uhvatljivih senzacija, kao što su ove koje smo naveli, ne nalazimo samo u Petrovićevoj poeziji nego i u njegovoj izvrsnoj analizi poznate narodne pesme „Ženidba Milića barjaktara“63.

„Helioterapiji afazije“ poslužili su nam kao oslonac i putokaz za osvetljavanje prirode i uloge sintaksičkih odstupanja u njegovoj poeziji. Ali je u istom eseju načinio i jedan oštar analitički rez kroz mrežu jezičkih znakova.

Međutim san, i snovno, u njegovoj poeziji jedva da se može porediti s nadrealističkim. To su različite pojave. Valja, štaviše, tek ispitati šta uopšte

opijeno već veče Moglo bi se reći da su u nešto ranijoj Matićevoj poeziji preovladavali sintaksički paralelizmi, dok u njegovoj poznoj poeziji vidljivo pretežu ovakvi dosta neobično uređeni i u prelamanju na stihove čudno varirani govorni nizovi.

Naime, u njegovoj poeziji davne i današnje jezičke slike, nekadašnja i današnja značenja naležu jedna na druge, jedna se u drugima ogledaju;

odnosi u prirodnojezičkome sistemu, aktiviraju se jezičke konvencije u samome središtu toga sistema, a ne na njegovoj periferiji, na području stilske markiranosti i emotivne obojenosti takozvanih ekspresivnih jezičkih elemenata.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

i magla je sva „ispresecana ukrštenim mlazevima sveća iz dućana i kuća”; kad skrenu u tečinu ulicu i približe se njegovoj kući, u susret im svetle dva na kapiji obešena fenjera; ulaze u dvorište, i već se vidi velika osvetljena soba a kroz

vremena: u kompozicionom pogledu funkcionalna ubrzanja vremena na oba kraja teksta i usporavanje, gotovo kočenje u njegovoj glavnini.

iz Starih dana, koga likovi zovu Mile; recimo u času kad sustopice prati Tomču i - kako je ranije već isticano - u njegovoj mimici i pokretima otkriva unutarnji, duševni kovitlac, no stvar i jeste u tome što je Sofka dobila Miletovo mesto, i

(i saosećanje s majkom i blaga ironija) morao i pre i više materijalizovati upravo u sintaksičkome nizu, osobito u njegovoj prozodiji.

nas stoga odnosi u sintaksičkim strukturama i mogu, preko lanca povratnih veza, dovesti sve do najskrivenijih odnosa u njegovoj narativnoj strukturi.

naročito posle Markovog pokušaja da na treći dan svadbenog veselja mesto sina ode u njenu ložnicu, što i jeste razlog njegovoj hotimičnoj pogibiji, - Sofka pada u bunilo.

ugledao je raskošnu ženu, sasvim obnaženu, kako se kupa, češlja raspuštenu kosu i mami ga, što nije ništa drugo nego u njegovoj uobrazilji Sofka preobražena u rusalku; zatim ga je obuzeo paničan strah od nečistih sila, od mađija blizu mosta, oko

Ali nije sasvim tako: lik samo grubo izriče ono što latentno postoji u njegovoj varoškoj kulturi. Anica s početka zabranu ne razume možda zato što je došla sa sela.

u njenome - nakon kratke pobune i protivljenja - ne spoljnjem samo i prisilnom, nego unutarnjem i iskrenom povinovanju njegovoj svirepoj volji.

Veliki, plavi pogled njen, vanredan i pri izdisanju, koji je svetleo nad njom i koji nije gubio svoj modar sjaj u njegovoj duši”. 257 Golubovi iznad Aranđelove glave tako ulaze u saglasnost s nebeskom modrinom u Dafininim očima.

Ukidanje nekih ograničenja u stihu, što vodi njegovoj „prozaizaciji”, i ukidanje nekih ograničenja u prozi, što vodi njenoj „poetizaciji”, omogućilo je Milošu Crnjanskom da

On percipira i oseća; u njegovoj se svesti smenjuju slike, obličja i prizori; u doživljaju njegovome sadržan je i njegov svet, - ali on sam retko šta u

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Metnuće ga na glavu, pa ispred pobratima, kao da ga na veru vodi, sve kroz arnautska sela. Pravo njegovoj kuli. Čuvaće ga kao brata. Dokle budi suđeno da se povrati Srbija.

Kroz tri meseca, kroz tri godine: i hodže vele da tako piše u ćitapu. Spavaće sa njim u njegovoj odaji; njegova se žena neće od njega kriti.

Pop se nadnese i vlastelinski ga premeri u svoj njegovoj ogromnoj dužini. — Ustani, prijatelju! — A? — odgovori mu ovaj najpre zbunjeno pa posle prezrivo. — Šta „a“?..

Protu Dejana Popovića zatekoh u pčelaniku. Izne– nadih se njegovoj promeni. Nije ostareo, ali se preobrazio. Na njemu ni redenika, niti za pojasom revolvera, koji je samo za vreme službe

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

I dok tako čini, u najteži dani I Bog je i pravda na njegovoj strani. A kuda će Srbin? — Zar on da se dade Putu na kom nema zakona ni pravde.

— Meni treba zlata!“ E sad si skučen, ne znaš ni sam kako. Al’ ove kandže ne puštaju lako. Teško si tebi u njegovoj vlasti I svakoj žrtvi kamatničke strasti! Jer ova avet, ovaj vampir bledi Ne pušta nikog dok ga ne iscedi.

Miljković, Branko - PESME

kaže Uzalud učene vatre s visoka čela Slepac zna kraći put do zore I predeli nepokretni kao nada Sriču svoje ime na njegovoj usni PRIJATELjU PESNIKU Tanasiju Mladenoviću Srećan ko ispisujući pesme i posvete Izbegne njihovom prejakom smislu

Krakov, Stanislav - KRILA

U njegovoj sobi je bio samo još jedan pukovnik. Bio je debeo, i starešinski je klimnuo glavom na njega. Docnije je saznao da se zov

Iveta je utrčala i obgrlila engleskoga kapetana. Duško se smeškao. Ivona, Iveta... sve se to mešalo po njegovoj glavi. — I njega, i njega, — vikao je Mitford. Mala nije oklevala.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Bio je apsolutno u svim krajevima sveta. U stvari je to krasan mladić, manje lukav no što sam zamišlja. U njegovoj priči kako je verenici, koja ga je na samrti pitala la li će je zaboraviti, obećao da neće nikada (razgovor koji

Kod velikih takođe, ono što čini crnog tako dragog onima koji ga prvi put sretnu u njegovoj zemlji, a kad ne glumi Evropejca, to je ta jasnost i jednostavnost njegovoga lika, osvetljenog očima, koje daju telu

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Ali tada on obično legne, pritaji se i namah dobije temperaturu od 40°. O njegovoj bolesti bilo je vazdan priča. Govorili su jedni da on autosugestijom izaziva temperaturu.

Ja sam komandir voda na Kajmakčalanu. Odazvali smo se rado njegovoj želji. Imaćemo bar nekoga da nam objasni položaje. Na sredini kajmakčalanskog platoa videla se neka kupasta zgrada, a

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

osim Petrarkine Laure znao i za Šuldeovu Ceciliju i Čokonai Vitez Mihaljevu Lilu, poznavao Žukovskog i Krupinskog, da u njegovoj poeziji treba možda tražiti i tragove Šulceove i Čokonaijeve, i ko zna čije još, to ja evo prvi spominjem, i samo u

Oj! Kraljica grli njega, Prsi — vrele grudve snega, Zvezde — oči, kosa — zlato, Sve je njemu, sve je dato, U njegovoj sve je vlasti — Kud ćeš veće, bolje slasti?! Brat još zove, — on prezre ga I s vilama u dvor bega...

što je živeo između 1780—1815, imao dakle jedva 8 godina kada se Orfelinov Gorestni plač već pevao po tobožnjoj njegovoj kompoziciji.

82) Ova pesnička poslanica zapravo je sastavni deo piščeva privatnog pisma pisanog iz Moskve, 7. maja 1799, njegovoj kumi, supruzi tadašnjeg segedinskog protoprezvitera, a štampana je u Letopisu MS za 1827, č. 11, str.

Kad se poslije ručka sastanemo u njegovoj sobi, on mi pročita početak one ode. Videći ja tako da smo se pomirili i da je on popustio i meni dao za pravo, stanem

„Čim je grozni glas o njegovoj smrti amo stigao” — pisao je Jovan Đorđević Svetozaru Miletiću 5. januara 1848 — „prva je moja misao bila da mu cela

dela njegova najdalje do iduće godine takođe troškom mladeži srpske izdamo, a od naše strane ovogodišnju Slavjanku seni njegovoj da posvetimo.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

I Turci bi se i čaršilije divili I čudili zgodi i bogatstvu Reljinom, a u njegovoj duši dizaše se slast i toplina, svijetla i meka kao neznana pjesma bez riječi što se diže od zagrijane zemlje, i

Svetkovina i zborova kod crkava i manastira klonio se kao žive vatre, jer se tu mnogo pričalo i besjedilo o njegovoj strahovitoj pogibiji i udesu.

Prelako ga je bilo uvrijediti. Trebalo je samo nešto reći o njegovoj potrebi i siromaštini. — Siroma', vukarni Relja! — Ne dirajte me, braćo.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Pobliži uvid u prošlost srpskog književnog jezika pokazuje da se ne samo u rečničkom fondu jezika i njegovoj sintaksi nego i u njegovoj morfologiji i glasovima ogledaju sve bitne promene u orijentaciji srpske kulture.

uvid u prošlost srpskog književnog jezika pokazuje da se ne samo u rečničkom fondu jezika i njegovoj sintaksi nego i u njegovoj morfologiji i glasovima ogledaju sve bitne promene u orijentaciji srpske kulture.

stiha - bugarštica - nastala, po svoj prilici, po zakonitostima oblikovanja istorijske epohe, odmah posle događaja i u njegovoj neposrednoj blizini, u severnim srpskim krajevima, prenesena je na migracionom talasu srpskog stanovništva koje je

Pri tom je vrednost pesme koliko u pohvali njegovoj hrabroj izdržljivosti toliko i njegovoj dubokoj ljudskoj muževnoj slabosti prema ženskoj lepoti.

Pri tom je vrednost pesme koliko u pohvali njegovoj hrabroj izdržljivosti toliko i njegovoj dubokoj ljudskoj muževnoj slabosti prema ženskoj lepoti. Pred njom ne može da odoli.

Takva su predanja o Marku Kraljeviću, njegovoj natprirodnoj moći, sticanju snage, odabiranju konja, i njegovim tragovima širom zemlje, koji "dokazuju" istinitost kazivanja

U osnovi njegove kosmičke poezije nalazi se misao o jedinstvu čoveka i Boga, o čovekovoj nebeskoj preegzistenciji, o njegovoj moralnoj krivici, padu i ponovnom uzdizanju.

Nazivao je to "patetikom uma", koja se silovito osetila u njegovoj najboljoj i jedno vreme veoma uticajnoj knjizi Vatra i ništa (1960).

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

To je za Mladena bilo mnogo. To negledanje u njega kao deteta, već kao odraslog, predstavnika radnje, ravne njegovoj. Od radosti, stida, jedva bi promucao: — Pa... dedo... čini mi se, imaćemo. — E, pošlji mi po momku.

Pazeći da slučajno ne uzme iz čanka parče mesa ili drugo što je na strani bilo babe, bilo majke, već samo što je na njegovoj strani. A naročito ako je dobro, masno parče mesa, pazio je da ga on ne uzme, da se ne pokaže gramžljiv.

za njegov bol, muku, pa hoće bar posteljom, lepo, brižljivo nameštenom, da mu kao olakšaju, pokažu kao učestvujući u njegovoj muci. Ali to njega još više buni, boli.

On se činio nevešt. Uneseno, mirno, zavijeno, odgovori joj: — Snaške, kome ja na put stajem? Ona, nadajući se toj njegovoj mirnoći, kao da se nije dala da zbuni, već nastavila, čisto oporo: — Nemoj tako! S nama što je bilo, bilo.

I, kad je trebalo, on se digao, sa njima, novim prijateljima, sviračima, došao kući. Tu ih, po njegovoj naredbi, dočekala sofra, sve što treba. Bilo je opet zdravica, pesme, svirke, darivanje, ljubljenje.

A to je što, posle po i više godine, od nekog doba počeli poneki put, kao u razgovoru, da nagoveštavaju o njegovoj ženidbi. On isprva nije na to obraćao pažnje. Kao i uvek, s podsmehom odbijao je ravnodušno.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

O poreklu d. u njegovoj postojbini upor. Klod Levі-Stroѕ, Mіtologіke, l, 98 idd. — Prema verovanju zabeleženom u Kačeru, »pčela je bilo više

Ćipiko, Ivo - Pauci

Ali se pop ne da razlogu. Ne bijaše mu dosta što prve nedjelje iza Radine ženidbe, po njegovoj naredbi, brecaše u mrtvačko zvono, u crkvi zavio priliku Majke božje u crno i ne otpjevao velike mise, već tihu, kao

Sinovac, po svojoj prilici, nije duga vijeka, a posjeduje svoj dio imanja, kao on i brat, pa kad bi bio u njegovoj kući, što nagovorom što drugim kojim načinom, palo bi imanje u ruke njegove ili sinovlje.

A jedne noći premišlja: što bi od jedinca Rade bilo po njegovoj smrti? U brata četvoro je djece, ljuti kao vukovi, a razulareni. Što bi od Rade bilo?

Sin mu donosio preobuku i što mu trebalo, i prihvatao hajdučki dijel, što ga otac kući po njemu slaše. Po njegovoj smrti, braća se ne slagahu zadugo i nabrzo razdijeliše imanje u tri dijela.

Rade zateče kod seoskoga bunara, taman na onome mjestu otkuda je one noći povede u kolibicu, s malim te se ne podvrže njegovoj volji: bijaše nasrnuo na nju kao da mu nije žena.

Njoj se njegove riječi smiliše i pusti dulje no obično svoju ruku u njegovoj. I, dok se drže za ruke, ćute, a dok ona istrže svoju iz njegove, diže se on. —Idimo u šetnju!

I sve suče se onako, po njegovoj zamisli, u redu ... Petrovo ršanje doći će za koji dan na Dražbu; već je sudbeno ustanovljen i dan.

što od njega nešto tražijaše žena, koja, kad bi joj bio naredio da vatru zagrće golim rukama, ne bi se bila oprla njegovoj volji. I — ote se, i raštrka se po sajmovima pusto Radino blago.

I dugo učini mu se kao da gleda pred sobom ono dijete, zaogrnuto djetinjom kabanicom, kako skače po njegovoj oranici... I dođu mu na pamet njegova djeca... —Ali — trže se, — o čemu ja sada premišljam?

Bijaše meke,osjetljive prirode. Smutio se je kad ga je prvi put otac od sela otrgnuo u njegovoj četrnaestoj godini i namjestio u S.., u sjemenište, da uči gimnaziju, pa poslije da se zaponi.

Ivo ponese sobom melanholični napjev: „Slavonijo — zemlja plemenita”, i u duši pozdravi tu ravnu zemlju. I godijaše njegovoj duši dosada još neosjećana, nova, seoska idila.

Nije druge, mora i nasilu da iziđe. On pođe k moru. U njegovoj blizini uvijek nalazi, utjehe. Nešto što nije shvatio gonilo ga i guralo u očaj...

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Kakve su se sile sukobile u njegovoj duši? Kuda se zaputio? Osvetljava li Bog njegov put ili ga nečastivi vodi na bespuće?

ovi izbezumljeni bolesnici, okrenuti svom svojom nutrinom ka bolestima tela i tegobama duše, smoći snage da ga vide u njegovoj nesamerljivosti? Dadara Konji nam tonu u žitku kaljugu do kolena.

Zabranio nam je da razgovaramo o Prohoru i o njegovoj smrti. Naredio nam je da se prepustimo spasonosnom zaboravu. Trave su livadske, kao da su bile u nekom čudesnom

Krst je pedu dugačak, pola pede širok. Na njegovoj glatkoj površini nema nikakvih ukrasa ni šara, i da nije Hristovog raspetog tela, delovalo bi začuđujuće da je Prohor

površini nema nikakvih ukrasa ni šara, i da nije Hristovog raspetog tela, delovalo bi začuđujuće da je Prohor na njegovoj izradi utrošio tri cele godine. Ali telo božijeg sina Isusa Nazaretskog izrađeno je sa takvom pažnjom (i ljubavlju?

Ostajao je uporan i posle strašnih muka na koje su ga stavljali. Neki čak sa divljenjem govore o njegovoj postojanosti. Ako je to zbilja tačno da se tako hrabro držao, ja mislim da on to svakako nije radio zbog same vere,

Onda je stao, okrenuo se prema nama, digao ruku da utiša graju koja se ponovo digla, ovaj put kao divljenje prema njegovoj hrabrosti. Kad je zavladala tišina, doviknuo nam je kreštavim glasom da će nas sve pobiti ako se smesta ne predamo.

Sam episkop će se potruditi da stvar zabašuri, jer nije mu po volji priznati da se tako što zbilo u njegovoj eparhiji, pa će radije zažmuriti na grehe svojih monaha nego što će proširiti bruku po vaskolikom prostranstvu države.

Dorotej je kriv. Ali, da li mi smemo ili da li možemo odlučiti o njegovoj krivici. Dorotej je jedan od nas. On je monah, duhovnik, izabran između ljudi da svojim uzornim životom i predanošću

A šta sam ja radio? Branio sam njegovu prokletu Kulu, brinuo se o njegovoj prokletoj imovini i štitio njegovu prokletu ženu. Šta ima Dadara? Nekoliko sjajnih krpica, oružje i konja.

Haljine te nisu skrojene po njegovoj meri, pretesne su mu, vrućina mu je u njima i ja ga zato namerno ostavljam da se malo znoji, praveći se da se kolebam

Bolest. Samo bolestan čovek može učiniti nešto tako naopako i nakaradno. Ko zna kakve su se lude misli splele u njegovoj glavi, i šta traži tamo u toj šugavoj rupi, tamo gde ljudi ni u najvećoj nuždi ne zalaze.

Ilić, Vojislav J. - PESME

U domu razvrata gnusnog on sanja obale puste, Gde stoje spomeni večni za rane njegovoj duši, On čuje potmuli ropot Jegejskog sinjega mora, I vidi galeba jato što nad njim s kliktanjem kruži.

Pod nebom crne se ždrali, O puste obale reke lome se rumeni vali, I magla uvija râvni... U toploj njegovoj duši Zvuk tajne, nejasne sreće zazvoni bolno i drago, I vajar, nesvesno čisto, u staru kapelu uđe, Iz koje molitva

No tuga, što zdravlje ruši, Učini od tada prevrat u bolnoj njegovoj duši. Silvije od ove noći sto puta oseti jače Svu pustoš života bednog i ništavila svoga; Odsad je bančio češće, kašto

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Opazim li Mesec, ja se popnem do njega i šetam po njegovoj površini da izbliza vidim ono što me je na Mesečevim mapama zainteresovalo.

Valja, dakle, da se vratim u svoju naslonjaču. Preda mnom leži Beograd u potpunoj tami, nešto se desilo u njegovoj električnoj centrali. Tako mogu, u mraku, vrlo dobro videti ono što želim.

obala strimonskog zaliva iščezla iz vidika, upalo mi je odmah u oči koliko se mali deo mora vidi na otvorenoj pučini njegovoj; taj deo ličio je na plavi okrugli štit, ukrašen našom lađicom u sredini. Isti utisak za vreme cele vožnje!

Na gornjem boju lađe, po celoj njegovoj dužini, pružala su se hladovita šetališta, zasvođena živom vinovom lozom i belim bršljanom.

doletela je nekada iz Arabije u Egipat, sagradila onde od mirtinih grančica svoje gnezdo da bi, na mirisnoj vatri njegovoj, svakih petsto godina sama sebe izgorela i iz svog vlastitog pepela podmlađena vaskrsnula.

Po toj ekliptici šeta naše Sunce; tako nam se bar pričinjava. U toj njegovoj godišnjoj šetnji, dva trenutka imaju naročiti značaj, ona kada Sunce stigne u one tačke svoje putanje u kojima se

da konačno usvoji sva naša rešenja, a za vreme njegovog zasedanja treba, po mišljenju mitropolitovu, da se i ja nađem u njegovoj blizini.

Blage i spokojne, kada ih podigne k nebu i govori o njegovoj večnoj pravdi, one se usplahire i dobiju čudan sjaj kada ih spusti na zemlju i posmatra šta se na njoj sve dešava tu, na

Sala u kojoj se to dešavalo gleda svojim velikim prozorima baš na Zlatni Rog. Na njegovoj glatkoj plavoj površini klizile su bezbrojne šarene lađice i čamci, zastrti crvenim dušecima i ćilimima.

Tu, na njegovoj desnoj obali, leži Dalj. Tako sam, posle dvogodišnjega otsustvovanja, ugledao opet zelene šalukatre moga očinskoga doma,

Tu se, verovatno, Milanko po svom dolasku nastanio, sudeći i po onome što se u porodici prepričavalo o njegovoj smrti. Blizu tog mesta, pored sela Belo Brdo, teče jedan od rukavaca reke drave, zvan Stara Drava; u njoj se Milanko

No iako su se pojedinosti njegove smrti, pa i samo ime njegovog konja, sačuvale porodičnom tradicijom kroz vekove, o njegovoj postojbini ne znam ništa više, sem da je bila daleko, daleko.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

U njegovoj lirici životni optimizam prepliće se sa melanholijom i slutnjom smrti (u pesmi „Planinska slika“ ona je izražena pojavom

). Uzor mu je bio Branko Radičević. Pevao je najviše o Fruškoj gori zbog čega je nazivan „fruškogorskim slavujem“. U njegovoj lirici životni optimizam prepliće se sa melanholijom i slutnjom smrti, a motivi su usmereni na svet prirode („Tice u

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Čas gord, čas plačljivo nežan. Čas strpljiv, čas plah i ljut. Ali sve nekako zgodno, i u formi koja se njegovoj ženi svidi. Tek mu sune u gladu da u dan najvećeg posla stavi na sebe praznično odelo; i iskvari ga.

Tek mu sune u gladu da u dan najvećeg posla stavi na sebe praznično odelo; i iskvari ga. Ali Milici njegovoj draga njegova lepota, draga joj njegova gizdavost, potegne i radi, dvostruko, krišom od muža radi i po tuđim kućama, i

večeri, poduže je pričala s malom o njenoj materi, o bolesnom ocu njihovu koji će možda skoro doći, o čika- Todoru i njegovoj retkoj plemenitosti. Pa je zaćutala; milovala dete dok nije zaspalo; a zatim otišla u svoju sobu i gorko se rasplakala.

u kući, to je sad značilo centar u braku gosTošinom, baš kao što je gospa Nola, ranijih godina, stvorila centar u njegovoj kući i imovini. Gos-Toša je sad pravi čovek, ima ženu i dete, zaljubio se ponovo u svoju Nolu i išao za njom kao kuče.

Ne osećam ga, kao i da nije tu, znam ga samo po njegovoj umiljatosti i valjanosti. Čist, uredan, učtiv, poslušan. Sve mu ide od ruke. U školi prvi; bogami, i ovde kod mene, prvi.

A ovaj se, Bože prosti, umrcinio, teško njemu, i onoj njegovoj ženi i detetu, i nama svima. Sedam godina je „markiz” trunuo u gadu i hulio na Boga i na nebo.

— Naravno da je na dnu duše direktor voleo što ima takvo nešto u njegovoj gimnaziji. Svaki od trojice mladića, po sebi se razume, nečim se posebno isticao u dubini prirode svoje i poziva.

— Ne mari, može se i tako živeti. U kancelariji su, međutim, mnogo govorili o njegovoj smrti. Istina, smrt je istovremeno govorila o celoj kancelariji.

Samo što baš u to vreme učestaše u lokalnim novinama članci o uspesima g. Čajnovića, „svetskog novinara”, itd. o njegovoj bogatoj ženidbi; o srodstvu mlade gospođe Čajnović s vrhovnim sudijom u Londonu, onim što nosi baroku i ogrtač kao

preživeo i oca i sina i unuke, ali možda i srećom, da ne dam da se uznemiruje pobratim moj Marko, i dobrotvori moji u njegovoj deci... Ako je nekom naspelo da umre, i legne u veliku grobnicu, a opština nema mesta — laže da nema!

Od subotnjeg bdenija (koje se, naravno, tamo na selu, služilo samo u njegovoj mašti) pa do svršetka službe u nedelju, po kući se smelo samo šaputati, i gruba reč nije smela pasti.

No, mada je domaćina u njegovoj kući čekao ručak svaki dan, dešavalo se da tu, bez njega, ruča neko društvance mladih ljudi, dok bi domaćin, prošao

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Njegov poočim pomisli da je dosta kod njega bio, i da je vreme da ga sopstvenoj njegovoj sudbini preda. »Ljubezni Romane« — ovako mu stane jednom posle večere govoriti — »manovenije je božje telo da ti u

Oni se s njime oproste i, Romana uzevši sa sobom, odvedu ga u grad i kadiji predadu da ga on njegovoj krivici sorazmerno kazni.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

To isto, samo malo drukčije, i sa jednim kompozitorom. Čitao sam mu biografiju, po kojoj je u njegovoj aktivnosti, posle prvih snažnih i emotivnih kompozicija, nastala bila izvesna stagnacija, posle koje je komponovao

ministra policije uzeli smo Simu Stankovića, sina jednog sreskog pandura, pretpostavljajući da je policijska struka u njegovoj porodici jedna tradicija i da je vaspitanje koje mu je njegov otac pandur mogao dati sasvim dovoljno da može biti

počeo bio da postavlja i zasede, da se krije u razne kapije, da se iznenadno pojavljuje po ulicama koje ni kako ne vode njegovoj kući i kada je, najzad, uvideo da ja svaku njegovu poteru vešto izbegavam, da mu svaku zasedu pažljivo obilazim, rešio

Po mome mišljenju, najviše ako bi se moglo što učiniti za brak, to je potreba da se pristupi njegovoj reparaciji. Da se održi jedna zgrada, koja je zidana na kamenim temeljima, mora se opravljati, prepokrivati, krečiti,

Jer, najzad, lekar koji je lečio vašeg prijatelja, pokojnog Andriju, zaradi na njegovoj smrti pet hiljada dinara, a za to vreme ja na desetorici pokojnika zaradim tu istu sumu!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

— Ovo je provokacija! — mrmlja potporučnik Živadin gledajući konja jednog višeg oficira. — Trideset konja u njegovoj komandi moralo je lipsati, da bi on ishranio ovu džukelu... Pa posle ovo-ono... Ama...

Iskosio se, i svojim stenovitim bokovima odupro u okolne planine. A pri vrhu je ispresecan kao testera, ili se na njegovoj grbini oklembesile stene, kao slonove uši. Levi kraj Preslapa gubi se u vrletima i krševima.

Podilazim pod Katunac. Slučajno podigoh glavu, pa mi se učini da njegovoj visini nema kraja. Konj je zamoren pa kao da galopira jednom nogom.

Iza nje se pruža planinska greda Starkov Grob. Tu se završava kajmakčalanski masiv, na njegovoj levoj strani, i odatle se silazi naniže, sve do Crne reke, u onaj njen krak, koji teče na sever.

Petrović, Rastko - PESME

Zatim se probudi, pogođen od udara Mesto utroba da ga obvija, eto sudar: Teška misao, tek dovršena u njegovoj glavi, Stade da, nedonošljivošću svojom, umara.

na zakon podjarmljenosti i na prirodu: sem ako religija ne propoveda individualnost, a onda sumnja Tomina razbijena u njegovoj samo ličnosti, s pravom može nastaviti da živi u tebi.

Otud, za razliku od običnih zverova, on je nezadovoljan. Uzroke njegovih oboljenja treba tražiti, ne u njegovoj prošlosti, već na jednoj pravoj liniji između njega i bezgraničnog: tamo ih otklanjati.

behu pune mirisa nekakvih šuma I sanjao sam divlje snove pune krvavih strasti I preskočio sam davno granice svoga uma Njegovoj željah samo izbeći vreloj vlasti O kako me je blažilo ipak blaženo njeno mleko Ja spavah tako čvrsto kraj reka njenih u

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Kad, najednom, kao ukopane stale veštice, pište. Kunu i mole da im vrati marame, ali se Varalica samo smeje: u njegovoj je ruci moć — sto koraka je pretrčao! — Daj mi maramu, ljudska dušo. Daću ti tovar srebra!

Pegla je uporno zahtevala nastavak priče, i sat je neumorno govorio. Zvonio je u njegovoj priči nežni devojački smeh Princeze, pa smeh kćeri njene kćeri, dok bakrač gnevno ne uzviknu: — A muškarci?

Sreća je, izgleda, bila na njegovoj strani. Dečakov skakač bio je sve bliži cilju. — Čoveče, ne ljuti se! — podrugnu se Radan, u zlo doba, majko rođena!

Nije trebalo bilo šta da joj kaže. Stolica je govorila o njegovoj nežnosti, ljubavi i čežnji. Jedva se usudila da sedne, a kada je sela učinilo joj se da joj dlanovi voljenog obuhvaćaju

Čobanin nije skidao pogled s neba. Postade glatka i kao ćilibar žuta svirala u njegovoj ruci... — Ko je ovo? — upita se Čobanin jedne noći pune mesečine ugledavši svoj lik u vodi.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Teško Srbljem đe im nije Marka! Nadmoćnost Markova nad Turcima, i nad svim drugim neprijateljima, izražena je ne samo u njegovoj, prevelikoj fizičkoj snazi nego i u jačini i bistrini njegovog uma.

On, bez straha, baca u lice vladaru istinu o njegovoj nečovečnoj vladavini. A kad ne može nepravdu da otkloni rečju, on je šiba trostrukom kamdžijom.

„Oči su mu dvije kupe vina, trepavice od utine krilo.“ Od siline njegovog glasa otpada lišće s gore. Njegovoj sablji ne izmiče niko: Što propušća deli-Radivoje, dočekuje mladi Tatomire: što uteče mladu Tatomiru, dočekuje dijete

Različite tragedije, ali koje zajedno čine tragediju čitavog naroda u njegovoj vekovnoj borbi ne samo protiv nadmoćnih tuđinaca osvajača nego i protiv nadmoćne prirode.

Ali ovu pesmu Zogović ne uzima u obzir, verovatno zbog toga što protivreči njegovoj idealizaciji: „čak oko plemenskog plemstva sve je još krilato“ (tako krilato da odleće pravo u islam i u krvavu

Poćera me Ljutica Bogdane na njegovoj tankoj bedeviji: da mi ne bi Šarca od mejdana, doista me uvatiti šćaše; već mi Šarac stade odmicati, a kobila poče

Pobježe mu Vuča dženerale na njegovoj tankoj bedeviji, poćera ga na Šarinu Marko. Brza mu je pusta bedevija, šćaše uteć gradu Varadinu; ljuljnu Marko teškom

bio je zemljak Ivana Kneževića, i utoliko ga je više bolelo što se semberskom knezu (koji se tada patio u izgnanstvu, u njegovoj blizini, u Sremu) niko nije odužio za njegovo plemenito delo.

ulica avlija-marama (havli-mahrama) — vrsta pamučnog rupca aga — gospodar, gospodin (seljaci koji su živeli na njegovoj zemlji morali su da mu daju razne dažbine) agaluk — gospodstvo, vlast i dobro što pripada agi adamsko koleno —

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Pazi, zaboravio sam da je potprašim barutom! E, jesam neka šeprtlja. Ono zvijere, kao da je slutilo da se radi o njegovoj koži, odjednom podiže glavu i zagleda se pravo u Mačka. Dječaku od straha stadoše oči. — Majko mila, koliki je!

samu zoru Nikolin vod udari iz Prokina gaja u leđa neprijatelju, koji nije ni slutio šta se u toku noći odigralo u njegovoj pozadini. Iznenađeni u tvrdom predjutarnjem snu, domobrani i ne pokušaše da pruže neki ozbiljan otpor.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

A kade dođe te ukaza tu svoju mastoriju Apelesu, ta on taki smotre da u toj njegovoj ikoni nejma majstorije. Ta mu i reče: — Kad nisi umeo s bojom skiosati ga lepo, a ono si ga rad toga zlatom učinio

car Lav Jermanin, ikonoborac, mučio i nemirio hristjane, za ikone da ih ne počituju, javi se Bogorodica tadar u snu njegovoj materi, te joj reče neka napuni punu s vrhom čašu krvi i napije š njome svome sinu Lavu.

ti prorok kojino veli: — Zemlja je sva gospodinova, i svaka punost što god je na njoj, to je sve njegovo, i u ruci je njegovoj svaka stvar. I sva zemlja koja se ispunja od moje blagodeti svakim blagom, to je moje crpalo.

Doču mu se glas njegovoj lepoti, razumu i junaštvu do samoga cara turskoga Amurata u Carigradu, korsem zeta mu rđavca što mu Maru kćer držaše

Čuđaše se njegovoj mudrosti i razumu pak dade mu za sedište u Frioli gore Beograd. Onde se već i oženi, uze za se kćer nekoga Aranita

Da kad bi tako volja božija o meni, a ja ću poslužiti mu božastavnomu hotenju i volji, njegovoj blagosti. Eto, ja bih savijen svitak — neka se božije slovo napiše u meni! Ja runo, — kiša da izaspe se na me.

Boga za pokaranje svoje: ja li tri gladne godine ili tri meseca bežanje ispred neprijateljske mu vojske, ili mu po svoj njegovoj zemlji tri dni pomor da bude.