Употреба речи његовој у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

То је чудно!... Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...

У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпо

У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...

Ноћ беше тамна, нигде ништа ниси могао видети; око куће засађен густ шљивар, у његовој сенци ништа се не миче, све је немо...

Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.

— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... — Хе, хе!

— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. — Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући... А за даље ја ћу се бринути. — Хоћу!... — А сад лакуноћ!...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Да јошт има какав глас, не би над њом птице на свету било!” Врану то | није мило било да га лисица при толикој његовој лепоти за мутава држи, отвори кљун пак стане гакати.

Он добро зна да његова изрјадства и превосходителства такова су и толика да једна малена слабост његовој слави и храбрости, које су свету добро познате, ни најмањега уштрба неће нанети.

сања; његови су посли тако замршени да ко га се добро не зна чувати, на коју се год страну окрене, наћи ће се у његовој мрежи.

не можемо доспети разве општество у којему живимо како себе и, гди надлежи, више него себе почитујући, љубећи и о његовој општеј ползи трудећи се.

да мудрује и да зна оно шта умствује, овако да мисли: срећа је то кад човеку његова претпријатија на добро и по његовој жељи излазе; и да су само они управ срећни који бого|љубно, трудољубно и паметно живу.

Гди су год сељани под праведним и благоурежденим управљенијем, ко је год од њих раден и паметан, у његовој кући и авлији жене и девојке певају, и њихове пјесне излазе им из сред срца; а богате фамилије, кад их из далека

Вечне срамоте и покора шта то учинисмо? Дај, сазидајмо му храм, воздвигнимо му алтаре! Кољимо сто јунаца на жертву његовој праведној души! Све то већ касно и у невреме.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

овако: ако је 100 хиљада, то мој отац носи 50 хиљада, то јесте пола на његову од Ваљева до Саве кнежину, јербо је у његовој кнежини житороднија земља и житородна; сад ону полу дели Грбовић и Бирчанин на поле 50.

000, па опет скине Грбовић са Бирчанина десети грош те понесе на своју кнежину, јербо је опет у његовој кнежини боља земља него у бирчанској.

На то сви пристану и благодаре, обрекну се да ће они и унапредак у његовој служби бити. Ми кажемо, да то није у његовој само служби бити, но то је служба целога народа нашега, „јербо је Ђорђе

На то сви пристану и благодаре, обрекну се да ће они и унапредак у његовој служби бити. Ми кажемо, да то није у његовој само служби бити, но то је служба целога народа нашега, „јербо је Ђорђе свију нас врховни вожд, а ви њега чувате као

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— А што нећеш? Станоје није баш тако рђав газда. — Може бити; али ја не могу. Кад ми преседа сваки залогај у његовој кући, онда му џаба и та служба и све. — Оно и јест Станоје мало инајет и осорљив човек — рече Видак.

Среја већ позеленио од муке. Сватови се почели подсмевати његовој свирци; сваки час тек подвикне ко: — 'Ајд, Срејо, стругниде мало у ту твоју дромбуљу!

Сву је собу окитио свакојаким тицама. Сељаци се често искупе, па се чуде тој његовој мајсторији. После, кад су га већ свикли, чим убију или ухвате каку тицу, пошљу је или донесу учитељу Грујици.

Даље, видеше да учитељ није исмевао чинодејства попова, осем што се смејао његовој молитви од града, а томе су се смејали сви по селу.

Симица је био веома наиван, али је ипак увиђао шта вреди његово кљусе и таљиге у његовој околини, па није ни марио што му се подсмевају, него је сасвим поносито говорио о својим таљигама и мркову и звао их

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— упита Лазар преко срца. И Станко му се исповеди. Изнесе му душу и срце као на длану. Још га замоли да он помене његовој снаси, Мари, не би ли она матери казала!... — Стид ме, јаране!... Стид, бога ми.

Сасвим равнодушно је завлачио прст у рупе које му је куршум на његовој капи начинио... Једино што је осећао беше да га глава заноси... Момчад се љутила.

Он се сећао свега; сећао се како га је Лазар избегавао; сећао се како је узвикнуо: „Јелице!... Сад играј!...” И у његовој се души нешто закува... Нешто чудно, али страшно... Нешто што он, до данас, никад не осети... 5.

Лазар се смешка на Јелицу; његов му је отац проси она полази... Прилазе олтару... Он рикну као рањена звер... У његовој души букну њешто... То беше гнев... Он је растао нагло као квасац, и... испуни га свега... И душа, и срце, и...

Свега, зар свега да се одрече?... Живи пламен горео је у души његовој... Срце га је болело за тим мирним и тихим животом... Зној му облио чело...

Нису ленштине, као онај што на мој дом пљује!... Хајдете, браћо!... И сви се кренуше кући његовој... 9. СТРАШНА ЗАКЛЕТВА Људи гледаху Алексу онако растужена, па им се сажали... И самом Ивану беше врло тешко.

Осећао је да се мора с њом састати. Он јој мора казати да је лаж све оно што се данас селом пронело о њему и кући његовој... И још много требало је да јој каже... Па се крену Севића кући.

Прође неколико тренутака у ћутању... Обома беше врло тешко. Док ће рећи она, показавши на шару у руци његовој: – И то?... – Ја, ето. — И то ти он учини? – Он. — Знала сам.

Станко се задубио у мисли. Њему као да поче мало-помало свитати. Он се поче досећати и веровати да у његовој ствари има много масла Крушкиног и Маринковог.

И премишљао је шта да му каже и како да га саветује... Какве ли се желе не рађаху у његовој души!... Једва је опазио Ивана кад је овај у хан ушао. По поздраву заседоше око ватре. Крушка рече те донеше ракије.

А, богами, жао ми га је као рођеног брата!... Шта сам ја соли и хлеба с њим појео!... и то више у његовој кући него у својој... И тако је ишла реч час о једном час о другом.

Свако чељаде знало је и радило свој посао, а он је био господар. Мислио је да је у његовој кући свака његова реч светиња — па је тако и било. Једном речи: прави домаћин свога времена.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Једно послеподне ја сам, као и обично, шетао с њиме. Он ме одведе у болницу где ја обично седим на његовој „канцеларији“ док он не обиђе и не види има ли шта ново.

После је причао о сребрењацима начелниковим, о либадету што је везао његовој покојној жени, о ватри која је сагорела и њега и нас, о некакој помади од које расте коса, и шта ти ја знам.

!... да откуд ти нећеш да учиниш њему све што човек може учинити, па дајеш — чисто ме срамота да кажем — па дајеш срце његовој ћерци? Девојци красној, поштеној, честитој, доброј кућаници; али девојци — разбери се, молим те!

Кад ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп руком на нас, и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу. Сједили смо може бити једно по сахата.

Онда је узе на руку и понесе је попу да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући. Поздравише се и остали сељаци с попом, па одоше, а он оста сам као сухо дрво, и на срце му паде туга.

Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави. Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији. Једно вече писао је неком своме другу: „...

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

учитељ запевао, сви су се људи претворили у уво, а девојке у око, па га слушали и гледали и уживали у појању и персони његовој. Као и на вечерњу јуче, тако и данас, многи су му похвалили глас.

се смеши брк очекујући врућу, посољену и машћу дебело премазану лепињу, и печену сланину и кожурицу с ватре (што сви у његовој фамилији радо једу), и гледећи с леђа једру и округлу своју Савку како живо меси и како се сва тресе!

каљавим сокаком и гацајући по блату, свратио је, као власт, да види шта је и како је у кући газда-Пере Тоцилова (јер о његовој кући и јесте реч у овој глави). — Та гле Ниће! — викнуће сви весело, јер ча-Нићу је свак волео.

Ко зна у ком ће сокаку ча-Нића осванути и фруштуковати! Па нека му се нађе у његовој беамтерској торби. Ај, шта велиш, — залармао Нића смејући се, — је л’ добро диваним?!

Све се забринуло. Поп Спира га гледа расејано. Јула плаче кад га види, а гђа Сида скида громове чим га погледа у оној његовој ваздашњој позитури. »Сав ми је зелен, — говорила би гђа Сида кад би год прошла крај прозора.

! После кратког времена дође Аркадија, и био је задовољан кад је чуо да је све добро испало, благодарећи његовој досетци; а још је задовољнији био кад је добио шал, ботуше и стиву лулу; а најзадовољнији је био кад је чуо из уста

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Али ипак Вејка се није надала да ће Таја толико њу, Вејку, да омрзне и отера је, да јој не дâ да спава у његовој соби. Једног дана просили су...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Љуба је све то увидео, па гледа да се какогод ожени. У његовој варошици није било могућно, јер што је боље, нису хтели дати за њега, лоше опет он није хтео.

Љуба свој посао започне. Салвет преда се, па транжирај. Врло му за руком иде. Сви се чуде његовој хитрости; а и сам себи се чуди, јер ово је тек трећи зец ког у животу свом транжира.

Љуба блене у скупоцене ствари; тек тако опази и клавир. Онда почне се мислити где ће толико покућство у његовој соби стати, јер у великој кући, где му је гвожђарница, осим дућана има само две собе: једна гледа у дућан, а друга је

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Кућа — била је његова једина, болна и рајска мисао. И једна безумна радост заврисну у самој његовој крви од те помисли.

, његова по родоца, сва у лудој бризи и црним мислима о његовој рани, избезумљено појури ка вагонима. А она живост и метеж на перону, узбуђени и дирљиви узвици, она јурњава, језива

мучило гаје те најцрње ноћи y његовом животу, гризло га, гребало као мачјим ноктима, па је змијски гмизало дубоко у његовој души као у некој пакленој сенци те се сав осећао јадан и укаљан, сав од смрдљивих црви и неког пацовског гада.

и јасношћу, једним тако доследним излагањем што би искључивало сваку сумњу, сместа одбацио могућност сваке помисли о његовој стварној кривичној одговорности, па је тражио да гнушање пред том оптужбом изрази на начин који би оставио утисак да

И са ужасом, тог истог тренутка, ухвати он један заводнички осмејак упућен његовој жени. Он грчевито стукну корак назад и пренеражен, ужаснут као да се руши небо застаде укочено, мртвачки.

И та кућа, без мушке главе, добила је у њему све. Дубоко у ноћ говорило се само о њему, о његовој души, очима, карактеру, гласу и стасу, дубоко у ноћ једном су само молбом узнемиравале доброг Бога обе жене на

да је и угинуо, стаде поново да се миче пробуђен прекомерном осетљивошћу и сложеним и укрштеним мислима у савести његовој: Већ идућег вечера лежао је он и мислио: ,,Не може бити да је све оно једна проста измишљотина и вероватно је да жене

у опште, врлине негативног порекла, — мисли Јуришић —, али једно је сигурно: да би ови овде исто урадили кад би били у његовој кожи и ако би истински волели ону жену. А он је њу истински волео.

Африка

Био је апсолутно у свим крајевима света. У ствари је то красан младић, мање лукав но што сам замишља. У његовој причи како је вереници, која га је на самрти питала ла ли ће је заборавити, обећао да неће никада (разговор који

Код великих такође, оно што чини црног тако драгог онима који га први пут сретну у његовој земљи, а кад не глуми Европејца, то је та јасност и једноставност његовога лика, осветљеног очима, које дају телу

Црњански, Милош - Сеобе 2

Хтели су да се из Аустрије одселе, у Русију. Град Темишвар, иако се звао град на Тамишу, није био на Тамишу, него на његовој притоци, Бегеју, управо на барама Бегеја. Бегеј је био пуштен у градске ровове и био је пун крекета жаба, ноћу.

Била је потпуно заборављена. А сад се, ето, јавља, у његовој мисли. Она је била мртва већ више од годину дана, умрла на порођају, као и њено дете, што је требала, у седмом месецу,

Стритцески дуго није дао кћер за шизматика, и једва су га умолили, али је своју сиромашну рођаку, која је одрасла у његовој кући, дао одмах, чим су шизматици у пук хусара доведени.

Павле је причао да му онда рече да хоће се покорити, као што смо и дужни, царској заповести, и његовој простој речи. Чему да га везује, на спавању? И да хоће, куда би могао бежати? Да се дави у вртлозима Бегеја?

Он се смејао Исаковичу, који се као сен, уплашен, брижан, кретао по његовој кући и није излазио, ни у башту. Исакович је веровао, као што деца верују, да би све могло да се промени, на добро,

Био је жељан да га сви оставе на миру, његовој несрећи и јаду, да се усами и да оде, као што усамљени коњаници нестају, у сумрачју.

Шмерц је Божичу, и његовој жени, уступио своју одају, а госпожици собу на другом спрату. Капетан је био смештен у приземљу.

А свему је томе крива она луда Ракичка, у Вуковару, рођака његове жене, која је проста, али богата, па ће све његовој ћери оставити. Она је тражила да се Текла васпита, као што се васпитавају госпожице Монастирли.

А крај све белине груди и пуначких образа и ногу, имала је, очигледно, слабе руке девојчица. У његовој фамилији није било тога. Нити су собарице припремале постеље официрима. Нити су дотрчавале на звонца.

Њега, каже, сутра, чека страшан дан. Капетан онда, клањајући се његовој ћери, отрча за домаћином и хтеде да му тутне у руку два‑три талера.

Они, већ годину дана, знају Божича, па су радо угостили и Божичевог рођака. Ако капетан жели да направи поклон његовој ћери, може то учинити из Беча. Све су жене шашаве, све воле поклоне из великог света.

Узалуд је Божич, још једном, покушао да га наговори да одседне у његовој кући. Исакович је тражио да га остави у Швехату. Његови су пути недоходи.

Теодосије - ЖИТИЈА

А старац се дивљаше врелој љубави његовој пре ма Богy и Огњу божаственом који је тако распламтео душу његову, слушаше његове речи пуне целомудрености и умиљења,

Када је ово чуо од старца, вољи се његовој брзо покори и рече: — Благодарим те, Господе, јер си уверио срце моје преко странца овога!

чинећи, био је као неки неми лостив и гневан непријатељ цвојему телу, да су с е игуман и сви дивили таквој ревности његовој и доброј промени, да је онај који је одрастао добро и од оних који су добро живели и у свакој срећи тако брзо заволео

када ови чуше ово од старца, од суза његових ужасаваху се, и на младића често погледајући чуђаху се великој смерности његовој с толике висине Бога ради, а посматраху и худост власене ризе и босе ноге његове по оштром камену, и веома се дивљаху.

И када је син као оцу хтео да послужи његовој старости, стиђаше се отац и одрицаше се, толика је била смерност његова према сину.

свакога од њих по имену целова и благослови, и све весело наговараше да се за њега моле, предајући их Богу и пречистој његовој Богоматери, а уз њихову помоћ и сину своме богомудром Сави.

и разведри му се лице, и весело гледаше ка пречистој икони Христовој и пречистој његовој Матери. Изгледало је као да поје са некима другима, а није нико могао разумети.

Затим га задржа очев долазак, служење његовој старости и поучавање на подвиге по могућностима, а уз то путовања к цару и бриге за подизање манастира.

Слава и част и клањање благодати његовој, што је и мене грешнога удостојио светим својим анђелима да те видим међу њима!

А опет сви се дивљаху великој љубави самодршца Стефана и његовој превеликој смерности, јер не штеђаше царске багренице (што ја то причам о малолепном!

народу источио воду, на веће прослављење и почаст преподобнога, штавише на удивљење и утеху благопокорним људима, деци његовој и народу његову, новом Израиљу, учини својом силом да и ова од сухога креча миром извире, јер су неисказани и

раднике зидаре и веште мраморнике беше довео из грчке земље, и сам с њима пребивајући учаше их да украсе цркву по вољи његовој, тако да се и до данас ваистину види црква украшена у свему; једнога дана изишавши — нађе човека раслабљена рукама и

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Ова постојаност и апсолутна вера у национални идеал главни је факат у његовој историји. Себе сматра као Богом изабраног за извршење националног задатка.

После пада Босне и Србије под Турке, прошло је 1530. год. једно немачко изасланство кроз Босну идући за Цариград и у његовој је пратњи био један образовани Словенац, Бенедикт Курипешић.

Међу множином Јужних Словена проматрач би лако могао познати човека централног типа, теже по његовој спољашњости али врло брзо по архаичним цртама његова језика и по његову менталитету.

прожет и преиначен утицајима старе балканске цивилизације, тим више што су Аромуни, главни носиоци ове цивилизације, у његовој области били врло многобројни. Осим тога су се знатне масе ових Аромуна претопиле у Словене.

Године 1810. је установљена у Новом Саду заузимањем трговца Саве Вуковића и захваљујући његовој помоћи друга српска гимназија. Године 1812. је у Сент-Андреји отворена прва српска учитељска школа, која је 1816 год.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Било је много штошта у његовој књизи, али то су већ биле глупости. А и шта нису глупости по тим књигама? „Ацо позајми сто кинти, враћам сутра!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Враголан тај молер, намалао га да десни прст пружа на госпођу Соку, која је до њега, па онда у целој његовој дужини, са дугачким трупом, кратким, дебелим, кривим ногама.

се са светом, и учио га да не буде неваљао: њега су, вели, зло одгојили; па онда свуче чизме и замоли да их жени његовој предаду, да не иду у штету; и дао је опоменути да децу од зла одвраћа, да узму сви пример од њиховог оца; и, очитав

Богзна кад ћу још до њега доћи. Док су пили, Чамча изиђе напоље, дâ и латову армицијашком јести и пити у његовој соби, и обдари га. Он ће се већ за то са друштвом поревенити.

Господар Софра је чуо како се јако картао Пера у његовој отсутности. Као и сваки човек, и Софра има непријатеља, и начуо да баш ти завидљиви говоре: Софра тече, али има који

Мисли се шта да чини. Оде Чамчи на саветовање. Баш кад је отишао, у његовој отсутности је Пера чекмеџе обио. Дође у кавану код Чамче, писмо у џепу носи.

Опет вичу: „Браво, виват Кирић!” После опет заседне Шамика са Свираком, па му приповеда о његовој старој љубави. Сад, вели, долази му то као сан, скоро ни сам не верује да је то истина била.

Црњански, Милош - Сеобе 1

појави на вратима, обучен, па му слуге приведоше коња, настаде такво ђипање, кукњава и дрека, на утрини, притрчавање његовој руци, лелекање и јаукање жена, да он од беса заурла на њих.

коју беше започео, крчење шума, на острву, где су пањеви остајали у земљи, огромни као стене, све то није ишло ни по његовој жељи, ни по његовој вољи.

крчење шума, на острву, где су пањеви остајали у земљи, огромни као стене, све то није ишло ни по његовој жељи, ни по његовој вољи.

Кретаху се по његовој жељи и његовим замислима и ускоро му се чинило да и кише на њих падају, и пролећа око њих настају, кад он хоће и како

Затим је све чешће пролазила испред њега и освртала се за својим сукњама, нашавши увек нешто, у његовој соби, да са њих брижљиво скида, пахуљицу, неку трунку, нешто другима невидљиво.

Исакович није осетио да би тако радо ослушкивао неки шапат, кроз то звездано небо, који би му шапутао о непролазној његовој одређености да предводи свој пук, који му се сад учини дражи од свега на свету и бољи од свих других пукова и никада

Исакович је био послао оба калуђера из Вуичевих пукова, да их опоје. У његовој колиби протицала је вода. Он је заспао и то вече дрхћући од зиме под колима, у потпуној тишини прокислог логора, у ком

Иначе му саветује да иде епископу Ненадовичу, кога и онако познаје, па да с њим разговара о тој његовој важној ствари, о којој хоће да говори.

Зна он, уосталом, рекао је још, да је неко причао којешта о томе што његова снаха живи у његовој кући, у Земуну. Истина је међутим то да је његов брат на војни, и да је неко морао примити нејаку дечицу, а истина је

Зато га је болело, сад, да она умире у његовој кући. Што је у почетку мислио да се са њом само наужива, тајно, скривено, па да је после препусти брату, то му се сад

Велики, плави поглед њен, ванредан и при издисању, који је светлео над њом и који није губио свој модар сјај у његовој души.

који први погибе, на војни, већ давно није лежао бачен у реку што га је била занела под врбе, које су биле исте као у његовој земљи.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

(колач) (Ђорђевић, Д. М., 1958, с. 528) БЛАГОСЛОВИ У ЗДРАВИЦАМА НА СЛАВИ — Нашем брату домаћину и његовој браћи и деци, роду и породу дај Боже лијепо и дуговечно здравље! (напијање за здравље домаћиново) (Вук, ЖОСН, 1987, с.

У многим нашим крајевима супруга је готово потпуно и у свему потчињена не само мужу, већ још и више његовој мајци, тј. својој свекрви.

)¹⁶ која су условљена теоријским опредељењем и филозофском антропологијом која лежи у његовој основи, с једне, и историјским, културним и социјалним миљеом у којем је теорија поникла, с друге стране.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

– Изгледа као да долазе због њега.– промуца престрављени Бел Ами. – Како? – Мислим да се ради о његовој кући! Све више птица долеће улицом подељеном сенком на сечиво ножа и његов жлеб.

Њих старац храни зрнима кукуруза. Ваздух почиње да кључа од птичијег лепета. – Ради сео његовој кући...—прошапће Бел Ами,а затим, пошто га од грмљавине јата Пуфко не чује, он викне: – О њој се ради! О кући!

После сам ишао са својим домаћином његовој кући. Била је то сиромашна колонистичка кућа са земљаним подом, али смо ипак јели јагње од годину дана.

Из штале ће изаћи неудата сестра и казаће: »Види ме каква сам, што ниси јавијо?« и казаће још његовој жени: »Опрости, не могу да ти дам руку, полагала сам кравама, јој, види ме каква сам!

Локал у деветнаест и педесет два! Никада нико занимљив није силазио на његовој станици, а толико је чекао да сиђе. Само уморни железничари и по нека жена са празним корпама.

« Пили су у његовој помпезној вили, коју је народ звао Абортана, јер је била подигнута углавном од побачаја. Одлазио је и код адвоката,

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Озбиљан и изворан дечји писац, будући да истински поштује дете и његову слободу, а не гаји илузије о његовој анђеоској чистоти и самоупућености на Лепо, одбиће да се прилагођава његовим могућностима поимања, о којима, уосталом,

И доиста, управо у деци Змај је нашао средину која је у потпуности одговарала његовој наглашеној склоности ка поучавању, и екстровертованој природи његовог дара.

свога рода у будућности, он је у детету гледао носиоца те, боље сутрашњице, залогу настављања и обнављања, па у његовој љубави увек има и загледаности у дубину времена.

ИИИ Песник детињства, Ћопић је и песник села: детињство и завичај у његовој су причи чврсто повезани. Детињство је песник, а завичај, то јест село, грађа која се поетски преобличава и осмишљава.

Написао је много, користећи се и оним могућностима дечје песме које његовој природи не леже. Најјачи је, или бар најзанимљивији, онамо где из њега проговара истинско дете, заљубљено у улице,

У његовом делу нема ниједног стиха који би декларативно славио детињство. У његовој љубави су се здружиле носталгија и иронија.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Одмах пошто је добио право, Курцбек је отпочео рад 1771. У његовој штампарији су штампани доста многобројни школски уџбеници као и известан број црквених књига.

Тада се у његовој глави родио план о васпостављању српске државе, којој би он био владар, а аустријски цар заштитник. Још за неко време

Што му изгледа незгодно, он напросто изоставља; када му се укаже потреба, он измишља. Али у његовој историји има и извесних модернијих историјских схватања: он се документује, служи се страним историјама, мађарским,

оде у Смирну, код чувеног грчког учитеља Јеротеја Дендрина.31 У његовој богословској »греческој великој школи« провео је три године и научио добро грчки. Враћајући се 1768.

Али он високо мисли о природним способностима и урођеним врлинама српскога народа, о његовој културној усавршљивости. »С горућим и пуним љубави срцем« говори он о »славној славено-србској нацији« и верује да

Али он није онолико козмополит као што је то обично у традицији класичарске поезије. У његовој поезији има врло много јаког српског патриотизма, и то је оно чиме је он највише утицао на савременике.

уверавао га је да »живот одâ зависи од језика«, и предсказивао да ће његово »славјанствовање« много нашкодити његовој поезији, туђој и неразумљивој народу. ОПШТИ ПОГЛЕД.

Он је импоновао својим великим књижевним образовањем, својим жарким родољубљем које се подједнако огледало у његовој поезији и у његовом јавном раду.

фебруара 1856. ПОЧЕТАК КЊИЖЕВНОГ РАДА. — Још као ђак средње школе у Вршцу Јован Ст. Поповић почео је писати. У његовој породици било је извесне књижевне традиције, дед му по матери, живописац Никола Нешковић, писао је стихове.

Он је о позоришту мислио исто онако као она личност у једној његовој комедији која вели да је »театр школа где се људи уче«.

вештину да обиђе питања која су била незгодна за њега и да се сав баци на питање где је право очевидно било на његовој страни. Нарочито је показивао безобзирност и насртљивост која је застрашивала. Око 1826.

и када је водио своје последње полемике и научна надмоћност над школованијим противницима била је несумњиво на његовој страни. Караџић је био човек велике радне снаге и вредноће, и огледао се на више разних поља.

Милићевић, Вук - Беспуће

својим штапом на нешто, склањао се и трчао неспретно, љуљајући се и заваљујући се с десна на лијево кад је пуцало у његовој близини, враћао се сав задуван на старо мјесто, потичући рад све живље својим оштрим, реским гласом, не дајући људима

И хтједе да му скине руку са себе. Једна мрачна сјенка прелети преко лица Гаври Ђаковићу; нешто затитра у његовој души, жеља и молба да не скрнави једно ново осјећање у своме зачетку; јављала се она са сјајним и благим очима, и у

и узнојен, гдје маше штапом, а ниже, у гају, он видје Ирену, са шеширом поред ње, са погледом упртим у даљину према његовој кући.

И ујутру, кад преломише ведрину сунчаног дана звона с манастира, томе звуку одазва се негдје дубоко у његовој души један одјек из младости, који га сјети мајке, браће и дјетињства, тога безазленог и доброг доба, које га преплави

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Јавно мњење било је, истина, на његовој страни, али је то била слаба војда за увређен понос и срце његово, кад су ти исти професори и даље остали на својим

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Гле, он још мене и кори — гунђа дјед и прелази на своју муку. Прича брат-Сави о своме Ниџи и његовој пјесми. — Маријана, Маријана? — преслишава се Сава.

Пошто је тако гостољубиво прихватио дједа у његовој рођеној кући, придошлица пође да провјерава шта се то случило са стрицем Ниџом: — А наш Ниџекања опет награјисао због

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Чак јој није било криво што је и према њој био озбиљан, хладан; још мање да је у тој његовој хладноћи гледала како је он престао да је воли, јер он је о својој љубави према њој дао доказа.

(Сигурно покојника, што му у његовој кући и његовој жени говори за другог мужа.) Но свакад би јој Аница ту њену бојазан, стрепњу, мучење да јој јави за

(Сигурно покојника, што му у његовој кући и његовој жени говори за другог мужа.) Но свакад би јој Аница ту њену бојазан, стрепњу, мучење да јој јави за просидбу,

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

нек један паши одјезди, нека му носи понизне вести да се грешница није могла спасти, да ј' у нашем дому, у његовој власти! Журите брзо на најбољем коњу, паша нек дође, кад хоће, по њу!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Али при том треба имати на уму оно што је Вука водило у целокупној његовој делатности; наиме, његову заветну мисао о нужности победе народног језика у писаној српској књижевности.

иза народних песама“ — каже он на самом почетку свог есеја о прозној народној књижевности, штампаног као предговор његовој Антологији народних приповедака (Београд 1951, издање СКЗ).

преко мјере злу жену, која је мрзјела сина својега особито сад што је с реда ђевојку вјенчао, и стане својој снаси а његовој жени о глави радити.

да се с царем Сунцем разговори, да га пита зашто нису зими дани тако дуги кано лети, и зашто су ладни, те му људи у његовој царевини не могу једнако да раде, него дангубе.

узе свиралу да опроба; срце му стане од радости играти, и он опази далеко једну веверицу како игра и сама према свирци његовој. Ишао је тако по свијету а вријеме је пролазило, док се најпошље не погоди код једнога богата човјека да му овце чува.

Да знате, у његовој кави има седам казана дуката. Ти су дукати били некога цара. Да зна онај бербер па да подигне само једну плочу, дукати

своју кућицу и ожени се, и један дан седећи са женом пред кућом опази поиздалека побратима где се упутио управо к његовој кући, па повиче жени: — Жено, ето мога побратима! Дужан сам му два новца.

114. ДВИЈЕ ЉЕНШТИНЕ: Забележио Вук Врчевић. Објављена у првој његовој књизи народних приповедака, 1868. 115. ГЛУВИ ВУК: Објавио Драгомир Ђ.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

да се размеће и о себи говори с удивленијем, да се у свашта меша и оће да зна и оно што не зна, многи би се чудили његовој мудрости, пак би га огласили за учена човека; али он, сирома, ћути, клони се и своје сенке, и, што ради, са страхом

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

И још сам му казала да би било јако добро да су му Марксова сабрана дела у његовој библиотеци — мало мања (јер видим да их је купио на метар), а плате које даје кућној помоћници и мени као шетачу

Када сам престала да арлаучем, кристални лустер у његовој ординацији још увек се тресао као шлогиран. — Шта вам је? — викну. — Молим?

Мајке ми! Требало је лепо да му кажем да ни мртва нећу да изигравам заморче у његовој смрдљивој сексуалној лабораторији.

После, док смо седели у његовој собици под самим кровним гредама, признао ми је да је у ствари савршено срећан, јер живи у складу са својим принципима.

Као, ето за шта се троши пивчуга у тако отменом локалу. Као, да покажу момку Дунђерском шта они мисле о његовој пивчуги, тек толико! И знаш ли шта је учинио момак Дунђерски? — прича ми Суле са Аде.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МИТА: А како си га добио? АЛЕКСА: Зар не знаш? Алат прави занат. Одем његовој кући, ту нађем једну бабу и заиштем прстен, да могу и ја такав начинити.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Слобода барјак одавна вије, а наш се дечак вратио није. Вечерас, ево, његовој кући дођоше знанци, кријући тугу, заједно с мајком, са дедом старим почели приче о своме другу.

Чак и бака мог пајдаша Јанка начини се моћна чаротанка. Причао сам о свом куму Ђури и његовој чаробној свирајци, дунеш у њу, све се преобрази, изгубиш се у прастарој бајци.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Довиђења, довиђења. Иако нисам још ништа приметио на језеру — једва две-три барке, које се скоро и не мичу на његовој површини — враћам се обали. Поштанска лађица мора да је у задоцњењу.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

— Игуман се диже. На уласку самом Стајало је момче, увијено тамом. У његовој руци што је горе диже, С упаљена луча рујни пламен лиже.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

се попне на престо, мислио је, једина вредна ствар јесте да се Богу постане зет и да читава земља под њим буде у његовој спаваћој соби. Тек онда се може бити добар а да се себи не нашкоди.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

(Сети се.) Ју, па он би могао и мој будилник да склони. ГИНА: А у којој је соби тај будилник? САРКА: Баш у његовој. ГИНА: Е, онда да знаш, тај будилник је већ у његовом коферу. САРКА: Шта кажеш? ГИНА: То што ти кажем!

Будите само стрпљиви! ВИДА: Па 'ајде да чујемо даље. АГАТОН: Овоме Проки и његовој Гини да се да она покојникова њива у Малом Мокром Лугу и десет хиљада динара у готовом. ПРОКА (скочи): Охо!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Војници се провлаче да виде, не би ли га познали. До пре пола часа био је жив, а сада сви газимо по његовој крви, као да је то обична бара. Однекуд се чуло запомагање.

Повремено засија сунчев одблесак са златнога крста у његовој руци... Већ су близу, и голим оком се виде. Разазнајемо мештане у колима и неколико војника без оружја...

Наиђе и Танасије, телефониста батерије. Обрадовао сам се његовој појави исто онако као када човек у страном и непознатом свету види свога земљака.

А ја ћу да попишем ствари у земуници. На импровизованом дрвеном столу у земуници његовој налазио се отворен блок, на коме је писало: „Командиру четврте чете.

Из земунице га запахну мемла и мирис фиксованих чизама, што у свести његовој изазва представу накривљених фуражних кола, чија руда штрчи високо, као набрекла жила на челу наредниковом.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Још из далека, по целој његовој фигури, познаћете да је то нешто необично, а кад вам се приближи, изгледаће вам његова необичност веома чудновата.

Господин Пера с нарочитим задовољством и чак неком важношћу удари гласом на речи »из гимназије«... У његовој кондујити стајаше да је свршио основну школу; и он сам вазда се исказивао против школе и школованих људи, али тек беше

Она се зачуди његовој појави, а он пружи руке радосно. — Хвала Богу, кад те нађох! Хајде!... — Куда ћемо ? пита она, стежући његове ледене

Ако се и вратио, биће у канцеларији. А ти треба вешто да се прикрадеш и предаш ово писмо његовој госпођи, разумеш? Не смеш јој казати од кога је...

кроз коју продире светлост, ну осим ње има и једно окно, исечено у брвну, а ни брвна не беху добро шљубљена, те у његовој тамници беше довољно светлости. Не може још да се прибере од страха.

А она га гледа... гледа и чуди се тој изненадној живости његовој, тим чудним причама... — Пазите само, наставља он, гледајући је живо, севајући ватреним очима и говорећи брзо,

Влајко, иначе велики женскарош, и ако то нико не би веровао судећи по његовој озбиљности, пристане уз кметовске шале, па се по цео дан вођаху разговори о љубавним аферама и ноћним шетњама.

Гојко ми јадни једнако пред очима. Седим тако по цео дан и мислим, а он уза ме... И све премишљам о његовој доброти, о оној искреној, неизмерној љубави, коју сам ја погазила, па ме Бог зато казнио и сад други гази моју љубав...

Црњански, Милош - Лирика Итаке

При свом повратку из Париза, године 1921. у лето, становао сам код Миличића на Хвару, у његовој рибарској кући, у Лучишћу. Са нама је био и Петар Добровић.

Сватовцу пуном материних суза, девојачке косе, рузмарина и росе. Једну чашу младости његовој. Зид је био бео као овај чаршав, попрскан крвљу, као овај вином.

У славу банаћанског смеха којим је то одбио. Његовој последњој жељи да му даду славску иконицу да је целива, последњи пут. У славу оног дана кад су га одвели.

У славу погурених и кужних који су играли, и стражара који су их тукли батинама. Ову чашу поруци његовој. Босиљку који му је нађен око врата. Плачу горком и јецању које се чуло целе ноћи, за њим.

Лично сам Бенешића видео тек при мом одласку у Италију, у његовој канцеларији, на Гричу. Кад сам ушао код њега, у ратној опреми аустријског официра, за тренутак ућутао је.

Иначе, Цвијановић је био леп тип нашег старог књигољупца и ја сам, у његовој кући, међу његовом децом, као неки Чика Јова, одседао.

Стари господин био је страшно љут што сам једну своју песму у Лирици Итаке посветио његовој ћерки. Вели, то је скандалозна песма. У њој су кентаури, голе жене, и слично. А све то посвећено његовој кћери.

Вели, то је скандалозна песма. У њој су кентаури, голе жене, и слично. А све то посвећено његовој кћери. Излупаће ме, каже, кишобраном, чим ме, на отварању изложбе, види.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

НОЋ У ПУСТИЊИ „Тада Ирод... разгневи се врло и посла те побише сву децу по Витлејему и по свој околини његовој од две године и ниже...“ Мат. ИИ., 16.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

С том недовршеном реченицом издахну мој добри отац. Није прошло ни месец дана по смрти његовој, а ја се с торбом о рамену и штапом у руци кренем у бели свет да тражим своју славну домовину.

У његовој канцеларији се осећаше мирис измирне и тамјана као год у каквом храму, а на столу његовом вазда побожних, старих и већ

У томе нам нема равна. Ма ко био министар, па чак добар или рђав, увек се благодарна држава стара о његовој породици. Ја немам деце, али ће држава послати моју свастику да учи сликарство. — Госпођица свастика има дара?

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Понегде бљешти вирић на месечини и прелива се беличастим сјајем, док не наиђе на њега неки густ облак те огледа, на његовој глаткој површини, своје туробно лице, па иде даље, а вирић опет бљесне и затрепери својим хладним огледалом...

— Е сигурно ће то бити!« И он се беше том мишљу тако освојио, да друге претпоставке и не имађаху места у његовој глави. У том уђоше девојке. Пера скочи и пође на сусрет једној, која се упутила к њему. То је она. — Шта си урадио?

министар је и то желео, али, на жалост, само устројство наше природе стало је на пут тако величанственој намери његовој. — Хм... разумем...

Па ипак, у тој његовој вечитој озбиљности ниси могао никад опазити строга и суха израза: у целу лицу му виђаше се неко нежно учешће и благо

Чича Пера случајно баци око у страну и поглед му се заустави на његовој дреновачи, која стајаше наслоњена уз крушку. Спасоје погледа за његовим очима, па кад виде шта он гледа, врисну: —

И Спасоје беше дочепао мотку и пошао напред. И таман он поче да издиже руке, а палица фијукну кроз ваздух и прште на његовој глави. Спасоје се простре на земљу као покошен, задрхта једном ногом и беше мртав.

могла је задржати мајка ...« Али он појми да његова Драга не би смела учинити оно, што је противно његовој вољи. И његова сопствена погрешка још више паде му на душу, и он потрча још брже. — Стој! — викну неко пред њим.

Само ме поп Јовица, оног дана кад му предам изговорену беседу, позове на чашу комовице, али чак његовој кући. Где су обе палилуле, помислим се и увиђам јасно да нема смисла ићи...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Коју њу? ПАВКА: Па твоју ћерку. Да чујеш само како разговара са мном и иде ми уз нос, као да је у његовој партији. ЈЕВРЕМ: Е, па, Павка, ти си је уписала у ту партију; нисам ја, па сад трпи што те снађе!

) ИВКОВИЋ (тргне се с прозора и живо се објашњава са онима у његовој соби). ЈЕВРЕМ (покушава сам да настави: „...ваше тежње да у народноме представништву...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Утеха му је у њему самом, у његовој свести и савести. Пред његовим очима лебде они горе споменути великани, и он се не боји гањања и премештања, не боји

« Па, ипак, поред све нежности и пажње коју је ћир Ђорђе поклањао његовој Гизели или Ђузели, ипак није хитао да уреди једанпут односе, иако ју је често затицао где је сва сузна и тужи се да је

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

” Стара нетрпељивост, нешто неприметнија Између Монтегија и Капулетија, Оживела би с удвострученим силама У његовој жучној кесици и њеним нежним жилама!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Шмит је имао срећу да су га у његовој земљи одмах добро и паметно разумели и да му је учињено све што је за свој посао тражио.

океана, у којима ће се јегуља наћи при крају свога дугог свадбеног путовања, вратимо се роману јегуље, и то оној његовој фази која настаје од тренутка кад је јегуља у своме журном путовању заронила у морске дубине и приспела на места која

Нека је наведено и то да су још пре Шмитових истраживања амерички биолози знали да се у Саргаском мору и његовој непосредној близини налазе две врсте јегуљиних ларви, лептоцефала, али није им било познато одакле те ларве произлазе.

нестало у дубини океана, јегуља, чији је бескрајно дуги низ генерација већ био навикао да се мрести и расплођава у његовој близини, продужила је и даље, по инстинкту и атавизму, да ради тога долази на иста места као и пре катаклизма, у

Највеће, најлепше и најнасељеније острво је Сан-Мигел са главном вароши Понта-Делгада, на његовој јужној обали. Острво је покривено великим, густим шумама, са језерима вулканског порекла.

плодишта јегуља Напред су изложени начини на које се рачунало да ће моћи расветлити мистерију романа јегуље у његовој завршној фази, непосредним посматрањем на лицу места, на самоме плодишту јегуља, у близини Саргаског Мора.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Тада би заједно вечеравали, заједно седели горе, у његовој соби. И Софка не памти слађе вечере од тих. И сутра настали би тако исти срећнији дани.

свакад, у сваком његовом фишеку, налазила по неколико рђавих грошева) даде бакшиш дечку, испоручујући поздрав Тонету и његовој домаћици. Дечко оде. Капија се за њим затвори.

И од тог силног ударца увек у руци његовој остане њена шамија и праменови косе. Али она из ината ни да јаукне. Изува му чизме.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

стиг’о Кроз море од војске под шатор Султана, И у крвав освит свог последњег дана Челичну руку на душмана диг’о, У његовој крви љагу с части спрао; И оставио да га тад разнесу Мачеви и копља варварских тисућа.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ Пало је чуднијех и смијешнијех ријечи о конту Пјеру и дружини његовој. Свак најрађе исмијава и превире своје влаште мане кад их при другоме нађе.

С Милуном је живјела ни пуну годину, а три мјесеца по његовој погибији, обрадова старе и сестру безбратницу, мушкијем чедом, једином узданицом готово истражене куће.

То је доброј души његовој бриге задавало и за убудуће. Но се нешто предомисли па започе с лакшега краја: „Да, да, измучили сте се!

Рекосмо да је био из Црмничке нахије, од племена Иличковића. Видање, у кући његовој, предавало се са оца на сина, кроз много нараштаја.

па ћу ти рећи и то: чудим се, богами, ономе човјеку, коме је намијењена, како се стрпити може. Ја, да сам у његовој кожи...“ „Не би могао чекати, је ли?“ прекиде га један. „А да си у његовој кожи, а при тој памети, не би ни чекао!

Ја, да сам у његовој кожи...“ „Не би могао чекати, је ли?“ прекиде га један. „А да си у његовој кожи, а при тој памети, не би ни чекао!“ „Но што?“ „Окан’о је се, валај?“ Медик извади чибук из уста а зину од чуда.

Пошто се сите нагледаше, сједоше опет. Разумије се да их је то повело да говоре о његовој сестри. Нађоше да му много сличи.

Сутра нека старога нестане, како ће ме гледати браственици...“ Те и сличне црне мисли гомилаху се у његовој глави, одмах с почетка, јер бјеше таке нарави да прелази с крајности у другу.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Онај је упрти на кркаче драговољно (јер већ њему и његовој кући неће ништа учинити) и однесе је без икакве муке (јер није тешка намало) куд му каже.

СВЕТОГ НАУМА И СВЕТОГ КЛИМЕНТА Приповеда се да су свети Наум и свети Климент дошли на Охридско језеро, да на његовој обали, један према другом, саграде своје манастире.

У њега су пуне руке те дава и узима, и све у његовој вољи стоји, па му се ваља молити нека влада и управља како га је воља.

Дај, Боже, нашему бану домаћину хајер и берићет у његовој кући, у његовој муци, у тврду волу, и брзу коњу, у пуној ћаси и веселој срећи, ћаса му напредовала, а срећа му се

Дај, Боже, нашему бану домаћину хајер и берићет у његовој кући, у његовој муци, у тврду волу, и брзу коњу, у пуној ћаси и веселој срећи, ћаса му напредовала, а срећа му се вазда веселила.

ПАУН И КОЛО (Играчи и играчице ухвате се у шупље коло, а једно од њих — које се зове „паун“ — постави се у његовој средини.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

само да повратиш ове јадне душе какве су и биле.” У то цар рече да у његовој вољи то не стоји, него у његове шћере „а твоје” рече „жене”.

него одскочи с долине те његовој истој шћери на скут, а она видећи златни и лијепи прстен, узме га те стави на први прст од десне руке, и пружајући

” Она му стане приповедати да она о њему и његовој кући ништа није знала, већ да је маћија отерала, и све редом искаже како је било.

своју кућицу и ожени се, и један дан седећи са женом пред кућом опази поиздалека побратима где се упутио управо к његовој кући, па повиче жени: „Жено! ето мога побратима! Дужан сам му два новца.

И тако за тили час војска непријатељска прсне и разбегне се куд које. Одмах дође глас цару под шатор да је у његовој војсци био јунак који је непријатеља побио и да непријатељ иште мир.

преко мјере злу жену, која је мрзјела сина својега особито сад што је с реда ђевојку вјенчао, и стане својој снаси а његовој жени о глави радити.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Ако кажем да заједницу са њим имамо, а у тами ходимо, лажемо и не творимо истину. Ако ли у светлости његовој ходимо и заповести његове чувамо, да је и сам светлост, заједницу имамо са њим.

Пошто смо већ довољно с Богом ово рекли о души његовој, лепо је да кажемо и о оном што је најбоље за тело његово, и о храни узаконимо и о другом животу у саставу манастира,

и од Бога биће награда, за очишћење његових прегрешења а усто, истину да кажемо, поклон приноси Богу и Пречистој његовој матери и Наставници. Јер друго је одрицање и приношење, а друго дар и давање милостиње и поклон.

Тако, пак, Пресвета Владичица Госпођа Богородица Доброчинитељка да узврати њему овде владавини његовој, и у другом доласку Христовом. Овде, дакле, да нема области нико, ни епископ, ни други ко.

правима, манастиру, иконама, и сасудима часним, и књигама, и ризама и завесама, и што је писано у златопечатној повељи његовој, а још је и у цркви написано на зиду, и са клетвом и са обавезом да нико не измени његова предања, као што слушате и у

О владавини његовој и држави не исписасмо по реду, што слушасмо и видесмо, да се не умноже речи. Јер сâм Бог зна, а ни од људи није

А владару сину свом, који је остао у богоданој његовој области, о свему заповеђеном, и о овом нашем манастиру, заповеди бринути се, и покренути на дали напредак његов.

Ево, већ приспе време растанка нашег. Ево ме већ отпушта Владика с миром, по речи његовој, да испупи се речено: ,Земља си и у земљу ћеш поћи'. (Пост.

“ А он, погледавши ме, рече ми: „Хвалите га и на силама његовим, хвалите га и по премногој владавини његовој!“ (Пс. 150, 2) И ово рекавши, одмах, пребожаствени дух свој испустивши, усну у Господу.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

” Чини ми се да би се сви пароси чаковачки у оно доба више његовој смрти обрадовали били, него да им је који најбогатији обркнез умро; тако им је био додијао и хака дошао.

промисал што ме је сподобила ово благополучно живота мојега време дочекати, да покажем вечну моју благодарност памети његовој. Име и воспоминаније његово биће ми, док сам год жив, драго и љубезно. Називао се је Теодор Милутиновић.

дозволи ми, него, као да смо се от сложенија мира познавали и љубили, моли ме јоште да дођем узети и квартир баш при његовој соби у школским домовом при церкви Светога Јоана Креститеља, да смо всегда заједно и, кад год време узима, да ми и

већ ме је досад више од десет реди уплашило, пак после престане и буде лепо, зато га се већ не бојим нити верујем ни његовој доброти ни злоћи. При лепом времену чекам ружно, а после овога чекам опет лепо.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Пошто је овога вијека свети чин био у грани Брзокуса, а Кушмељ био старјешина у братству, ми ћемо о њему, и његовој породици проговорити напосе, у овој другој глави.

— Јесам ли ја рекâ шта рђаво? А јесам ли и мислија шта рђаво? А он нас тира из куће на овај начин! Ми јесмо у његовој кући, али смо се ради тебека скупили, и ја имам тебика да речем ништо у име свију, јер имамо договор. — Таа-ко!

А ја не би никад сам на ту мисâ дошâ, никад!... Дакле, смилујте се боже и свети Вране, меника гришнику! Да је у његовој власти било, по свој прилици не би се он тога часа смиловао својим друговима, ни слугама (осим Букара), него би их све

Говор је најпре текао о похарама. Судија исприча како су оплијењене четири латинске цркве те зиме у његовој области. Говорио је о чети Радекиној, која зимује по Котарима и по Приморју, а љети се станује по босанским планинама

Она је већ удата: дабоме, у његовој парохији. Па онда се слекну и замисли своју парохијску кућу. Ту је коњушар и кувар, али има више врата.

На његову блиједом лицу трепераше свака жилица, његови снажни и гипки удови бијаху тако покорни његовој вољи, да то стрица неугодно дирну, те, не знајући, зашто сјети се својих предака: фра-Јерице, о коме се пјесме

И по његовој шали с Машом видјело се да су стари знанци. Најзад се њих тројица кренуше у град. Требало би читава књига да се опише

Бакоња стаде сасвијем потанко, управ досадно потанко, испитивати онога првога о његовој болести, па онда засу савјетима о лијечењу, које је опет толико трајало; тако исто поступаше и са питањем о парници, а

Кнез је свуда лијепо приман био, те се свак чуђаше његовој необичној снази, кад би као из шале дизао бадњеве са кљуком.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

од жалости, а у дубини груди закрвари и зацвиле нешто мало, голуждраво и живо, јер се смеје Тола, надничар, што је у његовој кући одрастао, његовим хлебом децу храни, његове су паре, његова је ракија, па су весели, а радовали би се да му

Памти, тада кад је остао сам у његовој соби, онај страх је затиснуо прозоре, крцкале су греде, нешто је тупо лупило у прозор и одбило се, мислио је на Луку

Не, не мисли он онако како је вечерас говорио. Зар није лепо у овој соби, његовој соби, у кући, у селу на Бадње вече? Колико се он некада радовао овој вечери и сутрашњем дану!

Обојица су мушки, курјачићи, никад их не може прежалити. Ђорђева завист урекла му је жену и призвала смрт његовој кући. Данас му није платио наднице, без хлеба, божићњара и дрва га оставио. Помрзнуће се деца. Ови мали ће скапати.

Да каже „леви“, никако не може. ...Свануће га је затекло у оделу на миндерлуку у његовој соби. Међу прстима му је била угашена цигара, а поред ногу гомилица згажених опушака. Он осети њихов хладан задах.

небу зеницу па да ником не каже ко је звонио на ратно стање, боле га руке, мути му се у глави, тутњи, звоно је у његовој глави, великој као небо, а страх вуче конопац плашећи се тишине, неко га шчепа за руке отимајући му конопац, тучана

лежај брзо се увуче студ, језива као одран човек, и он виде Мијата како се, дугачак и мршав као кер, протеже у његовој постељи. До у касно јутро лежао је Ђорђе згрчен и затворених очију. Стидео се дана. И морао да помисли: има право отац.

Стидео се дана. И морао да помисли: има право отац. Праведно је да Вукашину и његовој деци остане имање. ...Чађава измаглица сутона још више је појачавала пустош снежних пола, а врзине и ретко дрвеће

Кућа му је постала зверињак. Милунка је змија. Избациће је напоље. Одмах. Још док не сване. Сунце даје не затекне у његовој кући. Клонулост, јача од желе, спречавала га да устане и најури ташту из куће. А та змија сада спава. Мирно.

Ослушкује дисање села, мирише га, види у магли оџаке у грању. Иде војска. У његовој кући нема деде да се плаше. Нек буде сатрта проклета и јалова јазбина Василијева!

Ех, боле сам мислио о његовој памети него што она заслужује. Устали су. Вукашин га поливао водом из тестије. Последњи пут.

Прошле недеље била је Вукашинова свадба. На њој, сви одреда његови, Аћимови, непријатељи. Играли су и веселили се његовој срамоти и пропасти. Сад играм ја. Аћим поведе полако, господствено, са штапом преко руке.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Са сваком од њих, уткана у цвет или облак, долазила је до ње порука о његовој љубави и тузи. Златопрста их је нежно и с бескрајном пажњом преносила на свилу.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Сва цпећа да је било, тада и касније, енглеске и друге господе која је друкчије мислила па је истина о његовој смрти, малко окрњена, постала и историјска. Сада, и то је без значаја.

кривице: уместо да изглади један неспоразум изазвао је, ево, и други; уместо да га избави, Проту је морао да остави у његовој невољи у коју га је он нагнао; он сам је морао да се скрива да га Срби, сумњичави, не убију из потаје.

Гледа у прах несталих доба што се понекад ускомеша у његовој улици која, упоредна са Доситејевом, од Васине води према Душановој, Дунаву и небу над банатским равницама.

— Па дај, Јоване, дај одмах! Све треба, а школе понајпре! Али када је Добрача, нешто касније, сасвим охрабрен што су његовој жељи подједнако наклоњени и овај тренутак и тај Вожд, узгред додао како, можда, и не би било сасвим рђаво ако би школа

У почетку расположен да наклоност велике словенске земље према његовој малој земљи прима одушевљено, Доситеј је, са временом постао нешто умеренији у одушевљењу а у кући руског изасланика

Имао је утисак да је варао самог себе јер је све време одбијао да схвати да ће то Здање остати сведочанство о његовој моћи. Кад су скеле скинуте, моћ је постала очигледна.

Узаман што се о његовој вредноћи и способности причају бајке кад он ни једно ни друго не користи како ваља. Он може више, само како?

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

У дому разврата гнусног он сања обале пусте, Где стоје спомени вечни за ране његовој души; Он чује потмули ропот Јегејског сињега мора, И види галеба јато што над њим се кликтањем кружи.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Звек његова алмазнога лука, силну хуку њезина полета немам чему нигђе уподобит до његовој премогућој сили. И крилата погоди стријела на средину војске богохулне, ту се с гњевом огњенијем разби: хиљаде се

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Сагледати тај почетак, видети Питагору пред собом, чути из његових уста извештај о његовој младости, боравку у Египту и о његовој науци, то је био програм тог мог путовања.

тај почетак, видети Питагору пред собом, чути из његових уста извештај о његовој младости, боравку у Египту и о његовој науци, то је био програм тог мог путовања.

Познавао сам све што се зна о Аристарховој науци, но о његовој личности дознао врло мало. Зато сам га предочио као предавача своје науке у том, мени добро познатом кругу научника.

„Смешљиви филозоф!“, развика се он. „Будала - ништа друго! Нисам ли ти, Хипократе већ говорио да у његовој глави није све у реду?

Када стигоше до двадесете, већ се смркло. Ваздух беше потпуно миран, море без таласа; на његовој глаткој површини огледало се звездано небо. „Погледај ову дивну мирноћу мора!“, рече Демокритос.

Беше леп летњи дан када се Аристотелес опет попе на Акрополу да јој учини своју опроштајну посету. У његовој души пробудише се давнашње успомене, и он проживе још једанпут сва она осећања која га пре четрдесет и четири године

И наједанпут сину у његовој глави силна мисао: Не обилази Сунце око Земље, већ Земља око Сунца. Он испита помно то своје хелиоцентрично

Стобејон, затим Секстус и још један анонимни схолијаст Аристотела говоре о систему Аристарховом и о његовој школи, а за Халдејца Селеука кажу, шта више, да је не само увидео да је Аристархов систем тачан, већ да је то и

Да би се таква хартија могла производити и у његовој отаџбини, затражи он из Александрије семе папиросове биљке и засеја га јужно од Сиракузе уз речицу Киане, где и дан

Налажах се без престанка у његовој близини и упознах га изблиза. Он је пун достојанства, а опет поверљив према својим пријатељима које стиче на сваком

Док ми тако Герардо причаше своју историју, не одвајах очију од њега. Сада се обазрех по његовој соби. Пресвођена укрштеним сводовима који се спуштаху скоро до патоса, осветљена једним јединим прозором са шареним

То беше латински превод „Алмагеста“ Птолемајевог. На његовој насловној страни стајала је прибелешка да је Герардо из Кремоне преводилац тог дела и да је тај свој превод довршио

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Дочекао ме је пред вече на станици, са својом малом сестром, па смо отишли његовој кући, где је владала она предсвадбена свечана тишина. Све је било чисто, побожно, очекујуће.

Све живо окретало се за њим посматрајући га и уживајући у његовој стаситој појави војничког држања. Људи нас поздрављаху дубоко скидајући шешире, док су се слатке жене смешиле и, мило

најхрабријих међу народима што се боре: храбар да умре, храбар да се одбрани, храбар да се не осрамоти, храбар да се о његовој храбрости говори, храбар да заштити да би се тиме хвалио.

А кад је опет нешто свануло у свести његовој, ћелија није била сасвим мрачна и свитање јутра гонило је негде ужасне ноћне визије.

Уобразио сам још да се у таквом случају и много више поштовања има за тога човека, јер се и о његовој дубини и о његовој ширини, као и о његовој снази, нагађа бескрајно више него што је то у ствари, а презирање његово за

Уобразио сам још да се у таквом случају и много више поштовања има за тога човека, јер се и о његовој дубини и о његовој ширини, као и о његовој снази, нагађа бескрајно више него што је то у ствари, а презирање његово за људе, које није

се у таквом случају и много више поштовања има за тога човека, јер се и о његовој дубини и о његовој ширини, као и о његовој снази, нагађа бескрајно више него што је то у ствари, а презирање његово за људе, које није хтео удостојити откривањем

грбавог дечка, чистача обуће доле негде око железничке станице, ја сам, убеђен да је већ све и сва доцкан, ипак пошао његовој кући.

Зачудо ми је увек, да, идући његовој кући, нисам нимало осећао од оног немира и узбуђења које обично обузима људе у мојој кожи.

На фигури његовој, доста омаленој, кошуља се плавила, а широке радничке панталоне биле су испрскане свима бојама као палета; лице му

По необичној забуни његовој могло се тврдити да је то била једна од првих, неочекивана прилика, судбоносни сусрет. Она је испунила водом свој

А кад самоме себи Јаћим постави питање о томе: по чему је он то наједном постао велики човек, у његовој свести понова све потамни, па се на тој тами одједанпут заблисташе само ова слова: трећи октобар.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

увијек слијепо; оно има силно истанчан опип, осјећа и најмањи дах вјетра, и најлаганији срх зрака који проструји по његовој наоко грубој и бешћутној кори или прошара међу његовим грањем; оно слути у далекој ноћи и најмањи шум вјетра који још

Одувијек ми је било драго то шимерично опалско прелијевање, и одувијек сам подлијегао његовој моћи да нас превезе у сфере иреалнога.

Замишљао сам као да је њен прилазак најављен потмулим ударом гонга негдје у његовој нутрини; и чисто сам напрезао слух не бих ли се и ја окористио којим изгубљеним титрајем.

У његовој подсвијести већ све кипи од још неишчахурене али грдно хипертрофиране свијести, једва чекајући да провали напоље, тако

Али о музици смо мало разговарали. Ако смо и често говорили о мом учитељу и о његовој учитељици, то је било више у вези с оном другом, „нестручном” страном њихових личности, о његовом трзању раменом и

Знали бисмо се договорити, па бисмо с каквом измишљеном изликом тркнули да откажемо лекцију, мом учитељу виолине и његовој учитељици клавира. Сачекали бисмо се на углу градског перивоја и запутили се у лутања.

ушима слатка, смоласто удворна интонација његовог гласа, која се нарочито испољавала кад је говорио с дједом: у свакој његовој ријечи била је присутна тежња да угоди и стална унутрашња самоопомена да има посла с наглим човјеком.

једно другом у ријеч и једно друго надгласавали, засипали га бокорима свог чаврљавог, разиграног оптимизма, и у његовој лелујавој глави, која се још помало заносила, пуна реконвалесцентске проријетке празнине и омаглице, стварали онај

Ионако је све ово привремено! Свесрдно сам пружао мој животни промашај као храну његовој повријеђености не бих ли је унеколико умилостивио. Али, изгледа, није много помагало.

Већ неко вријеме налазио се овдје, у мјесту и око њега, у инспекцији фортификационих радова који се изводе по његовој личној замисли.

Надодао је неколико топлих ријечи. Послије дубоких друштвених промјена у његовој земљи, напустио је са својом трупом домовину и отиснуо се у свијет.

На његовој тромој, раздебљалој фигури све је говорило: „На концу, свједно! добро је и овако!” Био је задригао, плеторичан, тешко

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Зато је избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој. Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под

У оним пукотинама, кроз које му данас допираху зраци, беше тамно као и у његовој апсани. »Смркло се, мора бити« — рече у себи и стаде да слуша пролази ли народ улицом.

шибљака, држао је насигурно да ће извршити бар једно убиство ; али га изненади и ублажи ова попустљивост и покорност његовој вољи.

и храну, па их, тако опремљене, испрати до оближње шуме, дајући још нека обавештења Радовану и Ђурици о газда Ђорђу и његовој кући. Сутрадан кад изгреја сунце, друштво се већ одмарало у потоку, испод Ђорђеве куће.

слободно са својим сељанима, виђају га и по другим местима, и сви га гледају обично, као да и нема ничега необичног у његовој појави. А Станка му задаваше највећу бригу.

Али је најгоре што је она, по његовој наредби, морала тако проћи кроз цело село, и ником није смела допустити да је одреши, док не стигне својој кући.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Давно се рекло: у жене дуга коса а кратка памет, те ти и она повјерова баби, па излеће брже-боље к њему у одају. По његовој несрећи он бијаше заспао, те му она понајлак сними прстен с прста, а свој му намаче на прст, па са његовијем прстеном

Мисли се шта ће, док се нешто присјети па стаде пребирати џепове и по његовој цпећи нађе једнудвије кресавице, па укреса и принесе прстен, а Арапи одмах: — Заповиједај господару!

То се допало цару гдје му тако каза, па рече: — Знаш ли шта? Има до мене још један цар, у његовој башти велико је воће; насред тога воћа јабука је дрво, и на њему златна јабука на врху.

Видим да си сакат јунак, иди ти трећем цару, у његовој штали има златан коњ; доведи ми тога златног коња, и ја ћу ти дати златну јабуку. Он једва то дочека и оде.

Бијах у једног хоџе слуга; он оде на ћабу, мене остави у његовој кући и рекне ми: „Синко, имадеш свега у кући; нећеш ничим оскудан бити; сваку одају отварај, а ову једну немој нипошто

А биле су у тога бирта три кћери, па како су имале наваду голе спавати, свуку се и ту ноћ па легну, а на његовој кочији биле су три златне јабуке, па од њих удари свјетлост у окна.

КО ЈЕ ЧОВЈЕКУ НАЈВЕЋИ ДУШМАНИН Био је тако један цар, па издао заповјед да у његовој држави не смије нико преживљети педесет година: ко не би до те године умро, тога да убију.

Бошњо се поче чудити и правдати како је најбоље знао, али све узалуд, јер по његовој несрећи дијете дедино наличаше доста на њега, те га кадија осуди да плати жени у име нафаке дјетиње и њезино сто и

своју кућицу и ожени се, и један дан, седећи са женом пред кућом, опази поиздалека побратима где се упутио управо к његовој кући, па повиче жени: — Жено, ето мога побратима! Дужан сам му два новца.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Основни аргумент државног секретара се заснива на интерференцији. Према његовој изјави, коју је дао за ”Неw Уорк Хералд” 29.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Сећам се да је сваки од њих са највећом хвалом причао о Гарибалдију, вођи италијанског народа у његовој борби за ослобођење. Звали су га ”италијанским Карађорђем”.

Сваки дечко имао је брицу, нож са дугом дрвеном дршком. Тај нож би се забадао дубоко у земљу, затим би се ударањем по његовој дршци производио звук, а дечаци су, лежећи на земљи.

Сваки новајлија је код нас морао да прође кроз строги испит и о њему се није судило по његовој вештини у неком занату, по новцу који има, нити по његовом одевању већ по његовим личним особинама, угледу његове

У то уђе и кардинал Гибонс, а председник ме представи његовој еминенцији. А он, сећајући се нашег ранијег сусрета у Балтимору, рече: ”Познајем ја професора Пупина и велика ми је

Идућег дана, у ведром расположењу, кренули смо рано његовој кући. Кристијан ми је тада предложио да обојимо и обложимо тапетама неколико соба.

Када сам га посматрао у његовој малој радионици намештаја у Хобокену, искрено сам веровао да је он способан за сваки посао.

се чинило да га је бунило оно, како је он то мислио, моје клањање лажним боговима и он се трудио да учини све што је у његовој моћи да ме одврати од тог “Многобоштва”.

надајући се да ту сретнемо једног веома познатог човека кога сам овде раније неколико пута сретао и препознао га према његовој фотографији која је била изложена у једном излогу.

Замоли ме да идуће недеље дођем да ручам са његовом породицом. Прихватих позив и у његовој кући упознах његову добру супругу, сина и кћер, који су се родили у овој земљи и изгледали као Словени, али са

Младог Луканића то је толико одушевљавало да је и сам хтео поћи на Колумбију да није био толико потребан своме оцу у његовој радњи. Учинио је све што је био у стању да ме одврати од Насао Хола и моју пажњу скрене на Колумбију.

Младом Луканићу и његовој сестри била је позната Бичерова слава. Иако су били добри католици, они су пристали да иду са мном када сам ишао да

са Мериемом, идолом свих студената Колумбија колеџа, укључујући ту и мене, који смо подлегли његовом неодољивом шарму, његовој изразитој личности и његовој дубокој, а у исто време, класичној учености.

Ћипико, Иво - Приповетке

Спасоје је задовољан што је изнио живу главу: осјећа се жив; а млађи, кад га гледа, диви се његовој снази и јунаштву; жести се, и још млад, мисли: „Поред своје живе главе, што је лепше од освете?!

А сунце јој полако у сусрет долази и захвата својим увијек топлим зракама. Лице просиње, купа се у његовој свјетлости, осјети топлоту и испред засјенутих очију, кроз затресене трепавице, бљесну јој сијасет шарених боја.

да забашури ток својих мисли, Марко постранце погледа у њену прикладну главу, мисли: како би лијепо било да приволи његовој вољи!

Утробу тога старога каштела Иво Полић као дете није никада могао да упознаде. У његовој машти био је то један велики простран град пун тајних гласова и облика; стога он је, пре него би пала ноћ, журио у њ.

Тако му допаде руку књига „Павао и Виргинија . Читајући по други пут ову књигу, у његовој машти отвори се други свет, — свет који се одвајаше од овога у коме сада живе, свет простора, сунца и љубави!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

нису (само) Београђани (по рођењу), него потичу из свих српских крајева и прихватају га и узимају учешћа у његовој изградњи као јединственог средства официјелног општења у култури.

“11 Дис је, према томе, посредством синтаксе рашчињавао „геометрију мисли“: отуда у његовој поезији толико мрака, ноћи, снова, слутњи, подсвесног и ирационалног.

до пред сам његов крај, тако се поступно слаже један, рекло би се, чисто историјски опис, који можемо оцењивати према његовој веродостојности и, с друге стране, према ауторовој занатској, изражајној вештини.

Зато иза свих прича које у његовој прози налазимо, можемо дослутити древни мит о борби између светлости и таме, добра и зла.

Начинићемо корак назад, вратићемо се Дису и његовој „Тамници“, којој се не може порећи да је ванредна песма премда садржи најоштрије, јер је дубоко, нарушавање

Не да би га одобрио, него да му послужи као подлога за уношење нешто другачијег искуства, што нас приближава његовој сопственој поетици.

једва ухватљивих сензација, као што су ове које смо навели, не налазимо само у Петровићевој поезији него и у његовој изврсној анализи познате народне песме „Женидба Милића барјактара“63.

„Хелиотерапији афазије“ послужили су нам као ослонац и путоказ за осветљавање природе и улоге синтаксичких одступања у његовој поезији. Али је у истом есеју начинио и један оштар аналитички рез кроз мрежу језичких знакова.

Међутим сан, и сновно, у његовој поезији једва да се може поредити с надреалистичким. То су различите појаве. Ваља, штавише, тек испитати шта уопште

опијено већ вече Могло би се рећи да су у нешто ранијој Матићевој поезији преовладавали синтаксички паралелизми, док у његовој позној поезији видљиво претежу овакви доста необично уређени и у преламању на стихове чудно варирани говорни низови.

Наиме, у његовој поезији давне и данашње језичке слике, некадашња и данашња значења належу једна на друге, једна се у другима огледају;

односи у природнојезичкоме систему, активирају се језичке конвенције у самоме средишту тога система, а не на његовој периферији, на подручју стилске маркираности и емотивне обојености такозваних експресивних језичких елемената.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

и магла је сва „испресецана укрштеним млазевима свећа из дућана и кућа”; кад скрену у течину улицу и приближе се његовој кући, у сусрет им светле два на капији обешена фењера; улазе у двориште, и већ се види велика осветљена соба а кроз

времена: у композиционом погледу функционална убрзања времена на оба краја текста и успоравање, готово кочење у његовој главнини.

из Старих дана, кога ликови зову Миле; рецимо у часу кад сустопице прати Томчу и - како је раније већ истицано - у његовој мимици и покретима открива унутарњи, душевни ковитлац, но ствар и јесте у томе што је Софка добила Милетово место, и

(и саосећање с мајком и блага иронија) морао и пре и више материјализовати управо у синтаксичкоме низу, особито у његовој прозодији.

нас стога односи у синтаксичким структурама и могу, преко ланца повратних веза, довести све до најскривенијих односа у његовој наративној структури.

нарочито после Марковог покушаја да на трећи дан свадбеног весеља место сина оде у њену ложницу, што и јесте разлог његовој хотимичној погибији, - Софка пада у бунило.

угледао је раскошну жену, сасвим обнажену, како се купа, чешља распуштену косу и мами га, што није ништа друго него у његовој уобразиљи Софка преображена у русалку; затим га је обузео паничан страх од нечистих сила, од мађија близу моста, око

Али није сасвим тако: лик само грубо изриче оно што латентно постоји у његовој варошкој култури. Аница с почетка забрану не разуме можда зато што је дошла са села.

у њеноме - након кратке побуне и противљења - не спољњем само и присилном, него унутарњем и искреном повиновању његовој свирепој вољи.

Велики, плави поглед њен, ванредан и при издисању, који је светлео над њом и који није губио свој модар сјај у његовој души”. 257 Голубови изнад Аранђелове главе тако улазе у сагласност с небеском модрином у Дафининим очима.

Укидање неких ограничења у стиху, што води његовој „прозаизацији”, и укидање неких ограничења у прози, што води њеној „поетизацији”, омогућило је Милошу Црњанском да

Он перципира и осећа; у његовој се свести смењују слике, обличја и призори; у доживљају његовоме садржан је и његов свет, - али он сам ретко шта у

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Метнуће га на главу, па испред побратима, као да га на веру води, све кроз арнаутска села. Право његовој кули. Чуваће га као брата. Докле буди суђено да се поврати Србија.

Кроз три месеца, кроз три године: и хоџе веле да тако пише у ћитапу. Спаваће са њим у његовој одаји; његова се жена неће од њега крити.

Поп се наднесе и властелински га премери у свој његовој огромној дужини. — Устани, пријатељу! — А? — одговори му овај најпре збуњено па после презриво. — Шта „а“?..

Проту Дејана Поповића затекох у пчеланику. Изне– надих се његовој промени. Није остарео, али се преобразио. На њему ни реденика, нити за појасом револвера, који је само за време службе

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

И док тако чини, у најтежи дани И Бог је и правда на његовој страни. А куда ће Србин? — Зар он да се даде Путу на ком нема закона ни правде.

— Мени треба злата!“ Е сад си скучен, не знаш ни сам како. Ал’ ове канџе не пуштају лако. Тешко си теби у његовој власти И свакој жртви каматничке страсти! Јер ова авет, овај вампир бледи Не пушта никог док га не исцеди.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

каже Узалуд учене ватре с висока чела Слепац зна краћи пут до зоре И предели непокретни као нада Сричу своје име на његовој усни ПРИЈАТЕЉУ ПЕСНИКУ Танасију Младеновићу Срећан ко исписујући песме и посвете Избегне њиховом прејаком смислу

Краков, Станислав - КРИЛА

У његовој соби је био само још један пуковник. Био је дебео, и старешински је климнуо главом на њега. Доцније је сазнао да се зов

Ивета је утрчала и обгрлила енглескога капетана. Душко се смешкао. Ивона, Ивета... све се то мешало по његовој глави. — И њега, и њега, — викао је Митфорд. Мала није оклевала.

Петровић, Растко - АФРИКА

Био је апсолутно у свим крајевима света. У ствари је то красан младић, мање лукав но што сам замишља. У његовој причи како је вереници, која га је на самрти питала ла ли ће је заборавити, обећао да неће никада (разговор који

Код великих такође, оно што чини црног тако драгог онима који га први пут сретну у његовој земљи, а кад не глуми Европејца, то је та јасност и једноставност његовога лика, осветљеног очима, које дају телу

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Али тада он обично легне, притаји се и намах добије температуру од 40°. О његовој болести било је ваздан прича. Говорили су једни да он аутосугестијом изазива температуру.

Ја сам командир вода на Кајмакчалану. Одазвали смо се радо његовој жељи. Имаћемо бар некога да нам објасни положаје. На средини кајмакчаланског платоа видела се нека купаста зграда, а

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

осим Петраркине Лауре знао и за Шулдеову Цецилију и Чоконаи Витез Михаљеву Лилу, познавао Жуковског и Крупинског, да у његовој поезији треба можда тражити и трагове Шулцеове и Чоконаијеве, и ко зна чије још, то ја ево први спомињем, и само у

Ој! Краљица грли њега, Прси — вреле грудве снега, Звезде — очи, коса — злато, Све је њему, све је дато, У његовој све је власти — Куд ћеш веће, боље сласти?! Брат још зове, — он презре га И с вилама у двор бега...

што је живео између 1780—1815, имао дакле једва 8 година када се Орфелинов Горестни плач већ певао по тобожњој његовој композицији.

82) Ова песничка посланица заправо је саставни део пишчева приватног писма писаног из Москве, 7. маја 1799, његовој куми, супрузи тадашњег сегединског протопрезвитера, а штампана је у Летопису МС за 1827, ч. 11, стр.

Кад се послије ручка састанемо у његовој соби, он ми прочита почетак оне оде. Видећи ја тако да смо се помирили и да је он попустио и мени дао за право, станем

„Чим је грозни глас о његовој смрти амо стигао” — писао је Јован Ђорђевић Светозару Милетићу 5. јануара 1848 — „прва је моја мисао била да му цела

дела његова најдаље до идуће године такође трошком младежи српске издамо, а од наше стране овогодишњу Славјанку сени његовој да посветимо.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

И Турци би се и чаршилије дивили И чудили згоди и богатству Рељином, а у његовој души дизаше се сласт и топлина, свијетла и мека као незнана пјесма без ријечи што се диже од загријане земље, и

Светковина и зборова код цркава и манастира клонио се као живе ватре, јер се ту много причало и бесједило о његовој страховитој погибији и удесу.

Прелако га је било увриједити. Требало је само нешто рећи о његовој потреби и сиромаштини. — Сирома', вукарни Реља! — Не дирајте ме, браћо.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Поближи увид у прошлост српског књижевног језика показује да се не само у речничком фонду језика и његовој синтакси него и у његовој морфологији и гласовима огледају све битне промене у оријентацији српске културе.

увид у прошлост српског књижевног језика показује да се не само у речничком фонду језика и његовој синтакси него и у његовој морфологији и гласовима огледају све битне промене у оријентацији српске културе.

стиха - бугарштица - настала, по свој прилици, по законитостима обликовања историјске епохе, одмах после догађаја и у његовој непосредној близини, у северним српским крајевима, пренесена је на миграционом таласу српског становништва које је

При том је вредност песме колико у похвали његовој храброј издржљивости толико и његовој дубокој људској мужевној слабости према женској лепоти.

При том је вредност песме колико у похвали његовој храброј издржљивости толико и његовој дубокој људској мужевној слабости према женској лепоти. Пред њом не може да одоли.

Таква су предања о Марку Краљевићу, његовој натприродној моћи, стицању снаге, одабирању коња, и његовим траговима широм земље, који "доказују" истинитост казивања

У основи његове космичке поезије налази се мисао о јединству човека и Бога, о човековој небеској преегзистенцији, о његовој моралној кривици, паду и поновном уздизању.

Називао је то "патетиком ума", која се силовито осетила у његовој најбољој и једно време веома утицајној књизи Ватра и ништа (1960).

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

То је за Младена било много. То негледање у њега као детета, већ као одраслог, представника радње, равне његовој. Од радости, стида, једва би промуцао: — Па... дедо... чини ми се, имаћемо. — Е, пошљи ми по момку.

Пазећи да случајно не узме из чанка парче меса или друго што је на страни било бабе, било мајке, већ само што је на његовој страни. А нарочито ако је добро, масно парче меса, пазио је да га он не узме, да се не покаже грамжљив.

за његов бол, муку, па хоће бар постељом, лепо, брижљиво намештеном, да му као олакшају, покажу као учествујући у његовој муци. Али то њега још више буни, боли.

Он се чинио невешт. Унесено, мирно, завијено, одговори јој: — Снашке, коме ја на пут стајем? Она, надајући се тој његовој мирноћи, као да се није дала да збуни, већ наставила, чисто опоро: — Немој тако! С нама што је било, било.

И, кад је требало, он се дигао, са њима, новим пријатељима, свирачима, дошао кући. Ту их, по његовој наредби, дочекала софра, све што треба. Било је опет здравица, песме, свирке, даривање, љубљење.

А то је што, после по и више године, од неког доба почели понеки пут, као у разговору, да наговештавају о његовој женидби. Он испрва није на то обраћао пажње. Као и увек, с подсмехом одбијао је равнодушно.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

О пореклу д. у његовој постојбини упор. Клод Леві-Строѕ, Мітологіке, л, 98 идд. — Према веровању забележеном у Качеру, »пчела је било више

Ћипико, Иво - Пауци

Али се поп не да разлогу. Не бијаше му доста што прве недјеље иза Радине женидбе, по његовој наредби, брецаше у мртвачко звоно, у цркви завио прилику Мајке божје у црно и не отпјевао велике мисе, већ тиху, као

Синовац, по својој прилици, није дуга вијека, а посједује свој дио имања, као он и брат, па кад би био у његовој кући, што наговором што другим којим начином, пало би имање у руке његове или синовље.

А једне ноћи премишља: што би од јединца Раде било по његовој смрти? У брата четворо је дјеце, љути као вукови, а разуларени. Што би од Раде било?

Син му доносио преобуку и што му требало, и прихватао хајдучки дијел, што га отац кући по њему слаше. По његовој смрти, браћа се не слагаху задуго и набрзо раздијелише имање у три дијела.

Раде затече код сеоскога бунара, таман на ономе мјесту откуда је оне ноћи поведе у колибицу, с малим те се не подврже његовој вољи: бијаше насрнуо на њу као да му није жена.

Њој се његове ријечи смилише и пусти дуље но обично своју руку у његовој. И, док се држе за руке, ћуте, а док она истрже своју из његове, диже се он. —Идимо у шетњу!

И све суче се онако, по његовој замисли, у реду ... Петрово ршање доћи ће за који дан на Дражбу; већ је судбено установљен и дан.

што од њега нешто тражијаше жена, која, кад би јој био наредио да ватру загрће голим рукама, не би се била опрла његовој вољи. И — оте се, и раштрка се по сајмовима пусто Радино благо.

И дуго учини му се као да гледа пред собом оно дијете, заогрнуто дјетињом кабаницом, како скаче по његовој ораници... И дођу му на памет његова дјеца... —Али — трже се, — о чему ја сада премишљам?

Бијаше меке,осјетљиве природе. Смутио се је кад га је први пут отац од села отргнуо у његовој четрнаестој години и намјестио у С.., у сјемениште, да учи гимназију, па послије да се запони.

Иво понесе собом меланхолични напјев: „Славонијо — земља племенита”, и у души поздрави ту равну земљу. И годијаше његовој души досада још неосјећана, нова, сеоска идила.

Није друге, мора и насилу да изиђе. Он пође к мору. У његовој близини увијек налази, утјехе. Нешто што није схватио гонило га и гурало у очај...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Какве су се силе сукобиле у његовој души? Куда се запутио? Осветљава ли Бог његов пут или га нечастиви води на беспуће?

ови избезумљени болесници, окренути свом својом нутрином ка болестима тела и тегобама душе, смоћи снаге да га виде у његовој несамерљивости? Дадара Коњи нам тону у житку каљугу до колена.

Забранио нам је да разговарамо о Прохору и о његовој смрти. Наредио нам је да се препустимо спасоносном забораву. Траве су ливадске, као да су биле у неком чудесном

Крст је педу дугачак, пола педе широк. На његовој глаткој површини нема никаквих украса ни шара, и да није Христовог распетог тела, деловало би зачуђујуће да је Прохор

површини нема никаквих украса ни шара, и да није Христовог распетог тела, деловало би зачуђујуће да је Прохор на његовој изради утрошио три целе године. Али тело божијег сина Исуса Назаретског израђено је са таквом пажњом (и љубављу?

Остајао је упоран и после страшних мука на које су га стављали. Неки чак са дивљењем говоре о његовој постојаности. Ако је то збиља тачно да се тако храбро држао, ја мислим да он то свакако није радио због саме вере,

Онда је стао, окренуо се према нама, дигао руку да утиша грају која се поново дигла, овај пут као дивљење према његовој храбрости. Кад је завладала тишина, довикнуо нам је крештавим гласом да ће нас све побити ако се сместа не предамо.

Сам епископ ће се потрудити да ствар забашури, јер није му по вољи признати да се тако што збило у његовој епархији, па ће радије зажмурити на грехе својих монаха него што ће проширити бруку по васколиком пространству државе.

Доротеј је крив. Али, да ли ми смемо или да ли можемо одлучити о његовој кривици. Доротеј је један од нас. Он је монах, духовник, изабран између људи да својим узорним животом и преданошћу

А шта сам ја радио? Бранио сам његову проклету Кулу, бринуо се о његовој проклетој имовини и штитио његову проклету жену. Шта има Дадара? Неколико сјајних крпица, оружје и коња.

Хаљине те нису скројене по његовој мери, претесне су му, врућина му је у њима и ја га зато намерно остављам да се мало зноји, правећи се да се колебам

Болест. Само болестан човек може учинити нешто тако наопако и накарадно. Ко зна какве су се луде мисли сплеле у његовој глави, и шта тражи тамо у тој шугавој рупи, тамо где људи ни у највећој нужди не залазе.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

У дому разврата гнусног он сања обале пусте, Где стоје спомени вечни за ране његовој души, Он чује потмули ропот Јегејског сињега мора, И види галеба јато што над њим с кликтањем кружи.

Под небом црне се ждрали, О пусте обале реке ломе се румени вали, И магла увија рâвни... У топлој његовој души Звук тајне, нејасне среће зазвони болно и драго, И вајар, несвесно чисто, у стару капелу уђе, Из које молитва

Но туга, што здравље руши, Учини од тада преврат у болној његовој души. Силвије од ове ноћи сто пута осети јаче Сву пустош живота бедног и ништавила свога; Одсад је банчио чешће, кашто

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Опазим ли Месец, ја се попнем до њега и шетам по његовој површини да изблиза видим оно што ме је на Месечевим мапама заинтересовало.

Ваља, дакле, да се вратим у своју наслоњачу. Преда мном лежи Београд у потпуној тами, нешто се десило у његовој електричној централи. Тако могу, у мраку, врло добро видети оно што желим.

обала стримонског залива ишчезла из видика, упало ми је одмах у очи колико се мали део мора види на отвореној пучини његовој; тај део личио је на плави округли штит, украшен нашом лађицом у средини. Исти утисак за време целе вожње!

На горњем боју лађе, по целој његовој дужини, пружала су се хладовита шеталишта, засвођена живом виновом лозом и белим бршљаном.

долетела је некада из Арабије у Египат, саградила онде од миртиних гранчица своје гнездо да би, на мирисној ватри његовој, сваких петсто година сама себе изгорела и из свог властитог пепела подмлађена васкрснула.

По тој еклиптици шета наше Сунце; тако нам се бар причињава. У тој његовој годишњој шетњи, два тренутка имају нарочити значај, она када Сунце стигне у оне тачке своје путање у којима се

да коначно усвоји сва наша решења, а за време његовог заседања треба, по мишљењу митрополитову, да се и ја нађем у његовој близини.

Благе и спокојне, када их подигне к небу и говори о његовој вечној правди, оне се усплахире и добију чудан сјај када их спусти на земљу и посматра шта се на њој све дешава ту, на

Сала у којој се то дешавало гледа својим великим прозорима баш на Златни Рог. На његовој глаткој плавој површини клизиле су безбројне шарене лађице и чамци, застрти црвеним душецима и ћилимима.

Ту, на његовој десној обали, лежи Даљ. Тако сам, после двогодишњега отсуствовања, угледао опет зелене шалукатре мога очинскога дома,

Ту се, вероватно, Миланко по свом доласку настанио, судећи и по ономе што се у породици препричавало о његовој смрти. Близу тог места, поред села Бело Брдо, тече један од рукаваца реке драве, зван Стара Драва; у њој се Миланко

Но иако су се појединости његове смрти, па и само име његовог коња, сачувале породичном традицијом кроз векове, о његовој постојбини не знам ништа више, сем да је била далеко, далеко.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

У његовој лирици животни оптимизам преплиће се са меланхолијом и слутњом смрти (у песми „Планинска слика“ она је изражена појавом

). Узор му је био Бранко Радичевић. Певао је највише о Фрушкој гори због чега је називан „фрушкогорским славујем“. У његовој лирици животни оптимизам преплиће се са меланхолијом и слутњом смрти, а мотиви су усмерени на свет природе („Тице у

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Час горд, час плачљиво нежан. Час стрпљив, час плах и љут. Али све некако згодно, и у форми која се његовој жени свиди. Тек му суне у гладу да у дан највећег посла стави на себе празнично одело; и исквари га.

Тек му суне у гладу да у дан највећег посла стави на себе празнично одело; и исквари га. Али Милици његовој драга његова лепота, драга јој његова гиздавост, потегне и ради, двоструко, кришом од мужа ради и по туђим кућама, и

вечери, подуже је причала с малом о њеној матери, о болесном оцу њихову који ће можда скоро доћи, о чика- Тодору и његовој реткој племенитости. Па је заћутала; миловала дете док није заспало; а затим отишла у своју собу и горко се расплакала.

у кући, то је сад значило центар у браку госТошином, баш као што је госпа Нола, ранијих година, створила центар у његовој кући и имовини. Гос-Тоша је сад прави човек, има жену и дете, заљубио се поново у своју Нолу и ишао за њом као куче.

Не осећам га, као и да није ту, знам га само по његовој умиљатости и ваљаности. Чист, уредан, учтив, послушан. Све му иде од руке. У школи први; богами, и овде код мене, први.

А овај се, Боже прости, умрцинио, тешко њему, и оној његовој жени и детету, и нама свима. Седам година је „маркиз” трунуо у гаду и хулио на Бога и на небо.

— Наравно да је на дну душе директор волео што има такво нешто у његовој гимназији. Сваки од тројице младића, по себи се разуме, нечим се посебно истицао у дубини природе своје и позива.

— Не мари, може се и тако живети. У канцеларији су, међутим, много говорили о његовој смрти. Истина, смрт је истовремено говорила о целој канцеларији.

Само што баш у то време учесташе у локалним новинама чланци о успесима г. Чајновића, „светског новинара”, итд. о његовој богатој женидби; о сродству младе госпође Чајновић с врховним судијом у Лондону, оним што носи бароку и огртач као

преживео и оца и сина и унуке, али можда и срећом, да не дам да се узнемирује побратим мој Марко, и добротвори моји у његовој деци... Ако је неком наспело да умре, и легне у велику гробницу, а општина нема места — лаже да нема!

Од суботњег бденија (које се, наравно, тамо на селу, служило само у његовој машти) па до свршетка службе у недељу, по кући се смело само шапутати, и груба реч није смела пасти.

Но, мада је домаћина у његовој кући чекао ручак сваки дан, дешавало се да ту, без њега, руча неко друштванце младих људи, док би домаћин, прошао

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Његов поочим помисли да је доста код њега био, и да је време да га сопственој његовој судбини преда. »Љубезни Романе« — овако му стане једном после вечере говорити — »мановеније је божје тело да ти у

Они се с њиме опросте и, Романа узевши са собом, одведу га у град и кадији предаду да га он његовој кривици соразмерно казни.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

То исто, само мало друкчије, и са једним композитором. Читао сам му биографију, по којој је у његовој активности, после првих снажних и емотивних композиција, настала била извесна стагнација, после које је компоновао

министра полиције узели смо Симу Станковића, сина једног среског пандура, претпостављајући да је полицијска струка у његовој породици једна традиција и да је васпитање које му је његов отац пандур могао дати сасвим довољно да може бити

почео био да поставља и заседе, да се крије у разне капије, да се изненадно појављује по улицама које ни како не воде његовој кући и када је, најзад, увидео да ја сваку његову потеру вешто избегавам, да му сваку заседу пажљиво обилазим, решио

По моме мишљењу, највише ако би се могло што учинити за брак, то је потреба да се приступи његовој репарацији. Да се одржи једна зграда, која је зидана на каменим темељима, мора се оправљати, препокривати, кречити,

Јер, најзад, лекар који је лечио вашег пријатеља, покојног Андрију, заради на његовој смрти пет хиљада динара, а за то време ја на десеторици покојника зарадим ту исту суму!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Ово је провокација! — мрмља потпоручник Живадин гледајући коња једног вишег официра. — Тридесет коња у његовој команди морало је липсати, да би он исхранио ову џукелу... Па после ово-оно... Ама...

Искосио се, и својим стеновитим боковима одупро у околне планине. А при врху је испресецан као тестера, или се на његовој грбини оклембесиле стене, као слонове уши. Леви крај Преслапа губи се у врлетима и кршевима.

Подилазим под Катунац. Случајно подигох главу, па ми се учини да његовој висини нема краја. Коњ је заморен па као да галопира једном ногом.

Иза ње се пружа планинска греда Старков Гроб. Ту се завршава кајмакчалански масив, на његовој левој страни, и одатле се силази наниже, све до Црне реке, у онај њен крак, који тече на север.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Затим се пробуди, погођен од удара Место утроба да га обвија, ето судар: Тешка мисао, тек довршена у његовој глави, Стаде да, недоношљивошћу својом, умара.

на закон подјармљености и на природу: сем ако религија не проповеда индивидуалност, а онда сумња Томина разбијена у његовој само личности, с правом може наставити да живи у теби.

Отуд, за разлику од обичних зверова, он је незадовољан. Узроке његових обољења треба тражити, не у његовој прошлости, већ на једној правој линији између њега и безграничног: тамо их отклањати.

беху пуне мириса некаквих шума И сањао сам дивље снове пуне крвавих страсти И прескочио сам давно границе свога ума Његовој жељах само избећи врелој власти О како ме је блажило ипак блажено њено млеко Ја спавах тако чврсто крај река њених у

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Кад, наједном, као укопане стале вештице, пиште. Куну и моле да им врати мараме, али се Варалица само смеје: у његовој је руци моћ — сто корака је претрчао! — Дај ми мараму, људска душо. Даћу ти товар сребра!

Пегла је упорно захтевала наставак приче, и сат је неуморно говорио. Звонио је у његовој причи нежни девојачки смех Принцезе, па смех кћери њене кћери, док бакрач гневно не узвикну: — А мушкарци?

Срећа је, изгледа, била на његовој страни. Дечаков скакач био је све ближи циљу. — Човече, не љути се! — подругну се Радан, у зло доба, мајко рођена!

Није требало било шта да јој каже. Столица је говорила о његовој нежности, љубави и чежњи. Једва се усудила да седне, а када је села учинило јој се да јој дланови вољеног обухваћају

Чобанин није скидао поглед с неба. Постаде глатка и као ћилибар жута свирала у његовој руци... — Ко је ово? — упита се Чобанин једне ноћи пуне месечине угледавши свој лик у води.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Тешко Србљем ђе им није Марка! Надмоћност Маркова над Турцима, и над свим другим непријатељима, изражена је не само у његовој, превеликој физичкој снази него и у јачини и бистрини његовог ума.

Он, без страха, баца у лице владару истину о његовој нечовечној владавини. А кад не може неправду да отклони речју, он је шиба троструком камџијом.

„Очи су му двије купе вина, трепавице од утине крило.“ Од силине његовог гласа отпада лишће с горе. Његовој сабљи не измиче нико: Што пропушћа дели-Радивоје, дочекује млади Татомире: што утече младу Татомиру, дочекује дијете

Различите трагедије, али које заједно чине трагедију читавог народа у његовој вековној борби не само против надмоћних туђинаца освајача него и против надмоћне природе.

Али ову песму Зоговић не узима у обзир, вероватно због тога што противречи његовој идеализацији: „чак око племенског племства све је још крилато“ (тако крилато да одлеће право у ислам и у крваву

Поћера ме Љутица Богдане на његовој танкој бедевији: да ми не би Шарца од мејдана, доиста ме уватити шћаше; већ ми Шарац стаде одмицати, а кобила поче

Побјеже му Вуча џенерале на његовој танкој бедевији, поћера га на Шарину Марко. Брза му је пуста бедевија, шћаше утећ граду Варадину; љуљну Марко тешком

био је земљак Ивана Кнежевића, и утолико га је више болело што се семберском кнезу (који се тада патио у изгнанству, у његовој близини, у Срему) нико није одужио за његово племенито дело.

улица авлија-марама (хавли-махрама) — врста памучног рупца ага — господар, господин (сељаци који су живели на његовој земљи морали су да му дају разне дажбине) агалук — господство, власт и добро што припада аги адамско колено —

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Пази, заборавио сам да је потпрашим барутом! Е, јесам нека шепртља. Оно звијере, као да је слутило да се ради о његовој кожи, одједном подиже главу и загледа се право у Мачка. Дјечаку од страха стадоше очи. — Мајко мила, колики је!

саму зору Николин вод удари из Прокина гаја у леђа непријатељу, који није ни слутио шта се у току ноћи одиграло у његовој позадини. Изненађени у тврдом предјутарњем сну, домобрани и не покушаше да пруже неки озбиљан отпор.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

А каде дође те указа ту своју масторију Апелесу, та он таки смотре да у тој његовој икони нејма мајсторије. Та му и рече: — Кад ниси умео с бојом скиосати га лепо, а оно си га рад тога златом учинио

цар Лав Јерманин, иконоборац, мучио и немирио христјане, за иконе да их не почитују, јави се Богородица тадар у сну његовој матери, те јој рече нека напуни пуну с врхом чашу крви и напије ш њоме своме сину Лаву.

ти пророк којино вели: — Земља је сва господинова, и свака пуност што год је на њој, то је све његово, и у руци је његовој свака ствар. И сва земља која се испуња од моје благодети сваким благом, то је моје црпало.

Дочу му се глас његовој лепоти, разуму и јунаштву до самога цара турскога Амурата у Цариграду, корсем зета му рђавца што му Мару кћер држаше

Чуђаше се његовој мудрости и разуму пак даде му за седиште у Фриоли горе Београд. Онде се већ и ожени, узе за се кћер некога Аранита

Да кад би тако воља божија о мени, а ја ћу послужити му божаставному хотењу и вољи, његовој благости. Ето, ја бих савијен свитак — нека се божије слово напише у мени! Ја руно, — киша да изаспе се на ме.

Бога за покарање своје: ја ли три гладне године или три месеца бежање испред непријатељске му војске, или му по свој његовој земљи три дни помор да буде.