Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
U poslovicama, dete se stavlja nasuprot odraslom čoveku. Dete je, za razliku od ljudi, malo, slabo, nepouzdano, nerazumno, nemirno, nesocijalizovano, iskreno i
Ako sa odraslima putuju negde dalje, onda stariji jašu a deca im vode konje. Svoju pokornost prema odraslom gostu dete iskazuje u neverbalnim obrascima ponašanja, odnosno ritualnim stidljivim ponašanjem: ono gleda u zemlju, glavu
U Lici i u Dubrovniku otac se bavi isključivo „odraslom“ decom, kažu izveštači iz ovih krajeva. U Crnoj Gori, tek kada dete počne da govori i da hoda, otac počine da se za
(narodnog) modela deteta u nekim od onih verovanja i obreda u kojima se dete pojavljuje kao anđeoski čisto, nasuprot odraslom, starijem čoveku i, posebno, ženi koji su „grešni“.
čoveka, ponudila je nov, humanistički model po kojem je dete po svojoj prirodi dobro, „bezgrešno“, a sve ono što je u odraslom čoveku rđavo, rezultat je izopačavanja izvorno dobre ljudske prirode pod uticajem nepovoljnih društvenih uslova.