Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
У пословицама, дете се ставља насупрот одраслом човеку. Дете је, за разлику од људи, мало, слабо, непоуздано, неразумно, немирно, несоцијализовано, искрено и
Ако са одраслима путују негде даље, онда старији јашу а деца им воде коње. Своју покорност према одраслом госту дете исказује у невербалним обрасцима понашања, односно ритуалним стидљивим понашањем: оно гледа у земљу, главу
У Лици и у Дубровнику отац се бави искључиво „одраслом“ децом, кажу извештачи из ових крајева. У Црној Гори, тек када дете почне да говори и да хода, отац почине да се за
(народног) модела детета у неким од оних веровања и обреда у којима се дете појављује као анђеоски чисто, насупрот одраслом, старијем човеку и, посебно, жени који су „грешни“.
човека, понудила је нов, хуманистички модел по којем је дете по својој природи добро, „безгрешно“, а све оно што је у одраслом човеку рђаво, резултат је изопачавања изворно добре људске природе под утицајем неповољних друштвених услова.