Upotreba reči ovamo u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

E, e! A gde si ti, čoveče....“ „Bože, Obrade, na velikoj smo ti muci: sve od Segedina, pa ovamo preko Bečeja i Elemira, gradimo pored Tise dolmu“. „Tako je to: juče pušku, a danas ašov i lopatu!“ reče otac.

„Šta je to?“ pitah se sama... I jedva sam čekala da ga opet vidim... a, ovamo, kad nam dođe, ja bih htela da pobegnem nekuda, ali ne mogu: stojim i gledam onu vranu kosu što mu gustim pramenovima

Sva kao u groznici, a lice mi gori... Strah me je od njega, begala bih; a ovamo bih svaki pramičak njegove guste kose s hiljadu poljubaca obasula... „Dobarveče, Grlice!...

Ceo taj predeo uzvišen je, divlji, rekao bih da u tim pustim planinama i ne žive ljudi, a, ovamo, i sâm sam u njima proveo dve pune godine — mogao bih reći: dve tužne godine...

“ i: „Hvala, domaćine, ja ne mogu više!...“ a, ovamo, prima čašu, ispija je naiskap i pada, trešten, na zemlju... — Tako je, Miladine!...

produženje njegovoga crvenoga lica; na glavi je nosio plavu kačketu sa crvenom vipuškom, a na sebi je imao pantalone, ovamo, opet gunjče, a za pojasom dva srebrnjaka. Glas mu je nekako trostruko izlazio iz debele guše.

To je takođe čudna istorija. Jedan je vučićevac, a drugi obrenovićevac!... „Neprijatelji do smrti“, a ovamo se lažu, lažu i sebe i druge, lažu i one kojima bi bili obvezani da istinu govore, lažu sve!...

Nigde čoveka!... Samo ljubav i mrzost stražare... Nikada ne bi čovek verovao da su to brat i sestra. A, ovamo su jedna krv i jedno mleko!... U kući Nikole Belića svi su pospali, al’ onaj mladi Gružanin ne spava. Šta čeka on?...

A posle najedanput preblede kao krpa. — Nije moguće!... To on ne može znati ko je nekada ovamo dohodio!... Ne! Ne!... Ali kud ode,... — dodade ustrepelim glasom. — Kući nije... da kuda je?...

— Ko je?... — začu se meki glas staroga učitelja. — Ja sam! — odgovori starac. — A! stari Sremac!... Šta li ga ovamo donese?... I on se diže s asure, otvori vrata i gledaše u staroga Sremca. — Dobarveče, učitelju!

— Jelice, — reče Milisav, — ’ajd’ da udarimo ovamo nalevo, niže Ratkovića; ne znaš kakva je milina onom dolinicom pored potoka hodati!

Obradović, Dositej - BASNE

” Pruži vrat i poizdigne glavu, kao da nešto iz daleka vidi: „Evo i naših pasa gdi uprav ovamo trče, i nose nam novine mira!” „Pasa!” — vikne lisica, pak beži na sve četiri noge koliko igda može skačući.

Ao, to mu i to bilo! Nekder on dođe ovamo, pak ćemo ga mi naučiti kako se piše!“ E dobro, 'ajde, pak baš i da dođe (što on vesma želi), šta bi mu učinili?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Pričala mi je moja baba i to: da je slušala, da naši stari, kad su se iz svoji’ krajeva ovamo krenuli, da su učinili zavet, da se onde stane i nasele, gde čuju vola da bez odmora najviše puta rikne; i tako, kad

— Ne mogu reći da se polovina vratila ovamo, koliko je onamo prešlo. Ja ne ostanem dugo u Ašanji, jer moj otac zapovedi te odem u Kupinovo nekom Ignjatu Sabovu,

Ja pošljem za mog strica, da čas pre ide ovamo. — Ljudi kažu: „Evo vojske, no nama treba džebane; otkud ćemo dobiti?” Ja kažem, neka se oni samo kupe, a za džebanu neka

Pa da mi ko drugi govori nego ti, proto, što si ovamo dolazio i što znaš ove regule! Zar ti hoćeš da mi ovo zlato sa šešira i sablje skineš?

” Kažem mu ja, da smo mi s Rusima jednog veroispovedanija, i da nas ta nadežda ovamo vuče. „Da, da”, poviče Francuz, „to su popovi naređivali za svoj interes, a ne gledaju narodnu sreću” i proče i proče.

U taj čas dođe meni pismo od Karađorđa. Ukratko piše: „Kako — veli — primiš ovo pismo, taj čas ̓ajde ovamo, i povezi top, a ta vojska gdi je neka stoji do druge zapovesti”.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Raka nema nikakog najamnika, jer »brate, ne može se: godine omahnule, svet se iskvario, neće mlađi da te sluša, a ovamo izvlači i krade gde što dočepa«.

Samo je malo trom i jednako čmava. Kud se god makne — leći će da spava, a ovamo se Raka ljuti, psuje, praska — čuje se po svem selu.

— E, e, zatreše?... — Zatreše, jakako!... A ti bajagi kmet, pa zaseo tu u mehani, a nije ti ni u uvo što se ovamo poštenim ljudma čini šteta! — podviknu Raka još žešće. Dok ti i Stevan planu, pa skoči: — Ama, šta ti hoćeš, Radovane?

Vina ovamo! Maksim, Marko i učitelj zgledaše se, a mehandžija pritrča. — Molim, brat-Spasoje, ne pravi larma! Sag ke donesem!

Pogleda nešto u trnje kraj puta, kad ima šta videti! Nov, otesan direk, strči iz trnjaka — pa se miče, naginje se đa ovamo, đa onamo! Sima stade i ućuta. Gleda da mu se nije što učinilo. Aja! Baš se lepo miče direk!

Kud ću i šta ću? Ne znaš šta ćeš pre: jali vratiti stoku, jali pritvrditi ogradu, jali oplesti, jala okopati... Ovamo, opet, sediš u košari. Udari zlo vreme, nemaš se gde skloniti. Kuću da gradiš, nemaš otkud, a moraš.

I ti, opet pravnici i licejiste, što uče tamo po Beogradu, misle tako je to; misle ovamo pečene ševe padaju s neba. Deru se jednako »republiku«, te »komunu«, te »socijalnu demokratiju«, te ne znam šta još.

Ama, nekako traljavo ide s interesom. Ne plaća na vreme. Prođe iza roka po čitava tri meseca. Veli: »Ne može se«, a ovamo neće da radi, pa se još i propio... Utom pop Pero s učiteljima zaturi se da divani, a David i kapetan nastaviše svoje.

— Nećete vi na mojoj slavi po pola čaše! — Ehe, Dašo, i ovamo i ovamo — graknuše ostali gosti, opazivši da se vino doslužuje. — I mi nismo po pola ljudi... Gle ti njega!

— Nećete vi na mojoj slavi po pola čaše! — Ehe, Dašo, i ovamo i ovamo — graknuše ostali gosti, opazivši da se vino doslužuje. — I mi nismo po pola ljudi... Gle ti njega!

Vidak uze i ode za drugi sto ukraju da piše. Dok je on pisao, dotle je ovamo već Milun i čast dao. Golub, Vesa i ostali jednako hvale Miluna i govore Sreji kako se namerio na gazdu što nikad nije

Kazali smo da mi nabavi alat što mi treba — pa dojako još ništa. A ovamo svaki čas me tera đa ovde, đa onde da radim. — E pa, vi'š! Tu ga možeš i na sudu dobiti, ja ti kažem!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

On više ne beše čovek — nego zver... Kolo, veselo kolo, veliko kao gradina, povija se kao plamen na vetru: to ovamo, to onamo...

On skoči i pobeže napolje. — Ej, more! — smejao se starac. — Bajagi stidi se, a ovamo bi poleteo četvoronoške da se ženi!... Dobro, dobro!... He-hehe-he!... Je li, babo, da je lud?... — Ha-ha-ha-ha!

— Došao je... I doveo nekoga. — Neka dođe ovamo. Marinko uze Lazara za ruku i uvede ga u odaju. Lazar sasvim izgubio svest. On već nije znao šta radi.

Ona nije ništa znala o svemu tom. Za nju beše samo čudno to: što toliki svet stoji. — Što ne sednete, ljudi!... Hajte ovamo, evo sovre!... Sedite, da bar po jednu popijete... Ali se užasnu od onih bledih lica.

Ali se užasnu od onih bledih lica. Neka zla slutnja obuze je kad vide svoga Stanka kako sa Simom žuri ovamo... Ona stade da vidi, da čuje šta je to... Stanko stiže.

— Što će ti? — Rad sam im stupiti u družinu. Iza grma pojavi se čovek naoružan. — Hodi ovamo... Priđi! — reče zapovedajući. Stanko priđe. Mesečina obasja lice njegovo, a hajduk se zagleda u nj. — Dobro — reče.

On se prekrsti, napi se malo, pa pruži čuturu dalje. Stanko je stao uz jedan hrast i posmatrao sve to. — Hodi-de ovamo! — zovnu ga harambaša. On priđe. — Ti reče da ti je ime... — Stanko. — Ja, ja... Stanko!

Ko bi ih sad video, zakleo bi se da ni jedan od njih mrava nije zgazio, a ovamo svaki je imao bar po jedno ubistvo na svojoj duši... — Zavrzane, Zavrzane! — viče Jovan. — Šta je, Klempo?

Ti, Ilija, ti ćeš stati tamo. Na tebe će prvo Turci udariti, ali ti ih propusti... Ti, Jovane, do Ilije... još ovamo malo... Ti, Surepe, tu, blizu ćuprije... Jovica, ti ćeš ovde, a ja ću onde. Nas petorica smo sa leve strane puta.

Pred njim i oko njega ležahu Turci. On smotri Zavrzana nad Sali-agom. — Harambašo!... Harambašo!... Molim te, hodi ovamo da vidiš samo... O, ljudi božji, ako ovo nije muški — ja ne znam šta je!... Molim te, harambašo, dođi da vidiš!...

— Al̓... eto... kmet me poslao do pope... — Pa nije tamo popina kuća nego ovamo... Siromah Sima se ustumara. Videlo se na njemu da laže... — Najpre... ovaj... htedoh do Ljubinka... — Dobro, dobro!

— Odakle si? — zapita ga. — Iz Hercegovine — reče, a glas mu je grmeo kao grmljavina. — Kad si prešao ovamo? — Danas. Preplivao sam Drinu. — Ko te uputi k meni? — Neki vodeničar. — Znaš li mu ime? — Ne znam.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

— Ej ti, more! E, ovo je baš preko jego! Gledaj ti, molim te: malo ne pokvarih koporan! Čuješ ti, bre, hodi ovamo! Obriši ovo! Odnekud iz mračnog ugla dovuče se jedno prljavo stvorenje. — A šta je ovo ovako masno? Je li, magarče?

A kamo onome onde s nogom?” — „A šta me se on tiče?” — „Ha, ne tiče te se je li? daj ovamo, doktore! Jedan, dva, pet — koliko ih treba! dede, seci! Secite mu nogu ovde!

Zar kad bi neko zbog mene izgubio samo mali prst, pa ja... A ovamo država... Slušajte!... Zviždi! — Ne zviždi! — reče kapetan. — Ta zviždi, bog s vama.

Ja... O, brate, ja ne znam što je se to tako zadocnila! Da li je to još kadgod bilo? Je li ti? Ej, momče! Hodi ovamo! Ono prljavo stvorenje pomoli se opet. — Je li se lađa još kad ovako zdravo zadocnila? — Ne znam — reče stvorenje.

Ništa lakše nego starca rasplakati. Nemu grunuše suze. Oberučke je dohvati za glavu i poljubi: — Hodi ovamo! Ona uđe za njim u sobu. — Sedi tu! Ona sede na klupicu, đeda na krevet. — dede malo komi taj grah! Ona komi grah.

Đeda zadovoljno gleda kako ona komi. Oboje ćute, ništa ne govore, samo srce čini svoje i dan osvaja. — Hajd sad ovamo! Ona pođe za njim u konjušnicu i položi kako joj on kazivaše svima konjima.

Niti se ona što boji, baš ni Blagojevog brnje što hoće i nogom i zubima. — Hajd sad ovamo! Opet je odvede do svinjca. Ona razbi devet bundeva i baci svinjama.

Đeda ugleda nekoliko njih u dvoru: — Hajd ovamo, vi! Što se ne umivate? Vi'š, Anoka čeka da poliva! Detinjsko neko dostojanstvo carstvovaše na njegovu licu.

Pop s mukom podvuče ruku pod ikonu i metnu je na srce: — Ovdje! Doktor priđe, obrtaše ga, jadnika, i ovamo i onamo. Uze ga bosti čiodom po nogama i sve do pojasa, a sve pita: — Boli li te? Osjećaš li štogod?

Molim ovamo ruku! Uhvatih je za ruku i počeh zavirivati prst koji je bio zalečen još davno pre nenog polaska u Gotu.

Knjige mi leže još neprestano u istom kovčegu u kome sam ih doneo kad sam došao ovamo. Samo sam izvadio onu s receptima i nosim je neprestano u džepu.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Al’ ona, smeje se, bože, smeje, smeje, pa misliš sve zvoni sokak od njena smeja! Ona mu nešto govori, a sve gleda ovamo na našu kapiju — baš lepo sam vidila kroz izbijen čvor na kapiji — a on se samo smeši.

— No, pa šta je bilo to opet sad? — Pa od onog jauzna, Sida drvlje i kamenje na nas ovamo... Da propadnem u zemlju pred onim mladim čovekom! Od njega me najviše sramota! — Oho!

A mladić, siroma’, da se ne zameri ni jednima ni drugima, ajd’ i tamo i ovamo; pa zaređ’o iz jedne kuće u drugu k’o neka komesija. A oni i jedni i drugi udri fali svaki svoju,...

Da i’ držim, — skupa je rana; pa p’onda... oni odande, oni preko, — oni nam još i ponajviše smetaju! Čim čuju da ko ovamo kod nas u Banatu ima lepe konje, — odma’ se ustumaraju ti prokleti Bačvani!

Dok mi sve ne opereš, ne nadaj se bome fruštuku. A, moram ja, vidim, drugi red otpočeti s tobom. Ta, daj taj kaktus ovamo, što ga držiš jednako, — pa sad ’ajd’ tornjaj se, pa čmavaj. Ej, blago onom ko se na tebe osloni! Izađoše napolje.

— Pravo si kaz’o... metnuo ga pod glavu, bio mu pod jastukom... — Dad’ ga brže ovamo! — veli pop Spira, pa grozničavo dočepa pojas. — Ha, evo ga, evo! Ovde u ćošku, ne reko’ l’ ja?! Evo ga, tu je!

I Jula je trpela ovih dana. Pola joj je misli bilo ovamo kod kuće, oko šporherta, a pola čak u trećem sokaku oko onog dućana tamo gde visi onaj beli peškir, i gde se ljulja onaj

Hahahaha! Aj, je l’ dobro divanim? Nego, daj-der tu čuturu ovamo. Ako sam beamter, baš sam beamter; i ako sam se najmio, nisam se, što kažu, pomamio. I pravo je rekao Nića bokter.

A ona se osmehnu i otpozdravi ga prijateljski. Poznala ga je. — A otkud vi, gospodin-Pero, ovamo u naš kraj? — reče radosno iznenađena, pa pritrča kolima koja stadoše, i rukova se s putnikom.

— Fala bogu, dobro. Šandor je povazdan u poslu... Zdravo nam dobro ide... — Pa vi ste sad, nije tamo-ovamo, već neka Bečlika!... I ne falite se kako ste živili tamo. — E, kako!... K’o u tuđem svetu! Nije k’o međ svojima!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

I to mnogo. Ceo grob da im prekriju cvećem i drugim zelenilom, te kao da bi ih time opomenuli šta se ovamo, na zemlji, nad njima zbiva i događa. Pa pored toga da im još iznesu jelo, piće. I to opet mnogo.

— ’Odi čedo! ’Odi ovamo! — I da ga dovodi. Pa, kao da joj sam sinčić ustao, da ga postavlja za grob, hrani ga, trpa mu i nudi.

koji po selima prose, imaju u varoši svoje kuće pa i novac pod interes daju, pa kad je zadušnica ne samo što i oni ovamo dođu, nego ponesu i najveće bisage i testije za prošenje. Naza ih je terala. Čak se i tukla s njima.

kuću, gde će da ga puste u štalu i da mu daju samo po komad hleba, da, kakav je lenj, više otuda ne bi se ni vratio ovamo, u grad. A da ga opet kod sebe, u kolibu pusti, nije mogla.

Stid je bilo da ga tako, nevenčanog, kod sebe primi jer: „šta bi posle za nju kazao svet?“ A ovamo, zima sve jača. Ljuba, istina, nije se tužio, ali sav, onako gô, u košulji, naježen od zime i, kao u inat, samo je još

I, kao u inat nekome, više nije hteo ni da dolazi ovamo, meću prosjake, niti da prosi, i viđa se s kim. Sedeo je tamo, ili ispred svoje sobe u koju ga varošanka nije puštala

Ubiće te. — Ne, — brani se ona. — Niko me ne dira. A noću ja i ne spavam. Sedim tako i gledam ovamo, k vama, u grad... — A da znate — počne kao da im neku radosnu vest saopštava.

— Pa što se, mori, mučiš, što ne siđeš ovamo, u grad. — Groze se žene kad vide ta njena izgrebena, krvava kolena. — A, — odbija ih, — još nisam raskovnik našla.

Naročito zimi, kad se od kuće iskrade, ona potrči za njim. I, bilo na putu, bilo čak ovamo, u varoši ako ga sustigne. Stigne ga, zaustavlja i plačno kori: — Zašto, sinko... šta će ti to? Baci to. Imamo kući to.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ljuba čeka da tata započne, ali kad drugi dan, tata ga još ne pušta, a ovamo ništa ne spominje. Onda posle ručka, ali još pri sofri, Ljuba, malo ugrejan, skupi sve duha prisustvo te reši se u oči

Bilo je već pred veče. Hodaju po sobi gore dole. Kad dođe jedno devojče, ište od birtašice jednu zemičku, a ovamo pilji Ljubi u oči. Poslala je gospođa Persa da vidi kakvi su stranci u bircauzu. Ljuba se okrene birtašici.

— Odma’ idi po nju! — viknu mati. — Molim vas, manite se tog posla. Kad je ona znala da ću ja ovamo doći, pa je otišla u trešnje, to je znak da nema vaspitanja, a treba da zna da sam ja čestan čovek, gospodar i trgovac;

— Znate, čitala je noćas mnogo. Sirota, sad se načita, kad joj otac nije kod kuće, jer se on jedi na mnogo čitanje, a ovamo opet mu se dopada kad kažu da mu je kći vaspitana, — reče mati.

— Pa tako isto i sad radi. — Ah, muter, sad sluškinju da ovamo zovemo da akompanjira! Kako bi to bilo, kad je masna! Onda je to bilo samo „per špas“.

No, mani se sad toga, pa da idemo ovamo gdegod bliže. — Kuda? — Znam dva mesta. Jedna u C., a druga u Š. U C. jedna stara udovica, gospođa Kalajićka, ima

— Ala je taj Svilokosić čudan čovek! Ostavi tebe, Alka, te morade poći za bakalina, a ovamo ga ipak primaš. Mica to proslovi, a gleda u zenicu Alki, prst na štriku joj zastane, da čuje šta će na to Alka reći.

Pa, što k tebi dolazi? Ovde je gotovo okukao. — Idi, boga ti, Alka! Taj je tebe obožavao, ne mene; a što ovamo dolazi, to je drugi račun. Marko je učen, da mu para nema, a on, mator jurat, dolazi da što nauči.

— Bacimo to na stranu. Kaži mi koga radi dolazi k vama Svilokosić, tebe ili Jefte radi? — A koga radi dolazi ovamo? — Marka radi. Svilokosić mu pomaže, on je kod njega jurat, da se pouči. Ali, koga radi k vama dolazi?

napisati inštanciju, pa pokraj nje predajte magistratu i tepsiju u deposіtum; ako li neće da je prime, i vi donesite je ovamo, pa ćemo je dati varmeđi u depozitum.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

To znaj; to dobro znaj, i čuvaj se! Seti se mojih poslednjih reči. Ti i ne znaš koliko ih je ovamo ostalo zdravih... A sad, evo ovde... vidiš evo ovde spustila sam svoj goreći poljubac za tebe. Poljubi to mesto.

Gnusni su joj užasno ti neljudi, jer svaki dan streljaju one nesretne vojnike što dolaze ovamo da vide kuću i familiju pa da se vrate, i pošto pobiju one jadnike tu u nekoj jaruzi više groblja, oni izađu na korzo

Od ovoga trenutka sve one bedne laži, kojima. se od dolaska ovamo, hranio Hristić, iščezoše najedanput kao dim. Dotle, i ako su se ponekad, kao ono kad munja sevne, javljali oni mučni

Onda sam dojurila ovamo, naglo otvorila vrata, obuhvatila pogledom celu sobu pa sam ga primetila na velikom stolu, u belom velikom omotaču i

I tako, posle svakog prelaza, dok je ona životinja sa začuđeno-žalosnim pogledom drhtala s one strane, s ove ovamo, odahnuli gledaoci spremali su se za novu napregnutu strepnju.

preskače one perle i svi oni pojedinci na koje on obraća pažnju polaze i vraćaju se, šaraju amo-tamo i vrzmaju se, a ovamo sve izgleda da žure.

pa ako se vratiš oprostiću ti, a ne vratiš li se znaću da si bio veliki budala i sav će moj znoj otići drugome, — a ovamo sam kaže da se nikad nije znojio. Dakle, čuvaj se, a ako se ne vratiš: znači da si bio budala.

Sutra dan smo je lepo sahranili, pa smo se drugog dana, jer nam je osustvo isteklo, vratili ovamo u komandu, u Dalmaciju.

„Treći je mesec od kad ste došli ovamo a on ni pismo jedno jedino ne napisa, a kamo li da je došao da vidi oca i majku, nego sve od drugog čujemo o njemu.

Što se više približavao stanu svoje verenice Jurišić je bio sve uzbuđeniji. jer u pismu, posle koga se odmah krenuo ovamo, jasno je bilo nagovešteno: da je bolest Natašina vrlo ozbiljna i opasna, a i njena molba, da se, po mogućstvu, krene

(a zvali su ga „mali“ Mile), je li, veli, Mile, pravo da mi kažeš, ali pravo da mi kažeš ovo što te pitam Kad smo išli ovamo, pa jašim ja ovako ispred, a ti pozadi mene, je si li koji god put pomislio, ali pravo da mi kažeš, je si li koji god

I četvrta, i peta stoji plakata i sve one ćute, gledaju ovamo u mene i opominju me. Stari kaznačej, što je nosio arač knezu Karađorđeviću, kapetan Mladen, što je za svoj novac

Afrika

Divna, viteška, tamna glava, polu crnca a polu Arapina. Zovu ga Negrom. Sišao je sa drugom sa planine, i došao ovamo samo da vidi kako to izgleda. Nema novaca da plati. Koliko košta? dva i po franka.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Ti si onu Ezopovu lisicu što viči: „Cili mili, kir Janja!“ A ovamo mu metiš štranga za vrat. JUCA: Zaboga, ali šta imate sad opet protiv mene? JANjA: Što imam, anatemata, što imam?

Ako ovako ustraje, taman ću do šešira doći. POZORIJE Z. JANjA (vuče PETRA za uvo), JUCA JANjA: Ovamo, kakademone, ovamo, nečisto duh, rod sos furia! Ko-j diro sirćetu? PETAR: Ta šta me vučete za uvo, nisam skot!

Ako ovako ustraje, taman ću do šešira doći. POZORIJE Z. JANjA (vuče PETRA za uvo), JUCA JANjA: Ovamo, kakademone, ovamo, nečisto duh, rod sos furia! Ko-j diro sirćetu? PETAR: Ta šta me vučete za uvo, nisam skot!

MIŠIĆ: Šta ću s njome? JANjA: Kad si nađi. Uzmite, gospodin notarius molim vas, vi ste jedno pametno muž. Katico, odi ovamo. Evo, da budete strećna. (Blagosilja ú.) Katicu je moja dobra devojka. Vidite, ona ćuti, ona oći.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Veli, oni znaju da su Rascijani, koji su se iz Turske ovamo pre šeset godina doselili, podeljeni bili u tri vojena okruga: Segedinski, Aradski i Petrovaradinski.

Garsuli je na celom tom putu vikao, a po svom običaju, skaradno. Krajina im je sad zatvorena, kaže, niti onamo, niti ovamo, više ne mogu. Vodali su opanke Turčinu, dok im je Turčin, na materi, i ženi, spavao, pa šta sad oće?

Oni su ih, zatim, odveli u Potiški dištrikt, i obećali da pod spahiluk nećedu. Oni su ih doveli i ovamo, sa obećanjem da će primiti porcione novce, za prošlu godinu, pa zatim, na miru, kao na paradu, odselitsja u Rosiju.

Lepo je u Kijevu! Kamo sreće da su došli ovamo, pre dve godine, kad su prvi iseljenici krenuli u Temišvaru, a Tešo Kijuk, u Glini i Kostajnici, narod bunio.

Premda vo Banatu i u Tokaju ostavih te, za izgubljenije naše časti i ovamo došao si. Gađaš, kurvo, u glavu, dobrorodni i mnje ljubazni brate, al’ ne pogađaš!“ Za trenutak ništa se ne ču.

Vraga! Dođoše ovamo u gomilici, odrpani, kao prosjaci. Vitkovič, eto, brigadir, a čeka na platu, osam meseci. A Servija?

Pavle joj obeća da će im doći, iz Kijeva, čim bude mogao. „Ode ti, serce, daleko!“ šaputala je Ana. „Dovede nas ovamo, i ostavi, pa šta im drago, s nami.“ A imala bi da mu priča, i više, što nitko ne zna što e i kako e.

Zatim reče brzo: „Ajs, dugonjo! Ti si me ovamo doveo, pa se, kao u Vavilonu, više, iako smo braća, ne razumemo! Aha! Ne teram ja ženu, brate ljubeznjejši, što mi je

Teodosije - ŽITIJA

da izvršim želju srca svojega za zemlju otačastva moga, a da ,li će pocle ovoga biti ovako zgodno vreme, i da li ćy opet ovamo doći? Ko zna da li ćemo biti živi!

i rukom i pismeno, da posle ovoga naš arhiepiskop ne dolazi ovamo u Konstantinov grad na posvećenje, nego da se tamo od svojih episkopa posvećuje.

Idi od nas bez zla, idi, niko pre tebe ne uđe ovamo i ne učini nam takvo nasilje! Prestani da nas vređaš, inače ćeš zlo svršiti!“ A prepodobni im ni malo ne odgovaraše.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

godine. Drugi, mnogobrojniji, dolazili su iz Raške, iz Hercegovine i iz Crne Gore. Mnogi su hercegovački rodovi došli ovamo preko Dalmacije.

svršio je rumunsku osnovnu školu, što je inače ređi slučaj, i ljuti se na svoga oca što ga je kao zrela čoveka vratio ovamo. U Rumuniji se, veli, dâ lakše i lepše živeti.

Matiševci, Vrlo razgranat rod u Nićiforovu, poreklom je iz Mata, i zna se da se je pre 150 godina doselio ovamo. Verovatno su ovo ostaci srpskog stanovništva, koje je u srednjem veku živelo u Arbaniji.

Sve je to zadržalo prodiranje Arbanasa u struško-ohridsku oblast, i ovamo je to prodiranje poglavito novijeg datuma. Ovo je mala oblast, a i kao takva nije jednostavna, već je podeljena u

porodica Krstića iz Labuništa, koji su iz Skadra, pa preseljeni u Mat, gde su dugo živeli, pa zatim prešli ovamo. Ima ih dosta poreklom iz predela Golobrda i od Debra.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

njega nestane. Šta se s njim desi, nek sam đavo zna. Tek ti samo čujem svog čiča-Trišu: — Ovamo, razbojniče brkati, kamo slanina?! — Odnio je miš — kažem ja. — A zašto je nisi oteo? — pita čiča.

se tako i nadalje produžilo, jednog dana ćemo vidjeti Žuću kako juri za kradljivcem Tošom i viče: — Lopove, lopovski, ovamo daj onu džigericu od slona!

Gdje je treći? — Treći si ti koji ulaziš ovamo! — prošaputa sam za sebe debeli krčmar, a onda glasno dodade: — Trećeg sam poslao po rakiju. Sad će se vratiti.

da im se najzad učinilo kako im s neba namiguje mjesec, pa su istrčali u dvorište i stali da viču: — Hej ti, silazi ovamo da te častimo!

Moram da zaustavim dah, jer... jer... Oho, evo ga, stao je. Šapatom zove poljskog miša: — Rođače, popni se ovamo da pomirišeš. Ovde nisu čista posla! Osjećam u džaku nešto vrlo sumnjivo.

Poznao sam ih po glasu. — Brate moj slatki, treba odavde što prije da bježimo — reče jedan od njih. — Ovamo svake noći dolazi Žućo pas da juri krčmareve mačke. Na te riječi meni se sva koža naježi.

Kladim se da je unutra kupus. — Ovamo ga! — dočeka drugi, i kao po komandi obojica skočiše pravo na moj džak. Od bola i straha ja krvnički dreknuh, a oni...

Drsko se ugura pored samog čovjeka s mišem i poče da viče: — Ovamo, narode, da čudo vidiš! Mladog lava prodajem, divno lavlje mače!

— Ko, zar ja?! — razvika se skitnica. — Pogledaj samo moje noge! Gvozdene sam cipele poderao dok sam ovamo stigao iz daleke zemlje lavova. Tamo sve vri od malih lavića.

Imam pet godina službe, sedam puta borio sam se s vukom. Prije mjesec dana prekomandovan sam ovamo i otada počinje moje stradanje. — Kakvo to stradanje? — upita mačak Tošo. — Još pitaš, brate mačkolave!

— Kakvo to stradanje? — upita mačak Tošo. — Još pitaš, brate mačkolave! Svako veče ovamo se iz planine spušta strašni medvjed Kruškotres Kukuruzović, grdna izjelica.

Spasla se samo jedna buva koja se sakrila u njegov čupavi rep. A njegov saveznik, Miš prorok, onaj što se dovezao ovamo na repatoj zvijezdi, to ti je tek sila. Proriče i pogađa i unaprijed i unazad. Za tebe je već prorekao strašne stvari.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

mi ih šta ćeš s njima Uludo ti na ramenima blede Vrati mi ih u nigdinu svoju beži Beži čudo od čuda Gde su ti oči I ovamo je čudo 10 Crn ti jezik crno podne crna nada.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

PAVLE (jedva se savlađuje): Nisi ti bio na građevini, niti si pomislio da sam ja slab, već te moja žena poslala ovamo. Došla ti je maločas hitno i saopštila ti da sam ja izvršio provalu i da je vaša zajednička tajna otkrivena.

) Kako, zar ti sam kod kuće? SPASOJE: A, ne, tu je Vukica. (Na njenim vratima.) Vukice, 'odi, 'odi, 'odi ovamo, došla je tetka Agnija! ANTA (digao se već ranije): Pa 'ajde ja da idem. SPASOJE: Danas će doći, je li?

„Ilirija”! (Odlazi Vukičinim vratima.) Deco, gospodo, ovamo, ovamo! SVI (dolaze): Šta je? SPASOJE (razdragano): „Ilirija”! „Ilirija”! „Ilirija”!

„Ilirija”! (Odlazi Vukičinim vratima.) Deco, gospodo, ovamo, ovamo! SVI (dolaze): Šta je? SPASOJE (razdragano): „Ilirija”! „Ilirija”! „Ilirija”!

'Odite, 'odite svi na moje grudi... ANTA (potrči mu u zagrljaj). SPASOJE (gurne Antu): Ama, ne vi; akcionari, ovamo na moje grudi, braćo i sestre, akcionari. (Zagrli sve koliko može i kliče.) „Ilirija”! „Ilirija”!

Na to će izvesno pristati. (Odlazi levim vratima.) Vukice, Vukice, dušo, 'odi ovamo, došla je tetka Agnija. (Vraćajući se.) I, molim te, zadržavaj je koliko možeš više.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Rekoh joj da je tele: Rade Galac ne bi vukao Staniku čak ovamo, to nijedan muškarac ne radi s venčanom ženom. Počeh da osluškujem ušiju načuljenih kao hrt.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Dok je bio kod Čamče, donde je Milan bokal nagnuo i malo se napio. — Odi, Milane, ovamo. — Izvolite. Milan dođe, gospodar uhvati ga za levo uvo, pa mu glavu k bokalu pritegnuo.

Čamča će biti đeneralštabler ovog trgovačkog pohoda. I on će nešto profitirati, a ovamo praviće o njihovom trošku putešestvija, a to je život za njega. Sad će Čamča svoj plan predložiti.

A pogledaj sadašnje, u fraku, navukli su taj lastin rep, jadni, isisani, noge kao dve tačke, a ovamo nikad ih ne možeš zajaziti. Na to gospodar Sofra uzdahnu.

— Dobro, uzeću ga. Je li u buretu tako što? — Istovetno. — A vi ga dovezite ovamo. Poklone se i odu. Kad dođu u mehanu, jave to gospodaru Sofri.

Uzme ga na reč oštrije. Čuo je da je mnogo na karti proigrao i mnogo na veresiju dao. — ’Odi ovamo k meni bliže! Pera onako tromo dođe bliže. Otac sedi, a Pera stoji. Žut, neispavan, oči upale.

— Vi najbolje znate. — Zato nemoj mi kvariti volju. Nađem li kakvog valjanog momka, odma’ ću je udati, a zeta ovamo. Sa Perom ne mogu izići na kraj. Šta si se tako snuždila?

Frajla Lujza dođe sa gitarom. — Herr von Kirić, vi svirate gitar? — Žao mi je, al’ ne sviram, — a ovamo smeši se. — Ta vi svirate, smejete se! — Ne znam; ja bih vas molio.

— Ko ti je dao to pismo? Daj ga ovamo! Kočijaš se zateže. — Ta . . . ovo pismo . . . hm . . . nosim frajla-Lujzi. Uzme mu iz ruke pismo.

ne mogu oženiti; devojaka dosta, sve hoće za mene, al’ nji’ovi ocevi odma’ pitaju šta imam, šta ti imaš, hoće da dođu ovamo da ispituju. — Pa nek’ dođu, nek’ vide. Fala bogu, nisam bankrot. — Za mene je to uvreda.

Sad već u Sokolovića kući nema više nikog za udadbu. Sad je opet Šamika u Svirakovoj kući svakidašnji. Ovamo dolazi Matilda i njena kći. I Matilda ima kćer od sedamnaest godina. Sasvim je tu familijaran.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Umirala ona od požude za onim, ili ne, ne može ga stići. Ovamo on ne može doći, kao ni ta voda što neprestano šumi pod prozorom, kao ni taj vetar.

Ovamo on ne može doći, kao ni ta voda što neprestano šumi pod prozorom, kao ni taj vetar. Ovamo ne može ući, kao ni njegov sluga, matori Ananije, koji mu spava uvek na pragu.

mora poludeti videvši kako glupo, kako lakomisleno ratuju, zapovedajući mu čas ovo, čas ono, terajući ga čas tamo, čas ovamo.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Automobil smo ostavili stotinak metara niže, u jednoj mračnoj uličici, jer kolima se ovamo nije moglo stići. Bilo je suviše strmo i opasno za vožnju.

– Dolazite li često ovamo? – promuca Bel Ami osećajući i sam besmislenost tog rutinskog pitanja. A odmah zatim, ne čekajući odgovor, reče

— Sjajno! — slagala si. Sjajno se provodiš i nikada se ni mrtva ne bi vratila ovamo! One će ti verovati. »Smršala si... Prolepšala se!

jedan za drugim sve mostove iza sebe, ni sama ne znajući zbog čega to činiš, i više nikada nećeš pripadati ni tamo ni ovamo, nigde... Hej, šta je to s tobom, mala? NAJBOLjE GODINE Sa petnaest, lagao je devojčice da mu je sedamnaest.

Bože, na to je potpuno zaboravio! —Dođi ovamo! naredi mu carinik, gromada od čoveka. —Dođi da te malo pretresem . . .Takvi kao ti sigurno nose drogu!

Žena se osmehnu: —Onda sigurno znate i koga je sve dovodio ovamo? —To više nije važno! — prekinu celu stvar čovek. Znaš—reče—on godinama igra na prognozi!

Kad kelner ode po kafe, mlada žena reče poluglasno: — Imam utisak da me ne voli preterano. Koga si sve dovodio ovamo ranije? —Varaš se! Siguran sam da mu se sviđaš. —Ipak, zašto nas malo ne ostavi na miru?

Napuštaju, dakle, bespomoćna kola, osećajući u njihovim farovima prekor što su ih toliko namučili i doveli čak ovamo gde nema ni parking-catova, ni belih linija koje pokazuju pravac kretanja, ni semafora – ničega sem zbunjujućeg zelenog

da će se uskoro završiti, a dete preko puta nje kao da je već naslutilo tajnu da je uhoda u ovom ukletom Zamku i da ovamo nije došla radi jela, kao ostali pošten narod, već radi nekog nedozvoljenog posla.

Mi se ne damo varati! Prosečnost je večna! Jer, ako je on, koji je mogao da bira, došao da skonča baš ovamo, kod nas, to znači da nigde drugde i ne vredi da se živi nego ovde. gde oduvek i živimo!

podiže se prema rošavom konobarovom licu, no ono nije odavalo ništa drugo sem pomirenosti sa sudbinom što ga je bacila ovamo, bogu iza nogu; možda i malo umora od beskrajnog ponavljanja istih slučajeva, što su uvek počinjali s dve boce piva.

Sama si kročila ovamo, jesi li ili nisi? Niko te nije zvao, a kad si već ušla nepozvana, pravila ovde određujem ja, a ne ti! — Kako se...

Matavulj, Simo - USKOK

“ Ženske, razumije se, nagađahu da tu mora biti po srijedi ljubav ili je zaveo kakvu kneginju! Ele, tamo, ovamo, taj tajanstveni „princip“ postade prijedmet opće simpatije i prijedmet maštanja u čamotinji mirnoga gradića, koji,

Mi smo ti, dakle, uskoci, kao što je sva Crna Gora. Kad su naši stari ovamo uskočili bila su samo dva bratstva, Erakovići i Rajčevići, narod od dva brata, od Eraka i Rajiča.

Kad car razabra kako su se Crnogorci rasrdili, naredi svome konzulu u dubrovniku da ih utiša. Konzul dođe, te ovamo, onamo, zabašuri stvar i još tobože izmiri vladiku sa Ivelićem i Vučetićem, ali, tajno od vladike, nesrećnog pisara

Grješni Ćeklić ustajući ugleda zeca, pa ga stade vabiti: „Šjo, malo! šjo, malo! ovamo ti je majka!“ Kad zeca nesta ispred očiju, zaleleka Ćeklić: „Lele mene danas i dovijeka, kakvu mazgu izgubih!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

MATI: Ne umeš, ne umeš, pa to je. OTAC: Već samo kad ti umeš. MATI: Drugi ljudi promeću se tamo i ovamo, mešaju se s ljudma, obećavaju, lažu; a ti, kako je Bog dao. OTAC: Ja sad pod starost ne promeni ćud.

MATI: To su prosioci. Ja ne znam kakva si. Svaki dan čitam i govorim da čistiš ljudski, a tebe ni briga. Daj ovamo tu metlu! Gle, kako ti vise peškiri! (Uzme metlu i paja po sobi.) Šta si tu stala? Ajd’ u drugu sobu pa se obuci.

kako poznajem i njega i vas, mislim, to jest, da je za njega najbolja prilika, to jest, vaša kći: zato sam ga, to jest, ovamo i doveo. OTAC: Ja vam blagodarim, ali vi znate, kao što sam i kazao, ništa ne može silom nego ako bude od Boga suđeno.

MLADOŽENjA: Ja najradije ovde provodim vreme. PROVODADžIJA: E, jesam li dobro, to jest, učinio, što sam vas ovamo doveo? MLADOŽENjA: Nikad vam neću moći dovoljno blagodariti. PROVODADžIJA: Verujem, kakva devojka, to jest.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Onamo je opis stegnut, ovamo se ne zazire od lepe opširnosti. Dečja pesma ne poklanja preveliku pažnju samoj sebi; složena, odveć tražena forma bila

Dečji pesnik može deci biti drag upravo zato što se ne stidi svoje naivnosti, ali razgovor o tome ne spada ovamo. Sigurno je da se procenjivanje vrednosti dečje pesme ne može prepustiti detetu, koje, bez iskustva i merila, pokazuje

Onamo, u lirskoj prozi koja ima detinjstvo kao uzor i meru, sve je otmenost, smernost, nedorečenost mudrost; ovamo, plitkosti i vulgarnosti koliko god hoćete.

Jedan od dečakovih rođaka-sanjara ovako govori o tajnama zemlje i sveta oko nas: Šta ti, bolan, znaš što se može naći ovamo gore ... Možda kakva starinska stvar, kakva ruda, pa i samo zlato... A i lekovite trave rastu po ovakvim kamenjarima ...

Onamo, patrijarhalno topal i konzervativan; ovamo, krčilac novih puteva. To dvojstvo je kod njega izgledalo prirodno; suprotnosti iznutra stopljene, u organskoj vezi.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

LEPRŠIĆ: Vidite, gospodo moja, kako je žalosno naše stanje bilo u Madžarskoj. Kad su naši preci ovamo prešli, imali su svoje sopstvene barjake i svoje sopstvene boje; no malo-pomalo sve se zaboravilo i izgubilo što je

Sad su Madžari stajali ovde, ovde su se prostirali konjanici, a odavde su jurišili. Vidite, odavde topovi biju ovamo, a odavde onamo, i tako dalje. Sad možete misliti kako su Madžari stradali.

GAVRILOVIĆ: Bogami, vi baš lepo tolkujete, ne tamo-ovamo! ZELENIĆKA: Sad se može lako znati da će Srblji pobjediti svoje neprijatelje. GAVRILOVIĆ: Badava, ljudi mnogo stradaju!

SMRDIĆ: Tako i jeste. Šta se imamo bojati? LEPRŠIĆ: Gdi su ti Madžari, neka dođu samo! SMRDIĆ: Dajte ovamo Nađ Pala da mu sečemo duvan na glavi. ŠERBULIĆ: Pravo, dajte ga! ZELENIĆKA: Gdi je barjak?

A sad, jeste li vidili kako se nose? 6. GAVRILOVIĆ, PREĐAŠNjI GAVRILOVIĆ: Mi tamo-ovamo, pa opet zajedno. Tako je kad se nema šta raditi. ŠERBULIĆ: S vama i jest prijatno sastajati se.

Milićević, Vuk - Bespuće

Ko bi to bio da ga traži! Da nije kakav stari prijatelj koji je ovamo slučajno zalutao i sjetio se njega? Zašto da ga uznemiruje taj svijet? .

i na čovjeka, umrtvljavajući ih i izjednačavajući ih, praveći od čovjeka neki čudnovati predmet koji je slučajno ovamo zabasao.

Njemu bi krivo što je došao ovamo. I kad je htio nešto da kaže, sve riječi koje mu se naturivahu, činile mu se nespretne i glupe, nezgodne i izlišne.

reče ona čisto začuđeno i ne vjerujući. On se malo zamisli i pogleda je u oči. — Čekati vas da dođete ovamo do godine, kaza on lagano i tiho, otežući riječi; prisjećajući se iz razgovora s njezinim ocem da će radovi oko putova

Kad toga dana vidje Jeku, njemu se učini kao da je nije odavno vidio, kao da nije dolazila ovamo svakog dana, već se odjednom pokazala iznenada.

I bijaše mu nepoćudno što je ovamo došao. Osjećaše vlagu koja je ostavila svoje žute velike biljege na davno obijeljenim zidovima.

On se čuđaše trenutnom nagonu koji ga je ovamo doveo, ljutio se na se u isti mah i stidio se samoga sebe i jedne djetinjarije koju je bio uvrtio sebi u glavu.

Inžinjer, držeći jedan veliki kišobran među koljenima, hrkaše i ljuljaše se tamo i ovamo. A u Ireni se nešto prolomi i ona tiho zajeca i pokri lice rukama. Dan probijaše, a u daljini se magla utapala u Uni.

Sremac, Stevan - PROZA

— E, vjeruj... — veli seljak i gleda ga i meri. A Jova produži pitati, i ovamo onamo, ele, naposletku iziđe i dozna se iz razgovora da su i neki rođaci! — E, pa, rođače, baš mi je milo.

Radičević, Branko - PESME

Zinem dakle, pa što mogu dreknem, A uz dreku ovako nabreknem: Bre, ovamo, vi momice mlade, Ne šal'te se, pomozite sade! Bre, Apolo, golaću ubavi, Pegaza mi što pređe nabavi!

Ko te mladu dognao ovamo, Gde živuju divlje zverke samo? Kaži bratu ako si devojka I ljudska te odojila dojka, Kaži bratu, ol' devojka bila,

Hej čaušu, ovamo i k meni! Ma ko s' ovo, pobratime, ženi? „Ta Zmajević, da li ne znaš Gojka?“ A mlada mu — „Cveta je devojka, Mila

Al' ko je, pusti? On čeka, al' koga? — Zacelo ajduk čeka plena svoga, Pa čuo da će sada tuda proći, I to ga nagna ovamo po noći, Pa još se ljuti što ga nema veće, Zato se, kleti, tamo-amo šeće.

13. Zato iz svog zavičaja Ovamo se mlađan slomi, Da sred bolji običaja Srce svoje pripitomi, Da na pustu sebi slavu Naspe mozga punu glavu. 14.

— Ma ajduče, kako j' tebe? Čudno divno, i on spava, A njija mu s' tako glava. Vatiše ga, savezaše, Ovamo ga poteraše. Kô van sebe on bijaše, Kô san mu se sve činjaše: Živ on svoje dat oruže!

Tako i ja druga moga Nemam ovde milenoga, Tako ja ću uvenuti, Ostaljena poginuti. Ali šta je to u gušti, Šta ovamo tako šušti, Bože mili, Bože dragi! Evo, evo, evo dragi!!

Itd. do 30 redi. On gleda sve, i opominje se utopljenoga Arse (Putnika) itd. Ovako zatim zbori: Ovamo meni ruke dajte, I zbogom jako mi ostajte.

pesmu uz vrulu izvija, Da travica stadu bolje prija: Sve veselo, svako tera svoje, Srce moje, ta de li je tvoje?... Ovamo vas, srbinjske deklice! Vi ste nebu srbinjskom zvezdice; Amo i vi, moja braćo mlada!

Ko te mladu dognao ovamo Gde živuju divlje zverke samo? Kaži bratu, ako si devojka I ljucka te odojila dojka; Kaži bratu, ol' devojka bila,

Al' kad vide da zalud gledaše, Već za njega zapitati ćaše; Al' eto ti ovamo Milenka I on vodi pretila zelenka, Za njim krače ljuba verenica Kao krpa bleda nesretnica.

“... Vri mu glava, a mozak se kreće, Čini mu se, ni đavo ga neće... Posle boja što vojske ostalo Sve ovamo u grad se nagnalo; Grada brane kule i zidovi I još oni duboki jarkovi.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Opet ćemo mi ovamo doći, ima kad. Nogu pred nogu, naniže, po mjesečini! Kako je drag i pun svaki korak povratka. I kako sve više raste,

Glavno je da ti svom đedu griješ leđa. KONjSKA IKONA Nesigurna umjetnička sreća, drž ovamo—drž onamo, nabaci jednog dana slikara bradonju i u sela pod planinom Grmečom.

Ama, zar neko iz poštene stare Ćopića kuće ima obraza da javno i otvoreno, pjesmom, pominje tamo nekakvu čupoglavicu, a ovamo ima pored sebe živu-zdravu svoju vjenčanu ženu? To se, glasno, nije čulo otkad su Ćopići na ognjištu vatru propirili.

Jedini stric Nidžo gleda kobilicu poprijeko i gunđa uoči svakog pazarnog dana: — Heh, porez neplaćen, a ovamo se oko kuće utrkuju dokona ždrebad. Vala ću jednom ...

— Još i ti? — tolkuje u sebi vječito oprezan skitač. — Znači, bratac, da to ja nisam dobro došao, a ovamo se, kao tobož, macanu prigovara. E, Brko, Brko, poljubi me u ...

— Ti se, Nidžo, pritrpi, sjedi gdje si tu si, a ovamo štokakvi: noge poda se, štap u drage šake pa raspali kuda ga oči vode.

— Vidider kuje, nada se gostu, a ovamo, tobož, plete cura, vrag joj opleo štrik oko vrata! — gunđa pridošlica i još s druma zaslađeno prozuji: — Dobro ti

— Ama ljudi, kako ću ja sročiti pjesmu po vašoj volji kad je taj grešni Petar Došen ovamo s moje strane, siroma kao i ja, a vi i ti tamo poreznici ...vi ste nešto sasvim . . . — Ona druga strana, a?

— Hm, ugarak. I ti bi sad s ugarkom tamo pod me ...medresu, a? Ej, teško meni. Hajd ovamo u ćošak, da ti pokažem kako se kreše šibica.

odšepesa iza zgradice i dere se u pravcu potoka, odakle se čuju prakljače perilja: — Đurajica, đavoli te derali, ovamo dolazi! Ma pokazaću ja vama ko je „Car Dušan“.

E, samo da nije dolje one crne koke koja je uperila ovamo onaj svoj gvozdeni kljun. — Neka, Sajo, neka, i njoj ćemo mi zavrnuti šiju, pritrpi se malo ...

Naročito su majke uporne, neustrašive i zaslijepljene. Oko artiljerca Marka Medića, koji je, nekim čudom, ovamo dospio iz čuvene Šeste ličke divizije, nadovezala se nekakva stara nena, muslimanka. Propituje se za sina.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Nema žene koja je ovamo došla a da nije opevana papreno! A i ti. Ko zna šta bi i tebi ispevali. HASANAGA: Meni? Volo bi baš da vidim ko

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

A ovamo? Oh, da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti?! Nisam te smatrao za

— upita se ti i brzo rukom dohvati košulju na grudima. — Ja te zovem — rekoh jače i iziđoh iz granja. — Dođi ovamo. Ti brzo ostavi rad i trčeći, kršeći se, njihajući levo, desno, prsa, zabacujući laktove, dođe i htede proći pored

— Radiš li? — oslovi je. Zatim skinu motiku s ramena, zabi je u zemlju, ostavi fenjer i sede na među. — Hodi ovamo, gazda Stojane. — Okrenu se on onome koji iđaše za njim. — Hodi, sedi malo. — Sad, sad! — ču se.

(Ma da je znala.) Što je ne ostavlja već jednom? A da kaže mužu — ne sme. Jer, kakav joj je muž, i krv bi potekla... A ovamo opet s njime se viđa; govore, on joj dolazi, i muž joj ne zna zašta je sve to... kud će joj duša i telo na onom svetu?..

Rade, utrkuju se, dirkaju jedno drugo, pa se sporečkaju i, tobož rasrđeni, odmiču se. Ćute oboje. A ovamo gledaju se krišom ispod oka, a oko usta im igra prkosan osmeh.

Nije mogla da se brani. Jer ako me odgurne rukama, pustiće kofu koja će natrag u bunar pasti i razbiti se; a ovamo sam je ja grlio sve više i više... Ona je klecala. Htela je sve da pusti i padne. — Pusti me! — molila me.

I otud je gledala ovamo u oro, ali tako gledala kao da ni u koga ne gleda. To je jedilo momke. Naročito Mladena, crvena, visoka momka iz njene

To je jedilo momke. Naročito Mladena, crvena, visoka momka iz njene mahale, koji je čak ovamo došao radi nje i ubi se vodeći kolo i dajući bakšiša Ciganima.

Svirači sviraju, oro se već raširilo i počelo da dopire čak ovamo, do nas, a on nikako da digne ruku s njenih, i da se odvoji i ode. Nuška se jedva oslobodi. — Hajdemo!

Na amvonu, okrenut leđima ovamo, k nama, stoji đakon sa uzdignutom desnom rukom, glavom uprtom više dveri i čita, — ne, nego peva na sav glas

— Žalim srmali jelek, Žalim srmali jelek! — Ovamo, bre! — odjednom se ču ispred naše kapije. Majka skoči. Suza joj se skotrlja.

— Ovamo, — govori im on i pokazuje na našu kuću. — I u ovoj se kući pesma poje. Za majku ne znam kako je izašla preda nj u kujn

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

dohvati po vratu te mu odsiječe glavu, a div pane u grad unutra; onda on reče: — E sad hajte po jedan redom da vas ja ovamo spustim.

Onda mu žena odgovori: — Boga ti, što te pitam da mi pravo kažeš: bi li ti štogođ mojoj braći da sad koji od njih ovamo dođe? A zmajski car odgovori: — Onog najstarijeg i srednjeg bi zaklao pa ih pekao, a najmlađem ne bih ništa.

Jednom najstariji sin pođe u lov, pa kako iziđe iza grada, skoči zec iza grma a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa dočeka careva

Onda pođe srednji sin u lov, pa kako iziđe iza grada, a zec skoči iza grma a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo a to ne bio zec nego aždaja, pa ga dočeka te

Kako iziđe iza grada, opet skoči zec iza grma, a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu. A carev sin ne htede ići za njim, nego pođe da traži drugoga lova govoreći u

Zašto to ne zaroniš? Zmaj mu odgovori: — E, moj šura, ne mogu ti od sramote ni kazati šta je to. Ima ovamo jedan zmajevski car, pa s nama često ima rat, i sad skoro imamo rok da se udarimo; pa kad se god pobijemo, svu nas

Ona mu onda reče: — Došla su tri momka da traže rada. On joj reče: — Hajde ih dovedi ovamo. Odmah ona ode njima, pa im reče: — Hajdete sa mnom, zove vas kralj. Oni odmah pođoše i uljegoše pred kralja.

— Svijetli kralju, — reče Grbo — meni je svedno mrijet mi tamo mrijet mi ovamo, pa sam volio ovde da umrem nego tamo. Potom ga kralj odvede u jednu sobu i zatvori.

Opet poče kralj vikat: — Otvaraj, jer sam gotov umrijet! — Nećeš, đavole, ovamo više! — reče Grbo. — A da nijesi ti Grbo? — pita kralj. — Jesam, — odgovori Grbo.

Rob mu odgovori: — Bi ti znao naći i dovesti kćer ovamo, samo da mi se ovoga teškoga gvožđa oprostiti. Car Petar zapovedi da gvožđe sa osuđenika skinu, pa mu onda dade

Meni drugo ne treba ništa. — Pa pođe da ide. Onda ga car vrati natrag govoreći mu: — Stani! Hodi ovamo, kad baš to hoćeš. Zini. Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: — Sada ti pljuni meni u usta.

Dok su se oni tako vijali ovamo onamo, careva kći bila izišla pred dvor pa ih gledala, a golub ujedanput strelimke devojci na ruku, pa joj se pretvori

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MAGA: E bože, braco, pa zašto ne bi kojiput i dete poljuljali? Mi sirote po vas dan klancamo, čas ovamo, čas onamo, eto, spado s nogu. 7. LEPOSAVA, PREĐAŠNjI LEPOSAVA: Strina, plače vam dete. MAGA: Eto sad ću.

DOKTOR: Kažem ti da nije belilo nego crnilo. MANOJLO: Da nisu to Arapi? DOKTOR: I Arapi ovamo dođu. MANOJLO: Pa Arapi nisu nabojadisani; nego im je takva fela.

PUTNIK: To su same nemačke reči. DOKTOR: Ništa zato, opet ne dišem duhom nemačkim, kao Srblji koji su iz one strane ovamo prešli. Pređe nego što bi od toga odstupio, volio bi biti jezičnik, ili suncozvezdo-vatro-ljudo itd. počitatelj.

Ja se uzdam u Vaše milostivo i dobro srce, i dolazim Vas moliti da pišete ovamo, da je to pogreška Vašega pereta i da me od stida izbavite.“ DOKTOR: Nema od toga ništa.

POZORIJE 9. (DOKTOR, PREĐAŠNjI) DOKTOR: Zar vi ne čujete kad ja vičem, jelte, ili vas ovi truju? Ovamo se vucite! MANOJLO (tajno Isajlu): Idi, Isajlo! DOKTOR: Jeste li ogluvili?

? PUTNIK: doktor će se ispraviti. DOKTOR: Ne, ja moram ovu sujetu odbaciti. Šta prinosi potpisivati se dr i dr, a ovamo pogreške praviti, koje se i đacima ne mogu kroz prste gledati.

PIJADA: Ja sam se rodila u Pancevu. Moja tetka nikako mi nije dala mira, nego da dodzem ovamo. STANIJA: Lepo devojče, škoda što ti je pokvaren jezik. PIJADA: Kako pokvaren?

LjUBA (smeje se): Ta to nije vrelo, majka, nego je od leda. STANIJA: Aratos ti Beograda i kad dojdo ovamo! LjUBA: Ne boj se, majka, to je vrlo dobro. Uzmi samo. STANIJA: Neka jede ko oće, ja ću da idem, kad me tako mučiš.

Devojka sama s momkom! Kuku majci, da čuju ljudi u mom vilajetu, da te pljuju! LjUBA: Zato dolaze ljudi iz tvog vilajeta ovamo, a mi tamo ne idemo. STANIJA: I ne treba da dojdete. Što ćete tamo, da trujete svet, da donesete bezobrazluk.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Ja ženski rod onako isto počitujem kao što ij najprilježniji Epikura đak počituje; i od osam godina ovamo, to jest otkad sam namislio ženiti se, nisam milije sentencije našao od one iz Šilera: Čestvujmo žene, te predu i

SULTANA (đipi): Šta? SRETA (zamahne kaišom Sultana sedne): Nije ti sramota; oćeš da budeš milostiva gospođa, a ovamo se crniš kao Ciganka... A gle, mal nisam zaboravio. Pelo, danas cej daje bal.

Vuci se brže, da ne dangubim. SULTANA (otvori vrata, pak prestupivši prag). Orjatine, sam me đavo morao ovamo dovesti. Sav se u ćiriš pretvorio dabogda, koliko si me mučio! (Tresne vrati i spolja zabravi.) SRETA: Šta?

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Čovek skoro poveruje da su strašno rasprodate, da ih očekuje najfantastičniji provod, mislim, da ih čeka ko zna ko, a ovamo — truba, gluvarenje bez kraja i početka!

njih, sa onim svojim bečenjem i otezanjem slogova, fol-ležernošću i svačim, da ih nikada neće dostići u otmenosti, a ovamo — sistem HELP!

kao da su profe na fakultetu, one skupe parfeme, pročitane knjige, uopšte stil zemlje iz koje je takva moda stigla ovamo, na kraj sveta; one će jadnice samo da se upišu u neku vrstu modnih emigranata, pa će tako uobraziti kako su iznad

Bogami! Kad ih čovek posmatra sa strane, učini mu se da su to sve sami goli košarkaši! A ovamo — kloparoši žvakaćih guma! Trube! Mame ih oblače za školu.

Sve, kao, blagonaklono i ti sistemi, a ovamo, načisto se tope od sreće što nisu kao mi— mislim, šašavi! E, to najviše i pogađa maman.

Svakih deset minuta, kaže, dolazi ovamo u kupatilo i zapisuje ono što čuje. Zamislite, to će verovatno biti prva doktorska teza napisana na klozetskoj šolji!

Po radnjama — ludnica! Svi kukaju kako nemaju love, te kako ćemo, te šta ćemo, a ovamo one šljašteće novogodišnje haljine sa hipercinima idu kao da se džabe dele. Otimačina!

Kao, svi smo, za ime Boga, svetski ljudi, pa tako, svraćamo ležerno oko ponoći, a ovamo, kad ti njima ufuraš u gajbu, bez pet prethodnih najava telefonom, sve te nekako đanišu kao da si malo pošandrcala, i

Ali, da vidite, odjedanput, uoči. Nove godine, to ti sve postaje preko noći ležerno a ovamo, u stvari, krepavaju od straha da ostanu sami, jer misle da će se bogzna šta dogoditi bez njih. Haug!

Hoću da kažem, sve je kao svetski, sve kao ležerno, baš kao na filmu, a ovamo, momak koji te doveo na doček ne izilazi iz mračne komore dok vam srčane pretkomore udaraju i, udaraju, kao pokvarena

Najviše mu se bio popeo na glavu onaj tv-komentator što vas stalno gleda kao da ima nešto da kaže, a ovamo truba. E, njega nikako nije mogao da smisli, što jes, jes!

“ — a ovamo, kao, fol, osuđuje i u istom pismu moli da još malčice ostane dok mu deca ne posvršavaju tamošnje škole, a u Švedskoj —

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Oće skoro da me izda zanat. MITA (stupi lagano i udari ga po ramenu): Aleksa! ALEKSA: Oho, Mita! Kakav tebe vetar ovamo dotera? MITA: Zar ti ne znaš da je prijateljstvo dva tjela i jedna duša. ALEKSA: Pravo!

MITA: A, vrlo srećni! Marija je ovde. ALEKSA: Šta, Marija? Odkud nju đavo ovamo donese? MITA: A znam ja. ALEKSA: Ej, ubio je bog, sad će mi sav posao pokvariti.

(Rastavi ú.) ALEKSA: Gospodična, ovo je sozakljatije protiv mene; oni su se dogovorili. BATIĆ: Šta dogovorili? Ovamo u policiju! (Povuče ga.) JELICA: Ne dajte, tatice, oteše mi barona!

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

“ U gustoj česti u času tom škljocara stara grunu ko grom, nad morem lišća diže se dim. „Mačak je blizu, ovamo s njim“ – trže se Pijetlić i diže viku iz torbe stare: „O, kukuriku!

Smije se baka vedra ko dan, ostavi oblak, i skoči van. „Unuče dragi, sila si, znaj! Ovamo brzo, ruku mi daj!“ Trže se Mjesec, bake se plaši, sada će misli, početi boj, pa brzim skokom niz nebo praši, a

svom, a usred gore, u istom trenu, Brkonja div se iz sna prenu i poče strašan lom: „Na noge, divi, drugovi smrti, ovamo gvozden bat! U mlinu starom ko bude sada, nije mu druge, glava mu pada, kuca mu zadnji sat!

! Ovamo kolac, ovamo prut, ovamo pušku, strašno sam ljut!“ „Bežimo, Žućo, batina evo! — povika mačak frčući brkom.

! Ovamo kolac, ovamo prut, ovamo pušku, strašno sam ljut!“ „Bežimo, Žućo, batina evo! — povika mačak frčući brkom.

! Ovamo kolac, ovamo prut, ovamo pušku, strašno sam ljut!“ „Bežimo, Žućo, batina evo! — povika mačak frčući brkom.

A divlja svinja, opasne ćudi, rije i grokće, spremna za borbu: „Ovamo ručak, zlikovče Savo, pocepaću te ko masnu torbu!

“ „Vraćaj nam pesme, priče i bajke!“ — čuješ iz noći crne — Davida Štrpca, Velikog Jožu, Bakonju fratra Brne. Ovamo pesme s cvećem i travom, jer si platio glavom!

Je li prošlo miholjdansko slavlje? A ti, mama, kako si sa zdravljem? Je l' već vrijeme da orahe tresu? Toga nema ovamo u gradu. Ostavi mi bar dvije pregršti, dobro sakrij, da me ne pokradu.

O Bihaću da ti nešto pričam? Ne vidiš ga od silnih dućana. Ljudi vrve tamo i ovamo, smutila me gužva neprestana. Niko nema goveda ni ovce, nit šta rade, samo broje novce.

da dišeš, za svaku je strogo određeno šta ćeš u njoj do kraja da pišeš: ovdje brojke, po lejama uskim, tamo srpski, ovamo francuski.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— A kada se venčate, nećete ni vi više dolaziti, Sagrera, ovamo? — Neće ni ona više. — Herera, Herera, Sagrera, potrčite za čas, tetka se ljuti, — začu se iz pomrčine. — Oe, Herera!

I on je to znao. Sigurno da je znao. I uplašio se. Rekao je: Zašto ste me doveli ovamo? Hajdemo! Bio je lud. Bojao se da mislim da je demon. A ja sam se ogromno, ogromno radovao što ga takvog vidim.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Maloumni i drski, a ovamo prepodobnog lika, nasred se grada deru kao apostoli. Zašto od naše radosne vere prave nešto tmurno i strogo,

Neko udara na vrata, ne baš na vrata moje sobe u Karejskom konaku, niti na vrata terase kojom se dolazi ovamo, ali neko svu noć lupa u vrata, bije po drvenim pločama.

i mnogo puta mi podvališe ugovarači dok sam zaneto čitao zabranjene knjige ko hoće sa mnom neka digne ruku pređite ovamo još nije kasno!

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

) ADVOKAT: Kakvi su vam to gosti? DANICA: Pa porodica pokojnikova; svratili, po običaju, sa parastosa svi ovamo. Preporučili ste nam, tetki i meni, da budemo prema njima predusretljivi i ljubazni.

MIĆA: I zauzeli sobe? SARKA: Zauzeli, nego! Eto, tu su, u toj sobi, Agaton i Simka. Ovde sam ja. MIĆA: A ovamo? SARKA: Tamo je Tanasije sa Vidom. MIĆA: A Proka? SARKA: On je tamo, iz dvorišta, a Trifun u onoj maloj sobi gore.

stalno izvirivao kroz staklena vrata ne bi li spazio danicu): Nije potrebno da ide prijatelj Agaton, evo ga advokat ide ovamo! SVI (iznenađeno): Ide? MIĆA: Da, ide s njom. GINA: Je l' s tetkom? MIĆA: Nije s tetkom, nego s onom?

SARKA: A što pa kao mi? GINA: Metnuli ste crninu na sebe samo zbog testamenta, a ovamo nijedan ni suzu ne pusti. SIMKA: Znamo mi, Gino, pošto je litar tvojih suza. GINA: Iju! E, jesi čula!

Ne bih hteo da ona pomisli još... AGATON: Dobro, neka tako bude! Idi, Simka, zovi devojku. Reci joj da dođe ovamo, al' nemoj joj o toj stvari ništa govoriti; to ću već ja. SIMKA (ode).

AGATON: Čovek ne zna šta ga čeka u životu. POJAVA VII SIMKA, DANICA, PREĐAŠNjI AGATON: 'Odi ovamo, dete, treba da progovorimo sa gospodinom advokatom.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

A onaj ne prestaje. — Posluga četvrtog topa, brže ovamo — začu se glas nekog poslužioca sa trećeg topa. Potrčasmo jedan za drugim kroz saobraćajnicu...

Jer ovo je naše domaće blato koje mi gazimo još od cara Lazara. A tek kako je njima, koji dolaze ovamo sa bečke kaldrme. Razdanilo se kada smo krenuli u jednu oranicu.

I prva misao je bila: živ sam, živ... — Brže, dajte ga ovamo — vikao je nekome Trailo. — Puni odmah! Tempirači dovukoše Jankulja, koji je stenjao i škripao zubima od bola.

— komandir mahnu glavom i zapali cigaretu u pola ručka. — Uto viknu ona „kapela“: „Mile, hodi ovamo“ — te onaj amza iziđe. — Je li, sunce ti tvoje, pa zar tako?!... Zar s konja na magarca!...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Tek tada opazi čobane, koji ga pažljivo posmatrahu. On podiže glavu i mahnu rukom na njih: — Ej, more... odite ovamo! Deca se zgledaše; poneko se zasmeja glasno, zaklonivši glavu za leđa drugareva. — Ima li koji đak među vama? — Eve.

— Ima li koji đak među vama? — Eve... ovaj, pružiše deca prst na jednoga. — Odi, đače, ovamo; odi, ja sam učitelj. Deca se začudiše.

— Prirez nije bio pokupljen, dopuni ga Bogosav. Znate, muka je sa tim prirezom: svet nema a ovamo treba. Tako će biti i s vašom kvartirinom.

tamo hej, gde se savija svod nebesni, vidite, u gustoj magli dugačke planinske vence... od tih venaca dižu se bliže ovamo sniska brda i humovi. Pod njima teče moja šumna Morava... — A, vi ste Moravac?

»Čudnovata je, baš!... premišlja Gojko deseti put jednu istu misao. — Ovamo sedi sa njim celo jutro, smeje se, šali se i sve onako... što ne valja. Ostavila decu samu...

Kako sam ja ! A ona jok... nego sa njim tamo amo, pa celo jutro. I šta su imali toliko da govore? — Ludorije !... A ovamo sad gledaj je! ide kao ubijena... i odmah sam poznao da joj nije bilo po volji. I Stojan tako veli.

nama su predavali, poče ona zbunjeno: priprema traje najmanje mesec do... — Ha, metodika... prekide je učitelj. E bogme ovamo ćete morati mnogo što šta protiv metodike, jer i naša vrhovna uprava radi većinom protiv metodike, pa moramo i mi.

Čim sam čuo sinoć... o koječemu, odmah sam rešio da moram ići ovamo, da se obavestim sa vama i da se izvinim... Ljubica raširila oči, gleda i ne razume šta ovo on govori.

Gojka ne sme vređati, jer je upravitelj — može ga odjuriti; Ljubicu još gore... uz nju je pisar. A ovamo Gojko mu jednako izdaje nekakve oštre poruke za Ljubicu, pa stane na vrata i sluša hoće li čiča onako isto oštro

Ali je ona već navikla da ugušuje misli o tome. — Kaži gospodinu nek iziđe u hodnik, ili nek dođe ovamo, reče ona tihim glasom. Malo postaja, pa uđe Gojko u razred.

Drhće i čeka dan, dva... Treći dan dolaze tri čoveka u srez, javljaju se kapetanu. Komisija! Dajte ovamo Petra pisara.. On se već sav ohladio. Daj ključeve!... Zapečate kasu, pa daj račune...

posle već bude osuđen na robiju i tako... jest, tamo umre... A ja oko Ljubice... tamo-ovamo, dok se venčamo... Posle već dobijemo bolje mesto, neko lepo usamljeno selo, gde niko ne dolazi, pa«...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Domani se zavičaju, Tu ćeš naći mnogo brata! Pozdravi ih, o Jovane! Kaži tamo za ovamo, Bješe zora procvjetala, Zle godine nastupile, Cvijet momci crnogorski, Ostraguše pobaciše, Po sv’jetu se

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Kuća — pijaca, pranje — peglanje, kuvanje — šivenje! To mi je ceo život s tobom! A ovamo si mi obećavo i Carigrad! SIMKA (izlazi u dvorište sa prekrivenim poslužavnikom): Gino, mogu li kod tebe da sklonim

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Rumen i zlato boja ne dopiru kroz prašne prozore nikud. Ali dolazite, dolazite ovamo, da im vidite gvožđe i beton. I pozorišta. Još uvek su oni najbliži grčkoj pozorišnoj gomili. Ne šegači se ovde niko.

Mi bismo mogli bar jedno: da naši ministri na raspoloženju, svake nedelje jedanput, šalju svoje izveštaje ovamo; dalje, da im damo još nekoliko ordena; a, ako treba, mogao bi se i predsednik njinog novinarskog udruženja izabrati u

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

I talasi su je nosili, vitlali i bacali ovamo, onamo; ali lađica, kao nekim čudom, izdrža sve nepogode, dok je, posle duga lutanja, more ne izbaci na kamenitu, pustu

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

a ova ti njoj: hm! te u naokolo, dok se jednoj nije dosadilo, te podvikne: »šta mucate, brate moj, bardak ovamo!« Jedna vikne: nije u mene, druga, treća, sve tako.

A kud će on sad ? Kad li će mama doći... ili možda neće više ni doći ovamo, nego će sad njega odvesti k njoj. Ali kako će onda tata?... Kako to... da ne budu svi zajedno jednako?...

neki se đonovi jako vuku preko kamena, pa se čuje samo čepanje prstiju, šušti I bruji ona množina sama sobom, a mi se ovamo u oltaru ustumarali, pa se samo ćuškamo ramenima i grabimo mesto pred ogledalom.

Tom prilikom se svi žale mojoj ženi, kako im se ne mili svoja kuća, kako ih sve nešto vuče ovamo... Istina, i teško im je, nije vajde.

Opet vrisak, smeh i neko potmulo gunđanje. To se, bez sumnje, javlja iguman nemilim gostima. — Hej, vina ovamo! — Kaluđeru, kolji jaganjce! — Svirajte, cigani! — Zdravo, družino! — Ura!!...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

DANICA PAVKA (dolazi iz desnih vrata, pa kad vidi da nikog nema u sobi, odlazi vratima u dnu, napolje): 'Odi ovamo! Čuješ li, ovamo kad ti kažem! DANICA (ulazi). PAVKA: Ti opet? Jesam li ti hiljadu puta kazala: neću da te vidim tamo!

Čuješ li, ovamo kad ti kažem! DANICA (ulazi). PAVKA: Ti opet? Jesam li ti hiljadu puta kazala: neću da te vidim tamo!

Poslao kalfa Joca. JEVREM (čita, primičući i odmičući kesu od očiju): 'Odi ovamo, ti imaš bolje oči. Je li ovo „F”? ŠEGRT (gleda duže): Može, gazda, a može da bude i „R”, a može i „K”.

JEVREM: More, drugom ti taj kurs, nemoj meni! Bajagi nisi mogao u čaršiji da se pripitaš, nego potegao ovamo da me nađeš, kao da ja svaki dan samo napoleone prevrćem preko ruke. Nego, ako si došao za neki posao, a ti govori!

(Ode.) XI JEVREM, PAVKA PAVKA (dolazi zdesna): Slušaj, Jevreme, vidim ide preko pijace gospa Marina, izvesno će ovamo. JEVREM: Pa neka dođe.

'Ajde, reci mi? Ako treba da se rasturi kakav lažan glas po varoši, daj ovamo Sretu; ako treba da se pokvari kakav politički zbor, daj ovamo Sretu; ako treba da se falsifikuju izborni spiskovi,

Ako treba da se rasturi kakav lažan glas po varoši, daj ovamo Sretu; ako treba da se pokvari kakav politički zbor, daj ovamo Sretu; ako treba da se falsifikuju izborni spiskovi, daj ovamo Sretu; ako treba žalba na izbore, daj opet Sretu.

ako treba da se pokvari kakav politički zbor, daj ovamo Sretu; ako treba da se falsifikuju izborni spiskovi, daj ovamo Sretu; ako treba žalba na izbore, daj opet Sretu.

XXIII DANICA, MLADEN, PREĐAŠNjI DANICA (nailazi na vrata, za njom Mladen). PAVKA: 'Ajd' ovamo, pa poljubi ocu ruku! (Danica ljubi ruku Jevremu.

PAVKA: 'Ajd' ovamo, pa poljubi ocu ruku! (Danica ljubi ruku Jevremu.) MARINA (iz zadnjih vrata, za njom Ivković): 'Ajde ovamo, pa poljubi majci ruku. JEVREM (uplašio se, zbunio, trza ruku koju je Ivković prišao da poljubi): Ama, čekajte, brate!

SPIRINICA: Pa neka mu ona kljuca svaki dan. Znaš kako je kad žena za nešto zapne! SPIRA: Znam! PAVKA: Ama 'ajde ovamo u sobu, da sednemo. Imam vazdan da vam kazujem. SPIRINICA: 'Ajde. (Odlaze svi u desnu sobu.

dolazio je pop Vidoje. SEKULIĆ: Dobro, dobro, pope, obrijaću ja tebe, ako bog da. Hoće opoziciju, a ovamo preskače udovičke plotove! JEVREM: Jest, kod one Angeline. SEKULIĆ: Pa onda? MLADEN: Pa onda...

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

ili upućivao protivnika da ih pročita; ili se čudio gluposti protivnikovoj, koji misli da nešto zna i razmeće se, a ovamo ne zna ni šta je pisano o toj stvari (u njegovim dopisima)!

— veli Sreta i izvuče rukopis. — Tu se, vi’š, isprućio kol’ki je dug. — Što reče? — ’Ajd’ ovamo sa mnom. I Sreta uze ćir-Đorđa nastranu, pa odoše u mutvak, odakle isteraše dremljivoga i gluvoga aščiju Leftera,

— zapita Sreta gledajući oštro u Provira. — Ko te je poslao ovamo? A? — A ko će da me pošlje?! — došao sam sâm. — Molim vas, braćo i građani, veli Sreta, da prethodno rešimo nešto.

Kaže im i protumači golem i zamašan značaj toga događaja; uzroke i ogromne posledice njegove i tamo u Americi a i ovamo u ovoj izanđaloj Evropi. Zatim zamoli Miću neka on to sve lepo ispriča seljacima onako kako lepše ume i zna.

I tako oni skočiše na nj! — reče Mića i prevuče šakom preko brkova. Te ’oće biti, te neće biti; te ovamo, te onamo; te povuci i potegni — ele ti bogme oni njega lepo zarobe.

! — reče ćir Đorđe skoro kroz plač. — Ne treba to tebi ništa! Ti samo mene slušaj, pa ih izvaljaj ovamo! — reče Sreta. — A ti znaš kako je prošao stari čiča Milisav; a ja i ’nako nemam druga posla!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

„Nisam, mame mi”, kaže frajer. „Je li, mame ti?” „Ovamo-de, u haustor, da te naučim pameti!” Ostrvio se Miladin, pa bije I krive i prave, i jače i slabije...

Na jednoj strani Srbija koja muca i bunca, Na drugoj on, čistunac, čistiji od jarkog sunca; Ovamo, hiljade profesora, pisaca i novinara Koji na lepotu izraza ne daju pet dinara, Brbljivih neznalica, čije je geslo:

Naizmenično parnim i neparnim, Pazeći da se ne prevarim. Sedmom, pa trećom, pa onda petom, Ovamo prstima, onamo petom. Sve brinući kojom ću i kada ću: Bože, strašnu mi dade zadaću! Stotinu nogu!

Dok duša pliva kroz nadahnuće, Majčin glas prekida njena stremljenja: „Ovamo, dok je jelo jošte vruće! Za sto! Večera čeka spremljena! O da, grdne nepodudarnosti Između maštanja i stvarnosti!

Rakić, Milan - PESME

Zašto I tebi godi praznih reči praska? O kad je tako, ti ovamo, mašto! Rečima finim kao vaza saska Pokazaću ti ja kako se laska! Dosta, za ljubav večitoga Hrista!

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

VOJVODA MILIJA Otišli su na stanak Turcima da nekakvo roblje mijenjaju; ema sam im poslâ poklisara: tek se vrate, da ovamo idu, da hitaju da ne dangubimo, e ovome već trajanja nije. DOĐOŠE I OZRINIĆI.

Objesio pušku o ramenu, pa čepuka, tamo i ovamo, po poljani kao svi ostali; a odovud neki od našijeh, umimogred, pokraj odže mini i tisni mu od lakta rožinu njegovojzi

), pa je nose proz gradske ulice usred podne tamo i ovamo. Ne boje se česti ni poštenju, tek da steku da se kami rane. KNEZ JANKO Bjehu li im kakve kuće, Draško?

Na čudo smo i na jade bili razdvajući da se ne iskolje. Jedva smo ih ovamo savili, eda kako vi to pretečete. VUK MIĆUNOVIĆ Čudne stoke, Bog ih posjekao, oko šta se imalo poklati!

BABA (drhtećim glasom kažuje) Kad se spravljah iz Bara ovamo, dok evo ti jednoga kavaza đê od paše za mene došao; povedi me na Skadar veziru.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Za sve vreme dok bi on putovao po Turskoj, po trgovini, a obično bi se celog leta tamo bavio — on bi se ovamo po rodbini jednako pominjao i njime se zastrašivalo.

bili zatvoreni sa sviračima, koje nameste u drugu sobu, da ne bi mogli gledati šta oni rade, po nekoliko dana dopirao ovamo u varoš pucanj pušaka i videlo se bacanje raketli.

se znalo da, kad slučajno, i u najmanjem kakvom opštem poslu, ne bi ko od njih bio izabran, da bi se ta nepažnja primila ovamo od njih ne sa ogorčenošću nego s uvređenom ravnodušnošću: „Pa zna se da se nema kome učiniti ni pomagati.

I ona, kada ostarela, nikada ovamo više nije dolazila. Jedino bi došla na „pročku,“ uoči velikog posta, kada bi po običaju cela porodica morala da dođe i

ovi drugi, koji su, pored bogastva, isto tako bili školovani i naučeni kao i on sam i koji su u poslednje vreme počeli ovamo da dolaze i da bivaju postavljani za medžlise i za sudove. Oni ga prizivali k sebi, družili se s njime.

Sa Turcima i begovima i on prebegao, i tamo u Turskoj počeo da se bavi, tobož trgujući s njima. Retko bi otuda ovamo prelazio. I što je Sofka bivala veća, on je sve ređe dolazno; u godini dana jedan put i to obično noću.

sinova i snaha, gde je bila kao neki starešina, jer joj muž umro, ali, čim bi došla subota ili kakav praznik, odmah bi ovamo do njih dolazila, uvek donoseći po nešto a najviše brašna, masla i sira, od čega bi posle Sofki i materi po nekoliko

Međutim sve to nije trebalo. Odavna je Sofka za sve to znala: a zašta otac jednako tamo sedi u Turskoj; zašto ovamo k njima sve ređe i ređe dolazi, tako da ga je počela da pamti i da ga se seća samo po tim njegovim noćnim dolascima, u

pogleda muških sva krv u glavu penjala, noge joj za zemlju kao prikovane ostajale i kada je osećala da ako bi taj muški ovamo k njoj prišao, da se ona od obamrlosti ne bi mogla maknuti, još manje mu se odupreti, odbraniti od njega, — pa već tada,

gledala kako je od njih, radosnih, što su tako lepe, što tako začuđavaju, uvek bila po neka na kapiji, kako uvek otuda ovamo na ulicu istrčavaju, da sigurno koga bole vide ili se tome bolje pokažu, da su tu, na kapiji, i da ga čekaju.

Samo što pokatkad mati ode u rodbinu, pa i to brzo, još istoga dana da se vrati. I to ne zato što bi ovamo, kod kuće, Sofka bila sama i zbog toga ona imala, kao ostale matere za svoje kćeri, kad ostanu tako same, da se boji

svim tim, kao da nije na zemlji, sve jasnije, izdvojenije, sva zanosnije, silnije bivalo, da bi ona, dolazeći iz bašte ovamo kući, od razdraganosti i sreće čisto ruke više sebe dizala i u malo na sav glas ne pevala. Ali to nije smela.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Ćeklić se diže, pa mnijući da je ono ždrijebe iz jaja se izleglo, stane ga vabiti: pšjo malo, pšjo malo, ovamo ti je majka!... Zec, kao zec, ni strva mu niđe...

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Pođe da traži čele. Dokle on vrlja onamo ovamo, dotle onaj kod „košnica“, koje stoje onako kao i prvi put i zuje, sedi i mesi od blata kolačiće, ili čupka travu ili

Sva zemlja neka drhće od straha moga! (lupi nogom o zemlju). GAŠPAR: Nas je, care, zvezda ovamo dovela, i poznali smo da se rodio car nad carevima.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

“ dijete pomisli u sebi: Već se sad nema kuda, pa reče: „Ajde de! počni ti.“ Onda ćoso počne koješta lagati, ovamo, onamo, a kad se već izlaže i umori, onda mu dijete reče: „E moj ćoso!

“ Onda Turčin: „Drži mi more konja, drži mi konja.“ — Ero uzme konja, a Turčin uz brdo za vodeničarom, ovamo, onamo po bukviku. Kad ga već stigne i uvati, a on: „Kamo, kurvo!

Međedović se poplaši da ga | ne proguta, te po ustima ovamo onamo dok srećom nađe jedan krnjav zub, te se u njemu ustavi i prićuti.

U tom se još na veću našu nesreću smrkne sa svijem, i tako tumarajući ovamo onamo, dok jedan od nas srećom nabasa na jednu pećinu i poviče: „„Ovamote braćo! Evo suhote!

meni drugo ne treba ništa.” Pa pođe da ide. Onda ga car vrati natrag govoreći mu: „Stani! hodi ovamo, kad baš to hoćeš. Zini.” Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: „Sada ti pljuni meni u usta.

Za što to ne zaroniš?” Zmaj mu odgovori: „E moj šura, ne mogu ti od sramote ni kazati šta je to. Ima ovamo jedan zmajevski car, pa s nama često ima rat, i sad skoro imamo rok da se udarimo; pa kad se god pobijemo, svu nas

Dok su se oni tako vijali ovamo onamo, careva kći bila izišla pred dvor pa ih gledala, a golub u jedan put strelimke devojci na ruku, pa joj se

” Domaćin na to odgovori: „Brate, ako imaš taku zverku, daj je ovamo, ja ću ti napuniti galiju samoga srebra i zlata, samo ako je istina što kažeš.

kome Bog tome i svi sveti; hodi ovamo evo tvoga blaga.” Pa mu da sve što je god doneo na galiji, i da mu kćer svoju te se oženi njome. 8. AŽDAJA I CAREV SIN.

Jednom najstariji sin pođe u lov, pa kako iziđe iza grada, skoči zec iza grma a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec, nego aždaja, pa dočeka careva

Onda pođe srednji sin u lov, pa kako iziđe iza grada, a zec skoči iza grma a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa ga dočeka te

Kako iziđe iza grada, opet skoči zec iza grma a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu. A carev Sin ne htedne ići za njim, nego pođe da traži drugoga lova govoreći u

Sveti Sava - SABRANA DELA

Zbog toga molimo tvoju molitvu, Gospoda radi, nemoj nas prezreti, uzmi časne mošti gospodina nam Simeona i prenesi ih ovamo, da se blagoslov njegov javi ispunjen na nama!

Kada je iznesen bio mladenac ovaj ovamo, uze ga episkop crkve Svetih Apostola i pomoli se nad detetom, i mirom ga pomaza, i drugo krštenje primi.

prečasno telo njegovo dvaput se sahrani — prvo u Svetoj Gori, gde i usnuće njegovo bi, i opet otud uzet bi i prenesen ovamo, i sa velikom počašću i krasnim slavoslovljem drugo bi ovde polaganje u grob časnih moštiju njegovih.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Da ti ne pričam! Sudovi, čaše, escajg, svaki dan, tabanaj tamo, tabanaj ovamo, štrapaciraj se, peri, briši, glancaj, služi baraberiju, Trpi svaki gadluk i pokvarenluk!

Stanković, Borisav - JOVČA

I kada znaš, bar ti ćuti. I idi tamo, dole, ako sad ovi, familija i rodbina naša, dolaze, zadržavaj, ne daj da se ovamo penju, larmaju. SAUGA (odlazi levo). MARIJA (gleda oko sebe da li je sve u redu.

Brzo ovamo! SNAHE SOFIJA i VELA (istrče iz kujne, dole: Sofija nosi među prstima očišćene cipele; Vela nosi legen, ibrik i peški

MITA Pa eto to, bato. Znaš onog njenog. Možda ga se i sećaš: kad je bio mali dolazio je i on ovamo, igrao se sa decom. Pa sad eto taj njen sin...

Moje mesto još bolje, još lepše. Ja bar nisam željan, ne trpim, ne mučim se gledajući kao on. Ja ovamo kod snaška imam bar sve.

Zar ne služiš da stekneš? Sigurno jedva čekaš da malo zaradiš, imaš para, da ne bi više služio. A ovamo: ne znaš koliko ima. MLADEN Pa imam, imam dosta. Mogao bih da ne služim više. VASKA A opet služiš?

) Podrum otvarajte! (Sviračima): Rakiju, vino, sve da vam se da, ne čekajte, odmorite se, dok... (Prijateljima): Ovamo!

NEKO S FENjEROM (s leva, došav do ispod stepenica, uplašeno, prigušeno): Tu smo, tu! JOVČA (bešnje): Ovamo, bre! NEKO S FENjEROM (izgubi se opet levo iza kuće).

JOVČA (kad je spazi gore, izdiže se više još, jedva se uzdržavajući od besa): Ovamo ti! MARIJA (sa svećom, smeteno, zadižući šalvare da se ne spotakne, u strahu ne zna kuda će; pođe čas na jednu čas

(Zatvori vrata od sobe gde su gosti i svirka): Ovamo! (Istrgne joj sveću, otvori Vaskina vrata, osvetli sobu. Kad vidi da je prazna, izbezumljeno, drugim glasom): Šta je?

Obećaj prilog crkvi. deset oka zejtina, voska, kandilo, ikonu. Pare ne žalim. I moli, preklinji, da navrati sutra sâm ovamo, ako on... Oh, teško nama! TOMA (predano): Hoću, nano, hoću za nju, sve, sve.

Hoćeš ti! Ne daš, ne daš!«... To i ništa više. Tek obode konja u noć; ali ne dolazi odmah ovamo nego obilazi daleko, čak dole, do granice, ako ga ko od nas, čivčija, čuje ili opazi, da pomisli kako on dolazi ozdo,

No znam samo da se ovako više ne može da izdrži. Ja bar ne mogu. Otkad se ona nesreća desi i on ovamo kod nas dođe, eto i noć i dan sve je ujedno. Ja više ne mogu da izdržim.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Zapitam upravitelja [h]oće li me povesti i šta će iskati dotle. „Penji se ovamo, ne pitaj”, reče mi, „ako daš najviše za prevoz i za hranu, daćeš pet ili šest pijastara.

— ovoga sedalište — sedište, prestonica sej — ovaj sekret — tajna selni cvet — krin seljanski — seljački semo — ovamo Serb, Serbljin — Srbin Serbos — v.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

A naše rđe kad spomenu ime sv. Frane, tope se, tobože, od bogoljudnosti, a ovamo, kad god što mogu očapre nam, i kožu bi nam zderali...

Ti ajde, a ti stani... ne, nego ajte svi, svi, jedan tamo, a dva ovamo... — Za likara u grad — dodaje Brne. — Ama, šta je jopet? — pita mlinar. — Kako šta je!? Umra je gvardijan...

Ćosić, Dobrica - KORENI

Mora da mu se izjada na Vukašina. — Što ne preskočiš ovamo? — reče prilazeći mu. — Božić je... Nije vam još položajnik došao — odgovori Tola bez kape na glavi ukleštenoj između

— Jeste. Čovek iz vlasti me izvestio da je Aćim podigao bunu. — Ako. I ja dižem bunu... Cigani, ovamo! Kleknite i svirajte! Neko razbi čašu o tavanicu i vika još jače buknu.

A kuda ću ja? I šta ću ja? Kako da ga ostavi ovakvog? — Đorđe, dođi ovamo! — dvaput ponovi dok se Đorđe dovuče do njega gledajući u kaldrmu.

te je doživeo da ona, gazdarica, njega nadničara moli, jer je i tada uživao što se Simka baš na njega namerila, a ovamo ga mrzi, znao je da laže, pa jače dunu u sviralu, da ona čuje pesmu, sada iz jabučara, i da ga se seti.

dođeš li na vlast, diži! Biće nešto i za seljački svet. Brže od knjaževa, poče vlast da se menja. Ljudi ni ovamo, ni onamo. A negde se mora. Sad si gore, pa si dole, danas jesi, a sutra te niko ne pita.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

« — pomisli princ ugledavši u kocki leda crvenu žabu, i zbog nečeg se seti crvene zvezde. »Kako li je ovamo stigla? Sirotica!« Iz kocke leda netremice ga je gledala crvena žaba.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Kad ovamo dođe, Višnjić ide pravo ka turbetu: naslanja se na zid i, nepomičan, oceća opustelu svetlost kao tišinu iščezavanja.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

J. Dučić PRVO DOBA (Posle 1840) II IZ „GOJKA“ Gusle moje, ovamo'te malo! Amo i ti, tanano gudalo! da prevučem, da malo zagudim, Da mi srcu odla'ne u grudim': Ta puno je i prepuno

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

gotovo je smrznut pobožnošću, nosi zavjet na oltar višnjega; na nj se bure s jarošću puštaju, ćeraju ga tamo i ovamo, mučeći ga stravom pogibije, dok ga bace u bezdnu kipeću.

Kroz valove nebesne svjetlosti mirijade lećahu kometah sa naglošću svojom prekomjernom na sve strane tamo i ovamo: neke k nebu, a neke od neba, kako ono trudoljubne pčele kad im ruka blagodatna tvorca sa štedrošću prospe manu

od neba, kako ono trudoljubne pčele kad im ruka blagodatna tvorca sa štedrošću prospe manu slatku, te uzavru tamo i ovamo na vjenčano sa tišinom jutro.

Tu lećaše vječnost okrunjena, vješto svoje polete snovaše na krilima tamo i ovamo, časom u vrh, časom u nizinu, tainstvenom pokrita zavjesom.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Na tom istom mestu, iznad toga drveta, videćemo uvek tu zvezdu kadgod pri vedrom noćnom nebu dođemo opet ovamo. Ta zvezda se ne pomera nikad sa svoga mesta.

„Prvi po redu je Mesec, koji videsmo penjući se ovamo. Druga po redu je zvezda Hermesova, koja je sinoć zašla odmah iza Sunca, tako da je, zasenjenu odbleskom Sunca, ne

Tu sedoh na lađu koja me doveze ovamo“. „Koliko si dana tako pešačio?“, upita ga Pitagora. „Deset dana“. „E pa lepo!“, reče Pitagora svojim učenicima.

“ Oni zategoše vrpcu; ona je ograničavala jedan pravougli trougao. „Pogledajte ovamo!“, reče Pitagora i ostalim učenicima. „Trougao što ga naša vrpca ograničava pravougaon je.

atenskog mudraca i učitelja vrline, dođoh na Tasos, gde me zateče izaslanik Senata Abdere i predade mi pismeni poziv da ovamo dođem“. „Tako? Ti dođe ovamo na poziv Senata - a po kojem poslu?“ „Pa to ti je nomofilaks službeno saopštio“.

„Tako? Ti dođe ovamo na poziv Senata - a po kojem poslu?“ „Pa to ti je nomofilaks službeno saopštio“. „Nomofilaks - on je obična budala;

Osećao je svu svoju ništavnost i slabost. „Kako si se ovamo usudio, poluvarvarine?“, reče on samom sebi. Jeste, to je on bio. Gledajući oko sebe, postade mu to jasno.

On me s vremena na vreme šalje ovamo da, tobož, vršim za njega razne nabavke, a, u stvari, da se obazrem levo i desno, jer on prati budnim okom sve što se

Za takve besposličare Atena je najbolji, dobro nađubreni, rasadnik“. „Nisam spočetka ni pomišljao da dođem ovamo; dok mi je još otac živeo pođoh u Abderu“.

Prepisah sve što pronađoh, vratih se u Stagiru, a kad moj otac umre, prodadoh svoje imanje i dođoh evo ovamo da pođem u koju od ovdašnjih filozofskih škola“, „Ovde si, sinovče, na pravom mestu, jer ovde ima učitelja i filozofa

Platon nije ovde“. „Šta veliš? Nije ovde. - Pa gde je?“ „Nedavno doplovi ovamo kraljevska jedna lađa sa tri reda vesala i odveze našeg Platona na Siciliju“. Aristoteles zinu, Nikija pričaše dalje.

“, zapita Platon. „Kako da ti kažem, učitelju? - Spočetka bejah neuk, ali od kada dođoh, pre dve godine, ovamo, mnogo sam u toj nauci napredovao; Eudoksos iz Knida beše mi u njoj učitelj“. „Eudoksos?

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Ja sam bio oduševljen do manitosti. Jurio sam čas tamo čas ovamo, ni sam ne znajući šta činim, pa sam svojeručno dohvatio njene stvari teške kao olovo, natovario na leđa i nosio od

A kad mu je dopušteno on je bacio pogled unaokolo pa ga onda, kažu, upravio dole, ovamo k nama. Suze nije pustio. Pa posle kratkog ćutanja: — Ali sve to ja bih mogao da prebolim.

neki dan reče mi jedna: Ništa ne bi bilo interesantije nego opisati sve promene koje su se u vama izvršile od dolaska ovamo.

Uostalom, kako mu da Bog. Ima jedna stvar samo: njemu ovamo više mesta nema, on ovamo više nema šta da traži. I samo zato javno ovo pričam, što znam da među vama ima laparala, a

Uostalom, kako mu da Bog. Ima jedna stvar samo: njemu ovamo više mesta nema, on ovamo više nema šta da traži. I samo zato javno ovo pričam, što znam da među vama ima laparala, a kugla Zemljina nije više

i neprohodna, te da bar od vas, kad vas neka komisija slučajno nanese tamo gde je on, sazna prava naša osećanja i da ovamo ne dolazi jer nema gde. Može po celom svetu tražiti svoju sreću, ja sam svoju našao.

uvek nasmejan, fini oficir belih ruku i crvenih obraza, tek što beše došao iz divizijskog štaba, odakle ga poslaše ovamo da ispuni uslove za unapređenje u viši čin.

“ Pa jest, i kakvog, đavola, dokaza čovek može imati — misli pukovnik — mi ovamo, oni tamo, radi ko šta hoće, niko o drugom ne zna. I ono, ja sam bio svinja. I jesam i ja bio svinja.

koračaji zastade, okrenu se poluzgureno sa nekim pretećim pogledom životinje, pa gledajući iskeženo produži put ovamo okrenute glave.

A do nas, u velikoj sobi, ječi otac, moj otac, moj rođeni otac. On i ne sanja šta se ovamo zbiva, bolestan je i naslonjen na gomili belih jastuka, u najvećim je mukama i star, prestar, namučen, jadan, kašlje,

Za sebe samoga! A šta si ti mislio, za drugog? Ne, nego za sebe samog! I veliki suncokreti okrenuti su ovamo, biće tako fino; puno je vode i zmija i skorpija i crvi, i tri raspala leša tvoje dece koju si mučio.

od ulaska vojske ja se opasno razboleh od gripa, a morao bih se razboleti inače, jer sve što sam video, kad smo se ovamo vratili, bilo je tako žalosno i sramno.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

— Što je od ostalih? Viđaš li koga od starih? — Ponekad Matu. Sreski je veterinar, naiđe katkad ovamo. Imat ćeš prilike da ga vidiš. — A što je s Petrom? On je jedan od negdašnjih koga se najčešće sjetim.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Na licu mu se jasno mogla čitati misao: »Propao sam, našao je!...« — Hej, kmete, ovamo svi! — viknu pisar. Iziđoše svi iz kuće. — Nema tamo ništa.

Oh, što je Masno--o-o! — povika Mitko, lupajući nožem o panj. — Daj prečnjake ovamo! — viknu neko ispred kavane. — Molim, ja sam se pre abonovao — odgovori apotekar.

A ja mislim, bolja ti je sloboda ovamo, pa bar dok živiš, da živiš carski. — Znam, ali će i tamo da ubiju. — The... ja mislim jednom se mre.

— Ovamo, sinovče, pa se odmaraj koliko ti duša hoće — reče Vujo, dižući ram sa hartijom. Đurica ga pogleda začuđeno.

— Sve sam pregledao, počistio, naredio svaku kao sat. — Daj — der ovamo — reče Vujo, i uze jednu po jednu pušku, te ih pregleda i, našašvi sve u redu ostavi ih. — Tako, sokole!

Danas nemam više od sto groša kod sebe. — A gde su onih šest stotina dukata, što si onomad primio od Niketića? Pare ovamo, ili sad gineš! — viknu Đurica. — Možete me ubiti, ali sad nemam.

— Čuješ, bolan... hajdemo te malko ovamo, imam nešto da ti kažem — i on pokaza glavom na gusto gložje, koje se raširilo podalje od staze, na kojoj oni stajahu.

— pomisli on. — Pfuj, buranija!... Razbojnik, a oseća. Čudnovato!... Baš je pogan ovaj čovek: ovamo je razbojnik, a mladost hoće svoje!...« pa ljutito ugasi sveću, leže i stade da razmišlja o ovoj čudnoj pojavi.

— Bog s tobom, dijete, što da govorimo kroz prozor, kad je dao Bog te imamo gde sesti i razgovarati se. Hodi ovamo — reče starac i propusti ga na vrata.

Istina, ja i zaboravih da te pitam: zna li Vujo da si ovamo otišao? — Ne zna. To ću mu posle kazati. Hteo sam... — E, pa onda se mi ne možemo više o tome razgovarati: ja takve

još sinoć su svi skupljeni i sad su tu negde blizu. — Hoće li svi pravo ovamo? — zapita Đurica, tražeći oko sebe kapu, osećajući da mu noge dršću od ovoga iznenadnoga glasa.

— Jok, jedni će na Radovanovo selo i Brezovac, a drugi će ovamo. Ovi će se skupljati ispod Bukulje, ali mesto nije određeno.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

— kaže mu Petar. Starac mu odgovori: — Bog ti dobro dao, sinko! A otkud ti ovamo dođe! Petar mu reče: — Bežim od pomora, jer tamo kod nas na zapadu strašno umire svet, i gde pomor pređe, nijedna

Petar joj pritrči u pomoć. Kad je devojka došla k sebi, zapita ga: — Kako si mogao ovamo doći, i kako te džinovi nisu rastrgli? Petar joj odgovori: — Bog milostivi bio mi je u pomoći.

Petar im na to odgovori: — Teško vama i vašem životu! Da ja nisam ovamo došao, vaše bi kosti još i sad rasute bile. Nego čujte: zadržite smrt dok ja odavde ne odmaknem.

Meni drugo ne treba ništa. — Pa pođe da ide. Onda ga car vrati natrag govoreći mu: — Stani! Hodi ovamo, kad baš to xoćeš. Zini. Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: — Sada ti pljuni meni u usta.

On razgleda sve prstenje, ali njegova prstena tu ne bijaše. — Nema ovdje moga prstena, nego odmah ja prsten ovamo ili ćy poslati sada ovoga jednog slugu po veliku vojsku.

— Lijepo, čestiti gospodaru, samo ćeš mi dati uzun da odem po mater, da je obradujem i ovamo dovedem. Car mu to dopusti, te on dovede mater, pa car učini veliki šenluk i vjenča ih. Ako su živi, i danas su dobro.

Jednom najstariji sin pođe u lov, pa kako iziđe iza grada, skoči zec iza grma, a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa dočeka careva

Onda pođe srednji sin u lov, pa kako iziđe iza grada, a zec skoči iza grma, a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa ga dočeka te

Kako iziđe iza grada, opet skoči zec iza grma, a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu. A carev sin ne htedne ići za njim, nego pođe da traži drugoga lova govoreći u

A majka mu odgovori: — Nema tu, sinko, nikoga; ta ne može ovamo ni tica doleteti, a kako bi rajska dušica došla? Sunce joj odgovori: — Ima, ima, majko, nego neka iziđe slobodno,

A mati mu odgovori: — Nema, sinko, nikoga; ta ovamo ne može ni tica doleteti, a kako će rajska dušica doći? Mesec joj opet reče: — Ima, majko, ima, nego neka iziđe

A ona mu odgovori: — Bog s tobom, sinko! Ovamo ne može ni tica doleteti, a kako će rajska dušica doći? Vetar joj odgovori: — Ima, majko, ima, već neka iziđe

Petković, Vladislav Dis - PESME

Kad za zlo ne zna. Tako njenu sobu, San sreće moje, predadoše grobu. O ljudi! ljudi!... Ao moje drago! Ovamo bura neće da se stiša. Je l' topla zemlja, grli li te blago Grobnica tvoja? Mene bije kiša, Oblaci, vidik.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Mnoge noći sam proveo na iseljeničkom brodu pribijen uz topli dimnjak i pomicao se čas tamo čas ovamo da bih izbegao nalete hladnih vetrova. Sve što sam imao na sebi bilo je jedno lako odelo.

Ona nam više nije daleka. Ona je u našim srcima jer ste nam je doneli ovamo. Ona je nova zemlja na mojoj zemljopisnoj karti i Novi svet u mom duhovnom zemljopisu.

Ona nam više nije daleka. Ona je u našim srcima jer ste nam je doneli ovamo. Ona je nova zemlja na mojoj zemljopisnoj karti i Novi svet u mom duhovnom zemljopisu.

” To je bila jedina tačka moga programa koji me je doveo ovamo. Sve ostalo bilo mi je još nejasno i podsećalo me na onu srpsku: ”Luta kao guska po magli”.

Na kraju pisma rekla je: “Čula sam da je Berlin mnogo bliži Idvoru i, kada budeš tamo, lakše ćeš skoknuti ovamo, mnogo lakše nego sada.” Očigledno su se majčin razum i srce nadmetali da opravdaju moj dolazak kući ovog leta.

Ponekad sam se pitao, zašto su ova dvojica uopšte došla ovamo kod Helmholca kad im je bilo tako dobro kod kuće. To isto pitao se i Ejms pa se krajem godine vratio Roulendu.

Ona nam više nije daleka. Ona je u našim srcima jer ste nam je doneli ovamo. Ona je nova zemlja na mojoj zemljopisnoj karti i novi svet u mom duhovnom zemljopisu.

Na to se ne može uticati bilo čime što ste sobom doneli iz grada kada bi došli ovamo na letnji odmor. U toku leta Vi ste u Norfolku gost, stranac, o čijem glasu i ugledu stanovnici ne vode ni malo računa.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Koliko se, i u čemu menja književna slika ako se tačka gledišta ovamo pomeri? Tri razdoblja dele dva velika, svetska rata: ratovi su, na žalost, i ovaj put postavili granice, kao da

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA: Ju, ju, ju! Eto kako će i glavu da izgubi jednoga dana. ANKA (dolazi s lavorom i bokalom): 'Ajde ovamo u kujnu da te umijem. RAKA: Šta će mi da se umijem? ŽIVKA: Vuci se tamo, operi tu ruku.

ČEDA: Nisam je videla otkako se udala, a ovamo zatvara nam vrata ispred nosa. Pa onda... ona... juče... je l' i ona nije videla gospa-Živkinu ćerku otkako se udala?

ČEDA: Ali čekajte, da vam kažem sve po redu. ŽIVKA: Pa govori, ne oteži! ČEDA: Dakle, vraćajući se ovamo, ovako sam mislio... ŽIVKA (ščepa ga za gušu): Govori: je li, ili nije? Je li, ili nije, razumeš li?

Bože moj, ko bi to rekao: otišao jutros od kuće kao običan čovek, a vraća se ministar? Ama stanite ovamo, nemojte mi smetati! XXIV PREĐAŠNjI, POPOVIĆ POPOVIĆ (pojavljuje se na vratima pod cilindrom).

ČEDA: Ama, kojom devojkom? ŽIVKA: Pa sa tvojom ženom. ČEDA: I doći će ovamo Nikaragua da je gleda? ŽIVKA: Razume se! ČEDA: E, to je lepo! Slušajte, pa treba kazati devojci da se obuče.

(Klanjajući se, odlazi.) IX ŽIVKA, ANKA ŽIVKA (zvoni). ANKA (dolazi): Molim. ŽIVKA: 'Odite ovamo, malo bliže! (Meri je znalački od glave do pete.) ANKA: Šta me to, gospođo, tako posmatrate? ŽIVKA: Reći ću vam.

NINKOVIĆ: Pa ostanite, ko vam to brani! ŽIVKA: Kako to „pa ostanite”, a ovamo bridž? Zar da igram bridž, pa da ostanem poštena? NINKOVIĆ: Zašto ne? ŽIVKA: Ama, nije bridž.

XV MOMAK IZ MINISTARSTVA, PREĐAŠNjI MOMAK: Jedno pismo za gospođu Popovićku, ministarku. ČEDA (nemarno): Dajte ovamo. MOMAK: Naređeno mi je da pismo predam gospođi u ruke. DARA: Onda idem da pošljem majku.

ČEDA: Slušajte vi, gospodine! Idite zovite ovamo vašu sestričinu, gospođu ministarku, da prečistimo već jednom taj račun. VASA: E, to ne može!

Zatim uzima sa stola cigaretu, stavlja je u muštiklu i pripaljuje). ŽIVKA (na vratima): Vaso! VASA: 'Odi, 'odi ovamo! ŽIVKA: Ode li? VASA: Ode! ŽIVKA (izlazi): Šta kaže, boga ti? VASA: Šta kaže? Ništa!

ŽIVKA (Vasi): Eto, kažem ja tebi! VASA: Pa jes'! Ovamo okupili me: „Ajde, ujka-Vaso, vodi nas kod Živke!” A zašto? Zato da obrukate i mene i sebe.

(Zastane i sluša menjajući boju u licu.) Vaso, 'odi ti ovamo na telefon, nešto psuje i grdi, ne razumem ga... ništa ga ne razumem.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Retko bi otuda ovamo prelazio”. 30 Gotovo da je suvišno kad autor objasni da se to „Sofka seća”. A za tekst, uopšte uzevši, značajno je ako

Sofka se osmenu, jer odmah vide da je to očev glasnik, jedan od onih džambasa koji svake subote dolaze iz Turske ovamo, na pazar, i kupuju konje. Tako isto ona vide kako i mati joj [. . . ]”.

se da - a to kao da gleda obrnuto, kroz sebe i iza sebe - otuda sa njine, Sofkine kuće, jednako gori sveća i osvetljava ovamo ispred njega put”.

zatim junakinja je već dole, u kuhinji, licem u lice s majkom, doteruje je pri oblačenju („Sofka je, međutim, sišla i ovamo u kujni mater nameštala”); i u isti mah, po izrazu očiju i toplome dahu, proniče joj u unutarnji tok misli.

pesme u kafani učinilo joj se da čuje Razviše ružu vetrovi, što je tobože naručio Ita, njena nepregorela ljubav: ona, ovamo u bašti, od straha, počela da skuplja oko sebe odelo, kao krije prsa, sebe, da se ne vidi ništa od nje [. . . ]”.

širinu, visinu, osobito njene visoke svodove kao čak u nebo, sa počađavelim tamnim slikama, sve iz Strašnoga suda. Ovamo ispred nje, do samog lica joj, izdizao se visok ikonostas, okićen poređanim kandilima i ispunjen ikonama. [. . .

Sunca, svetlosti niotkuda nije bilo. Jedino iz oltara[. . . ] tako udešeno da [...] ovamo što svečanije, što jasnije i potresnije bivalo”.

] a onda „Sofka ču kako otpočeše njeni, poređani tamo u stolove, da odgovaraju na jektanija", međutim „ovamo oko nje sveće su sve više gorele, a od njih sve gušći zadah bivao, a sama je ona sve više okružavana i potiskivana od

ovako: (VP) u sredini crkve oseti celu crkvu oko sebe, svu njenu širinu, visinu, visoke svodove, čak u nebo; (MP) ovamo ispred nje, do samog lica joj, izdizao se ikonostas; (VP) iza nje onaj prostran pod hladno je obuhvatao i punio jezom, a

Sofku čisto u čelo udari, te joj glava klonu; (VP) Sofka ču kako otpočeše poređani tamo u stolove da odgovaraju; (MP) ovamo oko nje sve je gušći zadah bivao, i sama je ona okružavana i potiskivana.

Recimo u XXI glavi Sofka zapaža da „ovamo do kućnjeg zida, klečale su žene”, a u XXIII da su starci „tamo iza kuće, poređani uza zidove ležali”.

Kreće se i sama ona ovamo u sobici, presamićena na sanduku, i ono iz štala na mahove ujedanje konja međ sobom, njihova cika, i oni, iza kuće i do

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

da voljno sedne, pa se okrenu ponovo zbunjenom Spasi: — Toj potur se napravi božem derviš: ja sam Suljkapetan — ruku ovamo, zdravo-živo, zemljak!... Ti mi nekad sačuva obraz, pravo je sega i ja da ti vratim... Svi ste slobodni Zemljaci sme.

dvore i poslužuju kao Kolašinci, no im sami donose kavu i medovinu i ostavljaju da se same vesele kako i koliko hoće. Ovamo na zaravni poviše konaka logor Rogožnjana.

prodire kroz kožu i na samoj čeonoj kosti urezuje Hristov pečat kao na poskurniku, te da se i na onom svetu zna ko je ovamo u čijem Toru bio, pa turčio se ili šokčio koliko mu god drago?...

Srbija ima dosta ljudi, a ova joj zemlja valja, a mi smo, vikam, tapija za nju. Kad dođe ovamo, pa nikoga od nas ne nađe – će gu vrate natrag, zašto će joj reknu: „Eto, nema ovde niko tvoj — neje ovo tvoje“...

Znadijaše pop šta ovo znači. Tamo, zapadno, iznemogla vojska činila je poslednje napore da prodre u Vasojeviće. A ovamo na sever sve do veriga koje iviče opevano polje, navalili povlašćeni i obodreni razbojnici na pravoslavna sela, pa

Obuvajte se, đeco, i čizme ovamo!.. A vi, gosti, oprostite na zanovijetanja jednoga porobljenoga krmskoga popa!.. Zabezeknuti Arnauti tek po njegovu

Jer je ono svakako teško ranjeno, kad ga je opet povuklo ovamo. Nema druge... Govoraše sa njim samo arnautski da bi ga na taj način odobrovoljio i raspoložio.

Em kopuk, em dve žene hoće!.. Samo priđi ovamo, pezevenk–Arnaud!..“ Šta je mogao da radi? Imao je još nešto zlata kod sebe, otijšao u grad s babom i prijavio se

Eto vidiš. Malo sam ti već kazao... Nisam više mogao gore da ostanem. Prelomilo mi se na duši. Pobegao sam ovamo. Da postanem derviš ili kaluđer, ako hoćeš. Kosovo sam izabrao za manastir ili tekiju, koje ti je po volji.

“ Ali ne dade se, da bi ovo nastalo. Pobegao sam ovamo. Razgovaram sa svojim pčelama, zurim niz Kosovo n danju n noću i mirim se sa njime.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

»Zimzelen« DESKAŠEV I BRANKO Kad Deskašev kroči Na više stȁjalo Pa zapeva: „Gusle moje, Ovamo te malo!“ Tišina zastrepi, Oko nam zaslepi I razli se seta Kao miris tužna cveta S nekog lepšeg sveta.

Ja gledah sa plasta. Poznavô sam Laku — Njega j’ ljubav vrela Po noći i mraku Ovamo donela Iz drugoga sela. On se kleo Nasti, Kleo joj se živo: Pre će sunce pasti, Anđô zborit’ krivo...

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

A ti, kukolju od paora, ko ti je rekao da ostavljaš kuću? Nisam li ti zapovedila da se ovamo ne dovlačiš? EVICA: Mene je uja silom doveo. FEMA: Silom, da se grliš s momcima?

EVICA (sama u bašti, zalivajući cveće) EVICA: Moje milo cvetance, ti ćeš mene srećnom učiniti. Vasa mi je obećao ovamo doći, i ja ga svaki čas očekivam. Ah, bože, kad ću ga mojim Vasom nazvati? Onda ću mu tepati, pa ću ga zvati Vasilicom!

EVICA: Nisi ti meni nikakvu reškontu dao. VASILIJE: Kako ti nisam dao kad je ostala u tvojoj ruci? daj ovamo, nemoj me toliko mučiti. EVICA: Ti snivaš, ja ne znam ni za kakovu reškontu. VASILIJE: Ha! Eto ženske vernosti!

MITAR: Bre govori ljudski, zašto ako te okupim, nećeš se znati ni ti, ni tvoj jezik. Reškontu daj ovamo! RUŽIČIĆ: Da pretvoritsja v kamen moje tjelo, ašče znam za kakovu reškontu.

Krakov, Stanislav - KRILA

Po podu se vukao šareni ćilim i umorni čupavi jastuci. — Ne gledaj. ne gledaj ovamo... Ivon je otvorila dolap, n brzo smicala odelo sa sebe.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Divna, viteška, tamna glava, polu crnca a polu Arapina. Zovu ga Negrom. Sišao je sa drugom sa planine, i došao ovamo samo da vidi kako to izgleda. Nema novaca da plati. Koliko košta? dva i po franka.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

znaš!... Pst!, neko kao da dolazi!... VUK (iza bine viče): Ovamote! Hej!... Ovamo se vidi vatra! Bih se zakleo da su naši! RADAK: To je Vuk. (Viče.) Ovamo, Vuče!...

VUK (iza bine viče): Ovamote! Hej!... Ovamo se vidi vatra! Bih se zakleo da su naši! RADAK: To je Vuk. (Viče.) Ovamo, Vuče!... Amo slobodno, Na nevolji te čeka pobratim, Sa živom željom da te ugleda. Ovamo, Vuče, hej!...

RADAK: To je Vuk. (Viče.) Ovamo, Vuče!... Amo slobodno, Na nevolji te čeka pobratim, Sa živom željom da te ugleda. Ovamo, Vuče, hej!...

VUK: Nadaju se poteri. GLAVAŠ: Za njima sad! SELjAK: Čekaj, Stanoje! Nešto se i strašnije sprema. Na putu ovamo sreo sam poveći buljuk Turaka; rekao bih da su od Palanke... Koleban je među njima, a kao da se uputiše baš ovamo.

Koleban je među njima, a kao da se uputiše baš ovamo. (Gleda kroz prozor.) Eno ih, pogledaj!... A lepo se na onome visu vide, mogao bi ih čovek brojati...

) Eno ih, pogledaj!... A lepo se na onome visu vide, mogao bi ih čovek brojati... GLAVAŠ (gleda kroz prozor): Ovamo idu!.. Eno, zastaše!... Kô da se dele u dve gomile?

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

su odbili sve napadaje Hrvatovićeve vojske koja je brojno bila mnogo slabija od turskih trupa isturenih protiv nje, a ovamo je bila napadač.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Gledam tamo, — pa opet ovamo, Nigde ništa, — jedno sunce samo, Jedno sunce, i to će da zađe, — Da mi nikad više ne izađe...

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

— Željo živa! — uzviknu kad me ugleda i priđe da se pozdravimo. — Otkud ti zaluta ovamo? A ja čuo da si ti umro. — A ja sam čuo da si ti poginuo... — Aj, do vraga!

Vrše svoj posao savesno, jer inače biće kažnjeni... Disciplina, paragrafi, preki sud, smrtna kazna... Ovamo, onamo, priklone glavu i „ležu na rudu“. Oni pucaju, da ne budu ubijeni. Oni sanjare o svojoj kući i čeznu za životom.

Na francuskom frontu se zabarikadirali kao ovo mi ovde, pa ni tamo, nit ovamo. Čitam danas u novinama izjavu nekog iz pozadine: „Sa nama su Amerikanci. Mi smo u stanju da vodimo rat još tri godine.

Dvojica su jednome previjali ruku. Drugome je sa čela curio mlaz krvi. — Idi, reci, neka svi dođu ovamo — naredi odsečno komandir. Bio je zamišljen i mračan. Takvog ga ranije nisam video. Ako su uspeli, zašto je zlovoljan.

Tamo su radili neki vojnici. — E-hej, slušaj... Hodi ovamo! Vojnik ostavi motiku, i onako u košulji i gologlav priđe. — Gde je kapetan Radoslav? — Ne znam, otišao je negde.

Arleta priđe jednoj klupi. — Hladno je — rekoh joj. — Ja često dolazim ovamo sa svojom sestrom. Ona sede. Ja sam stajao prema njoj, da bih je bole video.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Laže, zdravlja mi! A isto bi tvrditi mogao: vas radi spavam, sanjam, jedem, hodam — sve to vas radi činim; a ovamo je, opet, uzeo Latinku, a boga mi, bi ona po nama i sijede pletenice ponijela, il’ ako se baš za nas starao, bar da je

— I ti si junak, ti?... Gospode moj! A ovamo te gazi slabiji!... KNEZ ĐURĐE: Ne, Jelisaveto! Priviđaš, sunce, ti, — A mene narod ljubi iskreno, I sve će ono

JELISAVETA: Da, Đurđe, da! A ovamo se tajno podiže I sa Stanišom nešto šuruje, Baš kô da žali onu neveru Što si je danas po zaslugama Prognanjem

morâ je i nju nečastivi repom u pamet čarnuti, hajd’! hajd’! (Gunđajući izlazi.) JELISAVETA: I ti si gospodar? A ovamo ti idu robovi Da ti namera prave putove Neverstva svoga oštrim noktima Kao krtice zlobno podriju.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Nešto im je bilo kao zazor. Svagdje je bio priznat i prizvat. Ali ovamo da bude knez ili da sjedi u kakvom carskom medžlisu, nije htio ni po koje blago, niti je dao kome svom, iako se znalo,

'Oćeš da se okladimo; o glavu da se okladimo? Sudac: Vi ste, gospodine, juče došli ovamo? Pisarčić: Da, juče sam doša'. Sudac: Nikad niste vidjeli ovog čovjeka, niti on pak vas? Pisarčić: Nikad!

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

ANĐA: Pa šta me se onda tiče? MARICA: Evo ovo! (Čita.) „Zato, ako me odista voliš, ti odmah kreni na put. Dođi ovamo i kad stigneš, odsedni u hotel-Evropi, ali nemoj izlaziti nigde u varoš. Malo je mesto pa bi odmah pao u oči.

MARICA: A ti nemoj da doživiš! Ne moram ja ići, može on ovamo doći ako pristajete. ANĐA: Ama kako ako pristajemo? Niti znamo ko je, ni šta je, ni...

JEROTIJE: Aha, gospodine Vićo, ovo nije plava riba i svastikin but? Ovo je važna i ozbiljna stvar. A? Daj ovamo tu depešu! (Stavlja je na dlan i uznosi kao da bi hteo da joj odmeri težinu.

JEROTIJE: Kaži panduru Josi — u njega je dobar rasol — neka mu odnese jednu testiju, pa kad se rastrezni, neka dođe ovamo. A ostali? VIĆA: Ostali su ovde. JEROTIJE: Čim dođe gospodin Žika, neka dođu svi ovamo.

A ostali? VIĆA: Ostali su ovde. JEROTIJE: Čim dođe gospodin Žika, neka dođu svi ovamo. Ne mogu tamo u kancelariji ni da razgovaram poverljivo.

'Ajde, gospodine Vićo, čim dođe gospodin Žika, dođite svi ovamo da se razgovorimo i posavetujemo, jer stvar je ozbiljna i važna.

A ja velim: ja sam Josa pandur! A on veli: evo ti ovo pismo! A ja velim: daj ovamo to pismo. A on veli: da daš u ruke gospođici, a ja velim... MARICA (ščepa mu pismo): Dobro, dobro, dobro!

VIĆA: Pa znate kako je... bio žandar u Beogradu, pred ministarskim vratima. JEROTIJE: Daj ovamo da vidim! (Uzima kartu i čita.) „Aleksa Žunjić, sreski špijun”. (Govori.) Pa je l' on lud?

ŽIKA: Bre, pa ti kao da si išao da iscediš krpu u Atlantski okean. Već sam i zaboravio za tebe. Daj ovamo! (Uzima krpu i obavija je sebi oko glave.

Slušajte! VIĆA (čita): „Da bi ti bilo sve jasno, moram ti izneti celu situaciju ovamo kod nas...” KAPETAN (zadovoljan): Tako, brate, jedva jedanput nešto revolucionarno. Situacija, dakle, a?

KAPETAN (skoči kao oparen): Depeša? Daj ovamo! (Ščepa mu. Josa se povlači. Nervozno otvara i čita potpis.) Ministar!... Uh, presekoše mi se noge! (Klone u stolicu.

Nastasijević, Momčilo - PESME

O kamen se spoticala, Verige je vezivale, za more. Puti joj se zamaglili, U raspeće rasputila, Ovamo se ne vratila, za more.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

voleo je da, kada mora već tamo u dućanu i u čaršiji da lupa glavu, kupuje, trguje, pazi i otvara oči, onda bar kada ovamo, kući, dođe, da nema ovde što da misli, o čemu da se brine i zapoveda.

I Mladen bi osetio čak i ovamo, ispod materine glave, pa čak i ispod svoje, očeve prste od ispružene ruke, kako i njega zajedno sa materom grli.

I onda bi nastalo ono uoči nedelje, praznika, njihovo spavanje ovamo u sobi. On, otac, mati, i mlađi brat u kolevci. I svi, svršivši sve kao što treba, spavaju i odmereno rču od srećna

I to tek što su došli. Jer, gotovo još i nepresvučena, baba bi odmah došla ovamo k njemu, u dućan. I to je bilo uvek svakog dana. Ispočetka, baba bi gotovo celog dana presedela.

Bez sveće, bez ikakva znaka. A to sve zbog njih. Da oni ovamo, mati i on, to ne primete, ne vide, već da mirno spavaju kao da nije ništa — kao da i ona spava.

Tako, već nije kao pre, dolazeći ovamo k njemu, još sa ugla ulice, počev od te hadži-Zafirove magaze, prolazeći pored komšijskih dućana namerno, navlaš kod

bi već, pojavivši se iz ulice, istina, onako polako, pogureno i uvek noseći kantiče, tobož gasa da uzme, išla pravo ovamo.

Možda će se, više je no sigurno, štogod izgubiti, štetovati, pa onda ovamo, kod kuće, da se nema ni koliko treba... A Mladen se, opet, brinuo da se ne desi da u kući čega nestane i da ukloni

Sve je u redu, sve je kao što treba. Do njega majka mu s bratom, a tamo u sopčetu baba. U kujni sudovi, posuđe; ovamo po sobi nameštaj, oni isti pokrovci, jastuci, u istom redu, isto onako sigurno, teško poređani, namešteni...

Pa ne mogući više, izlazi iz dućana, brišući od besa, psovke, pljuvačku s brkova, s usta... Dolazi k njima ovamo. Odmah počne babi da se tuži. — Ništa, tetka-Stano! Ništa od ovoga moga! Hajduk. Ništa neće od njega da bude!

I zaista, čim je ove spaziše da viri, beli se na kapiji više oca, počeše da je viču: — Odi, Jovanka, odi ovamo! Jovanka na to odmah se zabeli. Veselo, čisto trčeći poleti k njima.

glave, toliko se ona ljulja kao da hoće da se iznad bašte, kuće, gore, toliko visoko, visoko uzdigne, da bi mogla čak i ovamo u čaršiji da vidi njega, Mladena. IV Dolazi Lazarica. Cvetna nedelja pre Uskrsa.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Je, valja reći po duši, lašje se ovdi dobije soldo, ma nima ni ovdi obiseni kolači, a mnogi ča je ovamo doša kaje se i povratija bi se, da jema s čim; i opet bi bija zadovoljan radit' svoja zapušćena polja i vinograde, ča

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Odgovorih da je iguman teško bolestan. Makarije Samo ja znam da je Dorotej stigao ovamo da me izleči. Ostali veruju kako ga je episkop poslao da bi povećao broj pismenih kaluđera u ovom kraju.

Ne voli njen ukus. Prohor Izgleda da je Dorotej vidar iz ariljskog manastira i da je došao ovamo da izleči igumana. Dakle, iguman je krišom od nas poslao poruku episkopu Evsaviju da mu pošalje nekog veštog travara

Niko više, iz straha od zaraze i iz gađenja, ne dolazi ovamo da se moli bogu i da pali sveće. Nedeljne službe obavljaju se u praznoj crkvi. Prohor je lukav.

Jelena Uobraženi mladi petao penje se ovde svakoga dana. Ima pet dana kako je ovamo počeo dolaziti i nijednom, ama baš nijednom, nije skrenuo pogled prema meni.

Neće više dolaziti. Doći će tek za nedelju dana da vidi ima li kakvih promena, ali se više neće penjati ovamo svakodnevno kao dosad. Da li mu je teško da dolazi uz strme padine do Kule? Možda sam i ja preterala.

Imali smo jednog samoubicu, zatim izdajnika i na koncu jednog bludnika. Bilo bi posve prirodno da episkop dođe ovamo čim se ovaj rat okonča, da zatvori okuženi hram, a nas da raseli svuda unaokolo, što ređe to bolje.

Znam, čim sazna da je Lauš umro, smesta će ovamo poslati nekog tatinog sina i taj će odmah doći. Vidim već nekog golobradog momka kako se ovuda šeće kao paun u

Samo njegove blede obrise. Samo odraz lika u blatnjavoj bari. Zar sam morao pobeći ovamo da bih se kidao, tim zaludnim pitanjem, da bih se s njim borio kao sa aždajom?

Lošija ovca lošije lečenje. Ali, nisu samo bolesnici ovamo navaljivali. Saborište je postalo ono što mu i ime donosi: vašar, krkljanac, gužva.

Danas je izdržala, sutra neće moći. Matija Došao sam ovde, ako me već neko pita, dođoh ovamo na Moravu ne bih li našao onu grbavu zloguku ticu koja se skrila negde u džbunje, tu oblapornu tičurinu gladnih očiju,

Ilić, Vojislav J. - PESME

1886. MASKENBAL NA RUDNIKU I kod nas ovamo maskenbal se gradi, Pozvati su stari, pozvati su mladi I odbor je sklopljen.

“ kad si pošô. Ne znam kako živiš tamo, I da l' ti se svidi mesto? Ovamo se „ždere“ samo Pola plate krčmi damo, A ženskama ono resto. (To još mogu, hvala bogu! Oko flaša, oko nogu...

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Valja zamisliti četiri ose, tri prostrane i jednu vremensku, upravne jedna na drugu. Kako god da ih razmeštaš ovamo-onamo, za četvrtu nikad nema mesta; izgleda da se te ose igraju, kao deca, „mete“, a jedna od njih uvek kasno stiže.

Ja je već držim, upaljenu, u ruci da bih, čim stignete ovamo, ostavio ovu moju radnu sobu, koja mi je postala uska. III KOLEVKA ASTRONOMIJE VAVILON, NjEGOV TORANj I NjEGOVI

Erehtejon je dobio svoje pozlaćene prozore i vrata Partenon svoje divne skulpture, Fidijine ruke; one su doletele ovamo iz Londona u trenutku kada je kazaljka sata koju sam pomerao prešla godinu 1801.

No vremenom izađosmo iz mode i upotrebe i prespavasmo vekove na policama manastira i crkava. Naposletku, stigosmo ovamo. „Naučnici dolažahu ovamo da nas vide i pregledaju.

Naposletku, stigosmo ovamo. „Naučnici dolažahu ovamo da nas vide i pregledaju. Jedan nemački profesor opazi i uveri se da smo dva puta ispisivani, da smo, dakle, ono što

Ja ga oslovih i doznah da je kavaz izaslanstva dubrovačke republike koje je pre mesec dana ovamo stiglo, a stanuje u onoj sivoj palati. I mi ćemo odmah onamo.

Ona je bila jedno od glavnih oruđa za moje naučničke radove. Od nekoliko godina ovamo, ona je jedini predmet mojih predavanja na Univerzitetu, i o njoj sam publikovao svoj udžbenik.

Taj znak, viđen iz daleka. privukao me je mađiskom snagom ovamo. Noćas je pao prvi sneg i pokrio svojom čistom belinom njive i pašnjake, ali se u njoj otsjajuje i plavetnilo neba.

I to je bila jedna od onih česama na kojima sam se napajao. Ovamo sam dolazio još kao žutokljuni đak, a svraćao amo, i kao inženjer. Tu sam, tako reći, odrastao do naučnika.

I posle moga odlaska u Beograd, ja sam svake godine ovamo svraćao, ali od svetskog rata mi se ne vidosmo, jer sam prolazio kroz Beč uvek u leto, kada biblioteka ne radi.

Oko nas vlada mrkla noć. Nijedan sunčani zrak ne bi mogao prodreti ovamo do ovog sloja atmosfere Zemljine sve i kad ne bi bila obavijena svojim neprodornim oblacima, jer bi ga suva vodena para

Naši automobili natovareni su sa svime što gladnom i žednom treba, i rano izjutra pođosmo iz Kavadara ovamo. Bili smo već stigli na označeno mesto, a od Stobija ni traga.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

KOLEVKA JOVAN SUBOTIĆ Vidina je majka Kolundžije zvala: Dođite ovamo Kolundžije mlade, Uhvatite zrake Od jutarnja sunca, Iz njih mi sakujte Za Vidu kolevku.

Vidina je majka Tankoprelje zvala: Dođite ovamo Tankoprelje mlade, Uhvatite zrake Od mlada meseca, Iz njih mi opred'te Za Vidu pelenke.

Stanković, Borisav - TAŠANA

STANA Nažderite se! Nikada drugo i ne radite. Od uvek ste takvi. Od uvek, kad god ovamo dođete, da vam je samo da se najedete i napijete. Je li ovde neki han, mehana, ili kakva — Bože me prosti! — crkva?

! KATA Ama da vi tamo s momcima noću dugo ne sedite; i možda po kući lupate i larmate, te se ona ovamo s decom od toga trza i plaši? TAŠANA (neugodno, s dosadom zaustavlja mater): Oh, ne to. Ta nije to. Ne znate vi.

(Šeta se, sama sebi): Da, »jedi, pij, dobro se hrani«, a ovamo, samo groblje, samo pokojnik. Ako uzdahneš — pokojnik; ako udišeš, što god pomirišeš — opet sve na pokojno, na mrtvo.

Svuda oko tebe samo pokojno, mrtvo, i ja pokojna, i mrtva, a ovamo još dobro da se jede, pije... KATA (uplašeno, sa strahopoštovanjem): E, za to »pokojnik«, »groblje«, znaš, čedo, ja za

Čak se mislilo da je i umro, dok on, eto, otišao u kaluđere i posle dođe ovamo za popa i dedu. Pa sigurno sada, da ga ne bi svet ogovarao, kad ga vidi da dolazi ovamo, zbog toga ti i ne dolazi.

Pa sigurno sada, da ga ne bi svet ogovarao, kad ga vidi da dolazi ovamo, zbog toga ti i ne dolazi. TAŠANA (plače): Pa zar sam i za to ja kriva?

(Od jeda ne može mater da gleda): Ama, svi vi tako! Svi vi znate. Znate i što treba i što ne treba, a ovamo kod mene kad dođete, ništa ne znate, ništa ne vidite, nego se samo grčite, sklanjate, gledate da ispred mene što pre

kod vas, po varoši, po čaršiji, od njega nema ništa, odavno se na njega zaboravilo, kao da ga nikad nije ni bilo; dok ovamo, u kući, on je jednako tu.

I sad, kad ovamo dođu, za njih je samo glavno: da li se od čivluka sav berićet donosi; da li se imanje ne potkrada; da li su deca zdrava

(Smeje se): Kada li se ovaj udesi i kada ču da je ovamo slobodno i veselo. (Gleda ga.) Bre, bre, od koga te pokojnika tako udesiše u te čohane čakšire, pa i džemadan, pa čak i

Baca hleb. Iskolačio oči. I znaš ga, po njegovom običaju, mumla, preti: kako je ovo njegova kuća i hoće gore, ovamo u sobu. I bojim se ovamo da ne dođe, da ga deca ne vide.

I znaš ga, po njegovom običaju, mumla, preti: kako je ovo njegova kuća i hoće gore, ovamo u sobu. I bojim se ovamo da ne dođe, da ga deca ne vide.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Vratio se kući ni tamo ni ovamo nego čovek koji zna politiku. Kuća majstor Kostina opet ožive. Kao da je i ona bila u Sandžaku na blatu.

Obratila se stoga Pauli: — „Odi de ovamo! Pokaži mi, ali onako ljudski, gde vidiš sunce kad ga ujutro spaziš iz kujne.

ali mati mi je, i meni je žao nje— Ti, Nano, kupiš sav svet, pa bi, ja znam, skupila i nju, ali ona unapred poručuje da ovamo ne bi došla nipošto... Piše, ako bi ti pristala da me pustiš, i ako bi me ko pratio, da to ne budeš ti.

Tu se dve krvi nisu mogle sliti. Sada je nešto naročito krv vuče majci... Kud je i ja i dovedoh ovamo da doživi onu nesreću. Ali šta bi i kud bi bez mene, i moje kuće, i Todorove dobrote...

Kud je i ja i dovedoh ovamo da doživi onu nesreću. Ali šta bi i kud bi bez mene, i moje kuće, i Todorove dobrote... Ovamo-onamo, najsigurniji je Švaba. Kažu u ovom kraju: solidan k'o Švaba. E, baš se ta švapska vera meni potkopala solidno.

Živi ljudi veseli su što nisu mrtvi. Gospa Nola opet pogleda na sat: Dockan je veće, neće Luka večeras svraćati ovamo... Da vidim, kako je napolju. Rastavi krila šalona na jednom prozoru, poče duboko da diše, i da se u licu razvedrava.

On se bavi nekim trgovačkim poslovima; ima blizu pola godine kako nije ovamo dolazio... Mnogo je u Beču... Mora biti da zarađuje, jer od mene za godinu dana nije tražio pomoći...

Sad znaš sve što imaš da znaš o drugu našem, koga treba mnogo da volimo... A ja se, bogami, uzbudih dobro... Daj ovamo tu tvoju matematiku, i zeleno mastilo, da se ohladim. Neki dan kasnije, u palanci velika senzacija.

od svojih drugova ostao ovde, a on nam se smejao, izdavao stanove, prodavao sita i papuče, davao časove, kobajagi, a ovamo ih sam uzimao i još se za to naplaćivao, stekao, i sad zbogom diko!...

Kalenićka je, idući poslom ovamo-onamo po kući, čula bila nešto od onog razgovora između oca i sina. Za nju to nije bilo ništa novo; njen muž je češće

Srpski prota mi je govorio: „Mi Srbi došli smo ovamo čitav narod, i davno i davno, i još imamo muke za opstanak. Množimo se iz dana u dan, zemlja pod nama puna naših

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Naš Roman sad tek nađe element svoga života. »Ovamo, deco,« — rekne on svojim sodrušcima — »sad će se igrati!« So tim im iskaže myѕterіum svoji aljina, načini i njima take

« vikne. »Ovamo, babe i bube, ko će mi na mejdan izaći! Ne bežite, ili se predajte, jer se nijedan od vas glave neće naneti!

Ona je bila pomalena, ali zdrava i telesna devojka, jer od devetnajste godine ovamo nije manje od dva rifa pantlike za pojas uzimala.

Koliko bi mi slađe bilo kada bi me ti za kose vukao nego što ja to činim. Romane, vičem, trčim tamo i ovamo, popnem se na breg, i otevši ti znak dati da me vidiš, skinem pantliku s glave i podignem na drvo, a ja se počnem po

»Ah«, odgovori bedna ova ogorčena, »to je od devetnajst godina ovamo moja najtoplija želja; ali ja sam u mojoj prvoj ljubovi tako nesrećna bila, neverstvo moga ljubimca — za koga bi ja polak

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

— Iziđi, Sreto, ovamo! — otpočeo bi lekciju kojom bi, recimo, hteo da nam objasni dan i noć. — Iziđi i stani ovde kraj prozora da te dohvati

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Pred jednim mostićem zastadosmo... Isprečila se neka kola, pa niti mi možemo tamo, niti oni ovamo. — Zar tu nađe da zastaneš?! — razdra se poručnik Kosta „Turčin“. — Pa, kuda ću?

— naređivao je glasno Luka da ga svi čuju. — Gospodine poručniče, ramlje mi konj — požali se jedan komordžija. — Daj ovamo jednog komandantovog konja...

— E, moj gospodine, nije ovo ostrvo Vido, već ostrvo smrti. Stotine dnevno umiru... Koga ovamo donesu, taj više ne vidi bela dana. Sahranjivali su ih prvo ovde.

Toplica se smeje i veli: — E ne da mu se. A on htede malo oduške! — pa se obrati Kosti: — Druže, hodi ovamo! — Ama šta će ti, zar ne vidiš da je pijan! — ljuti se Dragiša. — Njihovi su pijani još više...

mi jednog od ovih vaših mladića — on pokaza na Luku i mene — da ode žurno do moje pete baterije i dovede je najhitnije ovamo. Potpukovnik Petar pogleda brižno jednog, pa drugog, i njegov pogled se zaustavi na meni.

Ali ordonansi rekoše da posilni poručnika Luke, Isajlo, neće da uzima, već baca hinin. — Daj ga ovamo! — naredi Luka. — Što ti bacaš hinin? — Gospodin poručnik, ne mogu da progutam. — Kako ne možeš?!

— Evo, imam kartu — upade potporučnik Svetislav, i zavuče ruku ispod jastuka. — Daj ovamo — reče kapetan Radojčić, uze kartu i razape je na Svetislavljevim grudima. — Evo ga!

Stanković, Borisav - KOŠTANA

VASKA (ide ka suprotnim vratima vičući): Stano, hodi i ti ovamo. Hodi da igramo i da pevamo. OSTALE DEVOJKE (odlazeći igraju i pevaju): Šano dušo, Šano, otvori mi vrata, Otvori

VASKA (zadržava Kocanu, golicajući je i štipajući): Ovamo ti! KOCA (otimajući se od Vaske, ali već razdragano, strasno): Pusti me, Vaska! Jao, ne stiskaj!..

Boli me, Vaska, boli! VASKA (vuče je k sebi i ljubi): Čekaj ti, čekaj! Gle, kako se ona raskrupnila? Ovamo! (Privlači je i ljubi). KOCA (cikne držeći se za obraz): Jao, izede me! — Ala si ti, Vaska! A ne znaš kako boli!

Za koga ja tečem? Za koga ovako star sedim tamo u brdima, u hanu?... I evo, ako jedanput u godini siđem ovamo, dođem da se na ovaj sveti dan Bogu pomolim, u veru da uđem, s prijateljima da se vidim, razgovorim, odmorim...

Njega, s Cigankama po mehanama; i nju, majku, što samo plače i kuka... (Gnevno): Ah! (Viče ka vratima): Ovamo! Ulazi uplašeno Stana. TOMA Gde ti je majka? STANA (vraća se): Sad će, oco! (Viče): Nano! Ulazi Kata.

(Ustaje, besno vadi jatagan.) Svirite mi bre, i pojte, zašto... (Salčetu): Ti li mori, veštice, ne davaš! Ovamo ti! Ovam! Ti ćeš da mi igraš i da baješ! S’g te svu na paran-parče iseko!

I ti ćeš takoj! Ovamo ti! Ovamo, veštice, ovamo koske stare da ti rastresem. Utrči Marko. MARKO (uplašeno): Gazda, hadžija stari!

I ti ćeš takoj! Ovamo ti! Ovamo, veštice, ovamo koske stare da ti rastresem. Utrči Marko. MARKO (uplašeno): Gazda, hadžija stari!

I ti ćeš takoj! Ovamo ti! Ovamo, veštice, ovamo koske stare da ti rastresem. Utrči Marko. MARKO (uplašeno): Gazda, hadžija stari! STOJAN (đipi uplašeno): Otac!

) MITKA (zaustavlja ih): Stoj! Kude vi? KOŠTANA (pokazuje na Tomu): Ljutiće se... MITKA Ovamo, ti! Mene gledaj! Ja ovde... Poj! KOŠTANA Nemoj, nemoj, gazda Mitke, pa posle hadžija da se...

Sve bre, sve zovi ovamo na radost i veselje! TREĆI ČIN PRVA SLIKA Gostinska soba Hadži-Tomine kuće. Na sredi sobe, na dušecima, leži Stojan,

MITKA (razdrljen, raspasan, okreće se i doziva ostale svirače sa ulice): Čalgidžije! Meteri! Čočeci! Ovamo, bre! (Dolaze i ostali.) Ovamo, braćo moja slatka! (Koštani): Ti ispred mene. KOŠTANA (se izdvaja i seda).

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

u kojoj je prikazan Starina Novak u pesmi Starina Novak i knez Bogosav: tamo nepodnošljivi zahtevi proklete Jerine, ovamo obesni turski mladoženja, nije dobro ni jedno ni drugo.

zeleni konji i smeđi brci; u trećih crno ruho, vrani konji i crni brci; u četvrtih belo ruho, beli konji i plavi brci. Ovamo dolazi i onaj jedinstveni opis Lekinoga dvora (u pesmi Sestra Leke kapetana) koji može da se poredi sa opisom

Ali banu druga snaga dođe, druga snaga i srce junačko, te omanu tamo i ovamo, dok Turčina s nogu ukinuo. Koliko se bane uostrio, on ne traži ništa od oruža, no mu grlom bane zapinjaše, a pod grlom

Tako, na primer, „od Kruševca u Kosovo, i ovamo kako po Metoiji tako i po onim krajevima Ercegovine i Crne Gore“, govori se (i nalazi se u pesmama): oruže mesto

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Hoću svoju radionicu s tavana da preselim ovamo. Dugajlija Stric hitro se smandrlja s grana. — Dovešću svoje magare. Mogu još noćas.

Lunja se trže, poigra obrvama i namršteno reče: — Neka znate, i mene će istući. Doći ću ja ovamo. Okrenula se, odlučna i ljutita, i bez riječi se uputila kroz Gaj. Dječaci su začuđeno gledali za njom.

Lunja se oprezno izvuče iz hodnika u dvoranu, obrisa lice i mirno objasni: — Bježala sam iz škole ovamo u Gaj, pa upala u jamu u ponor. — Kad si upala? — nepovjerljivo zaškilji Mačak. — Maloprije.

batine, podozrivi učitelj bi se razgoropadio: — Aha, i ti li si kao ona jogunasta djevojčica: tobož hoćeš batine, a ovamo gledaš kako ćeš strugnuti kroz prozor. Stani, sad ćeš dobiti i za prozor i za skakanje.

— Puna je lišća, odavna nijesu lovili. Znači — ne dolaze ovamo. Pretražio je zatim kukuruzišta, usamljene ljeskare ivicom livada, najzad i crkveni tavan, ali je tamo samo poplašio

Poćutao je malo, a onda se ipak odlučio: — Poraniću sutra prije sve djece, pa ću ovamo u zasjedu. Ako se zaista kriju u Gaju, vidjet ću kad budu dolazili... Hm, a ovaj ovdje, pa to je glavom Stric.

— Tako je — složi se Jovanče. — Odsad svi dobro pazite kad ovamo dolazite. Čitav taj dan prođe družini u nekom nelagodnom očekivanju. Nikom se nije igralo.

Stričev djed Aleksa, koji je trčao pored njega, preplašeno viknu: — Ehej, pogibe komandant! Uloviše komandanta! — Ovamo ljestve, živ sam! — kliktao je Valjuško iz rupe.

Idu tvojoj kući. Nikoletina se obazre lijevo-desno i povuče dječake u gustu šikaru poviše bašte. — Ovamo, brzo! Poslije pet minuta stigoše ustaše.

Lunja šmrcnu gotova da zaplače, a onda naglo zagladi kosu i u očima joj sinu povrijeđen ponos. — Ja sam došla ovamo samo zato što me je pozvao Jovanče, pa ću s njim i poći na Lisinu. Moji kod kuće ne bi me ni pustili bez njega.

Čak i breza desno od njih neće da miruje, nego pakosno šuška i treperi kao da zove: — Ej vi s raskršća, pogledajte ovamo!

Pucnjava naglo prestade. Ustaše su, valjda, mislile da su ga pogodile, pa ili su produžile put ili... — Ili sad idu ovamo da vide koga su ulovili!

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

ISTOČNIK VEČNOGA ŽIVOTA Daj nam tu vodu da ni žednimo više, ni pak da se povraćamo dohodeći ovamo, k bunaru doboku, k pristrastiju zemljnomu; iz kogano ističu vode pagubne, želje grešne, kojeno nikad nam naše žeđe neće

Ta valjaše mu gospodar, ili mu ako bio sluga, ko će ga dizati i prenositi tamo, ovamo. Ili ka neka svirala, duduk li — valja joj svirac da je drži i svojom majstorijom razliko i lepo svira š njome

samovoljno plava, — kud je vetar okreće, tuda i hodi, ama gdegod u kraj i sama se pribije ako i ševrda tamo ovamo po vodi, — također i mi.

I krošto li si došao ovamo? Kakvo li je sjednačenje svetloće s mrakom? A mi smo ta ista prava pomrčina, zato i u grobnomu mraku priličnome nam

Pak nam i to zabranjuješ, i došao si ovamo pređe vremena i pre suda da nas na muke mećeš. Pređe tvoga groznoga suda da tako plaho padnemo u tvoje ruke, bojimo se

A što tadar otrže se i ode s uporom nepokorno ovamo, to već propade, ode, i dosad onako. Kako što i sami znamo to i vidimo mnoge tuđoverce oko nas, te nas jošte kore

Nego, dede svi udundar jednako navalom izlazite ovamo na mejdan, te se bijte vičući. Ni Bog to nam ne zahteva na prazno u besposlici zalud sediti, nego štogod i uljudno

ga prihvati s veselom dušom dragovoljno i tamo već preboraviše mnogo vreme mirno i huzurno bez nikoga straha, bolje nego ovamo u svome spahiluku mu.

oblačeći se u razliko lepo ruho, te se čineći cari, kralji, velika gospoda, oficiri i vojištani, doktori i filosofi, a ovamo — ništokape, svi ih znadu tko su oni.

I mnogo put se to zgađa te i za ružnom se raspaljuje srdce i kad je dohvati grli je i ljubi, a ovamo, ne bi joj oraha iz ruku uzeo. A onaj, gine za njom! Niti je pak nazivljem belorumenu, crnih veđa i očiju!

Indi slepac oseti onaj lep miris ta i zapita se od hromca kakav i odašta taj miris zadiše ovamo iznapolja od vrata. I odgovori mu hromi te reče: — Ao, moj brate i druže, da bi to teke isto mogao videti kako je ovde

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

na razgovr, mlađe na ašikovanje, a dečurliju na jurenje; kada oživi ispod drveća od onih silnih ljuljaški, pa jedni se ovamo ljuljaju, a drugi im pevaju, a drugi onamo igraju, a Cigani im sviraju. Skupio se svet.