Употреба речи овамо у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Е, е! А где си ти, човече....“ „Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.

„Шта је то?“ питах се сама... И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима

Сва као у грозници, а лице ми гори... Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... „Добарвече, Грлице!...

Цео тај предео узвишен је, дивљи, рекао бих да у тим пустим планинама и не живе људи, а, овамо, и сâм сам у њима провео две пуне године — могао бих рећи: две тужне године...

“ и: „Хвала, домаћине, ја не могу више!...“ а, овамо, прима чашу, испија је наискап и пада, трештен, на земљу... — Тако је, Миладине!...

продужење његовога црвенога лица; на глави је носио плаву качкету са црвеном випушком, а на себи је имао панталоне, овамо, опет гуњче, а за појасом два сребрњака. Глас му је некако троструко излазио из дебеле гуше.

То је такође чудна историја. Један је вучићевац, а други обреновићевац!... „Непријатељи до смрти“, а овамо се лажу, лажу и себе и друге, лажу и оне којима би били обвезани да истину говоре, лажу све!...

Нигде човека!... Само љубав и мрзост стражаре... Никада не би човек веровао да су то брат и сестра. А, овамо су једна крв и једно млеко!... У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава. Шта чека он?...

А после наједанпут пребледе као крпа. — Није могуће!... То он не може знати ко је некада овамо доходио!... Не! Не!... Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?...

— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. — Ја сам! — одговори старац. — А! стари Сремац!... Шта ли га овамо донесе?... И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. — Добарвече, учитељу!

— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

” Пружи врат и поиздигне главу, као да нешто из далека види: „Ево и наших паса гди управ овамо трче, и носе нам новине мира!” „Паса!” — викне лисица, пак бежи на све четири ноге колико игда може скачући.

Ао, то му и то било! Некдер он дође овамо, пак ћемо га ми научити како се пише!“ Е добро, 'ајде, пак баш и да дође (што он весма жели), шта би му учинили?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Причала ми је моја баба и то: да је слушала, да наши стари, кад су се из своји’ крајева овамо кренули, да су учинили завет, да се онде стане и населе, где чују вола да без одмора највише пута рикне; и тако, кад

— Не могу рећи да се половина вратила овамо, колико је онамо прешло. Ја не останем дуго у Ашањи, јер мој отац заповеди те одем у Купиново неком Игњату Сабову,

Ја пошљем за мог стрица, да час пре иде овамо. — Људи кажу: „Ево војске, но нама треба џебане; откуд ћемо добити?” Ја кажем, нека се они само купе, а за џебану нека

Па да ми ко други говори него ти, прото, што си овамо долазио и што знаш ове регуле! Зар ти хоћеш да ми ово злато са шешира и сабље скинеш?

” Кажем му ја, да смо ми с Русима једног вероисповеданија, и да нас та надежда овамо вуче. „Да, да”, повиче Француз, „то су попови наређивали за свој интерес, а не гледају народну срећу” и проче и проче.

У тај час дође мени писмо од Карађорђа. Укратко пише: „Како — вели — примиш ово писмо, тај час ̓ајде овамо, и повези топ, а та војска гди је нека стоји до друге заповести”.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Рака нема никаког најамника, јер »брате, не може се: године омахнуле, свет се искварио, неће млађи да те слуша, а овамо извлачи и краде где што дочепа«.

Само је мало тром и једнако чмава. Куд се год макне — лећи ће да спава, а овамо се Рака љути, псује, праска — чује се по свем селу.

— Е, е, затреше?... — Затреше, јакако!... А ти бајаги кмет, па засео ту у механи, а није ти ни у уво што се овамо поштеним људма чини штета! — подвикну Рака још жешће. Док ти и Стеван плану, па скочи: — Ама, шта ти хоћеш, Радоване?

Вина овамо! Максим, Марко и учитељ згледаше се, а механџија притрча. — Молим, брат-Спасоје, не прави ларма! Саг ке донесем!

Погледа нешто у трње крај пута, кад има шта видети! Нов, отесан дирек, стрчи из трњака — па се миче, нагиње се ђа овамо, ђа онамо! Сима стаде и ућута. Гледа да му се није што учинило. Аја! Баш се лепо миче дирек!

Куд ћу и шта ћу? Не знаш шта ћеш пре: јали вратити стоку, јали притврдити ограду, јали оплести, јала окопати... Овамо, опет, седиш у кошари. Удари зло време, немаш се где склонити. Кућу да градиш, немаш откуд, а мораш.

И ти, опет правници и лицејисте, што уче тамо по Београду, мисле тако је то; мисле овамо печене шеве падају с неба. Деру се једнако »републику«, те »комуну«, те »социјалну демократију«, те не знам шта још.

Ама, некако траљаво иде с интересом. Не плаћа на време. Прође иза рока по читава три месеца. Вели: »Не може се«, а овамо неће да ради, па се још и пропио... Утом поп Перо с учитељима затури се да дивани, а Давид и капетан наставише своје.

— Нећете ви на мојој слави по пола чаше! — Ехе, Дашо, и овамо и овамо — гракнуше остали гости, опазивши да се вино дослужује. — И ми нисмо по пола људи... Гле ти њега!

— Нећете ви на мојој слави по пола чаше! — Ехе, Дашо, и овамо и овамо — гракнуше остали гости, опазивши да се вино дослужује. — И ми нисмо по пола људи... Гле ти њега!

Видак узе и оде за други сто украју да пише. Док је он писао, дотле је овамо већ Милун и част дао. Голуб, Веса и остали једнако хвале Милуна и говоре Среји како се намерио на газду што никад није

Казали смо да ми набави алат што ми треба — па дојако још ништа. А овамо сваки час ме тера ђа овде, ђа онде да радим. — Е па, ви'ш! Ту га можеш и на суду добити, ја ти кажем!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Он више не беше човек — него звер... Коло, весело коло, велико као градина, повија се као пламен на ветру: то овамо, то онамо...

Он скочи и побеже напоље. — Еј, море! — смејао се старац. — Бајаги стиди се, а овамо би полетео четвороношке да се жени!... Добро, добро!... Хе-хехе-хе!... Је ли, бабо, да је луд?... — Ха-ха-ха-ха!

— Дошао је... И довео некога. — Нека дође овамо. Маринко узе Лазара за руку и уведе га у одају. Лазар сасвим изгубио свест. Он већ није знао шта ради.

Она није ништа знала о свему том. За њу беше само чудно то: што толики свет стоји. — Што не седнете, људи!... Хајте овамо, ево совре!... Седите, да бар по једну попијете... Али се ужасну од оних бледих лица.

Али се ужасну од оних бледих лица. Нека зла слутња обузе је кад виде свога Станка како са Симом жури овамо... Она стаде да види, да чује шта је то... Станко стиже.

— Што ће ти? — Рад сам им ступити у дружину. Иза грма појави се човек наоружан. — Ходи овамо... Приђи! — рече заповедајући. Станко приђе. Месечина обасја лице његово, а хајдук се загледа у њ. — Добро — рече.

Он се прекрсти, напи се мало, па пружи чутуру даље. Станко је стао уз један храст и посматрао све то. — Ходи-де овамо! — зовну га харамбаша. Он приђе. — Ти рече да ти је име... — Станко. — Ја, ја... Станко!

Ко би их сад видео, заклео би се да ни један од њих мрава није згазио, а овамо сваки је имао бар по једно убиство на својој души... — Заврзане, Заврзане! — виче Јован. — Шта је, Клемпо?

Ти, Илија, ти ћеш стати тамо. На тебе ће прво Турци ударити, али ти их пропусти... Ти, Јоване, до Илије... још овамо мало... Ти, Сурепе, ту, близу ћуприје... Јовица, ти ћеш овде, а ја ћу онде. Нас петорица смо са леве стране пута.

Пред њим и око њега лежаху Турци. Он смотри Заврзана над Сали-агом. — Харамбашо!... Харамбашо!... Молим те, ходи овамо да видиш само... О, људи божји, ако ово није мушки — ја не знам шта је!... Молим те, харамбашо, дођи да видиш!...

— Ал̓... ето... кмет ме послао до попе... — Па није тамо попина кућа него овамо... Сиромах Сима се устумара. Видело се на њему да лаже... — Најпре... овај... хтедох до Љубинка... — Добро, добро!

— Одакле си? — запита га. — Из Херцеговине — рече, а глас му је грмео као грмљавина. — Кад си прешао овамо? — Данас. Препливао сам Дрину. — Ко те упути к мени? — Неки воденичар. — Знаш ли му име? — Не знам.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Еј ти, море! Е, ово је баш преко јего! Гледај ти, молим те: мало не покварих копоран! Чујеш ти, бре, ходи овамо! Обриши ово! Однекуд из мрачног угла довуче се једно прљаво створење. — А шта је ово овако масно? Је ли, магарче?

А камо ономе онде с ногом?” — „А шта ме се он тиче?” — „Ха, не тиче те се је ли? дај овамо, докторе! Један, два, пет — колико их треба! деде, сеци! Сеците му ногу овде!

Зар кад би неко због мене изгубио само мали прст, па ја... А овамо држава... Слушајте!... Звижди! — Не звижди! — рече капетан. — Та звижди, бог с вама.

Ја... О, брате, ја не знам што је се то тако задоцнила! Да ли је то још кадгод било? Је ли ти? Еј, момче! Ходи овамо! Оно прљаво створење помоли се опет. — Је ли се лађа још кад овако здраво задоцнила? — Не знам — рече створење.

Ништа лакше него старца расплакати. Нему грунуше сузе. Оберучке је дохвати за главу и пољуби: — Ходи овамо! Она уђе за њим у собу. — Седи ту! Она седе на клупицу, ђеда на кревет. — деде мало коми тај грах! Она коми грах.

Ђеда задовољно гледа како она коми. Обоје ћуте, ништа не говоре, само срце чини своје и дан осваја. — Хајд сад овамо! Она пође за њим у коњушницу и положи како јој он казиваше свима коњима.

Нити се она што боји, баш ни Благојевог брње што хоће и ногом и зубима. — Хајд сад овамо! Опет је одведе до свињца. Она разби девет бундева и баци свињама.

Ђеда угледа неколико њих у двору: — Хајд овамо, ви! Што се не умивате? Ви'ш, Анока чека да полива! Детињско неко достојанство царствоваше на његову лицу.

Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце: — Овдје! Доктор приђе, обрташе га, јадника, и овамо и онамо. Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита: — Боли ли те? Осјећаш ли штогод?

Молим овамо руку! Ухватих је за руку и почех завиривати прст који је био залечен још давно пре неног поласка у Готу.

Књиге ми леже још непрестано у истом ковчегу у коме сам их донео кад сам дошао овамо. Само сам извадио ону с рецептима и носим је непрестано у џепу.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Ал’ она, смеје се, боже, смеје, смеје, па мислиш све звони сокак од њена смеја! Она му нешто говори, а све гледа овамо на нашу капију — баш лепо сам видила кроз избијен чвор на капији — а он се само смеши.

— Но, па шта је било то опет сад? — Па од оног јаузна, Сида дрвље и камење на нас овамо... Да пропаднем у земљу пред оним младим човеком! Од њега ме највише срамота! — Охо!

А младић, сирома’, да се не замери ни једнима ни другима, ајд’ и тамо и овамо; па заређ’о из једне куће у другу к’о нека комесија. А они и једни и други удри фали сваки своју,...

Да и’ држим, — скупа је рана; па п’онда... они оданде, они преко, — они нам још и понајвише сметају! Чим чују да ко овамо код нас у Банату има лепе коње, — одма’ се устумарају ти проклети Бачвани!

Док ми све не опереш, не надај се боме фруштуку. А, морам ја, видим, други ред отпочети с тобом. Та, дај тај кактус овамо, што га држиш једнако, — па сад ’ајд’ торњај се, па чмавај. Еј, благо оном ко се на тебе ослони! Изађоше напоље.

— Право си каз’о... метнуо га под главу, био му под јастуком... — Дад’ га брже овамо! — вели поп Спира, па грозничаво дочепа појас. — Ха, ево га, ево! Овде у ћошку, не реко’ л’ ја?! Ево га, ту је!

И Јула је трпела ових дана. Пола јој је мисли било овамо код куће, око шпорхерта, а пола чак у трећем сокаку око оног дућана тамо где виси онај бели пешкир, и где се љуља онај

Хахахаха! Ај, је л’ добро диваним? Него, дај-дер ту чутуру овамо. Ако сам беамтер, баш сам беамтер; и ако сам се најмио, нисам се, што кажу, помамио. И право је рекао Нића боктер.

А она се осмехну и отпоздрави га пријатељски. Познала га је. — А откуд ви, господин-Перо, овамо у наш крај? — рече радосно изненађена, па притрча колима која стадоше, и рукова се с путником.

— Фала богу, добро. Шандор је поваздан у послу... Здраво нам добро иде... — Па ви сте сад, није тамо-овамо, већ нека Бечлика!... И не фалите се како сте живили тамо. — Е, како!... К’о у туђем свету! Није к’о међ својима!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

И то много. Цео гроб да им прекрију цвећем и другим зеленилом, те као да би их тиме опоменули шта се овамо, на земљи, над њима збива и догађа. Па поред тога да им још изнесу јело, пиће. И то опет много.

— ’Оди чедо! ’Оди овамо! — И да га доводи. Па, као да јој сам синчић устао, да га поставља за гроб, храни га, трпа му и нуди.

који по селима просе, имају у вароши своје куће па и новац под интерес дају, па кад је задушница не само што и они овамо дођу, него понесу и највеће бисаге и тестије за прошење. Наза их је терала. Чак се и тукла с њима.

кућу, где ће да га пусте у шталу и да му дају само по комад хлеба, да, какав је лењ, више отуда не би се ни вратио овамо, у град. А да га опет код себе, у колибу пусти, није могла.

Стид је било да га тако, невенчаног, код себе прими јер: „шта би после за њу казао свет?“ А овамо, зима све јача. Љуба, истина, није се тужио, али сав, онако гô, у кошуљи, најежен од зиме и, као у инат, само је још

И, као у инат некоме, више није хтео ни да долази овамо, мећу просјаке, нити да проси, и виђа се с ким. Седео је тамо, или испред своје собе у коју га варошанка није пуштала

Убиће те. — Не, — брани се она. — Нико ме не дира. А ноћу ја и не спавам. Седим тако и гледам овамо, к вама, у град... — А да знате — почне као да им неку радосну вест саопштава.

— Па што се, мори, мучиш, што не сиђеш овамо, у град. — Грозе се жене кад виде та њена изгребена, крвава колена. — А, — одбија их, — још нисам расковник нашла.

Нарочито зими, кад се од куће искраде, она потрчи за њим. И, било на путу, било чак овамо, у вароши ако га сустигне. Стигне га, зауставља и плачно кори: — Зашто, синко... шта ће ти то? Баци то. Имамо кући то.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Љуба чека да тата започне, али кад други дан, тата га још не пушта, а овамо ништа не спомиње. Онда после ручка, али још при софри, Љуба, мало угрејан, скупи све духа присуство те реши се у очи

Било је већ пред вече. Ходају по соби горе доле. Кад дође једно девојче, иште од бирташице једну земичку, а овамо пиљи Љуби у очи. Послала је госпођа Перса да види какви су странци у бирцаузу. Љуба се окрене бирташици.

— Одма’ иди по њу! — викну мати. — Молим вас, маните се тог посла. Кад је она знала да ћу ја овамо доћи, па је отишла у трешње, то је знак да нема васпитања, а треба да зна да сам ја честан човек, господар и трговац;

— Знате, читала је ноћас много. Сирота, сад се начита, кад јој отац није код куће, јер се он једи на много читање, а овамо опет му се допада кад кажу да му је кћи васпитана, — рече мати.

— Па тако исто и сад ради. — Ах, мутер, сад слушкињу да овамо зовемо да акомпањира! Како би то било, кад је масна! Онда је то било само „пер шпас“.

Но, мани се сад тога, па да идемо овамо гдегод ближе. — Куда? — Знам два места. Једна у Ц., а друга у Ш. У Ц. једна стара удовица, госпођа Калајићка, има

— Ала је тај Свилокосић чудан човек! Остави тебе, Алка, те мораде поћи за бакалина, а овамо га ипак примаш. Мица то прослови, а гледа у зеницу Алки, прст на штрику јој застане, да чује шта ће на то Алка рећи.

Па, што к теби долази? Овде је готово окукао. — Иди, бога ти, Алка! Тај је тебе обожавао, не мене; а што овамо долази, то је други рачун. Марко је учен, да му пара нема, а он, матор јурат, долази да што научи.

— Бацимо то на страну. Кажи ми кога ради долази к вама Свилокосић, тебе или Јефте ради? — А кога ради долази овамо? — Марка ради. Свилокосић му помаже, он је код њега јурат, да се поучи. Али, кога ради к вама долази?

написати инштанцију, па покрај ње предајте магистрату и тепсију у депосітум; ако ли неће да је приме, и ви донесите је овамо, па ћемо је дати вармеђи у депозитум.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

То знај; то добро знај, и чувај се! Сети се мојих последњих речи. Ти и не знаш колико их је овамо остало здравих... А сад, ево овде... видиш ево овде спустила сам свој горећи пољубац за тебе. Пољуби то место.

Гнусни су јој ужасно ти нељуди, јер сваки дан стрељају оне несретне војнике што долазе овамо да виде кућу и фамилију па да се врате, и пошто побију оне јаднике ту у некој јарузи више гробља, они изађу на корзо

Од овога тренутка све оне бедне лажи, којима. се од доласка овамо, хранио Христић, ишчезоше наједанпут као дим. Дотле, и ако су се понекад, као оно кад муња севне, јављали они мучни

Онда сам дојурила овамо, нагло отворила врата, обухватила погледом целу собу па сам га приметила на великом столу, у белом великом омотачу и

И тако, после сваког прелаза, док је она животиња са зачуђено-жалосним погледом дрхтала с оне стране, с ове овамо, одахнули гледаоци спремали су се за нову напрегнуту стрепњу.

прескаче оне перле и сви они појединци на које он обраћа пажњу полазе и враћају се, шарају амо-тамо и врзмају се, а овамо све изгледа да журе.

па ако се вратиш опростићу ти, а не вратиш ли се знаћу да си био велики будала и сав ће мој зној отићи другоме, — а овамо сам каже да се никад није знојио. Дакле, чувај се, а ако се не вратиш: значи да си био будала.

Сутра дан смо је лепо сахранили, па смо се другог дана, јер нам је осуство истекло, вратили овамо у команду, у Далмацију.

„Трећи је месец од кад сте дошли овамо а он ни писмо једно једино не написа, а камо ли да је дошао да види оца и мајку, него све од другог чујемо о њему.

Што се више приближавао стану своје веренице Јуришић је био све узбуђенији. јер у писму, после кога се одмах кренуо овамо, јасно је било наговештено: да је болест Наташина врло озбиљна и опасна, а и њена молба, да се, по могућству, крене

(а звали су га „мали“ Миле), је ли, вели, Миле, право да ми кажеш, али право да ми кажеш ово што те питам Кад смо ишли овамо, па јашим ја овако испред, а ти позади мене, је си ли који год пут помислио, али право да ми кажеш, је си ли који год

И четврта, и пета стоји плаката и све оне ћуте, гледају овамо у мене и опомињу ме. Стари казначеј, што је носио арач кнезу Карађорђевићу, капетан Младен, што је за свој новац

Африка

Дивна, витешка, тамна глава, полу црнца а полу Арапина. Зову га Негром. Сишао је са другом са планине, и дошао овамо само да види како то изгледа. Нема новаца да плати. Колико кошта? два и по франка.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Ти си ону Езопову лисицу што вичи: „Цили мили, кир Јања!“ А овамо му метиш штранга за врат. ЈУЦА: Забога, али шта имате сад опет против мене? ЈАЊА: Што имам, анатемата, што имам?

Ако овако устраје, таман ћу до шешира доћи. ПОЗОРИЈЕ З. ЈАЊА (вуче ПЕТРА за уво), ЈУЦА ЈАЊА: Овамо, какадемоне, овамо, нечисто дух, род сос фуриа! Ко-ј диро сирћету? ПЕТАР: Та шта ме вучете за уво, нисам скот!

Ако овако устраје, таман ћу до шешира доћи. ПОЗОРИЈЕ З. ЈАЊА (вуче ПЕТРА за уво), ЈУЦА ЈАЊА: Овамо, какадемоне, овамо, нечисто дух, род сос фуриа! Ко-ј диро сирћету? ПЕТАР: Та шта ме вучете за уво, нисам скот!

МИШИЋ: Шта ћу с њоме? ЈАЊА: Кад си нађи. Узмите, господин нотариус молим вас, ви сте једно паметно муж. Катицо, оди овамо. Ево, да будете стрећна. (Благосиља ú.) Катицу је моја добра девојка. Видите, она ћути, она оћи.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Вели, они знају да су Расцијани, који су се из Турске овамо пре шесет година доселили, подељени били у три војена округа: Сегедински, Арадски и Петроварадински.

Гарсули је на целом том путу викао, а по свом обичају, скарадно. Крајина им је сад затворена, каже, нити онамо, нити овамо, више не могу. Водали су опанке Турчину, док им је Турчин, на матери, и жени, спавао, па шта сад оће?

Они су их, затим, одвели у Потишки диштрикт, и обећали да под спахилук нећеду. Они су их довели и овамо, са обећањем да ће примити порционе новце, за прошлу годину, па затим, на миру, као на параду, одселитсја у Росију.

Лепо је у Кијеву! Камо среће да су дошли овамо, пре две године, кад су први исељеници кренули у Темишвару, а Тешо Кијук, у Глини и Костајници, народ бунио.

Премда во Банату и у Токају оставих те, за изгубљеније наше части и овамо дошао си. Гађаш, курво, у главу, доброродни и мње љубазни брате, ал’ не погађаш!“ За тренутак ништа се не чу.

Врага! Дођоше овамо у гомилици, одрпани, као просјаци. Виткович, ето, бригадир, а чека на плату, осам месеци. А Сервија?

Павле јој обећа да ће им доћи, из Кијева, чим буде могао. „Оде ти, серце, далеко!“ шапутала је Ана. „Доведе нас овамо, и остави, па шта им драго, с нами.“ А имала би да му прича, и више, што нитко не зна што е и како е.

Затим рече брзо: „Ајс, дугоњо! Ти си ме овамо довео, па се, као у Вавилону, више, иако смо браћа, не разумемо! Аха! Не терам ја жену, брате љубезњејши, што ми је

Теодосије - ЖИТИЈА

да извршим жељу срца својега за земљу отачаства мога, а да ,ли ће поцле овога бити овако згодно време, и да ли ћy опет овамо доћи? Ко зна да ли ћемо бити живи!

и руком и писмено, да после овога наш архиепископ не долази овамо у Константинов град на посвећење, него да се тамо од својих епископа посвећује.

Иди од нас без зла, иди, нико пре тебе не уђе овамо и не учини нам такво насиље! Престани да нас вређаш, иначе ћеш зло свршити!“ А преподобни им ни мало не одговараше.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

године. Други, многобројнији, долазили су из Рашке, из Херцеговине и из Црне Горе. Многи су херцеговачки родови дошли овамо преко Далмације.

свршио је румунску основну школу, што је иначе ређи случај, и љути се на свога оца што га је као зрела човека вратио овамо. У Румунији се, вели, дâ лакше и лепше живети.

Матишевци, Врло разгранат род у Нићифорову, пореклом је из Мата, и зна се да се је пре 150 година доселио овамо. Вероватно су ово остаци српског становништва, које је у средњем веку живело у Арбанији.

Све је то задржало продирање Арбанаса у струшко-охридску област, и овамо је то продирање поглавито новијег датума. Ово је мала област, а и као таква није једноставна, већ је подељена у

породица Крстића из Лабуништа, који су из Скадра, па пресељени у Мат, где су дуго живели, па затим прешли овамо. Има их доста пореклом из предела Голобрда и од Дебра.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

њега нестане. Шта се с њим деси, нек сам ђаво зна. Тек ти само чујем свог чича-Тришу: — Овамо, разбојниче бркати, камо сланина?! — Однио је миш — кажем ја. — А зашто је ниси отео? — пита чича.

се тако и надаље продужило, једног дана ћемо видјети Жућу како јури за крадљивцем Тошом и виче: — Лопове, лоповски, овамо дај ону џигерицу од слона!

Гдје је трећи? — Трећи си ти који улазиш овамо! — прошапута сам за себе дебели крчмар, а онда гласно додаде: — Трећег сам послао по ракију. Сад ће се вратити.

да им се најзад учинило како им с неба намигује мјесец, па су истрчали у двориште и стали да вичу: — Хеј ти, силази овамо да те частимо!

Морам да зауставим дах, јер... јер... Охо, ево га, стао је. Шапатом зове пољског миша: — Рођаче, попни се овамо да помиришеш. Овде нису чиста посла! Осјећам у џаку нешто врло сумњиво.

Познао сам их по гласу. — Брате мој слатки, треба одавде што прије да бјежимо — рече један од њих. — Овамо сваке ноћи долази Жућо пас да јури крчмареве мачке. На те ријечи мени се сва кожа најежи.

Кладим се да је унутра купус. — Овамо га! — дочека други, и као по команди обојица скочише право на мој џак. Од бола и страха ја крвнички дрекнух, а они...

Дрско се угура поред самог човјека с мишем и поче да виче: — Овамо, народе, да чудо видиш! Младог лава продајем, дивно лавље маче!

— Ко, зар ја?! — развика се скитница. — Погледај само моје ноге! Гвоздене сам ципеле подерао док сам овамо стигао из далеке земље лавова. Тамо све ври од малих лавића.

Имам пет година службе, седам пута борио сам се с вуком. Прије мјесец дана прекомандован сам овамо и отада почиње моје страдање. — Какво то страдање? — упита мачак Тошо. — Још питаш, брате мачколаве!

— Какво то страдање? — упита мачак Тошо. — Још питаш, брате мачколаве! Свако вече овамо се из планине спушта страшни медвјед Крушкотрес Кукурузовић, грдна изјелица.

Спасла се само једна бува која се сакрила у његов чупави реп. А његов савезник, Миш пророк, онај што се довезао овамо на репатој звијезди, то ти је тек сила. Прориче и погађа и унапријед и уназад. За тебе је већ прорекао страшне ствари.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

ми их шта ћеш с њима Улудо ти на раменима бледе Врати ми их у нигдину своју бежи Бежи чудо од чуда Где су ти очи И овамо је чудо 10 Црн ти језик црно подне црна нада.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ (једва се савлађује): Ниси ти био на грађевини, нити си помислио да сам ја слаб, већ те моја жена послала овамо. Дошла ти је малочас хитно и саопштила ти да сам ја извршио провалу и да је ваша заједничка тајна откривена.

) Како, зар ти сам код куће? СПАСОЈЕ: А, не, ту је Вукица. (На њеним вратима.) Вукице, 'оди, 'оди, 'оди овамо, дошла је тетка Агнија! АНТА (дигао се већ раније): Па 'ајде ја да идем. СПАСОЈЕ: Данас ће доћи, је ли?

„Илирија”! (Одлази Вукичиним вратима.) Децо, господо, овамо, овамо! СВИ (долазе): Шта је? СПАСОЈЕ (раздрагано): „Илирија”! „Илирија”! „Илирија”!

„Илирија”! (Одлази Вукичиним вратима.) Децо, господо, овамо, овамо! СВИ (долазе): Шта је? СПАСОЈЕ (раздрагано): „Илирија”! „Илирија”! „Илирија”!

'Одите, 'одите сви на моје груди... АНТА (потрчи му у загрљај). СПАСОЈЕ (гурне Анту): Ама, не ви; акционари, овамо на моје груди, браћо и сестре, акционари. (Загрли све колико може и кличе.) „Илирија”! „Илирија”!

На то ће извесно пристати. (Одлази левим вратима.) Вукице, Вукице, душо, 'оди овамо, дошла је тетка Агнија. (Враћајући се.) И, молим те, задржавај је колико можеш више.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Рекох јој да је теле: Раде Галац не би вукао Станику чак овамо, то ниједан мушкарац не ради с венчаном женом. Почех да ослушкујем ушију начуљених као хрт.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Док је био код Чамче, донде је Милан бокал нагнуо и мало се напио. — Оди, Милане, овамо. — Изволите. Милан дође, господар ухвати га за лево уво, па му главу к бокалу притегнуо.

Чамча ће бити ђенералштаблер овог трговачког похода. И он ће нешто профитирати, а овамо правиће о њиховом трошку путешествија, а то је живот за њега. Сад ће Чамча свој план предложити.

А погледај садашње, у фраку, навукли су тај ластин реп, јадни, исисани, ноге као две тачке, а овамо никад их не можеш зајазити. На то господар Софра уздахну.

— Добро, узећу га. Је ли у бурету тако што? — Истоветно. — А ви га довезите овамо. Поклоне се и оду. Кад дођу у механу, јаве то господару Софри.

Узме га на реч оштрије. Чуо је да је много на карти проиграо и много на вересију дао. — ’Оди овамо к мени ближе! Пера онако тромо дође ближе. Отац седи, а Пера стоји. Жут, неиспаван, очи упале.

— Ви најбоље знате. — Зато немој ми кварити вољу. Нађем ли каквог ваљаног момка, одма’ ћу је удати, а зета овамо. Са Пером не могу изићи на крај. Шта си се тако снуждила?

Фрајла Лујза дође са гитаром. — Херр вон Кирић, ви свирате гитар? — Жао ми је, ал’ не свирам, — а овамо смеши се. — Та ви свирате, смејете се! — Не знам; ја бих вас молио.

— Ко ти је дао то писмо? Дај га овамо! Кочијаш се затеже. — Та . . . ово писмо . . . хм . . . носим фрајла-Лујзи. Узме му из руке писмо.

не могу оженити; девојака доста, све хоће за мене, ал’ њи’ови оцеви одма’ питају шта имам, шта ти имаш, хоће да дођу овамо да испитују. — Па нек’ дођу, нек’ виде. Фала богу, нисам банкрот. — За мене је то увреда.

Сад већ у Соколовића кући нема више никог за удадбу. Сад је опет Шамика у Свираковој кући свакидашњи. Овамо долази Матилда и њена кћи. И Матилда има кћер од седамнаест година. Сасвим је ту фамилијаран.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Умирала она од пожуде за оним, или не, не може га стићи. Овамо он не може доћи, као ни та вода што непрестано шуми под прозором, као ни тај ветар.

Овамо он не може доћи, као ни та вода што непрестано шуми под прозором, као ни тај ветар. Овамо не може ући, као ни његов слуга, матори Ананије, који му спава увек на прагу.

мора полудети видевши како глупо, како лакомислено ратују, заповедајући му час ово, час оно, терајући га час тамо, час овамо.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Аутомобил смо оставили стотинак метара ниже, у једној мрачној уличици, јер колима се овамо није могло стићи. Било је сувише стрмо и опасно за вожњу.

– Долазите ли често овамо? – промуца Бел Ами осећајући и сам бесмисленост тог рутинског питања. А одмах затим, не чекајући одговор, рече

— Сјајно! — слагала си. Сјајно се проводиш и никада се ни мртва не би вратила овамо! Оне ће ти веровати. »Смршала си... Пролепшала се!

један за другим све мостове иза себе, ни сама не знајући због чега то чиниш, и више никада нећеш припадати ни тамо ни овамо, нигде... Хеј, шта је то с тобом, мала? НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ Са петнаест, лагао је девојчице да му је седамнаест.

Боже, на то је потпуно заборавио! —Дођи овамо! нареди му цариник, громада од човека. —Дођи да те мало претресем . . .Такви као ти сигурно носе дрогу!

Жена се осмехну: —Онда сигурно знате и кога је све доводио овамо? —То више није важно! — прекину целу ствар човек. Знаш—рече—он годинама игра на прогнози!

Кад келнер оде по кафе, млада жена рече полугласно: — Имам утисак да ме не воли претерано. Кога си све доводио овамо раније? —Вараш се! Сигуран сам да му се свиђаш. —Ипак, зашто нас мало не остави на миру?

Напуштају, дакле, беспомоћна кола, осећајући у њиховим фаровима прекор што су их толико намучили и довели чак овамо где нема ни паркинг-цатова, ни белих линија које показују правац кретања, ни семафора – ничега сем збуњујућег зеленог

да ће се ускоро завршити, а дете преко пута ње као да је већ наслутило тајну да је ухода у овом уклетом Замку и да овамо није дошла ради јела, као остали поштен народ, већ ради неког недозвољеног посла.

Ми се не дамо варати! Просечност је вечна! Јер, ако је он, који је могао да бира, дошао да сконча баш овамо, код нас, то значи да нигде другде и не вреди да се живи него овде. где одувек и живимо!

подиже се према рошавом конобаровом лицу, но оно није одавало ништа друго сем помирености са судбином што га је бацила овамо, богу иза ногу; можда и мало умора од бескрајног понављања истих случајева, што су увек почињали с две боце пива.

Сама си крочила овамо, јеси ли или ниси? Нико те није звао, а кад си већ ушла непозвана, правила овде одређујем ја, а не ти! — Како се...

Матавуљ, Симо - УСКОК

“ Женске, разумије се, нагађаху да ту мора бити по сриједи љубав или је завео какву кнегињу! Еле, тамо, овамо, тај тајанствени „принцип“ постаде приједмет опће симпатије и приједмет маштања у чамотињи мирнога градића, који,

Ми смо ти, дакле, ускоци, као што је сва Црна Гора. Кад су наши стари овамо ускочили била су само два братства, Ераковићи и Рајчевићи, народ од два брата, од Ерака и Рајича.

Кад цар разабра како су се Црногорци расрдили, нареди своме конзулу у дубровнику да их утиша. Конзул дође, те овамо, онамо, забашури ствар и још тобоже измири владику са Ивелићем и Вучетићем, али, тајно од владике, несрећног писара

Грјешни Ћеклић устајући угледа зеца, па га стаде вабити: „Шјо, мало! шјо, мало! овамо ти је мајка!“ Кад зеца неста испред очију, залелека Ћеклић: „Леле мене данас и довијека, какву мазгу изгубих!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МАТИ: Не умеш, не умеш, па то је. ОТАЦ: Већ само кад ти умеш. МАТИ: Други људи промећу се тамо и овамо, мешају се с људма, обећавају, лажу; а ти, како је Бог дао. ОТАЦ: Ја сад под старост не промени ћуд.

МАТИ: То су просиоци. Ја не знам каква си. Сваки дан читам и говорим да чистиш људски, а тебе ни брига. Дај овамо ту метлу! Гле, како ти висе пешкири! (Узме метлу и паја по соби.) Шта си ту стала? Ајд’ у другу собу па се обуци.

како познајем и њега и вас, мислим, то јест, да је за њега најбоља прилика, то јест, ваша кћи: зато сам га, то јест, овамо и довео. ОТАЦ: Ја вам благодарим, али ви знате, као што сам и казао, ништа не може силом него ако буде од Бога суђено.

МЛАДОЖЕЊА: Ја најрадије овде проводим време. ПРОВОДАЏИЈА: Е, јесам ли добро, то јест, учинио, што сам вас овамо довео? МЛАДОЖЕЊА: Никад вам нећу моћи довољно благодарити. ПРОВОДАЏИЈА: Верујем, каква девојка, то јест.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Онамо је опис стегнут, овамо се не зазире од лепе опширности. Дечја песма не поклања превелику пажњу самој себи; сложена, одвећ тражена форма била

Дечји песник може деци бити драг управо зато што се не стиди своје наивности, али разговор о томе не спада овамо. Сигурно је да се процењивање вредности дечје песме не може препустити детету, које, без искуства и мерила, показује

Онамо, у лирској прози која има детињство као узор и меру, све је отменост, смерност, недореченост мудрост; овамо, плиткости и вулгарности колико год хоћете.

Један од дечакових рођака-сањара овако говори о тајнама земље и света око нас: Шта ти, болан, знаш што се може наћи овамо горе ... Можда каква старинска ствар, каква руда, па и само злато... А и лековите траве расту по оваквим камењарима ...

Онамо, патријархално топал и конзервативан; овамо, крчилац нових путева. То двојство је код њега изгледало природно; супротности изнутра стопљене, у органској вези.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ЛЕПРШИЋ: Видите, господо моја, како је жалосно наше стање било у Маџарској. Кад су наши преци овамо прешли, имали су своје сопствене барјаке и своје сопствене боје; но мало-помало све се заборавило и изгубило што је

Сад су Маџари стајали овде, овде су се простирали коњаници, а одавде су јуришили. Видите, одавде топови бију овамо, а одавде онамо, и тако даље. Сад можете мислити како су Маџари страдали.

ГАВРИЛОВИЋ: Богами, ви баш лепо толкујете, не тамо-овамо! ЗЕЛЕНИЋКА: Сад се може лако знати да ће Србљи побједити своје непријатеље. ГАВРИЛОВИЋ: Бадава, људи много страдају!

СМРДИЋ: Тако и јесте. Шта се имамо бојати? ЛЕПРШИЋ: Гди су ти Маџари, нека дођу само! СМРДИЋ: Дајте овамо Нађ Пала да му сечемо дуван на глави. ШЕРБУЛИЋ: Право, дајте га! ЗЕЛЕНИЋКА: Гди је барјак?

А сад, јесте ли видили како се носе? 6. ГАВРИЛОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ ГАВРИЛОВИЋ: Ми тамо-овамо, па опет заједно. Тако је кад се нема шта радити. ШЕРБУЛИЋ: С вама и јест пријатно састајати се.

Милићевић, Вук - Беспуће

Ко би то био да га тражи! Да није какав стари пријатељ који је овамо случајно залутао и сјетио се њега? Зашто да га узнемирује тај свијет? .

и на човјека, умртвљавајући их и изједначавајући их, правећи од човјека неки чудновати предмет који је случајно овамо забасао.

Њему би криво што је дошао овамо. И кад је хтио нешто да каже, све ријечи које му се натуриваху, чиниле му се неспретне и глупе, незгодне и излишне.

рече она чисто зачуђено и не вјерујући. Он се мало замисли и погледа је у очи. — Чекати вас да дођете овамо до године, каза он лагано и тихо, отежући ријечи; присјећајући се из разговора с њезиним оцем да ће радови око путова

Кад тога дана видје Јеку, њему се учини као да је није одавно видио, као да није долазила овамо сваког дана, већ се одједном показала изненада.

И бијаше му непоћудно што је овамо дошао. Осјећаше влагу која је оставила своје жуте велике биљеге на давно обијељеним зидовима.

Он се чуђаше тренутном нагону који га је овамо довео, љутио се на се у исти мах и стидио се самога себе и једне дјетињарије коју је био увртио себи у главу.

Инжињер, држећи један велики кишобран међу кољенима, хркаше и љуљаше се тамо и овамо. А у Ирени се нешто проломи и она тихо зајеца и покри лице рукама. Дан пробијаше, а у даљини се магла утапала у Уни.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— Е, вјеруј... — вели сељак и гледа га и мери. А Јова продужи питати, и овамо онамо, еле, напослетку изиђе и дозна се из разговора да су и неки рођаци! — Е, па, рођаче, баш ми је мило.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Зинем дакле, па што могу дрекнем, А уз дреку овако набрекнем: Бре, овамо, ви момице младе, Не шал'те се, помозите саде! Бре, Аполо, голаћу убави, Пегаза ми што пређе набави!

Ко те младу догнао овамо, Где живују дивље зверке само? Кажи брату ако си девојка И људска те одојила дојка, Кажи брату, ол' девојка била,

Хеј чаушу, овамо и к мени! Ма ко с' ово, побратиме, жени? „Та Змајевић, да ли не знаш Гојка?“ А млада му — „Цвета је девојка, Мила

Ал' ко је, пусти? Он чека, ал' кога? — Зацело ајдук чека плена свога, Па чуо да ће сада туда проћи, И то га нагна овамо по ноћи, Па још се љути што га нема веће, Зато се, клети, тамо-амо шеће.

13. Зато из свог завичаја Овамо се млађан сломи, Да сред бољи обичаја Срце своје припитоми, Да на пусту себи славу Наспе мозга пуну главу. 14.

— Ма ајдуче, како ј' тебе? Чудно дивно, и он спава, А њија му с' тако глава. Ватише га, савезаше, Овамо га потераше. Кô ван себе он бијаше, Кô сан му се све чињаше: Жив он своје дат оруже!

Тако и ја друга мога Немам овде миленога, Тако ја ћу увенути, Остаљена погинути. Али шта је то у гушти, Шта овамо тако шушти, Боже мили, Боже драги! Ево, ево, ево драги!!

Итд. до 30 реди. Он гледа све, и опомиње се утопљенога Арсе (Путника) итд. Овако затим збори: Овамо мени руке дајте, И збогом јако ми остајте.

песму уз врулу извија, Да травица стаду боље прија: Све весело, свако тера своје, Срце моје, та де ли је твоје?... Овамо вас, србињске деклице! Ви сте небу србињском звездице; Амо и ви, моја браћо млада!

Ко те младу догнао овамо Где живују дивље зверке само? Кажи брату, ако си девојка И љуцка те одојила дојка; Кажи брату, ол' девојка била,

Ал' кад виде да залуд гледаше, Већ за њега запитати ћаше; Ал' ето ти овамо Миленка И он води претила зеленка, За њим краче љуба вереница Као крпа бледа несретница.

“... Ври му глава, а мозак се креће, Чини му се, ни ђаво га неће... После боја што војске остало Све овамо у град се нагнало; Града бране куле и зидови И још они дубоки јаркови.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Опет ћемо ми овамо доћи, има кад. Ногу пред ногу, наниже, по мјесечини! Како је драг и пун сваки корак повратка. И како све више расте,

Главно је да ти свом ђеду гријеш леђа. КОЊСКА ИКОНА Несигурна умјетничка срећа, држ овамо—држ онамо, набаци једног дана сликара брадоњу и у села под планином Грмечом.

Ама, зар неко из поштене старе Ћопића куће има образа да јавно и отворено, пјесмом, помиње тамо некакву чупоглавицу, а овамо има поред себе живу-здраву своју вјенчану жену? То се, гласно, није чуло откад су Ћопићи на огњишту ватру пропирили.

Једини стриц Ниџо гледа кобилицу попријеко и гунђа уочи сваког пазарног дана: — Хех, порез неплаћен, а овамо се око куће утркују докона ждребад. Вала ћу једном ...

— Још и ти? — толкује у себи вјечито опрезан скитач. — Значи, братац, да то ја нисам добро дошао, а овамо се, као тобож, мацану приговара. Е, Брко, Брко, пољуби ме у ...

— Ти се, Ниџо, притрпи, сједи гдје си ту си, а овамо штокакви: ноге пода се, штап у драге шаке па распали куда га очи воде.

— Видидер кује, нада се госту, а овамо, тобож, плете цура, враг јој оплео штрик око врата! — гунђа придошлица и још с друма заслађено прозуји: — Добро ти

— Ама људи, како ћу ја срочити пјесму по вашој вољи кад је тај грешни Петар Дошен овамо с моје стране, сирома као и ја, а ви и ти тамо порезници ...ви сте нешто сасвим . . . — Она друга страна, а?

— Хм, угарак. И ти би сад с угарком тамо под ме ...медресу, а? Еј, тешко мени. Хајд овамо у ћошак, да ти покажем како се креше шибица.

одшепеса иза зградице и дере се у правцу потока, одакле се чују пракљаче периља: — Ђурајица, ђаволи те дерали, овамо долази! Ма показаћу ја вама ко је „Цар Душан“.

Е, само да није доље оне црне коке која је уперила овамо онај свој гвоздени кљун. — Нека, Сајо, нека, и њој ћемо ми заврнути шију, притрпи се мало ...

Нарочито су мајке упорне, неустрашиве и заслијепљене. Око артиљерца Марка Медића, који је, неким чудом, овамо доспио из чувене Шесте личке дивизије, надовезала се некаква стара нена, муслиманка. Пропитује се за сина.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Нема жене која је овамо дошла а да није опевана папрено! А и ти. Ко зна шта би и теби испевали. ХАСАНАГА: Мени? Воло би баш да видим ко

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

А овамо? Ох, да није било те твоје слепе преданости, поверења и љубави, ја бих знао шта да радим. Али ти?! Нисам те сматрао за

— упита се ти и брзо руком дохвати кошуљу на грудима. — Ја те зовем — рекох јаче и изиђох из грања. — Дођи овамо. Ти брзо остави рад и трчећи, кршећи се, њихајући лево, десно, прса, забацујући лактове, дође и хтеде проћи поред

— Радиш ли? — ослови је. Затим скину мотику с рамена, заби је у земљу, остави фењер и седе на међу. — Ходи овамо, газда Стојане. — Окрену се он ономе који иђаше за њим. — Ходи, седи мало. — Сад, сад! — чу се.

(Ма да је знала.) Што је не оставља већ једном? А да каже мужу — не сме. Јер, какав јој је муж, и крв би потекла... А овамо опет с њиме се виђа; говоре, он јој долази, и муж јој не зна зашта је све то... куд ће јој душа и тело на оном свету?..

Раде, утркују се, диркају једно друго, па се споречкају и, тобож расрђени, одмичу се. Ћуте обоје. А овамо гледају се кришом испод ока, а око уста им игра пркосан осмех.

Није могла да се брани. Јер ако ме одгурне рукама, пустиће кофу која ће натраг у бунар пасти и разбити се; а овамо сам је ја грлио све више и више... Она је клецала. Хтела је све да пусти и падне. — Пусти ме! — молила ме.

И отуд је гледала овамо у оро, али тако гледала као да ни у кога не гледа. То је једило момке. Нарочито Младена, црвена, висока момка из њене

То је једило момке. Нарочито Младена, црвена, висока момка из њене махале, који је чак овамо дошао ради ње и уби се водећи коло и дајући бакшиша Циганима.

Свирачи свирају, оро се већ раширило и почело да допире чак овамо, до нас, а он никако да дигне руку с њених, и да се одвоји и оде. Нушка се једва ослободи. — Хајдемо!

На амвону, окренут леђима овамо, к нама, стоји ђакон са уздигнутом десном руком, главом упртом више двери и чита, — не, него пева на сав глас

— Жалим срмали јелек, Жалим срмали јелек! — Овамо, бре! — одједном се чу испред наше капије. Мајка скочи. Суза јој се скотрља.

— Овамо, — говори им он и показује на нашу кућу. — И у овој се кући песма поје. За мајку не знам како је изашла преда њ у кујн

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

дохвати по врату те му одсијече главу, а див пане у град унутра; онда он рече: — Е сад хајте по један редом да вас ја овамо спустим.

Онда му жена одговори: — Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође? А змајски цар одговори: — Оног најстаријег и средњег би заклао па их пекао, а најмлађем не бих ништа.

Једном најстарији син пође у лов, па како изиђе иза града, скочи зец иза грма а он за њим, те овамо те онамо док утече зец у једну рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то не био зец него аждаја, па дочека царева

Онда пође средњи син у лов, па како изиђе иза града, а зец скочи иза грма а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу, а царев син за њим, кад тамо а то не био зец него аждаја, па га дочека те

Како изиђе иза града, опет скочи зец иза грма, а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу. А царев син не хтеде ићи за њим, него пође да тражи другога лова говорећи у

Зашто то не зарониш? Змај му одговори: — Е, мој шура, не могу ти од срамоте ни казати шта је то. Има овамо један змајевски цар, па с нама често има рат, и сад скоро имамо рок да се ударимо; па кад се год побијемо, сву нас

Она му онда рече: — Дошла су три момка да траже рада. Он јој рече: — Хајде их доведи овамо. Одмах она оде њима, па им рече: — Хајдете са мном, зове вас краљ. Они одмах пођоше и уљегоше пред краља.

— Свијетли краљу, — рече Грбо — мени је сведно мријет ми тамо мријет ми овамо, па сам волио овде да умрем него тамо. Потом га краљ одведе у једну собу и затвори.

Опет поче краљ викат: — Отварај, јер сам готов умријет! — Нећеш, ђаволе, овамо више! — рече Грбо. — А да нијеси ти Грбо? — пита краљ. — Јесам, — одговори Грбо.

Роб му одговори: — Би ти знао наћи и довести кћер овамо, само да ми се овога тешкога гвожђа опростити. Цар Петар заповеди да гвожђе са осуђеника скину, па му онда даде

Мени друго не треба ништа. — Па пође да иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: — Стани! Ходи овамо, кад баш то хоћеш. Зини. Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: — Сада ти пљуни мени у уста.

Док су се они тако вијали овамо онамо, царева кћи била изишла пред двор па их гледала, а голуб уједанпут стрелимке девојци на руку, па јој се претвори

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАГА: Е боже, брацо, па зашто не би којипут и дете пољуљали? Ми сироте по вас дан кланцамо, час овамо, час онамо, ето, спадо с ногу. 7. ЛЕПОСАВА, ПРЕЂАШЊИ ЛЕПОСАВА: Стрина, плаче вам дете. МАГА: Ето сад ћу.

ДОКТОР: Кажем ти да није белило него црнило. МАНОЈЛО: Да нису то Арапи? ДОКТОР: И Арапи овамо дођу. МАНОЈЛО: Па Арапи нису набојадисани; него им је таква фела.

ПУТНИК: То су саме немачке речи. ДОКТОР: Ништа зато, опет не дишем духом немачким, као Србљи који су из оне стране овамо прешли. Пређе него што би од тога одступио, волио би бити језичник, или сунцозвездо-ватро-људо итд. почитатељ.

Ја се уздам у Ваше милостиво и добро срце, и долазим Вас молити да пишете овамо, да је то погрешка Вашега перета и да ме од стида избавите.“ ДОКТОР: Нема од тога ништа.

ПОЗОРИЈЕ 9. (ДОКТОР, ПРЕЂАШЊИ) ДОКТОР: Зар ви не чујете кад ја вичем, јелте, или вас ови трују? Овамо се вуците! МАНОЈЛО (тајно Исајлу): Иди, Исајло! ДОКТОР: Јесте ли оглувили?

? ПУТНИК: доктор ће се исправити. ДОКТОР: Не, ја морам ову сујету одбацити. Шта приноси потписивати се др и др, а овамо погрешке правити, које се и ђацима не могу кроз прсте гледати.

ПИЈАДА: Ја сам се родила у Панцеву. Моја тетка никако ми није дала мира, него да додзем овамо. СТАНИЈА: Лепо девојче, шкода што ти је покварен језик. ПИЈАДА: Како покварен?

ЉУБА (смеје се): Та то није врело, мајка, него је од леда. СТАНИЈА: Аратос ти Београда и кад дојдо овамо! ЉУБА: Не бој се, мајка, то је врло добро. Узми само. СТАНИЈА: Нека једе ко оће, ја ћу да идем, кад ме тако мучиш.

Девојка сама с момком! Куку мајци, да чују људи у мом вилајету, да те пљују! ЉУБА: Зато долазе људи из твог вилајета овамо, а ми тамо не идемо. СТАНИЈА: И не треба да дојдете. Што ћете тамо, да трујете свет, да донесете безобразлук.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Ја женски род онако исто почитујем као што иј најприљежнији Епикура ђак почитује; и од осам година овамо, то јест откад сам намислио женити се, нисам милије сентенције нашао од оне из Шилера: Чествујмо жене, те преду и

СУЛТАНА (ђипи): Шта? СРЕТА (замахне каишом Султана седне): Није ти срамота; оћеш да будеш милостива госпођа, а овамо се црниш као Циганка... А гле, мал нисам заборавио. Пело, данас цеј даје бал.

Вуци се брже, да не дангубим. СУЛТАНА (отвори врата, пак преступивши праг). Орјатине, сам ме ђаво морао овамо довести. Сав се у ћириш претворио дабогда, колико си ме мучио! (Тресне врати и споља забрави.) СРЕТА: Шта?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Човек скоро поверује да су страшно распродате, да их очекује најфантастичнији провод, мислим, да их чека ко зна ко, а овамо — труба, глуварење без краја и почетка!

њих, са оним својим бечењем и отезањем слогова, фол-лежерношћу и свачим, да их никада неће достићи у отмености, а овамо — систем ХЕЛП!

као да су профе на факултету, оне скупе парфеме, прочитане књиге, уопште стил земље из које је таква мода стигла овамо, на крај света; оне ће јаднице само да се упишу у неку врсту модних емиграната, па ће тако уобразити како су изнад

Богами! Кад их човек посматра са стране, учини му се да су то све сами голи кошаркаши! А овамо — клопароши жвакаћих гума! Трубе! Маме их облаче за школу.

Све, као, благонаклоно и ти системи, а овамо, начисто се топе од среће што нису као ми— мислим, шашави! Е, то највише и погађа маман.

Сваких десет минута, каже, долази овамо у купатило и записује оно што чује. Замислите, то ће вероватно бити прва докторска теза написана на клозетској шољи!

По радњама — лудница! Сви кукају како немају лове, те како ћемо, те шта ћемо, а овамо оне шљаштеће новогодишње хаљине са хиперцинима иду као да се џабе деле. Отимачина!

Као, сви смо, за име Бога, светски људи, па тако, свраћамо лежерно око поноћи, а овамо, кад ти њима уфураш у гајбу, без пет претходних најава телефоном, све те некако ђанишу као да си мало пошандрцала, и

Али, да видите, одједанпут, уочи. Нове године, то ти све постаје преко ноћи лежерно а овамо, у ствари, крепавају од страха да остану сами, јер мисле да ће се богзна шта догодити без њих. Хауг!

Хоћу да кажем, све је као светски, све као лежерно, баш као на филму, а овамо, момак који те довео на дочек не изилази из мрачне коморе док вам срчане преткоморе ударају и, ударају, као покварена

Највише му се био попео на главу онај тв-коментатор што вас стално гледа као да има нешто да каже, а овамо труба. Е, њега никако није могао да смисли, што јес, јес!

“ — а овамо, као, фол, осуђује и у истом писму моли да још малчице остане док му деца не посвршавају тамошње школе, а у Шведској —

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Оће скоро да ме изда занат. МИТА (ступи лагано и удари га по рамену): Алекса! АЛЕКСА: Охо, Мита! Какав тебе ветар овамо дотера? МИТА: Зар ти не знаш да је пријатељство два тјела и једна душа. АЛЕКСА: Право!

МИТА: А, врло срећни! Марија је овде. АЛЕКСА: Шта, Марија? Одкуд њу ђаво овамо донесе? МИТА: А знам ја. АЛЕКСА: Еј, убио је бог, сад ће ми сав посао покварити.

(Растави ú.) АЛЕКСА: Господична, ово је созакљатије против мене; они су се договорили. БАТИЋ: Шта договорили? Овамо у полицију! (Повуче га.) ЈЕЛИЦА: Не дајте, татице, отеше ми барона!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ У густој чести у часу том шкљоцара стара груну ко гром, над морем лишћа диже се дим. „Мачак је близу, овамо с њим“ – трже се Пијетлић и диже вику из торбе старе: „О, кукурику!

Смије се бака ведра ко дан, остави облак, и скочи ван. „Унуче драги, сила си, знај! Овамо брзо, руку ми дај!“ Трже се Мјесец, баке се плаши, сада ће мисли, почети бој, па брзим скоком низ небо праши, а

свом, а усред горе, у истом трену, Бркоња див се из сна прену и поче страшан лом: „На ноге, диви, другови смрти, овамо гвозден бат! У млину старом ко буде сада, није му друге, глава му пада, куца му задњи сат!

! Овамо колац, овамо прут, овамо пушку, страшно сам љут!“ „Бежимо, Жућо, батина ево! — повика мачак фрчући брком.

! Овамо колац, овамо прут, овамо пушку, страшно сам љут!“ „Бежимо, Жућо, батина ево! — повика мачак фрчући брком.

! Овамо колац, овамо прут, овамо пушку, страшно сам љут!“ „Бежимо, Жућо, батина ево! — повика мачак фрчући брком.

А дивља свиња, опасне ћуди, рије и грокће, спремна за борбу: „Овамо ручак, зликовче Саво, поцепаћу те ко масну торбу!

“ „Враћај нам песме, приче и бајке!“ — чујеш из ноћи црне — Давида Штрпца, Великог Јожу, Бакоњу фратра Брне. Овамо песме с цвећем и травом, јер си платио главом!

Је ли прошло михољданско славље? А ти, мама, како си са здрављем? Је л' већ вријеме да орахе тресу? Тога нема овамо у граду. Остави ми бар двије прегршти, добро сакриј, да ме не покраду.

О Бихаћу да ти нешто причам? Не видиш га од силних дућана. Људи врве тамо и овамо, смутила ме гужва непрестана. Нико нема говеда ни овце, нит шта раде, само броје новце.

да дишеш, за сваку је строго одређено шта ћеш у њој до краја да пишеш: овдје бројке, по лејама уским, тамо српски, овамо француски.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— А када се венчате, нећете ни ви више долазити, Сагрера, овамо? — Неће ни она више. — Херера, Херера, Сагрера, потрчите за час, тетка се љути, — зачу се из помрчине. — Ое, Херера!

И он је то знао. Сигурно да је знао. И уплашио се. Рекао је: Зашто сте ме довели овамо? Хајдемо! Био је луд. Бојао се да мислим да је демон. А ја сам се огромно, огромно радовао што га таквог видим.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Малоумни и дрски, а овамо преподобног лика, насред се града деру као апостоли. Зашто од наше радосне вере праве нешто тмурно и строго,

Неко удара на врата, не баш на врата моје собе у Карејском конаку, нити на врата терасе којом се долази овамо, али неко сву ноћ лупа у врата, бије по дрвеним плочама.

и много пута ми подвалише уговарачи док сам зането читао забрањене књиге ко хоће са мном нека дигне руку пређите овамо још није касно!

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

) АДВОКАТ: Какви су вам то гости? ДАНИЦА: Па породица покојникова; свратили, по обичају, са парастоса сви овамо. Препоручили сте нам, тетки и мени, да будемо према њима предусретљиви и љубазни.

МИЋА: И заузели собе? САРКА: Заузели, него! Ето, ту су, у тој соби, Агатон и Симка. Овде сам ја. МИЋА: А овамо? САРКА: Тамо је Танасије са Видом. МИЋА: А Прока? САРКА: Он је тамо, из дворишта, а Трифун у оној малој соби горе.

стално извиривао кроз стаклена врата не би ли спазио даницу): Није потребно да иде пријатељ Агатон, ево га адвокат иде овамо! СВИ (изненађено): Иде? МИЋА: Да, иде с њом. ГИНА: Је л' с тетком? МИЋА: Није с тетком, него с оном?

САРКА: А што па као ми? ГИНА: Метнули сте црнину на себе само због тестамента, а овамо ниједан ни сузу не пусти. СИМКА: Знамо ми, Гино, пошто је литар твојих суза. ГИНА: Ију! Е, јеси чула!

Не бих хтео да она помисли још... АГАТОН: Добро, нека тако буде! Иди, Симка, зови девојку. Реци јој да дође овамо, ал' немој јој о тој ствари ништа говорити; то ћу већ ја. СИМКА (оде).

АГАТОН: Човек не зна шта га чека у животу. ПОЈАВА ВИИ СИМКА, ДАНИЦА, ПРЕЂАШЊИ АГАТОН: 'Оди овамо, дете, треба да проговоримо са господином адвокатом.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А онај не престаје. — Послуга четвртог топа, брже овамо — зачу се глас неког послужиоца са трећег топа. Потрчасмо један за другим кроз саобраћајницу...

Јер ово је наше домаће блато које ми газимо још од цара Лазара. А тек како је њима, који долазе овамо са бечке калдрме. Разданило се када смо кренули у једну ораницу.

И прва мисао је била: жив сам, жив... — Брже, дајте га овамо — викао је некоме Траило. — Пуни одмах! Темпирачи довукоше Јанкуља, који је стењао и шкрипао зубима од бола.

— командир махну главом и запали цигарету у пола ручка. — Уто викну она „капела“: „Миле, ходи овамо“ — те онај амза изиђе. — Је ли, сунце ти твоје, па зар тако?!... Зар с коња на магарца!...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Тек тада опази чобане, који га пажљиво посматраху. Он подиже главу и махну руком на њих: — Еј, море... одите овамо! Деца се згледаше; понеко се засмеја гласно, заклонивши главу за леђа другарева. — Има ли који ђак међу вама? — Еве.

— Има ли који ђак међу вама? — Еве... овај, пружише деца прст на једнога. — Оди, ђаче, овамо; оди, ја сам учитељ. Деца се зачудише.

— Прирез није био покупљен, допуни га Богосав. Знате, мука је са тим прирезом: свет нема а овамо треба. Тако ће бити и с вашом квартирином.

тамо хеј, где се савија свод небесни, видите, у густој магли дугачке планинске венце... од тих венаца дижу се ближе овамо сниска брда и хумови. Под њима тече моја шумна Морава... — А, ви сте Моравац?

»Чудновата је, баш!... премишља Гојко десети пут једну исту мисао. — Овамо седи са њим цело јутро, смеје се, шали се и све онако... што не ваља. Оставила децу саму...

Како сам ја ! А она јок... него са њим тамо амо, па цело јутро. И шта су имали толико да говоре? — Лудорије !... А овамо сад гледај је! иде као убијена... и одмах сам познао да јој није било по вољи. И Стојан тако вели.

нама су предавали, поче она збуњено: припрема траје најмање месец до... — Ха, методика... прекиде је учитељ. Е богме овамо ћете морати много што шта против методике, јер и наша врховна управа ради већином против методике, па морамо и ми.

Чим сам чуо синоћ... о којечему, одмах сам решио да морам ићи овамо, да се обавестим са вама и да се извиним... Љубица раширила очи, гледа и не разуме шта ово он говори.

Гојка не сме вређати, јер је управитељ — може га одјурити; Љубицу још горе... уз њу је писар. А овамо Гојко му једнако издаје некакве оштре поруке за Љубицу, па стане на врата и слуша хоће ли чича онако исто оштро

Али је она већ навикла да угушује мисли о томе. — Кажи господину нек изиђе у ходник, или нек дође овамо, рече она тихим гласом. Мало постаја, па уђе Гојко у разред.

Дрхће и чека дан, два... Трећи дан долазе три човека у срез, јављају се капетану. Комисија! Дајте овамо Петра писара.. Он се већ сав охладио. Дај кључеве!... Запечате касу, па дај рачуне...

после већ буде осуђен на робију и тако... јест, тамо умре... А ја око Љубице... тамо-овамо, док се венчамо... После већ добијемо боље место, неко лепо усамљено село, где нико не долази, па«...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Домани се завичају, Ту ћеш наћи много брата! Поздрави их, о Јоване! Кажи тамо за овамо, Бјеше зора процвјетала, Зле године наступиле, Цвијет момци црногорски, Острагуше побацише, По св’јету се

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Кућа — пијаца, прање — пеглање, кување — шивење! То ми је цео живот с тобом! А овамо си ми обећаво и Цариград! СИМКА (излази у двориште са прекривеним послужавником): Гино, могу ли код тебе да склоним

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Румен и злато боја не допиру кроз прашне прозоре никуд. Али долазите, долазите овамо, да им видите гвожђе и бетон. И позоришта. Још увек су они најближи грчкој позоришној гомили. Не шегачи се овде нико.

Ми бисмо могли бар једно: да наши министри на расположењу, сваке недеље једанпут, шаљу своје извештаје овамо; даље, да им дамо још неколико ордена; а, ако треба, могао би се и председник њиног новинарског удружења изабрати у

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

И таласи су је носили, витлали и бацали овамо, онамо; али лађица, као неким чудом, издржа све непогоде, док је, после дуга лутања, море не избаци на камениту, пусту

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

а ова ти њој: хм! те у наоколо, док се једној није досадило, те подвикне: »шта муцате, брате мој, бардак овамо!« Једна викне: није у мене, друга, трећа, све тако.

А куд ће он сад ? Кад ли ће мама доћи... или можда неће више ни доћи овамо, него ће сад њега одвести к њој. Али како ће онда тата?... Како то... да не буду сви заједно једнако?...

неки се ђонови јако вуку преко камена, па се чује само чепање прстију, шушти И бруји она множина сама собом, а ми се овамо у олтару устумарали, па се само ћушкамо раменима и грабимо место пред огледалом.

Том приликом се сви жале мојој жени, како им се не мили своја кућа, како их све нешто вуче овамо... Истина, и тешко им је, није вајде.

Опет врисак, смех и неко потмуло гунђање. То се, без сумње, јавља игуман немилим гостима. — Хеј, вина овамо! — Калуђеру, кољи јагањце! — Свирајте, цигани! — Здраво, дружино! — Ура!!...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ДАНИЦА ПАВКА (долази из десних врата, па кад види да никог нема у соби, одлази вратима у дну, напоље): 'Оди овамо! Чујеш ли, овамо кад ти кажем! ДАНИЦА (улази). ПАВКА: Ти опет? Јесам ли ти хиљаду пута казала: нећу да те видим тамо!

Чујеш ли, овамо кад ти кажем! ДАНИЦА (улази). ПАВКА: Ти опет? Јесам ли ти хиљаду пута казала: нећу да те видим тамо!

Послао калфа Јоца. ЈЕВРЕМ (чита, примичући и одмичући кесу од очију): 'Оди овамо, ти имаш боље очи. Је ли ово „Ф”? ШЕГРТ (гледа дуже): Може, газда, а може да буде и „Р”, а може и „К”.

ЈЕВРЕМ: Море, другом ти тај курс, немој мени! Бајаги ниси могао у чаршији да се припиташ, него потегао овамо да ме нађеш, као да ја сваки дан само наполеоне преврћем преко руке. Него, ако си дошао за неки посао, а ти говори!

(Оде.) XИ ЈЕВРЕМ, ПАВКА ПАВКА (долази здесна): Слушај, Јевреме, видим иде преко пијаце госпа Марина, извесно ће овамо. ЈЕВРЕМ: Па нека дође.

'Ајде, реци ми? Ако треба да се растури какав лажан глас по вароши, дај овамо Срету; ако треба да се поквари какав политички збор, дај овамо Срету; ако треба да се фалсификују изборни спискови,

Ако треба да се растури какав лажан глас по вароши, дај овамо Срету; ако треба да се поквари какав политички збор, дај овамо Срету; ако треба да се фалсификују изборни спискови, дај овамо Срету; ако треба жалба на изборе, дај опет Срету.

ако треба да се поквари какав политички збор, дај овамо Срету; ако треба да се фалсификују изборни спискови, дај овамо Срету; ако треба жалба на изборе, дај опет Срету.

XXИИИ ДАНИЦА, МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ ДАНИЦА (наилази на врата, за њом Младен). ПАВКА: 'Ајд' овамо, па пољуби оцу руку! (Даница љуби руку Јеврему.

ПАВКА: 'Ајд' овамо, па пољуби оцу руку! (Даница љуби руку Јеврему.) МАРИНА (из задњих врата, за њом Ивковић): 'Ајде овамо, па пољуби мајци руку. ЈЕВРЕМ (уплашио се, збунио, трза руку коју је Ивковић пришао да пољуби): Ама, чекајте, брате!

СПИРИНИЦА: Па нека му она кљуца сваки дан. Знаш како је кад жена за нешто запне! СПИРА: Знам! ПАВКА: Ама 'ајде овамо у собу, да седнемо. Имам ваздан да вам казујем. СПИРИНИЦА: 'Ајде. (Одлазе сви у десну собу.

долазио је поп Видоје. СЕКУЛИЋ: Добро, добро, попе, обријаћу ја тебе, ако бог да. Хоће опозицију, а овамо прескаче удовичке плотове! ЈЕВРЕМ: Јест, код оне Ангелине. СЕКУЛИЋ: Па онда? МЛАДЕН: Па онда...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

или упућивао противника да их прочита; или се чудио глупости противниковој, који мисли да нешто зна и размеће се, а овамо не зна ни шта је писано о тој ствари (у његовим дописима)!

— вели Срета и извуче рукопис. — Ту се, ви’ш, испрућио кол’ки је дуг. — Што рече? — ’Ајд’ овамо са мном. И Срета узе ћир-Ђорђа настрану, па одоше у мутвак, одакле истераше дремљивога и глувога ашчију Лефтера,

— запита Срета гледајући оштро у Провира. — Ко те је послао овамо? А? — А ко ће да ме пошље?! — дошао сам сâм. — Молим вас, браћо и грађани, вели Срета, да претходно решимо нешто.

Каже им и протумачи голем и замашан значај тога догађаја; узроке и огромне последице његове и тамо у Америци а и овамо у овој изанђалој Европи. Затим замоли Мићу нека он то све лепо исприча сељацима онако како лепше уме и зна.

И тако они скочише на њ! — рече Мића и превуче шаком преко бркова. Те ’оће бити, те неће бити; те овамо, те онамо; те повуци и потегни — еле ти богме они њега лепо заробе.

! — рече ћир Ђорђе скоро кроз плач. — Не треба то теби ништа! Ти само мене слушај, па их изваљај овамо! — рече Срета. — А ти знаш како је прошао стари чича Милисав; а ја и ’нако немам друга посла!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

„Нисам, маме ми”, каже фрајер. „Је ли, маме ти?” „Овамо-де, у хаустор, да те научим памети!” Острвио се Миладин, па бије И криве и праве, и јаче и слабије...

На једној страни Србија која муца и бунца, На другој он, чистунац, чистији од јарког сунца; Овамо, хиљаде професора, писаца и новинара Који на лепоту израза не дају пет динара, Брбљивих незналица, чије је гесло:

Наизменично парним и непарним, Пазећи да се не преварим. Седмом, па трећом, па онда петом, Овамо прстима, онамо петом. Све бринући којом ћу и када ћу: Боже, страшну ми даде задаћу! Стотину ногу!

Док душа плива кроз надахнуће, Мајчин глас прекида њена стремљења: „Овамо, док је јело јоште вруће! За сто! Вечера чека спремљена! О да, грдне неподударности Између маштања и стварности!

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Зашто И теби годи празних речи праска? О кад је тако, ти овамо, машто! Речима финим као ваза саска Показаћу ти ја како се ласка! Доста, за љубав вечитога Христа!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ВОЈВОДА МИЛИЈА Отишли су на станак Турцима да некакво робље мијењају; ема сам им послâ поклисара: тек се врате, да овамо иду, да хитају да не дангубимо, е овоме већ трајања није. ДОЂОШЕ И ОЗРИНИЋИ.

Објесио пушку о рамену, па чепука, тамо и овамо, по пољани као сви остали; а одовуд неки од нашијех, умимогред, покрај оџе мини и тисни му од лакта рожину његовојзи

), па је носе проз градске улице усред подне тамо и овамо. Не боје се чести ни поштењу, тек да стеку да се ками ране. КНЕЗ ЈАНКО Бјеху ли им какве куће, Драшко?

На чудо смо и на јаде били раздвајући да се не искоље. Једва смо их овамо савили, еда како ви то претечете. ВУК МИЋУНОВИЋ Чудне стоке, Бог их посјекао, око шта се имало поклати!

БАБА (дрхтећим гласом кажује) Кад се справљах из Бара овамо, док ево ти једнога каваза ђê од паше за мене дошао; поведи ме на Скадар везиру.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

За све време док би он путовао по Турској, по трговини, а обично би се целог лета тамо бавио — он би се овамо по родбини једнако помињао и њиме се застрашивало.

били затворени са свирачима, које наместе у другу собу, да не би могли гледати шта они раде, по неколико дана допирао овамо у варош пуцањ пушака и видело се бацање ракетли.

се знало да, кад случајно, и у најмањем каквом општем послу, не би ко од њих био изабран, да би се та непажња примила овамо од њих не са огорченошћу него с увређеном равнодушношћу: „Па зна се да се нема коме учинити ни помагати.

И она, када остарела, никада овамо више није долазила. Једино би дошла на „прочку,“ уочи великог поста, када би по обичају цела породица морала да дође и

ови други, који су, поред богаства, исто тако били школовани и научени као и он сам и који су у последње време почели овамо да долазе и да бивају постављани за меџлисе и за судове. Они га призивали к себи, дружили се с њиме.

Са Турцима и беговима и он пребегао, и тамо у Турској почео да се бави, тобож тргујући с њима. Ретко би отуда овамо прелазио. И што је Софка бивала већа, он је све ређе долазно; у години дана један пут и то обично ноћу.

синова и снаха, где је била као неки старешина, јер јој муж умро, али, чим би дошла субота или какав празник, одмах би овамо до њих долазила, увек доносећи по нешто а највише брашна, масла и сира, од чега би после Софки и матери по неколико

Међутим све то није требало. Одавна је Софка за све то знала: а зашта отац једнако тамо седи у Турској; зашто овамо к њима све ређе и ређе долази, тако да га је почела да памти и да га се сећа само по тим његовим ноћним доласцима, у

погледа мушких сва крв у главу пењала, ноге јој за земљу као приковане остајале и када је осећала да ако би тај мушки овамо к њој пришао, да се она од обамрлости не би могла макнути, још мање му се одупрети, одбранити од њега, — па већ тада,

гледала како је од њих, радосних, што су тако лепе, што тако зачуђавају, увек била по нека на капији, како увек отуда овамо на улицу истрчавају, да сигурно кога боле виде или се томе боље покажу, да су ту, на капији, и да га чекају.

Само што покаткад мати оде у родбину, па и то брзо, још истога дана да се врати. И то не зато што би овамо, код куће, Софка била сама и због тога она имала, као остале матере за своје кћери, кад остану тако саме, да се боји

свим тим, као да није на земљи, све јасније, издвојеније, сва заносније, силније бивало, да би она, долазећи из баште овамо кући, од раздраганости и среће чисто руке више себе дизала и у мало на сав глас не певала. Али то није смела.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Ћеклић се диже, па мнијући да је оно ждријебе из јаја се излегло, стане га вабити: пшјо мало, пшјо мало, овамо ти је мајка!... Зец, као зец, ни стрва му ниђе...

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Пође да тражи челе. Докле он врља онамо овамо, дотле онај код „кошница“, које стоје онако као и први пут и зује, седи и меси од блата колачиће, или чупка траву или

Сва земља нека дрхће од страха мога! (лупи ногом о земљу). ГАШПАР: Нас је, царе, звезда овамо довела, и познали смо да се родио цар над царевима.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ дијете помисли у себи: Већ се сад нема куда, па рече: „Ајде де! почни ти.“ Онда ћосо почне којешта лагати, овамо, онамо, а кад се већ излаже и умори, онда му дијете рече: „Е мој ћосо!

“ Онда Турчин: „Држи ми море коња, држи ми коња.“ — Еро узме коња, а Турчин уз брдо за воденичаром, овамо, онамо по буквику. Кад га већ стигне и увати, а он: „Камо, курво!

Међедовић се поплаши да га | не прогута, те по устима овамо онамо док срећом нађе један крњав зуб, те се у њему устави и прићути.

У том се још на већу нашу несрећу смркне са свијем, и тако тумарајући овамо онамо, док један од нас срећом набаса на једну пећину и повиче: „„Овамоте браћо! Ево сухоте!

мени друго не треба ништа.” Па пође да иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: „Стани! ходи овамо, кад баш то хоћеш. Зини.” Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: „Сада ти пљуни мени у уста.

За што то не зарониш?” Змај му одговори: „Е мој шура, не могу ти од срамоте ни казати шта је то. Има овамо један змајевски цар, па с нама често има рат, и сад скоро имамо рок да се ударимо; па кад се год побијемо, сву нас

Док су се они тако вијали овамо онамо, царева кћи била изишла пред двор па их гледала, а голуб у један пут стрелимке девојци на руку, па јој се

” Домаћин на то одговори: „Брате, ако имаш таку зверку, дај је овамо, ја ћу ти напунити галију самога сребра и злата, само ако је истина што кажеш.

коме Бог томе и сви свети; ходи овамо ево твога блага.” Па му да све што је год донео на галији, и да му кћер своју те се ожени њоме. 8. АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН.

Једном најстарији син пође у лов, па како изиђе иза града, скочи зец иза грма а он за њим, те овамо те онамо док утече зец у једну рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то не био зец, него аждаја, па дочека царева

Онда пође средњи син у лов, па како изиђе иза града, а зец скочи иза грма а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то не био зец него аждаја, па га дочека те

Како изиђе иза града, опет скочи зец иза грма а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу. А царев Син не хтедне ићи за њим, него пође да тражи другога лова говорећи у

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Због тога молимо твоју молитву, Господа ради, немој нас презрети, узми часне мошти господина нам Симеона и пренеси их овамо, да се благослов његов јави испуњен на нама!

Када је изнесен био младенац овај овамо, узе га епископ цркве Светих Апостола и помоли се над дететом, и миром га помаза, и друго крштење прими.

пречасно тело његово двапут се сахрани — прво у Светој Гори, где и уснуће његово би, и опет отуд узет би и пренесен овамо, и са великом почашћу и красним славословљем друго би овде полагање у гроб часних моштију његових.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Да ти не причам! Судови, чаше, есцајг, сваки дан, табанај тамо, табанај овамо, штрапацирај се, пери, бриши, гланцај, служи бараберију, Трпи сваки гадлук и покваренлук!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

И када знаш, бар ти ћути. И иди тамо, доле, ако сад ови, фамилија и родбина наша, долазе, задржавај, не дај да се овамо пењу, лармају. САУГА (одлази лево). МАРИЈА (гледа око себе да ли је све у реду.

Брзо овамо! СНАХЕ СОФИЈА и ВЕЛА (истрче из кујне, доле: Софија носи међу прстима очишћене ципеле; Вела носи леген, ибрик и пешки

МИТА Па ето то, бато. Знаш оног њеног. Можда га се и сећаш: кад је био мали долазио је и он овамо, играо се са децом. Па сад ето тај њен син...

Моје место још боље, још лепше. Ја бар нисам жељан, не трпим, не мучим се гледајући као он. Ја овамо код снашка имам бар све.

Зар не служиш да стекнеш? Сигурно једва чекаш да мало зарадиш, имаш пара, да не би више служио. А овамо: не знаш колико има. МЛАДЕН Па имам, имам доста. Могао бих да не служим више. ВАСКА А опет служиш?

) Подрум отварајте! (Свирачима): Ракију, вино, све да вам се да, не чекајте, одморите се, док... (Пријатељима): Овамо!

НЕКО С ФЕЊЕРОМ (с лева, дошав до испод степеница, уплашено, пригушено): Ту смо, ту! ЈОВЧА (бешње): Овамо, бре! НЕКО С ФЕЊЕРОМ (изгуби се опет лево иза куће).

ЈОВЧА (кад је спази горе, издиже се више још, једва се уздржавајући од беса): Овамо ти! МАРИЈА (са свећом, сметено, задижући шалваре да се не спотакне, у страху не зна куда ће; пође час на једну час

(Затвори врата од собе где су гости и свирка): Овамо! (Истргне јој свећу, отвори Васкина врата, осветли собу. Кад види да је празна, избезумљено, другим гласом): Шта је?

Обећај прилог цркви. десет ока зејтина, воска, кандило, икону. Паре не жалим. И моли, преклињи, да наврати сутра сâм овамо, ако он... Ох, тешко нама! ТОМА (предано): Хоћу, нано, хоћу за њу, све, све.

Хоћеш ти! Не даш, не даш!«... То и ништа више. Тек ободе коња у ноћ; али не долази одмах овамо него обилази далеко, чак доле, до границе, ако га ко од нас, чивчија, чује или опази, да помисли како он долази оздо,

Но знам само да се овако више не може да издржи. Ја бар не могу. Откад се она несрећа деси и он овамо код нас дође, ето и ноћ и дан све је уједно. Ја више не могу да издржим.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Запитам управитеља [х]оће ли ме повести и шта ће искати дотле. „Пењи се овамо, не питај”, рече ми, „ако даш највише за превоз и за храну, даћеш пет или шест пијастара.

— овога седалиште — седиште, престоница сеј — овај секрет — тајна селни цвет — крин сељански — сељачки семо — овамо Серб, Сербљин — Србин Сербос — в.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

А наше рђе кад спомену име св. Фране, топе се, тобоже, од богољудности, а овамо, кад год што могу очапре нам, и кожу би нам здерали...

Ти ајде, а ти стани... не, него ајте сви, сви, један тамо, а два овамо... — За ликара у град — додаје Брне. — Ама, шта је јопет? — пита млинар. — Како шта је!? Умра је гвардијан...

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Мора да му се изјада на Вукашина. — Што не прескочиш овамо? — рече прилазећи му. — Божић је... Није вам још положајник дошао — одговори Тола без капе на глави уклештеној између

— Јесте. Човек из власти ме известио да је Аћим подигао буну. — Ако. И ја дижем буну... Цигани, овамо! Клекните и свирајте! Неко разби чашу о таваницу и вика још јаче букну.

А куда ћу ја? И шта ћу ја? Како да га остави оваквог? — Ђорђе, дођи овамо! — двапут понови док се Ђорђе довуче до њега гледајући у калдрму.

те је доживео да она, газдарица, њега надничара моли, јер је и тада уживао што се Симка баш на њега намерила, а овамо га мрзи, знао је да лаже, па јаче дуну у свиралу, да она чује песму, сада из јабучара, и да га се сети.

дођеш ли на власт, дижи! Биће нешто и за сељачки свет. Брже од књажева, поче власт да се мења. Људи ни овамо, ни онамо. А негде се мора. Сад си горе, па си доле, данас јеси, а сутра те нико не пита.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

« — помисли принц угледавши у коцки леда црвену жабу, и због нечег се сети црвене звезде. »Како ли је овамо стигла? Сиротица!« Из коцке леда нетремице га је гледала црвена жаба.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Кад овамо дође, Вишњић иде право ка турбету: наслања се на зид и, непомичан, оцећа опустелу светлост као тишину ишчезавања.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ј. Дучић ПРВО ДОБА (После 1840) ИИ ИЗ „ГОЈКА“ Гусле моје, овамо'те мало! Амо и ти, танано гудало! да превучем, да мало загудим, Да ми срцу одла'не у грудим': Та пуно је и препуно

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

готово је смрзнут побожношћу, носи завјет на олтар вишњега; на њ се буре с јарошћу пуштају, ћерају га тамо и овамо, мучећи га стравом погибије, док га баце у бездну кипећу.

Кроз валове небесне свјетлости миријаде лећаху кометах са наглошћу својом прекомјерном на све стране тамо и овамо: неке к небу, а неке од неба, како оно трудољубне пчеле кад им рука благодатна творца са штедрошћу проспе ману

од неба, како оно трудољубне пчеле кад им рука благодатна творца са штедрошћу проспе ману слатку, те узавру тамо и овамо на вјенчано са тишином јутро.

Ту лећаше вјечност окруњена, вјешто своје полете сноваше на крилима тамо и овамо, часом у врх, часом у низину, таинственом покрита завјесом.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

На том истом месту, изнад тога дрвета, видећемо увек ту звезду кадгод при ведром ноћном небу дођемо опет овамо. Та звезда се не помера никад са свога места.

„Први по реду је Месец, који видесмо пењући се овамо. Друга по реду је звезда Хермесова, која је синоћ зашла одмах иза Сунца, тако да је, засењену одблеском Сунца, не

Ту седох на лађу која ме довезе овамо“. „Колико си дана тако пешачио?“, упита га Питагора. „Десет дана“. „Е па лепо!“, рече Питагора својим ученицима.

“ Они затегоше врпцу; она је ограничавала један правоугли троугао. „Погледајте овамо!“, рече Питагора и осталим ученицима. „Троугао што га наша врпца ограничава правоугаон је.

атенског мудраца и учитеља врлине, дођох на Тасос, где ме затече изасланик Сената Абдере и предаде ми писмени позив да овамо дођем“. „Тако? Ти дође овамо на позив Сената - а по којем послу?“ „Па то ти је номофилакс службено саопштио“.

„Тако? Ти дође овамо на позив Сената - а по којем послу?“ „Па то ти је номофилакс службено саопштио“. „Номофилакс - он је обична будала;

Осећао је сву своју ништавност и слабост. „Како си се овамо усудио, полуварварине?“, рече он самом себи. Јесте, то је он био. Гледајући око себе, постаде му то јасно.

Он ме с времена на време шаље овамо да, тобож, вршим за њега разне набавке, а, у ствари, да се обазрем лево и десно, јер он прати будним оком све што се

За такве беспосличаре Атена је најбољи, добро нађубрени, расадник“. „Нисам спочетка ни помишљао да дођем овамо; док ми је још отац живео пођох у Абдеру“.

Преписах све што пронађох, вратих се у Стагиру, а кад мој отац умре, продадох своје имање и дођох ево овамо да пођем у коју од овдашњих филозофских школа“, „Овде си, синовче, на правом месту, јер овде има учитеља и филозофа

Платон није овде“. „Шта велиш? Није овде. - Па где је?“ „Недавно доплови овамо краљевска једна лађа са три реда весала и одвезе нашег Платона на Сицилију“. Аристотелес зину, Никија причаше даље.

“, запита Платон. „Како да ти кажем, учитељу? - Спочетка бејах неук, али од када дођох, пре две године, овамо, много сам у тој науци напредовао; Еудоксос из Книда беше ми у њој учитељ“. „Еудоксос?

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Ја сам био одушевљен до манитости. Јурио сам час тамо час овамо, ни сам не знајући шта чиним, па сам својеручно дохватио њене ствари тешке као олово, натоварио на леђа и носио од

А кад му је допуштено он је бацио поглед унаоколо па га онда, кажу, управио доле, овамо к нама. Сузе није пустио. Па после кратког ћутања: — Али све то ја бих могао да преболим.

неки дан рече ми једна: Ништа не би било интересантије него описати све промене које су се у вама извршиле од доласка овамо.

Уосталом, како му да Бог. Има једна ствар само: њему овамо више места нема, он овамо више нема шта да тражи. И само зато јавно ово причам, што знам да међу вама има лапарала, а

Уосталом, како му да Бог. Има једна ствар само: њему овамо више места нема, он овамо више нема шта да тражи. И само зато јавно ово причам, што знам да међу вама има лапарала, а кугла Земљина није више

и непроходна, те да бар од вас, кад вас нека комисија случајно нанесе тамо где је он, сазна права наша осећања и да овамо не долази јер нема где. Може по целом свету тражити своју срећу, ја сам своју нашао.

увек насмејан, фини официр белих руку и црвених образа, тек што беше дошао из дивизијског штаба, одакле га послаше овамо да испуни услове за унапређење у виши чин.

“ Па јест, и каквог, ђавола, доказа човек може имати — мисли пуковник — ми овамо, они тамо, ради ко шта хоће, нико о другом не зна. И оно, ја сам био свиња. И јесам и ја био свиња.

корачаји застаде, окрену се полузгурено са неким претећим погледом животиње, па гледајући искежено продужи пут овамо окренуте главе.

А до нас, у великој соби, јечи отац, мој отац, мој рођени отац. Он и не сања шта се овамо збива, болестан је и наслоњен на гомили белих јастука, у највећим је мукама и стар, престар, намучен, јадан, кашље,

За себе самога! А шта си ти мислио, за другог? Не, него за себе самог! И велики сунцокрети окренути су овамо, биће тако фино; пуно је воде и змија и скорпија и црви, и три распала леша твоје деце коју си мучио.

од уласка војске ја се опасно разболех од грипа, а морао бих се разболети иначе, јер све што сам видео, кад смо се овамо вратили, било је тако жалосно и срамно.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

— Што је од осталих? Виђаш ли кога од старих? — Понекад Мату. Срески је ветеринар, наиђе каткад овамо. Имат ћеш прилике да га видиш. — А што је с Петром? Он је један од негдашњих кога се најчешће сјетим.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

На лицу му се јасно могла читати мисао: »Пропао сам, нашао је!...« — Хеј, кмете, овамо сви! — викну писар. Изиђоше сви из куће. — Нема тамо ништа.

Ох, што је Масно--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о пањ. — Дај пречњаке овамо! — викну неко испред каване. — Молим, ја сам се пре абоновао — одговори апотекар.

А ја мислим, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш, да живиш царски. — Знам, али ће и тамо да убију. — Тхе... ја мислим једном се мре.

— Овамо, синовче, па се одмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са хартијом. Ђурица га погледа зачуђено.

— Све сам прегледао, почистио, наредио сваку као сат. — Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те их прегледа и, нашашви све у реду остави их. — Тако, соколе!

Данас немам више од сто гроша код себе. — А где су оних шест стотина дуката, што си ономад примио од Никетића? Паре овамо, или сад гинеш! — викну Ђурица. — Можете ме убити, али сад немам.

— Чујеш, болан... хајдемо те малко овамо, имам нешто да ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које се раширило подаље од стазе, на којој они стајаху.

— помисли он. — Пфуј, буранија!... Разбојник, а осећа. Чудновато!... Баш је поган овај човек: овамо је разбојник, а младост хоће своје!...« па љутито угаси свећу, леже и стаде да размишља о овој чудној појави.

— Бог с тобом, дијете, што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести и разговарати се. Ходи овамо — рече старац и пропусти га на врата.

Истина, ја и заборавих да те питам: зна ли Вујо да си овамо отишао? — Не зна. То ћу му после казати. Хтео сам... — Е, па онда се ми не можемо више о томе разговарати: ја такве

још синоћ су сви скупљени и сад су ту негде близу. — Хоће ли сви право овамо? — запита Ђурица, тражећи око себе капу, осећајући да му ноге дршћу од овога изненаднога гласа.

— Јок, једни ће на Радованово село и Брезовац, а други ће овамо. Ови ће се скупљати испод Букуље, али место није одређено.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

— каже му Петар. Старац му одговори: — Бог ти добро дао, синко! А откуд ти овамо дође! Петар му рече: — Бежим од помора, јер тамо код нас на западу страшно умире свет, и где помор пређе, ниједна

Петар јој притрчи у помоћ. Кад је девојка дошла к себи, запита га: — Како си могао овамо доћи, и како те џинови нису растргли? Петар јој одговори: — Бог милостиви био ми је у помоћи.

Петар им на то одговори: — Тешко вама и вашем животу! Да ја нисам овамо дошао, ваше би кости још и сад расуте биле. Него чујте: задржите смрт док ја одавде не одмакнем.

Мени друго не треба ништа. — Па пође да иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: — Стани! Ходи овамо, кад баш то xоћеш. Зини. Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: — Сада ти пљуни мени у уста.

Он разгледа све прстење, али његова прстена ту не бијаше. — Нема овдје мога прстена, него одмах ја прстен овамо или ћy послати сада овога једног слугу по велику војску.

— Лијепо, честити господару, само ћеш ми дати узун да одем по матер, да је обрадујем и овамо доведем. Цар му то допусти, те он доведе матер, па цар учини велики шенлук и вјенча их. Ако су живи, и данас су добро.

Једном најстарији син пође у лов, па како изиђе иза града, скочи зец иза грма, а он за њим, те овамо те онамо док утече зец у једну рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то не био зец него аждаја, па дочека царева

Онда пође средњи син у лов, па како изиђе иза града, а зец скочи иза грма, а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то не био зец него аждаја, па га дочека те

Како изиђе иза града, опет скочи зец иза грма, а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу. А царев син не хтедне ићи за њим, него пође да тражи другога лова говорећи у

А мајка му одговори: — Нема ту, синко, никога; та не може овамо ни тица долетети, а како би рајска душица дошла? Сунце јој одговори: — Има, има, мајко, него нека изиђе слободно,

А мати му одговори: — Нема, синко, никога; та овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска душица доћи? Месец јој опет рече: — Има, мајко, има, него нека изиђе

А она му одговори: — Бог с тобом, синко! Овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска душица доћи? Ветар јој одговори: — Има, мајко, има, већ нека изиђе

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Кад за зло не зна. Тако њену собу, Сан среће моје, предадоше гробу. О људи! људи!... Ао моје драго! Овамо бура неће да се стиша. Је л' топла земља, грли ли те благо Гробница твоја? Мене бије киша, Облаци, видик.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Многе ноћи сам провео на исељеничком броду прибијен уз топли димњак и помицао се час тамо час овамо да бих избегао налете хладних ветрова. Све што сам имао на себи било је једно лако одело.

Она нам више није далека. Она је у нашим срцима јер сте нам је донели овамо. Она је нова земља на мојој земљописној карти и Нови свет у мом духовном земљопису.

Она нам више није далека. Она је у нашим срцима јер сте нам је донели овамо. Она је нова земља на мојој земљописној карти и Нови свет у мом духовном земљопису.

” То је била једина тачка мога програма који ме је довео овамо. Све остало било ми је још нејасно и подсећало ме на ону српску: ”Лута као гуска по магли”.

На крају писма рекла је: “Чула сам да је Берлин много ближи Идвору и, када будеш тамо, лакше ћеш скокнути овамо, много лакше него сада.” Очигледно су се мајчин разум и срце надметали да оправдају мој долазак кући овог лета.

Понекад сам се питао, зашто су ова двојица уопште дошла овамо код Хелмхолца кад им је било тако добро код куће. То исто питао се и Ејмс па се крајем године вратио Роуленду.

Она нам више није далека. Она је у нашим срцима јер сте нам је донели овамо. Она је нова земља на мојој земљописној карти и нови свет у мом духовном земљопису.

На то се не може утицати било чиме што сте собом донели из града када би дошли овамо на летњи одмор. У току лета Ви сте у Норфолку гост, странац, о чијем гласу и угледу становници не воде ни мало рачуна.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Колико се, и у чему мења књижевна слика ако се тачка гледишта овамо помери? Три раздобља деле два велика, светска рата: ратови су, на жалост, и овај пут поставили границе, као да

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Ју, ју, ју! Ето како ће и главу да изгуби једнога дана. АНКА (долази с лавором и бокалом): 'Ајде овамо у кујну да те умијем. РАКА: Шта ће ми да се умијем? ЖИВКА: Вуци се тамо, опери ту руку.

ЧЕДА: Нисам је видела откако се удала, а овамо затвара нам врата испред носа. Па онда... она... јуче... је л' и она није видела госпа-Живкину ћерку откако се удала?

ЧЕДА: Али чекајте, да вам кажем све по реду. ЖИВКА: Па говори, не отежи! ЧЕДА: Дакле, враћајући се овамо, овако сам мислио... ЖИВКА (шчепа га за гушу): Говори: је ли, или није? Је ли, или није, разумеш ли?

Боже мој, ко би то рекао: отишао јутрос од куће као обичан човек, а враћа се министар? Ама станите овамо, немојте ми сметати! XXИВ ПРЕЂАШЊИ, ПОПОВИЋ ПОПОВИЋ (појављује се на вратима под цилиндром).

ЧЕДА: Ама, којом девојком? ЖИВКА: Па са твојом женом. ЧЕДА: И доћи ће овамо Никарагуа да је гледа? ЖИВКА: Разуме се! ЧЕДА: Е, то је лепо! Слушајте, па треба казати девојци да се обуче.

(Клањајући се, одлази.) ИX ЖИВКА, АНКА ЖИВКА (звони). АНКА (долази): Молим. ЖИВКА: 'Одите овамо, мало ближе! (Мери је зналачки од главе до пете.) АНКА: Шта ме то, госпођо, тако посматрате? ЖИВКА: Рећи ћу вам.

НИНКОВИЋ: Па останите, ко вам то брани! ЖИВКА: Како то „па останите”, а овамо бриџ? Зар да играм бриџ, па да останем поштена? НИНКОВИЋ: Зашто не? ЖИВКА: Ама, није бриџ.

XВ МОМАК ИЗ МИНИСТАРСТВА, ПРЕЂАШЊИ МОМАК: Једно писмо за госпођу Поповићку, министарку. ЧЕДА (немарно): Дајте овамо. МОМАК: Наређено ми је да писмо предам госпођи у руке. ДАРА: Онда идем да пошљем мајку.

ЧЕДА: Слушајте ви, господине! Идите зовите овамо вашу сестричину, госпођу министарку, да пречистимо већ једном тај рачун. ВАСА: Е, то не може!

Затим узима са стола цигарету, ставља је у муштиклу и припаљује). ЖИВКА (на вратима): Васо! ВАСА: 'Оди, 'оди овамо! ЖИВКА: Оде ли? ВАСА: Оде! ЖИВКА (излази): Шта каже, бога ти? ВАСА: Шта каже? Ништа!

ЖИВКА (Васи): Ето, кажем ја теби! ВАСА: Па јес'! Овамо окупили ме: „Ајде, ујка-Васо, води нас код Живке!” А зашто? Зато да обрукате и мене и себе.

(Застане и слуша мењајући боју у лицу.) Васо, 'оди ти овамо на телефон, нешто псује и грди, не разумем га... ништа га не разумем.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Ретко би отуда овамо прелазио”. 30 Готово да је сувишно кад аутор објасни да се то „Софка сећа”. А за текст, уопште узевши, значајно је ако

Софка се осмену, јер одмах виде да је то очев гласник, један од оних џамбаса који сваке суботе долазе из Турске овамо, на пазар, и купују коње. Тако исто она виде како и мати јој [. . . ]”.

се да - а то као да гледа обрнуто, кроз себе и иза себе - отуда са њине, Софкине куће, једнако гори свећа и осветљава овамо испред њега пут”.

затим јунакиња је већ доле, у кухињи, лицем у лице с мајком, дотерује је при облачењу („Софка је, међутим, сишла и овамо у кујни матер намештала”); и у исти мах, по изразу очију и топломе даху, прониче јој у унутарњи ток мисли.

песме у кафани учинило јој се да чује Развише ружу ветрови, што је тобоже наручио Ита, њена непрегорела љубав: она, овамо у башти, од страха, почела да скупља око себе одело, као крије прса, себе, да се не види ништа од ње [. . . ]”.

ширину, висину, особито њене високе сводове као чак у небо, са почађавелим тамним сликама, све из Страшнога суда. Овамо испред ње, до самог лица јој, издизао се висок иконостас, окићен поређаним кандилима и испуњен иконама. [. . .

Сунца, светлости ниоткуда није било. Једино из олтара[. . . ] тако удешено да [...] овамо што свечаније, што јасније и потресније бивало”.

] а онда „Софка чу како отпочеше њени, поређани тамо у столове, да одговарају на јектанија", међутим „овамо око ње свеће су све више гореле, а од њих све гушћи задах бивао, а сама је она све више окружавана и потискивана од

овако: (ВП) у средини цркве осети целу цркву око себе, сву њену ширину, висину, високе сводове, чак у небо; (МП) овамо испред ње, до самог лица јој, издизао се иконостас; (ВП) иза ње онај простран под хладно је обухватао и пунио језом, а

Софку чисто у чело удари, те јој глава клону; (ВП) Софка чу како отпочеше поређани тамо у столове да одговарају; (МП) овамо око ње све је гушћи задах бивао, и сама је она окружавана и потискивана.

Рецимо у XXИ глави Софка запажа да „овамо до кућњег зида, клечале су жене”, а у XXИИИ да су старци „тамо иза куће, поређани уза зидове лежали”.

Креће се и сама она овамо у собици, пресамићена на сандуку, и оно из штала на махове уједање коња међ собом, њихова цика, и они, иза куће и до

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

да вољно седне, па се окрену поново збуњеном Спаси: — Тој потур се направи божем дервиш: ја сам Суљкапетан — руку овамо, здраво-живо, земљак!... Ти ми некад сачува образ, право је сега и ја да ти вратим... Сви сте слободни Земљаци сме.

дворе и послужују као Колашинци, но им сами доносе каву и медовину и остављају да се саме веселе како и колико хоће. Овамо на заравни повише конака логор Рогожњана.

продире кроз кожу и на самој чеоној кости урезује Христов печат као на поскурнику, те да се и на оном свету зна ко је овамо у чијем Тору био, па турчио се или шокчио колико му год драго?...

Србија има доста људи, а ова јој земља ваља, а ми смо, викам, тапија за њу. Кад дође овамо, па никога од нас не нађе – ће гу врате натраг, зашто ће јој рекну: „Ето, нема овде нико твој — неје ово твоје“...

Знадијаше поп шта ово значи. Тамо, западно, изнемогла војска чинила је последње напоре да продре у Васојевиће. А овамо на север све до верига које ивиче опевано поље, навалили повлашћени и ободрени разбојници на православна села, па

Обувајте се, ђецо, и чизме овамо!.. А ви, гости, опростите на зановијетања једнога поробљенога крмскога попа!.. Забезекнути Арнаути тек по његову

Јер је оно свакако тешко рањено, кад га је опет повукло овамо. Нема друге... Говораше са њим само арнаутски да би га на тај начин одобровољио и расположио.

Ем копук, ем две жене хоће!.. Само приђи овамо, пезевенк–Арнауд!..“ Шта је могао да ради? Имао је још нешто злата код себе, отијшао у град с бабом и пријавио се

Ето видиш. Мало сам ти већ казао... Нисам више могао горе да останем. Преломило ми се на души. Побегао сам овамо. Да постанем дервиш или калуђер, ако хоћеш. Косово сам изабрао за манастир или текију, које ти је по вољи.

“ Али не даде се, да би ово настало. Побегао сам овамо. Разговарам са својим пчелама, зурим низ Косово н дању н ноћу и мирим се са њиме.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

»Зимзелен« ДЕСКАШЕВ И БРАНКО Кад Дескашев крочи На више стȁјало Па запева: „Гусле моје, Овамо те мало!“ Тишина застрепи, Око нам заслепи И разли се сета Као мирис тужна цвета С неког лепшег света.

Ја гледах са пласта. Познавô сам Лаку — Њега ј’ љубав врела По ноћи и мраку Овамо донела Из другога села. Он се клео Насти, Клео јој се живо: Пре ће сунце пасти, Анђô зборит’ криво...

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

А ти, кукољу од паора, ко ти је рекао да остављаш кућу? Нисам ли ти заповедила да се овамо не довлачиш? ЕВИЦА: Мене је уја силом довео. ФЕМА: Силом, да се грлиш с момцима?

ЕВИЦА (сама у башти, заливајући цвеће) ЕВИЦА: Моје мило цветанце, ти ћеш мене срећном учинити. Васа ми је обећао овамо доћи, и ја га сваки час очекивам. Ах, боже, кад ћу га мојим Васом назвати? Онда ћу му тепати, па ћу га звати Василицом!

ЕВИЦА: Ниси ти мени никакву решконту дао. ВАСИЛИЈЕ: Како ти нисам дао кад је остала у твојој руци? дај овамо, немој ме толико мучити. ЕВИЦА: Ти сниваш, ја не знам ни за какову решконту. ВАСИЛИЈЕ: Ха! Ето женске верности!

МИТАР: Бре говори људски, зашто ако те окупим, нећеш се знати ни ти, ни твој језик. Решконту дај овамо! РУЖИЧИЋ: Да претворитсја в камен моје тјело, ашче знам за какову решконту.

Краков, Станислав - КРИЛА

По поду се вукао шарени ћилим и уморни чупави јастуци. — Не гледај. не гледај овамо... Ивон је отворила долап, н брзо смицала одело са себе.

Петровић, Растко - АФРИКА

Дивна, витешка, тамна глава, полу црнца а полу Арапина. Зову га Негром. Сишао је са другом са планине, и дошао овамо само да види како то изгледа. Нема новаца да плати. Колико кошта? два и по франка.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

знаш!... Пст!, неко као да долази!... ВУК (иза бине виче): Овамоте! Хеј!... Овамо се види ватра! Бих се заклео да су наши! РАДАК: То је Вук. (Виче.) Овамо, Вуче!...

ВУК (иза бине виче): Овамоте! Хеј!... Овамо се види ватра! Бих се заклео да су наши! РАДАК: То је Вук. (Виче.) Овамо, Вуче!... Амо слободно, На невољи те чека побратим, Са живом жељом да те угледа. Овамо, Вуче, хеј!...

РАДАК: То је Вук. (Виче.) Овамо, Вуче!... Амо слободно, На невољи те чека побратим, Са живом жељом да те угледа. Овамо, Вуче, хеј!...

ВУК: Надају се потери. ГЛАВАШ: За њима сад! СЕЉАК: Чекај, Станоје! Нешто се и страшније спрема. На путу овамо срео сам повећи буљук Турака; рекао бих да су од Паланке... Колебан је међу њима, а као да се упутише баш овамо.

Колебан је међу њима, а као да се упутише баш овамо. (Гледа кроз прозор.) Ено их, погледај!... А лепо се на ономе вису виде, могао би их човек бројати...

) Ено их, погледај!... А лепо се на ономе вису виде, могао би их човек бројати... ГЛАВАШ (гледа кроз прозор): Овамо иду!.. Ено, засташе!... Кô да се деле у две гомиле?

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

су одбили све нападаје Хрватовићеве војске која је бројно била много слабија од турских трупа истурених против ње, а овамо је била нападач.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Гледам тамо, — па опет овамо, Нигде ништа, — једно сунце само, Једно сунце, и то ће да зађе, — Да ми никад више не изађе...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Жељо жива! — узвикну кад ме угледа и приђе да се поздравимо. — Откуд ти залута овамо? А ја чуо да си ти умро. — А ја сам чуо да си ти погинуо... — Ај, до врага!

Врше свој посао савесно, јер иначе биће кажњени... Дисциплина, параграфи, преки суд, смртна казна... Овамо, онамо, приклоне главу и „лежу на руду“. Они пуцају, да не буду убијени. Они сањаре о својој кући и чезну за животом.

На француском фронту се забарикадирали као ово ми овде, па ни тамо, нит овамо. Читам данас у новинама изјаву неког из позадине: „Са нама су Американци. Ми смо у стању да водимо рат још три године.

Двојица су једноме превијали руку. Другоме је са чела цурио млаз крви. — Иди, реци, нека сви дођу овамо — нареди одсечно командир. Био је замишљен и мрачан. Таквог га раније нисам видео. Ако су успели, зашто је зловољан.

Тамо су радили неки војници. — Е-хеј, слушај... Ходи овамо! Војник остави мотику, и онако у кошуљи и гологлав приђе. — Где је капетан Радослав? — Не знам, отишао је негде.

Арлета приђе једној клупи. — Хладно је — рекох јој. — Ја често долазим овамо са својом сестром. Она седе. Ја сам стајао према њој, да бих је боле видео.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Лаже, здравља ми! А исто би тврдити могао: вас ради спавам, сањам, једем, ходам — све то вас ради чиним; а овамо је, опет, узео Латинку, а бога ми, би она по нама и сиједе плетенице понијела, ил’ ако се баш за нас старао, бар да је

— И ти си јунак, ти?... Господе мој! А овамо те гази слабији!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Не, Јелисавето! Привиђаш, сунце, ти, — А мене народ љуби искрено, И све ће оно

ЈЕЛИСАВЕТА: Да, Ђурђе, да! А овамо се тајно подиже И са Станишом нешто шурује, Баш кô да жали ону неверу Што си је данас по заслугама Прогнањем

морâ је и њу нечастиви репом у памет чарнути, хајд’! хајд’! (Гунђајући излази.) ЈЕЛИСАВЕТА: И ти си господар? А овамо ти иду робови Да ти намера праве путове Неверства свога оштрим ноктима Као кртице злобно подрију.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Нешто им је било као зазор. Свагдје је био признат и призват. Али овамо да буде кнез или да сједи у каквом царском меџлису, није хтио ни по које благо, нити је дао коме свом, иако се знало,

'Оћеш да се окладимо; о главу да се окладимо? Судац: Ви сте, господине, јуче дошли овамо? Писарчић: Да, јуче сам доша'. Судац: Никад нисте видјели овог човјека, нити он пак вас? Писарчић: Никад!

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

АНЂА: Па шта ме се онда тиче? МАРИЦА: Ево ово! (Чита.) „Зато, ако ме одиста волиш, ти одмах крени на пут. Дођи овамо и кад стигнеш, одседни у хотел-Европи, али немој излазити нигде у варош. Мало је место па би одмах пао у очи.

МАРИЦА: А ти немој да доживиш! Не морам ја ићи, може он овамо доћи ако пристајете. АНЂА: Ама како ако пристајемо? Нити знамо ко је, ни шта је, ни...

ЈЕРОТИЈЕ: Аха, господине Вићо, ово није плава риба и свастикин бут? Ово је важна и озбиљна ствар. А? Дај овамо ту депешу! (Ставља је на длан и узноси као да би хтео да јој одмери тежину.

ЈЕРОТИЈЕ: Кажи пандуру Јоси — у њега је добар расол — нека му однесе једну тестију, па кад се растрезни, нека дође овамо. А остали? ВИЋА: Остали су овде. ЈЕРОТИЈЕ: Чим дође господин Жика, нека дођу сви овамо.

А остали? ВИЋА: Остали су овде. ЈЕРОТИЈЕ: Чим дође господин Жика, нека дођу сви овамо. Не могу тамо у канцеларији ни да разговарам поверљиво.

'Ајде, господине Вићо, чим дође господин Жика, дођите сви овамо да се разговоримо и посаветујемо, јер ствар је озбиљна и важна.

А ја велим: ја сам Јоса пандур! А он вели: ево ти ово писмо! А ја велим: дај овамо то писмо. А он вели: да даш у руке госпођици, а ја велим... МАРИЦА (шчепа му писмо): Добро, добро, добро!

ВИЋА: Па знате како је... био жандар у Београду, пред министарским вратима. ЈЕРОТИЈЕ: Дај овамо да видим! (Узима карту и чита.) „Алекса Жуњић, срески шпијун”. (Говори.) Па је л' он луд?

ЖИКА: Бре, па ти као да си ишао да исцедиш крпу у Атлантски океан. Већ сам и заборавио за тебе. Дај овамо! (Узима крпу и обавија је себи око главе.

Слушајте! ВИЋА (чита): „Да би ти било све јасно, морам ти изнети целу ситуацију овамо код нас...” КАПЕТАН (задовољан): Тако, брате, једва једанпут нешто револуционарно. Ситуација, дакле, а?

КАПЕТАН (скочи као опарен): Депеша? Дај овамо! (Шчепа му. Јоса се повлачи. Нервозно отвара и чита потпис.) Министар!... Ух, пресекоше ми се ноге! (Клоне у столицу.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

О камен се спотицала, Вериге је везивале, за море. Пути јој се замаглили, У распеће распутила, Овамо се не вратила, за море.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

волео је да, када мора већ тамо у дућану и у чаршији да лупа главу, купује, тргује, пази и отвара очи, онда бар када овамо, кући, дође, да нема овде што да мисли, о чему да се брине и заповеда.

И Младен би осетио чак и овамо, испод материне главе, па чак и испод своје, очеве прсте од испружене руке, како и њега заједно са матером грли.

И онда би настало оно уочи недеље, празника, њихово спавање овамо у соби. Он, отац, мати, и млађи брат у колевци. И сви, свршивши све као што треба, спавају и одмерено рчу од срећна

И то тек што су дошли. Јер, готово још и непресвучена, баба би одмах дошла овамо к њему, у дућан. И то је било увек сваког дана. Испочетка, баба би готово целог дана преседела.

Без свеће, без икаква знака. А то све због њих. Да они овамо, мати и он, то не примете, не виде, већ да мирно спавају као да није ништа — као да и она спава.

Тако, већ није као пре, долазећи овамо к њему, још са угла улице, почев од те хаџи-Зафирове магазе, пролазећи поред комшијских дућана намерно, навлаш код

би већ, појавивши се из улице, истина, онако полако, погурено и увек носећи кантиче, тобож гаса да узме, ишла право овамо.

Можда ће се, више је но сигурно, штогод изгубити, штетовати, па онда овамо, код куће, да се нема ни колико треба... А Младен се, опет, бринуо да се не деси да у кући чега нестане и да уклони

Све је у реду, све је као што треба. До њега мајка му с братом, а тамо у сопчету баба. У кујни судови, посуђе; овамо по соби намештај, они исти покровци, јастуци, у истом реду, исто онако сигурно, тешко поређани, намештени...

Па не могући више, излази из дућана, бришући од беса, псовке, пљувачку с бркова, с уста... Долази к њима овамо. Одмах почне баби да се тужи. — Ништа, тетка-Стано! Ништа од овога мога! Хајдук. Ништа неће од њега да буде!

И заиста, чим је ове спазише да вири, бели се на капији више оца, почеше да је вичу: — Оди, Јованка, оди овамо! Јованка на то одмах се забели. Весело, чисто трчећи полети к њима.

главе, толико се она љуља као да хоће да се изнад баште, куће, горе, толико високо, високо уздигне, да би могла чак и овамо у чаршији да види њега, Младена. ИВ Долази Лазарица. Цветна недеља пре Ускрса.

Ћипико, Иво - Пауци

Је, ваља рећи по души, лашје се овди добије солдо, ма нима ни овди обисени колачи, а многи ча је овамо доша каје се и повратија би се, да јема с чим; и опет би бија задовољан радит' своја запушћена поља и винограде, ча

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Одговорих да је игуман тешко болестан. Макарије Само ја знам да је Доротеј стигао овамо да ме излечи. Остали верују како га је епископ послао да би повећао број писмених калуђера у овом крају.

Не воли њен укус. Прохор Изгледа да је Доротеј видар из ариљског манастира и да је дошао овамо да излечи игумана. Дакле, игуман је кришом од нас послао поруку епископу Евсавију да му пошаље неког вештог травара

Нико више, из страха од заразе и из гађења, не долази овамо да се моли богу и да пали свеће. Недељне службе обављају се у празној цркви. Прохор је лукав.

Јелена Уображени млади петао пење се овде свакога дана. Има пет дана како је овамо почео долазити и ниједном, ама баш ниједном, није скренуо поглед према мени.

Неће више долазити. Доћи ће тек за недељу дана да види има ли каквих промена, али се више неће пењати овамо свакодневно као досад. Да ли му је тешко да долази уз стрме падине до Куле? Можда сам и ја претерала.

Имали смо једног самоубицу, затим издајника и на концу једног блудника. Било би посве природно да епископ дође овамо чим се овај рат оконча, да затвори окужени храм, а нас да расели свуда унаоколо, што ређе то боље.

Знам, чим сазна да је Лауш умро, сместа ће овамо послати неког татиног сина и тај ће одмах доћи. Видим већ неког голобрадог момка како се овуда шеће као паун у

Само његове бледе обрисе. Само одраз лика у блатњавој бари. Зар сам морао побећи овамо да бих се кидао, тим залудним питањем, да бих се с њим борио као са аждајом?

Лошија овца лошије лечење. Али, нису само болесници овамо наваљивали. Сабориште је постало оно што му и име доноси: вашар, кркљанац, гужва.

Данас је издржала, сутра неће моћи. Матија Дошао сам овде, ако ме већ неко пита, дођох овамо на Мораву не бих ли нашао ону грбаву злогуку тицу која се скрила негде у џбуње, ту облапорну тичурину гладних очију,

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

1886. МАСКЕНБАЛ НА РУДНИКУ И код нас овамо маскенбал се гради, Позвати су стари, позвати су млади И одбор је склопљен.

“ кад си пошô. Не знам како живиш тамо, И да л' ти се свиди место? Овамо се „ждере“ само Пола плате крчми дамо, А женскама оно ресто. (То још могу, хвала богу! Око флаша, око ногу...

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Ваља замислити четири осе, три простране и једну временску, управне једна на другу. Како год да их размешташ овамо-онамо, за четврту никад нема места; изгледа да се те осе играју, као деца, „мете“, а једна од њих увек касно стиже.

Ја је већ држим, упаљену, у руци да бих, чим стигнете овамо, оставио ову моју радну собу, која ми је постала уска. ИИИ КОЛЕВКА АСТРОНОМИЈЕ ВАВИЛОН, ЊЕГОВ ТОРАЊ И ЊЕГОВИ

Ерехтејон је добио своје позлаћене прозоре и врата Партенон своје дивне скулптуре, Фидијине руке; оне су долетеле овамо из Лондона у тренутку када је казаљка сата коју сам померао прешла годину 1801.

Но временом изађосмо из моде и употребе и преспавасмо векове на полицама манастира и цркава. Напослетку, стигосмо овамо. „Научници долажаху овамо да нас виде и прегледају.

Напослетку, стигосмо овамо. „Научници долажаху овамо да нас виде и прегледају. Један немачки професор опази и увери се да смо два пута исписивани, да смо, дакле, оно што

Ја га ослових и дознах да је каваз изасланства дубровачке републике које је пре месец дана овамо стигло, а станује у оној сивој палати. И ми ћемо одмах онамо.

Она је била једно од главних оруђа за моје научничке радове. Од неколико година овамо, она је једини предмет мојих предавања на Универзитету, и о њој сам публиковао свој уџбеник.

Тај знак, виђен из далека. привукао ме је мађиском снагом овамо. Ноћас је пао први снег и покрио својом чистом белином њиве и пашњаке, али се у њој отсјајује и плаветнило неба.

И то је била једна од оних чесама на којима сам се напајао. Овамо сам долазио још као жутокљуни ђак, а свраћао амо, и као инжењер. Ту сам, тако рећи, одрастао до научника.

И после мога одласка у Београд, ја сам сваке године овамо свраћао, али од светског рата ми се не видосмо, јер сам пролазио кроз Беч увек у лето, када библиотека не ради.

Око нас влада мркла ноћ. Ниједан сунчани зрак не би могао продрети овамо до овог слоја атмосфере Земљине све и кад не би била обавијена својим непродорним облацима, јер би га сува водена пара

Наши аутомобили натоварени су са свиме што гладном и жедном треба, и рано изјутра пођосмо из Кавадара овамо. Били смо већ стигли на означено место, а од Стобија ни трага.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

КОЛЕВКА ЈОВАН СУБОТИЋ Видина је мајка Колунџије звала: Дођите овамо Колунџије младе, Ухватите зраке Од јутарња сунца, Из њих ми сакујте За Виду колевку.

Видина је мајка Танкопреље звала: Дођите овамо Танкопреље младе, Ухватите зраке Од млада месеца, Из њих ми опред'те За Виду пеленке.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

СТАНА Наждерите се! Никада друго и не радите. Од увек сте такви. Од увек, кад год овамо дођете, да вам је само да се наједете и напијете. Је ли овде неки хан, механа, или каква — Боже ме прости! — црква?

! КАТА Ама да ви тамо с момцима ноћу дуго не седите; и можда по кући лупате и лармате, те се она овамо с децом од тога трза и плаши? ТАШАНА (неугодно, с досадом зауставља матер): Ох, не то. Та није то. Не знате ви.

(Шета се, сама себи): Да, »једи, пиј, добро се храни«, а овамо, само гробље, само покојник. Ако уздахнеш — покојник; ако удишеш, што год помиришеш — опет све на покојно, на мртво.

Свуда око тебе само покојно, мртво, и ја покојна, и мртва, а овамо још добро да се једе, пије... КАТА (уплашено, са страхопоштовањем): Е, за то »покојник«, »гробље«, знаш, чедо, ја за

Чак се мислило да је и умро, док он, ето, отишао у калуђере и после дође овамо за попа и деду. Па сигурно сада, да га не би свет оговарао, кад га види да долази овамо, због тога ти и не долази.

Па сигурно сада, да га не би свет оговарао, кад га види да долази овамо, због тога ти и не долази. ТАШАНА (плаче): Па зар сам и за то ја крива?

(Од једа не може матер да гледа): Ама, сви ви тако! Сви ви знате. Знате и што треба и што не треба, а овамо код мене кад дођете, ништа не знате, ништа не видите, него се само грчите, склањате, гледате да испред мене што пре

код вас, по вароши, по чаршији, од њега нема ништа, одавно се на њега заборавило, као да га никад није ни било; док овамо, у кући, он је једнако ту.

И сад, кад овамо дођу, за њих је само главно: да ли се од чивлука сав берићет доноси; да ли се имање не поткрада; да ли су деца здрава

(Смеје се): Када ли се овај удеси и када чу да је овамо слободно и весело. (Гледа га.) Бре, бре, од кога те покојника тако удесише у те чохане чакшире, па и џемадан, па чак и

Баца хлеб. Исколачио очи. И знаш га, по његовом обичају, мумла, прети: како је ово његова кућа и хоће горе, овамо у собу. И бојим се овамо да не дође, да га деца не виде.

И знаш га, по његовом обичају, мумла, прети: како је ово његова кућа и хоће горе, овамо у собу. И бојим се овамо да не дође, да га деца не виде.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Вратио се кући ни тамо ни овамо него човек који зна политику. Кућа мајстор Костина опет оживе. Као да је и она била у Санџаку на блату.

Обратила се стога Паули: — „Оди де овамо! Покажи ми, али онако људски, где видиш сунце кад га ујутро спазиш из кујне.

али мати ми је, и мени је жао ње— Ти, Нано, купиш сав свет, па би, ја знам, скупила и њу, али она унапред поручује да овамо не би дошла нипошто... Пише, ако би ти пристала да ме пустиш, и ако би ме ко пратио, да то не будеш ти.

Ту се две крви нису могле слити. Сада је нешто нарочито крв вуче мајци... Куд је и ја и доведох овамо да доживи ону несрећу. Али шта би и куд би без мене, и моје куће, и Тодорове доброте...

Куд је и ја и доведох овамо да доживи ону несрећу. Али шта би и куд би без мене, и моје куће, и Тодорове доброте... Овамо-онамо, најсигурнији је Шваба. Кажу у овом крају: солидан к'о Шваба. Е, баш се та швапска вера мени поткопала солидно.

Живи људи весели су што нису мртви. Госпа Нола опет погледа на сат: Доцкан је веће, неће Лука вечерас свраћати овамо... Да видим, како је напољу. Растави крила шалона на једном прозору, поче дубоко да дише, и да се у лицу разведрава.

Он се бави неким трговачким пословима; има близу пола године како није овамо долазио... Много је у Бечу... Мора бити да зарађује, јер од мене за годину дана није тражио помоћи...

Сад знаш све што имаш да знаш о другу нашем, кога треба много да волимо... А ја се, богами, узбудих добро... Дај овамо ту твоју математику, и зелено мастило, да се охладим. Неки дан касније, у паланци велика сензација.

од својих другова остао овде, а он нам се смејао, издавао станове, продавао сита и папуче, давао часове, кобајаги, а овамо их сам узимао и још се за то наплаћивао, стекао, и сад збогом дико!...

Каленићка је, идући послом овамо-онамо по кући, чула била нешто од оног разговора између оца и сина. За њу то није било ништа ново; њен муж је чешће

Српски прота ми је говорио: „Ми Срби дошли смо овамо читав народ, и давно и давно, и још имамо муке за опстанак. Множимо се из дана у дан, земља под нама пуна наших

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Наш Роман сад тек нађе елемент свога живота. »Овамо, децо,« — рекне он својим содрушцима — »сад ће се играти!« Со тим им искаже мyѕтеріум своји аљина, начини и њима таке

« викне. »Овамо, бабе и бубе, ко ће ми на мејдан изаћи! Не бежите, или се предајте, јер се ниједан од вас главе неће нанети!

Она је била помалена, али здрава и телесна девојка, јер од деветнајсте године овамо није мање од два рифа пантлике за појас узимала.

Колико би ми слађе било када би ме ти за косе вукао него што ја то чиним. Романе, вичем, трчим тамо и овамо, попнем се на брег, и отевши ти знак дати да ме видиш, скинем пантлику с главе и подигнем на дрво, а ја се почнем по

»Ах«, одговори бедна ова огорчена, »то је од деветнајст година овамо моја најтоплија жеља; али ја сам у мојој првој љубови тако несрећна била, неверство мога љубимца — за кога би ја полак

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

— Изиђи, Срето, овамо! — отпочео би лекцију којом би, рецимо, хтео да нам објасни дан и ноћ. — Изиђи и стани овде крај прозора да те дохвати

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Пред једним мостићем застадосмо... Испречила се нека кола, па нити ми можемо тамо, нити они овамо. — Зар ту нађе да застанеш?! — раздра се поручник Коста „Турчин“. — Па, куда ћу?

— наређивао је гласно Лука да га сви чују. — Господине поручниче, рамље ми коњ — пожали се један коморџија. — Дај овамо једног командантовог коња...

— Е, мој господине, није ово острво Видо, већ острво смрти. Стотине дневно умиру... Кога овамо донесу, тај више не види бела дана. Сахрањивали су их прво овде.

Топлица се смеје и вели: — Е не да му се. А он хтеде мало одушке! — па се обрати Кости: — Друже, ходи овамо! — Ама шта ће ти, зар не видиш да је пијан! — љути се Драгиша. — Њихови су пијани још више...

ми једног од ових ваших младића — он показа на Луку и мене — да оде журно до моје пете батерије и доведе је најхитније овамо. Потпуковник Петар погледа брижно једног, па другог, и његов поглед се заустави на мени.

Али ордонанси рекоше да посилни поручника Луке, Исајло, неће да узима, већ баца хинин. — Дај га овамо! — нареди Лука. — Што ти бацаш хинин? — Господин поручник, не могу да прогутам. — Како не можеш?!

— Ево, имам карту — упаде потпоручник Светислав, и завуче руку испод јастука. — Дај овамо — рече капетан Радојчић, узе карту и разапе је на Светислављевим грудима. — Ево га!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

ВАСКА (иде ка супротним вратима вичући): Стано, ходи и ти овамо. Ходи да играмо и да певамо. ОСТАЛЕ ДЕВОЈКЕ (одлазећи играју и певају): Шано душо, Шано, отвори ми врата, Отвори

ВАСКА (задржава Коцану, голицајући је и штипајући): Овамо ти! КОЦА (отимајући се од Васке, али већ раздрагано, страсно): Пусти ме, Васка! Јао, не стискај!..

Боли ме, Васка, боли! ВАСКА (вуче је к себи и љуби): Чекај ти, чекај! Гле, како се она раскрупнила? Овамо! (Привлачи је и љуби). КОЦА (цикне држећи се за образ): Јао, изеде ме! — Ала си ти, Васка! А не знаш како боли!

За кога ја течем? За кога овако стар седим тамо у брдима, у хану?... И ево, ако једанпут у години сиђем овамо, дођем да се на овај свети дан Богу помолим, у веру да уђем, с пријатељима да се видим, разговорим, одморим...

Њега, с Циганкама по механама; и њу, мајку, што само плаче и кука... (Гневно): Ах! (Виче ка вратима): Овамо! Улази уплашено Стана. ТОМА Где ти је мајка? СТАНА (враћа се): Сад ће, оцо! (Виче): Нано! Улази Ката.

(Устаје, бесно вади јатаган.) Свирите ми бре, и појте, зашто... (Салчету): Ти ли мори, вештице, не даваш! Овамо ти! Овам! Ти ћеш да ми играш и да бајеш! С’г те сву на паран-парче исеко!

И ти ћеш такој! Овамо ти! Овамо, вештице, овамо коске старе да ти растресем. Утрчи Марко. МАРКО (уплашено): Газда, хаџија стари!

И ти ћеш такој! Овамо ти! Овамо, вештице, овамо коске старе да ти растресем. Утрчи Марко. МАРКО (уплашено): Газда, хаџија стари!

И ти ћеш такој! Овамо ти! Овамо, вештице, овамо коске старе да ти растресем. Утрчи Марко. МАРКО (уплашено): Газда, хаџија стари! СТОЈАН (ђипи уплашено): Отац!

) МИТКА (зауставља их): Стој! Куде ви? КОШТАНА (показује на Тому): Љутиће се... МИТКА Овамо, ти! Мене гледај! Ја овде... Пој! КОШТАНА Немој, немој, газда Митке, па после хаџија да се...

Све бре, све зови овамо на радост и весеље! ТРЕЋИ ЧИН ПРВА СЛИКА Гостинска соба Хаџи-Томине куће. На среди собе, на душецима, лежи Стојан,

МИТКА (раздрљен, распасан, окреће се и дозива остале свираче са улице): Чалгиџије! Метери! Чочеци! Овамо, бре! (Долазе и остали.) Овамо, браћо моја слатка! (Коштани): Ти испред мене. КОШТАНА (се издваја и седа).

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

у којој је приказан Старина Новак у песми Старина Новак и кнез Богосав: тамо неподношљиви захтеви проклете Јерине, овамо обесни турски младожења, није добро ни једно ни друго.

зелени коњи и смеђи брци; у трећих црно рухо, врани коњи и црни брци; у четвртих бело рухо, бели коњи и плави брци. Овамо долази и онај јединствени опис Лекинога двора (у песми Сестра Леке капетана) који може да се пореди са описом

Али бану друга снага дође, друга снага и срце јуначко, те оману тамо и овамо, док Турчина с ногу укинуо. Колико се бане уострио, он не тражи ништа од оружа, но му грлом бане запињаше, а под грлом

Тако, на пример, „од Крушевца у Косово, и овамо како по Метоији тако и по оним крајевима Ерцеговине и Црне Горе“, говори се (и налази се у песмама): оруже место

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Хоћу своју радионицу с тавана да преселим овамо. Дугајлија Стриц хитро се смандрља с грана. — Довешћу своје магаре. Могу још ноћас.

Луња се трже, поигра обрвама и намрштено рече: — Нека знате, и мене ће истући. Доћи ћу ја овамо. Окренула се, одлучна и љутита, и без ријечи се упутила кроз Гај. Дјечаци су зачуђено гледали за њом.

Луња се опрезно извуче из ходника у дворану, обриса лице и мирно објасни: — Бјежала сам из школе овамо у Гај, па упала у јаму у понор. — Кад си упала? — неповјерљиво зашкиљи Мачак. — Малоприје.

батине, подозриви учитељ би се разгоропадио: — Аха, и ти ли си као она јогунаста дјевојчица: тобож хоћеш батине, а овамо гледаш како ћеш стругнути кроз прозор. Стани, сад ћеш добити и за прозор и за скакање.

— Пуна је лишћа, одавна нијесу ловили. Значи — не долазе овамо. Претражио је затим кукурузишта, усамљене љескаре ивицом ливада, најзад и црквени таван, али је тамо само поплашио

Поћутао је мало, а онда се ипак одлучио: — Поранићу сутра прије све дјеце, па ћу овамо у засједу. Ако се заиста крију у Гају, видјет ћу кад буду долазили... Хм, а овај овдје, па то је главом Стриц.

— Тако је — сложи се Јованче. — Одсад сви добро пазите кад овамо долазите. Читав тај дан прође дружини у неком нелагодном очекивању. Ником се није играло.

Стричев дјед Алекса, који је трчао поред њега, преплашено викну: — Ехеј, погибе командант! Уловише команданта! — Овамо љестве, жив сам! — кликтао је Ваљушко из рупе.

Иду твојој кући. Николетина се обазре лијево-десно и повуче дјечаке у густу шикару повише баште. — Овамо, брзо! Послије пет минута стигоше усташе.

Луња шмрцну готова да заплаче, а онда нагло заглади косу и у очима јој сину повријеђен понос. — Ја сам дошла овамо само зато што ме је позвао Јованче, па ћу с њим и поћи на Лисину. Моји код куће не би ме ни пустили без њега.

Чак и бреза десно од њих неће да мирује, него пакосно шушка и трепери као да зове: — Еј ви с раскршћа, погледајте овамо!

Пуцњава нагло престаде. Усташе су, ваљда, мислиле да су га погодиле, па или су продужиле пут или... — Или сад иду овамо да виде кога су уловили!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ИСТОЧНИК ВЕЧНОГА ЖИВОТА Дај нам ту воду да ни жеднимо више, ни пак да се повраћамо доходећи овамо, к бунару добоку, к пристрастију земљному; из когано истичу воде пагубне, жеље грешне, којено никад нам наше жеђе неће

Та ваљаше му господар, или му ако био слуга, ко ће га дизати и преносити тамо, овамо. Или ка нека свирала, дудук ли — ваља јој свирац да је држи и својом мајсторијом разлико и лепо свира ш њоме

самовољно плава, — куд је ветар окреће, туда и ходи, ама гдегод у крај и сама се прибије ако и шеврда тамо овамо по води, — такођер и ми.

И крошто ли си дошао овамо? Какво ли је сједначење светлоће с мраком? А ми смо та иста права помрчина, зато и у гробному мраку приличноме нам

Пак нам и то забрањујеш, и дошао си овамо пређе времена и пре суда да нас на муке мећеш. Пређе твога грознога суда да тако плахо паднемо у твоје руке, бојимо се

А што тадар отрже се и оде с упором непокорно овамо, то већ пропаде, оде, и досад онако. Како што и сами знамо то и видимо многе туђоверце око нас, те нас јоште коре

Него, деде сви удундар једнако навалом излазите овамо на мејдан, те се бијте вичући. Ни Бог то нам не захтева на празно у беспослици залуд седити, него штогод и уљудно

га прихвати с веселом душом драговољно и тамо већ преборавише много време мирно и хузурно без никога страха, боље него овамо у своме спахилуку му.

облачећи се у разлико лепо рухо, те се чинећи цари, краљи, велика господа, официри и војиштани, доктори и философи, а овамо — ништокапе, сви их знаду тко су они.

И много пут се то згађа те и за ружном се распаљује срдце и кад је дохвати грли је и љуби, а овамо, не би јој ораха из руку узео. А онај, гине за њом! Нити је пак називљем белорумену, црних веђа и очију!

Инди слепац осети онај леп мирис та и запита се од хромца какав и одашта тај мирис задише овамо изнапоља од врата. И одговори му хроми те рече: — Ао, мој брате и друже, да би то теке исто могао видети како је овде

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

на разговр, млађе на ашиковање, а дечурлију на јурење; када оживи испод дрвећа од оних силних љуљашки, па једни се овамо љуљају, а други им певају, а други онамо играју, а Цигани им свирају. Скупио се свет.