Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
— pusti kroz zube ćir Đorđe. Živeli! Zito! — Tako! Tako valja! — veli Sreta zadovoljno. — E, gospodin-učitelj, će te pitujem za nešto, ama ljutenje nema! E, zašto sag napraviste ovaj kalabalak. Što se napravi to u svet?
Stanković, Borisav - TAŠANA
STANA Posle kad večerate, tag će još da dobijete, a sag nema. SELjAK (polazi prkosno): More, što opet ja tebe pitujem. Idem si ja sam da si natočim. Šta mi ti tu: te ovo, te ono. Kao da ja ne znam gde su bačve!
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Pa za toj, ete, iskoči’ sag do vas da ne pitujem: eli vi je devojče za davanje? — Neje ni dete za davanje! — odgovaraju obe tetke, i tetka Kaliopa i tetka Uranija.
— zapita ga zlovoljno i nestrpljivo Zona. — Tatko i majka ti ne begendisuju me, — toj si znajem ubavo. Za toj te ne pitujem, veće za drugo... — reče Mane, pa stade. — E... Vaska... lagala li je kad mi je, ete, abere donosila, i zborila, ete...
— Što te gledam, — to si je moje znanje, a da beše ti žena od čorbadžijski red, — trebaše tvoje znanje da je!... Pitujem te: kude ti je Zone? — Ete, pa ovde si je! — Vazdan-dan? — pita Taska. — Vazdan-dan! — odgovara Tašana.
“ zbore si. — Ama koj vi reče za toj ? Vidoste li s oči, ta da takoj možete da zborite? pitujem gi pa ja. — „Ne vidosmo, zbore si, ama druzi vidoše i pričaše ni; ta sag po ma’ala za ništo drugo sal za toj se zbori“.
E, ne znam ni sama si, Tašano, veće si i sama krstim s obe ruke, i pitujem: što je ovoj?! I kazuju jošte i to: kako gu na kočije odvezoše u Dokine; tam je, zbore si, noćila svu noć goreše sveće
Sreto’ se ja i s njuma, — veli Taska — ama ne smešem da gu pitujem ništo zašto je luda.. Ama ona si mene pituje: „Živo-zdravo, Taske!“ viče preko sokak.
A za ono pa što te pitujem, demek, za docna kući idenje... znaješ, ima tesni sokaci, budžaci, ćuteci, — a t’mnina je — pa može lasno bez fenjer da
udevajući konac u iglu, terzijica Vače Šatorče, i zapita svoga prvog komšiju, Miče Šebinče, kubedžiju, — ću te, ete, pitujem za ništo! — pa podiže glas da bi ga čula tetka Taska, koja je baš u taj par sa Zonom i ostalima prolazila tuda.
— pa podiže glas da bi ga čula tetka Taska, koja je baš u taj par sa Zonom i ostalima prolazila tuda. — Ću te pitujem, ako, demek, znaš da mi kažeš ništo... Eli se, Mičo, devojke vode predi svadbu u amam, eli posle svadbu?...
— Pre svadbu, — odgovara Miče Šebinče — ja si tol’ko znam i pantim... U naš varoš, — taj si je adet... — Pitujem, — veli Vače Šatorče — zašto, znaš... Eto, zab’ravija sam zar onaj stari adet, pa iskam da znam.
Što će mi davaju u miraz! Jednu kesu leblebije... — Što kesu leblebije? Ama ima poneki pa će i pare da ! Pitujem te, ete, sal toj: tražija li si? dava — Nesam tražija, teke... — U koga si tražija, da ti ne dava?
— Ama sag pravo da mi kažeš što ću te, ete, pitujem, — zapita trećega dana Zamfir zeta Manu — ama ti ga napraji sav onaj džumbus?! Ete, živ ti ja, toj pravo da mi kažeš!