Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— пусти кроз зубе ћир Ђорђе. Живели! Зито! — Тако! Тако ваља! — вели Срета задовољно. — Е, господин-учитељ, ће те питујем за нешто, ама љутење нема! Е, зашто саг направисте овај калабалак. Што се направи то у свет?
Станковић, Борисав - ТАШАНА
СТАНА После кад вечерате, таг ће још да добијете, а саг нема. СЕЉАК (полази пркосно): Море, што опет ја тебе питујем. Идем си ја сам да си наточим. Шта ми ти ту: те ово, те оно. Као да ја не знам где су бачве!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Па за тој, ете, искочи’ саг до вас да не питујем: ели ви је девојче за давање? — Неје ни дете за давање! — одговарају обе тетке, и тетка Калиопа и тетка Уранија.
— запита га зловољно и нестрпљиво Зона. — Татко и мајка ти не бегендисују ме, — тој си знајем убаво. За тој те не питујем, веће за друго... — рече Мане, па стаде. — Е... Васка... лагала ли је кад ми је, ете, абере доносила, и зборила, ете...
— Што те гледам, — то си је моје знање, а да беше ти жена од чорбаџијски ред, — требаше твоје знање да је!... Питујем те: куде ти је Зоне? — Ете, па овде си је! — Ваздан-дан? — пита Таска. — Ваздан-дан! — одговара Ташана.
“ зборе си. — Ама кој ви рече за тој ? Видосте ли с очи, та да такој можете да зборите? питујем ги па ја. — „Не видосмо, зборе си, ама друзи видоше и причаше ни; та саг по ма’ала за ништо друго сал за тој се збори“.
Е, не знам ни сама си, Ташано, веће си и сама крстим с обе руке, и питујем: што је овој?! И казују јоште и то: како гу на кочије одвезоше у Докине; там је, зборе си, ноћила сву ноћ гореше свеће
Срето’ се ја и с њума, — вели Таска — ама не смешем да гу питујем ништо зашто је луда.. Ама она си мене питује: „Живо-здраво, Таске!“ виче преко сокак.
А за оно па што те питујем, демек, за доцна кући идење... знајеш, има тесни сокаци, буџаци, ћутеци, — а т’мнина је — па може ласно без фењер да
удевајући конац у иглу, терзијица Ваче Шаторче, и запита свога првог комшију, Миче Шебинче, кубеџију, — ћу те, ете, питујем за ништо! — па подиже глас да би га чула тетка Таска, која је баш у тај пар са Зоном и осталима пролазила туда.
— па подиже глас да би га чула тетка Таска, која је баш у тај пар са Зоном и осталима пролазила туда. — Ћу те питујем, ако, демек, знаш да ми кажеш ништо... Ели се, Мичо, девојке воде преди свадбу у амам, ели после свадбу?...
— Пре свадбу, — одговара Миче Шебинче — ја си тол’ко знам и пантим... У наш варош, — тај си је адет... — Питујем, — вели Ваче Шаторче — зашто, знаш... Ето, заб’равија сам зар онај стари адет, па искам да знам.
Што ће ми давају у мираз! Једну кесу леблебије... — Што кесу леблебије? Ама има понеки па ће и паре да ! Питујем те, ете, сал тој: тражија ли си? дава — Несам тражија, теке... — У кога си тражија, да ти не дава?
— Ама саг право да ми кажеш што ћу те, ете, питујем, — запита трећега дана Замфир зета Ману — ама ти га напраји сав онај џумбус?! Ете, жив ти ја, тој право да ми кажеш!