Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
” — vele obojica uglas i smeškaju se... I kao Lazar ga smotri, poteže da pobegne, ali ga on uhvati, izvuče u poljanu, pa pred svima Turcima odseče mu glavu i koturnu se triput njom... I onda započe borba, strašna, krvava...
Već se kroz debla drveća mogla videti ona krčevina što se zvala Salaško polje... Dim je omotao poljanu, ali su hajdučke oči i kroz njegovu gustinu mogle videti one senke što proleću tamo-amo... — Hoćemo li, harambašo?
Nijedan oblačak ne sakri sjajnog sunašca. Svetlo, veliko, pusti ono svoje sjajne zrake, te obasja poljanu rosom orošenu... — Čupiću! — reče Stanko. — Ti si naš vojvoda. I ja, kao tvoj mlađi, molim te: pusti me do kuće!...
— Hvala ti kad nam šilješ tvoju milost u ovom času... Najedared se nešto prolomi. Oni prenuše... Poljanu pred šancem pritiskao Turčin... — Mirno, sokolovi!... Samo u meso gađajte!...
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Kad ga bratučed upita, kud je tako poranio, Đurđe ustade i promrmlja nešto, pa mu okrete leđa i ode iza kuće, na poljanu, i pruži se, u seno.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
isuviše zahuktao, zaustavi se tek na drugom kraju šume, proviri iza posljednjeg drveta, pa kad pred sobom ugleda čistu poljanu, on začuđeno izbeči oči: — Gle, pa ja se u ovoj gori ne mogu ni sakriti.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Kroz suton koji se počeo da spušta, Isakovič ih je nekako izveo na poljanu, ispod nekih plotova iza kojih se nazirahu turski nadgrobni spomenici, kao zaostali panjevi, u travi, sa nataknutim
Matavulj, Simo - USKOK
U to doba, iza visokog brda prema Kotoru sinuše prvi sunčani zraci i osvijetliše Crnogorski pazar, malu poljanu pod bedemom, gdje se zbilo na stotine ljudi, žena, natovarenih konja i mazaga, rogate stoke, prasadi, živine, povrća,
Radičević, Branko - PESME
I gle svanu, i sunašce granu, Al' već bojak pritiskâ poljanu, E se Turci makli pređe zore, A ispali Srbinji iz gore, Susreli se, zametnuli jade — Ali sad tek pravi boj nastade.
zatrese, A nad njima sablje se sretoše, Ali Turčin beše sreće loše: Živo odbi, življe Srbin manu, Obori mu glavu na poljanu — Rusto pade — kliknu Srbadija, A uzdahnu listom Turadija, Zadrhtaše jadni na sve strane, Ponajviše Arslan
Živo Turčin niz poljanu naga, Opazi ga Gojko, potera ga, Još klikuje: „Stani, tako t' Boga, Ta jedan će samo na jednoga.
Sunce zađe, a Gojko uzdanu, Spusti oči, glenu niz poljanu, I opazi jednoga konjika, Al' još ne mož' razaznat mu lika.
udesio, Kô da tuži, kô da moli, Kô na srcu da ga boli, Baš onako milostivo; — Momi kuca srce živo; Spusti sude na poljanu, Glenu nebu, pa uzdanu.
“ I zorica sinu, I sunašce granu, Ona uze sude, Ode niz poljanu. I već eto stiže Na tu reku lednu; Oko joj se ote, Uz maticu glednu. „Bože, šta to plovi, I sve amo bliže?
VI Ode konjic kao strela, Ode pusti niz poljanu, Gle ga veće sprama dela, Gle i njega veće manu, Tilo kljuse i pretilo, A gospar mu pušta vonju, Kâ i njemu da je
ne proklinje, Dinu puste salomiše roge, Sakraše i glavu i noge, A što zdravu odnese lubanju, Sve se slomi amo u poljanu, Serašćeru sreću propoveda, Pripoveda, za srce ujeda. Škripi zubi Arslan Solimane: „Ala, Ala, čekaj dokle svane!“..
Vitez konjic na zemljicu pade, Al' Mileta pasti se ne dade, Nogom lakom dovati poljanu, A dokopa tu pustu šešanu: „Oj, Turčine, sam si se prokleo, U srce si ljuto me ujeo!
“ Struže Turčin niz ravnu poljanu, A gleda ga Srbin niz šešanu, A šešana brža je od ata, Pogodila Ture posred vrata; Zrno pusto Solimana zakla,
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Proviri baka kroz oblak siv. „Unuče dragi, bio mi živ!“ Na zemlju Mjesec svjetlo toči, poljanu malu zracima tače, a onda stade i širi oči: neki mališan u vrtu plače.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Pred ogradom posedali seljaci i zure u onu poljanu gde su im sinovi, braća. Čekaju da prime njihove stvari, ili da uzmu... možda poslednje zbogom.
Gibajući se s noge na nogu, prilazili su lagano, podmetali porcije i odlazili na poljanu. Tek sada odjeknu veseli žagor. A odatle su išli na bunar, gde su prali sudove. Sunce je već zašlo...
— veli podnarednik Živojin uzjahujući svoga konja. Žurili smo sada da stignemo ostale. Naiđosmo na poljanu, gde se put rasipa u mnogo izlokanih stazica.
Najzad, sručismo se svi na jednu poljanu pokraj puta. Neko je izdavao naređenja, ali se ne sećam da su izvršavana, niti znam da je iko kontrolisao njihovo
Išli smo sada običnim seoskim putem, po glibu i mraku. Jedva pronađosmo poljanu gde beše ceo naš puk. Pričaju, kako su mislili da su nas zarobili.
Projurismo kroza selo, onda se sručismo desno, na jednu poljanu. Pred mojim vodom se najednom stvori neka gomila. Vozari u poslednjem momentu jedva obiđoše i u prolazu videh samo
Išli smo kroz selo ćuteći. Prođosmo pored stanice i, kada iziđosmo na poljanu, komandant potera galop, a mi za njim. Aleksandar mi pokazuje nešto rukom napred i jedva razabrah da jurimo pravo na
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
I grizući ga ispod grive, za vratne žile, tako je silno alata ujedao, da je ovaj pojurio i u skoku prešao tu poljanu. I jureći kroz šumu, kroz tamu, zaklanjajući ga od mesečine, odneo ga u han.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Kad sam ja bio u stara vremena nekih plemena plemeniti pastir, ja isteram moje ovce u poljanu, pa se izvalim, kao neki bravac, u mehanu, kako mi je volja bila.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Kad se Mesec beše uzdigao iznad obzorja i kad je osvetlio poljanu pred gradskim zidom, ona je izgledala kao zasejana mrtvim i umirujućim rimskim vojnicima.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Ona baci pušku pred Đuricu, obrte se hitro i jednim muškim skokom preskoči rečicu; uze sudove s vodom i žurno iziđe na poljanu, gde se sukobi s jednim dečkom, koji iđaše na vodu. — Stako, čekaj, bolan, da napunim, pa ćemo zajedno.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Najpre su kušali njegovu snagu, je li junak kô što div kaže. Tako iziđu na jednu poljanu i uzmu se bacati kamena s ramena. Divovi ščepaju grdnu kamenčinu i bacaju je kao jaje.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
ujeda: „I grizući ga ispod grive, za vratne žile, tako je silno alata ujedao da je ovaj pojurio i u skoku prešao tu poljanu. I jureći kroz šumu, kroz tamu, zaklanjajući ga od mesečine, odneo ga u han.
Krakov, Stanislav - KRILA
Na zapaljenoj poljani ima samo ljudi koji sebe spasavaju. — Konjica, konjica... I panika zavrhuni. U klancu, na ulazu u poljanu izgorelu od granata i sunca kovitlaju se i bliže okrugli oblaci prašine.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Ova je poljana bila polje glavne borbe oko Šumatovca, jer su Turci sa šumatovačke kose kuljali u ovu poljanu, i iz jaruge, koja ovu odvaja od kose, izletali pri jurišanju na šanac.
Naslonim se na ramena dva vojnika, što su živo pucali iz svojih prednjača, i pogledam preko bedema u poljanu pred šancima. Imao sam šta i videti.
Vojska kao more pritisla poljanu, a od nje malko u strani, na jednom brežuljku, razgovaraju dve srpske vojvode — Karadžić i Komarov!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Kako da ga ne vidim, slavu mu njegovu, veliko je kô prase. Čuju se topovski pucnji. Dimovi šrapnela iskitiše poljanu. Izvestio sam komandira da je sada sve dobro ispalo. Paljba je prekinuta i vratio sam se u glavni rov.
Ilić, Vojislav J. - PESME
I u jedno isto doba Sa dvorišta oba jezde, I jurnuše, kao zvezde, Na poljanu konja oba. Nad sedlom se moma naže, Ruku diže i bič puče; I Ljubecki glavu saže, A mamuzom vranca tuče.
On s gracijom šapku Turi, Na desno je nabi uvo, I potom se hitro žuri, Da dotera skupo ruvo. A Okeana pusti tada Na poljanu hata vrana, „Boljeg imam“ reče mlada I zagrli svoga pana. 1890.
On nije duvao mnogo, nit mnogo vremena prođe, A krupna seoska marva na zbornu poljanu pođe, I selo u časak prenu. Zvuci se od svuda hore, Istok se u purpur osu i sunce odskoči gore. I dan ogreja sjajni.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Zaustavio sam naglo konja. Niz jednu poljanu sa blagim nagibom vojnici su gurali topove i kare rukama, rastureni na sve strane. Oko njih su padala razorna zrna.
Bili su u strahovitom naponu, i onako zahuktali, zamagljeni, izgledali su kao neka pobesnela gomila. Na ulazu u poljanu zaprege se rasprštaše, jureći svojim topovima i karama. Grrr-u! — Stoj!
Petrović, Rastko - PESME
Zagledam li se evo u mirnu bregovitu poljanu, Jedno telo već izdvaja se i ustaje, Poznam tad njegov lik, i liniju njegovu znanu, (dok prilazi) strah me ipak da li će
Govorim ovi jezik, i mnogi su naši ođe u brdima, Il su u Brusi dućandžije. Od Livna sam. Deset godišta da poljanu nijesam vidio, Ni goru oko Glamoča. I tamo sam čuvao ovce stričeva.